Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Znate da u Pojačalu izbegavamo epizode sa dva gosta. Mnogo je teško izbalansirati i mnogo je teško napraviti da taj razgovor ima smisla. Međutim, za 10 godina Žiške bilo bi prosto besmisleno da nisu obojica tu. Već dva puta ste ih slušali u Pojačalu i jednog i drugog, danas su moji gosti Goran Jankuloski i Miloš Skokić, osnivači agencije Žiška i ljudi koji su, prvo i osnovno za mene, najvažnije, moja deca, a pre svega momci koji su advertising učinili ponovo zabavnim, koji su advertising vratili pre svega dobrim momcima koji su oko sebe okupili divne ljude i ljudi koji su pokazali da može nešto što smo svi mi mislili da ne može, da postoji način i postoji proces i postoji sistem iza nečega što nama svima deluje prilično haotično i čudno, i napravili nešto što je proslavilo 10 godina, a ja sam siguran da je to tek prvih 10 koje slavimo i da će biti još mnogo ovakvih jubileja. Uživajte. 

Znate da sve lažne priče na internetu počinju sa rečima: “Mnogi su me pitali…”? E, mene zapravo jesu mnogi pitali kada ću pokrenuti neku vrstu mentorskog programa, kursa ili nečega sličnog. Ja sam to jako dugo izbegavao da uradim, iz prostog razloga što nisam smatrao da je to adekvatan način da radimo one stvare koje kao konsalting radim godinama, a to je pomoć preduzetnicima i onima koji to planiraju da postanu. Međutim, vremenom sam shvatio da postoji jako veliki broj zajedničkih problema i da je to možda nešto što zapravo u malim grupama može da se prođe vrlo efikasno, može da bude povoljno i može nekome da da sva ona najvažnija razjašnjenja i informacije koja su im potrebne da bi doneli adekvatnu odluku. Bilo da se tek upuštaju u biznis, razmišljaju o tome da pokrenu svoju priču Ili da imaju biznis koji je sada u nekoj poziciji, na nekoj prekretnici ili prosto pokušavaju da ga spreme za neki naredni korak. Više informacija o tome možete videti na sajtu Pojačala. Prva generacija kreće početkom oktobra, a ukoliko sve bude kako treba, na svaka tri meseca ćemo pokretati istu priču. Postoje dva programa, jedan je za one koji tek planiraju da pokrenu biznis, a drugi je za one koji imaju biznis. Sve ostale informacije pročitajte na sajtu.

Ako imate svoj biznis, ili planirate da ga pokrenete online, ovo može da vam bude baš korisno. Orion telekom ima novu Web Hosting ponudu, sa paketima za različite potrebe: od manjih sajtova, blogova i portfolija, pa do većih projekata i više sajtova. Uz odabrane pakete trenutno važi i 30% popusta, a ono što je posebno korisno jeste da uz hosting dobijate i alat za samostalnu izradu sajta. Tu je AI Sitejet Builder, pa bez programiranja i bez tehničkog znanja možete sami da napravite i objavite svoj sajt.Uz to, dobijate i ono što je važno da sajt stvarno radi kako treba — brzinu, sigurnost i stabilan hosting, kao i .rs domen uz odabrane pakete. Ako želite jednostavniji i povoljniji put do sajta, posetite oriontelekom.rs ili se obratite direktno na biznis.prodaja@oriontelekom.rs

Redovni slušaoci i gledaci Pojačala već dobro znaju da je naš partner već nekoliko godina kompanija Epson i posebno smo im zahvalni na tome. Epson je japanska tehnološka kompanija sa dugom istorijom razvoja i inovacija, a prethodnih decenija bili su vrlo fokusirani na očuvanje životne sredine. Možda je upravo to i razlog što svake godine inoviraju najviše u domenu projektora i štampača za razne namene i već 20 godina proizvode zvanično najbolje projektore na svetu. Što se tiče štampe, od malih post štampača za svakodnevnu upotrebu u maloprodajama preko kućnih office rešenja pa do onih velikih za industrijsku upotrebu, Epson štampači su lideri u svakom od ovih segmenata. A osim izuzetno kvalitetnog otiska, nude i uštitu električne energije kao i zaštitu životne sredine od pakovanja do načina na koji se dopunjavaju i načina na koji se održavaju. Ukoliko ste zainteresovani za nešto ovako, sve informacije možete pronaći na sajtu www.epson.rs

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Iako kada pogledaš kalendar ne zvuči tako i ne deluje tako, ovo je godina jubileja i imaćemo nekoliko epizoda koje obeležavaju neke, meni lično važne jubileje, a važne i mojim gostima, jer da nisu, ne bi oni bili tu. A danas imam dvojicu ovaj, ljudi koje ja zovem ono “moja deca” i ja imam dosta dece koje sam skupio vremenom, al’ ovi su mi najlepši i najbolji i najčešće su bili ovde. Doduše svaki put pojedinačno, znači ukupno do sada po dva puta i ovo je treći, ali ako računamo znači to je peti, peti put, 300 godina. Ovaj, i zašto su oni važni? Pa zato što su oni iz nekog razloga još uvek imaju živaca i energije da pokušavaju da promene nešto umesto lepo da odustanu kao, kao svi odrasli ljudi. I eto, pre 10 godina su oni zvanično ovaj, ušli sa obe noge u preduzetništvo, to i možda i nije trebalo, ali evo sad sa ove distance je kasno da se predomisle. Ovaj, ali svakako, kako ono, sad ću zvučati kao narodna pevačica ali to je u redu, oni su moja omiljena greška. Moja omiljena greška u proceni, ja sam rekao nemojte, molim vas, a sad mi je žao što sam vam to rekao, al’ možda i to nije bilo loše jer vas je ovaj, nateralo da se iz inata pokrenete. U svakom slučaju dečaci, srećan vam 10. rođendan, da to bude prva dekada koju ćemo proslaviti a da ih proslavimo još mnogo i na kraju da ih proslavimo i u staračkom domu igrajući šah. Ovaj, hvala vam što radite sve što radite i što ste ostali takvi kakvi ste. A pričaćemo to i kakvi ste, i kakvi ste bili, i šta se promenilo u međuvremenu, i šta ste naučili, i zašto se kajete, za šta mislite da je bilo, da je bilo kako treba. No za one koji ne gledaju i samo slušaju, ja sam sad napravio uvod a vi uopšte ne znate da su moji gosti Goran Jankuloski i Miloš Skokić. Ovaj ozbiljni i ovaj romantični, Užičanin, ovaj, koji sada izgleda još intelektualnije i drugačije nego u prethodnim epizodama. Dobro mi došli.

Miloš Skokić: Bolje te našli.

Goran Jankuloski: Da, bolje te našli stvarno, peti put, ukupno.

Ivan Minić: Kako je, kako je napuniti 10 godina?

Miloš Skokić: E pa ovaj, jako čudno, zato što nam se malo prikralo. Ovaj, negde u na proleće smo pričali o tome kao, neko je rekao pa da vi sad slavite 10 godina i mi smo bili u fazonu a šta, šta sad treba da uradimo? Je l’ ti znaš? Pa ne, aj’ neku kampanju da napravimo nešto pa valjalo bi da nekako se obradujemo i da se poređamo i tako. Mene opteretilo jer sam se setio da su firme obično s kojima sarađujemo sa koma smo u kontaktu za 10 godina pravile neke gale neke događaje, a ko zna Gorana i mene zna da tu smo mi malo tanki. Ovaj, pa sam se zabrinuo da ćemo možda morati da se lepo obučemo i izdržimo govor.

Goran Jankuloski: Pazi jedna stvar koju ja znam o preduzetništvu za ovih 10 godina a to je svaki dan je u rovu i onako slabo vidiš iznad rova osim kad te ti ono retko kad primirje dozvoli i onda smo mi tako nekako u ono sastancima iz nedelje u nedelju mnogo više bili fokusirani na to kakav nam je Q1 nego što e da, znaš za šest meseci nam ide rođendan, valjalo bi krenuti da se spremamo. Ali eto vidiš nešto smo i naučili za 10 godina tako da spremili smo se. I to ovaj u uvek nezgodnom periodu za putare je to obično ovaj decembar, a za marketare je kraj leta, uvek nezgodan period jer hvala bogu nema nikog.

Miloš Skokić: Jeste. Pa morali ćemo nešto da uradimo tako da ono tu smo. Za prošli rođendan smo se malo izvukli, umesto govora imali smo neke polouimprovizovane stand-up skečeve od strane Gorana i mene. A umesto neke velike žurke smo imali neke kuće u Vojvodini i nešto, a sad smo ipak uradili ja bih rekao prilično veliku stvar da obeležimo. Deluje deluje spolja kao da nam je strašno bitno što smo napunili 10 godina. A to smo, to je bila zamisao, hteli smo da tako izgleda.

Goran Jankuloski: Pravo da ti kažem mi radili smo onu stvar koju uvek uradimo, a to je svi su tako bacili na sto šta će oni da urade i mi smo rekli važi, sve od toga. I samo se sve desilo. I taj i taj deo nismo očekivali.

Ivan Minić: Pa dobro, možda ste dobro okupili ljude oko sebe.

Miloš Skokić: Rekao bih da jesmo. Mislim ono, možda sad nije neka prva stvar o kojoj treba da pričamo i najvažnija, ali u nekom momentu ćemo se dotaći kako se to desilo od prvog nekog sedanja oko češanja po glavi gde moramo nešto da uradimo za 10 godina, do najveće regrutacije unutar Žiške. Mislim da nikad nismo imali projekat koji regrutuje taj broj ljudi. Znači to je obično samo head count. Radili smo jako velike kampanje u timovima ne znam šest, osam ljudi, a rođendan Žiške operativno organizovalo se desi na primer 15 ljudi. To je čudno onako, neočekivano.

