Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Srećna svima Nova godina i dobrodošli u prvu epizodu Pojačalo podkasta. Sa nama su naši dragi prijatelji Žarko Ptiček i Marija Đorđić. Žarko je poznat na društvenim mrežama, naročito na Twitteru, kao ”dnevna mora državne administracije”, a Marija je knjigovođa i poreski savetnik. Oboje su bili autori na portalu Moja Firma i oboje su, na neki način, zahvaljujući internetu izgradili svoju reputaciju i profesionalno se pozicionirali u njihovoj stručnoj zajednici.

Za početak bih hteo da vas pitam, prvo tebe Marija, kako si ti uopšte odlučila da kreneš u tu priču? Iz kog backgrounda dolaziš i kada si odlučila da pokreneš sopstveni biznis i zašto si onda krenula da pokušavaš da se pozicioniraš na internetu. Na koji način si to radila, kako si, ustvari, kao neko bez prethodnog iskustva u tome, probala da dođeš do prvih klijenata?

Marija Đorđić: Prvo hvala ti na pozivu za ovo gostovanje. Meni je, nekako, preduzetnička priča bila normalna stvar. Negde sam to doživljala kao jednu od stvari koju u životu treba uraditi. U mojoj porodici otac i majka imaju svoju firmu i nekako, rasla sam u toj atmosferi da je, imati svoj posao, prednost. I za mene je tako i bilo. A, neposredan povod za to je bila situacija u kojoj sam se našla kada sam ostala u drugom stanju sa prvim detetom. Radila sam u firmi koja je bila na drugom kraju grada, putovala sam jako puno tokom dana. Na tom poslu se nisam osećala iskorišćenom, nisam se osećala dovoljno angažovanom i počela sam da razmišljam da je negde vreme da počnem nešto svoje što bi mi dalo više slobode, s jedne strane, i više prostora da se ja ostvarim i uposlim.

Počela sam vrlo intenzivno da razmišljam o tome. Osnovni problem je bio šta raditi. Prosto nisam, do tada, radeći za druge, izgradila neku stručnost, neki osnov od kog bih dalje krenula. I onda sam više razmišljala u pravcu šta je to što mi je dostupno, s obzirom na moje obrazovanje i, s obzirom na ulaganja koja su potrebna i neke činioce tog poslovnog procesa koji su potrebni. I knjigovodstvo mi se, negde, izdvojilo kao nešto što mi je prosto moguće za izvesti. Iako mi nikada pre toga nije bilo interesantno kao oblast. Nikada nisam mislila da ću se baviti knjigovodstvom. To mi je uvek delovalo, onako, dosadno. Međutim, ispostavilo se sasvim suprotno. Prosto svaki posao od vas zahteva angažovanje, zahteva neko rešavanje problema i svaki posao, na kraju, je onakav kakvim ga ti osmisliš. Ljudi sa kojima radiš, atmosfera koju gradiš. Tako da, eto, to je bio neki put. A internet je, od početka, bio mesto gde sam znala da moramo da se nađemo jer su tamo ljudi koji nas traže.

Prosto, knjigovodstvo, pa i većinu stvari, danas ljudi više ne traže idući ulicom, razgledajući lokale, već na internetu. I od početka sam pokušavala da se, na neki način, probijem na Googlu. S obzirom da je naša delatnost takva da je znanje ključni faktor koji vas može odvojiti i ono što u suštini prodajete. Usluga koju pružate klijentima se bazira na vašem znanju, pa je blog bio, negde, prirodno rešenje da se to iskaže i počeli smo, odmah od starta, da radimo na tome.

Na prethodnim poslovima mi je često bio problem da dođem do besplatnih informacija iz domena računovodstva i poreza. Kada sam se ja susretala s nekim novinama i trebale su mi neke informacije, bilo mi je jako teško da do njih dođem. Pokušala sam preko institucija, pa se to završavalo sa ”Sačekajte da vas preusmerimo” i tako dalje. Nisam tu uspevala da dođem do nekih informacija. Negde su se svi ti faktori presekli u tu ideju da počnemo sa blogom. A u početku smo sve i svašta probavali i male oglase i direktnu poštu. Pokušavali smo da nađemo neke niše koje su manje popunjene kako bi došli do prihoda koji su nam u početku bili potrebni, ali je blog taj koji je bio dominantan i koji nam je, da kažem, pomogao da se razvijemo i dođemo do najvećeg broja klijenata.

Ivan Minić: Na neki način Žarko tvoja priča je slična, iako i kod tebe postoji ta komponenta pisanja, deljenja znanja, odnosno stavljanja na raspolaganje nekih upotrebljivih šablona, pisanje nekakavih uputstava, davanje ljudima nekakvih alata kako da neke administrativne probleme reše, kako da se u nekim situacijama postave. Ali, zapravo, ti si mnogo ličnije nastupio i mnogo vidljiviji si ti kao pojedinac nego tvoja firma koja sada postoji. Kako je sve počelo?

Žarko Ptiček: Odmah da se zahvalim za poziv i da poželim sve lepo što treba. Počelo je tako što, ja moram da priznam, ja sam znao sve vreme šta hoću da radim, ali nisam znao kako. Iz gomile nekih pokušaja su mi se dešavale šanse koje sam prepoznavao. Moja ideja, kao srednjoškolca, bila je da pravim veštačke udove i iz tog razloga sam upisao Mašinski fakultet. Nisam uspeo da dođem do godine na kojoj se opredeljuje smer jer je to jednostavno bilo zaista preteško. Pošto mi je otac sa elektrotehnike, a majka sa prava, onda sam se preorijentisao na prava i, gle čuda, odjednom je tu sve bilo mnogo lakše nego li na Mašinskom fakultetu. Ali, nisam prestajao da radim ono što volim sve vreme, a to je da nešto programiram.

Zajedno sa još par kolega, Dušanom Dželebdžićem i Vladimirom Marinkovim, uspeli smo da, u nekom momentu, napravimo studentski računarski centar koji je brojao četiri validna računara i da ga nekako održavamo. U to doba, dok sam studirao pravo, izdržavao sam se programirajući. U tom programiranju došao sam do nečega što se zove Zajednica otvorenog koda. To je besplatno znanje. Gde sam primetio da sve što treba da ti napraviš, ako razložiš na dovoljno sitne delove, da je to već neko rešio, i ne samo da je rešio nego je i objasnio kako se do toga dolazi i postavio rešenje besplatno – pod uslovom da prikažeš da si rešenje uzeo od njega. Što, naravno nije bio nikakav problem nama tada. To sam jednostavno nastavio da radim i kada sam se opredelio da samostalno nastavim karijeru.

Dosta dugo sam radio kod majke u advokatskoj kancelariji. Prosto gomila ljudi me je već prepoznavala i pitala kako da naprave nekakav ugovor o izradi internet prezentacije, na primer. Meni je stvarno bilo mnogo jednostavnije da jedan jedini put napravim uputstvo kako se šta radi, na šta obratiti pažnju, kao jedno uputstvo, uz ogradu da to nije advokatski savet za koji je potrebno otići kod advokata. Ako hoćete da smislite da sami sebi možete da pomognete, evo kako.

To sam postavio na svoj blog da bih sebi samom olakšao. Ispostavilo se da je to jako dobar način za dolazak do klijenata kojima se prvo da vrednost bez ikakve naknade, onda oni sa tom vrednošću nešto naprave ili ne naprave, ali imaju mogućnost da nešto čime se ne bave i nešto o čemu ne znaju, saznaju i da im to ne bude teret za dalje poslovanje. Kada oni počnu na osnovu toga da zarađuju, onda stiču i mogućnost da nekoga angažuju, odnosno da mu plate da se ozbiljnije pozabavi njihovim, što računovodstvenim ili pravnim situacijama i da im predloži odgovarajuća iskrojena rešenja. Prosto, većina mojih klijenata je upravo došla zahvaljujući nekoj vrednosti koju su od mene unapred mogli da dobiju. Što se Twittera tiče, ja moram da priznam – nisam imao pojma da je to jako bitno i da se to koristi u marketinške svrhe. Jedino što sam znao to je ono što inače radim, a to je da me administracija, ja to zovem administrativni maltretman, da prosto ne želim da gledam na bilo koji način da ne pomognem ljudima koji su administrativno maltretirani. Što od države, što od velikih firmi sa raznoraznim glupostima i prosto tu sam počeo da učestvujem u nekakvom razložnom razmišljanju na date teme. Recimo, dešavalo se da, slučaj jedne velike privatne firme, operater mobilne telefonije je u pitanju, iz nekog razloga nije priznavao pasoš, tražio je samo ličnu kartu. Zašto? Pasoš nije dokaz identiteta. Takođe se desilo, kod drugog operatera, nije priznavao punomoćje overeno pred sudom već samo ono overeno u opštini. Prosto, incitirate član zakona po kojem je ovo identifikacioni dokument, po kojem punomoćije ima adekvatnu pravnu vrednost i upotrebljivost i pozovete se na to. Njihove reakcije su bile takve da je to proizvodilo željeno dejstvo. U konkretnim slučajevima su se dešavala konkretna rešenja. I kada dovoljan broj puta pomognete, kada dovoljno dugo dajete takva rešenja i dovoljno razumno pristupate određenim problemima, onda se desi da vas ljudi sami prepoznaju kao nekoga ko može da im daje takva rešenja i nadalje. Kažem, ništa o marketingu, nikakav SEO nisam odradio, nikoga nisam platio, nikakav post nisam nigde bustovao. Samo jednu stvar sam radio, a to je, u okviru svojih mogućnosti, davao neka svoja razmišljanja na datu temu i to je bilo to.

