EP003: Nebojša Radović

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Dobrodošli u treću epizodu Pojačalo podkasta. Sa nama je Nebojša Radović. Lepa stvar, sa ovim prazničnim započinjanjem nekih projekata je to što, u tih prvih nekoliko nedelja i poslednjih nekoliko nedelja u godini, gomila naših dragih prijatelja i kolega koji su trenutno gastarbajteri, su tu pa možemo da iskoristimo priliku da ih dovedemo. Nebojša je jedan od veterana digitalnog marketinga u Srbiji. Naše poznanstvo sveže dobrih 15 godina unazad. Nebojša je jedan od onih ljudi koji su svojim delovanjem oblikovali digitalnu scenu ovde, što kroz projekte što kroz rad sa klijentima i otprilike, u nekom periodu kada je izgradio svoju profesionalnu poziciju na zaista jednom visokom i sjajnom nivou odlučuje da ode odavde što, nama svima, nije bilo baš preterano jasno, a sa druge strane bilo nam je žao pošto je Nebojša uvek bio jedan od onih štimung majstora, odnosno ljudi koji su oko sebe okupljali stalno sjajnu ekipu i, na neki način, nas motivisati da se međusobno družimo više nego što bi smo radili da njega nije bilo tu. Kako si otišao u Ameriku i zašto si otišao u Ameriku?

Nebojša Radović: Dobro pitanje i baš sam skoro razmišljao tome i nisam siguran da znam odgovori, iako sam napisao pre nego što sam otišao, zašto sam otišao u Ameriku. Laka verzija odgovora je da su se pogodile neke stvari – dobio sam stipendiju da odem na master na fakultet u San Francisku, tako da sam otišao tamo na godinu dana, kao to mi je dovoljno vremena da vidim da li mogu tamo da ostanem i da čisto da se okušam na tom tržištu, da vidim da li je to nešto mi se sviđa ili ne. I desilo se to da sam ostao. Počeo sam da radim tamo i sada sam već šest i po godina u San Francisku. Zašto sam otišao u Ameriku? Pa to je taj deo koji je kompleksan. U principu, osećao sam, posle nekih godinu ili dve i gomile nekih projekata koje smo radili, neke njih i zajedno, da se stvari baš ne pomeraju i da se, neki način, vrtim u krug, da radim s nekim poznatim ljudima ili sa nekim poznatim brendovima, ali se broj stvari koje radim ili broj različitih stvari na kojima sam hteo da radim nije baš povećavao. I drugi problem, što nisam baš mogao da iskočim iz lokalnog tržišta i da radim nešto globalno, a to je, u tom trenutku, bilo jasno da većina domaćih firmi koje su uspešne ili će biti uspešne su uspešne zbog toga što su aktivne na globalnom tržištu. I onda jedini način za mene i za moju profesiju je bio da odem odavde. Škola je bila najlakši način da se ode jer dobijete papire, daju vam način da još godinu dana da ostanete u zemlji i radite. I to je, u tom trenutku, bio najbolji izbor. Iako je bio dosta sulud, gledano iz ove perspektive. Ali, eto stvari se na kraju poklope, rešite sve probleme i gledate na to sa nekim lepim sećanjem.

Ivan Minić: Hoćeš da kažeš da si se malo, možda, umorio od pokušaja da ovde nešto promeniš. Kako je zapravo izgledalo to… Ti si bio jedan od onih ljudi koji su bili, nazovimo to tako, na pravom mestu u pravo vreme kada su klasične marketinške agencije shvatile da treba da postoji nekakva digitalno odeljenje. Istovremeno klijenti, posebno veliki klijenti, multinacionalke su negde sa vertikale dobili instrukcije da treba nešto i po tom pitanju da rade ovde, niko o tome nije znao ništa. Ti si bio jedan od onih ljudi koji su jako puno pisali o tome, pričali o tome i negde si se nametnuo kao logičan izbor za kontakti i za pokušaj nekakve saradnje. Kako je to zapravo izgledalo?

Nebojša Radović: Dobro pitanje. Mislim da je sve počelo kada smo bili klinci. Mislim da se mi znamo već 18 ili 19 godina, što je potpuno strašno, ali mi smo radili neke stvari još kao deca, koje su, iz ovoga aspekta, zapravo bile digitalni marketing. Svi ti sajtovi koje smo držali kao deca u to vreme, radili smo neke razmene banera, pokušavali smo da povećamo broj korisnika i to je bilo onako klinački, što se kaže, ali na neki način, to su bili počeci toga što se danas zove digitalni marketing i ono što mi radimo samo na nekom mnogo višem nivou. Onda sam 2007. počeo da radim na Furci koja je bila prva društvena mreža ili prva ozbiljna društvena mreža ovde, da bi 2008. Adrija medija Srbija koja je sad deo u “Kurira”, odnosno navodno deo Wireless Media, da bi me oni kontaktirali i ponudili posao prvog online marketing menadžera u Srbiji. Zbog toga svega što sam pisao, imao svoj blog od 2005 godine zbog Twittera, Facebooka, čega kog. Jednostavno nisu postojali ljudi koji su u tom trenutku to radili, a ja sam bio malo vidljiviji od tih klinaca koji su nešto znali i oni su me zaposlili i odatle manje-više sve je počelo. Dakle imao sam sreće da budem jedan od prvih ljudi koji su prepoznat kao online marketing ljudi u Srbiji. Jednostavno, mislim da sam izabrao prave stvari u pravo vreme i sve te stvari koje smo opet mi radili kao klinci, su se one poklopile i ispostavilo se da je to nešto što je potrebno svim firmama. A, onda recimo 2009-2010. tržište se potpuno menja. Agencije za digitalni marketing apsolutno ne postoje u Srbiji, a postojiš ti, postojim ja, postoji još par ljudi koji su istaknuti pojedinci u toj kategoriji ili industriji i šta se dešava, to je da velike agencije poput McCanna, Komunisa, Media housa u to vreme, oni jednostavno nemaju kapaciteta da razviju svoje timove za digitalni marketing i onda postoji dovoljno talenta na tržištu i ono što se dešava jeste da 2010. godine počeo da dobijam jako puno poziva da budem kao neki konsultant za digitalni marketing. Bilo je dovoljno poziva za to da sam ja mogao da napustim svoj posao i da napravim svoju agenciju koja se bavi digitalnim marketingom. To je bila 2010. godine gde smo radili za sve ove agencije koje sam pobrojao, za klijente poput Jaffe, Grand kafe, Kolektive koja je bila prvi prvi veći online shopping u Srbiji, Ford automobili ne znam ni ja više, sva piva koja mogu da vam padnu na pamet. Desila sae rupa na tržištu, bilo je samo par ljudi koji su mogli da popune tu rupu, a pogodilo sam da sam ja bio jedan od tih ljudi i iskoristio sam u momentu da napravim svoju agenciju i neku karijeru oko toga.