Goran Jankuloski: Možda čak i jače. Ali sećaš se naših prvih videa? Ono dosta ljudi mi je pisalo i reklo sećam se ono kad ste vi počinjali pa ste snimali svežte vide ono vi pravite policu, ono vi idete pa tad je bio ice bucket challenge te te godine tako da smo se i mi tu uključili. Ili recimo bio je naš čuveni video kad smo zaposlili prve ljude, išli smo po parkingu i širili se i bilo pančlajn je bio širimo se. I ovaj generalno su ljudi naučili da nas povezuju sa tim videima e ovo je prvi put da smo zaista u ovoj novoj široj zreloj postavi Žiške uspeli da regrutujemo praktično celu agenciju da se pozabavi tako nečim.

Miloš Skokić: I da nas ljudi zovu da nam kažu e ovo liči na onu staru žišku. Jer to je najlepše kad su nam rekli, ovo liči na staru žišku. Jer to je to je bila poenta to smo hteli.

Goran Jankuloski: Jer ako smo nešto želeli, to je da znate da ništa nismo naučili ovih 10 godina. Da smo da isti ostali.

Ivan Minić: Samo nemate više krofna sto i to je to brate.

Goran Jankuloski: Nema, e pa da. Ovaj krofna sto je ovaj otišao u u istoriju nažalost ali ostao je kao onaj simbol znaš uvek postoji to ovaj Jeff Bezos to zove pravilo dve pice. To je a ono dok je firma dovoljno mala da svi mogu da se okupe na jednom mestu. I onda nema šuma u komunikaciji i sve možeš da ovaj završiš oko tog jednog stola. Ali da nekako je došlo vreme bilo i da se ratosiljamo od tog stola i da pređemo u mnogo veću kancelariju i nekako se i Žiška dosta transformisala u poslednjih par godina.

Miloš Skokić: A ja mislim da je ovako znači, prvo je bio mali sto i mala kancelarija gde svi mogu da sede, onda velika kancelarija gde stvarno svi sede, a sada velika kancelarija u kojoj u suštini opet bismo mogli da stanemo onu malu zbog tog, koliko se uopšte rad promenio koncepcija, koncept organizovanja tima, recimo danas je u kancu bilo Nas jedno pet, šest, sad rad od kuće, mislim. Ne da ljudi ne rade, da zvučalo, nego imamo puno zaposlenih, dobro nam ide nego nego hoće da kažem, promenio se taj ceo koncept i sad recimo danas. Stvarno nam jeste malo čudan bio dan. Al bilo nas je recimo četiri pet u kancelariji, onoj našoj kancelariji koja je u suštini zamišljena da u njoj može da sedi čet 40 ljudi. Tako da ono, sutra će na primer biti više, ali ovaj to je samo jedan primer ovaj koliko se koliko se bizarno puno stvari promenilo. Ne znam ono, korona, samo ću to pomenuti u sred tih 10 godina.

DESET GODINA PROMENA 

Ivan Minić: Pa baš sam hteo da da da primetim da da ste birali 10 godina kad ćete ovo da radite možda ste mogli da izaberete i neki period koji je malo lakši i malo manje problematičan i i i naporan i stresan i prisilno transformišući.

Miloš Skokić: Pa recimo ja kada ja kada razmišljam o tome kada smo mi počeli, uvek mi se vrati ona anegdota Ivana Stankovića iz kakodalogije, kada objašnjava kako je zatvorio medijsko tržište u Mostaru, tako što je išao i onda vozio Harley-a koji je ostavio nekom liku koji je tamo imao neke lokalne radije i onda nam taj način uspeo da za da za svog klijenta obezbedi reklamu na toj teritoriji. I ja kad kad sam pročitao to ja sam bio u fazonu, ovo nikada u životu ne bismo nazvali recimo mogli da realizujemo. Ali sa druge strane mi jesmo rasli u vreme koje je više pogodovalo našim talentima, odnosno onome što smo mi znali da uradimo. Iz ove perspektive i to je baš nešto što smo mnogo pričali sad kad je krenula AI. I sad, kad je kad je se zaletela AI priča, to je mi smo direktan produkt digitalne te social media revolucije u advertisingu. Jedini razlog zašto mi postojimo ovakvi kakvi postojimo jeste zato što se to desilo to, plus mi, ali ne samo mi i nije slučajnost. I mnogo je zanimljivo zato što sad 10 godina kasnije, eto nas opet na početku jedne nove transformacije. Sad je pitanje ko ko smo mi likovi sad u toj priči. Jer možda smo mi sada skroz druga neka uloga u toj u toj priči, u smislu moj najveći strah je da smo mi sada velika agencija koja kaže, ovo pff ovo će da prođe. Razumeš kao, al to je veliki pritisak od toga što razmišljaš o tome.

Goran Jankuloski: Ali sve prođe. Samo je pitanje sa kojim posledicama.

Miloš Skokić: Jeste, jeste, to je tačno.

KAKO JE ŽIŠKA POČELA 

Ivan Minić: Hajmo da se vratimo i da da probamo da prođemo neke ključne tačke u tih 10 godina. Mislim, prolazili smo ih mi lično, pričali smo o tome i u pojedinačnim epizodama, pričali smo prošle godine deo te priče i u u u intervjuu koji smo uradili za za Našu mrežu. I meni su svi ti razgovori, posebno onaj deo koji nije završio javno, uvek bili ovaj izuzetno dragi i važni. Uh zato što, opet ću insistirati na na tome da, čime vam bude neprijatno, zato što ste izrasli u sjajne ljude. I vi ste stvorili neke i pomogli da izrastu neki sjajni ljudi koji su deo vaših timova i ja sam jako ponosan na to kakvi su svi oni i kakvi ste vi. Ali ono što hoću da kažem je da, mislim da je to uh da je to zbog toga što ste vi takvi, a ne zato što su okolnosti bile takve, da su se neke stvari desile na dobar način uprkos onome kako su struje vodile da se stvari dešavaju. Vi ste u suštini u tu celu priču krenuli prilično naivno i onako otvorena srca, i ne baš nešto sa jasnom idejom šta i kako, više mora nešto dobro da se desi. Zaslužili smo da se nešto dobro desi, i jeste. Ali evo dajte neki pregled kako je to bilo i kako vam sada deluje to sa ove distance.

Goran Jankuloski: Kada smo kretali uh, mi smo u suštini imali da, dva cilja. Ovaj, nismo mi to tako formulisali tada, mi smo tada bili puni nekog entuzijazma i energije i ovaj, ko zna kako smo zvučali nekome ko bi nas saslušao tada.

Miloš Skokić: Užas.

Goran Jankuloski: Verovatno jako da. Ali, post festum onako ovaj vraćajući se unazad mi smo shvatili da smo oduvek zapravo želeli da uradimo dve stvari. Jedna je bila da pravimo najbolje reklame, odnosno najbolje kampanje, ali je to značilo, to je bilo veoma izraženo šta smo mi pod time podrazumevali i tu je ta digitalna transformacija bila jako bitna, zato što mi smo izuzetno poštovali sve što rade naše kolege, ali videli smo da nije poteklo sa interneta, nije poteklo sa društvenih mreža. Tamo gde se stvara kultura, nije čak ni poenta da se sad gađamo ciframa ko ima koliko impresija ili koliko ima uh sati pregleda. Nego odande odakle kreću novi kulturni pokreti, tu smo želeli da ubacimo naše kampanje. I da onda iz toga izađe ceo ekosistem integrisane kampanje. Znači imali smo veoma jasnu viziju šta želimo, kako želimo da izgledaju naše kampanje. To jest kampanje koje mi pravimo za brendove. A druga stvar koju smo želeli je bila da napravimo advertising da bude održiva profesija. I ako se sećaš tada kada smo mi počinjali, bila je moda da se ono svi su bili hashtag agency life, ovaj pičevi su se radili u overtime-u, uh glavna fora je bila ti ako si account, izašao sam u 10 uveče, 11 uveče, 12 uveče. Glavna fora je bila, jao izvinite nismo nam je prošao mejl evo šaljemo vam u 10 do 9 prezentaciju za pič gde je rok bio juče u pet zato što znamo da ste vi otišli kući, niste pogledali pa da smo mi uzeli celu noć da bismo to radili i tako dalje. Ta vrsta spaljivanja je u agencijama generalno formirala onaj protočni bojler gde talenti se jako brzo spale, onda odlaze, beže kod klijenta. Iz naše generacije ovaj jako malo ljudi uopšte ostalo u advertisingu zato što su talenti odlazili u IT, u kripto, u betting, gde god je nekako bilo mnogo više resursa i mogao si da nekako računaš na održivi obim posla. U džunglu.

Miloš Skokić: Tako je, u džungli.

Goran Jankuloski: I sad, evo Miloše ti možeš da analiziraš gde smo sa ta dva naša cilja danas posle 10 godina.

UČENJE MENADŽMENTA U HODU

Miloš Skokić: I hvala ti, sad si ti preskočio. Mislim kao, sad ćemo malo početak pa kraj, ali šalim se. Jesmo mi krenuli s tim, ali sa druge strane nismo imali uh ideju baš ko će s nama to da radi. U smislu nismo imali, kako to ljudi zamišljaju, ono dogovorene, sigurne stvari u početku, je l’, pa su se one desile malo posle. Uh, jeste, to je bila vizija, al ono što ja mislim da nama obeležilo naredne godine je zapravo, Goran i ja kad smo otvorili agenciju o advertisingu smo ponešto znali, ali o menadžmentu ama baš ništa.

