Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačala dobrodošli u 9. epizodu. Ja sam vaš domaćin Ivan Minić, a moja današnja gošća je Milica Čalija. Objasniti ko je ona, nije jednostavno. Primetili ste da za sve dosadašnje goste nije bilo baš jednostavno objasniti ko su i čime se bave, posebno što njihovi životi najčešće nemaju nekakav logičan linearni put od tačke do tačke. Nisu predvidivi, pa tako Milica, koja je profesorka italijanskog, mnogi iz neke moje generacije i malo stariji i malo mlađi, je prepoznaju kao TV lice, a zapravo njena karijera je bila prilično raznovrsna. Od jezika, preko TV karijere, odnosno na neki način isprepleteno, do nekog marketinga, PR-a, korporacija, do toga da mama Milica kreće da se bavi svojim preduzetničkim poduhvatom i sa suprugom pravi jednu malu, ali jako dragu i divnu porodičnu poslovnu priču. Kada smo se upoznali pre nekoliko godina, to je bio neki sajam…

Milica Čalija: U Delti je bio neki sajam možda mama preduzetnica, neki sajam malih proizvođača svakako.

Ivan Minić: Čuli smo se par puta pre toga kako bi uradili intervju za portal Moja firma, ali nikako da se uklopimo. I scena je da se ja šetam po Delta cityju, jer smo verovatno išli da gledamo neki film u bioskopu, a Milica trči, mala deca vise po njoj kao koale i viče za mnom. I tu krećemo u neku priču i onda se upoznajemo, radimo taj intervju i ja zapravo saznajemo celu priču koja stoji iza Anđela, mnogo detaljnije. Pričaćemo posle o Anđelima, ali hajde daj mi malo više informacija o tome kako je sve počelo.

Milica Čalija: Pre par godina, još sam radila u Jaffi marketing, neko zove i kaže – E, vi ste ta Milica Ličina (tada). Pokušali smo da vas nađemo na internetu, ali vas ima više. Ja kažem, da ima nas isto se zovemo, jer mi je bilo glupo da kažem da sam to sve ja. Garažu na RTS-u sam počela da vodim još u srednjoj školi i to je došlo kao posledica moje dvostruke nagrade legata Borislav Pekić, pošto nije niko pre dobio duplu nagradu, mene su zvali u neke fine, kulturne emisije RTS, pa me primetila Sanja Stanišić, urednica emisije i ustvari je ona zaslužna i odgovorna za tu moju TV karijeru. Pisala sam i neka scenarija za RTS, radila emisije za PGP, čak mi je jedna emisija u Trezoru RTS-a, to je jedna sa Zvonkom Bogdanom. Ali, nikada nisam mislila da će mi to biti poziv. To mi je bio super posao koji nema radno vreme i ja mogu da studiram uz njega. Drugi posao koji sam mislila da mogu da radim uz studije bilo je prevođenje. Odvažno sam se javila da prevodim za neku fabriku, nemajući pojma da ja zapravo super znam književni italijanski, a da taj fabrički zapravo ne znam. Srećom, to je sve bilo sporo. Bilo je reči o montaži neke mašine, ja sam to nekako usput uz radnike naučila sve do te mere da sam, par meseci kasnije otvorila, a to je bila moja prva preduzetnička priča, prevodilačku agenciju i čak angažovala nekoliko koleginica i bile smo prava adresa za te tehničke, mašinske prevode. I tako završih fakultet uz to preduzetništvo i onda sam otišla više u korporativne vode, radila par godina u Jaffi, pa u Foodlandu kao direktor marketinga i odatle pokrenula Anđele i svašta nešto uz to još radim. Trenutno sam na master studijama iz psihologije što mi se pokazalo kao potrebno jer me poslednjih godina razne neke lepe institucije angažuju kao biznis mentora i to biznis mentorstvo je proces u kome ti pomažeš nekome da on osnaži svoj posao, ali pre svega moraš da osnažiš tog nekog. Pošto ja inače ne volim koučing i ne volim da se igram, mislim da je neozbiljno da se ti igraš nečijom psihom, onda sam htela da izučim i budem potpuno osposobljena da pomognem nekome da, kad raste on, logično, raste i njegov biznis. I nekako je to tako puno interesovanja i možda ima i previše ideja za jedan život. Znaš kad pitaju kao – Da li je vama važniji posao ili karijere ili da se ostvarite kao majka ili nešto drugo – meni je bilo potpuno normalno da ću imati porodicu i decu i još nekoliko poslova uz to. Tako da kod mene taj izbor karijera ili privatan život, meni je to nepostojeći izbor jer mora se imati i jedno i drugo i to u više nekih polja.

Ivan Minić: Jedan momenat koji povezuje sve to je kada praviš porodičnu priču, porodičnu firmu, onda svi članovi porodice učestvuju u tome na neki način, makar kao degustatori.

Milica Čalija: Učestvuju oni i više. Milan, najstarije dete, sada ima 9 godina, prvi slogan za Anđele je smislio kada je imao 4 godine. Ne znam odakle njemu to, ali je rekao, onako od prvog slova do tačke – Anđeli su ljubav. I nas dvoje se oduševimo, to je naš slogan i to koristimo na svakoj ambalaži. Zapravo, kada bolje razmislim, plaćamo ga za kopirajt svakog meseca i to dosta 🙂 Uglavnom, oni su tu, učestvuju, gledaju taj proces i neki već pričaju, ima ih troje, kako bi mogli da doprinesu. Doćiće jednom trenutak kada će odlučiti da li će naslediti ili neće naslediti taj biznis. I to je, ustvari, možda najinteresantniji trenutak porodične kompanije, kad ti sad treba da delegiraš nekome, ko jeste porodica, ali je neka potpuno druga osoba koja nisi ti, ili ako tvoja deca nisu zainteresovana za to, da delegiraš nekome ko, opet, nije porodica, pa kao, da li je to porodična firma. To su izazovi budućnosti za koje se radujem što će doći.

Ivan Minić: Moj prvi susret sa Anđelima bio je kada sam radio na interesantnom projektu sa kolegama iz jedne druge firme. Imali smo sastanke koji su bili jednom nedeljno i svake treće, četvrte nedelje bi jedan od kolega, Srđan, došao sa nekom, svi ih se sećamo iz detinjstva, ako sada postoje ljudi ih retko kupuju, kutijom za dansko pecivo u kojoj bi doneo nešto što je krio od svih i prvi sastanak na koji je to doneo, samo je mi je prineo to i rekao – Uzmi ovo moraš da probaš. Probao sam i oduševio se. Jako je dobro što mi nije rekao uzmi ovo su ovseni kolači, verovatno ne bih odreagovao na taj način. To je bilo, ako se ne varam, u periodu kada ste vi još eksperimentisali i radili na finalnoj recepturi i sve je još bilo za zatvoreni krug prijatelja. Tada sam zapamtio i ukus i beskrajno zavoleo proizvode koji danas imaju mnogo varijacija, ukusa i svega. Ne sećam se da li je tada bilo različitih ukusa, ali sam taj neki osnovni sa kojim sam se susreo bio je fanstastičan. Kako je počela cela priča, zašto je počela i kako je tekao taj tok od početka ekperimentisanja do toga da na kraju imaš uobličen proizvod? Vrlo često, ti imaš sreće da imaš iskustvo, suprug takođe u industriji koja je jako važna – marketingu, ali često ljudi, čak i kad naprave sjajan proizvod, ne spakuju ga na pravi način, ne prezentuju ga na pravi način. Kao da izgube energiju u celom tom procesu ili misle da je dovoljno napraviti dobar proizvod. Kod vas, bilo je dobro i dok je bilo u kutiji i krijumčarilo se po firmi, ali postalo je stvarno wow kada se pojavilo i kada su ljudi videli kako sve to izgleda i kako je skockano. Kako je teklo to?