Ivan Minić: Ti si postigao neke rezultate lokalno, mogao si da pristojno živiš, sve to ide u nekom ok smeru, uzimaš da radiš sa Željkom Joksimovićem projekat koji je prilično zahtevan, kompleksan, podrazumeva rad sa gomilom nekih tržišta, pokušaj da se podigne svest o tome šta on pokušava da uradi i tad ti već znaš da zapravo ideš u Ameriku i da ti je to možda jedno od poslednjih stvari koje ćeš raditi ovde, ali je izazov i interesantno je. Kako je zapravo izgledalo to što ste radili. Šta je zapravo bio tvoj zadatak i kako ste to pokušali da izvedete, pošto je tu bilo nekih stvarno sjajnih stvari koje do tada niko nije ovde radio, a danas su negde postale relativno uobičajena stvar?

Nebojša Radović: Možda bih ispričao još jednu priču kako je došlo do te saradnje. To je neka 2011. kada je Twitter postao baš popularan u Srbiji. I opet momentum i činjenica da smo mi bili prvi tamo je doveo do toga da je došla gomila poznatih ljudi na Twitter i kao – ko su ovi ljudi i zašto su debeli. Šalim se. Ali ko su ovi ljudi i zašto su oni poznati, zašto ih ljudi prate. I u nekom trenutku je mene zapratio Željko Joksimović koji je bio jedan od prvih ljudi na Twitteru u Srbiji. On je pratio neko vreme to što ja pišem, čime se bavim, kontaktirao me i rekao hoću da mi ti radiš digitalni marketing za Eurosong i niko drugi. Mi smo se tu upoznali. Nisam baš znao šta da očekujem, u isto vreme sam znao da idem u Ameriku, ali sam znao i da mi u tom trenutku treba 30.000 EUR da bih ja uspeo da platim ostatak škole i smeštaj. Nisam baš puno birao u smislu da mi je jednostavno trebao novac. Međutim, ono što je bilo super iz razgovora sa Željkom jeste da vrlo brzo shvatite da je on pre talentovan čovek. Kad imate nekog ko ima toliko talenata imate nekoga ko te talente može da predstavi mislim moj posao je da predstavim proizvod svetu na zanimljiv način. Vrlo mi je brzo bilo jasno da od toga što on radi i načinu na koji to radi može da se napravi nešto potpuno neverovatno. On je bio skroz otvoren za sve predloge koje sam mu ja davao. Jednostavno se poklopilo da sve stvari koje sam ja želeo da radim, sam mogao da uradim sa njim, da je on kao poznata osoba, ima društveni kapital – u tom trenutku je već imao stotine hiljada ljudi na svim društvenim kanalima. Ako radite sa nekim ko ima jako puno followera, ljudi koji ga prate, ako znate da napravite strategiju koja će to na neki način, kao što se i ova emisija zove Pojačalo, gde će to da bukne i da se pojača i da ode 20 puta više nego što je to trenutno broj ljudi koji ga prati, onda jednostavno treba da budete malo ludi da ne prihvatite to. Jer takve prilike se ne propuštaju. S druge strane Željko je u tom trenutku, a i sada je, jedna od najvećih zvezda na Balkanu i meni je bilo jako interesantno da vidim koliko daleko sve to može da ode. Kao posledica svega toga, jedno super iskustvo, super kampanja, sajnih 20 dana u Azerbejdžanu i mislim da je jako puno ljudi pričalo o toj kampanji u tom periodu 2012 godine.

Ivan Minić: I onda odlaziš. Nikada pre toga nisi bio u Americi na neki način znao si makar donekle šta te čeka jer si imao prijatelje koji su već bili na Hultu i da li su ti nekakav intro oko svega toga. Ali, kako zapravo izgleda kada ti iz Beograda letiš u San Francisko i sve te preplavi. Svakom ulicom kojom prođeš srećeš centrale kompanija koje ovde doživljavaš kao nešto što je, da kažemo, najviši stupanj profesionalnog koji možeš da do stigneš?

Nebojša Radović: Zanimljivo je bilo. Prva stvar o kojoj nikad nisam pričao jeste da odete iz Srbije gde vas svi znaju ili veliki broj ljudi vas zna. Gde možete većinu stvari da priuštite –  mislim ja sam finansijski tada već bio dobrostojeći i nisam nikada koristio javni prevoz i onda odlazim u Ameriku gde ja jednostavno više nemam para. U prve tri nedelje sam potrošio sve pare koje sam imao. Vi odite u drugi sistem gde da uđete u stan morate da ostavite depozit veličine dve kirije da ostavite kiriju, kupite nameštaj, onda škola vam organizuje neki put u vinarije ili tako nešto. To je bio ogroman šok. Ali, sa druge strane, dobra je stvar kad odete u tako neki nepoznati prostor, nešto što zvuči dobro, je to da ste dosta naivni i nekako progurati sve to dosta laganije nego da ste znali šta vas sve čeka. Ja sam otišao tamo sa puno entuzijazma. Tamo su Twitter, Google, Facebook, sve te velike firme, tako da u tom trenutku, ja sam živeo tehnologije i sanjao da ja imam svoju tehnološku kompaniju i svašta nešto vezano za to i onda odete na burger i vidite Šona Parkera, jednog od investitora u Facebook i bio je chief operating officer Facebooka, vidite CEO-a Twittera na kafi pored vas i jednostavno, sve te stvari o kojima sam ja puno čitao i maštao su počele da se dešavaju oko mene. Imao sam puno entuzijazma i nisam nijednog trenutka razmišljao o tome da odustanem tako da me je to dosta poguralo i bilo je jako izazovno, ali opet jako zanimljivo. Zbog toga sam i dalje tu. Međutim, postoji puno problema kada vi odete. Navikneš se da te ovde ljudi znaju, i da na neki način prepoznaju ono što radiš, a odlaziš na novo tržište gde te niko ne zna, imaš neko ime Nebojša koje niko ne može da izgovori, niko neće da priča sa tobom jer si student i počinje ta neka borba koju nije lako dobiti. Morate ponovo da se izgradite morate, da svoju sujetu šutne te pod tepih i da krenete od nule da se izgrađujete kao profesionalac, što je zanimljivo ali opet nije lako.