Goran Jankuloski: Srećom.

Miloš Skokić: Ali kad kažem menadžment mislim kao vrlo širok koncept.

Goran Jankuloski: Preduzetništvo.

Miloš Skokić: Preduzetništvo, vođenje firme. Jeste. Ovaj, i mislim da su naredne te godine bile obeležene, okej, s jedne strane radom u našoj industriji, advertisingu, a s druge strane, u velikoj meri obeležene time da nas dvojica naučimo da vodimo tu firmu. Vrlo sporo, bolno, u 40 modova načina organizacije koncepta, organizovanja tima, recimo. Danas je u kancu bilo. Nismo imali.

Goran Jankuloski: Sad bukvalno mislim kad bismo pokušali da se prisetimo svih načina na koji je Žiška vođena i da je formalizujemo kako su se menjali forumi, kako su se menjale uloge, kako su se menjale tvoja i moja uloga, nemam pojma načini komunikacije i tako dalje. Mislim da je velika ta stvar da smo mi u paraleli dok smo dobijali klijente i rasli, hajde kao kao agencija učili da radimo posao, uh učili u stvari biznis, kako se vodi cela stvar, kako se pravi kobasica ili kako već. Ovaj, i mislim da je da je ta stvar obeležila neki taj središnji period.

Miloš Skokić: Recimo u mojoj glavi sad ti me ispravi uvek imamo neko drugo tumačenje, al negde od 8 ljudi pa do ne znam sad 20 ljudi ono. Ništa ne može da spremi za to. Goran je imao tu kao izreku kako se kaže, ovo nas nisu učili na fonu. I to smo imali internu foru kad god se desi nešto, al to nisu stvari, bukvalno neću ni da ih objašnjavam, pošto to samo nikome odgovara na to pitanje, to potpuno neki ljudski faktori, potpuno neki ono weird, weird slučajevi ono, polupa osoba na poslu, slomi ekran telefona, da li je to nekako naša odgovornost?

Ivan Minić: Znao sam da će jedan od dve stvari mnogo sam hteo da pogodim šta je, da. E, vidi mislim, ja imam tu teoriju da kada dođe 13. osoba u firmu mora da se piše uputstvo za upotrebu toaleta. Zato što posle 12 osoba se obavezno pojavi neko za koga mora da postoji uputstvo, jer ako nema uputstvo onda je, znaš, anything goes, a ako ima uputstvo onda možeš da skreneš pažnju da si možda bi bilo da se po uputstvo i kao mora da se uvede pravilo kog dana se čisti ovaj frižider, jer u suprotnom zovemo sa Biološkog fakulteta da se uzimaju nove kulture posle par meseci.

Miloš Skokić: Da, možda ste otkrili novi život. Ovaj, mi nemamo pravila, sad zanimljivo si spomenuo WC, ali imamo kao veliku kontroverzu vezano za toalet u Žiški. A to je, imamo dva toaleta i onda je postoje dve škole mišljenja. Jedna škola mišljenja je da su to muški i ženski toalet, a druga škola mišljenja je da se tebi nije dovoljno žurilo. Kao pa mislim, morao bi da brineš o toj dilemi. Ali da, s jedne strane klijenti i rad advertising, da napravimo dobre reklame što Goran kaže, uh, sa druge strane menadžment veštine, i treća stvar koja je meni postala jasna sad kad sam onako, u poziciji da ne mora baš svako jutro da se probudim i da onako odmah krenem da trčim i radim neku stvar koja hitna, jeste da mi, a to je i nama obeležilo ovih deset godina u industriji, ti verovatno primećuješ iz podcasta. Ja stvarno mislim da ja kad probam da shvatim i objasnim ljudima sa kojima pričam o našem poslu u u advertisingu. Znači s obzirom da smo mi neka mala zemlja a deo smo neke velike Evrope, sveta i tako dalje, imamo i svetske klijente. Prosto nekako je najlakše reći, objasnim ljudima mi pratimo te trendove kao, znaš šta se radi napolju i ti probaš to isto, malo ono prepišeš, to dođe tebi sa zaostatkom ti to implementiraš, onda dobiješ neke nagrade u Srbiji i misliš se kao evo, to je to, mi to isto znamo da radimo. A moj, moje neko shvatanje da u ovih 10 godina uh stvari su tekle po pitanju recimo društvenih mreža apsolutno u realnom vremenu u Srbiji i u svetu. To nije bilo nešto gde smo mi nešto, mislim ja kažem trendovi sad naravno, neko napravi format videa pre tebe on ga je u Americi mi smo to ovde, ali kažem, da bi bio agencija koja je dobra i relevatna u advertising na internetu ti si morao da otkrivaš pravila bukvalno dok si ih pisao, u smislu nisi mogao da kažeš ja sam sada smislio to pa smo mi napravili neku, mi smo napisali bukvalno, to je i bio nekako naš claim to fame hajde da kažem i i razlog zašto smo uopšte mogli da postojimo jeste zato što smo uspeli da neke stvari prilično prilično shvatimo vrlo rano zajedno sa ljudima u Njujorku. Ja sam potpuno ubeđen u to, da mi radimo neke dobre svetske stvari u istom trenutku sa timovima u nekim svetskim hubovima. Na globalnom nivou, ne sad, a nismo nismo kaskali za trendovima prosto tako teče digital, nemaš i to ne to je prva prva prva revolucija verovatno koja se prela na takav način zato što nije bilo ograničenja infrastrukture koji inače postoje za sve druge inovacije, nego sad tu su svi imaju isti softver u kom funkcioniše. Isto to bi trebalo da se desi sada sa ovim veštačkom inteligencijom na isti takav način i ako je ono to je jedini lek koji mi imamo u celoj ovoj priči to je sad se trudimo i upiremo iz sve snage da provalimo šta to sada znači, jer sad imamo ponovo priliku. To smo mi u stvari sve vreme znali i izmislili i sve. Na to ne može da se desi u prve godine.

ŠTA NISU OČEKIVALI KAD SU OSNIVALI FIRMU

Goran Jankuloski: Da, negde u tvojim pitanjima za pripremu stoji ono šta vas je najviše iznenadilo, odnosno šta niste očekivali kada ste osnivali kompaniju. To je za nas recimo bila najveća promena, a to je mi smo zbog toga što smo imali jako dobre argumente bili smo veoma ostrašćeni o tome kako bi kampanja trebalo da izgleda i mislili smo da ako samo nas staviš u sobu sa ljudima da ćemo mi snagom argumenata i ubeđenja da izvučemo to ono, desiće se šta god da treba da se desi vi ćete da nam pustite nas ono da da radimo. I onda smo shvatili da da, mora da prođe mnogo vremena i moramo da uđemo u prvu sobu u koju ikad uđemo moramo da uđemo sa, mi smo likovi koji znaju to i onda da još odradimo godinu dana pešadije u kojima odradimo svaki korak kako treba da bismo namestili uspeh koji onda dođe tek za neke dve godine. 

Miloš Skokić: Nama je u početku bilo dosta glupo da radimo neke bazične stvari ima i toga, ovaj mislim da smo po prirodi baš nestrpljivi u poslu. Ovaj i onda na primer nikad nismo se previše trudili da klijenti razumeju na primer koji su naši kapaciteti. To banalno, zvuči banalno, ali kao nismo se dovoljno trudili da signaliziramo neku snagu. Nego odemo na sastanak i kao mi ćemo sad na suvo samo zato što smo mnogo pametni da ovo dobijemo. Al’ kao nismo razumeli da postoje četiri koraka pre toga od kojih je jedan da sa odu na neko piće da se malo popriča sa nekim da se vidi šta, šta su neke potrebe realne, pa je možda drugi da se možda popriča s nekim ovaj tu iz menadžmenta da se objasni da mi imamo 30 zaposlenih. Razumeš? Mislim malo zvuči sad ovako kad pričam grozno, ali to su neke realnosti posla a realnost posla nas dvojica nismo sve vreme u zadnjih 10 godina izgledali, što ti vrlo dobro znaš, nismo sve vreme izgledali kao neka dva lika u koje treba da staviš sve pare. Razumeš? Ovaj, ali to ima ne, i sad to zvuči smešno, ja se šalim na račun našeg izgleda i tako dalje, ali ima neke vrlo očigledne implikacije na biznis. Znači to je to kad kažem morali smo da ostarimo, morali smo malo da sednemo tu malo da vidimo malo da shvatimo da moramo da pričamo sa nekim ljudima. Da moramo nešto da izgovorimo, a ne samo da nam bude glupo, da pričamo istinu, razumeš?

Goran Jankuloski: A i takođe da mora da prođe vreme da bi ljudi razumeli na primer mi smo krenuli da trubimo na sva zvona pre pet godina ili četiri godine da smo kreativna agencija. Jer smo shvatili da je to zapravo ta promena koju mi pokušavamo da signaliziramo svima, a to je, već svi znaju u Srbiji da smo digitalna agencija. Ne moramo da objašnjavamo nekome da smo mi digitalno ono prva kreativna agencija potekla iz digitala što smo pokušali da nam bude prva pozicija. Nego smo sad ono mi smo najobičnija kreativna agencija. A ostalo vi već znate tamo iza toga OK. Ovaj ali recimo i posle četiri godine ponavljanja na sva usta to i dalje ljudima nije jasno. Jako, i ono ulazim na nove nove biznis sastanke, ljudima i dalje a stvarno, a vi ste radili onu Imlek kampanju, ono što je bio onaj bilbord? Pa nemoguće.