Kako su nastali Anđeli

Milica Čalija: Valjda je to uvek u životu tako, to što nemaš uvek ceniš više. Mi smo od početka imali te neke marketing veštine i bila nam je neverovatna veština to tehnološko znanje. Pričala sam sa nekim bivšim kolegama tehnolozima – blago tebi umeš da napraviš taj neki industrijski proizvod, a oni me gledaju i ne veruju šta pričam. Kažu – svako može to da napravi, blago tebi ti to umeš da plasiraš i prodaš i ispričaš celu tu priču. Svako misli da je važnije imati ono što nema. Na kraju, naučiš i jedno i drugo. Živ čovek sve može da nauči. Kako je došlo do svega? Neka američka škola preduzetništva, to je njihov način razmišljanja, tvrdi da je najbolji proizvod onaj koji reši nekome problem. Ne mora problem da bude tipa nemaš zube pa evo ti vilica, nego prosto bilo koju situaciju u životu da ti olakše, ulepša to je idealan proizvod. Naš proizvod je nastao kao odgovor na našu potrebu jer nije postojao adekvatan u tom trenutku. Mi smo se relativno normalno hranili kada smo se upoznali, zavoleli, venčali. E onda kada je došlo prvo dete onda kreneš da razmišljaš – mali je, daj da mu kuvam, da mu ne kupujem gotovo, hajde i nama nešto zdravije da spremamo. Ovsene kaše, dok napraviš, moraš da skuvaš ili da čekaš, musli koji je kupovni ima gomilu veštačkog šećera koji se drugačije deklariše pa je čak i skriven. Hajde da mi krenemo da pravimo ovsene kolače, jer u tom trenutku, to je bila neka 2012. godine, stvarno ništa slično nije moglo da se kupi. Sada ti možeš da kupiš te neke male snack zdravije varijante, tada ih stvarno nije bilo. I tako mi napravismo barove koji su bili mekani i sočni i njih smo prvo i krenuli da delimo prijateljima da probaju. Ispostavilo se da bar ne može ta vrsta vlage da opstane i da ima iole duži rok trajanja. Pa smo se preorijentisali na coockie – mi ih zovemo ovseni kolači, ustvari nešto su između keksa i kolača. Mi zapravo i nemamo pravu reč za coocki.

Ivan Minić: Ali nisu kao oatmeal cookies. Nemaju taj ukus, pa ni strukturu kao neki uobičajnei oatmeal cookies negde napolju.

Milica Čalija: Nemaju jer smo mi krenuli od nekog recepta za oatmeal cookie recepta pa smo krenuli da ga menjamao i prilagođavamo, pa probaj jednu, pa drugu… To je super kada vas ima dvoje, nebitno je u kom ste odnosu, pa kad se ja smorim, onda Mića kaže daj taj recept ja ću da mesim, pa on spremi nešto što bude još bolje. Tako smo sami kreirali recept i otišli kod tehnologa da nam on to opismeni i da to ima neki rok trajanja. I svuda smo nailazili na zatvorena vrata. Ne, ne to ne može da bude tako mekano? Ne. To ili aditivi ili se ispeče pa bude kao keksić i onda imate rok trajanja. Tako da smo nekim eksperimentisanjem sami nabasali na rešenje kombinacijom manje pečenja, više isušivanja, korišenje začina, prirodnih antiseptika koji su dali duži rok i došli do proizvoda koji je mogao da se ulista u lanac, da bude stvarno pismen industrijski proizvod. Kasnije smo uspeli da nađemo i tehnologa koji nam je pomogao da razvijemo sledeći proizvod – extra bar. Extra bar je zapravo taj naš pra proizvod iz naše pra kuhinje. Ovog puta, eto, prepoznali smo se preko proizvoda. Tehnolog sa kojim sada radimo je tada radio nešto drugo i nekome je naručio za poklon Anđele i ja prepoznam ime i prezime i shvatim da je to čovek koga znam iz neke prethodne firme, pun entuzijazma. Pitam šta radi, on kaže da radi za neku švedsku firmu koja radi pametne zamene za šećer. Mi kao, to, pametne zamene za šećer, mi smo inače u tom domenu zdravije ishrane i ispade da je stvarno hteo da pomogne. Retki su ljudi koje staviš pred izazov, a da on ne kaže “Ne to ne može”, u prevodu “Ja to ne znam”, nego kaže “Dajte da ja to saznam kako to može”. I on je zaista učio nešto što u tom trenutku nije znao, zbog naše recepture, i napravio savršen proizvod, to je taj novi Extra bar, tako da posle skoro 5 godina smo našli i tehnologa i sada smo kompletno pismeni u tehnološkom smislu. Možda ako neko sad gleda i pokušava nešto, bez obzira da li se radi o proizvodu ili usluzi i većina ljudi mu govori da to nešto ne može, a on kako korsitnik zna da to nešto želi da koristi, to je možda najvažnija poruka iz ove naše priče. To što je neko stručan u nečemu, ne mora da znači da je stručan i u tome što ti hoćeđ da radiš. Za hranu je to posebno pipavo jer ne može baš svako da se igra, da proceni koje sirovine mogu ili ne mogu. Ne može svako da napiše pismenu deklaraciju i to mora da radi tehnolog. Zato nam je bilo teško da sami radimo u početku, ali, s druge strane, to nam je donelo sigurnost da to što smo mi sami uradili može da se napravi, da onda dalje svaki zaposleni može to da uradi. Tako da, neretko, mi i dan danas nešto radimo u proizvodnji. Tu smo nešto stalno menjamo kada je neko od zaposlenih bolestan, pa radimo na tim našim proizvodima i dan danas.

Ivan Minić: A ceo proces takvog osvajanja novih znanja i novih iskustava, kako to izgleda na vašem primeru? Odnosno, ok, onog trenutka kada ste skockali tehnološki kako da sam proizvod funkcioniše, trebalo je odabrati nekakve ukuse sa kojima se kreće, osmisliti pakovanje, brending. Opet, da ste ga brendirali kao ovseni kolač, vrlo verovatno bi mnogo manji broj ljudi probao, a samim tim i doživeo epifaniju da to zapravo može da bude preukustno.