Ivan Minić: Kako je uopšte izgledao Hult, odnosno učenje u tom nekom sistemu? Ti si ovde završio FON koji spada u fakultete koji su relativno aktuelni po pitanju onoga šta se uči i vrlo je kavalitetan po pitanju kadra. Dakle, prilično dobar intro u poslovni svet si mogao da dobiješ kroz fakultet, ali sada ideš u neki potpuno drugačiji sistem. OK to je jedna od najboljih poslovnih škola na svetu i tu su i profesori i tvoje kolege neki ljudi koji će oblikovati ili su oblikovali landscape različitih industrija, između ostalog i one u kojoj si ti.

Nebojša Radović: Razlika je stvarno nebo i zemlja i to ne zato što je FON, loš fakultet, naprotiv. Razlika je zapravo u načinu na koji se studira. I tu postoje neke dve različite kategorije. Jedna je da se regularne studije dosta baziraju na samom u učenju. Gde vi učite da apstrahuje informacije, da se fokusirate samo na stvari koje su bitne, stvari koje vam možda i ne trebaju, ali učite da učite. S druge strane poslovne škole se mnogo više fokusiraju na networking, na razvoj takozvanih soft skillsa, da imate mogućnost prezentovanja, da znate kako da klijentu prodate određene usluge. Hult kao škola koja je više godina bila među najnarodnim karakterom, iako to malo nakaradno zvuči, jednostavno je kod mene u mom odeljenju je bilo ljudi iz 35 zemalja. U mojoj generaciji je bilo ljudi iz 105 zemalja, znači puno se fokusa daje na učenju kako da radite sa ljudima iz drugih zemalja. I to jednostavno je nešto što škole ovde nemaju, a što je jako bitno i to je jedno od najvećih saznanja koji sam ja dobio na prvoj godini – kada radite sa Kinezima imate potpuno drugačiji način komunikacije u odnosu na ljude koji su u Americi i koji su bliži nama. Ljudi u Evropi su slični ljudima u Srbiji, slične navike, isto kukaju… Shvatite da postoje određeni neki aršini u svakoj socijal grupi koje morate da razumete da biste uspeli da radite sa tim grupama. Ako hoću da odem da radim u Kinu i da otvorim firmu mnogo bi mi bilo lakše nego da sam to radio iz Srbije jer su kulturološke razlike jednostavno velike. Jedan od focusa Hulta jeste da vas stave u grupu – ja sam imao dva Kineza u svojoj grupi koji ne znaju da pišu i ne znaju da pričaju na koji način ti možeš da funkcionišeš kao tim sa takvim ljudima. S druge strane oni jako dobro razumeju svoje tržište, jako su dobri u matematici i takvim stvarima. Morate da se nalazite i pomognete njima da postanu bolji u nekim stvarima, a s druge strane da izvučete maksimum od njih smislu toga što oni znaju. Dakle to je jedno strava iskustvo. S truge strane mi na Hultu nismo učili puno. Ja nisam imao knjige od 500 strana i da treba da sedim mesec dana i da učim definicije, politike cena ili tako neke stvari koje sam puno učio ovde. Jednostavno sve se radi kroz testove, kroz projekte, rad sa drugim ljudima, kroz rad sa ljudima iz drugih kultura. I onda vi završite školu i imate osećaj da ništa niste naučili, a zapravo ste potpuno promenjeni u načinu na koji razmišljate i načinu na koji pristupate poslu. Sa tog aspekta je Hult bio jedna sjajna investicija. Jednostavno, nisam razumeo na početku, ali pet-šest godina kasnije, kad ja pričam sa ljudima koji odavde pokušavaju da urade nešto na međunarodnom tržištu, shvatim da su to neke znanja koja su meni sada sasvim logična, njima nisu jer nikada nisu radili sa Indijcima, nikada nisu bili u Kini, a to ne možete da naučite tako što ste na YouTube-u. Ima ona čuvena scena iz filma Dobri Vil Hunting, kada se Robin Vilijams i Met Dejmon svađaju na klupi, a on njemu objašnjava kako ne možeš da osetiš mirisu slike u Sikstinskoj kapeli, parafraziram. Neke stvari ne možete da tako što blejite na YouTube-u ili čitajte knjige jednostavno morate pravo u vatru da učite sa problemom i sa ljudima. Hult je škola koja je napravljena oko tog koncepta. To se zove iskustveno učenje –  experiential learning. To je nešto na šta se poslovne škole veoma fokusiraju poslednjih godina.

Ivan Minić: U onom trenutku kada ti završavaš Hult, po papirima koji si dobio, imaš pravo da ostaneš godinu dana u Americi da radiš. Završio si školu. Tokom škole si radio po nešto, ali sad je trenutak da kreneš da radiš nešto ozbiljno nađi svoje mesto sistem. Šta se dešava?

