Audio zapis razgovora:
Transkript razgovora:
Ivan Minić: Ponovo je taj deo godine kada treba da pozdravimo staru i dočekamo novu godinu. Napravimo rekapitulaciju onoga što je bilo i ostalo za nama i neka očekivanja šta nas očekuje u godini koja sledi. Ja ponovo nosim smešnu kapicu, deda Mrazovog pomoćnika, i verovatno ću da je skinem u jednom trenutku pošto me nervira i žulja, ali ajde da počnemo kako sam počinjao i prethodne godine. Već šest godina snimam Pojačalo. U trenutku kada ovo izađe, to će biti, čini mi se, između 298. i 299. epizode. Bilo ih je zapravo još više, ali drugačije smo brojali one koje su se desile tokom COVID-a, ove novogodišnje specijale nismo brojali kao u redovne epizode, specijale svakako brojimo za sebe i… Bilo kako bilo, nekih 350 epizoda imam iza sebe. To iskustvo mi je bilo izuzetno vredno i mnogo mi je značilo i na ličnom i na profesionalnom nivou. Većinu gostiju koje sam imao prilike da dovedem sam poznavao i ranije, ali gotovo kod svakog sam čuo nešto što pre podkasta nisam znao. Takođe, Pojačalo je okupilo neku grupu ljudi koja sluša svake nedelje to što snimamo, i ta grupa ljudi je nekih sedam do deset hiljada. Ja sam prilično srećan i ponosan kakvi su to ljudi, bar prema iskustvu koje sam do sada imao. Svaki put kada bih nekog sreo, kada bismo popričali o svemu, stekao bih utisak da su to neki pristojni ljudi koji se trude da budu bolji. Mislim da je to jako, jako važno. Ova godina za nama je bila užasna. Iako možda svako od nas individualno ima i gore godine iza sebe, mogu da kažem da je ovo jedna od najgorih koje ću pamtiti, kako lično, tako i profesionalno. Ali ono što je, čini mi se, najgore od svega je da, kako se ona završava, meni se čini da neće biti bolje. Ok, postoje i neke stvari zbog kojih možda ima smisla gajiti nadu, ali gomila parametara i kako su se stvari odvijale od polovine godine na ovamo, pre svega na poslovnom planu, govori da nam sledi jedna izuzetno teška i zahtevna godina. Pričaću više o tome kasnije. Sada bih da se vratim na ovu koju ispraćam. Prošle godine se desio Ribnikar. Ove godine se desila železnička stanica. I to su stvari koje se u životu ljudi dese možda nekoliko puta. To su one situacije u kojima svi znaju gde su bili i šta su radili kada su saznali. I svi će zauvek pamtiti kako su se osećali. A kada imaš ono što mi imamo u prethodne dve godine sa ovakvim tragedijama, onda one ostavljaju i mnogo dublje i duže posledice nego što bi u nekim normalnim okolnostima. Jer koliko god događaj kao događaj bio strašan, život ide dalje. I život mora da ide dalje. U prethodnih nekoliko nedelja nisam se nešto preterano oglašavao povodom svega što se dešava, jer sam iskreno bio previše opterećen preživljavanjem, kako sopstvenim, sa fokusom na biznise koje vodim, a koji su važni zato što u okviru tih biznisa postoje ljudi do kojih mi je stalo i voleo bih da mogu da im pružim sigurnost i na kraju dana sve ono zbog čega sam te priče i pokrenuo. Kako ja vidim sve ovo? Ja smatram da jedno društvo može da napreduje i uspe samo ukoliko razume koncept odgovornosti i ukoliko svako prihvata i preuzima odgovornost za stvari koje su do te osobe ili koje od njega zavise. Istorijski gledano, a ne mogu da tvrdim da to ima veze sa komunizmom, pošto se toga naravno ne sećam lično, čini mi se da smo mi vežbali da odgovornost prebacujemo na okolnosti, druge ljude, višu silu i sve ono ostalo, ne bismo li možda na taj način lakše živeli sa svojim sopstvenim promašajima i neuspesima. Možda ja i nisam u pravu, ali… Uglavnom, kada imam prilike da provodim vreme sa ljudima koji nisu u mom najužem krugu prijatelja, čujem tako neki niz komentara kako su svi ostali krivi za to što neki ljudi žive živote koji nisu ono što bi oni želeli da žive. Odgovornost je važna i meni je uvek bila, možda ne na prvom, ali na jakom drugom mestu, u gotovo svim vrednim odnosima koje sam imao u životu i koje imam i dalje. Ne mogu da radim sa nekim ko je neodgovoran. Ne mogu da budem u vezi sa nekim ko je neodgovoran. A