Ne kažem da je to dovoljno za rast i razvoj firme. Ali, držim se onoga što znam i kada se malo pređe ta granica, na primer kada se neko pravno pitanje pretvori u računovodstveno, kažem ja dalje ”ne sam školovala”. O ovome ne znam ništa, pitajte dalje. Mislim da je jedna specifična vrednost da, ako vi nešto znate možete da širite to znanje, a ako nešto ne znate onda recite da ne znate ili recite da ćete da saznate, ali nemojte ljudima da tumačite nešto što ne znate kako funkcioniše. A danas nije problem da se nešto od administracije sazna, prosto imamo tehničkih sredstava i načine kako da pitamo itd.

Na kraju, ne pravim veštačke ruke i noge, ali sam imao prilike da radim na jednom ugovoru koji je bio za izradu određenih delova kojima se prave veštačke ruke i noge.

Ivan Minić: Uglavnom kada pričamo na ovako neke teme i kada se postavljamo marketinški u situacijama gde klasično oglašavanje ne može da pomogne na pravi način ili jednostavno ne postoji kao mogućnost, vrlo često se ljudi okreću ka tome da, s jedne strane proizvode sadržaj koji postavljaju besplatno, možda jedan deo koji se može kupiti po nekim uslovima, a drugi deo toga je upravo učešće u zajednicama gde su ljudi koji su okupljeni oko neke konkretne teme. Na neki način, u suštini, oboje ste prirodnim putem došli do tako nečeg. Kada ste počinjali da radite znali ste šta vaš posao podrazumeva, ali se to vremenom menjalo i usložnjavalo. To je možda taj momentat koji si ti Marija spomenula da je knjigovodstvo delovalo kao dosadno i nezanimljivo, ali se na kraju ispostavilo da je veoma dinamično i komplikovano. Često i zbog toga što su neke stvari ostavljene slobodnom tumačenju, a to nije idealan scenario. Kako je to zapravo izgledalo? Kako je izgledao taj trenutak kada u nešto krećeš? Svakako si na oprezu i pojavi se nešto što ti je strano i što ne znaš kako da rešiš u tom trenutku?

Marija Đorđić: Puno je takvih situacija u početku, naravno. Nekad su problem one banalne situacije. Kada imate neki krupan problem, nije problem da pitate nekoga. Ali kada imate banalno pitanje, onda vam može biti bezveze da nekoga pitate. A to je potpuno normalno. Nekada mi se činilo da bih volela da sam radila i prošla kroz taj proces negde pre toga pa da znam kako se neke stvari rade. A kada prođe neko vreme i kada više puta prođete kroz iste situacije, vidite da tu nema nekog recepta i da se čovek prilagođava i radi najbolje što može i gleda da zaštiti svoj interes i bude korektan prema svima.

U početku je mnogo pitanja. Mislim da je važno da, pre nego što počneš svoj posao, probaš da u svojoj glavi zamisliš taj proces i probaš da identifikuješ ključne probleme sa kojima ćeš se susretati. Ako imaš odgovor za te osnovne stvari, onda si ok jer nikada ne možeš da imaš odgovor na sve. Ako bi čovek čekao da sve zna i da na save ima odgovor, onda nikada ne bi počeo neki posao. Mislim da je tu važna dosta podrška i mentorstvo koje nama možda fali u privredi u tom nekom formalnom obliku. Svi mi imamo nekoga sa kim se savetujemo, prijatelji, porodica, kolege… ali mislim da su u početku ti neki svakodnevni sitni problemi ti koji su krupniji nego neki koje bi sad identifikovala kao pojedinačne. U svakom slučaju to je neka svakodnevna borba i čovek treba da bude istrajan u tome. Ne treba misliti da ćeš za šest meseci imati toliko prihoda da ćeš sve troškove pokriti i ostvariti neke svoje finansijske planove. To je mnogo postepeniji i sporiji proces i samo se treba boriti i ne odustajati. Ne samo iz svog, već i iz iskustva klijenata, nama je mnogo veće učešće novoosnovanih firmi nego firmi sa dugom tradicijom, tako da su nam bliska i njihova iskustva i razvojni put. Dešava se, nažalost, da neki poslovi koji, iz mog ličnog viđenja, imaju perspektivu, ali iz nekog nestrpljenja se završe. Nekada ljudi uđu sa idejom da će za 6 meseci do godinu dana razviti biznis, a to se ne desi. Zato je važno da čovek to dobro proceni i istraje.

Ivan Minić: A kako ti Žarko gledaš na te situacije? I jedna i druga oblast su prilično regulisane samo što ovde postoji mnogo više svakodnevnih scenarija gde, kada postoji računska operacija koju nisi siguran kako da primeniš, malo je komplikovanije nego kada postoji paragraf koji nisi siguran kako će neko protumačiti. Kakva je situacija kod tebe?

Žarko Ptiček: To tumačenje nas ubi. Problem koji ja vidim je preterana regulacija svega. Mene čudi da do sada nemamo zakon o hodanju po ulici. Kako se ponašati na trotoaru i pravilnik o levim i desnim nogama. Zaista je to toliko usitnjeno, naročito za određene delatnosti u kojima ne vidim razlog zašto se to radi. Ali, to na stranu. Od toga pate, manje više, sve države koje pretenduju da budu pravne. Ono što jeste kod nas problem to je što isti tekst različiti odgovorni ljudi različito tumače. Imao sam taj primer pre nekoliko godina, radila se likvidacija istovremeno dve firme, jedna sa sedištem na Starom gradu, druga sa sedištem na Novom Beogradu. Dokumentacija koja treba da se donese na Novom Beogradu traže original PIB (poreski identifikacioni broj), dok na Starom gradu to ne traže. Pozove Stari grad i pitam: ”Na Novom Beogradu traže PIB, zašto vi ne tražite?” Oni kažu: ”Ja ga likvidiram u bazi ne treba mi vaš PIB taj papir ostaje samo kao papir”.

Mene nije mrzelo i pozovem Novi Beograd: ”Na Starom gradu ne traže PIB, zašto ga vi tražite? Zar ne likvidirate u bazi?”.

”Jeste gospodine ja ga likvidiram u bazi, ali vi sa time možete da idete okolo i da tvrdite da imate PIB”.

Ponovo zovem Stari grad: ”Dobar dan, budite ljubazni, ali mogu li ja sa time da idem okolo i da tvrdim da ima PIB?”. Oni kažu: ”Ne, on je likvidiran u bazi…”

I sad, vi imate isti grad, opštine iste, a potpuno različit set dokumenata za istu pravnu stvar. Ovo je samo jedan jednostavan primer. Ono što mi ovde imamo je da u okviru iste opštine, službenici koji sede jedan do drugog različito tumače stvari zato što im je šef različito rekao. Odnosno šef im je rekao isto, samo su oni drugačije razumeli. To je problem koji se pojavljuje u praksi, a najjednostavnije rešenje je, prosto, da sačekate smenu. Ponovo predate kod nekog drugog službenika ili na nekom drugom šalteru. To je jedan od načina rešavanja problema. Drugi način je kada imate problem da negde neko neće da vam primi nešto.

Imali smo nemogućnost da, tada još nije postojao CROSO (Centralni registrar obaveznog socijalnog osiguranja), a trebalo je da se prijavi zaposleni developer kog ne možete da ugurate u šalter da je na radnom mestu developera. Zašto? Zato što ne postoji takvo radno mesto na nečijem spisku radnih mesta. Na tom spisku radnih mesta ne postoji direktor kao radno mesto, a kamo li developer. To je četvrti developer koji se zapošljava u toj firmi, znači prethodna tri su prijavljena i vi sada ne možete da izrezonujete sa službenikom.

”Ne to ne postoji ja to neću da primim.”

Onda kažete službeniku: ”Hajte ovako. Ja želim da plažam poreze i doprinose za ovog gospodina. On u mojoj firmi može da bude developer, može da bude držač treće saksije sa leve strane, ako mu je to naziv radnog mesta. Prosto ne postoji zakonom zatarabljen naziv radnog mesta kojih svi moramo da se držimo.”