Nebojša Radović: Dešava se dosta stvari. Dešava se da sam ja student koji ima papire na godinu dana i da ljudi neće da vas zaposle. Ljudi koji me ne znaju, znaju da ja mogu svašta nešto radim. Mogu da budem dizajner, mogu da se bavim marketingom, nekim programiranjem, šta god. Međutim Amerika je zemlja sistema i procesa. Ljudi koji su svaštare ne prođu baš najbolje. Morate imati jedan konkretan set veština koje prodajete i fokusirate se na to. Počeo sam da se intervjuišem za par kompanija, ali ništa baš sjajno. Shvatio sam već tada da želim da se bavim marketingom. Na Hultu sam završio međunarodni marketing. Shvatio sam već tada da su mi interesantne mobilne aplikacije jer su svi imali mobilne telefone i to industrija koja raste. Aplicirao sam u par velikih kompanija ali je to jako sporo išlo. Ja u isto vreme imam 90 dana da nađem posao, tako da sat polako kuca i čini me nervoznim. Počeo sam negde polovinom septembra da tražim posao intervjuisao se za nekih 4-5 kompanija, ali je sve sporo išlo. Ostao sam skroz bez para jer nisam radio. Živeo sam kod kumova sadašnjih i bilo mi je jako interesantno i jako stresno. U nekom trenutku sam aplicirao da radim u Super selu koji je sada najuspešnija kompanija za mobilne igre i napravio sam zanimljivi rezime gde sam ja neki karakter iz njihovih igara, znam da se bavim tim što njima treba… Oni su taj CV verovatno bacili negde i nikada ga nisu ni pogledali. U svakom slučaju ja sam aplicirao, oni mi nisu ni odgovorili, ali sam ja taj rezime okačio na Facebook i javio mi se Branko iz Nordeusa koji je bio iz fazona: “Zašto ti ne radiš za nas”. $ekao sam nemam pojma, ne vraća mi se u Srbiju, dugujem jako puno para zbog godinu dana života u San Francisku i svega što je išlo sa tim. Rekao mi je nema veze radi u San Francisku. Branko mi je pomogao u celom procesu. Znamo se i pre nego što je Nordeus bio velika firma i pre nego što sam ja radio tamo. Rekao mi je dođi da te intervjuišemo i ako sve bude u redu dođi sledeće nedelje u Srbiju. Intervjuisali su me u Los Anđelesu, gde sam bio sa drugarima, sve je prošlo super i kupili su mi kartu, mislim da je bio 14. oktobar, i ja sam već 19. bio u Srbiji, potpisao ugovor i postao sam predstavnik Nordeusa u Americi te godine. To je bilo stvarno super. Poslušao sam školu u Americi i počeo da radim u srpskoj firmi, nekim ljudima to možda nema smisla, ali sa druge strane ja sam posle tih godinu dana stvarno bio bolji profesionalac, imao šire razumevanje tržišta i nisam bio svaštara već sam znao šta hoću da radim i kako hoću to da radim. Posao u Nordeusu je ono bez čega ne bih danas bio tu gde jesam, sjajno iskustvo, sjajni ljudi i taj uspeh koji su oni postigli nije se desio bez razloga. Oni su jako pametni i jako su dobri u tome što rade.

Ivan Minić: Oni su ovde nekakav ideal kome mnoge firme teže – da osim toga što imaš sjajne plate imaš i svoj proizvod koji je ozbiljan igrač na globalnom tržištu. Ok, ima nekoliko firmi ovde koje imaju nešto tako, ali oni su najozbiljniji i to što su oni postigli je zaista fantastično. E, sad, kako izgleda, posebno za tebe koji si faktički većinu vremena 10.000 kilometara daleko, kako izgleda rad u jednoj takvoj, relativno maloj firmi, koja pravi rezultat na globalnom nivou?

Nebojša Radović: Ono što je meni bila prva impresija Nordeusa jeste da način, i kasnije kada sam otišao iz Nordeusa, neke firme koje su mnogo veće od Nordeusa i više novca prave, jeste bila da način na koji oni rade stvari je vrlo aktuelan. Rade stvari na isti način na koji to čini Facebook i to mi je bilo jako impresivno. Kvalitet tehničkog talenta koji Nordeus ima je jako dobar – programeri, ljudi koji tamo rade i održavaju servere za nekih 5 miliona ljudi koji su svakoga dana igrali igru i nekih 12 miliona koji su mesečno igrali igru. Ja nisam mogao da procesiram informaciju da može da postoji toliko igrača na jednom mestu, a ne da postoje ljudi koji mogu da naprave nešto što će toliko ljudi da igra. Međutim, Nordeus je bio jako dobar u nalaženju jako pametnih ljudi koji su mogli brzo da uče i koji su mogli da pohvataju neke informacije, stvari, principe i procese stranih kompanija i da ih implementiraju ovde. Ono što je stvarno strava kod Nordeusa jeste da su našli ljude koji su mogli da naprave igru koju igra toliko ljudi. To možda ne zvuči toliko komplikovano, ali ovo je već treća gejming kompanija u kojoj radim i stvari jako često pucaju, ne rade. Ti to znaš iz sajtova, servisa šta god da praviš. Jako je neško napraviti servise koji u isto vreme rade milionima korisnika i Nordeus je jedna od retkih firmi koje su uspele da to urade na tom nivou.

Ivan Minić: S druge strane, u tom nekom periodu koji si ti tu, Nordeus je dostigao jako visok nivo i onda se, neko vreme, ništa krupno nije dešavalo. To je trenutak kad ideš na level up ili se na neki način menja, unapređuje to što se dešava, a opet na toj skali, na toj količini korisnika je to nezamislivo komplikovano. Kako takva stvar uopšte može da se uradi u jednom sistemu?

Nebojša Radović: Da se izbaci drugi proizvod?

Ivan Minić: I da se izbaci drugi proizvod i unapređena verzija ovog proizvoda i da se nekako i jedno i drugo izkoordiniše, a opet nemaš preogroman broj ljudi koji koji rade na tome. Imaš zapravo vrlo ograničen broj ljudi, fantastičnih ljudi, ali i dalje mali broj njih koji koji mogu da rade na tome.