dosta mi je teško i da budem prijatelj sa nekim ko je neodgovoran, zato što odgovornost podrazumeva, odnosno odgovornost je ona zdrava baza svakog odnosa. I ako ti nisi odgovoran prema obavezama, prema ostalima koji su uključeni u to, među kojima često budem i ja, kako onda očekuješ da neko drugi bude odgovoran prema tebi? I ja zaista mislim da je jako važno da mlađe naraštaje učimo odgovornosti, ali da je to nemoguće ukoliko im ne pokazujemo ličnim primerom, jer onda imamo situaciju “Do as I say, not as I do”, koja u principu nikada ne donosi ništa dobro. Ljudi mahom beže od odgovornosti i vrlo često jako loše reaguju kada ih neko pozove na odgovornost. I to nema veze sa tim koliko su visoko ili nisko u nekoj hijerarhiji. Mnogo puta mi se dešavalo na projektima koje radim, gde vrlo insistiram da se zna šta je čiji posao i obaveza, da kada pozovem nekoga na odgovornost za deo posla koji treba da uradi, on nalazi gomilu izgovora i objašnjenja zašto se to ipak nije moglo desiti, iako nikome nije javio ranije za to, iako nikome nije skrenuo pažnju da se stvar odvija na određeni način, samo ima gomilu izgovora za sastanak. Ja porazgovaram sa tim ljudima, objasnim im da ne možemo da funkcionišemo tako, i ako se tako nešto ponovi, onda ne radimo više. Kada sam gradio firmu, koja je možda nešto najvažnije što imam u životu budući da još uvek nemam porodicu, ja sam je gradio sa idejom da tu bude mali kolektiv dobrih, ispravnih, poštenih i vrednih ljudi, koji osećaju odgovornost prema poslu, jedni prema drugima, i koji su uvek tu jedni za druge, i onda čini mi se, iako nas je malo, možemo da uradimo mnogo toga. I to je nešto što smo potvrdili u prethodnih desetak godina mnogo puta. To je ujedno i razlog zašto ta firma nikada neće moći da raste, da ima desetine, stotine zaposlenih, niti bih ja to želeo. To bi onda podrazumevalo kompromise na tim osnovnim stvarima, gradivnim elementima na kojima je nastala, a ja u 39 godina nisam spreman na tu vrstu kompromisa. Ja želim firmu u koju ću želeti da dođem i želim da radim sa ljudima kojima je stalo do onoga što rade i koje ne moram da nadzirem na način na koji to radi vaspitačica u vrtiću. E sad, zašto toliko pričamo o odgovornosti? Zato što stvarno mislim da je to osnovna i najvažnija stvar za izgradnju bilo kakvog odnosa i pravljenje bilo kakvog dugoročnog rezultata. To je temelj, a ukoliko temelj nije dobar, onda i sve ono iznad što sagradiš može lako da se sruši. E sad, u ovom konkretnom primeru koji se desio nije bio problem temelj, ali problem su bile neke stvari gde se odgovornost gledala olako i to je onda rasvetlelo koliko je zapravo takvih situacija na različitim poljima bilo u prethodnom periodu. Postoje poslovi i stvari gde odgovornost zaista ne mora da bude na visokom nivou i gde čak i ako neko ne uradi svoj posao kako treba, krajnji rezultat za društvo neće biti bitno drugačiji. Ali ako oni koji su na važnim pozicijama, koji rade stvari koje značajno utiču na društvo, to doživljavaju na taj način i tako se odnose prema poslu, onda nisam siguran da to društvo ima čemu da se nada. Imam veliki problem da ostavim iza sebe stvari koje su se desile. Najveći problem imam što zapravo ne znam šta se tačno desilo. Godinu i po dana kasnije i dalje ne znamo sve detalje ili makar sve relevantne detalje situacije u Ribnikaru, Duboni i Malom Orašju. Dva meseca nakon vrlo egzaktne katastrofe koja se desila u Novom Sadu, mi ne znamo ko je zapravo kriv, ko je odgovoran, a mediji nam u tom procesu samo odmažu objavljivanjem gomile potpuno irelevantnih, često neproverenih informacija bez ikakve odgovornosti i bez toga da ih iko ikad pozove na odgovornost kada je u pitanju to što objavljuju. Ja ne znam ko je kriv, ne želim da pretpostavljam niti da licitiram, ali mislim da u jednom zdravom društvu tako nešto treba da se zna jako brzo i taj neko treba da snosi posledice koje su adekvatne situaciji. Zbog svega toga mogu otvoreno da kažem, i mislim da to nikad nije ni bilo upitno, niti je iko ko me