Neće da primi. Dobro. Pošaljemo poštom.

Dakle, za sve postoji jedno ili drugo rešenje. Ono što je kod nas suštinski strašno je da ta rešenja moraju u svakom konkretnom slučaju da se napipavaju. Ne možete da odete i da na isti način završite isti posao u 100% slučajeva, čak ni u 50%. Možda ako ste na teritoriji iste opštine ili generalno sarađujete sa istim službenikom pa znate njegov način rada i možete da razumete njega zašto nešto traži. Ali, vraćam se na početak, ta količina arbitrarnog tumačenja, da se radi po osećaju šta bi bilo dobro još, a ne onako kao što piše i da se tumači šta piše umesto da se primenjuje ono što piše, je jedna naša osobina koja je jako strašna.

Nije to prag preko kojeg ne možete da pređete, nije to nešto neprobojno, ali količina energije koja je potrebna da se izgubi na rešavanje tih jednostavnih stvari je ponekad takva da ljudi ostanu s ove strane praga i kažu ”Neću da dozvolim da budem maltretiran od strane drugih. Neću svoj posao.”

Ja imam tu prednost zato što je moj posao da idem i probijam takve blokade, pa kada sam sam pravio sopstvenu firmu, imao sam unapred znanje šta treba da napišem u odluci o osnivanju da ne bih morao da koristim pečat i takve stvari. Zano sam unapred cake. Neko ko to ne zna, može da se desi da lakše odustane od nekog svog zacrtanog cilja ili da mu se oduzme toliko energije na popunjavanje papira.

Radom za klijente sam primetio nešto što je opšte za celu državu. To je, vi bilo kao građanin ili kao privrednik, podrazumeva se da je vaše početno stanje da tu nisu čista posla i da ste nešto zeznuli. A onda gomilom papira dokazujete vašu nevinost. Cela država nam je tako postavljena. Mindset svih koji učestvuju u procesu je takav: ”Šta si ti skrivio? Mi ćemo da pronađemo šta si skrivio”, umesto da podrazumevana vrednost bude ok niko nije skrivio ništa dok se ne dokaže da je skrivio.

To je mindset sa kojim se počinje i protiv kojeg je potrebno boriti se. Što je, po meni, potpuno pogrešno, jer morate unapred, i to kada ste najosetljiviji na samom početku, da utrošite silnu energiju da bi ste došli do pozicije do koje, ako osnivate firmu u Nemačkoj, Francuskoj, SAD, Irskoj ili Gruziji, ste odmah u starnu. Vama je tamo najnormalnija stvar da prvi korak bude najjednostavniji.

Od 2000. godine, od kada se ja ovim bavim, pa do dana današnjeg jeste učinjen napredak. Administrativno je to sada dosta lakše, ali se mentalitet uopšte nije promenio. On je identičan i to je ono na šta ljudi koji tek žele da počnu da se bave sopstvenim biznisom moraju da se pripreme i obrate posebnu pažnju. Moraju da računaju na to da će ih svako sa kim stupaju u kontakt gledati, ne kao na neprijatelja, ali kao teškog smarača.

Ivan Minić: I gotovo uvek i u svakoj situaciji, iako znaš iskustveno da nešto može, default odgovor je da ne može. Onda se ide na više instance, troši neka energija koja ne bi trebalo da se troši. Negde, pravni okvir nije zapravo toliko problematičan. Sistem sa svojim problemima koji se povremeno javljaju, u principu funkcioniše dobro, brzo, relativno efikasno. U suštini ako ne dođe do nekog problema vi zapravo možete da registrujete za dva do četiri radna dana. I to je nešto što je skroz ok. Problem je svaka pojedinačna situacija u kojoj neko naleti na problem koji prosto ne zna kako da reši. E sad, dosta se pričalo o tome u poslednje vreme, čak je od 1. oktobra i krenula primena servisa Vlade Srbije za pomoć ljudima koji imaju situaciju da im se traži pečat u prilikama u kojima nije potrebno da ga imaju. Odnosno da im se traži pečat koji nije potrebno da imaju nikad. Imamo i informacije povratne od ljudi i neka lična iskustva koja kažu da to zapravo radi sjajno, ali imamo i situaciju da se scenarija u kojima se to dešava slična. 90% slučajeva su stvari koje se ponavljaju i to su preuzimanje pošiljki, nošenje platnih naloga u banku… Prosto je neverovatno da svakom pojedinačnom službeniku, svake pojedinačne ekspoziture, svake pojedinačne banke ili pošte mora da se objasni nešto što bi trebalo da bude, na neki način, poznata stvar ili makar, ako nije poznata, da postoji način da se kroz internu strukturu ta informacija saopšti. Odnosno, to što ste hakovali jednog službenika ne znači da sutradan neće doći drugi koji će biti još teži i zadrtiji, a problem najčešće nije u regulativi koja stoji iza toga.

Žarko Ptiček: Problem je u primeni regulative. Ništa drugo. Imao sam slučaj da su poslovni partneri pred Novu godinu poslali kalendare na adresu firme. I imao sam prilike da, kao i obično, sa svom svojom teškom artiljerijom, zahtevam za isporuku pošiljke sa, na jednoj A4 strani objašnjenim svim zakonima, ukidanjima i tako dalje, sve to pripremim unapred i da onda idem da se borim da podignem svoju pošiljku bez upotrebe pečata koji je ukinut Zakonom o privrednim društvima, članom 25. stav 3, koji je stupio na snagu 1. februara 2012. godine. Uskoro će mu sedmi rođendan. Polazi dete u školu, a još uvek traže. Problem je što, čak i kada u zakonu nešto piše, ljudi kažu nije to baš sasvim tako.

To što ti kažeš, hakuje, hakovanje se odnosi na ”molim vas primenite zakon”. Šta je tu hak? To nije zaobilazna putanja. Hak je da napišete na pečatu da vaša firma nema niti upotrebljava pečat i onda da ga koristite u krajnjoj nuždi i kada ostavite otisak kažete službeniku ”Hajde sada pročitaj”. I on pročita i kaže: ”Pa dobro, ali eto ipak.”

”Pa jel vi vidite da ja pečat ne koristim?”

Njemu je bitno da mentalno on ima neki mastiljavi krug. Onda je to uredu. To što na tom mastiljavom krugu piše da nije pečat, njemu to ništa ne znači niti se on time bavi. On se bavi nečim što on misli da treba.

Vrlo je jednostavno. Vi dođete i kažete: ”Dobro jel piše?”

”Znam, ali meni je šef rekao.”

Kako šef može da vam kaže drugačije?

U pošti, konkretno, prilikom preuzimanja, službenik pošte je rekao, parafraziraću: ”Da znate, ali to je ipak država”.

Gde sam ja rekao: ”Potpuno se slažem. Vi radite za državu. Vi ste na braniku otadžbine i čuvate pravni poredak onako kako je Skupština Republike Srbije propisala. I vaš posao nije nimalo lak, je li tako. Tako je. I šta piše u zakonu? Da li treba pečat ili ne?” Odjednom, taj čovek koji radi na šalteru, on je i dalje samo čovek, nekako oseti da je on na braniku otadžbine ukoliko poštuje zakon i stavi mu se u njegovu vizuru ispred njega, da je država njega lično angažovala da sprovodi volju zakonodavca. Na tako besmislenom primeru kao što je otisak pečata. Vi onda dobijate da vidite kod službenika kako se menja raspoloženje i kako ista argumentacija počinje drugačije da deluje.

Ja sam tamo predao ovaj svoj zahtev i oni nisu umeli da ga prime. Nisu znali kako da zavedu zahtev. Šefica tamo mi je rekla da ona nije ovlašćena da primi zahtev. Pitao sam da li hoćete da vam pošaljem poštom? Ne razumem, samo mi potpišite ovde da ste primili.

Oni su primili zahtev, obradovali su se zato što su tamo imali pravno obrazloženje, ta šefica je otišla kod nadšefice ili koga već, uglavnom kada se vratila rekla je ovom službeniku da mi bez pečata isporuči moj kalendar. Čemu 35-tominutni maltretman nekoga ko misli da je čuvar zakona, koji pri tom ne poznaje zakon, a kada mu se predstavi zakon kao takav, misli da to eto ipak tako treba, nije to baš zakonodavac tako mislio – ja ne znam. Ne umem da objasnim tako nešto. Iz svoje vizure, ako piše da ne treba – ne treba, ako piše da treba – onda treba.

Lakše se sprovede recimo, sada imamo do 25. decembra po Zakonu o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma, sve banke i računovođe su bili u obavezi da od svojih klijenata prikupe izjave o tome da li su funkcioner ili nisu. Banke su to uvele dok pucneš prstima. Uveli su novu obavezu to je užasno lako, a prestanak stare obaveze, to ne može.

