Infostud grupa specijal EP004: Danijela Dakić

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobro došli u četvrtu specijalnu epizodu iz Infostuda. Ja sam vaš domaćin Ivan Minić, a danas u gostima imamo Danijelu Dakić, koordinatora razvoja digitalnih proizvoda u Poslovima Infostud. Dobrodošla!

Danijela Dakić: Bolje vas našla.

Ivan Minić: Poslovi su jedan od najvažnijih biznisa u okviru Infostuda i najduže su tu, i društveno gledano imaju možda najveću težinu zbog, prosto, njihove pozicije tu. Međutim, tvoja pozicija je, zapravo, vrlo delikatna jer u prethodnim epizodama smo pričali o tome kako je Infostud rastao, kako se kasnije decentralizovao i kako je svaki od biznisa, kako su dobili svoju autonomiju, ali sada imamo i situaciju da u okviru vertikale Poslova postoji dosta odvojenih proizvoda koji se tu razvijaju i na kojima se eksperimentiše, i tako dalje, i tvoj zadatak je donekle vezan za to. Objasni nam malo šta tačno tvoj posao podrazumeva?

Šta je posao koordinatora razvoja sajta?

Danijela Dakić: Ja kao koordinator razvoja sajta Poslovi Infostud, radim u suštini sa ljudima koji rade u mom sektoru, odnosno sektoru razvoja, koji su product manageri i product associats, odnosno saradnici na razvoju proizvoda. Oni su podeljeni u više timova, i svaki tim razvija određeni sklop proizovda u okviru sajta Poslovi. Ono što je moj zadatak, zajedno sa šefom razvoja, jeste da brinem o strategiji, da brinem o tome da se rade prave stvari i u pravo vreme. Način na koji če oni to da rade, manje više dosta ostavljamo njima na zadatak da oni osmisle kreativna rešenja ili bilo šta drugo. Ja obezbeđujem, ja konkretno kao koordinator razvoja, da se oni razvijaju, da oni rastu, da oni jednostavno usvajaju nova znanja i bilo šta drugo, bez obzira da li je to neki hard skill ili soft skill, tako da u suštini, moj zadatak jeste da svi timovi, odnosno ljudi u tim timovima rade prave stvari u pravo vreme, a i da njihov put ide ka tome da razvijaju sve veći i veći broj proizvoda ili bilo šta slično. 

Ivan Minić: I tvoja priča u Infostudu je kao i priča svih sagovornika u ovom serijalu. Svi ste vi tu dugo, svi ste vi tu desetak i više godina. Brana je 21, to je OK ekstremno, ali ona je jedan od suosnivača 🙂 I svi ste došli na slične pozicije, uglavnom posle fakulteta ili neki od prvih poslova koji se rade, a onda ste kroz organizaciju rasli i razvijali se u ono što ste danas, a to su neke od ključnih pozicija u firmi. Koja je bila je tvoja pozicija? Kada si došla u firmu i koja je bila tvoja ulazna pozicija u Infostudu?

Razvojni put kroz Infostud grupu

Danijela Dakić: Pa, konkretno, u Infostud sam došla, evo sad 1. aprila će biti ravno 10 godina, znači 1. aprila 2011. godine. Bilo je to zanimljivo, pošto sam došla među prvima i pošto je bio 1. april, niko se nije pojavljivao pa sam bila zbunjena da li me neko zeza da treba danas da dođem. Šalu na stranu :), ja sam bila nešto pri Infostudu jedno dve godine pre toga, odnosno, samo su nam isti ti Infostudovi manjinski vlasnici, naši većinski vlasnici bili jedna firma, tako da sam poznavala ljude i sve ostalo, tako da ja imam utisak da sam ja ovde mnogo duže. Ono što sam kao prvi posao u Infostudu dobila, jeste da radim baš na razvoju sajta prijemni.infostud.com i NajStudent, odnosno tad se to nije zvao NajStudent, nego je bilo znanje.infostud.com. Tada je moj prvi zadatak, i to bukvalno posle nedelju dana, bilo da od znanje.infostud.com napravimo dva sajta – kurseve.com i najstudent.com. Tako da, ja sam vodila ovaj deo za Najstudent i to je bila nekako moja prva beba u Infostudu, u tom nekom smislu, tako da sam dosta dugo radila na razvoju. Nakon nekog vremena sam postala i koordinator tog tima, kasnije direktor svih tih sajtova za visoko obrazovanje, i to je trajalo nekih sedam godina, kada sam posle drugog porodiljskog se desilo da smo odlučili da ipak odustanemo od sajta prijemni, zato što smo shvatili jednostavno da je to na godišnjem nivou, uvek su druga ciljna grupa, novi marketing, sve iz početka, jednostavno smo hteli da se pozabavimo samo Najstudentom. Ja sam se tad vratila posle porodiljskog na poziciju razvoja ovde u Poslovima, zato što je to nešto što sam ja inače i pre radila, radila sam razvoj. Tako da, u suštini, kažu da znam i dobro sa ljudima, tako da je ta neka koordinatorska pozicija je bila nešto što je onako i meni kliknulo na prvu loptu, s obzirom da se bavim razvojem ljudi i sve ostalo. Tako da, tri godine sam sada kao koordinator razvoja sajta Poslovi. 

