EP008: Ognjen Vuković

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ognjen Vuković: Prvo hvala na pozivu Ivane. Cela ta priča oko dropshippinga u Srbiji, mene ljudi prepoznaju po tome, što meni negde nije baš blisko jer se mi bavimo nekim lepšim stvarima. S druge strane, ceo taj trend koji je krenuo, doneo je neke ozbiljne stvari, angažmane i nešto što nisam očekivao. Generalno, ja zapravo nisam ni znao da sam počeo da se bavim dropshippingom. Meni je taj koncept ecommerce da ti nemaš magacin nego da imaš neki medijum gde imaš proizvode i da ti taj proizvod možeš da source-ješ iz bilo kog dela sveta, bilo gde u svetu, bilo mi je super. Sećam se, kao da je juče bilo, sedim i razmišljam zašto Nemci kupuju opremu za telefone i gadgete i plaćaju ih toliko, a svi znamo da se to pravi negde po istoku. I kažem sebi, zamisli kada bi smo mi mogli da nađemo tu opremu i da je prodajemo na nemačkom tržištu. I onda sam seo i istraživao. Video sam da eBay ima otvoren market, pa postoji Shopify kao native opcija za pravljenje šopa. I onda sećam se taj prvi trenutak kada sam prodao, stiže mi mail da je neko iz Nemačke kupio masku za telefon. I super, šta sad da radim? Moram da mu dostavim, platio je. I sednemo na Quoru, pitanja i odgovori, majka znanja, i saznamo –  ne budi tupav, ostavi samo njegovu adresu i njemu stiže direktno iz magacina ili proizvodnje. U tom trenutku otkrovenje svega – pa da to tako funkcioniše. Naravno, to su bili neki počeci. Nisam ni znao za termin dropshipping. Tek kasnije kada je to malo uzelo trenda, pre svega po zapadu, pa kada se Shopify proširio posle one druge investicije i kada smo svi mi saznali da postoji platforma gde možemo vrlo brzo da napravimo novi shop koji je zapravo WordPress za ecommerce sajtove – tako je bio predstavljen, onda smo krenuli da radimo i cela ta grupa je nastala veoma slučajno. Bilo je par ljudi za koje smo znali da se bave nekim vidom ecommerca i kao, hajde da se skupimo na jedno mesto. To doživi da je neko šerovao po Facebooku i za nedelju dana grupa dobije 3.000 članova. Infrastruktura nije bila spremna za to i odjednom ja ne znam šta da radim. Javljaju se ljudi sa gomilom nekih pitanja. To više nije zatvoren krug nego dolaze ljudi koji čak nisu u digitalnoj industriji i imaju neke sasvim druge probleme. I sve je to nastavilo da eksponencijalno raste i sada ima petnaestak hiljada članova. Generalno se trudimo da održimo neku etiku same zajednice. Bilo je tu 1000 pitanja, 1000 ponuda da se proda grupa, da se proda zajednica, da se napravi neko partnersko sponzorstvo. Meni nikada nije bio cilj da se zarađuje od tih ljudi i grupu nisam ni gledao kao takvu. Mislim da smo, donekle, ispunili cilj jer, jednom prilikom u intervjuu je bilo pitanje šta je  cilj te zajednice i odgovor je bio – da se pomogne ljudima da nešto pokrenu. Sećam se dva klinca iz Požarevca, baš su mladi, i bili su totalno novi, dosta smo pričali i jedno veče mi stiže poruka: “Matori, prodali smo prvi lager. Dolazimo u Beograd, častimo te ručak”. Eto, ako su oni uspeli, ceo taj cilj zajednice je ispunjen. Neko je uspeo da napravi nešto, da nauči, pokrene… Da li će to biti isplativo ili ne nije bitno. Ako je to nekome pomoglo u životu, opravdalo je svoju svrhu.

Dropshipping kao biznis model

Ivan Minić: Ekspanzija je došla tako što je Istok Pavlović, s jedne strane, krenuo da populariše taj biznis model kao ideju da svako, uz ok ideju, može da napravi shop koji će generisati novac. Moja ideja sa tvojim gostovanjem, iako sam dežurni pesimista, nije da kažemo ljudima da to ne rade. Iako u im u nekim slučajevima to treba reći. Više želim da probamo da ljude pripremimo na to šta zapravo treba da znaju, o čemu treba da imaju svest da bi takva neka priča za njih mogla da ima smisla. Jer, jeste bila ozbiljna ekspanzija i kod nas i svuda u svetu, i postoje hiljade i hiljade shopova koji pokušavaju da urade istu stvar.

Ognjen Vuković: Najveći taj spike je bio kada je Istok šerovao jer on je Trg republike naše digitalne zajednice – pozdrav za gospodina Istoka. Generalno, to je super stvar. Mislim da sam ja dežurna tužna sova koja ide i ljudima priča – čekajte, nemojte uletati, stanite, polako. Kada sam počeo da se bavim digitalom, krenuo sam da frilensujem. To su bili početni neki poslovi od pravljenja sadržaja, community menadžmenta, pa do nekih ozbiljnijih stvari. Najveći background mi je angažman sa Daniel Wellingtonom gde je bila ona monstruozna prva godina od 200 i nešto miliona, ceo onaj hajp sa influenserima na Instagramu. Tu smo ustvari saznali za taj koncept šipovanja robe koja nije u našem fizičkom magacinu. Posle toga su krenuli neki ozbiljniji angažmani i projekti, raslo je znanje samim tim i usavršavanje veština. Ja sam veoma rezervisan što se tiče dropshippinga kao modela. Pogotovu sada jer ima gomilu negativnih stvari koje ljudi ne pominju. Super mi je ideja da neko sedne i napravi sebi posao, mogućnosti, prihode u celoj toj industriji, ali je poenta što je to jako komplikovana industrija iz više razloga. Dropshipping uopšte nije lep biznis model i to niko ne priča. Ne kontolišete kvalitet, ne kontrolišete proizvode, sa Kinezima dogovoriti se ume da bude baš pakao. Špedicija, logistika, media buying koji je samo skuplji, gomila faktora na koje vi kao pojedinac ne možete da utičete. S druge strane, taj masovini hype koji je krenuo doveo je do toga da je konkurencija ogromna. Konkurencija sada za neke novopečene biznise, u odnosu na, recimo pre dve, dve i po godine, je skočila nenormalno. Poenta je u tome što je još jedan veliki problem sa tim modelom to što nemate nikakvu barijeru. Veoma je onaj low entry momenat u samom modelu ecommerca, pošto je dropshipping jedan oblik ecommerca. Oblik gde sourcujete stvari iz proizvode linije ili nekog magacina u svetu. Samim tim, potrebe i stvari koje treba da stavite na gomilu da bi krenuli u posao i te neke inicijalne investicije su vrlo male što se tiče finansija. Zato je ljudima primamljivo. Ne moraju da imaju veliku količinu novca na gomili. S druge strane, zahtevi što se tiču veština su jako veliki. Svima kažem, ako nemate neku pozadinu, ako nemate iskustva u digitalu, advertajzingu, media buyingu, kreiranju sadržaja, formiranju funela prodaje i personalizaciji offera, ovo verovatno nije posao za vas. Iz prostog razloga što postoji ceo jedan niz skupa aktivnosti koji obuhvata jedna uspešna prodavnica. A, i to uspešna je vrlo relativna stvar jer krajnji profit prodavnice zavisi od milion faktora koji se menjaju na dnevnom nivou. Imao sam tu i dobrih i loših iskustava. Od toga da imam profit po artiklu preko 300% do toga da me za dva dana reklame koje su bile winning reklame, stave u dubiozu jer je neko otvorio shop, iskopirao, krenuo da ubacuje ogroman budžet i samim tim je cena po kliku skočila. Ono što svima pričam, ako nemate neku osnovu, neku fondaciju znanja i veština koje možete sami da pokrijete, ne treba tu uletati tek tako. Ima gomila stvari koje morate da znate i da ispratite, i da znate da optimizujete da bi to izraslo u neku uspešniju priču.