Bankama je trebalo možda mesec dana da se prilagode, smisle izjave i to propagiraju kroz svoje kanale, objasne službenicima i klijentima sve, promene procedure. To je bila njihova zakonska obaveza. Vaša zakonska obaveza je da prestanete da me maltretirate po pitanju pečata. Zašto vam je sedam godina potrebno da prestanete to da činite, ja ne znam. Ali činjenica postoji email adresa, mislim da je ukidanje.pecata@gov.rs na koju može da se piše svaki incident. Napišete ko, gde, kada i u koju svrhu tražio pečat i to je to. Ono što sam ja uspeo da se raspitam, to deluje. Potrebno im je dan-dva da odreaguju. Pošaljete im na adresu, sutradan će to biti pročitano i dobićete odgovor: ”E sad idite ponovo obavestili smo tog službenika”.

Ali, pazite, sa sistemskog nivoa, vi državi tužite državu da država ne radi ono što je država rekla da će država da radi. Sad vi kao privrednik treba da se negde pozicionirate u takvom sistemu. Onda se pribegava sledećoj mudrosti, sa pravnog aspekta ovo je dosta značajno moje otkriće – što manje tačaka dodirnih sa administracijom ili državom imate, to ćete bolje funkcionisati, to ćete manje opterećenja imati. Nekih dodirnih tačaka, koje su pod moranje, tu se zna kako stvari funkcionišu, ali sve ostalo što ne morate, na primer ako vam nije neophodno da uzmente nekakvu vrstu povlastice, subvencije za zapošljavanje… nemojte to da radite. Zašto? Ne znate unapred kako će ta tačka gde ste se dodirnuli sa državom delovati na vaše poslovanje.

Daću jedan primer, vrlo je prost. Preduzetnik je konkurisao za neki od vladinih projekata novog zapošljavanja i zaposlio ljude. Uslov je bio da dve godine moraju da budu zaposleni kako bi ostvario pravo plaćanja 65% manje poreza i doprinosa u tom dvogodišnjem periodu. Nakon godinu i po dana, preduzetnik reši da, u skladu sa Zakonom o privrednim društvima, promeni pravnu formu i iz preduzetnika postane društvo sa ograničenom odgovornošću, što je normalan sled događaja i svedočanstvo o rastu. On saznaje da, ukoliko se to desi, moraće da plati za godinu i po dana svu razliku koju mu je država dala zato što se smatra da krši ugovor. Pri tom u zakonu piše da se time nastavlja pravno sledbeništvo. APR izdaje potvrdu, poseban dokument, gde kaže pravni sledbenik preduzetnika tog i tog je društvo sa ograničenom odgovornošću to i to. Imate dokument imate papir sa kojim možete da odete bilo gde, u banku, poresku i kažete ja sam pravni sledbenik preduzetnika.

Menja se PIB, menja se matični broj i to je uredu. Ali zbog toga što se negde administrativno tehnički menja broj, bez obzira što postoji potvra o pravnom sledbeništvu sa jednog broja na drugi, oni kažu nama je žao, ali vi gubite tu mogućnost. U konkretnom slučaju se sačekalo 6 meseci. Ne mogu da kažem da nije uticalo na poslovanje, ali je bilo značajnije da se ispoštuje taj uslov koji je bio propisan i koji niste mogli da pretpostavite jer nigde u dokumentaciji ne piše ”zabranjena je promena pravne forme iz preduzetnika u doo. Izgubićete subvenciju ukoliko promenite prvnu formu.” I to ne možete da znate unapred niti vam neko može reći dok ne dođete do takve situacije i konkretnog zida u koji ne treba da udarite glavom.

Takvih ima na svakom ćošku. Neću da kažem vrebaju, ali sve što izlazi van redovnog šablona ponašanja, istovremeno je i jako super zato što ako se ponašate kao svi drugi dobijaćete isti rezultat i tu nema ničeg novog. Nećete uspeti da zaradite ako otvorite pljeskavičarnicu pored pljeskavičarnice. Druga stvar koja se dešava, to je odmah nailazite: ”A ha, ovo vidimo prvi put, jeste dozvoljeno, ali tu nisu čista posla. Ja to nisam nikada video”. I onda ide sva ona energija u objašnjavanje o čemu smo pričali.

Ja funkcionišem u primerima, ali generalno to je neki savet – ako ne morate da imate posla sa državom Srbijom ili sa bilo kojom administracijom bilo koje veće firme, pošto one funkcionišu na vrlo sličan način – ima gomila ljudi, sistemi su inertni i potrebno je da se neka promena propagira duže vremena nego li inače – dok ne dođete do tog nivoa da možete već finansijski ili pravno da rizikujete, nemojte da imate dodirnih tačaka.

Takođe, i ovo je neka preporuka, nemojte vaš biznis bazirati na subvencijama ili pomoći drugih ili na dobroj volji nečijoj. To nije poslovanje.

Do znanja možete da dođete na jedan ili drugi način, ali nemojte da očekujete da ćete uvek imati mogućnost za subvenciju.

Ok super, radili ste dve godine, imali ste subvenciju, pozapošljavali ste ljude i imate posla i šta kada prestanu subvencije? Da li i dalje možete da funkcionišete ili ne? Ako ste započeli biznis samo da bi ste iskoristili neku povoljnost koju vam država daje, bolje vam je da imate izlaznu strategiju, u smislu da znate koji je to momenat kada je vaš biznis realno isplativ, jer ova povoljnost samo krivi tržište. Doduše u početku u vašu korist, ali u krajnjoj instanci na vašu štetu, ako ne računate sa time. Jer, odjednom, istekom te dve godine, odakle tih 65%? Ako niste napravili da možete da isplatite, zatvarajte.

Ivan Minić: Svrha toga nije da pruži neku vrstu trajne podrške, već da pruži vremenski period u kome je potrebno izgraditi kapacitete da to postane održivo.

Žarko Ptiček: Ili barem da se vidi da li se od toga može napraviti adekvatan biznis ili ne. Uzmete pa probate, pa ako ne ide, ne ide ali znate da ste probali. Ako ste probali sa nekom povoljnošću, zašto da ne, ali znate da ne bi išlo bez nje.

Ivan Minić: Marija, tvoje iskustvo je takvo da većina biznisa koji ti postanu klijenti su novoosnovane firme. U suštini, knjigovođa je jedan od najbitnijih spoljnih saradnika koje firma može da ima i ljudi, osim ako ne moraju zbog nekog lošeg iskustva ili sličnog razloga, ne žele da menjaju knjigovođu. Samim tim što pretežno radiš sa novoosnovanim firmama, upoznata si više sa izazovima i problemima sa kojima se oni sreću i načinom na koji to rešavaju novi ljudi koji, vrlo često, nemaju prethodnog iskustva. Sa druge strane, svesna si i nekih problema koje vi kao knjigovođe imate u saradnji sa ljudima koji ne razumeju na koji način funkcioniše sistem. Šta su neke najčešće tačke problema na koje nalećeš?

Marija Đorđić: Upravo ono što si pomenuo. Ljudi često dolaze sa predrasudom šta je knjigovodstvo jer imaju iskustvo šta knjigovođa njihovog prijatelja radi za novac koji prijatelj njemu plaća. Ono što svako mora je da se dobro iskomunicira sa svakim, ne samo sa knjigovođom, šta je ono što će dobiti za svoj novac. Samo knjigovodstvo znači beleženje poslovnih promena, vaše nabavke, prodaje, naplate, vaših troškova, u određenu evidenciju – poslovne knjige i generisanje različitih izveštaja iz toga. Knjigovodstvene agencije, znači one knjigovođe koje eksterno pružaju usluge, često pored toga uvrste još nešto u svoju ponudu. Retko koja agencija se bavi samo knjigovodstvom. Tu može biti obračun zarada, često je u pitanju i obračun poreza, poresko savetovanje, neke knjigovođe prihvataju da za svoje klijente vrše plaćanja – klijenti su nesigurni ili neće da se bave time i onda svom knjigovođi daju karticu za elektronsko bankarstvo i on izvršava plaćanje za njih ili nosi pazar u banku. Mora se svako dobro raspitati šta je to što knjigovođa pruža jer u suprotnom imamo problem. Ono sa čime mi često imamo problem je ideja preduzetnika da smo mi osoba koja vodi računa o tome da li je on ispoštovao sve svoje zakonske obaveze. To je nemoguće. Mi smo tu da vodimo računa o knjigovodstvu, porezu, zaradi i možda još po nekoj oblasti koja je usko sa tim vezana. Ali, ne možemo se obavezati da vodimo računa o zakonitosti vašeg poslovanja na svim poljima. Ja mogu da, kada nešto porčitam ili naletim na neku informaciju kažem klijentu pazi imaš ovu dodatnu obavezu jer trguješ nekom robom koja će postati tzv ”poseban tok otpada” kada se njena upotreba završi pa tu postoje posebne obaveze, ali ne mogu da vodim računa o svakoj vrsti delatnosti. I tu ponekad imamo problem, mada se trudim da to jasno objasnim klijentu. Možete angažovati nekog drugog da reši te stvari, možete se sami baviti time, ali ja ne mogu sve da pratim i naročito za različite delatnosti. Knjigovodstvena agencija najčešće ima različite klijente. Mi se trudimo da se profilišemo i da se ne bavimo svim delatnostima već da se specijalizujemo. Ali, opet imamo i špeditere i trgovce, ljude koji se bave uslugama, strance, domaće firme… Prosto je nemoguće o svemu tome voditi računa. To je jedan izvor problema. Drugi se ređe dešava – ljudi očekuju da sve razumeju. Da dođu kod nas kada hoće da krenu u posao, nisu još sigurni koju pravnu formu žele da izaberu, ali žele da im sve bude jasno. To je jako kompleksna oblast i puno je alternativa, puno je varijanti i nije moguće sve objasniti. Mi nekada moramo da žrtvujemo neke informacije vodeći se svim onim što nam klijent kaže da pokušamo da suzimo izbor između opcija koje mislimo da su za njega najbolje.