Problemi malih preduzetnika

Milica Čalija: To je možda najteže danas preduzetnicima. Ja dugo to nisam shvatala. Iako godinama kasnije, kada su Anđeli već neko vreme postojali, najveći broj ljudi koji je nas zvao za neke binis konsultacije, upravo je to imao kao problem – da ima sjajan proizvod i da nema pojma kako da ga plasira. Ta neka dodatna vrendost proizvoda je nešto što sam godinama radila, pa mi je lako da pričam – kako neko to ne vidi. Ali godinama sam radila i dodavala dodatnu vrednost tuđim proizvodima i vežbala na nekim konditorskim i sličnim proizvodima. I kada je došao naš proizvod jasno smo znali još od kada smo ga pravili u svojoj rerni, gde hoćemo da dođemo. Napravili smo 15-togodišnji plan i dosta smo on the track, dosta ide po tom planu koji smo tada sebi zacrtali. Mi smo tada videli sebe i u određenim lancima, znali smo da hoćemo da imamo radnju, otprilike smo slutili kakva bi smo voleli da ona bude, tako da je naš prvi brif za dizajnere koji su imali zadatak da nacrtaju logo Anđela bio baš savršeno jasan u smislu koje su to naše vrednosti koje će biti i kompanijske vrednosti i gde taj logo uz sve treba da stigne. Da se ne aplicira samo na ambalažu nego jednog dana i na radnju i sve što smo u tom trenutku zamislili. Mislim da je to možda najveće umeće – da ti dizajneru napišeš jasan brif bez obzira da li neko treba da ti pravi sajt ili ambalažu. Moje iskustvo iz rada sa ljudima – često se misli da su stvari nebitne, a dizajneru su nekada najbitnije te nebitne stvari. Kao, znate ja taj recept imam od svoje babe i to provuče uzput u razgovoru ili naš proizvod od početka do kraja to samo ženske ruke prave. Ovo su stvari koje su mi preduzetnici stvarno govorili i smatrali su to potpuno nebitnim, a mi smo dalje na tome napravili, zajedno sa njima, potpunu brend strategiju. Tako da, taj storytelling je baš važan. Imali smo sreće da smo ga znali i pre nego što smo se upustili u svoj proizvod. Mi smo morali da učimo tehnologiju, recepturu i ono što možda još na najteži način naučiš na svojoj koži – kako se formira cena, kako se pregovara sa lancima, kako se radi sa lancima, šta sve imaš od troškova što ne možeš ni da sanjaš dok samo sanjaš da ćeš ući i ulistati se u neke lance. Tako da je to neka naša misija sada kada su Anđeli sada brend koji stoji na svojim nogama, da nekome drugom pomognemo da lakše prođe kroz te neke stvari.

Ivan Minić: Nema mnogo brendova malih proizvođača, a vi ste i dalje mali proizvođač, koji su na taj način zaokružili priču kao vi, da ih mogu naći ljudi od nekakvog Tempa, DM-a, do kafića, vaše radnje, do toga da, interne su priče, ali i ti si ih imala mnogo jer je tvoj proizvod i siguran sam da ti je mnogo značilo da, jedno vreme su Anđeli bili jedan od proizvoda koji se prenosio preko granice u nekim cegerima jer su svi ljudi fantastično reatovali na to. To sve deluje super, reakvije su sjajne, ali ti si mali i moraš da nađeš način da se iskontrolišeš, da odabereš koje ćeš bitke kada da biješ, kako ćeš sa kime da radiš. Jer, jedna strana saradnje sa velikim lancima je to da ti to nudi plasman ogromnom broju ljudi, velike količine itd, druga strana je da to više nisu oni uslovi poslovanja i plaćanja na koje si navikao i da ti u suštini kreditiraš nekoga ko je veći od tebe.

Milica Čalija: Bolno je to često. Često pričam tu našu priču kako smo mi organski rasli i od prve godine bukvalno iz prometa kupili prvi veliki mikser, pa druge godine opet iz prometa – peć, pa dostavno vozilo… To su sve stvari koje smo zarađivali i kupovali i jedna od najvećih investicija je, kada se završi godina i shvatiš da imaš neki profit na raspolaganju, najveća investicija nije bila oprema, nego ulistavanje u lance. Kada ljudima koji nisu iz posla kažem ulistavanje oni me pitaju šta to znači, pa im prostim rečnikom objasniš – to ti platiš da uopšte stojiš u nečijoj polici. Onda oni šokirani gledaju i pitaju pošto je to. Bar kod puta broj prodavnica, puta broj gradova, to budu ozbiljni novci, ali čak ni to nije za malog proizvođača toliko neizdrživo jer može iz kredita da to finansira ili svojom robom da to finansira. Možda je ta valuta od 60 dana najveći problem za malog proizvođača koja ne bi bila toliki problem da se poštuje. Imaš nekoliko lanaca koji su zapravo internacionalni kod nas i koji poštuju valutu plaćanja i imaš lance koji su lokalni i kojima je valuta neki broj na papiru.

Ivan Minić: Vrlo su liberalni sa rokovima za te stvari.

Milica Čalija: Imali smo i situaciju da zoveš nekoga i kažeš – Znate prošlo je 70 dana, i oni umru od smeha sa druge strane slušalice – Vi ste stvarno mislili… ček kolegi da ispričam. A tebi rastu uši s druge strane. Da stvarno sam mislio da će mi platiti moju robu koju ste već prodali i to znam jer ste mi već 2-3 puta trebovali u međuvremenu. To su neki izazovi preduzetništva u Srbiji. Pitaju me često u razgovorima šta država može da uradi za male preduzetnike. Ono što stvarno može, što je recimo Hrvatska uradila – Hrvatska je inače, po mom ličnom iskustvu i mišljenju, nepovoljnija za malo preduzetništvo od Srbije, ali oni imaju naplatu PDV po naplaćenim fakturama. Mi, onog trenutka kada izdamo, to se računa kao stavka na koju ćemo platiti PDV, u Hrvatskoj se PDV predaje uz tvoj dokaz da si naplatio. Znači, ako ti neko nije platio, eto makar to imaš, makar njegov PDV ne moraš da plaćaš.

Ivan Minić: Od prošle, mislim da je već od pretprošle godine, imaš to i ovde, ali 60 dana. Tako da je nebitno. Ako ne naplatiš do 60. dana moraš sve uredno da platiš, pa je to ostalo tvoj problem, ali možeš toliko da prolongiraš. Što znači, imamo rešenje koje ne služi ničemu, ali ok, imamo rešenje.

Milica Čalija: Čujem često da stvari koje se još ne dešavaju u Srbiji, pa ih naša vlada implementira, pa nekoga edukuje za to, onda taj neko ode dalje u privatni sektor, ode u banku na primer. Možda je sledeći korak obrnuto. Da neko iz privrednog sektora odlazi u vladu. Možda je to rešenje. Da ti, ako si nešto već radio i stvarno znaš šta su problemi mladih preduzetnika, onda znaš i kako da donosiš neke akte tako da stvarno pomažeš. Ne nekom ličnu nego da cela privreda kvalitetnije radi i bude prosto održiva.

Ivan Minić: To je kao ona anegdota kada su pitali Gandija šta misli o zapadnoj civilizaciji, a on rekao – Mislim da je to divna ideja. To mi tako deluje. Sada kada podvučeš crtu, gde mi, fanovi, možemo da sretnemo Anđele?