Ivan Minić: Jedan posebno važan momenat iz mog ugla je svest ljudi o tome kako to, zapravo, funkcioniše. Da se stvar ne svodi na to da ti napraviš dobar shop, staviš dobre slike artikala, napišeš dobre opise i sve što uz to ide. To jeste preduslov, moraš to svakako da uradiš. Ali ti zapravo moraš da dovedeš ljude koje to zanima i da probaš da to uradiš na što jeftiniji način, da oni naprave kupovinu i da tu onda izvagaš sve. Odnosno, iz moje vizure, najsmislenije mi deluje ulazak u tako nešto ako imaš sjajnu ideju za proizvode i dobro oblikovanu priču, ili ako imaš zajednicu kojoj nešto tog tipa treba. Ako imaš zajednicu ljubitelja kućnih ljubimaca neke podvrste, to može da bude sjajan izbor jer su to ljudi kojima to treba. Ako imaš zajednicu ljudi koji se bave makeupom i slično, odnosno imaš profil ili mogućnost da dođeš do influensera i da imaš nekakvu partnersku saradnju, moraš da nađeš bazu i osnovu za sve. S jedne strane tu je svakako znanje, ali sa druge moraš da imaš ljude koje to može da interesuje.

Ognjen Vuković: Ima jedan super citat koji stalno pominjem –  If you want to build business, build community first. Osnivač Product Hunt-a mislim da je u pitanju. Što se tiče ecommerca to je uvek bila moja prva odluka. Ništa ne može da zameni besplatan saobraćaj. U ecommercu jedan od najvećih problema je akvizicija novih korisnika i zato se dosta truda ulaže u onaj unutrašnji deo funnela – reaktivacija aktivacije, jer je mnogo veća verovatnoća da će postojeći kupac ponovo kupiti od vas, to jest, mnogo vas manje košta da angažujete već postojećeg kupca. Akvizicija u ecommercu, svaki cent je bitan. Ako imate zajednicu koja je zagrižena za neku tematiku oko koje vi gradite proizvod, je u 9 od 10 posto slučajeva, onaj presudni momenat koji određuje da li ćete biti profitabilni ili ne. Kada smo kretali da radimo, imao sam preko 10 nezavisnih projekata i ecommerce mi nije bio primarna stvar kojom sam se bavio, to su bili side projekti jer daju slobodu da se testiraju neke stvari. Da se testiraju različiti prilazi, kampanje, ono što volimo da radimo. Najbolje sam imao rezultate sa zajednicom koja je zagrižena oko jedne jako targetirane stvari. Dao si primer kućni ljubimci. Ja sam imao prodavnice, više njih, koje su se bavile kućnim ljubimcima. Onog trenutka kada sam kupio Instagram profil koji je vezan samo za maltezere, jer ja kod roditelja imam čajnog maltezera koji je jako mali, i ako mi ikada zatreba saobraćaj i sadržaj moći ću da isproduciram svoj. Kada sam krenuo da koristim Instagram kao glavni kanal, video sam razliku u brojkama zato što, ako sa svakim postom vi doterate 1.000, 2.000, 10.000 ljudi za 0 dolara, kada to radite u jedinici vremena ništa ne može da se takmiči sa tim. Ono što je jako bitno. Postoje raznorazne tehnike, raznorazne stvari, metode kako ljudi organizuju shopove, neko zagovara da treba imati svaštaru gde se prodaje sve i svašta – ja ne volim taj pristup i više volim da imam mali shop koji jasno targetira neku mikro nišu. Više mi odgovara taj zapadnjački način marketinga i gađanje određenih problema određene ciljne grupe i mislim da je to isplativije u jedinici vremena. Imam jedan ceo post gde smo radili, to sam izlagao u Banjaluci, imao sam generalni store gde sam prodavao za sve kućne ljubimce, koji je imao veliki obrt. Ali, angažujete copywritera, nekoga ko će da radi montažu, nekoga ko će da bude support u vremenskoj zoni kada vi spavate da može da fulfiluje te ordere. Tu postoje dodatni troškovi angažovanja ljudi. Kada se sabere i oduzme, ogromni troškovi rada te prodavnice i angažovanje vremena stvari nisu baš onakve kakve izgledaju. U tom nekom periodu, kada napravite to, onda se srećete sa sasvim drugim problemima, o kojima nisam razmišljao tada. Bio sam mali i hteo sam samo da razradim stvari. Sledeći korak je bio, ok napravili smo neki novac inicijalno, ali ja sad radim 13 sati dnevno. Kako da napravim da to liči na pravi biznis iz koga mogu da se izdvojim ili da radim samo monitoring, a da on funkcioniše bez mene. Tu kreće sasvim novi niz problema za koje smo našli odgovore na ovaj ili onaj način. Jedan od testova mi je bio, ok, ja za ovu postavku pričam sa osam izvođača, to jest osam proizvođača, imam veliki tim koji košta novca i energije, moram da menadžujem, ajde da probamo da gađamo jednu po jednu. I tada sam otvorio shop samo za maltezere koji je imao pristup koji je bio prilično direktan. Sećam se da je naslov šopa bio: If you are a french bulldog owner this is not a place for you, pošto je u tom trenutku postojao clash između maltezera i francuskih buldoga i to je baš gađalo tu neku ciljnu grupu. Kada se pogledaju statistike samog šopa, to su bile manje brojke, ali kada se pogleda profit i vreme provedeno na shopu, to je bila mnogo bolja investicija. Shop je zarađivao 10 do 15% manje, ali sam se ja bavio time 3 sata dnevno. Kada se uzme u obzir da naše vreme opet vredi novac ako radimo nešto drugo, to je definitivno bolja opcija. I onda smo seli, postavili procese, postojala je manja ciljna grupa, ali je bila bolje objašnjena. Vraćamo se na temu da moramo da znamo neke osnove oglašavanja, marketinga celokupnog, da znamo digital, da su nam poznate tehnologije. Veliki deo tih stvari ne bih nikada uradio da se nisam susretao sa različitim projektima ranije, sa naprednijim stvarima što se tiče samog advertajzinga, data mininga, data enrichmenta, automatizacije, sve što jedan prosečan čovek koji je čuo za to, ne zna o čemu se radi, a kamo li da se time bavio. Iza svih tih uspešnih priča stoji veliko iskustvo i velika praksa koja se ne vidi nigde, a kada neko krene to da radi, onda se dešava zašto ovo ne radi, zašto se ne dešava. Ljudi često kreću sa idejom – napraviću dobar shop, izgledaće lepo, platiću dizajnere, sednu podignu sve i ništa se ne dešav. Ništa se ne dešava jer imaš 16 poseta dnevno od kojih si ti i tvoja dva drugara 3. Sad moram da dovedem neki saobraćaj, a to košta para i vremena na koje ljudi često ne računaju, a i ako računaju ne znaju kako da to urade adekvatno. Onda kreće to da ne znaju šta se dešava i otvara se pitanje trackinga, pa hiljadu nekih stvari. I onda se dođe do toga da cela ta priča da imati dobar proizvod nije dovoljna, bitno je da se ima dobar proizvod i da ljudi čuju za njega. Ja verujem da imati dobar preduslov je preduslov da se nešto napravi. Utakmica ne može da se dobije u prvom poluvremenu, ali sigurno može da se izgubi. Osim što to treba da izgleda lepo, da bude kvalitetno, za to moraju da čuju pravi ljudi.