Retko, ali nam se i to dešavalo, da ljudi očekuju da ih mi edukujemo i upoznamo sa svim dobrim i lošim stranama različitih izbora i da ako naprave neki izbor budu sigurni da vladaju tom materijom. To nekada nije moguće i zato i angažujete pravnika i knjigovođu jer ne možete sve sami. Ne možete tu količinu informacija savladati niti pratiti sve promeni i baviti se institucionalnim problemima, različitim stavovima različitih službenika.

Ivan Minić: Ali knjigovođa nije u praksi samo ono što stoji u ugovoru koji potpišete. Apsolutno svi mi koji smo preduzetnici pokušavamo da međusobno pomognemo u razrešavanju nekih situacija. Šta je nešto sa čime se ljudi najčešće javljaju za pomoć? Šta su neke situacije gde su oni nemoćni, a ti si prva linija odbrane?

Marija Đorđić: Najčešće pitanje koje dobijamo je oko izbora pravne forme. Ono što najviše ljude zanima je poreski tretman nečega što planiraju. Imaju neku ideju, planiraju da krenu u to, ali ih interesuje kako će izbor forme uticati na troškove poreza. Ljudi troškove poreza vide kao neku neminovnost. Često, još uže me pitaju, koji su to troškovi koje ne mogu da izbegnu, šta je to što moram da platim i ako ne budem dobro poslovao. To je ok rezon.

Tu smo za svakodnevne stvari. Nedavno se desilo da preko CROSO-a sistem nije funkcionisao i morali smo da nosimo prijave na šalter. Jedna naša klijentkinja je želela da se prijavi kao osnivač van radnog odnosa, što je sasvim legitimno. Međutim, to je bilo oko prvog oktobra kada su na snagu stupile nove olakšice za preduzetnike. Moja konstrukcija šta se tamo desilo – službenica na šalteru je pomešala te stvari i nije dozvolila ženi da se prijavi. Ona je rekla da ne može više da se prijavi kao osnivač van radnog odnosa od 1. oktobra. To naravno pravi problem klijentu, a pravi problem i nama jer mi smo ti koji pružamo informacije i u očima klijenta institucija je jača od mene. Prvo će me pitati da li si sigurna u ono što si mi rekla, da li si to dobro pročitala, da li se dogodilo nešto u međuvremenu, a da ti nisi informisana. S druge strane, ja proveravam da bi se slučaj završio tako što sam se obratila fondu čija je to institucija i dobijem ime i prezime čoveka na koje klijent treba da se pozove na šalteru jer sve je u redu i ta prijava treba da prođe. I tako se i završi.

Tako da, naravno, izlazimo iz okvira knjiženja i tu smo za te svakodnevne probleme. Često nam se dešava da zovu iz banke i pitaju koju šifru plaćanja treba da stave, što, prema mom mišljenju nije knjigovodstvo. Upravo taj službenik u banci bi trebalo da zna tu šifru plaćanja jer se time bavi, ali naravno da ćemo uvek pomoći. Taj odnos sa različitim institucijama i bankama je čest izvor problema. Ljudi što se više naoružaju informacijama, to bolje prođu. Pa se dešava i da im kažem da me pozovu kada tamo dođu, da ne odustaju. Znam gde bi moglo da zaškripi pa im kažemo ovo predaj, ali ako te vrate, zovi me, nemoj da odeš.

Jedan segment koji nam dosta pomaže i nama i klijentima, je sve što se dešava elektronski jer se eliminiše lični stav službenika i njegovu ideju kako se nešto radi. Čini mi se da je veliki problem kod nas to što je prisutno učenje kroz konsultovanje kolege. Ne čitamo izvorno dokumenta nego pitamo kolegu kako se to radi. Ja, kada se edukujem, ne pitam kolege, ne zato što ih ne poštujem, već smatram da to nije pravi izvor informacija. Tako isto mislim i da tu postoji problem u institucijama što se često jedni drugima obraćaju, a naši propisi se jako često menjaju. Možda bi taj sistem bio ok da se ništa 20 godina nije promenilo, ali u ovoj situaciji kada se iz godine u godine dešava da se svi sistemski poreski zakoni promene jednom godišnje, ne možete više da se oslonite na kolegu i ono što on zna. Tako da, elektronske prijave su donekle taj problem rešile jer tamo neki računar je setovan da moja prijava prođe ako ispunjava neke uslove i meni su pravila igre unapred poznata. Ta nepoznata pravila igre, i meni kao pružaocu usluge i klijentu, prave veliki problem. Postoji jako veliki broj ljudi koji žele da ispune sve zahteva koji se tiču poreza i zakona, ali nekada deluje da to nije moguće. Vi postupate na jedan način, a s druge strane je neko ko smatra da je potrebno da postupate na drugi i tu ste u problemu. U elektronskoj prijavi vi znate unapred sve.

Ovo što Žarko navodi mi svake nedelje imamo situaciju gde se jedan službenik ponaša na jedan način, drugi na drugi način, imaju različite odluke, traže različita dokumenta, odbijaju dokumenta koja su na drugom mestu prošla kao validna. To su često krupne posledice. Recimo nedavno nam se desilo da podnesemo set dokumentacije za izlazak iz PDV-a kod jednog klijenta, na isti način kako je to propisano u zakonu i kako smo do sada svuda radili i nismo imali problem. Ali, službenik koji je obrađivao taj predmet je smatrao da smo pogrešili, odbio je zahtev za izlazak i samim tim klijent je proveo još mesec dana u PDV-u. Dakle, nisu stvari sa nekim malim posledicama već se radi o krupnim stvarima. Vi imate trošak PDV sledećih mesec dana i još neke druge obaveze iako to niste želeli. Da je ta prijava elektronska, to se ne bi dogodilo jer bi se tačno znalo koja je procedura da bi sve bilo kako treba.

Ivan Minić: Idemo ka tome da sve pređe na elektronsko poslovanje. Tu postoji još jedna dimenzija o kojoj nismo pričali, ali je veoma važna. Pričali smo o odnosu sa državom i državnim institucijama i zvaničnim kanalima, a sa druge strane postoji vrlo često nerazumevanje i u odnosu između dva pravna lica. Odnosno, nerazumevanje između dva preduzeća koja međusobno sarađuju. Nekada je to na vrlo banalnom nivou oko toga da li treba ili ne original fakture, a nekada je to zadiranje u stvari koje prosto ne treba da se tiču druge strane. Šta kažeš, kada je to u pitanju, koje su to situacije na koje si nailazila, a gde su se stvari bespotrebno komplikovale zbog nerazumevanja druge strane?

Marija Đorđić: Imali smo situacije, čak i sa kolegama, gde je uzrok celog problema ovo što je Žarko pomenuo kao preveliku regulaciju ili intenzivnu izmenu propisa. Ja recimo dobijem dokument od dobavljača, gde se dobavljač pozvao na oslobođenje od PDV-a po nekom članu, sada je aktuelno oslobođenje za građevinsku delatnost, i vidim da se ne ispunjavaju uslovi da se tako nešto primeni. Onda već znam da će doći do problema i da treba da kontaktiram klijenta, da on kontaktira dobavljača, pa onda to dođe i do kolege. Onda imate problem da sprovedemo te zakonske zahteve da bi zaštitili klijenta, a dobijete odgovor da ”to tako prolazi”. Postoje neki propisi koji se ne primenjuju kao neka kategorija pa me klijenti pitaju da li to baš tako mora, jer mu je taj i taj rekao da on to godinama ne radi tako. Tako da nam se dešava da, kada signaliziramo da nešto nije uredu, dobijemo odgovor: ”Ja sam imao 10 kontrola i nikada niko to nije tražio.” To je onda problem tih nepoznatih pravila igre. Ne znamo šta će se desiti sa tim. Čak i kada se trudiš da radiš po zakonu i sve primeniš, opet ne znaš kako će neko ko to bude, sutra, kontrolisao, reagovati. Dešava se da u moru propisa se zaluta i da ljudi ne mogu sve da isprave. Neke stvari su, prema mom mišljenju, previše striktne.