Milica Čalija: Anđeli su ti sad kao jedna ideja 🙂 Osim u tom fizičkom smislu, u svakom DM-u su. DM je prva destinacija kada bilo koga od fanova pitaš, oni ti neće reći možeš da ih naručiš, možeš da ih kupiš u najbližoj radnji, rećiće u DM-u. To je možda zato što je ciljna grupa DM-a i ciljna grupa Anđela i DM nam je najzgodniji kada pričamo o Srbiji generalno. Zaista smo u svakom DM od severa do juga i od istoka do zapada. Online je takođe dostupan, ali ima limit za besplatnu dostavu. Tempo objekti, Maxi koji rade 24h, Univerexport, bilo nas je u Merkatoru – razlog što smo prestali da radimo sa tim lancem je baš ta neizdrživa valuta plaćanja i jedan set poslovnih navika koji nama nije bio izdrživ. U Dufriju smo na aerodromima što je super kad neko leti iz Srbije pa želi nešto da ponese. Budući da je naša misija, stvarno jeste – mi kada pričamo o patriotizmu u Srbiji, često ga vidimo kroz navijanje ili tako neka obeležja, za mene lično patriotizam je da ti stvarno radiš jedan zdrav biznis u kojoj živiš i ako možeš još nekoga da podstakneš da se odvažiš da krene tim putem. Meni je nemali broj ljudi rekao da smo kompletno ludi jer negujemo svoju konkurenciju i mi smo zaista odnegovali nekoliko sličnih proizvoda. Strava je kada sarađuješ sa konkurencijom što proizvod na kraju neće biti isti, što je dobro i za tebe i za njega, a opet ćete zajedno gajiti ciljnu grupu koja, u našem slučaju, primera radi, treba da ima višu svest o zdravijoj ishrani. To je naša misija, da se još neko upusti u preduzetništvo, da poveruje da i on/ona može to isto da uradi. Nedavno smo formulisali nešto što već duže vreme radimo ili postoji, a sada je dobilo neku formalizaciju, a zove se Anđeli škola preduzetništva. To tek sledi, evo ti sad imaš ljutu ekskluzivu ove najave, tek sledi neki neki naš modul upoznavanja. Zamislili smo to kao jedan potpuno besplatni dan gde ćemo pozvati sve zainteresovane da pričamo malo o nekim osnovnim stvarima koje muče svakog preduzetnika, da vidimo neke dobre primere i onda, u nastavku, da stvarno to bude neka vrsta inkubatora za ljude koji ili ne mogu jasno da formulišu ideju, ili imaju dobar proizvod ali nisu stigli do plasmana, brendinga, storytellinga, ciljne grupe. U krajnjoj liniji, mislim da će mi psihološke veštine dosta doprineti jer, većina preduzetnika koje znam, umesto da koristi to što je to njegov lični posao, pa da nekako kreira svoje vreme, zapravo izgori u tom poslu jer radi po ceo dan i celu noć. Možda i tu možemo da pomognemo nekome da bolje kreira, da bolje bira bitke. Nama je prijao taj spori rast. Često nas zovu na konferencije o startupovima. Mi nismo klasičan startup. Startup ima, kako se to zove – kriva uspeha, u njega mora da uđe nečiji kapital koji mora da se brzo vrati, a mi imamo sporu uzlaznu putanju tako da nismo klasičan startup. Nama je prijao ovaj spori tempo. Bila je naša odluka da izađemo iz korporativnih života, da počnemo da budemo više porodični ljudi. Došlo nam je, sa po dve godine razlike, troje dece, tako smo i planirali, i bilo nam je super da posao raste polako. Imam drugaricu koja “švercuje” Anđele u Hrvatsku i koja je pitala da se proširimo ne shvatajući da moj lični tempo je bio baš ovaj kojim smo rasli. Kada si mali preduzetnik tvoj biznis raste koliko ti rasteš i ako ta dva nisu u korelaciji, možeš da izgoriš. Decu su sada samostalnija i spremni smo za sledeći korak i u smislu proširanja tržišta na kojima su Anđeli, za sada smo samo u regionu, i u smislu te neke dodatne edukativne dimenzije koju Anđeli sada imaju.

Izazovi u proizvodnji hrane

Ivan Minić: Ulazak u nešto što je proizvodnja hrane vuče sa sobom gomilu izazova. Pričao sam sa dosta ljudi koji su pokretali nešto svoje i svi su se sretali sa stvarima koje možda nisu bile baš najpreciznije definisane, pa su predstavljale i problem, pa su se rešavale jer neće zbog malog detalja neko odustati od ideje koja mu je stvarno važna. Kako je to iz tvog ugla? Krenuli ste od nečega što je bila vrlo mala proizvodnja, sada više nije tako mala, ali i dalje nismo došli do tačke kada bi rekli da je mala fabrika iako je to sigurno deo 15-togodišnjeg plana. Ali to sada jeste ozbiljna proizvodnja, ozbiljnih količina, ozbiljna standardizacija svega. Anđeli se idalje prave što bliže kući.

Milica Čalija: Baš sam razmišljala o tome kako imamo dve linije proizvodnje. Jedna je ova klasična poslastičarska. To su kolači koji mogu samo u radnji Anđeli da se kupe. Iako često korisnici ih vide na Facebooku i pitaju kada će ovo biti u DM-u, a kolač je neki čokoladni sa filom. Pa nikada neće biti jer nema načina da se tome na prirodan način produži rok i da se zapakuje. Imamo dakle tu zanatsku liniju koja je potpuno drugačija – ovseni kolači, ovseni barovi. Tu smo uspeli da ispoštujemo sve industrijske standarde – od sirovine do pakovanja. A opet imamo i ovu neku liniju, meni čak dražu, jer tu kada idem na edukacije, obično idem na te poslastičarske edukacije, i jedan od mojih mentora je tvrdio da ti je recept destinacija kod poslastičarstva. Ljudi govore – ja volim da kuvam jer tu sam kreativan, a poslastičarstvo je čista hemija. Nije tako jer ti ne znaš da li ćeš dobiti masniji ili nemasniji puter, mislim možeš da znaš ako insistiraš uvek kog istog dobavljača, ali to se u praksi ne dešava baš tako. Nekada dobavljač nema tu čokoladu koju si hteo nego neku drugu. Nama je važno da ne menjamo dobavljača jer ovaj ima fair trade sertifikat za kakao. Nekad su jaja vodenija, nekada je kokama zima pa nose drugačija jaja. Ti kad dobiješ sirovine, ti sa njima tek kreiraš da bi došao do svoje destinacije što ti je recept. U industrijskoj proizvodnje je potuno sve drugačije, tu nemaš prostora za kreiranje da bi na kraju dobio uvek isti proizvod, uvek istog kvaliteta na koji je potrošač navikao. Ali, ti me nisi do pitao 🙂 Zašto smo blizu kuće? Moraćemo u tom nekom trenutku kada se budemo selili iz radionice u fabriku, da napravimo neku vrstu kompromisa. Ili ćemo mi da se selimo, ili ćemo da putujemo na posao. Sada se zezam nekad i kažem bila mi je gužva u liftu pa kasnim na posao. Spustim se u prizemlje i tu sam. Ne znam to mi je možda najbolji aspekt posla što je tako blizu kuće. Već sada oplakujem te sate koje ću provesti u putu, osim ako se ne preselimo u fabriku.

Ivan Minić: Zašto te još to pitam? Zapravo, i ovakav proizvod koji nije sad preterano kompleksan, ali daleko od toga da je jednostavan, može da se proizvodi u kućnim uslovima ako se ti kućni uslovi prilagode propisima koji su tu potrebni. Šta tu sve ima, o čemu ljudi treba da razmišljaju u tom procesu kada razmišljaju da bi trebalo da formiraju neku proizvodnju?