AGENCIJE, KLIJENTI I NEPISMENO TRŽIŠTE

Ivan Minić: Pa dobro mislim znaš kako. Prvo, mislim to što što vi opisujete to se u osiguranju zove doživljenje. Znači to Znači sve kad, ti kad uplatiš životno osiguranje ti samo treba da doživiš. I onda dobiješ novac. Ovaj, to što kažete da ste u suštini bili potpuno nespremni, mislim da je to jako dobro zapravo, iz mnogo razloga. Zato što da ste bili spremni na način na koji se to tradicionalno radilo nikad ne biste napravili ovo. Nego biste napravili nešto što se mnogo više oslanja na to kako su se stvari radile pre toga. Vi ste ljudi koji nemaju problem da odu na ručak, ali niste ljudi koji po defaultu idu na ručkove sa klijentima i tetoše klijente na taj način zato što mislim da ne morate. To ne znači da kad se upoznate nećete sa nekim klijentima i bivšim klijentima postati i prijatelji i želeti da se viđate i sve ostalo. Ili ne, ovaj ali nećete to raditi po defaultu zato što to industrija radi po defaultu prethodnih 60 godina i nije nas dovelo nigde dobro. Ja se slažem i smatram da se gro posla završava na ručkovima doručcima, u kafani i tako dalje, ali mislim da je to stvar koja se u 95% slučajeva nažalost u zloupotrebljava. Znači ti imaš taj talenat da pričaš sa ljudima i onda radiš taj posao jer to je tvoj talenat. Ali brate tvoj talenat mora da proistekne iz neke vrednosti koju pružaš. I to to mislim da se da se prečesto ovaj izgubi. E ono što me što se meni jako dopalo kada smo pravili onu konferenciju vašu pre pet godina, što ste vi to shvatili samo ste vi rekli naši će ti pregovori razgovori sa klijentima da budu potpuno autentični naši. Prvi sastanak treba da bude takav da je svima u prostoriji neprijatno. E sad ta neprijatnost može da ima razne pojavne oblike. Neprijatnosti su leptirići u stomaku. Lepa neprijatnost. E, idealno bi bilo kada bi sastanci zapravo bili takvi, ali i da ste probali sve to da radite by the book kako se radi, napravili biste by the book agenciju, kakvih ima previše i koje ne služe ničemu. I ta podela, nažalost mislim da da to prepoznavanje šta je zapravo šta i ko se čime bavi, da nije problem u vama, problem je u tome što nam je tržište nepismeno. S jedne strane a s druge strane, što su jebi ga svi radili sve u nekom trenutku i jer to jedna što su hteli da rade nije moglo da plati sve račune.

Miloš Skokić: Slažem se sa te dve stvari, ali bih dodao još jednu jako bitnu stvar koja mislim da je istina i u Srbiji i u svetu. A to je da su marketari, svaštojedi koji pokušavaju sve da uvuku u u marketing i u to što oni rade. Na primer, savršen primer za to mi je performance marketing. Koji ne bi trebalo da se zove marketing nego bi trebalo da se zove online prodaja. Zbog toga što ako ja mogu da ono uradim atribuciju od banera koji ti klikneš do na kraju prodaje ti si, ti se baviš prodajom. To nije marketing. Ali zbog toga što smo mi kada je to počinjalo, videli da bi možda neke agencije tu mogle nešto da zagrabe, mi smo od toga napravili kao performance marketing i time smo kreirali totalnu papazjaniju, zato što zato što odatle kreću svi ono mitovi koji nam prave probleme posle ako radiš brand advertising. A to je sve može da se meri, na digitalu možeš svaki klik da vidiš šta možeš da targetiraš ljude u glavu i tako dalje onda ispostavi da ne možeš baš zato što nemaš baš pravo pristupa svakome i tako dalje i tako dalje.

Ivan Minić: Dobro, mislim, činjenica je da kad smo počinjali sa svim tim stvari su bile mnogo jednostavnije i to je sve mnogo bolje radilo. Vremenom su došli zli ljudi ograničili sve i zakomplikovali stvari. Ali mislim da taj taj problem eto baš konkretno ako pričamo o performansu, skoro nijedna agencija ne ume da radi performance. Samo agencije koje rade samo performance, znaju da rade performance. Svi ostali prodaju nešto. Znači i nekome ko je ogroman i zapravo ga ne zanima pojedinačni proizvod ili usluga kako će se prodavati, njima performance znači da nismo stavili na preglede nego smo stavili na klikove. Znači to nije performance. Zna se šta je performance, performance je tehnički, zahtevna, kompleksna stvar ima gomilu svojih problema koji su pakao atribucije i svega ostalog to većina agencija koje kao jednu od stavki jednu od silosa imaju performance ne radi ništa od toga i nema ni jednu osobu u firmi koja to ume da radi.

Miloš Skokić: Pa zato što je po prirodi stvari ograničeno na veoma uzak opseg gde uopšte to može da radi. A to su klijenti koji su dovoljno mali da se ne isplati da da da ne isplati da zaposle nekoga totalno in-house, a opet moraju da budu dovoljno veliki da bi se isplatili agenciji da ih radi. I to je taj neki opseg između ono 500 i 5.000 mesečnog spenda i da slučajno se ne naduva preko toga jer u tom slučaju klijent već može da zašilji olovku i da shvati da bi mogao lako da dobije nekoga sa tržišta ko je ej medior, možda ne zna baš sve napredne tehnike ali brate ako ima ceo dan da radi samo jedan brend pa bolje će da ga narihta nego što će to da ga neki čovek u agenciji koji, koje je to jedan od 12 klijenata na meniju.

Ivan Minić: Ima, ima istine. Činjenica je da ja 25 godina ponavljam to da razlog zašto je marketing na lošem glasu su marketari. Znači, mi smo problem. Ne možda nas trojica za stolom i ne možda još 15 ljudi koje volimo, cenimo, poštujemo i sa kojima radimo, ali generalno mi smo problem. Ono, kao, ne znam jesam li vam rekao, ali ljudi lažu. Ja, ovo, šta, ljudi lažu. A sad kad imaju AI, lažu i na engleskom. Znači, ne biste verovali, lažu i na engleskom. Znači, evo malopre sam imao neku scenu gde sam dobio, kao, hajde da baciš pogled i ti na ovaj materijal koji je stigao i, kao, šta je ovo? Mislim, da li je isporučeno sve po stavkama što piše da treba da bude isporučeno? Da li je, ono, ljudska ruka kročila u ove dokumente? Ne.

Miloš Skokić: Zvuči kao da je Klod isušio jezero u Montani.

Ivan Minić: Tako je.

CLAUDISH I PREPUŠTANJE RAZMIŠLJANJA AI ALATIMA

Miloš Skokić: Ne znam da li ste primetili da se razvio poseban jezik koji se zove claudish. A to je ono sliči na srpski, ali zapravo ti kad pogledaš te reči to nije srpski jezik.

Goran Jankuloski: Da. Stavio si ti stavio si ti ovaj skrinšot jedan koji je bio dosta onako uznemirujući ovaj.

Miloš Skokić: Ali to je baš onako video sam da niko nije skapirao osim ljudi koji znaju o čemu pričam, ali to je to ono, kao jako je blizu, ali zapravo nijedna osoba nikada tako ne bi izgovorila tu kombinaciju tih reči tim redom. I onda kao da čitaš ali ono pokušavaš da držiš oči u razrokom položaju.

Ivan Minić: Misliš, to nije samo novi jezik to je signal da se vremena menjaju. Znaš tu frazu.

Miloš Skokić: Znam, to, ali ne ne mislim na nju da da ovo je još gore, da, da znam, znam.

Ivan Minić: Šta šta mene ubija u pojam u toj celoj situaciji. Znači okej, Klod je briljantan alat tu, nema šta da se priča. Meni lično ne odgovara, moj problem ja sam na svoju ruku. Ja imam svoj ono kao suit koji koristim, koji u principu je Gemini za ono što koristi mozak, ChatGPT za neku kreativu iz za neku vrstu ovaj za za neku vrstu pisanja. Jer sam ja uspeo da napegla ChatGPT da piše kao ja, kad mi treba da piše kao ja, s tim što ja mu ne kažem napiši sad mi napiši 12 pričica, nego mu kažem e ja sam sad umoran i nemam vremena, ja ću tebi da izdiktiram priču od pet minuta a ti je strukturiraj kako ja strukturiram, i da i da, i onda ja to uzmem i sredim i to bude dosta dobro.

Miloš Skokić: Lepa podela rada.