Ivan Minić: Ono o čemu ćemo danas pričati kao nekoj centralnoj temi je kako to izgleda kada praviš sajtove koje koristi jako veliki broj ljudi, ali isto tako, da dominantno to nisu visokoobrazovani ljudi, da su to prosto ljudi iz neke generalne populacije, i praviš nešto što treba da bude jednostavno, i jasno za korišćenje manje više svima. Odnosno, ako nije jasno svima, onda nisi uradio dobro posao. A, takođe, radiš razvoj nečega što uglavnom postoji i već funkcioniše, samo je cilj da se unapredi i bude bolje. Kroz ovaj serijal smo dali nekoliko vizura na to, a sada bih voleo da damo i vizuru iz tvog ugla, sa ugla product developmenta. Poslovi su najzahtevniji, u smislu da su tu najduže, najvažniji su, od njih se počinje, oni su nešto od čega najveći broj ljudi zavisi na nekom dnevnom nivou. Da, zavise ljudi i od Polovnih automobila, i da, najviše ih volimo mi koji ne planiramo da menjamo kola, ali volimo da ih listamo, i sve je to lepo 🙂 Ali, ovo je nešto što najviše utiče na živote ljudi, najviše utiče na najveći broj ljudi i to već duže vreme, samim tim je odgovornost veća, samim tim je izazov veći. Kako izgleda rad na tom proizvodu i proizvodima u okviru toga iz tvog ugla?

Kako izgleda razvoj jednog digitalnog proizvoda?

Danijela Dakić: U suštini, tome može da se priđe sa dve strane. Jednostavno, mi možemo tehnički da razvijamo stvari i proizvode kao bismo rešili neke probleme, a takođe i suštinski, odnosno da pokušavamo da menjamo ili edukujemo ljude u nekom pravcu kako bi to što smo tehnički napravili moglo da “pije vodu”. Da, kao što si rekao, to je masa različitih korisnika, stvarno različitih korisnika – od mlađe populacije ka starijoj, od one koje imaju srednjoškolsko obrazovanje i traže neke NKV pozicije do ljudi koji su programeri ili imaju visko obrazovanje, tako da je jako teško ukalupiti jedan proizvod tako da odgovara svima. Mi gledamo da te osnovne stvari koje su bitne da se dese da budu najjednostavnije moguće i da edukujemo ljude. Znači, jako puno radimo i radionica, i objašnjavanja i kako da konstruišu svoj CV možda kandidati. S jedne strane, nama ciljna grupa jesu kandidati, ali sa druge strane su nam poslodavci, koji mogu budu dijametralno različiti od kandidata, a i sami poslodavci su od čoveka koji jednom godišnje traži pekara u svojoj maloj pekari do ljudi koji na godišnjem nivou zapošljavaju preko 200, 300 ljudi različitih kalibara. Znači, ako je proizvodna firma, od IT koji će da se bavi tamo nekim postavkom sistema i ostalih stvari, do toga da traže radnika na mašini. Ono što gledamo jeste taj veći deo stvari koje radimo, stvarno budu razumljive svima. Odnosno, da ta najosnovnija stvar – da čovek može da pošalje na najednostavniji način svoju prijavu na neki oglas, omogućimo što lakše možemo. Jedna od stvari sada smo stavili da registracija bude samo na jedan klik, znači, jednostavno da pokušavamo da spustimo to na nivo da je najjednostavnije, sa nadogređivanjem određenih stvari koje su bitnije nekim drugima. Znači, neki drugi ljudi su možda sada pasivni kandidati, jednostavno ne traže sada aktivno posao, ali njih možda zanima profil poslodavaca koji je bitan, aha, da li mi je ovaj poslodavac primamljiv ili nije, da li jednog dana želim da radim ovde ili ne. Tako da, u suštini, određene stvari neće biti bitne svima, ali jednostavno gledamo da raznolikim proizvodima koje imamo za svakog nađemo po nešto, a to osnovno bude svima jednostavno i lako, odnosno da kandidat pošalje svoju prijavu na posao, a sa druge strane, da poslodavac može vrlo lako da postavi ostavi oglas za posao, odnosno da u formularu za postavku oglasa to uradi najjednostavnije moguće, a onda već idemo sa ostalim nadograđivanjem, naprednijih korisnika ili bilo šta drugo. 