Milica Čalija: Za početak u toj kući ne bi trebalo da žive. Da bi se to do te mere prilagodilo da dobije neki standard, primera radi HACCP, tu nema prostora za slike na zidu ili fotelje ili nečiji krevet. Nama je ta neka devičanska faza kada smo radili od kuće bila neka vrsta teksta kada smo mogli da damo gotov proizvod na analizu, daje se ili u Centar za ispitivanje namirnica ili u Batut, i ti zaista dobiješ jednu mikrobiološku analizu da tvoj proizvod jeste kako treba. Ti kao mali preduzetnik možeš da izdaš fakturu nekoj zdravoj hrani ili kafiću i imaš analizu proizvoda da on jeste bezbedan za ljudsku upotrebu i za neko prvo vreme i za neki test tržišta to je dovoljno. Za neko dalje širenje mislim da je neophodno da taj prostor bude adaptiran. Da me sad pitaš da krenem iz nule, uzela bih čak i neki neuslovni prostor jer mislim da je to lakše srediti za industrijsku proizvodnju nego prepravljati stan jer tu moraš da pojačavaš struju da bi radila industrijska peć jer će, u suprotnom, srušiti struju celoj zgradi, zidovi moraju da budu glatki, radne površine od inoxa itd. Tu jesu izvesna ulaganja. Mi smo bili ponosni što nismo uzimali kredite dok nismo poželeli da napravimo baš veliki korak. Mislim da je, kod malih proizvođača, to veliko širenje praktično novi startup. Nama je potpuno nova sfera bila kada smo otvorili radnju. Radnja i kafe. Tu sad imaš neke potpuno nove normative za kafe, za čajeve, imaš fiskalnu kasu koja ima potpuno drugačiji obračun od nečega što smo do tada radili, dotle smo radili samo sa fakturama i sa dostavom, a na dostavi nemoraš imati fiskalnu. Tako da, potpuno nam se otvorilo, kao da smo krenuli u novi posao. I sledeći trenutak kada se osećaš kao da krećeš u novi posao jeste velika investicija. Kada smo prvi put došli u banku i rešili da kupujemo veliku mašinu, bankar je rekao – Ali vi nikada niste uzimali kredit. Mi srećni – Da, zar nije to super. On gleda i kaže to je strašno jer nemate nikakvu kreditnu istoriju. Tako da smo radili kreditnu istoriju, pa je došlo to vreme da se uzme ta neka nova mašina koja će biti opet novi korak ka tom izvozu i većoj količini, ali generalno, možda je najvažnije, pre nego što se upustiš u sve, da sve staviš na papir i da pričaš o tome. Ljudi ne pričaju kod nas mnogo jer misle ukrašće mi neko ideju, a ti zapravo kroz priču, ne bitno kome, komšiji, kasirki u Maxiju, nego će to čuti, a ovde svako zna nekoga ko zna nekoga ko možda može to nešto da ti jeftinije nabavi. Na primer inox stolovi koštaju nešto, a mogu da koštaju i manje ili više. Mislim da je važno pričati, istraživati, staviti neki prosek cena na papir, pa onda napraviti plan, sada ću da uložim u nešto, pa dogodine u još nešto. Mislim da je pogrešno da ti na početku uzmeš kredit, na početku uložiš u neku ogromnu opremu, a da nisi izgradio tržište. Jer kada imaš veliku opremu ti moraš i puno da prodaješ, a tržište se stvarno danas osvaja kupac po kupac. Što je još drugi veliki izazov, ti treba da ih zadržiš tako što ćeš biti konstantno kvalitetan, a ne da u jednom trenutku kažeš – mnogo mi košta ovo, neću puter sada nego margarin. Kada pomisliš da možeš da prevariš kupca, to mislim da je baš najgora stvar koju čovek može da pomisli kada ima proizvod. Nama to nikada nije padalo na pamet jer nam se dešavalo kao kupcima da nešto probamo, pa bude super, pa se pokvari, pa se razočaraš i više se nikada ne vratiš tom proizvodu.

Ivan Minić: Sa jedne strane moraš da održiš kvalitet, a sa druge i dostupnost što je izazov kada već pokrivaš toliko mesta. Moraš ozbiljno da planiraš. Sve ovo što ti sada pričaš je planiranje, nešto čemu naši ljudi nisu baš vični. Možda je to stvar ambijenta, možda je stvar obrazovanja ili nečaga, ali činjenica je da naši ljudi retko planiraju, ondosno da najčešće planiraju unazad.

Milica Čalija: Ma ljudi kod nas ni kuću kad grade ne planiraju nego – majstore gde će da budu vrata. Pa evo gde gazda kaže, evo tu će da budu. Kod nas se ni tako ozbiljne stvari ne rade sa planom. A i kada se urade planovi, ono što ja vidim kroz vođenje nekih preduzetnika, ako stave plate u plan, ne stave doprinose kao da će se to samo platiti. Takođe, pokušavaju, bojim se, da uštede na pogrešnim stvarima. Recimo kod nas strašno zaziru od angažovanja knjigovođe, pa na kraju plate kazne jer nešto nisu umeli ili nisu znali ili plaćaju više nešto umesto nečeg što su mogli drugačije da izvedu da su knjigovođu angažovali od početka. Ja volim da štedim i privatno i u poslu, ali postoje stvari gde ne možeš da štediš. Na kvalitetu sirovina ne smeš da štediš. U krajnjoj liniji Anđeli nisu jeftin proizvod. Oni nisu čokoladica od 15 dinara. Za njih moraš da izdvojiš neki novac, ali to je zato što su i ulazne sirovine i način na koji se one proizvode stvarno vrhunski. Potpuno si upravu za planiranje. To bi bila naša prva misija u obrazovanju preduzetnika.

Ivan Minić: Kako god planirao, koliko god planirao i iskustva imao, napravićeš grešku sigurno, ali ta greška će biti 10%, a ne 300%. Hajde da dođemo do toga da odnos tih stvari bude malo više nama u korist. Isto bitna stvar koju bih voleo da nam pojasniš, a pomenula si i malopre i na samom početku, vi pravite proizvod koji nije jeftin. Postavljanje i formiranje cene proizvoda je, za nekoga ko to nije radio i ne ume da proceni sve stvari koje su tu bitne, užasno. Barataš sa neograničenom količinom nepoznatih podataka i sa pretpostavkama koje su često pogrešne.

Formiranje cene

Milica Čalija: Ako imaš ambiciju da jednog dana uđeš u lance, tvoja cena mora da nosi tu preptostavku. Lako je izračunati u svojoj kuhinji ovoliko me košta puter, ovoliko čokolada, brašno, šećer… šta si već stavio u proizvod. Sedneš, izračunaš, dodaš PDV i šta dalje? Ti možeš da kažeš sebi – hoću da zaradim od svakog kolača toliko i toliko procenata. I zaradićeš u tom trenutku. Problem nastaje kada ti hoćeš da nekom drugom prodaš da taj bude prodajno mesto. Ako je to zdrava hrana, i tu donekle možeš da kontrolišeš svoju zaradu i troškove, ali kod lanaca zaista ne možeš. Postoje situacije koje ne možeš da predvidiš. Mnogi ljudi ne računaju sa povratom pred istek roka. To imaju i proizvodi koji nisu hrana, a kamo li hrana. To je najrigoroznija moguća kontrola roka trajanja. Ne računaj sa dodatnim nekim rabatima. Zaboravljaju da sami kada odu u radnju pa je nešto uvek na nekoj akciji. Ima razloga što je tako. To sve moraš da predvidiš u nekoj budućoj ceni. Neku logistiku. Neće roba sama otići negde, imaćeš neke troškove koje sada nemaš, ako nekome budeš vozio u taj magacin. Potpuno si u pravu. Tu ti najviše može pomoći neko kao što sam ja, bilo ko ko je iskusan, ko je prošao to i hoće da podeli znanje. Pomenula sam negovanje konkurencije. Stvarno sam od ljudi koji se bave sličnim stvarima mnogo naučila, mislim da sam i drugima mnogo dala kroz neke savete i ne razumem ljude koji neće. Dešavalo mi se da pitam gde ste kupili neku pakericu – važi, važi javiću ti. Pitaš 5 puta, i jasno ti je da nećeš dobiti kontakt tog proizvođača. Ne razumem zašto. Kada bi smo svi nekako malo više pomagali jedni drugima, mislim da bi nam celo tržište bilo bolje, da bi nam potrošači bili osvešćeniji, pismeniji prosto. Znali bi zašto da biraju proizvod od malog proizvođača, a ne od velike korporacije. Da se vratim na tvoje pitanje – znali bi zašto je nešto skuplje od nečeg drugog, zašto treba da izdvoje novac za to, a ne za nešto drugo.