Recimo imamo situacije da fakture koje se izdaju za zakup izdate pre kraja meseca se smatraju neispravnim sa aspekta PDV-a jer se u zakonu kaže da je poslednji dan datum prometa. I onda mahom moramo da vratimo fakture, da klijentu kažemo da traže novu fakturu od zakupodavca iako on tako radi 10 godina. Da li to ima mnogo smisla, PDV je prikazan i biće plaćen? Verovatno da bi tu zakonodavac mogao biti malo liberalniji, ali mi nemamo drugo nego da u tome istrajemo da bi zaštitili interes klijenta i da sutra ne bi imao neki problem.

Ivan Minić: Da zaključimo šta su neke stvari koje bi svako ko hoće da pokrene sopstveni biznis trebalo da ima u vidu? Ovde smo mnogo više pričali o problemima, jer problemi su ono sa čime se određeni broj ljudi suoči i, nekada, dođe u bezizlaznu situaciju, odnosno situaciju u kojoj ne znaju kako da se postave, kako da nađu rešenje. U principu, sistem funkcioniše. Vrlo lako može da se desi da nijedan od ovih problema sa kojima smo se sreli se niko ne sretne ni na početku ni kasnije tokom poslovanja. Zapravo sve ovo radi. Naravno, kada se dođe do problema to jeste za svakog pojedinačno jedno stresno i strašno iskustvo, jer je to, opet, trenutak u kome si na teritoriji na kojoj ne znaš svoja prava, ne znaš na koji način da se postaviš, a sa druge strane imaš nekoga ko ti predstavlja autoritet, a ko možda baš i nije sjajan u onom što radi. A svi se mi negde postavljamo, barem se nadam, da ulazimo u priču sa nekim svojim znanjem i svojim iskustvom i postavljamo se sa tačke i pozicije znanja i pretpostavljamo da su oni sa kojima ćemo imati prilike da se susretnemo isti takvi. Marija, kod tebe iz ugla knjigovođe, šta su neke stvari koje tvoji budući klijenti treba da znaju, o kojima treba da vode računa na samom početku, na šta treba da budu pripremljeni i da bi vaša saradnja funkcionisala kako treba, ali i da bi oni pregurali taj startni period i otpočeli svoju priču na pravi način?

Marija Đorđić: Najosetljivi u našoj oblasti su rokovi u kojima određene obaveze treba da se obave i poreski tretman nekih transakcija. Tako da, što više informacija preduzetnik ima to je manja šansa da će dospeti u neki problem. Neki problemi u oblasti računovodstva i poreza mogu da se isprave, a postoje neki koji, kada nastanu, nažalost ne možete ništa da uradite po tom pitanju. Zbog toga je potrebno da budete što bolje informisani. Pored pravnika i knjigovođe na koje se oslanjate, dobro je da se i sami informišete. Možete početi od nekih osnovnih zakona koji uređuju oblast u kojoj radite jer će o knjigovodstvu da brine knjigovođa, o čisto pravnim delovima pravnik, ali nije loše da imate neke osnovne informacije o zakonima koji uređuju vašu delatnost. Ako ste auto-prevoznik pogledaćete Zakon o drumskom prevozu tereta i slične stvari. Ono što je važno za knjigovodstvo jeste da, kada već počnete da ozbiljnije da razmišljate o registraciji firme, počnete da se bavite i knjigovodstvom. Dakle da imate makar ideju koje su to obaveze i koji su to rokovi u kojima nešto treba da obavite. Nije dobro da mislite da registracijom firme ne počinju da teku rokovi ako vi ništa ne radite. Pa recimo osnujete firmu i niste ništa prihodovali te godine, niste imali nikakve aktivnosti i dođe kraj godine i mislite sve je uredu jer ste neaktivni. To nije tačno. Od trenutka kada ste registrovali posao vi ste obveznik različitih zakona, različitih rokova i morate imati nekoga ko će o tome voditi računa i ispratiti. Čak i firme koje su neaktivne moraju da podnesu tzv izjavu o neaktivnosti, da prosto registruju da nije bilo aktivnosti APR-u. Prvi neki rok posle osnivanja koji je važan je prva poreska prijava koja se podnosi u roku od 15 dana. To je okviran rok u kome treba već da izaberete knjigovođu i da se sa njim dogovorite šta ćete u toj poreskoj prijavi podneti. To je sam početak. Tako da taj rok nije tako dugačak kao što se možda čini zbog toga prilikom osnivanja već treba otpočeti saradnju sa knjigovođom. Na dalje u radu je važna komunikacija sa knjigovođom koja se može obavljati rečima, ali i dokumentacijom. Zato je važno da, u roku u kome se dogovorimo, dobijemo dokumentaciju od klijenta, jer kroz dokumentaciju mi ustvari dobijemo informacije šta je firma radila. Zakonski rok za dostavljanje dokumentacije je 8 dana, odnosno postoje rok od 3 dana da dostavite dokumentaciju i 5 dana da se ona proknjiži. Dakle u roku od 8 dana knjigovođa mora imati informaciju šta se u firmi desilo. Ukoliko se to ne dešava sve se to može nadoknaditi, međutim, to je neki vremenski gep u kome vaš knjigovođa ne zna šta se dešava u vašoj firmi, pa ne može da signalizira ukoliko se dogodilo nešto što uzrokuje neke druge probleme. Uvek je mnogo bolje da mi dobijemo informaciju pre nego što se nešto desi pa da sa klijentom porazgovaramo o tome koje su posledice, kakav je poreski tretman. Uvek treba imati u vidu da postoje poreske obaveze koje nastaju danom kada se nešto desi, a to znači, recimo kod isplate prihoda fizičkom licu, vi se dogovorite sa nekim fizičkim licem da recimo zakupite prostorije od njega, isplatite mu zakupninu i to prođe kroz vaš tekući račun. Sutradan knjigovođa dobije izvod i već je kasno jer porez morate platiti istog dana kada i zakupninu. Tako da čak i ako uredno dostavljate dokumentaciju u ovom slučaju ste u prekršaju. Zbog toga je dobro da, naročito u početku, sa knjigovođom imate intenzivniju komunikaciju, da mu najavite šta sve planirate da radite, kakve ćete imati transakcije i da se informišete o posledicama. Ima nekih stvari koje su prosto intuitivne i ljudi negde i bez mnogo znanja u toj oblasti naslućuju da će nešto morati da plate, ali postoje i drugačiji porezi koji su potpuno nelogični i za čoveka koji se ne bavi knjigovodstvom i za mene koja se time bavim. To su recimo porezi koji se javljaju zajedno sa troškom. Postoji porez na uvoz softvera, na plaćanje autorskih prava nerezidentu i onda mi kao knjigovođe često imamo problem da objasnimo ljudima jer im nije jasno zašto bi, kada nešto nekome plaćaju i imaju trošak, plaćali porez. Ali, to je takozvani reverse charge obračun poreza i to je tako.

Tako da je važna komunikacija, informisanost kako se ne bi propustili ti neki bitniji rokovi i kako bi klijent imao ideju o svojim poreskim obavezama. Važno za samo pokretanje posla uopšte je znati koji su to neki fiksni troškovi koji se ne mogu izbeći. Oni zavise, uglavnom, od pravne forme koju izaberete. Pa ako odlučite da budete paušalno oporezovani, onda imate poreze i doprinose po rešenju. Ako odlučite da osnujete doo firmu i ne zaključujete radni odnos sa firmom nego budete osnivač, onda su to doprinosi. To su troškovi koje imate zarađivali ili ne i preduzetnici to obično odmah i sami pitaju. Ali, različiti poreski tretmani i različiti rokovi su najvažniji u našoj sferi.

Ivan Minić: U svakom slučaju, u tom prvom periodu najbolje je imati redovnu komunikaciju i komunicirati namere da bi se pronašao adekvatan modalitet kako da se to izvede, jer uvek postoji više rešenja, a kada se nešto desi, onda si već faktički opredeljen za jednu od njih i nemaš manevarski prostor koji bi možda imao.

Marija Đorđić: Čak kod ugovaranja i planiranja većih finansijskih transakcija najbolje je da knjigovođa bude uključen od početka, da prosto učestvuje u svemu tome jer različite stvari mogu se raditi na različite načine i proizvesti različite troškove poreza koji mogu biti deal breaker. Kada vidiš koliko te to košta na kraju, odustaneš od tog modaliteta. Ili postoje dve varijante i ti si indiferentan, ok ti je i jedna i druga, ali jedna ti proizvodi velike troškove poreza, a druga je povoljnija. Ako knjigovođu o tome obavestiš nakon što si sve završio, knjihovođa ne može da pomogne u samom izboru i osmišljavanju poslovne konstrukcije.