lično poznaje bio u dilemi, da podržavam svaku vrstu mirnog, civilizovanog i pristojnog protesta u kome se zahtevaju odgovori na ova pitanja jer dokle god ne dobijemo odgovore na ta pitanja, a evo, nedavno se i struka oglasila i objasnila da nismo dobili nikakve odgovore, da dokumentacija ne postoji, da odjednom niko ne zna ništa, dokle god ne dobijemo odgovore na ta pitanja, niko to neće moći da stavi iza sebe. A mislim da odrastanje na ovom prostoru samo po sebi donosi više nego dovoljno trauma sa kojima moramo da se borimo svaki dan. Pre 20 godina bih mogao da prihvatim da mi neko kaže da se eto prosto ne zna nešto. Pre 20 godina kad se nešto desi, ako nemaš očevice, nema kamera visoke rezolucije, vrlo često, ako postoji neka vrsta evidencije, ona je centralizovana i sve što je potrebno je uništiti neke papire i niko neće znati šta je bilo i šta se desilo. Eto, sticajem okolnosti, ja sam inženjer i bavim se računarima i radio sam neke projekte digitalizacije raznih stvari. Poenta te digitalizacije jeste da informacije budu lako pretražive, dostupne, da lako mogu da se arhiviraju i čuvaju i da bude prilično nedvosmisleno ono što u dokumentaciji piše, da može da se utvrdi šta je, kako je, zašto je, kada je, i da veoma lako tome može da se pristupi i da veoma lako može da se podeli sa svima s kim treba, kao što veoma lako može da se utvrdi koliko ljudi je gde bilo, šta se na koji način odvijalo, kako, ko izgleda i sve one ostale stvari koje nam život, manje-više 24 časa pred kamerama, donosi. Nisam aktivan na protestima iz nekoliko razloga. Prvi je zato što sam umoran i ne mogu više. Za sada. I verujem da je moj doprinos društvu mnogo veći kada sedim sam za računarom nego kada sam u nekoj grupi ljudi u kojoj se svakako ne osećam prijatno, jer ne volim da budem okružen velikim brojem ljudi. A drugo, zato što tako umoran nisam spreman ponovo da svoje poverenje poklonim nekome koga ne poznajem. Nemam vremena, a trenutno ni volje ni energije da upoznajem. I svakome ko mi kaže da bih trebao da još jednom imam vere da će sve biti kako treba, mogu da kažem nekoliko stvari, ali hajde da krenemo od samo jedne. Ja imam 39 godina, imao sam petnaestak kada se dešavao 5. oktobar, bio sam i na studentskim protestima i na svemu onome što se dešavalo između. I sada sa mnogo gorčine mogu da vam kažem, mene su naši već zajebali. Ne jednom. I zbog toga za mene nema naših. Naši su moj mali krug ljudi koje beskrajno volim, do kojih mi je beskrajno stalo i za koje sam spreman da uradim sve. Ali to je to. Ne mogu više za sada. Posle ovakve godine, posle ovakvih poslednjih nekoliko meseci, verujte mi da stvarno ne mogu više. Takođe, gledajući kako neki dragi ljudi trpe razne vrste pritisaka, mogu da kažem i da svako ima pravo da radi ono što misli, ono što veruje, i niko nema pravo da u ovim okolnostima i u ovoj zemlji, ako ima trunku svesti, prebacuje drugima što biraju da se ne izjašnjavaju i da se okrenu sebi. Što se tiče tog poslovnog dela godine, nisam nešto hteo mnogo i da pričam o tome, ali pričaću samo iz jednog razloga. Radeći onu anketu pre nekoliko nedelja, ko zapravo sluša Pojačalo, shvatio sam da je to dosta preduzetnika. OK, negde sam i očekivao, ali ne toliki procenat onih koji imaju biznise, onih koji žele da pokrenu biznise, ali koji su negde između. I pošto, nažalost, nemamo mnogo prilike da pričamo jedni s drugima, vrlo često, zato što zapravo većinu vremena pokušavamo da preživimo, imam potrebu da vam kažem neke stvari, čisto da znate da niste ludi i da niste jedini kojima se to dešava. Od polovine godine, od polovine godine naovamo, dosta izuzetno kvalitetnih ljudi je dobilo otkaze. Oni prvi, koji su ih dobili verovatno na kraju ili početku fiskalne godine u nekim većim sistemima, dobili su ih kao deo smanjivanja troškova. Oni su uglavnom prošli relativno dobro, dobili su neke otpremnine i često su to iskoristili da se odmore tokom leta i da onda odmorni od septembra krenu da traže posao. Oni koji su u kasnijoj fazi dobijali otkaze, dobijali