Ivan Minić: Posebno interesantno je kada imaš dve interesne strane koje ne mogu da funkcionišu jedna bez drugih. Ako nema oglasa, neće biti ni zainteresovanih, a ako nema zaintresovanih, onda dugoročno neće biti ni oglasa. I taj balans između svega je uvek izazovan, posebno što samo jedna od te dve strane predstavlja izvor prihoda za razvoj sajta, ali su obe važne…. 

Danijela Dakić: Jeste. 

Ivan Minić: I obe ne smeju da se izgube iz vida. Ono što se meni, recimo, čini kao jedan posebno veliki izazov je to što, kako se priča razvija, a ona traje već 15 godina, mislim traje i više, ali recimo da traje petnaestak u nekom ozbiljnijem obliku, za tih 15 godina se drastinčno promenilo tržište rada. Za tih 15 godina su se drastično promenile potrebe firmi, potrebe korisnika, što je zahtevalo, sigurno, određena prilagođavanja, i idalje zahteva. Neke od tih svari su bili eksperimenti koje ste sprovodili kroz neke eksterne servise koje ste razvijali ili akvizirali, neki su uspešni, neki su procenjeni da nisu uspešni, ali prosto iz tvoje vizure šta je najvažnije šta se promenilo i kako ste vi odgovorili na te nove zahteve?