Ivan Minić: E, sad šta ja mislim, šta je, šta sam hteo da kažem? Jedna stvar je kada ti uzmeš alat da ti pomogne da da odradi neki deo stvari. Znači da ti uradi neku analizu da ti da neke komentare, pa čak i da ono bounce-uješ neke ideje, ima hiljadu stvari koje možeš da uradiš. Ali onog trenutka kada svoju potrebu za razmišljanjem prebaciš tamo, krećeš na ono put bez povratka. Ne mora to da bude tako, ali u praksi to se prečesto dešava da ljudi misle e ovo sam rešio hajde dalje. Nisi ga rešio. I ja stalno pravim tu paralelu jer ne znam, ne sećam se ni jedne druge stvari koja se desila tako. U stvari sećam se dve hajde. Prva stvar koja se desila, ja sam znao sve brojeve telefona do trenutka dok ih nisam imao sve u telefonu. Druga stvar ja sam sve gradove u koje sam išao pre Google Mape i dan danas znam da vozim kroz njih. Onog trenutka kad je Google Mapa došla i kad sam ja išao na neku konkretnu lokaciju ja slušam komande, brate ja ne znam ništa. Ako znam da se snađem u tim gradovima to je zato što uveče ugasim sednem i napravim 150 km po gradu i kad se izgubim je vam kažem vrati me u centar pa ajmo opet. I zato možda neke stvari znam, ali čim ono offload-uješ taj deo priče. Gubiš ono što je u principu jedina vrednost koju ti donosiš za sto. To je taj tvoj jedinstveni pogled, to je to tvoje jedinstveni, jedinstveni set znanja i iskustava koje si doneo i koji može da proizvede nešto što nije derivativno. Ja ne mislim da mislim naš posao je, ono, ima ljudi koji se bave ozbiljnim poslom, znaš ono, kardiohirurgija, vatrogasci, naš posao nije ozbiljan na taj način. I ne mislim da sve nužno mora da bude kreativno i originalno nikad smišljeno ranije. Ali i to da nešto poznato upakuješ na dobar način je umetnost. To isto ne može svako da spoji dva različita konteksta u nešto novo što je što je jedinstveno. S tiče utisak i mislim da toga ima mnogo više nego ikad jednim delom zato što prosto svi ekosistemi ovaj to favorizuju, da sada trendovske stvari i i da kažemo klasični trendovi i newsjacking i slično su najfavorizovaniji sadržaji koji postoje i da sve ostalo, osim ako stvarno nije nešto što ono istriggeruje veliki broj ljudi, for whatever usually bad reason, ovaj nema šanse da se da se probije. A krivi smo mi. Mi smo do toga doveli. Mi smo zajahali svaku stvar koja se pojavila. I zato mislim da znaš ono tradicionalni pristup tome je, ovo je novo, sačekaćemo pet godina pa ćemo da vidimo da l’ će i dalje da postoji a do tad nemoj mnogo da se udubljujete ali ako vidite nešto, ono budite najgora pijavica koja postoji na svetu. E vi od starta niste tako i zato mislim i da ste napravili takve stvari.

KRITIČKO MIŠLJENJE I PRAVILA ZA AI U ŽIŠKI 

Miloš Skokić: Baš je zanimljivo ovo što pričaš i baš razmišljam što si rekao malo sam ostao u glavi na onom momentu gde ljudi krenu da koriste AI i outsource-uju mu razmišljanje. Mislim da se to ne desi namerno. I to mislim da je važna distinkcija tu da napravimo. Mislim da ljudi malo naivno uđu u korišćenje, niko im ne postoji i dalje sistem. Ne postoji ni u velikim kompanijama jasni guidelines, to znamo jer smo radili neko istraživanje. Dobiješ neki alat, dobiješ neki imperativ od uprave da uštediš neke pare koristeći alate ili ne, ali verovatnije da. I ti uđeš u sve to bez nekih realnih ideja niti ograničenja, niti smernica šta da radiš. I šta se prvo desi, ti probaš nešto da napraviš i tebi se na tvoj mali input vrati najveći output koji si u životu dobio. Vrati ti se ne znam 20 strana nečega, ma baš ono što si malo pre rekao, prelepi dokumenti, prezentacije, tekstovi, sve čekirano i tako dalje. Mislim da ljudi ne primete momenat, nije im instinktivno da oni to kažu, ne nisam ti ovo tražio, hajmo ispočetka, izbriši sve. Nego kao, instinkt je oduševljenje i uzbuđenje. Za prosečnog čoveka.

Goran Jankuloski: Jao šta je ovo. 

Miloš Skokić: E, ja mislim da je tu glavni problem što ako ti to što ti na na jednu rečenicu izbaci najbolju priču koju si ti ikad napisao problem je što nikad nisi napisao priču. A ne u tome što je to dobro.

Goran Jankuloski: Kriterijumi, tako je, da, da.

Miloš Skokić: Znaš. Ali mislim da tvoja poenta u stvari u jednoj reči, u par reči je kritičko mišljenje. Koje kao. Cela ta stvar, koju možda primeniš na AI, kao novu stvar, možda da primeniš na vertikalni video kao novu stvar. Kada, kada se pojavljivao. Možeš da ga primeniš na ono, nemam pojma sad, sad ni ponestaje primera, ali doslovno kakvu god promenu.

Ivan Minić: Pa generalno i društvo bi bilo nešto malo bolje kad bi bilo malo više kritičkog mišljenja, da, i sposobnosti za isto. 

Miloš Skokić: Ali mislim da i dalje tu postoji kako kako bih rekao ja baš nisam ni blizu toga da nešto odustanem od toga, iskreno. Baš, ja se nešto nadam da će to sve na kraju dovesti do toga da ćemo mnogo veće kriterijume imati od toga šta prezentujemo jedni drugima. Bilo kao pisani rad, bilo kao prezentaciju. A mogu samo kratko kažem pravilo koje smo ispostavili u Žiški? Ne možeš da prezentuješ AI rad. Možeš ti sam kod kuće da generišeš u svoja četiri zida hiljade slajdova, ali kad dođeš na sastanak ne možeš da prezentuješ to. Znači mora da bude tvoja artikulacija. Ne možeš da ljude zasipaš svojim AI-jem. Što smo doveli to pravilo? Zato što po defoltu smo krenuli da se gađamo nekim ultradizajniranim, opet kažemo, predlozima i prezentacijama. I sad mi, po instinktu na sastanku, navikli smo da je rešeno već pitanje na sastanku, da je bolji onaj sagovornik koji je doneo prezentaciju od 20 slajdova, jer mora da se potrudio kada je napravio 20 slajdova.. Ali ta logika ne važi ako Goran može da generiše svoj Claude tako što ga je voice brief-ovao u kolima dok je vozio se da kupi namirnice, onda to više nije ta prezentacija, više ne znači to. A ja po default-u sedim i slušam ga pola sata. A to je naših jedinih pola sata danas. Navodim ekstreman primer to ne nije tako.

Goran Jankuloski: Ali evo ti primera od danas, naš tim je vežbao za pič, ja sam ih snimio. I ovaj dao sam im svoj feedback. A onda sam transkript njihov njihovih prezentacije poslao u Claude i pitao ga da li možeš da im ti daš ono zamisli si trener javnog nastupa i da im feedback. I on je kreirao landing page koji izgleda veoma impresivno u kome je sračunao koliko su oni tačno minuta govorili ko je tačno koliko Znači gomila nekih veoma zanimljiv infografike. Međutim pola od 1:00 saveta kojim je dao su bili loši. Tačnije katastrofalni. Znači ono veoma je insistirao na nečemu što je pročitao u knjizi da je jako bitno a zapravo nije. Odnosno rekao je otvori jako i zatvori jako i onda je njemu mnogo smetalo što smo mi prvo malo ćaskali na početku a naravno da ćeš prvo ćaskati na početku jer ne može sastanak da krene samo tako što ti izađeš na stage kao da si Steve Jobs što je ono što je on pročitao u knjizi. Međutim šta je poenta? Ti kada kada bih ja to njima dao kao moj rad oni bi ne ne bi imali razloga zašto da mi veruju. Kao kako koji od tih ono četiri, kojih su dva koje ja treba da ti verujem? Kao kada ti ja nešto prezentujem ja sam promislio o svakoj tački koju ti govorim. Možda nisam najbolji trener javnog nastupa ali za ove četiri stvari koje ti govorim sam ti sigurno pomoći to ti garantujem. To je ono što mi zapravo ono radimo jedni drugima kada kao dajemo feedback ili kada ono prezentujemo neki predlog. Ja sam o svakoj tački ovoga razmislio to ti garantujem.

Miloš Skokić: I mogu da potpišem. Odgovorno slično. Isto primer ja nešto radio za program za praksu i napravio super prezentaciju da objasnim šta nešto treba da uradim. Al’ nisam video da mi je Claude ishalucinirao i da sve vreme priča da praksa traje pet meseci. A ne a ne traje šest. I pošaljem taj dokument svima da vide a praktikantu novom Tian-u, HR-u, raznim ljudima. I meni krenu da stižu poruke na Slack-u kao e od kad smo promenili da je praksa pet meseci. I to ne jedna nego s tri strane. Znači napravio sam sranje realno. Zato što sam uradio ovo što sam malo pre rekao ne treba da radim. U suštini. Al’ to je samo primer mislim.

Ivan Minić: Samo primer da ljudi čitaju prezentacije što što nije inače.

Goran Jankuloski: Da većina je bila dobra znaš ali. Može da stvori haos. Ja sam uveo neku novu neko novo pravilo mislim da za ono za lično korišćenje. Mislim da smo bili jako impresionirani činjenicom da on može da glumi da je kreativan. Ovaj i da može da dođe do 90% toga da liči da je to kreativno. Međutim problem sa kreativnošću je 90% blizu kreativnosti zapravo je 0%. Ne dobiješ ono što je korisno. I to liči na slop. Međutim ono što sam sada uveo je ono koristim ga kao ono asistenta koji je samo beskrajno moćan i beskrajno glup. I sada sam super sa njim. Zato što na primer pošaljem ga u slek, idi poslednjih šest meseci, vidi šta sam sve javio ko se ikada javio na prodaju. Svaki dan kada sam javio upiši koji datum i šta je bilo. Napravi od toga log pa onda da vidimo hajde sad izračunaj koje smo pičeve imali. Neću ja da idem da se sad kako sam ranije išao, ja dođem do Miloša: Miloše koje smo ono pičeve imali. Je l’ piše onaj jedan još i tako dalje. Ne sad sad mi izvuci sve to i napravi mi neku analitiku i onda ću ja da ti objasnim kako da se zala da tu analitiku ovaj pitch nije bio kreativni nego je bio digitalni i tako dalje i tako dalje. Ali sad kao kada ga tretiram tako zapravo imam mnogo više koristi od njega.