su ih na način koji nije toliko lep i human, ali opet uglavnom zbog toga što su ljudi morali da smanjuju troškove. Neke firme su to zaista morale, neke druge su bile povučene onim što se dešava na tržištu. A šta se to dešava na tržištu? Pa na tržištu se dešava to da ako vam kasne s plaćanjima više nego što je to do sada bio slučaj, da znate da svima svi kasne i da mi se čini da je to počelo negde, kažem, polovinom godine, a u nekim slučajevima i ranije, kada su neki veliki sistemi počeli da proklizavaju, a onda se to kroz narednih nekoliko meseci proširilo kroz krvotok tržišta i došlo i do onih najmanjih. Pisao sam o tome u kolumni za našu mrežu i generalno te godine sam se dosta osvrtao na razne stvari koje se tiču poslovanja. Tamo preporučujem da pratite svakako, imam neku potrebu da to pomenem i ovde. To u suštini znači da ste možda imali knjigovodstveno odličnu godinu, ali da u realnosti, kada pogledate kakva je situacija na računu i koliko je, da kažemo, predvidljiva za naredni period, da nemate bogzna čemu da se radujete. Svi smo negde u takvoj situaciji. Ono što nam 2025. donosi, čini mi se, i na ličnom i na profesionalnom planu, jeste da treba da nađemo način da preživimo. A kada uđete u survival mode, to funkcioniše kao kada nestane struje i imate agregat. I agregat ima dovoljno struje da pokreće najvažnije stvari, stvari bez kojih ne može da se funkcioniše, a sve ostale nekako otpadnu u tom procesu. Sad, ja kao neko ko je uvek voleo da radi mnogo toga i da pokušavam mnogo toga, meni je mnogo teško da isečem te ostale stvari jer najčešće se u tim ostalim stvarima i nalazi ono što ja volim da radim. A tamo gde je ono što moram da radim je ono u čemu sam dobar i za šta sam adekvatno plaćen, ali obično nije nešto što me preterano raduje da radim. Ima izuzetaka. Bilo kako bilo, i vas čeka godina u kojoj ćete morati verovatno da mnoge stvari isečete, da mnoge lepe stvari koje vam znače preskočite i ostavite ih za neko bolje vreme. Ako ste mlađi, onda se ne sećate, mada mislim da se svaka generacija na neki svoj način seća toga, ali mi koji smo zapravo one najlepše godine detinjstva proveli od 90. do 99. uglavnom smo morali da se odreknemo skoro svega i da skoro sve ostavimo za kasnije. I to je mnogo strašno. I sama činjenica da tako brzo moramo ponovo da prolazimo kroz slične stvari nas užasava. Ali eto, makar za sad čini se da egzistencija, goli život neće biti ugroženi. A to je napredak u odnosu na te 90-te. Želim vam u 2025. da budete dobro, a da kada niste dobro imate s kim to da podelite i da pokušate da jedni drugima pomognete da sve ovo preguramo. Mislim da je promena ovom društvu preko potrebna na upravo tom fundamentalnom nivou i da ono što trenutno možda vidimo u vidu studenata predstavlja ono najbolje što naše društvo trenutno ima da ponudi. Znam dosta ljudi tih generacija i mlađih, i moj utisak do sada nije bio toliko pozitivan o tom delu populacije jer sam upravo na mnogo mesta video da ih malo toga zanima, da su vrlo retko spremni da preuzmu obaveze i odgovornosti koje idu uz njih i da možda u nekom većem procentu gledaju neke vrednosti za koje ne mislim da su dugoročno dobre. Siguran sam da takvih ljudi ima i među mlađima i među starijima, jer ti mlađi, ako to rade, rade zato što se ugledaju na nekog kod kuće ko je takav ili bi voleo da je takav. Ali ovaj prethodni period mi daje nadu da postoji i dovoljno pozitivnog, zdravog i pametnog, da u narednom periodu, malo po malo, korak po korak, popravimo ovo društvo i celu situaciju u kojoj živimo.
Kao i svake godine, i ove smo spremili neke poklončiće, odnosno za one koji žele da nešto nauče, iskuse, probaju, imamo u opisu epizode više informacija i promo kodove. Tu su naši prijateljski brendovi koje mnogo volimo, kao što je Dečko Car, kao što je Škrabac. Tu su nekoliko opcija kada su izdavači u pitanju i neke dobre knjige, tu je nekoliko opcija kada su u pitanju neki interesantni kursevi, i sve detalje toga što smo pripremili možete naći u opisu epizode.