Važnost određivanja ciljne grupe

Ivan Minić: Čak uz mnogo napora ne mora da se ima ni dobar proizvod. Ne promovišemo nešto tako, ali možda je neki zaključak koji se nameće to da svako ko razmišlja o tome, može da proba, da krene od toga da formira nekakvu zajednicu i, ukoliko mu to bude išlo kako treba, onda verovatno ima smisla i sledeći korak koji kaže – sada dajem neku vrenost tim ljudima čim oni reaguju na to dobro, mogu određenu količinu njihove pažnje da preusmerim na nešto što će meni komercijalno da da rezultat.

 Ognjen Vuković: Tako je. To je zanimljiva priča. Lično, a kasnije sam video da dosta ljudi ima to pitanje – Šta ja da prodajem? To ne mora da bude fizički proizvod, u dropshippingu generalno jeste. Čovek koji je mene dosta naučio i sa kojim sam radio dosta tih inicijalnih projekata, moj drugar Deni iz Amerike ima genijalnu filozofiju prodaje – svako od nas ima nešto što radi jako dobro i bolje od drugih ljudi. Da li je to neka veština, crtanje, prezentacione veštine, šta god, sigurno postoji nešto što ti znaš i radiš bolje od okoline. Poenta je samo da nađeš tu malu grupu ljudi kojima to može da pomogne i da naučiš da prezentuješ to na pravi način. To diretktno nije primenjivo na dropshipping, ali kada se razmisli u širem kontekstu, u suštini ta analogija treba da se prebaci svuda. Uvek preporučim – treba naći, pre bilo kog projekta, za koga je namenjen taj projekat. Tu sad ulaze neke tehnike ispitivanja tržišta. Najgora stvar koju čovek može da kaže jeste “Moj proizvod je za svakoga”. Nije. Postoji način, postoje metodologije kako treba da se ispita da li je proizvod adekvatan ili ne. Svako ko želi nešto da proda treba da zna ko su potencijalna tržišta ili kupci i da zna što više o njima. Skoro je bilo odlično istraživanje, mislim da je Shopify radio, prosečna istraživanja o kupcu 2010. i prosečna istraživanja o kupcu 2019. Te liste nemaju veze jedna sa drugom. Pre 7-8 godina je bilo dovoljno da znate godište, odakle dolaze geografski i koji su im afiniteti, da li su oženjeni ili nisu i koliki im je income rate da znate da li mogu da priušte taj proizvod sebi ili ne. Tu se završavalo dosta istraživanja. U ovom trenutku su podaci realno dostupni. Kada postoji način da se ciljna grupa upozna bitno je da znate šta rade, gde obitavaju, kakav tip sadržaja vole, koju tendenciju imaju u životu, kako će im taj proizvod pomoći. Potrebno je da se upozna kupac i da se upozna način na koji će on reagovati u komunikaciji sa vama. Vi ste prodavnica, ali ste u njegovim očima brend koji nešto njemu nudi i vaša ideja i cilj, kao u svakom drugom poslu, je da nađete najbrže moguće rešenje, da pogodite kupca tamo gde treba i da se on oseća kao da je to nešto što će mu doneti benefit. Kada se to kaže, dođe čovek koji prodaje statuice za police i dnevnu sobu i pita – Kakvu ja vrednost dajem? Slažem se, neke stvari su totalno banalne, ali treba uvek naći zajednicu ljudi kojoj vrlo lako možete da date vrednost i da im pokažete kako će vaš proizvod rešiti neki njihov zahtev. To, ugrubo rečeno, je ono što svako treba da ima na umu. Da ja sam uvek za to da treba napraviti zajednicu. To nikada nije bilo lakše uraditi. Imamo Facebook grupe koje rade neverovatan posao. Jedan od glavnih kanala koji će svako koristiti u ecommercu su Facebook reklame i samim tim postoji velika logika da na Facebooku pravite svoju zajednicu. Messinger botovi su nikad bolji kanal, novi su, nisu još zadićeni. Sadržaj nemate izgovor da ne producirate dobar. 2019. je godina, ne treba da imate studio, dovoljan je smartphone i stalak i da snimite šta god. Nema više izgovora na internetu. Kupci su postali prilično ozbiljniji i zahtevniji. Naše generacije, milenijalci, imaju veliku alternativu, nisu lojalni brendovima, znaju šta hoće, znaju da to uvek mogu da nađu na drugoj strani, tako da nemate izgovor da se ne pravi zajednica, da se ne pravi mail lista koja je jedina asset na internetu jer danas-sutra Facebook može da izmeni pravila, Instagram može da izmeni dozvole, Facebook grupe mogu da počnu da se monetizuju i jedino što vi stvarno imate su mailovi tih ljudi. Nemate izgovor da se oko vaše ciljne grupe pravi nešto, neka zajednica, neki medijum koji će da okuplja te ljude, koji će da služi kao jedan reunion centar gde ćete moći da plasirate svoj proizvod.

Ivan Minić: Osnovna stvar za pravljenje zajednice je davanje vrednosti ljudima, odnosno privlačenje ljudi u zajednicu time što će oni tu dobiti vrednost.

Ognjen Vuković: To je veliki izazov kada se priča o ecommercu za neke stvari koje su everyday, ali to, sa druge strane, jeste i mogućnost jer će gomila ljudi reći pa ja ne znam kako da to uradim. To je tvoj posao ako hoćeš da se baviš time. Doćiće neko ko zna, a neko ko zna kako da proda statuu Bude koja je ukras, on će to verovatno prodati na 10.000 primera i napraviće ozbiljan posao. Tako da zajednica mora da bude nešto od vrednosti za te ljude. Bilo je super pitanje, mislim na konferenciji u Novom Sadu. Devojka ustaje i pita – Šta znači vrednost? Ja kažem – ne znam. Ja ne znam šta za vašu publiku znači vrednost. Najgora stvar koju ljudi mogu da rade je da polaze od sebe. Vi niste svoj kupac, ali to je upravo vaš zadatak. Ti moraš da znaš šta je vrednost tvojoj ciljnoj grupi i da napraviš sadržaj oko toga. U tome i jeste cela fora. Da znamo, svi bi smo bili milioneri.