Menjanje potreba firme i prilagođavanje proizvoda

Danijela Dakić: Sada se poslodavci možda viđe bore za kandidate. Ranije je možda bilo obrnuto, ali sada moraju i oni sami da shvate da je potrebno da rade na svom brendu, da rade na svom načinu na koji se predstavljaju tim kandidatima. Međutim, nije to svim kandidatima ni intresantno. Znači, ukoliko je glavni problem kandidata to što mu niko ne odgovara na njegove prijave, baš će njega briga biti što mi imamo savršen profil za neke poslodavce koji želi tako da se predstave kandidatima. Sa druge strane, problem je što neki kandidati ne dolaze na intervjue a tu kažemo da ima jako puno ljudi koji nedovoljno dobijaju povratnu informaciju. Tako da, jako je teško uskladiti jednu i drugu stranu priče. Jednostavno, moramo da gledamo nekada šta je ono što trenutno najpotrebnije da se radi i bez čega ne može da se funkcioniše, odnosno, bez čega cela ova priča ne bi bila kako treba. To je upravo onaj začarani krug što si rekao. Znači, ukoliko mi nemamo ljude koji će se prijavljivati na te pozicije, mi nećemo uskoro imati ni poslodavce ni te pozicije. Tako da, gledamo da kao posrednik nekako olakšamo jednima i drugima stvarno celu tu priču. Imali smo jedan primer, da poslodavci ne šalju odbijenice ili uopšte bilo kakvu povratnu informaciju o konkursu. I sad, mi smo pošli od pretpostavke da je to jako velik problem, i hajde da ispitamo. Krenuli smo da vidimo šta se tu dešava i na kraju se ispostavilo, pozivo recimo nekih 20 poslodavaca, da smo došli do toga da 95% njih ipak odgovara, ali samo ljudima koji su ušli u uži izbor. Znači, oni jednostavno ne vide za shodno da se jave možda svima. Ljudima koji očajnički možda traže posao jednostavno je bitno da dobiju čak i ako nisu prošli dalje, da znaju na čemu, jer verujem da oni nekad nisu ni svesni ni na koliko su se prijava prijavili u tom trenutku. Tako da, nekad je potrebno validirati tu pretpostavku, zato što bukvalno kad ti tržište priča, kad slušaš toliko, jednostavno počinješ i ti da veruješ da je to tako, i onda samo gledaš – hajde da još više olakšamo, da ta odbijenica ili poziv na intervju bude na jedan klik iz tog softvera, da pokušamo da odlazimo kod kompletnih poslodavaca da damo njima konkretnu stvar, da vidimo kako se oni snalaze, pratimo gde klikću, zašto klikću, kako klikću, postavljamo pitanja tako da ne sugerišemo odgovore, a da opet dobijemo nešto što je nama interesantno. Tako da, jednostavno, na taj način pokušavamo da izađemo jednima i drugima u susret, jer što više radimo poslodavcima, radićemo ih i kandidatima i obrnuto. To su neke stvari gde, recimo, smo isto pravili aplikaciju Poslonaut, onda smo, bez da smo uopšte razvijali samu aplikaciju sami došli do toga da je razvijemo, napravili smo prototip da se ponaša kao aplikacija. Otišli smo u Ušće u 20 butika, zamolili ljude da vidimo da li bi mogli da postave, da se prijave za određni posao i čisto da vidimo na koji način. I onda polazimo od te pretpostavke – aha, ovo su neke stvari koje su bitne da se urade, hajde da to razvijemo i onda kasnije da validiramo na tržištu da li je to tako. Jer kažem, analitika i metrika mogu nekada da budu i mač sa dve oštrice. Bilo je i situacija kada smo razvijali novi poslovni model, to se desili u aprilu prošle godine, tada smo, iako smo dobro znali neke preferencije poslodavaca, mi smo neku funkcionalnost koja je bila za korisnika koja se koristila tek 2-3%, malo smo preformulisali na malo drugačiji način. Ispostavilo se da je to bila greška koju smo shvatili istog trenutka kada smo pustili taj novi oglasni model i napravili vest koje su sve izmene koje mogu da ih čekaju. Onda su svi krenuli sa tim zašto ste ukinuli funkcionalnost da pogledamo oglase koji su postavljeni danas, juče, u poslednja dva ili sedam dana. Mi smo stavili to na malo drugačiji način. Međutim, ispostavilo se da je njima to jako bitno kao takvo, bukvalno da se tako nalazi, i shvatili smo da ta 2-3%  su ustvari 2-3% ljudi koji su najaktivniji, koji su najprivrženiji našem sajtu jer dolaze da vide oglase koji su postavljeni danas, koji su postavljeni juče i bitno im je da iz dana u dan imaju taj update stvare koje su se desile na sajtu dok ih nije bilo Mi smo možda mislili notifikacijama, nekako da ih obavestimo. Ali, jednostavno, tog trenutka je njima to radilo posao, i onda smo jednostavno shvatili da čak i ta mala cifra može nekada da znači mnogo više. Mislim, vratili smo funkcionalnost bez neke velike polemike. Ljudi su se smirili, shvatili su da im je to bitno, mi smo shvatili šta u stvari treba. Znači, jedna strana priče ne mora uvek da bude. Zavisi koga slušaš, zavi šta gledaš, jednostavno je samo potrebno malo dublje ući u celu problematiku toga šta ljudi koriste i na koji način koriste.

Ivan Minić: Pomenula si Poslonaut kao jedan zanimljiv eksperiment i model za jedan tip poslova koji nisu standardni poslovi koji se nalaze na Infostudovoj ponudi, iako ona zapravo jeste vrlo, vrlo široka, ali postoji i nešto na čemu radite već nekoliko godina što je specijalizovano opet za poslove u IT industriji, koja je takođe izuzetno kompetetivna, u kojoj se to da moraš da se boriš za potencijalne zaposlene i moraš negde da se prikloniš njegovim željama, koje se to pojavilo mnogo pre negu u drugim industrijama, i koja je takva prosto da je to industrija u kojoj ima jako mnogo novca, gde su jako visoke plate, gde su samim tim i vrlo visoki zahtevi svih ukljućenih strana, pa na neki način, podrazumeva i malo drugačiji flow i odnos u celom odnosu, posebno što jedan od problema uvek je naravno ispitivanje kompetencija kandidata, za koji god posao da je u pitanju. Ako dobiješ 1000 prijava za neku poziciju koja zahteva neka specifična znanja, ako ne pošalješ test da bar deo ljudi eliminišeš na taj način, to je nemoguća misija apsolutno pregledati. Hello World je po mnogo čemu drugačiji od uobičajnog sistema, ali je uspešan proizvod koji je tržišni lider u svojoj niši IT poslova. Šta su njegove specifičnosti kada gledaš to iz ugla producta?