Nadam se da ćete praznike iskoristiti da se napunite dobrom energijom, da se odmorite i da ćete početak radne 2025. dočekati spremni za izazove koji nam slede. Ono što ja mogu da vam obećam je da će vam se i 300-ta i neke naredne epizode koje budu izlazile svideti, da se koncept onoga što radim neće značajno menjati dokle god budem mogao da radim. Ako se eventualno desi da to ne bude slučaj, izabraću da prestanem, a ne da ovo prostituišem na bilo koji način. Jednostavno, previše je važno, makar meni, a čini mi se da je i još nekim od vas. Mnogi mejlovi i poruke koje sam dobio u prethodnoj godini su mi u nekim teškim trenucima jako značili. Nisam siguran koliko sam onima koji su se javili za neku vrstu saveta ili pomoći pomogao, ali znajte da, kao i do sada, uvek ću pokušati da nađem vremena da vam dam neku vrstu iskrenog feedbacka, nadajući se da ćete sa tim možda spremniji ući u realizaciju nekih projekata koji su vam zaista važni. Nadam se da će naredna novogodišnja epizoda biti manje depresivna. Hvala vam na pažnji što slušate Pojačalo i što delite, čini mi se, dobre ljudske priče sa dobrim ljudima oko sebe. Hvala.
Kao i svake godine, i ove smo spremili neke poklončiće, odnosno za one koji žele da nešto nauče, iskuse, probaju, imamo u opisu epizode više informacija i promo kodove. Tu su naši prijateljski brendovi koje mnogo volimo, kao što je Dečko Car, kao što je Škrabac. Tu su nekoliko opcija kada su izdavači u pitanju i neke dobre knjige, tu je nekoliko opcija kada su u pitanju neki interesantni kursevi, i sve detalje toga što smo pripremili možete naći u opisu epizode.
Nadam se da ćete praznike iskoristiti da se napunite dobrom energijom, da se odmorite i da ćete početak radne 2025. dočekati spremni za izazove koji nam slede. Ono što ja mogu da vam obećam je da će vam se i 300-ta i neke naredne epizode koje budu izlazile svideti, da se koncept onoga što radim neće značajno menjati dokle god budem mogao da radim. Ako se eventualno desi da to ne bude slučaj, izabraću da prestanem, a ne da ovo prostituišem na bilo koji način. Jednostavno, previše je važno, makar meni, a čini mi se da je i još nekim od vas. Mnogi mejlovi i poruke koje sam dobio u prethodnoj godini su mi u nekim teškim trenucima jako značili. Nisam siguran koliko sam onima koji su se javili za neku vrstu saveta ili pomoći pomogao, ali znajte da, kao i do sada, uvek ću pokušati da nađem vremena da vam dam neku vrstu iskrenog feedbacka, nadajući se da ćete sa tim možda spremniji ući u realizaciju nekih projekata koji su vam zaista važni. Nadam se da će naredna novogodišnja epizoda biti manje depresivna. Hvala vam na pažnji što slušate Pojačalo i što delite, čini mi se, dobre ljudske priče sa dobrim ljudima oko sebe. Hvala.
Literatura:
Booka – https://www.booka.rs/ – 25% popusta svim slušaocima Pojačala na pune cene knjiga i gift program uz kod “pojacalo”.
KPknjige.com – https://kpknjige.com – promo kod “pojačalo” 20% popusta
Merch:
Dechkotzar – http://dechkotzar.com Uz promo kod “pojacalo” 20% do kraja januara 2025.
Škrabac – https://skrabac.com – Uz promo kod “pojacalo” 15% do kraja januara 2025.
Edukacije:
Excel Grašić – https://excelgrasic.com – 20% popusta na pakete edukacija kupljenih do 15. januara 2025. uz kod “POJACALO20”.
Online umetnička škola – https://onlineumetnickaskola.com/ – 30% popusta na sve kurseve uz promo kod “pojačalo”.
Fabrika Fotografa – https://fabrikafotografa.com – 25% na “online kurs fotografije”, tj. 11.775 EUR umesto 15.700 RSD (100e umesto 135e) uz kod “pojacalo25” Popust važi do 30.juna.
Talks and Folks – https://talksandfolks.com – 15% popusta na Design Thinking, osnovni nivo treninga u trajanju od 2 dana.
LevelAp – https://levelap.rs/nextlevel-kurs/ promo kod “pojacalo” za prvih 25 polaznika popust od 25% na 6 mesečni plan (Kupon važi do 25.01.2025.)
Nove epizode u vašem inbox-u:
Podržite Pojačalo:
Donirajte jednokratno ili kroz dobrovoljnu mesečnu pretplatu već od 5 EUR.