Ivan Minić: U ovom poslu, u svim njegovim elementima, postoji mnogo probanja, osluškivanja, gledanja reakcija, gledanja na šta ljudi dobro reaguju, ali neki zadatak koji je pred svima koji hoće da uđu u ovako nešto, je da moraju da rade sjajne stvari koje ljudima trebaju. Da li to znači da, ako je to na primer, nešto za enterijer, da se bave do it yourself savetima za enterijer ili nečim sličnim, da li da prave nekakve preporuke dobrih i jeftinih kupovina i poklona, pa onda pixel iz koga skupljaš te ljude… Prosto tražiš šta je ono što je srodno i oko čega možeš da napraviš neki dobar, smislen narativ u kojim ćeš da privučeš sve te ljude, a ne da ih direktno teraš na nešto. Imali smo situaciju, pre par nedelja je bio Aleksandar Drenovac i pričali smo o tome kako dolazi do organizacionih promena u firmama, odnosno evolucija firmi iz male firme koja ima jednog čoveka na čelu do toga da se od toga napravi sistem i kako je najveći problem, kada si u firmi koja je porodična, ali funkcioniše, da dođeš i kažeš – ne treba to da radite tako, jer niko te neće poslušati. Ne samo zato što smo mi sujetni, nego zato što što će pitati ko si ti – mi smo napravili nešto što finkcioniše, a šta si ti napravio? Ali, ako uz mnogo truda ti njega nateraš da se zamisli da bi on možda tebalo da nešto promeni, onda ima šanse da se nešto desi dalje. Tako isto i ovde. Ti stvaraš potrebu kod ljudi, a to je uvek izazov i to je uvek teško.

Ognjen Vuković: Marketing je veoma kompleksna delatnost i na internetu i u ekommercu svi moramo da budemo malo od svega. Malo da budeš psiholog da znaš kako ljudi reaguju na koji sadržaj. Upravo ono što si pomenuo da se taj sadržaj menja. Prodaja, plasman, cela industrija, to nije neka statična stvar. To je živo biće, kao neka ameba koja se bocka i stalno menja oblik, a na nama je da stalno držimo oblik koji nama odgovara i da optimizujemo da ona raste. To su one varijacije testiranja, a da bi se to uradilo, moramo da se vratimo na onu priču da taj neki background mora da postoji. Moj generalni savet svima koji hoće da probaju ecommerc je da nauče neke osnove. Kao i u svakom poslu. Ne možeš doći, odgledao si “Suits”, voliš Harvija Spektera i sad ćeš ti da budeš advokat. Ti ćeš da obučeš odelo, staviš kravatu, namestiš kosicu i da uletiš kod sudije i da razbiješ slučaj. Čekaj druže, moraš da znaš osnove. Kažem hiljadu puta, verovatno ne bih uspeo da uradim pola tih stvari da pre toga nisam ozbiljno failovao na neki projektima i freelancerskim angažmanima, da nisam imao ljude koji su bili mnogo iskusniji od mene, a koji su me mentorisali i od kojih sam naučio zanat. Oglašavanje i svi ti neki poddelovi digitala su nešto što se uči i to se konstantno uči. To je lepota ove industrije jer se stalno menja. Nešto što je radilo pre dve godine više ne pije vodu. To je ono što ljudi moraju da razumeju. Ne može se samo napraviti šop. Dropshipping je sada ušao u tu pop kulturu, kao što su i startupi ušli, i sada se misli da je to lako – napraviš shop, ubaciš proizvod, pustiš reklamu, to sve ide na auto pilotu i za mesec dana si ti naplaži. Ne ide tako. Napravljena je takva slika da bi neke bate prodavali kurseve ljudima koji to hoće da urade preko noći. Dropshipping je samo jedan oblik ecommerca koji ima svoje dobre i loše strane koje smo pomenuli. I opet morate da uradite skup nekih procesa da bi se to desilo. Mislim da generalno, ne samo za dropshipping, ako hoćete da se nečim bavite ozbiljno i da napravite neki rezultat morate da znate osnove. Sve se lepo popiše šta treba da se uradi i neki minimalni nivo znanja koji morate da imate da bi ste imali iole izgleda da uspete. To je priča koju stalno pričam. Zato je ta grupa opstala i zato i dalje živi i raste, zato što se u njoj nikada nije prodalo ništa, bar ne s moje strane, iako je bilo hiljadu puta tendencija i ponuda. Nikada nije postojala potreba da se zaradi od ljudi koji hoće da nauče. U krajnjem slučaju, ako neko stvarno hoće da nauči, on će da sedne. Sve imate na internetu. Što se tiče sadržaja, to je druga stvar koju stalno pričam. Kontent marketing, kao disciplina, je verovatno najisplativiji vid u jedinici vremena. Ono što je problem što treba znanja, treba vremena i treba resursa i to je nešto što se i dalje agregrira se, to će se skupiti vremenom. Ako sada pogledamo paralelu sa nekim uspešnijih ecommerc i dropshipping prodavnicama, na primer Sugar and Cotton, oni su svoj uspeh napravili na tinejdžerkama, a njihov sadržaj nisu bili “Hej vidi moj prsten koji možeš da kupiš za 9 dolara”, nego “Kako da se nosite sa svetom u ranim tinejdž godinama”, “Da li vas voli”… sve teme koje odgovaraju devojčicama u tinejdžerskim godinama. To je klasičan primer kontent marketinga koji je okupio jedan veliki broj ljudi koji su već upoznati sa vašim brendom i onda je vrlo verovatno da će nešto od vas i kupiti. Ako napravimo paralelu sa Sugar and Cotton u softver za service svetu imamo Buffer koji je softver u cloud rešenju koji daje mogućnost da iz jedne platforme zakazujete postove na svim društvenim mrežama što je korisno svim community menadžerima, svima koji imaju neku obavezu postovanja na društvenim mrežama, a 95% nas danas ima. Oni su svoju zajednicu izgradili na tome što su ljude učili kako da postignu rezultate na društvenim mrežama gde se nigde ne pominje njihov alat ili stoji vrlo disktretan CTA da se alat iskoristi. E to je ono što si pomenuo, da se da neka vrednost. Oni su znali ko je njihova ciljna grupa i znali su šta njima treba. Pravili su sadržaj na koji ljudi reaguju, merenja, optimizacija, proizvodnja sadržaja na koji najbolje reaguju i pravljenje zajednice oko toga. Sada kada se premota par godina unapred, Buffer ima jedan od najboljih blogova za community menadžere, to im je veoma targetirana rola što se tiče targetirane publike i svako ko dođe i želi da bude community menadžer će završiti na njihovom blogu, na njihovim videima, u njihovoj grupi, a samim tim je veća verovatnoća da će biti i njihov korisnik. Svaka devojčica koja je imala neko pitanje vezano za modu, lifestile i šta su već pokrivari ljudi iz Sugar and Cotton, verovatno je kupila nešto od njih. To je taj momenat pravljenja zajednice.