Nebojša Radović: Jako je teško zapravo gotovo nemoguće. To je i razlog zašto treba toliko vremena se izbaci druga igra koja je velika.  Teško je iz razloga što nema puno ljudi na svetu koje se time bave. Ovo čime se ja bavim, mobilni marketing, gde vi trošite milione dolara mesečno, tu možda ima 100 ljudi na svetu koji se time bave na tom nivou. Tako isto i u tome što oni rade. Oni da bi napravili 5 igara kao što je Top Eleven oni trebaju pet puta, ne znam, 20 ljudi koji su jako iskusni i znaju kako da naprave takve igre, ti ljudi treba da prihvate da dođu u Srbiju da rade, da imaju puno iskustva, Nordeus treba da ima novca da plati te ljude… To nije baš tako lako. U industriji zabave, nevezano za gejming, u njoj generalno postoji taj “sindrom drugog albuma”. Imaš gomilu bendova koji nisu uspeli da naprave uspešan drugi album ili uspešnu drugu pesmu – tako zvani “one hit wonders”. To je vrlo često i neke strategije da napravite drugi proizvod su, u principu  – oni su mogli da naprave Top Eleven 2 gde resiknuju, samo naprave novu verziju iste igre, što je bilo recimo strategija Mashin zona, druge firme u kojoj sam bio. Ili možete da kopirate neke igre sa drugih tržišta recimo sa azijskog tržišta koje je dosta napredno u tom smislu. Nije lako napraviti novi proizvod iz svih ovih razloga. Nije lako naći nešto što radi u tom trenutku, nije lako naći ljude koji to mogu da urade i na kraju dana treba da napravite pravi tajming da, kad izbacite taj proizvod, to bude nešto što tržište želi. Glavni zastoj ili prepreka većini gejming kompanija je to što traje 3, 4, 5 godina da izbacite novi proizvod.

Ivan Minić: Jedan, takođe, vrlo neobičan aspekt Nordeusovog poslovanja je momenat da ti praviš igru koja je planetarno popularna i koju igraju milioni igrača, ali koje zapravo Amerika, kao ubedljivo najveće i najbogatije tržište, nije fokus jer Amerikanci ne igraju fudbal i nerazumeju fudbal. Ok, Amerika je vrlo heterogena, postoji gomila naroda i, sa neke druge strane, postoji gomila ljudi i sasvim je dovoljno da neke nacije koje to prate, pokupe to da to bude uspešno, ali ako ti nije fokus Amerika, šta ti je fokus? Na koji način uopšte možeš da razviješ nešto do tog nivoa? Koja su druga tržišta i koje su neke najbazičnije karakteristike drugih tržišta kojima možeš da se okreneš?

Nebojša Radović: Mislim da je donekle i prednost to što fudbal nije popularan u Americi jer nije lako da se takmičite sa američkim firmama. Da je fudbal, kao soccker fudbal bio fokus američkoj firmi, desilo bi se da neka firma koja ima 100 milijardi dolara bi napravila istu igru i izbacila sve konkurente iz te industrije. Ovako, zato što taj sport nije toliko popularan, nije u fokusu američke kompanije, na neki način je dozvolio da Nordeus i Top Eleven budu toliko uspešni. Amerika ima samo 350 miliona ljudi. Ono što je istina jeste da su to platežno najsposobniji ljudi na svetu, da ima najveći broj ljudi koji imaju kartice, pametne telefone i sve ostalo, međutim, to je i dalje samo 350 miliona ljudi. Brazili ima preko 100 miliona ljudi verovatno, Kina ima preko milijardu kao i Indija. Znači, tržište van Amerike apsolutno postoji, jedino je način na koji prodajete proizvode na drugim tržištima drugačiji. I postoje igre i proizvodi koji, zato što se fokusiraju na druga tržišta, na drugi način prave novac. Konkretan primer je recimo u Brazilu ne možete da napravite 50 dolara po korisniku, ali možete da napravite 50 centi, a imati 5 miliona korisnika, dok u Americi možete da napravite 50 dolara, ali da imate 30.000 korisnika. Tako da, sa aspekta i iz oba ugla gledano, vi pravite novac, samo je način na koji radite marketing, na koji promovišete proizvod i način na koji monetizujete taj proizvod u smislu da ljudi troše novac, je drugačiji. Morate da optimizujete monetizaciju platežnoj sposobnosti ljudi kojima promovišete taj proizvod. Na isti način se prilagođava marketing – da li radite više sa influenserima ili više radite plaćeni marketing na Facebooku i Googlu, to zavisi od tržišta do tržišta i toga koliko novca možete da uložite u isti. Mislim da nije mana to što igra nije popularna u Americi iz razloga što UK je ogromno tržište kao i Brazil. Za Top Eleven konkretno, mislim da su Indonezija i Tajland su ogromna tržište jer je tamo fudbal jako popularan. Možda nećete zaraditi 50 dolara, ali zaradićete 50 centi i imati milione korisnika koji će učiniti vaš biznis unosnim.

Ivan Minić: Hajde samo da te spustim koju stepenicu niže, čisto da objasnimo stvari jer nisu svi koji će ovo slušati na istom nivou poimanja stvari. Na koji način se monetizuju mobilne igre, odnosno na koji način se to promenilo u ovih 6-7 godina koliko si ti u toj priči?

Nebojša Radović: Mobilne igre imaju dva dominantna načina monetizacije. Jedan je in app purchase – da kupite neku valutu u samoj igri i sa tom valutom kupujete određene stvari u igri, da li su to karte, igrači, da li hoćete da sačuvate vreme za koje se pravi neka zgrada u igri i hoćete da bude gotova za sat vremena umesto za tri dana…

Ivan Minić:Ali osnovna igra je besplatna?

Nebojša Radović: Da. To se zove free to play ili besplatna da downloadujete i igrate, ali ako hoćete napredne neke features morate da platite. Drugi način je kroz oglašavanje na isti način na koji se i kod nas većina sajtova, većina nekih online medija monetizuje, gde imate oglašivače koji plaćaju da budu prisutni u vašem proizvodu. Zavisno od toga kakav je proizvod, neke igre se više monetizuju kroz oglase, druge kroz plaćanje u samoj igri.

Ivan Minić: Vrlo često su oba modela prisutna.

Nebojša Radović:Da jer neki ljudi ne žele da troše novac u samoj igri. To je klasičan freemium model koji postoji u svim ostalim industrijama gde vi imate korisnika koji hoće da plati za više nekih usluga i imate korisnike koji jednostavno dolaze i neće da potroše ništa, ali možete da izvučete neki novac od njih kroz oglašavanje. Na primer, ako hoćete da dobijete besplatno igrača, možete da pogledate oglas od 30 sekundi i kompanija koja pravi tu igru dobije 1 cent od tog pregleda. Međutim, u igrama koje imaju milione korisnika, te kompanije optimizuje da vi vidite što više oglase. Recimo ja igram neku igru Merge planes gde dnevno pogledam 5 ili 10 oglasa, tako da oni naprave 10 centi dnevno od mene što gledam te oglase puta 30 dana to je 3 dolara. Postoji način da izvučete novac od tih ljudi. To mogu biti deca koja nemaju kartice, ili korisnici u zemljama gde kartice nisu toliko rasprostranjene ili ne postoji iTunes, kao što je to Srbija. Postoje različiti načini monetizovanja i oni su specifični za tržište na kome je vaš proizvod prisutan.