Ivan Minić: Žarko, kada pričamo o počinjanju, postoji niz nekih pravnih stvari koje svaki posao koji se počinje treba jasno da definiše na samom početku. Koje su to stvari i koji su neki konkretni saveti koje imaš za ljude koji nisu sigurni šta, na koji način da regulišu. Naravno, svaka situacija je specifična i sa sobom nosi jedinstven set rešenja, ali koje su neke generalne stvari o kojima misliš da treba povesti računa na početku?

Žarko Ptiček: Potpuno si upravu kada kažeš – kada se registruje. Registracija u APR-u proizvodi takozvano konstitutivno dejstvo. Vaša firma i vi kao preduzetnik nastajete kada Agencija za privredne registre objavi rešenje na svom sajtu. To se smatra početnom tačkom od koje teku poreske obaveze. Ali ima jedan predregistracioni period gde vi razmišljate o tome šta ćete da radite. Ako ste jedan nije problem, ako vas je više može da bude problem ukoliko niste međusobno definisali vaše odnose koji će se primenjivati od registracije konkretne firme. Dakle, ima jedan predregistracioni period za koji se ispostavilo da je jako dobro ako je pravno uređen. Kada kažem pravno uređen, dovoljno je da su mejlovima razmenjene želje učesnika u nekom poslovnom poduhvatu da bi moglo da se vidi šta je to što učesnici žele da postignu.

Najbanalniji primer je registracija domena. Imate izvanrednu ideju, naravno domen treba da registrujete čim pomislite na domen. Registrovali ste domen, još niste registrovali firmu. Od momenta kada ste registrovali domen – on može da glasi samo na nekog od učesnika u tom poslovnom poduhvatu kao fizičko lice. Kasnije recimo da ste napravili doo tročlano. Ne dođe do prenosa domena na firmu i registrant domena ostaje fizičko lice. Nigde se niste dogovorili, trošak registracije domena niste preneli na firmu, nigde niste prikazali firmu kao registranta samog domena. Ukoliko krene po zlu, može da se desi da ta osoba ima ucenjivački potencijal za izlazak iz firme ili za zahtevanje veće dobiti samo zato što je igrom slučaja domen glasio na njega ili nju. Ovo se dosta često dešava i zato ističem ovaj primer.

Dakle u tom predregistracionom periodu se stvaraju neke pravne veze koje se onda registruju i dalje je poznat slučaj, ali samo treba imati na umu da u tom predregistracionom periodu možete da napravite svoja prava i obaveze i uredite ih na određeni način.

Ivan Minić: Šta je još bitno od onih nekih ugovora koji su potebni u početku, bilo da su u pitanju ugovori o radu ili poslovno-tehničkoj saradnji? O čemu bi ljudi trebalo da povedu računa, šta bi trebalo da imaju u vidu u startu? Šta su neke najvažnije karakteristike svakog od njih i gde ne bi trebalo da naprave grešku?

Žarko Ptiček: Moraju da opredele šta se smatra startom. Pravno je to za svakog drugačije. Za nekog se smatra startom onaj momenat kada dobiju ideju o nekom proizvodu ili o nekom biznisu i krenu da se dogovaraju sa bilo kome. A ha hoću da imam ovakav domen, popričao sam sa tobom, ja ću da ti distribuiram robu, nameravam da kupim taj i taj šleper…

Te sve stvari spadaju u nešto što bi pravno trebalo da bude dobro pokriveno zato što se radi o stvarima od kojih zavisi vaš početak. Takođe, pravno gledano, najbolji momenat za samu registraciju obavljanja delatnosti je tik pre nego što dobijete prve pare. Ali, to ne znači da pre nego što ste registrovani ne možete da imate nekakav ugovor. Dakle, tik pre nego što zaradite vaš prvi novac je jako dobar momenat za registraciju. Nije dozvoljeno da primite novac, a da niste registrovani za obavljanje delatnosti. Takođe, nema puno smisla da se snose fiksni troškovi dok ne dođe do realizacije prvog posla. Treba što bliže staviti ta dva momenta i voditi računa o sledećem…

Imate tri osnovne pravne oblasti u kojima delujete. Jedna je unutrašnja organizacija, dakle kako ćete sami urediti svoje zaposlene, da li ćete zapošljavati u smislu Zakona o radu i primati ljude u radni odnos, ili ćete unutrašnju organizaciju napraviti tako da ima eksterne elemente tako što ćete outsorsovati knjigovođu ili programera… Većina ugovora je propisana kao takva – Zakon o radu imenuje Ugovor o radu, definiše njegove elemente. Dovoljno je da pročitate Zakon o radu i vidite šta sve jedan ugovor o radu mora da ima. Radni odnos je dosta specifičan i na pravima se uči godinu dana da bi ste mogli da ga savladate, pa je nemoguće u par reči reći, ali trebalo bi da imate da umu da je to jedan od, najsvetijih odnosa koji se u ovom društvu gleda. Radni odnos je popet na jedan pravni pijedestal gde je radnik taj čija se prava Zakonom o radu izuzetno štite i jako je loše neznati koja su to prava radnika, ne samo od poslodavaca nego i od samih zaposlenih. Ako ste se opredelili za radno-pravni odnos, odvojite vreme, unapred se raspitajte kako i šta se odvija tim principom.

S jedne strane imate tu unutrašnju organizaciju, to je jedno pravno polje, a drugo pravno polje je vaše eksterno delovanje – ono što imate sa vašim klijentima. Bez obzira na to da li su vaši klijenti potrošači ili su to druge firme, vi morate da imate definisan ugovorni odnos sa njima. Takav ugovorni odnos se kroji od slučaja do slučaja. Za svaki onaj posao koji želite. Najveći broj slučajeva može da se pokrije određenim modelima, tako da, ako imate potrošače ili ako određenu vrstu usluge pružate firmama, možete da izradite model ugovora prema kojem ćete nastupati prema svakom od vaših klijenata i imati unificirane vaša prava i obaveze. Taj model kasnije kroz rad možete da unapređujete.

Treći deo pravnih odnosa je ovaj o kome pričamo dobar deo vremena, to je prema državi. Tu niste u mogućnosti mnogo da delujete, prosto postoje zakoni koji ne jedinstven način definišu date oblati. Ugovori koji se najčešće javljaju kada govorimo ovde prema klijentima, jako zavise od toga čime se konkretno bavite, ali postoje određene kategorije pravnih odnosa koje zakon direktno uređuje na određen način. Recimo trgovina na malo. Ukoliko ste vi u svojstvu trgovca, vaš klijent je, onda, u svojstvu potrošača. Tu imate Zakon o zaštiti potrošača koji definiše specifične pravne odnose koje vi ne možete, sve i da hoćete, da ugovorite drugačije. Dakle, morate u svakom konkretnom slučaju, da znate u kojim se pravnim okvirima možete kretati i to je jako važno da pre nego što uđete u posao, da barem ispitate granice, odnosno pravni okvir u kojem možete da se krećete.

Kao što imate fiksne troškove koji proizilaze iz poreskih obaveza, tako imate i fiksne obaveze prema određenim ugovornim stranama.

Tako, ukoliko robu ili uslugu pružate putem interneta dužni ste da omogućite potrošaču da vam robu vrati u roku od 14 dana bez obzira na to da li je ona saobrazna ili nije. Dakle, potrošač, ako je naručio zelene patike, a dobio plave, rećiće ovo nije saobrazno, reklamiram vrati mi novac. To je jedna stvar. Ako je potrošač naručio plave patike i dobio ih, on ima pravo da u roku od 14 dana se predomisli i vrati ih, a vi ste dužni da mu vratite njegov novac.

Vi sada, ako imate odnos prema vašim klijentima, ko god oni bili, koji nije u zakonskom okviru, vi rizikujete, makar svi vaši potrošači pristajali da vam nikada ne vrate robu, to ne znači da vi postupate u skladu sa zakonom.

Imate mogućnost da dođete na tako zvano polje lažne sigurnosti. Obično su u pitanju nepisana pravila ili ”pa on to tako radi već godinama”. Kod nas ne vazi precedentno pravo, to što godinama neko radi progrešno ne čini tu radnju ispravnom i ono što je jako važno, to je da unapred znate koje su granice vašeg kretanja u pravnom smislu i da onda u tim granicama vidite šta možete da uradite. Ovo jako zavisi od delatnosti do delatnosti. Neke su jako regulisane, na primer ako želite da imate apoteku postoji tačno šta sve morate da imate, kako se radi… Ako želite da se bavite proizvodnjom stilskog nameštaja, to je onda neki drugi set pravila, ali u svakom slučaju morate sa ova tri polja da prikupite informacije koji je to okvir u kojem možete da se krećete.