Ivan Minić: Jedna od stvari, kada smo u industriji digitalnih proizvoda, posebno kada su u pitanju servisi koji su subscription bazirani, je da te gotovo ništa ne košta da korisniku daš da proba servis. Ako ga proba, uz sav uvod koji ima, to je da ga niko ne tera ništa, nego eto možda nije loše da pokušaš jer će ti to olakšati posao, a nije preterano finansijski zahtevno, kada probaš vidiš da li ti odgovara, i to dalje monogo jednostavnije ide. Problem sa fizičkim proizvodima je što toga nema i ne može da funkcioniše na taj način.

Ognjen Vuković: To je prilično velika sreća sa info produktima. Fizički proizvod mora da bude dobar ili bar mora da zadovoljava zahteve kupca. Čak je veća verovatnoća da će neko ko je platio za neki fizički proizvod, ako to nije ono što je on očekivao ili ako je baš izneverilo očekivanje, velika je verovatnoća da će dobiti loš review i negativne reference što je ono što ubija svaki posao.

Ulaganje i dobit

Ivan Minić: Ljudi su skloni da ostavljaju komentare i recenzije na proizvode u situacijama kada su nezadovoljni i kada su prezadovoljni. Da bi bili prezadovoljni mora da se desi čudo. Ako su samo zadovoljni, ako je to ok, neće ništa reći po tom pitanju. Ako ih baš oduševite, super, ali šansa da nekoga oduševite igračkom za kućnog ljubimca koju ste dorpshippovali iz Kine nije baš velika, a šansa da tu dođe do neke pogrešne interpretacije informacije postoji. Ono što mislim da je važno, pominjali smo u nekom kontekstu, ali hajde da još malo demistifikujemo, to je da, s jedne strane, ulazak u ovakav biznis ima svoje prednosti investicione jer je neuporedivo povoljniji nego li prodaja bilo kog tipa, ali nije besplatan. To ulaganja o kome pričamo kada pričamo sa ljudima koji ulaze u takvu priču, koji su mali sa skromnim počecima, nemaju veliko znanje i td. mi ne pričamo o nekoliko desetina evra. Pričamo o ulaganju koje treba da omogući, s jedne strane, da se isproducira sve što je potrebno za start i da, s druge strane, omogući da se jedno vreme eksperimentiše sa dovođenjem ljudi. A dovođenje ljudi, čak i kod naših kolega i ljudi koji se trude da idu u tom smeru profesionalno, dovođenje ljudi ovde i dovođenje ljudi na tržištima gde postoji kupovna moć, je neuporedivo finansijski zahtevnije. Ako ovde računamo da su klikovi nekoliko dinara ili u najgorem slučaju desetak ili dvadeset, tamo pričamo o istom iznosu samo u lepšoj valuti. Ako si doveo 100 ljudi koji te koštaju 5 dolara komad, to je 500 dolara. Da li si ti zaradio tih 500 dolara od tih 100 ljudi? Ako nisi, imaš problem.

Ognjen Vuković: To je tek momenat koji do sada nismo pomenuli. Sada ćemo da objasnimo u detalje. Prva stvar, kada kažem da neko treba da se bavi ovim poslom, sledeće pitanje je – a gde si se bavio? Da li si probao Tier 1 zemlje – Nemačku, Ameriku, Kanadu? Pa nisam. E ok. Bila je neka devojčica koja mi je poslala print skrin i velikim slovima ispisano “ŠTA JE BRE OVO?” Kažem imaš klik od 1,5 dolara, to je super. A ona odgovori: Ja plaćam 200 dinara da mi neko klikne na sajt. Znam, nisu oni ljudi krivi što smo mi ovde siromašni, to je generalno tako. To je onaj momenat, ecommerce ima neviđen broj troškova koji ljudi ne gledaju. Morate da imate prodajnu cenu u koju ćete da uklopite reklame i imate nabavnu cenu proizvoda i ta margina treba da pokrije sve od izrade sadržaja, reklama, infrastrukturne stvari i da još budete u plusu. Pri tom da to budete u mogućnosti da održite u procesu skaliranja gde u 9 od 10 slučajeva to neće biti eksponencijalno nego će vaš media buy da ide više zato što Facebook vidi da vi imate para i on će to malo da pogura da uzme novac, a vi nećete prodati ako prodate budžet 10 puta da i prodaja skoči 10 puta. Postoji hiljadu stvari koje moraju da se ukombinuju. Meni je to bilo zanimljivo jer je dalo mogućnost da testiramo neke super stvari. Pomenuli smo digitalne proizvode. Ja sad radim sa ekipom iz Four dots, radimo na inhouse alatima koji su SAS kao industrija. Ecommerce daje mogućnost da se testiraju neke nekonvencionalni pristupi, metode i stvari i to je super. Što se tiče biznisa kao biznisa, uopšte nije džabe da se uđe. Čak i dropshipping nije džabe da se uđe. Da nabrojimo osnovne stvari. Ako nećete da pravite shop od nule, postoji Shopify koji košta na mesečnom nivou 35 dolara. Slike ako nemate moraćete da napravite. Ako ne umete sami moraćete da platite nekog. Najveći deo budžeta će ići na Facebook reklame, Google ads, influensere koji su postali prilično skup kanal. Pre par godina kada smo radili masovne kampanje na svetskom nivou cena angažovanja influensera se promenila petostruko, a cene proizvoda su ostale približno iste. U taj neki početak, za samo sastavljanje funkcionalne celine imate trošak od bar 1000 dolara, ako hoćete da uradite stvari kako treba. Da to izgleda i kada dođe jedan Amerikanac koji neće tolerisati da mu se raspadne slika na mobilnom ili da te slike nisu unificirane i obrađene i ako nema safety policy, on će otići. Ljudi su konzumeri i imaju mogućnosti. Nema kompromisa. Ne postoji razlog da se prave kompromisi u 2019. godini. Da uvek postoje izuzeci i skrnavi shopovi koji zarađuju pare, ali to nije nešto o čemu treba da razmišljate da će uspeti jer su to anomalije. Skupo je i treba sve posmatrati kao biznis. Kod nas, u našem regionu, mi volimo da što manje uložimo u posao. I onda se dešava da ljudi propadnu pre nego što i počnu. Treba shvatiti da je to biznis kao i svaki drugi. Da ima troškova koji su na mesečnom nivou i da, ako će da se krene u to ozbiljno, treba računati da je to potrebno pokriti.

Ivan Minić: Generalno, kod nas ljudi kada ulaze u posao često nisu spremni na ono što on nosi i sve troškove koji mogu da se jave. Svako od nas kada ulazi u nešto novo ne može da predvidi sve troškove koji će se desiti. Ali, iskustvo, znanje, razmišljanje, mogu da učine da predvidimo 85% a ne 30% troškova. Često dolazimo u situaciju gde kažemo start je 1.000 dolara, to nije zakucano ništa, to je bazična cifra ispod koje teško može da se ide, a preko koje može da se ide mnogo. Da kažemo da je 500 dolara od toga za oglašavanje. Ti si stavio 500 dolara za oglašavanje i očekivao si da ćeš posle toga da nešto znaš. Potrošio si ih i ništa ne znaš.