Ivan Minić: Današnji giganti u gejmingu su se dominantno okrenuli mobilnim igrama jer, za razliku od toga kako je to bilo prethodnih 30 godina gde ti platiš igru, ona te košta neku značajnu količinu novca, ali se tu svaka dalja priča završava, odnosno, novac se daje jednom, kompanija prihoduje jednom i ta igra može da se igra beskonačno, sada ti imaš mogućnost, otprilike kao što je Apple postavio stvari sa iPhoneom, da konstantno prihoduješ od igrača pod uslovom da je to njemu interesantno, da i dalje želi da igra. Ali, imaš mogućnost da taj neki period u kome ubiraš novac od svog igrača bude gotovo beskonačan.

Nebojša Radović: Tako je. Isto zavisi od mehanika u igri. Da li ti u igri samo imaš dovoljno sadržaja da možeš da igraš beskonačno, ali ako imate načine da zadržite igrače u igri, onda možete i da ih beskonačno monetizujete. Najuspešnije mobilne igre imaju korisnike koji troše milione dolara u istim igrama. To su javne informacije koje možete da nađete na bilo kom sajtu koji piše o mobilnim igrama. Jednostavno imate ljude koji imaju novca, a nemaju vremena i jako su kompetitivni i neće da se bavi dosadnim grajndovanjem da traže neke besplatne načine da dobiju te iste karte, i samo dođu i potroše jako puno novca. Imate prinčeve iz Saudijske Arabije, gomilu uspešnih preduzetnika, sportista, koji su potrošili ogromne sume novca u igrama. Igre se danas prave da imaju dubinu, tako da možete potrošiti beskonačno novca kupujući raznorazne stvari u samoj igri. Tačno, to nije bio sučaj u konzolnoj industriji, gde kupite igru, platite 30 dolara i to je to. Međutim, i oni se okreću ka nekoj kombinaciji tog plati da dobiješ disk i free to play gde možete da kupite neke dodatne mogućnosti u igri tako što platite i posle kupovine igre.

Ivan Minić: Poseban aspekt cele stvari je da, na neki način, mora da se igra na više frontova istovremeno, odnosno da moraš da pokušaš da stvar učiniš i održiš dovoljno masovnom, dovoljno popularnom, sa druge strane, da bi došao do toga, ona mora da bude dovoljno interesantna i onima koji neće trošiti uopšte novac ili će ga trošiti vrlo malo, a da napraviš i dobar odnos toga šta dobije korisnik koji kreće da investira, a da ostane i nešto za onoga ko ne želi da investira novac već samo svoje vreme.

Nebojša Radović: To je jako kompleksno. Pričao sam već koliko je teško naći ljude koji to znaju da rade. Kod mene u trenutnoj firmi koja se zove Network ljudi koji to rade imaju višegodišnje iskustvo u tome i to je kombinacija određenih veština koje nemožete da nađete. To su ljudi koji su matematičari i napravili su 5 igara pre toga i razumeju marketing i psihologiju i svašta nešto u isto vreme. Jako je kompleksno napraviti proizvod koji u isto vreme zadovoljava ogromne količine korisnika kojima je super da potroše pare i srećni su da potroše pare u igri, i u isto vreme da korisnici koji ne žele da potroše pare ili ne mogu jer su mlađi igrači ili nemaju način, ne napuste igru jer nisu dovoljno kompetitivni i ne mogu da potroše isto novca kao neki drugi igrači. U industriji igara postoji koncept pay to win – to su igre koje omogućavaju ljudima koji imaju novac da budu mnogo bolji od ostalih i to je jedan od sigurnih načina da vaša igra nestane sa tržišta ili umre. Ako korisnici koji nemaju novca nisu dovoljno zainteresovani za igru, igra nije dovoljno kompetitivna, ljudi se ne takmiče, automatski, ako nema takmičenja ljudi ne žele da troše toliko novca, a time vaš proizvod nije dugoročno održiv.

Ivan Minić: Jedna od lepih stvari u poslu kojim se baviš je to što si imao prilike da sarađuješ sa ljudima koji su nešto što je “stuff the dreams are made of”. Dok si bio u Nordeusu snimao si reklamu sa Murinjom. U Machine zone radio si sa Švarcenegerom. Kako izgleda to iskustvo?

Nebojša Radović: Sa Švarcenegerom nisam direktno radio. To je radila agencija. Mi smo bili samo deo tima koji je radio zakup medija za oglašavanje. Ali smo upoznali Švarcenegera. Dolazio je u naše kancelarije, održao govor. Jako interesantan čovek, vrlo inspirativan. Došao je i hteo da se slika sa 700 ljudi i to je uradio za sat vremena gde je bukvalno išutirao sve kao u špaliru. Veliki profesionalac. Iznenadio sam se koliko je naučio o igri. On je igrao samu igru, predstavljao nas na Superbolu gde je pričao o igri, imali smo 2 Superbol reklame za redom što je isto sjajno iskustvo. Nemam ništa loše da kažem o tom iskustvu. Sa Murinjom je bilo vrlo interesantno i stresno. Ali i on je jako fin čovek koji, u principu, kada prođete sve slojeve ili ljude koji njega brane od novinara i svih ostalih, shvatite da je veliki profesionalac koji želi da radi zanimljive stvari i da se upozna sa zanimljivim ljudima. To je bila prva reklama na tom nivou koju sam radio. Koštala je puno, radila ju je produkcijska kompanija iz Londona. Imali smo samo 45 minuta da snimimo reklamu, što je bilo potpuno suludo. Ja sam imao taj najvni pristup životu – snimili smo reklamu, super je ispala, onda smo imali 5 minuta da snimio voice over, snimili smo ga, reklama je izeditovana i poslali su nam je. Ja sam jako ponosan posle ogromne količine stresa, Murinjo je kasnio dva sata, dobili smo neku sobu koja je imala 5 kvadrata, pa smo isterali pevača Robija Vilijamsa sa terase hotela u kome su nam dali sobu da bi dobili tu terasu za snimanje reklame. I puštamo reklamu na sastanku ispred cele kompanije i ljudi se okreću, gledaju jedni druge… Šta je problem, šta smo pogrešili? Ispostavlja se da niko ne razume šta Murinjo priča jer ima jak portugalski akcenat i čovek koji sluša ne zna o čemu se priča u reklami. Možemo da stavimo titlove, razumeće ljudi, ali to nije bilo rešenje. Onda smo morali da Murinja ponovo nahvatamo i snimimo voice over ponovo gde on razgovetnije, polako izgovara te iste reči. Razlog zašto ja to nisam čuo – radio sam na tekstu reklame i znao sam ga napamet i nisam mogao da ne čujem na pravilan način. To je potrajalo par meseci, ali sve je jedno super interesantno i stresno iskustvo, a rezultat je bio jako dobar, reklama je super prošla, gomilu stvari sam naučio. Top Eleven je posle uradio još par reklama sa Murinjom i znam da je veliki profesionalac i da efekat tog oglašavanja i saradnje sa njim je bio ogroman od samog početka.