Poslonaut i Hello World

Danijela Dakić: U suštini, mislim da je tu Hello World, evo pre neki dan su slavili 6. rođendan, tako da već 6 godina onako uspešno slušaju ljude u njihovoj branši. Mislim da je to jako bitno i mislim da je to pre svega razlog zašto su tako uspešni. Ono što je bilo, ako se dobro sećam, nisam bila ja u tom procesu ali znam da su jako puno i prenego što su uopšte krenuli sa tom pričom, išli i pričali sa konkretnim ljudima koji rade kao dizajneri, kao programeri različitih senioriteta ili bilo šta drugo, i bukvalno njih pitali šta koriste, kako koriste, šta im je bitno, zašto im je bitno, šta bi voleli da znaju o poslodavcu, poslu. Jednostavno, jako dobro su ušli u to i išli su fizički sa ljudima, sednu na kafu u kafu i ćaskaju o tome šta bi trebalo sve tu da se nađe i na koji način oni biraju posao, odnosno čaki i poslodavca, jer je to, kao što si rekao, drugačija priča. Za njih je mnogo veća borba u tom nekom smislu i njima nekada i taj profil poslodavca može da kaže više. Bivši zaposleni, imamo tu rubriku Inasjdera, gde može da se ostave određene recenzije ljudi koji su radili u konkretnim firmama, kako se poslodavac ponaša, šta je tamo bilo dobro, šta nije i sve ostalo, tako da im prilazimo na drugačiji način, i zato mislim da to uvek mora da bude odvojen deo od sajta Poslovi, koji je za širu populaciju jer je ovde malo obrnuta priča. Ovde je čaki i sam kandidat bira poslodavca, traži poslodavca, tako da je drugačija priča, ali mislim da se dobro uklapaju jer jako puno razgovaraju sa svojim korisnicima, da li lično da li putem newslettera na koji ljudi jako puno odgovaraju, koji je lično pisan od strane naše koleginice Tamare koja to vrlo, vrlo dobro radi i ima taj prijateljski odnos sa njima, gde će oni uvek vratiti povratne inforamcije šta im je dobro a šta nije. Tako da, mislim da je to razlog zbog čega su tolik uspešni jer konstantno slušaju šta je to što je korisnicima bitno.

Ivan Minić: Jedno je slušati, druga stvar je aktivno pitati i pratiti sve to, i obe komponentne su neophodne da bi se sve desilo na pravi način. Već neko vreme si koordinator i radiš sa ljudima koji razvijaju producte u okviru Poslova, a sarađuješ i sa svima ostalim. Na koji način se dolazi do novih funkcionalnosti, na koji način se rešavaju i prate prosto neke tržišne stvari koje sada treba da dodatno razvijate? Jer, postoji nešto što radi, dala si neke primere gde je nastao problem jer je delovalo nešto, procenti su rekli da to možda nije toliko važno ali realnost je pokazala da zapravo jeste, da postoji ponekad ta razlika između nekog broja i neke realne situacije. Sad, na koji način se vi borite sa tim i na koji način ste napravli procese kako se stvari razvijaju u naredne korake, naredne iteracije?