Ognjen Vuković: To je najveći problem. 500 dolara za čoveka u Srbiji, za nekoga jeste, za nekoga nije, to su subjektivne stvari, ali… Ja treba nekome da kažem napravi shop, stavi jedno 500-1000 dolara pa vidi šta će da se desi. Nekome je ta cifra ogromna stvar u životu. Iz te perspektive imamo dodatnu odbojnost. Ljude spremiš za to što će da ih čeka. U 9 od 10 puta će Facebook da pojede i vi ćete da stanete – imao sam neke klikove, zašto niko nije kupio. I nama koji smo imali neke rezultate je tako. Sve je u testiranju. Ja sam imao preko 10 shopova, od toga su 3 radila u smislu da su bili long term biznisi. Ovi drugi su, iz finansijskog ugla, u najboljem slučaju bili pozitivna nula. Mi smo potrošili mnogo para, ali smo i naučili mnogo.

Ivan Minić: U takvom poslu često dolazimo u poziciju koja je poznata iz klasičnog poslovanja, a to je da se trudiš da biznis uteraš da bude oko nule. Pa kad dođeš oko nule možeš da pričaš o nečemu dalje. Ali to je nešto što je zapravo ozbiljan izazov.

Ognjen Vuković: Najgora stvar je što se tu obrću neke velike cifre. Vidite da imate dnevni promet od preko 10.000 dolara, percepcija u glavi je – bre ala razbijam, a kad sračunaš vidiš da si zaradio danas 20 dolara. Ti screen shotovi koji se vrte po internetu predstavljaju obrt. Hajde da se vratimo malo na osnove ekonomije i novca. To je obrt, kada se uračunaju svi troškovi koliki je zapravo profit je drugo pitanje. Ako je 10% ja skidam kapu. Postoje oblici, par shopova, koji su stvarno radili dugo. Dva od ta tri smo prodali kao private lable. Da objasnim. Cela ideja je da nađete proizvod i proizvođača koji može da pravi taj proizvod i vi ga brendirate u svoj.

Ivan Minić: Što većina proizvođača hoće uz neku garanciju broja porudžbina.

Ognjen Vuković: To je dobra stvar zato što brendiranje rade malo bolji proizvođači, znači otpisaćete onaj škart što je bitan potez. S druge strane dobićete bolje cene pošto kupujete na veliko. Veći izazov je to što vam treba inicijalni budžet. To ne može da se posmatra kao dropshipping i ne možete da krenete sa 1.000 već vam treba 10.000 dolara jer morate da kupite inicijalnu količinu. Ako ćete prodavati u Americi morate i da doterate te proizvode do Amerike jer Amerikanac neće da čeka 15 dana da mu nešto stigne kad Amazon isporučuje za 2 dana. Ono što je lepota privatnog brenda je što sami određujete cenu, a ona se određuje vrednošću potrošača. Prvi najveći private label, satovi su bili u pitanju, koji smo radili, neću iznositi koji je brend, prodao sam svoj udeo vlasništva u tom shopu – sedeli smo i imali smo neke podatke i trebalo je da formiramo cenu za skandinavska tržišta. Sećam se, bila je neka cena koja je baš dosta veća od neke prosečne po kojoj smo prodavali. I bio sam u fazonu da nije to malo previše, ko će to da kupi? I partner, stari jedan igrač kaže – Dobra cena je sve što je kupac spreman da plati. Na nama je da probamo. Ako kupac vidi vrednost u tome, ako je on zadovoljan sa robom koju je dobio ili sa proizvodom za cenu koju je platio, to je suština svega. Suština je da vaš proizvod daje dovoljno vrednosti, da imate ceo taj brend, vrednost oko njega koja će da opravda veću cenu koju imate. Imao sam taj momenat da uvek bežim od toga da cena raste. Bilo mi je logičnije da pokrijemo kvantitet, da proširimo tržište. A onda kada slušam pamentije od sebe, to je jako bitno, shvatim ne. Fora je da imaš mali broj kupaca, ali da vrednost proizvoda raste i da se proizvod unapredi. Kada je prva inicijalna tura satova otišla, ona je bila u jednom korektnom pakovanju. Poslednja verzija pakovanja je bila neverovatan experience. Ceo unboxing momenat je bio u pitanju, ljudi su slali videe na Instagram, bila je cela ludnica oko toga. Pakovanje od plute koje je brendirano, personalizovano, ima žig firme. To je nešto što daje proizvodu vrednost i ono gde ne može svako da vas iskopira. Onda se dešava najbitniji momenat za svaki ecommerce posao, više se ne takmičite cenom nego kvalitetom. Kada se dođe do tog nekog stadijuma, onda se može reći da je vaš ecommerce posao postao ozbiljan. Sve dok se takmičimo za cent-dva, ko će da napravi bolju reklamu, to nije održivo i nije isplativo. Spomenuo sam na početku da je dropshipping odvratan model jer ne kontrolišete ništa i takmičite se za cenu. Kada dođete do momenta da vaš proizvod ima vrednost koja stalno raste, više niste u tom ringu. Sada se takmičimo sa nečim drugim, a to je kako da unapredimo proizvod i kako da on vredi još više. E to je ono što zapravo ta tranzicija iz jednog oblika u drugi čini ecommerce poslove uspešnim.

Rad donosi znanje

Ivan Minić: Ono što mi je interesantni i na čemu insistiram kada pričamo o bilo kakvom preduzetničkom poduhvatu, ja iako važim za čoveka koji kod prijatelja gasi te preduzetničke ideje jer im nalazi probleme i nalazi tačke pucanja gde to može da ode na neželjenu stranu, s druge strane, pokušavam da uvek pronađem neko rešenje i pokušavam da motivišem ljude da u to krenu iz jednog jednostavnog razloga koji je u ovome isti kao kod ovoga što ti radiš, a to je – to će biti najvrednije iskustvo koje ste u životu imali. Toliko toga ćete iskusiti, toliko toga ćete naučiti. Možda neznate šta ćete sa tim, to može da bude problem, ali naučićete toliko prokleto mnogo toga i svaka od tih stvari, ako uspete u svojoj glavi da ih posložite u nekakav sistem, će doneti vrednost za sve dalje stvari koje budete radili. Ti možda jesi u lokalnoj zajednici prepoznat kao jedan od momaka koji su krenuli u tu priču, ali ono čime se ti danas baviš i na šta si fokusiran mnogo više nego lina dropshipping prethodnih godina je potpuno drugačije, ali ne bi bilo moguće da nije bilo ovoga.