Ivan Minić: Jedna od stvari po kojima si bio poznat i pre nego što si otišao je to što si nas terao da se družimo, iako mi možda nismo bili previše druželjubivi. Važna stvar je i da si ti bio jedan od ne previše velikog broja ljudi koji su pokušavali da ujedine region. Zahvaljujući tebi mi smo krenuli da se družimo sa kolegama iz Hrvatske, Slovenije. Danas smo prijatelji, mnogo toga radimo zajedno. Ono što sam shvatio kada sam prošle godine bio kod tebe u San Francisku je da zapravo tamo ste vi svi, da kažemo, jedna ekipa. Jednostavno, sve je ovo previše malo i tražiš mogućnost da nađeš svoje ljude. Tamo, zapravo, i po velikim kompanijama, ima jako puno naših ljudi koji su fantastični, ali i da ima nekih kompanija koje su odavde potekle, uspele da tamo naprave nekih rezultat, prisutne su, rastu, uzimaju investicije i sve što uz to ide, razvijaju se i idu dalje. Na koji način bi posavetovao nekoga ko hoće da krene u priču koja je za globalno tržište? Uzmimo za primer da zaista ima nešto što ima smisla predstaviti tamo i ima pristup nekom startnom kapitalu od koga može da se počne da se napravi neki MVP toga. Šta dalje? Kako?

Nebojša Radović: To je dosta kompleksna tema. Mislim da ima tu par grešaka koje se obično prave kada pravite globalnu kompaniju. Dosta je nekih firmi odavde, koje sam video i pomogao im ili pokušao da pomognem, koje bi napravile proizvod koji je recimo vrlo fokusiran na neke lokalne probleme. Ovde se svi bave sportom i svi idu u kladionice i onda svi hoće da naprave neki servis koji je neko klađenje ili nešto takvo. U Americi se ljudi ne klade toliko ili se ne klade na takav način, već više vole fantasy igre. Zato, prvi savet za pravljenje globalne kompanije – kada pravite neki proizvod, raspitajte se koja tržišta imaju taj problem. Ne polazite od rešenja, već od problema, pa onda napravite rešenje za taj problem i konsultujte se sa ljudima koji su involvirani u toj industriji. Ljudi koji tamo žive su otvoreni da pomognu, ali problem sa kompanijama koji dolaze u San Francisko, a meni godišnje dođe minimum 100 ljudi koji rade u IT, pa vidim te neke paterne – ljudi dođu i postavljaju pitanja tipa: “Hej, aj mi nađi investitora”. Ne mogu da nađem investitora jer se oni kategorišu isto tako kao što se mi kategorišemo po profesijama koje radimo i industrijama. Postoje investitori za gejming, SAS kompanije, postoje investitori za cloud kompanije itd. Tako da jednostavno takav tip pomoći ne možete da pružite. Ali, ako vam treba neko – recimo da pravite SAS kompaniju, softvere za service kompanije, i treba vam neko ko radi u sličnoj kompaniji u San Francisku, ti ljudi će biti vrlo verovatno otvoreni da vam pomognu, daju neki tehnički savet, da vas povežu sa nekim ljudima koji bi mogli da vam pomognu da rešite neki problem, oko skaliranja proizvoda i slično. Mislim da ljudi moraju da se raspitaju šta drugi mogu da im pomognu. Obično novac ne mogu da dobiju, ali mogu da dobiju dobre kontakte. Druga stvar koja je u Americi red flag, dosta ljudi ovde pravi neke kompanije dok ima posao sa strane. To ljudi tamo ne vole. Ako pravite nešto za globalno tržište onda se posvetite tome 100% i izgledajte ozbiljno kada predstavljate tu ideju nekome. Ne bih se odmah bacio na plaćeno oglašavanje. Kod nas ljudi odmah: “ajmo Facebook oglasi da dovedemo ljude”. Ne dok ne razumete dve stvari – jedna je kako se monetizuje vaš servis, na koji način pravite novac i dva, ko su korisnici vašeg servisa. Često lokalne firme preskaču te neke korake i krenu da odmah troše pare ili rade neki growth strategije, a ne razumeju ni šta je zapravo proizvod i šta radi. Ne treba tu previše komplikovati. Napravite proizvod, probajte na neke besplatne načine, koristite Quoru, Twitter, neke strukovne zajednice da probate da promovišete taj proizvod, dobijete neku povratnu informaciju od tih ljudi šta je to što im treba, koji je problem koji zapravo rešavate. I krenite odatle umesto da napravite Facebook za pse i da krenete da trošite hiljade dolara na marketing i onda niko tu nešto ne radi, nikome ništa nije jasno o čemu se radi. I godinu dana kasnije ste potrošili pare i niste imali sreće da napravite nešto. Mislim da je sreća jedna od stvari koja jeste bitna, ali dosta ljudi ne zna da uradi stvari na način na koji treba da budu urađene i onda krive sreću ili tajming za neuspeh.