I pazite ovo, niko bolje od vas samih neće rukovoditi vašim biznisom. Računovodstvo i prava su tu samo da vam ukažu na određene aspekte vašeg biznisa, na određene mogućnosti ili odstustvo istih mogućnosti. A to da li ćete uspeti sa nekim da konkretno ugovorite nešto zavisi od vaših pregovaračkih veština i od vaših trenutnih mogućnosti, a manje zavisi od toga da li imate na strani pravnika ili nemate.

Takođe, jako bitna stvar, nisu svi ugovori formalni. Kod nas je dosta zastupljeno mišljenje da je ugovor samo ako piše da je ugovor, ako je to na papiru i ako sadrži potpise. Što je još gore neki misle da ugovor proizvodi pravno dejstvo samo ako je overen kod notara, a sve ostalo da ne važi kao da se nije ni desilo. To je potpuno netačno. Zakonom o obligacionim odnosima definisano je načelo koje kaže ”Svi ugovori su neformalni” – to znači da se mogu zaključivati bez bilo kakve određene forme – usmeno, pisanim putem, dimnim signalima… na bilo koji način. Ugovor nastaje onog momenta kada dođe do saglasnosti volja o bitnim elementima ugovora. Zakon ne kaže ukoliko dva ili više lica potpišu. To nije momenat nastanka ugovora. Zakonom se samo za određene vrste ugovora propisuje forma zaključenja i ti ugovori se zovu formalni ugovori. Svi ostali su nefomalni i jedino ste u problemu ukoliko formalni ugovor pokušate da zaključite na neformalan način.

Konkretan primer. Zakon o radu definiše da se Ugovor o radu zaključuje u pisanoj formi i propisuje broj primeraka – dva za poslodavca, jedan za zaposlenog. To je minimum minimuma. Dakle, vi Ugovor o radu ne možete da zaključite usmeno. Pitanje – da li morate da overite ugovor o radu kod notara? Ne, zato što zakon propisuje ovu formu.

Zamislite da odete u pekaru i kupite burek ili kiflu i morate da overavate kod notara kupoprodajni ugovor za kiflu. Znam da bi nekima bilo užasno mnogo posla, ali to je ugovor kojim vi dajete novac, dobijate robu – svi bitni elementi su tu – cena je tu, predmet je tu. Znači, kupovina kifle, piše koliko košta, vi date novac, zaključili ste ugovor o kupoprodaji kifle. To je neformalan ugovor. Sve ostalo je formalno samo ako je zakonom propisano kao takvo.

Šta je jako dobro u celoj situaciji. Ugovori u privredi su po pravilu neformalni, ali da bi mogli da se setimo šta smo i kako hteli, da bi mogli da prikažemo nekom trećem ili sami sebi posle X godina saradnje šta ustvari piše, dobro je da taj dogovor piše. I u jednom društvu kao što je naše, ja mogu da razumem zašto se traži da se ugovori sačinjavaju u pisanom obliku upravo iz ovog razloga podsećanja na to šta je bila volja ugovornih strana.

Takođe, danas postoje i sudske presude u tom smislu, ugovore možete punovažno zaključiti i putem mejla. Zakon o elektronsom dokumentu daje punu pravnu snagu i dokumentima koji su nastali u elektronskom obliku. Tačnije, ne može im se oduzeti pravna snaga i validnost samo zato što su nastali u elektronskom obliku.

Ako vi razmenite mejlove o tome da želite da kupite kiflu: ”E, došao bih teba mi 20 kifli. Cena je ta i ta” i vaša pekara vam odgovori ”Ok” mejlom, to je ugovor bez daljeg.

To su stvari oko kojih je potrebno da vodite račune.

Prvo je potrebno da razgraničite vaša polja na kojima delujete. Nešto je unutrašnje, nešto je ka spolja nešto je ka državi.

Da unutar svakog od tih polja imate tačno definisan, ne mogu da kažem fokus, ali barem okvir u kojem znate da možete da se krećete i da znate makar šta ne želite.

I onda to odgovarajućom formom, kad kažemo odgovarajućom primenjivom formom, dakle ono što je zakon propisao ili pisanim putem tamo gde je neformalno, a želite da se obezbedite da možete da se podsetite, da na taj način zaključujete vaše pravne poslove.

Još jedna stvar koja je specifična to je vaš biznis tokom vremena će imati, kao produkt, dosta prava i obaveza. I vrednost vašeg biznisa u nekom momentu može biti sagledavana od strane nekoga ko želi da kupi ili uloži u njega, poslaće nekoga da se radi new diligence – knjigovođu ili advokatsku kancelariju da pregledaju šta je to što ste vi radili, da li je to ono što vi predstavljate da prodajete ili da li je to predmet investicije. Na ovaj način, ako se krećete u zakonskim okvirima i imate ugovor, upravo dokazujete šta je to što imate, ali samim tim podižete vrednost vaše kompanije. Zato što bilo ko u bilo kom momentu može da uzme i sagleda trenutno stanje i vidi ovde imamo neke neizvršene obaveze, ovo nam je u toku – ne govorim o knjigovodstvenim već o pravnim veličinama – možemo da računamo da, ako završimo ovaj prijekat da ćemo dobiti još toliko para i tako dalje.

Dakle, to su stvari na koje, ako se krene od početka da se obraća pažnja, neverovatno je koliko se podiže sama vrednost tog vašeg biznis poduhvata.

Ivan Minić: Hvala Žarko, hvala Marija. Ovo je bila prva epizoda, sa nama su bili Žarko Ptiček i Marija Đorđić prvi put, ali sigurno ne i poslednji. Molim vas sve da pošaljete svoje komentare na ovu epizodu i teme koje smo obradili i da pošaljete predloge o čemu bi smo mogli ponovo da pričamo sa njima ili sa nekim drugim gostima, kao i da predložite koga bi smo mogli da pozovemo u nekoj od narednih epizoda. Hvala.

Nove epizode u vašem inbox-u:

Pratite nas na mrežama:

Naši gosti:

Marija Đorđić

Rođena je 1984. godine u Beogradu. Završila je X gimnaziju. Na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu diplomirala je 2008. godine na smeru međunarodna ekonomija. Nakon nekoliko godina rada u spoljnotrgovinskom i IT sektoru, osniva Experta doo, knjigovodstvenu agenciju fokusiranu na potrebe malih preduzeća i preduzetnika.

Veruje da je knjigovođa neka vrsta biografa vašeg biznisa. On beleži finansijski život preduzeća. On je vaš savetnik i saveznik. Za mali biznis, možda i najvažniji spoljni saradnik. Neko od koga se očekuje mnogo više od pukog vođenja knjiga.

Od 2012. godine piše blog experta.rs/propisi na temu tumačenja i primene propisa u poslovanju privrednih subjekata, sa akcentom na poreskom sistemu i finansijama, koji aktivno prati oko 2.500 pretplatnika.

Zarko Ptiček

Žarko Ptiček je rođen u Beogradu 1977. godine. Završio Prvu beogradsku gimnaziju i Pravni fakultet Univerziteta Union, član je Statutarne komisije RNIDS.

Od 2000. do 2003. godine na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu bio administrator studentske računarske mreže sa zadacima održavanja računara i računarske mreže, izrade Internet prezentacija za potrebe studentskih organizacija i obučavanje studenata za osnovni rad na računaru.

Privredno društvo Ptiček d.o.o. Beograd osniva 2014. godine nakon višegodišnjeg rada u Advokatskoj kancelariji Ptiček u kojoj se bavio IT pravom. Prateći razvoj i pružajući pravnu podršku IT firmama u Srbiji bio angažovan na zastupanjima pred sudovima u IT pravnim stvarima uključujući i Tužilaštvo za VTK, izradi ugovora specifičnih za visokotehnološko pravo i E-trgovinu, zastupanju firmi u informatičkoj delatnosti, kao i osnivanjima, statusnim promenama i postupcima likvidacija privrednih društava. Učestvovao u izmenama i dopunama nekoliko zakona iz oblasti deviznog i elektronskog poslovanja i izradi vodiča za elektronsku trgovinu,

Član je Statutarne komisije Registra nacionalnog Internet domena Srbije – RNIDS od 2012. godine koja za zadatak ima tumačenje opštih i posebnih akata RNIDS-a, kao i propisa koji regulišu njegov rad.

Držao je predavanja u više organizacija koje se bave IT edukacijom, kao što su Škola Internet novinarstva Udruženja novinara Srbije, StartIT Akademija, Centar za razvoj karijere pri Visokoj školi za informacione tehnologije, ICT Hub, i panelista na konferencijama o e-poslovanju i upravljanju Internetom.

Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Prijavite se za novosti sa našeg sajta!

Prijavite se i mi ćemo vam besplatno slati novosti sa našeg sajta i nove epizode našeg podcasta!

Uspešno ste se prijavili na Pojačalo mailing listu!

Share This