Ivan Minić: Bitno je i da se shvati da nije neophodno da proizvod bude jeftin. Iako mi jesmo tržište i društvo u kome novca nema dovoljno, kada si mali proizvođač ti nećeš prodati 5 miliona primeraka svog proizvoda i ne moraš da gađaš to da baš bukvalno svako, baš bukvalno može sebi to da priušti. Da možda u celom tom procesu planiranja, razmišljanja, svega, možeš da razmišljaš i o tome da sebe ne moraš da pozicioniraš na najnižu tačku cenovno da bi, na neki način, mogao da konkurišeš nekim drugim proizvodima koji tu postoje, a koji promovišu neke potpuno druge vrednosti i rade se na drugačiji način.

Milica Čalija: Ti kao preduzetnik izabereš. Možda ćeš biti samozaposlen do kraja života i ti ćeš sam da praviš džem od drenjina koji će biti vrhunski i prodavaće se u 12 prodajnih mesta i ti ćeš od toga živeti srećno do kraja života. Problem sa tom politikom cena i kvaliteta nastaje kada hoćeš da rasteš. Kada, kao mi, imaš sada već nekih osmoro zaposlenih i planiraš neki dalji rast, e onda ovo naše malo tržište ipak ima neke svoje granice. U tom slučaju, prosto moraš da dalje razmišljaš o izvozu što je zapravo super. Ljudi se boje toga i često mi postavljaju pitanja iz kojih vidim da oni doživljavaju izvoz kao da ti sad treba novi pogon da sagradiš da bi uopšte pomislio da nešto izvoziš. Izvoz otvara neke potpuno nove ljude koji su iz te ciljne grupe koja ceni kvalitet i u stanju je da plati za kvalitet. Tako da ne treba bežati od toga, šta više, možda ga treba od početka, nekako, negde planirati, da se vratimo na tu čudesnu reč “planiranje”. U svakom slučaju, da ne obeshrabrimo nekoga ko hoće da radi nešto što je jeftino i dostupno svakome, onda on ima drugu profitnu logiku. Onda je cena niska, ali on mora da prodaje hiljade i hiljade komada da bi živeo od toga.

Izvoz proizvoda

Ivan Minić: Kako ste vi došli do toga da krenete da izvozite? Osim što je, naravno, postojalo interesovanje i potreba. Zanemarimo interesovanje i potrebu, kako ste zapravo stupili u kontakt sa potencijalnim partnerima sa druge strane, gde su tu bili ključni momenti u pregovorima i šta su neke zanimljive stvari koje ste izvukli iz svega toga kao iskustvo?

Milica Čalija: Naša sreća u nesreći, mislim na ovu nesreću devedesetih kada nam se raspala stara zemlja, srećna okolnost koja je ostala iza toga je da su neke zemlje i dalje liberalne u toj izvoznoj proceduri. U smislu, u Crnoj Gori je tržište malte ne iste kao srpsko. Skoro se pa podrazumeva ako si ti neka veća fabrika, prodaješ npr Smoki, logično da ćeš ga prodavati i u Crnoj Gori. U krajnjoj liniji potrošači uđu u radnju očekujući potpuno isto sve što npr kupuju u Beogradu. Tako da je naše prvo tržište bilo Crna Gora. Zapravo smo upit dobili sa druge strane od partnera koji već ima neki svoj lanac zdrave hrane i kombi koji je tu jedom mesečno. Na nama je bilo da uradimo tu izvoznu dokumentaciju što, naravno, nismo sami znali jer niko se nije naučen rodio. Ali, onda pitaš. Pošto on već uvozi 38 nekih drugih stvari, pa pitaš gde oni to rade, pa on preporuči nekog špeditera. Špeditera ima milijardu i svi ljudi znaju da urade taj posao i svi imaju manje više istu cenu za tu uslugu. Tako da se ispostavilo da tu celu dokumentaciju koju bi smo radili za bilo koju drugu zemlju, mi radimo Crnu Goru, pa kao, zašto onda da ne probamo još negde. Zašto da ne probamo da se sami ponudimo još nekome, na primer DM-u u Bosni i Hrvatskoj. Ispostavilo se da oni traže distributera i u tim nekim pregovorima sa distributerom možda je najbolja stvar što, kada neko uveze tvoju robu, on je preuzeo na sebe i taj rizik isteka roka. Možda je to nešto što me najviše gnječi svih ovih godina. Tu robu koja nam se vrati pred istek roka mi uglavnom doniramo, ali to je trošak na koji obično ne računaš u početku i nadaš se da će biti što manji. Kod izvoza nemaš to. Distributer nosi taj rizik. Sve zavisi od ljudi. Razgovaraš sa njim, pitaš kakvo je tržište, super ako nađeš nekoga ko je već u sličnoj sferi, ko ne uvozi šrafove, pa će sad i kolače, nego već uvozi nešto slično pa zna da ti kaže šta radi, dogovoriš se sa njim, podržiš ga kroz neki promotivni materijal, letke, dodatni rabat koji će mu omogućiti da tamo da neku promotivnu akciju. U suštini, kao kada pošalješ dete na školovanje pa gledaš kako on tamo nešto super uči, pa ti prosto bude drago sa ove strane.

Ivan Minić: I na kojim tržištima ste prisutni sada?

Milica Čalija: Trenutno smo u Crnoj Gori i BiH. Sledeća u planu je Hrvatska koja nam je bliska kao Ex YU tržište, a Evropska unija je pa nam je super da vežbamo EU na tržištu na kome razumemo jezik. U maju je bilo nekih pregovora sa Kosovom, nažalost u međuvremenu je politika kumovala tome da i ljudi koji su inače izvozili na Kosovo, prestanu. Nadam se da će to uskoro da se prevaziće pa da te neke životne stvari krenu da funkcionišu.

Ivan Minić: Ono što mi je vrlo važno za vaš konkretan primer, jer iako ste mali s jedne strane u broju ljudi, vrelo ste veliki u nekim rezultatima i u percepciji, imidžu vašeg brenda i vrednosti brenda na ovom tržištu, a to je stvar koja gomilu ljudi plaši posebno u početku, a to je da razne neke stvari koje su potrebne da ih uradiš, ne moraš da uradiš sam i ne moraš da uradiš u okviru sopstvene proizvodnje već je potpuno ok da pakovanje autsorsuješ nekome, da završnu obradu nečega takođe prebaciš nekome ko se samo time bavi, da ako napraviš kalkulaciju u kojoj to ima smisla – to ima smisla.