Miloš Skokić: Da al’ ovo što si opisao niko nije objasnio ljudima koji rade u agenciji. Naročito mladim ljudima i sad izlaze generacije studenata koji su već dosta navikli na fakultetu da koriste AI alate na određeni način. Onda oni tako mladi dođu u agencije. Niko ne preuzme odgovornost da im objasni e ima ova cela velika stvar koja se dešava i ovako utiče na rad uz naše skromnim razumevanjem i trudom da to da to objasnimo. I zbog toga mi ćemo ovako, ti ćeš ovako, ovo su pravila ali ne pravila da bi smeli pravila nego da bismo mi ostali normalni znaš. I da bi i da bi rad i dalje imao smisla da bi da bismo uživali u njemu na kraju krajeva. I onda ovo sve što mi pričamo sad Goran i ja ti manje više pičujemo neke naše principe koje smo dogovorili a suštinski ti prepričavamo interno u Žiški kako se mi sad nosimo na neki način sa novom promenom. Bilo ih je puno u pr u prošlosti je l’ tako za ovih 10 godina al’ ova je neka najnovija, najsvežija, najzanimljivija. Možda i najveća. To sad možemo da pričamo o tome da li je to najveća promena. Ali ovaj zapravo pričamo o ti kako se mi nosimo s tom promenom. A mislim da je priča o trajanju ist priča o trajanju je priča o tome kako se nosiš sa promenom. Uvek je l’ tako. Tako da ovaj strašno je zanimljiva cela ta tema ima ogroman uticaj na sve nas. Sećam se kad smo prvi put brainstorm-ovali za desetogodišnjicu. Ispričaću za Nulu. Ja sam toliko nekako snažno osećao neki presek i neku ne samo zbog AI-ja, zbog tržišta, zbog političke klime, zbog celog nekog trenutka društvenog. I predložio sam da nam kampanja za desetogodišnjicu bude Nula. Da se zove Nula. I da koncept bude ono, restartujemo sve kountere. Sve nagrade ćemo da sklonimo, da vratimo u fioku, na nevidljivo mesto, skinućemo sve postere, znaš da imamo u kancu za najbolje kampanje.

Ivan Minić: Krenuće podkast ponovo.

Miloš Skokić: Krenuće podkast od nulte epizode. Ali razumeš otprilike poentu. Nije to bila dobra ideja za kampanju mislim ono, zaustavili smo se brzo objasnili su mi ljudi da je onako nejasno šta nula. Razumeš. Ali poenta je poenta toga je bila koliko sam ja jako osećao da mi moramo nekako sad da dokažemo da mi možemo još jednom sve. Razumeš me ono koliko je to tenzično u mojoj glavi bilo. Malo manje tenzično nego ovo što smo napravili.

Ivan Minić: Jako je, jako je smešno slušati stare ljude kako pričaju kako pričaju da žele da ostanu relevantni u celoj situaciji.

Goran Jankuloski: Tu malo je i tužno.

KAKO SU SE GORAN I MILOŠ PROMENILI 

Ivan Minić: Pa. Ovaj no 10 godina. Kroz 10 godina se desilo svašta. I vama lično i naravno firmi, i tržištu i zemlji i svetu. Um kako je to mislim kada vi gledate, a voleo bih da uradite unakrsno… ovaj kako je to uticalo na vas odnosno koje su najveće promene koje vidite kod onog drugog i kako se one ovaj reflektuju na na vaš partnerski odnos i na rad.

Miloš Skokić: Možemo po jedno. Ti kaži. Ti mene uvredi jednom pa ću ja tebe da uvredim jednom. Šalim se.

Goran Jankuloski: Ovaj… pa recimo prva stvar koju… ovo je sad možda ono dobar početak da se zarolamo zato što je nekontraverzno ali kada smo počinjali ti si bio account mislim inače. A ovaj danas bi te pre smatrao ako bi morali da te stavimo u neki ono neki kofer rekao bi kreativni odnosno taj kao kako mi to sad zovemo chief innovation officer odnosno ovaj ti si ono loptica skočica i ideš tamo i praviš nešto. Jer kao od toga će sigurno nešto dobro da izađe. Ovaj tako da vidim tu ono veliku promenu praktično. I to je možda i kao najveća pobeda koju koju je on dobio na na kreativnom polju ja bih rekao.

Miloš Skokić: Dobro, sad ću ja tebi da kažem par reči. Sve ono što mu što sam mu prećutao za ovih 10 godina. Najveća Goranova najveća Goranova promena je zapravo moć i veština komunikacije. Zato što kad sam ja upoznao Gorana, mi smo se upoznali u Executive Group-u, to je smo delte pričali, ne nećete presecati to sve znamo to. Ovaj Goran je bio i svi su ga tako doživljavali, to je bio neka njegova aura, što bi se reklo, genijalac al’ ga često ništa ne razumeš. Tako je počelo. I stvarno je tako bilo, sećam se ovaj čak je bio na mom razgovoru za posao i najavila ga je ta HR-ica, kaže, a sada naš digitalni mag, a Goran je pošto priča brzo nešto u bradu krene da priča, ja ga ništa ne razumem. Ovaj, i tako je krenulo i tako je i bilo neko vreme. Um, to to se iskombinovalo sa mojim, ja mislim da sam ja od početka sa Goranom shvatio jednu stvar a to je da ako mu ne kažem svaki put kada ga ne razumem da ga ne razumem, imaćemo veliki problem. A s druge strane video sam da njemu to ništa ne smeta. Znači da on može. Da njemu to ništa ne pinguje da je to problem. I ništa mu ne znači. Hoću da kažem polazna osnova je bila ta neka i ja ja sam nekako naučio da komuniciram sa Goranom, bio sam strašno motivisan. Al’ na primer sada imaš Gorana koji je drastično bolji jedan od najboljih komunikatora. Možda priča s velikom grupom ljudi, malom grupom ljudi. Možda priča u ovom vajbu, možda priča u onom vajbu. Možda prihvati feedback, možda promeni svoj nastup, možda promeni svoj ugao posmatranja. To je po mom mišljenju ogromna promena.

Ivan Minić: Ja se samo sećam a ti to ne znaš ali meni su rekli kad sa kolegom mladim kolegom ćeš se videti on je mali drkadžija. Kako znam ja sam veliki. Ne brinite se ništa.

Miloš Skokić: Da se razumemo Goran je i dalje drkadžija. Ali sa mnogo više šlifa, iskustva, raspona, ne znam, ne znam koja je reč za to.

Ivan Minić: A cela ta vaša postavka u kojoj ste potpuno različiti a zapravo iako to deluje potpuno suludo savršeno kompatibilni, je nešto što ne bi trebalo da radi a radi. I to kažem, nije ono kao kad vidiš Fiat Multiplu. Znači to nije ne bi trebalo da radi a radi, to ne bi trebalo da postoji a postoji. A ovo je nešto što je prosto ono mislim vas dvojica ste Pinky and the Brain. I i to je najbolji opis koji ja mogu da dam, s tim što ono kad kad zakopaš šta je pisac hteo da kaže, taj crtani je dosta crn.

Miloš Skokić: Da da da većina je cela priča. Većina su crni. Ali postoji taj taj momenat gde jedno bez drugog ne bi funkcionisalo. Znaš.

Goran Jankuloski: To je dosta dobro čitanje kao naših energija sa strane, ali ja sam razmišljao o tome kao zašto naše partnerstvo radi i sad ne znam da l’ si primetio ovo kada su se Bruketa i Žinić raspadali… pa moramo. Mislim meni je to kao Bred i Anđelina kad su se razveli na nivou ljudima… meni je to petoro ljudi pisalo na WhatsApp tog dana: Jao moj bože jesi video gledaj ovo… jer kao da oni su bili generalno naši uzori je li ono još kad smo osnivali agenciju i tako dalje. I sad ovaj ja sam takođe i čitao šta su njih dvojica pričali o tome kao kako je njihovo partnerstvo opstalo sve te godine i tako dalje, i jako mi je zanimljivo da su dve stvari praktično iste kao kod nas. Prva stvar jeste… ja sam upoznao mnoge jako marljive ljude u u karijeri, ali i dalje ne nekoga ko za koga verujem uvek da može da povuče koliko i ja ili više, a to je Miloš. I onda nikad nismo merili jedan drugom, nikad nismo imali sumnju koja se koja često razdori partnerstva a to je ti ne vučeš dovoljno ja vučem više od tebe. Znači nikad se nije poteglo kao razgovor između nas dvojice. A druga stvar koja mislim da je pogotovo bitna u današnje vreme mi nismo počeli zbog para. Kao nismo hteli da ono napravimo veliki novac, vozimo Lamborghini, ovaj ili sve drugo što možete da vidite na na vertikalnim videima. I mi smo hteli da napravimo dobre radove. I onda zbog toga nikad nismo ni imali razmirice oko toga čim smo napravili neki novac mi smo ga nećeš verovati samo uložili nazad u firmu. I onda uradili to još par puta. I tek onda kao dosta je bila firma već narasla i stabilna pre nego što smo mi razmislili o tome, e, kao, nešto smo izgradili, i očigledno ovo će sad da bude naša karijera. Hajde da zapričamo o ovome, kako ćemo da to uredimo za budućnost.