Razvoj novih funkcionalnosti i kako doći do ideja za njih

Danijela Dakić: Kod nas mnogo sektora zna da ima dodira sa korisnicima. Imamo korisničku podršku koja ima jedan nivo informacija do kojih mi kao product ne dolazimo na taj način. Jednostavno, njima se ljudi javljaju kada imaju neki problem ili bilo šta drugo, a to mi sve nekako beležimo, stavljamo u neke određene fijoke, pa po potrebi kada vidimo da trebamo da rešavamo. Naravno, ne reagujemo odmah na prvu loptu jer nekada ti najglasniji korisnici nekako deluju kao da je to velika stvar, međutim kada malo bolje pogledaš, istražiš dodatno, ispadne da možda nije. Tako je to obrnut primer od onoga gde nam je analitika pokazala jedno a ispostavilo se drugo. Prodaja, odnosno naš sektor prodajnih savetnika su konstantno u komunikaciji sa poslodavcima i mogu da imaju neke inforamcije koje mi isto tako nemamo. Tako da, osluškujemo na više različitih način same korisnike, poslodavce, kandidate i sve ostalo. Ono šta biramo da ćemo raditi sledeće, tu je strategija koja se ne dešava samo “ovako”, mnogo se priča o tome, znamo gde nam je neki naredni korak. Ono što mi svakako želimo je da konstano budemo da ljudi preko nas nađu posao i da poslodavac nađe dobrog zaposlenog. To je naša glavna misija gde mi moramo da spojimo te dve strane na različite načine na koje možemo. Ono što mi spuštamo timovima jesu te glavne stvari do kojih želimo da dođemo, odnosno kako ćemo sada približiti da konkurisanje još više olakšamo, da taj softver za prijavu, odnosno HR asistent, da ga koristi što veći broj ljudi, odnosno poslodavaca. I tu su nam neke glavne smernice do kojih idemo, a oni prateći bukvalno načine na koje se korisnici ponašaju gledaju šta je to sledeće šta treba da razvijamo. Dosta toga je na slobodi samog tima, odnosno kako ćemo nešto da radimo je više na njima. Šta ćemo da radimo, to se donosi sa tržita od strane bukvalno svih – i ljudi koji su mnogo duže u firmi, koji su u izvršnom odboru Poslova, koji rade se konkretnim korisnicima i sve ostalo, i to nekako na jednom mestu gledamo da spustimo sve te glavne strategije i ciljeve šta želimo da postignemo, a onda koja će to funkcionalnost biti, to je više na samom timu da nešto malo pustimo, radimo nekada neka A/B testiranja, puštamo MVP na 5% ili 10% korisnika, gledamo kako se ponaša, vraćamo nazad ako nije dobro i gledamo na taj način da se što više približimo njima, i da gledamo da ta masovnost upotrebe bilo čega od tih softvera bude što veća, da znamo da radimo posao za što veći broj ljudi. I to je to.

Ivan Minić: Cela Infostud priča je postavljena tako da je mnogo ljudi koji su tu od početka došlo bez prethodnog konkretnog biznis znanja, već su u samoj kompaniji razvijali do nivoa na kome su danas. Kao što reko na početku, to su sada većinom neki vrlo značajni ljudi u firmi. Ali, ono što je vrlo važno je da, s jedne strane, nije postojalo znanje jer je postojala potpuno nova stvar i ljudi su prikupljali stvari usput, sistematizovali ga i prenosili ga dalje, a u samom procesu vremenom je Infostud došao do toga da može da zapošljava i sa tržišta ljude koji su veoma, veoma traženi i interesntni za ono što je kompaniji potrebno, ali da može i da ciljano stvara ljude na nekim pozicijama koje mogu im budu značajne. U timu sa kojim ti radiš je, takođe, bilo takvih nekih situacija gde se neka specifična znanja i iskustva ljudi koji su deo tima, uklopljena sa njihovim željama pretvore u nešto novo. Imali smo u jednom od prethodnih razgovora pomenuto to da Infostud pored eksternih konkursa ima i interne konkurse koji omogućavaju ljudima da izraze interesovanje za neki novi posao u okviru grupacije, i da možda ne odmaha, a nekad i odmah, ali naprave korak u smeru ka onome što žele da rade. Koji su bili primeri u tvom timu za tako nešto?