Milica Čalija: Nama je tehnolog part-time, odnosno angažovan je na projektima. Uvođenje standarda nam je bila usluga koju smo autsorsovali. U velikim firmama ti imaš direktora kvaliteta koji uvodi sve te procedure i standarde, mi smo angažovali konsultanta. Najosnovnije računovodstvo i knjogovodstvo radimo sami kada izdajemo fakture, ali knjigovodstvo nam je autsorsovano kao i pakovanje. Kod nas je, kada se poredi sa drugim evropskim zemljama, možda najveći odabir polovne nove opreme, ne znam kako da to bolje definišem. Neko se zaleti i kupi i to radi dva dana ili dva meseca i onda se dalje prodaje. Nama je ta amortizacije bila, između ostalog, razlog da autsorsujemo pakovanje jer u tom trenutku nismo imali dovoljno dana u mesecu u kome se taj proizvod pakovao. Dolazimo do tačke da ti moraš svake nedelje, ako ne i svaki dan, da nešto pakuješ i tu ima smisla da uložiš u neku pakericu, a to podrazumeva bar još jednog čoveka koga ćeš zaposliti da se bavi održavanjem i rukovanjem. To sve meni predstavlja prevelik zalogaj za početak. Ogromne mašine za koje si dao ušteđevinu ili uzeo iz kredita, pa još zaposleni koji moraju da rade na tim mašinama i tu ljudi brzo krenu da grcaju. Da i čišćenje mi je autsorsovano, ne ono osnovno koje rade zposleni nego taj neki elektromašinski servis. Naš mali sistem ne bi mogao da podnese mašinskog inženjera, elektro inženjera sve te ljude koji imaju posla jednom nedeljno, a ostalih 4 dana prosto čekaju da se nešto desi i tu su preventivno. Sve te stvari koje mogu da se autsorsuju moji je savet da se autsorsuju i da se uračunaju. Ovde imate manji rizik jer ako nešto ne uspe, to je isto nama veliki tabu, kod nas je strašno ako ne uspeš za razliku od američkog preduzetničkog društva gde je potpuno ok da ne uspeš pet puta, a onda šesti put možda napraviš milione. Kod autsorsovanja je manji rizik ako ne uspeš jer nisi morao da kupiš sve to i zaposliš sve te ljude, neko drugi je preuzeo taj rizik umesto tebe. Autsorsing je super za početke.

Ivan Minić: Ako te druga strana ubedi i pokaže ti da ona taj posao može da uradi. U vašem slučaju je bilo prilično izazovno.

Milica Čalija: Prvi Anđeli koji su upakovani su mini anđeli koji su kao neke loptice i pošto je to ručno rađeni proizvod, masa je takva da ima komadiže čokolade i suvog voća i integralne ovsene pahuljice. Nijedna nije jednaka. Brusnice su, svaka je nejednaka. Mi ih seckamo, ali opet nije to preko mikroskopa i lasera. Tako da imamo jedan proizvod koji se razlikuje od komada do komada i kada smo tražili nekoga ko hoće da upakuje tu se pokazalo koliko je važna osoba koja vodi neki biznis. Upoznali smo čoveka koji je hteo da proba, hteo da prilagodi dok su svi pre njega govorili “Ne. Nije ravno, neće moći da prođe na mašinu”. On je preuzeo taj izazov i dan danas sarađujemo sa njim. On je Proka Pronalazač u svakom smislu svoje proizvodnje koju vodi i ima ogromne klijente i stvarno je ozbiljna proizvodnja, ali je bio neko ko je hteo da se uhvati u koštac sa Anđelima i od koga smo mi mnogo naučili jer smo od njega dobili neke inpute kako da sledeći put uradimo nešto da bi bilo manje škarta na mašini. To takođe ljudi ne računaju. Misle proizvedem 1000 kolača doćiće upakovano 1000 kolača, a bar 100 se polomi na mašini i vratiti se u rinfuzu ili se pojedu negde uzput. Poenta svega je dobro planiranje kroz koje, pomenuli smo mnogo stvari koje treba uračunati u plan, ali možda je najvažnije da pitaš nekoga ko ima iskustvo da ti pomogne da napraviš plan i da uračunaš troškove koje ni ne sanjaš da mogu da ti budu trošak.

Ivan Minić: A i negde da ne gubiš entuzijazam kada odeš kod prve osobe, pa ona nema odgovor na tvoje pitanje, druge, treće. U nekom trenutku ćeš naći na ludaka koji će, kada mu kažeš – Znate ali nama je 5 ljudi reklo da to ne može. –  “Šta ne može, daj sedi. Evo vidi može ovako.” Uvek naiđeš na takvu osobu ako si dovoljno uporan. Takvi ljudi se međusobno znaju i kada ti treba ludak za nešto drugo, ovaj prvi ga najčešće poznaje jer su nekada nešto sarađivali, jer je opet neko rekao – Meni su rekli da to ne može da se napravi.

Milica Čalija: Mi smo dugo, sećaš se kada si bio kod nas u proizvodnji, to je bilo godinu ili više pre nego što smo zapravo otvorili radnju, tada smo već tražili radnju i dugo je nismo nalazili jer smo verovali da radnja treba da košta, da ta kirija treba da košta koliko možemo da zaradimo. Nažalost vlasnici lokala to uopšte nisu imali u vidu i hteli su da zarade koliko su želeli da zarade. Tako da smo dugo tražili radnju da bude i na pristojnom mestu i da ti nečiji apetiti budu razumni, tržišni. Često smo sretali neke radnje gde su nam ljudi govorili – to je fantomska radnja, podzemne vode su tu. Uđu ljudi rade par meseci i zatvore. Ustvari nisu podzemne vode nego se ljudi zalete i pomisle ja ću moći da nosim tu ogromnu kiriju, jer su generalno u Beogradu visoke kirije. Na kraju se ispostavi da to nije zdravo i da ti plaćajući kiriju nemaš za radnike, doprinise i na kraju zatvaraš. Onda se zaleti drugi, pa treći itd. Mi smo imali sreće da upoznamo normalnu osobu koja je izdavala normalnu radnju za razuman novac koji smo procenili da možemo legalno i belo zaradimo. To je ono što nismo hteli da naši radnici budu detektivi, pa hoćemo li izdati račun. Mi bukvalno svakome i prijateljima izdajemo fiskalne račune, niko ne iznese ništa iz radnje bez računa. Zatvaramo u 20h, ako neko minut kasnije neko hoće da kupi mi ne damo pa se ljute na nas. Ali, zaista se ne igramo tim stvarima. Sve to pominjem zato što, kada smo na prvom sastanku sa vlasnicom razgovarali, rekli da mi verujemo da može neko normalan da se nađe ko će da izda lokal, ona nam je rekla – mi naivni se prepoznajemo. Kada razmišljam o krugu ljudi sa kojima sarađujemo, zaista niko nije običan. Svi su izvrsni u tome što rade i svi su drugačiji od svoje okoline i puni nekog entuzijazma. Možda je baš važno za biznis to s kima se okružiš. Ako se okružiš ljudima koji sumnjaju u sve i misle da ništa ne može, na kraju zaista ništa nećeš ni moći.