PORODICA, ODRASTANJE I BLAMOVI SA POČETKA 

Ivan Minić: Dobro, ali ovih 10 godina su i velikih 10 godina u vašim životima. Vi ste realno bili klinci kada ste to počeli, niste još uvek imali sve ono što da kažem život odraslih čini po… Dobro ti si imao psa, znači to je velika stvar… Ali mimo toga da kažemo, dosta manje članova porodice i porodica i toga svega je bilo. I to su uglavnom stvari koje u principu predstavljaju najveće challenge za upravo za partnerstva i slično jer to su prosto situacije kada možeš ti da budeš najuporniji ovan na svetu, jednostavno ne možeš fizički da postigneš sve. A kako to biva, i prosto obično se tako potrefi, tad je najpotrebnije. 

Goran Jankuloski: Mhm. Seti se ovaj kako je naša priča počela. Znači okidač, kapisla koja je pokrenula sve jeste on je došao od meni da da otkaz. Ja sam mu bio direktor, on je bio menadžer. Sedeli smo jeli smo supu. Ovaj srčemo supu on kaže ja dajem otkaz, ja kažem ne’š ti meni da daš otkaz, ja ću tebi da dam otkaz. I to je tako ja odlučim u na u tom trenutku. Ja to apsolutno ne mogu danas da uradim. Znači ja moram prvo da zovem ženu. Da pitam, šta ćemo da radimo sa dadiljom, je l’ mogu… Znači kao razumeš koliko je potrebno ono vremena danas i kao koliko koraka mora da se nasloži da bi ja doneo neku takvu odluku koju sam tada doneo u trenutku ono mi tada još uvek nismo planirali da ćemo osnovati agenciju zajedno. Ali ja sam osećao tada tu slobodu i kao na kraju smo završili sa time, ej kao, ako ovo ne uspe bar smo pokušali je l’ da, dobra fora zar ne. Ja sam imao dve godine da ono ne radim to jest da ne zaradim ništa i kao bilo mi je to ok kao…

Miloš Skokić: Da ja mislim da nama nije opšte, mi smo imali scenario u glavi i uopšte nam nije bio toliko strašan da će to samo da će pare da iscure te neke koje smo imali, da to neće uspeti i da ćemo jako da se rukujemo da kažemo, super je ovo bilo, hajde ti sad u Filip Moris a ja ću u HP, lupam.

Goran Jankuloski: Ne znam zašto ne hteo da me uvek u Filip Moris tamo svaki put već 10 godina mi govori u Filip Moris.

Miloš Skokić: Dobro su plati, nemoj pusti. Ne, a razumeš poentu ono. Ja mislim dve stvari, prvo OK, očigledno je obojica imamo porodice sada i to je velika ogromna promena, ali baš imamo i šta da izgubimo. Al’ tu ne mislim uopšte samo na kao konvencionalno uspeh firme, bilans stanja i uspeha i te budalaštine, nego znaš, mislim glupo zvuči, ali napravili smo tu neku stvar koja nam se sviđa. Mislim da je u tome problem. I onda i onda ne ne možeš prema tome da se odnosiš bahato ni ni ni ubrzano. Kako se kaže, ishitreno. Nego moraš nekako malo da poneguješ tu stvar da vidiš kako bi ti sad to… Šta bi, znači ništa ne možeš da. Možda bi neko rekao da su ti ruke vezane, nisu ti ruke vezane, nego si na dobrom si mestu, moraš da se baviš time to. Ja tako to sebi objašnjavam. Ali svakako nije neko mesto ono, spontanosti, slobode, ludila, rokenrola, mislim da se ne lažemo, je l’. Tako da ogromna je promena naravno ne kažem da porodica apsolutno se slažem porodica ogromna promena. Baš ovo me što si ti rekao. Ja kažem Jelici često, inače Jelica je moja žena takođe i naša koleginica, bih da… ovaj ja često kažem, znaš ti šta bih ja sad uradio? Znaš, kada se ispovedam, znaš ono kao nervozan sam oko nečega, ona kaže šta bi uradio? Ja bih sad otišao u kancelariju i sedeo bih celu noć bre. Ona kaže ne možeš moraš da budeš kući sa detetom sa mnom moraš da gledaš TV. Ali to je to, zato što naše rešenje u početku je bilo šta, šta god da treba evo sad ćemo, sad ćemo da radimo 20 sati, sad ćemo da nosimo kompjutere preko ulice da odnesemo pa ćemo da radimo još 20 sati pa ćemo. Nekako… Hoćeš da čuješ jedan od naših velikih blamova sa početka karijere?

Goran Jankuloski: Hajde. Imali smo toliko vremena da smo bili đubrad koja je prestala da zakazuje meeting request-ove, da piše stvari jer kao šta ima da pišem ima tri stvari, razumeš ono to znam napamet. I ovaj ja uzmem da Miloš vodi jedan pitch, ja vodim drugi pitch. Ali zapravo ja pomažem Milošu sa njegovim pičem jer kao nemamo šta da ima vremena šta god. I u jednom trenutku zvoni meni telefon zove me dobar čovek iz nabavke jedne ovaj naše lokalne banke. Dobar dan da li ćete vi poslati, ja rekao pa kako da pošaljem pa tek je utorak prezentacija pa šta me zovete sad je petak, kaže: Jeste utorak je prezentacija, ali možda niste skrolovali dole i videli da tamo piše da morate da dostavite odštampano i pečatirano danas do 9, fizički. Ja ni pet ni šest nego kao važi dostavićemo i ja gledam Miloša i kao Miloše realno, celu noć ti i ja ovo će spakujemo ga do 9. Je l’ da? I on kaže Gorane nemoj da si lud, kao ne možemo sad da krenemo da pravimo kampanju i ja kao pozovem čoveka izvinim se da. A to je bio drugi krug piča. Na prvi smo došli onako baš nabrijani, ono kao sve ćemo mi vama da objasnimo kako treba i tako dalje, ispali jako pametni i onda zaboravili na drugi. To su otrežnjujući momenti, kad shvatiš da možda nisi baš toliko pametan.

Ivan Minić: Ne ne ne, ja ja kad bi neko rekao znaš ja nisam ja nemam baš talenta za organizaciju vremena. Niko nema talenta za organizaciju vremena, zato služi kalendar. Znači zato u kalendar upišeš sve i brate ne razmišljaš o tome da ćeš se setiti. Jer možda hoćeš. Ali kad ti najmanje bude trebalo da zaboraviš, zaboravićeš jer će biti previše drugih stvari, preskočićeš nešto. Znači jebi ga, it sucks being a grown-up.

Miloš Skokić: Znaš šta je još isto kad si u toj ulozi u kojoj smo mi a to je, vodimo firmu koja nas interesuje i one, ljudi nas unutra interesuju. Onda preživljavaš sve svoje transformacije, ali nekim malim delom si deo i tuđih koje ne bi inače doživeo. A ako je ono, ne može da te to ne očeše, znaš, i onda zapravo to je isto deo tog odrastanja, i transformacije. Znaš, kada imaš prvi put zaposlenog koji ti se požali da ima neke probleme, pa ti vi nekad možeš da pomogneš, nekad ne možeš ništa. Dobro možeš da saslušaš. Pa onda te čuvene ovaj… znaš, recimo naši ljudi koji su došli u Žišku kao praktikanti s fakulteta ovo ono, i onda su ono sad imaju svoje porodice pa su oni prošli kroz neke transformacije. Pa sad kao uh, ta naša uža menadžerska grupa koju mi zovemo direkcija, to su u suštini najseniorniji ljudi u Žiški koji vode sektore… Samo kad pogledaš njihove lične razvoje, to su totalno drugi ljudi potpuno drugačiji nego kakvi su bili kad su kad su došli u Žišku, enormne su razlike, životi su im se potpuno promenili na sve načine koje zamišljaš da ljudski život može da se promeni. Tako da ovaj, na neki način Goran i ja ti nekad delujemo malo onako umorni. To je zato što jesmo. To je zato što… da, u na neki način se sve to lepi. Ja mislim ja mislim da ne bi bilo dobro da nije tako. Mislim da bi da bi bilo nemoguće i kao ali da, ostavlja neke ostavlja neke posledice. Ali šta sam u stvari hteo da kažem? Menja i način na koji organizuješ posao, menja način na koji gledaš na vreme, rokove, probleme, um, postaneš brate mnogo strpljiviji osoba. Tipa, desi se kreneš uđeš u nešto sa optimizmom, vidiš da se to a da će da se izjalovi. Pa shvatiš, aha, ovo je ono kad prvi put probamo pa ne uspe, pa ćemo drugi put da probamo drugačije, pa će još gore da ne uspe, pa ćemo za dve godine Goran će da se seti toga, pa će da zove Tijanu da ona to organizuje i onda će malo da uspe. Aha, znam gde sam u procesu. Tako ne znam, to je to je ono što meni pada na pamet, šta se promenilo.