Ne razvija se samo proizvod, već i ljudi

Danijela Dakić: Mi smo imali od kada sam ja ovde dva interna “primanja”, odnosno ljudi koji su već bili u sistemu Poslovi i poznaju Poslove, kao što je koleginica koja je radila prodaju i to prodaju sa tim klijentima koji imaju manje potrebe za zapošljavanjem na godišnjem nivou, je prešla da radi neke poslove za Poslonaut, za istraživanje tržišta za Poslonaut i sve druge stvari, i onda smo shvatili da ima znanja o korisnicima, odnosno poslodavcima, da joj dobro ide istraživanje, da na dobar način zna da ispita potrebe a ne bude da sugeriše ista ta rešenja ili bilo šta drugo, i shvatili smo da može mnogo da pomogne timovima u samom istraživanju potreba kako kandidata, tako i poslodavaca. To je neka nova funkcija od pre, recimo, jedno dva ili tri meseca. Međutim, sad se već pokazalo kao jako korisno i, koliko god smo na početku mislili da li će imati dovoljno posla na početku dok to ne krene, vrlo ima posla. Non-stop nešto treba da se istražuje, non-stop mora da se ispituje, jednostavno to je jedan od dobrih pomeranja u okviru samih Poslova jer smo čoveka koji zna da osluškuje potrebe ljudi samo prebacili da to radi na drugačiji način, ne kako bi završila neku prodaju ili bilo šta drugo, nego kako bi što više razvijali mi sajt na pravi način. Takođe smo kolegu koji je radio u oglasnom primili da bude product manager isto zbog toga što je pokazivao interesovanje za nekim promenama, tačno je mogao da zna šta su to neke stvari koje je bi unapredile da li samo tu administraciju preko koje mi postavljamo oglase ili bilo šta slično. Treći kolega više hoće da se bavi analizom, analitikom, metrikom, statistikama, prognoziranjem ili tako nešto, tako da u suštini gledamo na to da ako imamo  neku potrebu u okviru kompanije, odnosno u okviru Poslova i imamo čoveka koji bi to mogao da uradi, da pokušamo na taj način da napravimo, što bi rekli, win-win situaciju i da vidimo na koji način im to ide. Bukvalno smo mi neke od tih pozicija osmislili u Infostudu po prvi put. Ne bukvalno tržišno, tako nešto već postoji, nismo mi izmislili toplu vodu, ali smo napravili nešto spram toga što je nama trebalo trenutno. Da li će to da se razvija? Pa razvijaće se i razvija se iz svakog projekta u projekat, ali gledamo i da samu poziciju product managera ili bilo koga ne prepišemo onako kako je nađemo na nekom dobrom sajtu ili blogu šta treba ta osoba da radi, nego napravimo poziciju product managera u Poslovima u ovom timu. Pokušavamo da napravimo to, da napravimo onako kako nama odgovara i to je nešto što konstantno radimo. Ja od kako sam ovde, ove tri godine zajedno sa mojim tadšnjim šefom i mojim sadašnjim, stalno unapređujemo i gledamo na to kako mi to možemo da radimo drugačije. Najlakše je prepisati od nekoga, ali nije to to, nama ne pije to vodu nekada jer moramo tačno da vidimo kako to funkcioniše kod nas s obzirom na resurse i na ljude koje imamo. Mi volimo te stvari da nekako preispitamo – gde nam treba čovek, ko može tu da bude dobar i da pokušavamo jednostavno na taj način da napravimo određenu dobru saradnju i za jedne i za druge. 

Ivan Minić: Hvala ti puno. Čini mi se da su Poslovi u dobrim rukama

Danijela Dakić: Hvala ti!

Ivan Minić:  I da je jedan od najvažnijih sajtova u zemlji, da ima dobru ekipu i da ne moramo da brinemo za njihovu budućnost. Hvala što si podelila priču, što si otkrila kako stvari funkcionišu ispod haube, jer mi smo zemlja u kojoj se takve stvari kriju. 

Danijela Dakić: Jasno. 🙂

Ivan Minić: A u principu ne bi trebalo da se kriju, jer je to jedini način da se šira priča razvija jer nam, prosto, ovakvih dobrih priča fali u raznim segmentima. Kroz ovaj serijal smo isprčali neke zanimljive interne Infostud priče sa nekim ljudima koji su prošli najrazličitiji karijerni put od početka do današnjih pozicija. Ti si bila jedna od njih i ovo je poslednji razgovor u okviru toga, ali nadam se da sada svi koji nas slušaju i gledaju imaju malo jasniju sliku o tome kako zapravo izgleda Infostud grupa i sve članice grupe, sve vertikale koje Infostud ima, i na koji način će se razvijati dalje. Hvala vam što ste nas slušali i gledali, vidimo se naredne nedelje.