Ognjen Vuković: Meni je dropshipping bio hobi, ono nešto što smeš da radiš jer su tvoji projekti indi projekti gde ti možeš da testiraš sve. Te sve prodavnice koje nisu donele finansijsku dobit su možda donele još vredniju dobit – da si naučio gomilu stvari. Sećam se jedne, to sam baš teško podneo jer sam bio ubeđen da će biti vrh, to sam već krenuo, pa sam imao i veću investiciju koja se uopšte nije isplatila. Dobra stvar tog projekta je što je pukao brzo i brzo sam shvatio da to ne radi pa sam morao da prodam i auto. Nije bilo ništa strašno. Brzo sam se digao na noge. Tu je iskustvo koje čovek dobije kada fejluje nešto najvrednije na svetu. Moj ćale ima rečenicu koju ću pamtiti ceo život – Fora je da ti pukneš 9 puta, ali da te onaj deseti izvuče iz svih 9. To nisam razumeo ranije. Fora je izdržati, postaviti sebe mentalno pre svega. Naš posao zahteva strašne mentalne napore, treba postaviti stvari u glavi i treba prihvatiti svaki od tih fejlova kao nešto korisno. Svaki put kada nisam postigao to, ili kada se to karakterisalo kao gubitak, pitao sam se, jesam li živ – jesam, jesam umro – nisam, hoću li se sutra probuditi i imati da pojedem bar kroasan – hoću, mogu li da posetim majku, poljubim devojku, javim se kumu – mogu, znači nije ništa strašno, neće se ništa krucijalno desiti, neće svet propasti. Kada se tako postave stvari onda se preživi i pitaš se šta sam naučio iz ovoga. Ti fejlovi su mi bili najbolja škola. Ja sam čovek koji ne može da gleda druge i kaže ok to neću zato što je on pogrešio. Ja moram da pipnem to dugme na kome piše ne pipaj. Mislim da je, za mene, jako bitno da probam stvari. Ta iskustva su mi pomogla za poslove kojima se bavim – user akviziciju i akviziciju korisnika. Šaltao sam raznorazne oblike, radio i u offline korporaciji. Moj prvi ozbiljan posao u General Electricu gde sam došao u majci, a svi ljudi u odelima. Onda sam skontao da to malo drugačije ide, sve do pravih poslova gde radimo sada na ozbiljnom nivou sa dva inhouse alata u pripremi je treći sa ekipom iz Four Dotsa, gde sam radio sa Daniel Wellingtonom koji je u prvoj godini imao preko 200 miliona revenue, Autoclose, Jimshark, to su sve ozbiljne priče i nivoa posla gde su sva ta neka iskustva koja sam povukao iz svojih hobi vikend projekata i te kako značila. Kako da optimizujete stvari, da li postoji neki ugao posmatranja da se uradi nešto da se postignu benefiti. To ne bih naučio da nisam probao i pukao. Svako treba da proba, samo ne budite skroz glupi. Budite glupi, ali da preživite.

Ivan Minić: Kod nas postoji taj momenat u preduzetništvu koji mene užasava do neke mere, iako razumem ljude, a to je, kada se u preduzetništvo ulazi iz nužde, po principu – Ja nigde nemogu da nađem posao, mene niko neće da zaposli, zato moram da pokrenem nešto svoje. Nastajale su sjajne priče iz takvih situacija, mada ih nema mnogo. Ali, taj momenat očaja je nešto što je strašno. Taj momenat kada si ti sve stavio na jedno polje i ako nešto ne prođe, sve se srušilo, je nešto što… Ok nekad u životu to stvarno moraš da uradiš, ali ako ti je to bila strategija, to baš i nije strategije već iznuđena situacija. Ne smeš da posmatraš to kao modu operandi. Napravi sebi neku odstupnicu, neki plan. Probaj, vidi. Ako vidiš da ide, ok all in, ali ne all in na slepo da rizikuješ sve, da sebe upropastiš i dovedeš u bezizlaznu situaciju.

Ognjen Vuković: Vratićemo se na ono ubacivanje stvari u pop kulturu. Ja sam mlad, ali ima i neka mlađa generacija od mene koja je totalno zatrovana onim husle pornom gde klinci bukvalno idu sa idejom u all in stvari. I onda da ih uzmete za ruku i kažete –  Aj stani, gde ideš, a on vam odgovori – Ne, ne . Idem all in to tako mora. Čekaj bre stani tikvo mala, aj prvo nauči kao što sam i ja. Imao sam i ja tih momenata ali sam imao neke mentore i ljude koji će mi to pokazati, klepiti po glavi kad treba. Veliki je problem što ljudi ulaze u preduzetništvo iz očaja, što je najgora stvar koja može da se uradi. Drugi veliki problem sa kojim ja imam sukob na ličnom nivou je, što se tim nekim klincima propagira kultura da nije u redu ako ti nemaš preduzetnički mentalitet. Kroz vreme sam naučio da jako cenim drugare i ljude koji su zadovoljni sa regularnim poslom od 9 do 17. Nisu oni loši, možda smo mi budale što to hoćemo da radimo, što bismo nekad radili 13 sati dnevno. Svako treba da shvati da treba da vidi sam sa sobom. To je prva stvar za sve. Jel tebe to ne vuče, jel ti nebi to uradio da ti neko da tih 1000 dolara za dropshipping, da li bi pre otišao na more i pojeo sladoled ili pokrenuo ovo? Odgovor je dobar indikator da li da radiš to ili ne. Neke od uspešnijih preduzetničkih priča koje znamo, sve se zasnivaju na tome da su ljudi hteli da nešto promene. Niko nije sanjao da će napraviti firmu od 100 ljudi, nego je hteo da nešto proba, video da to funkcioniše i nastavio da gradi. To kretanje u posao iz očaja mislim da neće doneti dobro jer za posao morate da povlačite racionalne poteze. Imam mlađu sestru i govorim joj, nije problem da grešiš i dobiješ lošu ocenu, poenta je da postoji prostor da se ta greška iščupa. Tako je i u poslu da postoji prostor da kad padneš ne zakopaš se negde ispod nego da znaš da kalkulišeš rizik. Postoji veliki mit u svakom poslu, a to je da su preduzetnici ljudi koji vole rizik. Nije tačno. Ja volim kalkulisan rizik. Da znate da možete da izgubite nešto, ali da ćete izaći. Mislim da je ljudima, to je jedan od momenata grupe i razlog zašto odgovaramo svima, ako znam da nemogu da ti pomogne, bar mogu da te spasem u nekom trenutku. I to je pomoć. Znam gomilu ljudi koji su bili spremni da ulete više nego što mogu, a što bi dovelo do nekih gorih stvari. Treba biti pošten sa sobom. Savetujem svima koji su sa sobom rešeni da bi to radili. To su lepi testovi. Vidite sami sa sobom. Imate nekih para kojih ćete se odreći. Onog trenutka ako bi ste vi pre otišli i radili nešto drugo sa tim parama nego da probate to, nemojte to raditi. Imao sam sa kevom, kada sam joj objašnjavao šta radim, i kažem joj da sam napravio nešto, napravio neku kampanju i potrošio neke pare. I ona kaže – Ju bre sine pa što to, jesi znao da neće to da upali. Reko nisam, al sad znam, toliko me košta da saznam. Odbijao sam da predajem o dropshippingu kod tebe sam došao zato što to jednostavno mora da se ispoštuje, ali meni to nikada nije bilo glavno zanimanje i mislim da radimo neke mnogo bolje stvari. Evo sada smo sa Dibsom bili peti na svetu na product hunt što nije mala stvar. Opet taj hype je doveo do toga da ljudi vide mene –  A to je onaj lik što drži dropshipping. Meni dropshipping nije lep, ali imam drugara kome je to najlepši model na svetu. On je takav, želi da brzo proba, testira, zaradi i ode dalje. Moje viđenje long term posla je drugačije. Svako treba da zna svoje i da zna šta mu odgovara.