Ivan Minić: Jedna od stvari koja je vrlo važna je da ljudi shvate da, kada postoji neka ograničena količina novca, a uvek postoji ograničena količina novca koliko god da je velika, a obično ovde nije ni prevelika, da moraju jako da paze na koji način je troše jer bukvalno sve što bi smo mi eventualno i uradili na nekom od tih velikih tržišta ili, baš vrlo konkretno gledajući San Francisko ili Kaliforniju ili Njujork, da je to bukvalno kap u moru u odnosu na količinu novca koja se tamo troši. To što smo mi potrošili 2.000 evra da izreklamiramo kafić u Beogradu i ceo grad zna o tome, da ni sa 2 miliona ne bi znao ceo San Francisko, ne bi vrlo verovatno znao ni 10% ljudi kojima je to potencijalno interesantno.

Nebojša Radović: Vratićemo se na primer Nordeusa i zašto je možda dobro što fudbal nije toliko popularan u Americi. Jedan od mojih zadataka je bio da popularizujem Top Eleven u Americi, što nije bilo lako jer fudbal nije toliko popularan sport, i dva, što, u Americi, igre poput Top Elevena nisu baš potpuno jasne ljudima koji nisu odrasli igrajući fudbal menadžer igre. Da se vratim na temu. Možda je to na neki način, sreća u nesreći, zato što američke kompanije imaju pristup kapitalu koji je, ne znam da li je neviđen pravi izraz za to. Imaju pristup kapitalu koji nijedna kompanija u Evropi nema, ili možda ima mali broj njih. U smislu da, recimo ako napravite igru koja je jako uspešna, kompanija u Americi može da napravi isto to za kratko vreme i da potroši 100 miliona dolara na oglašavanje i da vas jednostavno zbriše sa tržišta. Daću vam primer, iako možda nije fer zato što je kompanija jako uspešna i skoro su izbacili dizajn – Active Collab. To je sjajan proizvod koji se pravi u Novom Sadu, postoji već sigurno 10 godina, ima stotine i hiljade klijenata i oni su jako dobri u tome što rade. Međutim, imate Polskog koji izbaci Trello, imate Dastina Moskovica koji izbaci Asanu, to su ljudi koji imaju užasno mnogo novca i veliki društveni kapital, njih svi developeri znaju. I sad vi dođete, Dastin Moskovic koji ima 20 milijardi dolara na računu, napravi svoju verziju Active Collaba i potroši milijardu dolara da ispromoviše taj servis, mnogo je teško da se vi takmičite sa tom osobom. To je zapravo jedna od javnih tajni biznisa – veliki jedu male samo zato što imaju taj momentum i mogu da agresivnije pristupe tržištu.

Ivan Minić: Možeš da ideš pametnije u nešto, ali ne možeš da budeš sto ili hiljadu puta pametniji.

Nebojša Radović: Primer za to su kategorije u boksu. Ti možeš da budeš 160 cm i jako dobar bokser, ali neko ko ima 2 metra i opseg ruku 4 metra, to nije fer borba. Vi ne možete da se takmičite sa tim ljudima. To je cela poenta. Na kraju dana to je i poenta zašto sam otišao tamo – da neke stvari ne možeš da naučiš bez novca, pogotovu ako se baviš stvarima kojima se ja bavim, a koje se vezuju za trošenje novca, a to je to plaćeno oglašavanje. Moraš da potrošiš puno novca da bi naučio puno.

Ivan Minić: I da onda pokušaš da sa dodatnim novcem zaradiš nazad sve to što si potrošio i napraviš još više. Za kraj bih te pitao – kada sada razmišljaš o nekome ko počinje, ti si neko ko je od početka vrlo rado delio sva svoja saznanja, sva iskustva, sve kontakte… Ako bi trebalo da nekome preporučiš, film, seriju, knjigu koju bi trebalo da pročitaju na početku, šta bi to bilo? Ili neko koga da prate?

Nebojša Radović: Generalno moj savet je da, gledajući iz ove perspektive, mislim kad si mlad da ti vreme ne vredi ništa i da treba da se fokusiraš što više na to da daš što više zajednici i da, na neki način naučiš što više kroz taj neki rad kroz zajednicu, da budeš nesebičan, pomogneš, radiš sa ljudima na zanimljivim projektima i ne fokusiraš se na novac. Neke dobre knjige – recimo Lean startup je dobra ako želite da se bavite onim čime se ja bavim, nekim metrikama vezanim za startape, kako da pravite tehnološku kompaniju… ovo je čuvena knjiga o tome, ali ne znam da li je najbolja prva knjiga koji bi trebalo da pročitate ako želite da se bavite tehnologijom. Pročitao sam dosta knjiga, što je najgore, ali ne znam koje bi bile najbolje za preporučiti. Možda možemo u opisu podkasta da podelimo neke knjige.

Ivan Minić: Hvala ti što si bio. Nadam se da ti je bilo lepo za praznike, da je ruska salata bila dobra i sve što uz to ide i nadam se da je ovo bilo tvoje prvo gostovanje, ali ne i poslednje. Dragi slušaoci, kao i do sada, molim vas da sve svoje komentare, sugestije, predloge, pošaljete putem društvenih mreža, a mi ćemo se i dalje truditi da radimo neke sjajne sa nekim sjajnim ljudima kao što je Nebojša.

Nebojša Radović: Hvala i tebi na pozivu i celoj ekipi.

Nebojšine preporuke za čitanje:
1. Eric Ries – Lean Startup je legendarna knjiga i na jednostavan nacin vas uvodi u svet metrika koje su potrebne za svaki startup.
2. Principi – Rej Dali je sjajna knjiga koja objašnjava na koji način se gradi skalabilna organizacija i vrhunski timovi. Možete da pročitate i samo Životne principe dovoljno je da se razume koncept.
3. Andrew Chen piše odličan blog o tehnološkom marketingu i “growth-u” već godinama i moja preporuka za praćenje njega
4. Ako vas interesuje kako funkcionišu freemium biznis modeli i “mobile first” kompanije topla preporuka za MobileDevMemo.com koji vodi moj kolega Erik Seufert.
5. Za praćenje trendova u tehnologiji već godinama redovno čitam:  https://www.ben-evans.com/