Ivan Minić: 15-togodišnji plan. Šta postoji u njemu što misliš da može da bude interesantno, a što možeš da podeliš?

Milica Čalija: Mogu ja sve da podelim, čak i ako ne bude tako onda ćemo se smejati za još sedam i po godina. Planirali smo baram još tri prodajna mesta u Beogradu i u ovom planu je mala fabrika za koju želimo da bude naš cost effective green field. Da košta što manje u smislu da to bude neki montažni i samoodrživi objekat koji će da reciklira vodu, skuplja kišnicu, pravi struju od solarnih panela. To nam je neka super ideja i nadam se da ćemo je ispoštovati i da ćemo je otvoriti u 15-togodišnjem planu. U nekom još dužem planu, neka Anđeli franšiza u sledećim gradovima: Rijeka, Solun, Barselona i bio je još jedan grad kog nemogu da se setim sada 🙂 Verovatno najbliže što sledi je otvaranje još neke radnje sada kada smo ušli u to i znamo koliko je koštalo opremanje i koliko će koštati neka druga radnja. Seliti se nećemo jer smo na ovaj prostor uveli HACCP i bar još tri godine smo ovde, ali za možda pet eto nas u nekoj maloj fabrici.

Ivan Minić: Kada tražite objekat, kretali ste verovatno od jedne ideje, probali, videli, naučili se na prvoj radnji nekim stvarima i sada imate ideju kako bi to trebalo da izgleda dalje. Hajde da podelimo sa ljudima šta je ono što vi tražite. Povremeno podelite na društvenim mrežama oglas šta bi to moglo da bude, naravno takvih mesta nema mnogo, vrlo je teško doći do ljudi koji su ok za saradnju, ali hajde ti meni reci šta je to što vi tražite, šta je ono što je neophodno, šta je ono što bi ste voleli, kako treba da izgleda neka naredna radnja i gde bi mogla da bude i možda se neko javi.

Milica Čalija: Mi smo čudni u smislu da nam je bitno da to bude iole pismeno. Da to ne bude neka divlja gradnja, neki kisosk, nešto tipa presekao je neko ulicu pa izgradio. Koliko god to bilo velelepno, nama to nije super. Anđeli od početka igraju na tu neku patiniranu kartu u brendingu. Podseća, kada ljudi uđu radnju, već gde je ko putovao, podseća ih na Pariz, Beč, na druge gradove sa drugačijom tradicijom i u tom smislu ne bismo u novogradnju, mi bismo u nešto staru. Ne mora da bude pre prvog svetskog rata, može da bude i Novi Beograd, neki modernizam u arhitektruri, 60.-te, 70.-te, da bude taj neki normalan legalan objekat, da ne bude nešto čudno. Shvatili smo da bi mogla da bude i mala radnja jer, iako smo mi napravili neke ušuškane kutke za sedenje ovde gde smo sada na Vračaru u Knjeginje Zorke, najveći broj kupaca dođe, kupi i odnese da negde drugde uživa u Anđelima, tako da smo shvatili da nam bukvalno ovaj prostor gde smo sada, gde razgovaramo, bi bukvalno mogao da bude radnja. Radnja bi mogla da ima desetak kvadrata. Bilo bi super da bude u Knez Mihajlovoj, ali se ne zanosim time da je to moguće naći. Tu možeš baš neki visoko profitabilan proizvod tipa kroasane s margarinom ili pizze. Gde koristiš malo sirovina, a naplatiš dosta. Mi imamo zdravu, organsku zaradu i moramo da vodimo računa o kiriji. Sada smo na Vračaru po broju korisnika i broju upita, logično je da sledeći bude Novi Beograd. Ja nisam sa Novog Beograda i ne znam šta bi bio neki centar, da li je to Fontana, ili neki tržni centar što ne bismo voleli jer volimo prisniju atmosferu. Mogao bi da bude Dorćol ili neki drugi lep deo grada. Ako mene pitaš bez ekonomske logike, mogao bi da bude Kosančićev venac gde je baš lepo. Bilo bi idealno da bude neka stara lepa zgrada kakvih je u Beogradu, nažalost, malo, da bude neko drvo ispred, fin kvart i najvažnije da to bude neka normalna osoba sa kojom čovek može da se dogovori i ako može da bude neki veliki izlog. U ovoj radnji gde smo, morali smo da pravimo kompromise jer radnja praktično nije imala izlog pa smo to improvizovali drvenim panelima i ispalo je na kraju kao da smo baš tako hteli. Možda zato što smo našli jednog ludaka u pozitivnom smislu. Srđan Apostolović je zapravo vajar. Postoji monografija u Muzeju savremene o njemu. On je u međuvremenu počeo da se bavi nekim drugim stvarima, praktičnijim i zanatskim, crta lokale i on je zapravo upeo da prepzna šta smo hteli, da izađe na kraj sa nama i da nacrta taj lokal tako da izgleda tako da ljudi uđu i misle da su ušli u neku drugu zemlju.

Ivan Minić: Negde gde je lepo. Milice hvala na gostovanju, mislim da smo ispričali neke stvarno divne priče.

Milica Čalija: Hvala tebi na razgovoru. Često ljudima govorim da obično su intervjui takvi što daš odgovor, dobiješ drugo pitanje, a ti si jedan od stvarno retkih ljudi koji slušaju šta neko priča i prema tome dalje nastavljaš razgovor i razumeš o čemu se priča kada je preduzetništvo u pitanju.

Ivan Minić: Mislim da, u ovom formatu i prethodnim koje sam radio, ovo treba da bude jedan mali intimni razgovor među prijateljima koji će gledati veliki broj nekih ljudi koji razmišljaju da naprave sličnu grešku. Hvala ti još jednom. Slušaoci i gledaoci hvala što ste nas pratili. Molim vas da, kao i do sada, svoje komentare, ideje, želje, predloge za nove teme i nove goste ostavite u komentarima ili nam pišete preko sajta i društvenih mreža. Hvala.

 

Nove epizode u vašem inbox-u:

Pratite nas na mrežama:

Naši gosti:

Milica Čalija

Još kao tinejdžerka radila je na RTS-u emisiju Garaža i postala prepoznatljivo lice i glas čitavoj jednoj generaciji koja je početkom ovog veka odrastala uz najbolju muziku sa ovih prostora.

Paralelno sa tim, privodila je studije italijanskog kraju i pokrenula prvi preduzetnički projekat – prevodilačku agenciju, specijalizovanu za prevod tehničke dokumentacije i uputstava. Tako se po prvi put susreće sa konditorskom industrijom, u kojoj je provela naredne godine u sektoru komunikacija i marketinga.

Sa suprugom pre sedam godina odlučuje da pokrene proizvodnju zdravijih poslastica, i tako nastaju Anđeli kolači, danas jedan od najprepoznatljivijih proizvoda malih zanatskih proizvođača sa ovih prostora. Danas su Anđeli dostupni u mnogim boljim kafićima, u nekoliko velikih lanaca kako u Srbiji, tako i u regionu.

Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Prijavite se za novosti sa našeg sajta!

Prijavite se i mi ćemo vam besplatno slati novosti sa našeg sajta i nove epizode našeg podcasta!

Uspešno ste se prijavili na Pojačalo mailing listu!

Share This