Ivan Minić: Dosta smo pričali o tome da ljud treba da uče i prate. Šta bi preporučio ljudima da čitaju, gledaju. Šta ti misliš da nekome ko je početnik i ulazi u tako nešto može da donese mnogo toga?

Ognjen Vuković: Prvo što bih svakome preporučio je da izbaci televizor iz kuće i da kupi veliki monitor sebi. Postoji jedna klopka – online sadržaji. Ljudi koji nisu iz industrije ne razumeju da ti blogovi često nisu napisani zato što je neko hteo da ih napiše nego su plaćeni. No dobro. Iz ove perspektive mislim da ljudi, što se tiče nekih poslovnih stvari, treba da nauče osnove. Osnove će uvek postojati iako će se menjati kanali i trendovi. Marketing je i dalje marketing samo što sada imamo digitalne kanale, neke drugačije postulate i oblike, ali i dalje su osnove stvari tu i primenjuju se. Dakle, da nauče osnove i da nađu mentore. Da mi je neko rekao pre 6,7 godina da treba sad odmah da nađeš nekoga ko će da te tretira kao malu tikvicu i da te nauči svemu… ja sam to radio tako što sam išao i smarao ljude, ko tebe što sam smarao – E ćao Ivane jer možeš da mi pomogneš ovo, možeš da mi pomogneš gde da frilensujem, kako da ovo uradim. Neko će da ti pomogne, neko ne. Ja sam za to da uvek treba znati u kom si trenutku života sada, da znaš šta ti fali i ako imaš sreće da imaš ljude u okolini, a mi imamo tu sreću da znamo neke super ljude, dođeš i kažeš – Hej nauči me, mentorišime, pomozi mi, imaš dužnost da spustiš taj lift dole ako si uspeo. Ja bih to sada radio i mlađem od sebi bih rekao nađi pet ljudi koji imaju vrednost i prišljamčiš se uz njih, ne razmišljaj o novcu jer to posle nekog vremena dođe. Što se tiče knjiga, ja se ložim na old school kulturu i mislim da su knjige mnogo veća vrednost od digitalnih formata. Ne treba se čak ni trovati previše sa biznis knjigama, to imamo u biznisu kao anomaliju da uzmemo i samo čitamo Lean startup, Founders insights sve nešto što je vezano za posao. Sve je to super ali treba se vratiti na neke životne stvari. Čovek kada se zarobi u tom mindsetu zaboravi na sve ostalo, a ja funkcionišem dobro na poslovnom planu kada sam sa sobom u životnom planu. Tako da bih svima preporučio da ne zapostavljaju druge aspekte života, emotivno, fizičko zdravlje koje smo mi definitivno zapostavili u poslednjih par meseci, da nađu balans i da rade na sebi ne samo u poslovnom smislu. Kada se posao završi ti treba da budeš dobar čovek, a to je momenat koji ljudi ne pričaju previše i definitivno sad svima koji žele nešto da nauče mislim da je najbolja stvar koju možete da uradite za sebe jeste da nađete mentora. Nađite osobu koja to radi i smarajte je i učite od nje. Najbolji, najbrži i najefektivniji način da prođete neke stvari je da imate tuđe mišljenje.

Ivan Minić: Mnogo ljudi kada su u takvoj situaciji, ok s jedne strane imaš blokadu da bilo koga pitaš za bilo šta, ima nas raznih i ja je imam prvi, i imaš taj problem da kao pitao si na jednu stranu nisi dobio odgovor, na drugu nisi dobio odgovor, pitao si na treću dobio si negativan odgovor i onda odustaneš i to ne funkcioniše tako. Ako si dovoljno uporan u nekom trenutku ćeš dobiti odgovor.

Ognjen Vuković: Nisam nikada bio stidiljiv niti sam imao zadršku da priđem i da kažem “Ćao Ivane kako da frilensujem”, gde nemam pojma ko si ti u tom trenutku, znam samo da držiš neki forum. Ali imam momenat da ne želim da smaram ljude i to nosim iz kuće –  Nemoj da smaraš čoveka, pusti ga da radi, sad će on tebe da vucara. Ustvari to nije istina. Većina ljudi koje znam da su stvarno nešto uradili će uvek pronaći 5 minuta da ti odgovore na poruku ili da ti bar pošteno kažu ja ne znam, ne umem ili nemam vremena, ali probaj ovde. I to je super stvar. Te stvari su razlog zašto se treba razvijati na privatnom planu, ne samo na poslovnom, mada se nama to, generalno, meša. Ne treba te stvari shvatati previše lično. Ljudi imaju tendenciju da se plaše odbijanja, neuspeha, jer nam je to urođeno. Kad si dete pa treba da budeš dobar, da mama i tata budu ponosni, da završiš fakultet i budeš po PS-u. To je sve u redu, ali taj neuspeh svako od nas treba da definiše šta je za njega neuspeh. Kada taj strah bude postao veći od svega dobrog što nam se dešava to je za mene neuspeh, tada ću znati da nisam uspeo. Svaki put kada osetim da negde pokušavam da zaobiđem nešto zato što to nije baš, malo je konflikta situacija, e to je momenat kada to treba da se uradi. To su ozbiljne stvari i nešto što sam naučio od ljudi koji su pametniji od mene. Ceo taj momenat rada na sebi mora da postoji da bude paralelan sa poslom jer će se kasnije preslikavati. Mislim i duboko verujem u činjenicu da ljudi koji su stvarno nešto napravili i koji su kvalitetni u nekom domenu, nikada neće ostati ravnodušni za to da ih neko pita za iskrenu pomoć. Tu postoji i ono zašta me pitaš. Evo ta grupa na primer, bilo je ljudi koji ne pitaju ni kako ste nego “E matori pošalji mi ovaj shop, možeš da mi pomogneš moram da neke pare krenem da zarađujem”. Sa takvim pristupom najbolje što mogu je da ti ne odgovorim na poruku i da se pravim da je nisam video. Ako ste normalan čovek na mestu i imate realne želje i prohteve i znate kako da normalno priđete tom čoveku, ne bi trebalo da bude problema. Svako od ljudi treba malo da razmisli šta taj čovek radi, da li ga smaram, da li su moja pitanja na mestu, da li znam od sebe šta hoću i da li mi taj čovek uopšte treba.

Ivan Minić: Ogi hvala ti na gostovanju.

Dragi slušaoci i gledaoci kao i do sada molim vas da svoje komentare, poruke, preporuke, predloge o čemu da pričamo, ostavite u komentarima, šaljete nam putem poruka na društvenim mrežama ili nam se javite putem maila. Mi ćemo ih, kao i do sada, uzeti u obzir.

Hvala vam na pažnji, vidimo se sledeće srede.