LJUDI KOJI SU STASALI U ŽIŠKI

Ivan Minić: Vi ste od početka baš od od samog početka sve ljude koje ste dovodili u firmu predstavljali kao važan deo firme. Ali realno, da se ne lažemo, prvih par godina Žiška ste bili vas dvojica bez obzira na to koliko je bilo ljudi i svi su vas doživljavali kao ok glavne likove u toj seriji svakako. Ali sve ostalo je bilo posmatrano kao servis koji stoji iza vas i ništa dalje od toga. Ja se vrlo dobro sećam i na početku koliko ste isticali pojedinačne doprinose tih ljudi i koliko ste gledali da im date prostor i koliko ste gledali da ono, ne izađete samo vi na scenu nego izađe i onaj ko je na projektu radio i tako dalje i tako dalje, ali u suštini to je bilo tako. Ono što što možemo da kažemo danas da je moj utisak a verujem da je to onako dosta uravnoteženo u odnosu na na realno stanje, je da postoji mnogo nekih lica i mnogo nekih ljudi koji su ili i dalje deo Žiške ili više nisu nego imaju neke svoje dalje priče, koji su kroz Žišku postali vidljivi, relevantni, koji su se za to izborili, koji su to apsolutno zaslužili i na tome dalje gradili, i koji su učinili da Žiška nije samo Goran i Skoki, koliko god ja bio star i ne želeo da prihvatim da se bilo šta menja ikada igde. Ovaj, ja sve te ljude danas znam, po imenu znam, šta su im poslovi iako ste vi to zakomplikovali znači to se ništa se to ne zove, nema nikakvog smisla, to sve to nije važno.

Goran Jankuloski: Ima smisla, samo treba 20 minuta da ti objašnjavam. E to, samo mi treba jedan mali wall 20 kvadrata da nacrtam. Inače je vrlo jednostavno.

Ivan Minić: Ovaj, šalim se naravno ima smisla i posebno ima smisla što ono svi smo mi multipraktici, nismo omni praktici ali smo multipraktici radimo po više stvari. Čini mi se, a vi ćete me ispraviti ako grešim, ali skoro svi ti ljudi su došli ili OK kao praktikanti neki da, ali došli su kao ljudi sa minimalno iskustva kao nekakvi juniori. Kao neko ko apsolutno nije bio vidljiv ni na koji način i kome ste vi omogućili atmosferom i uslovima koje ste napravili da dostignu svoj puni potencijal. Da dostignu to da zasluženo budu primećeni. A šta je pitanje? Kako se to radi, ko su ti ljudi hajte pomenite ali ste sad vi vaš ne ne…

Goran Jankuloski: Hajde ja ću da ti odgovorim na na opštem nivou što je neki savet za preduzetnike, a ti za naše ljude konkretno. Jeste, on pošto se on najviše ovaj daju u firmi, znači. Ovaj mislim da ovo je dilema koju inače imaju često preduzetnici to znamo sa Foundersa. Ovaj kada osnuješ firmu ti obično jesi neki talenat u industriji, ljudi te poznaju to je logično da imaš puno kontakata inače nek ti je Bog u pomoći. I onda ljudi jesu oni povezivali Žišku sa mnom i sa Milošem dugo vremena i sad prvi korak zaista jeste da ti zaista istreniraš ta tu neku novu generaciju seniora odnosno prvo juniora pa onda mediora, pošto to traje. I onda da zaista veruješ da će ti ljudi biti neki generacijski talenti u svojoj generaciji advertisinga. Ali onda dolazi i deo promocije koji si ti lepo ukačio ali deo koji ne znaš jeste da postoji i pored toga što kreiraš, promovišeš, objasniš, onda postoji trenutak prodaje. I pošto ja obično vodim nove biznis sastanke kod nas postoji trenutak gde ja moram da kažem e u svom scenariju, ja ne radim u marketingu više. Ja sam ovde samo da uzmemo da vas specifikaciju posla i predam je obično nekome ko je sa mnom na sastanku i kažem predam je Sonji ili predam je Filipu ili predam je Milji. I to je trenutak kada ja moram da baš se dobro potrudim da da oni čuju i moram ti priznati čak da od recimo 10 razgovora tri razgovora budu malo zategnuta u tom trenutku kao, a, ali mi bismo voleli da zaista ti radiš. A ja kažem, ja razumem, ali verujte mi, ovi ljudi su danas u boljem treningu, više znaju ovo od mene i imaju pažnju da se posvete vašem brendu na način na koji ja ne mogu. Prema tome, bolje je za vas da oni rade nego ja. Tako da to je nešto što ono ja savetujem i druge osnivače kada su u sličnoj poziciji zato što se dosta čest problem koji se dešava. A ti sad možeš kako to izgleda na našim ljudima konkretno. 

Miloš Skokić: Mislim da mi u početku nismo shvatali da radimo tu stvar koju si opisao. Sada shvatamo, sad imamo ideju kojim redosledom i gde ko treba da se pojavi. To je vrlo isplanirano kod nas. Ali na početku je samo bilo, kao, naši ljudi imaju puno nekog duha, hajde mi njih da pustimo da se to vidi. I onda, kao, imaš na Instagramu Žiške, Sočko i Đelit. Baš nekako mi je ostao taj primer dosta rano u toj našoj istoriji. Njih dve su, to su Sonja, koju je pomenuo Goran, i Jelica, koju sam pomenuo i ja. Imale su neki svoj serijal postavljen na Instagramu sa neke dve lutkice, kao to su Sočko i Đelit. One preživljavaju praksu. Čak se ne sećam šta je. Ne sećam se. Ni uopšte šta je bio koncept, ali godinama nakon toga nas ljudi pitaju kao šta je bilo sa Sočkom i Đelit? Znaš, i onda shvatiš ovo su stvarno neki autentični ljudi koji privlače pažnju. Imaju i oni potrebu za tim, vole, vole da budu na toj nekoj bini koja je u skladu sa tim njihovim trenutkom u karijeri. I onda smo mi polako krenuli da ozvaničavamo, pa kao, hm, sećaš se na početku, Goran i ja držimo sva predavanja, pa je to kao neki duo, i to je jedini mod. Pa onda kao, ne, ne, čekaj stani, zar ne bi bilo bolje da Milja ode ovde? Pa čekaj stani, zar ne bi bilo bolje da Radule ode ovde? A ne, stani, ovo je za studente i za praksu, zar ne bi bilo bolje da Sonja, ili Soda, ili Mimiška ode ovde? To su sad sve neki ljudi da, ono, jer ako krenem da nabrajam, onda je baš grozno jer ih ima mnogo. Kako je ovo? Puna firma talenata, ubiću se. A šta se desilo? Paralelno sa tim se dešava kreatorska ekonomija, moja omiljena tema. U smislu, ne možeš više da razdvajaš, svi kreiraju sadržaj svakako, kreirali bi svakako, kao recimo Radule trenutno u Žiški, ili nemam pojma, Filip ili tako dalje. I onda ti shvatiš, aha, znači ovi ljudi svakako kreiraju sadržaj, mi svakako želimo da naši ljudi budu vidljivi. Ali da iskoristimo najbolje od svega toga i onda se stvara taj, da kažem, duh da ljudi prosto osete u Žiški da je okej da oni budu vidljivi. Nekako im je jasno da nije koncept ono Goran i ja, uvek, ponekad apsolutno nas dvojica u prvom planu, ponekad samo Goran u prvom planu, ako je to ono što rešava stvar koju treba rešiti. Ponekad samo ja, to retko. Ako je neki gaming, ili čudne olovke.

Goran Jankuloski: Sa druge strane, to je lepa priča, ali postoje i dobre 3-4 godine u kojima obojica imamo štap. I taj štap je jedna packa, kada kreneš da se petljaš u projekat, kažeš beži nazad. Zato što jednostavno, trenutak kada se ti kao osnivač kompanije pojaviš, svi automatski znaju da ćeš odlučiti o svemu, da imaš najbolji kontekst i da ćeš uspeti da ubediš svakog drugog u to što ti doneseš kao ideju. Nas dvojica smo došli tu gde jesmo u karijeri zato što imamo jaka mišljenja o advertisingu. I onda dođeš, kao, sad smo mi na brainstormingu, znaš, ti si praktikant, ali ti i ja zajedno jednako ovde pičujemo ideje, je li tako? I kao niko ne veruje u to. I onda smo nas dvojica jednostavno svesno krenuli da se povlačimo. I odatle dolazi ta moja rečenica, ja više ne radim u marketingu. Mogao bih da vodim ekipu od 35 developera jednako kao što vodim marketare, samo ovo malo bolje poznajem. A za njega imamo poseban štap, ne možeš da dođeš na brainstorming i da izdominiraš svojom energijom. 

Miloš Skokić: Ne, sad ću ti ispričati jedan konkretan primer koji je meni konkretan i skorašnji. Radimo trenutno na jednom projektu koji je najuzbudljiviji projekat koji radimo ove godine. Ja sam možda pristrasan, možda i najuzbudljiviji u zadnjih nekoliko godina. I sad sam ja na razne neke načine, koliko me tim… to sad vodi jedan jak, jako ozbiljan tim u Žiški, ne znam, Sanja, Boško, Mimi, razni neki ljudi, Johnny, produkcija i tako dalje. I sad ja na razne načine pokušavam da utičem na taj projekat koliko me oni puste. Znači, kada oni meni kažu, e treba mi da pogledaš nešto, ja jedva čekam, ja to pogledam. Kada me pitaju da dam neki savet, makar to bila neka banalnost finansijska, nešto dosadno vezano za taj projekat, ja se uključim, pomognem i tako dalje. I dolazi projekat do svog vrhunca, ovog sad vikenda, dakle, juče, prekjuče, i sad, moj instinkt je, ja treba da budem tu, znaš, to je neka najzanimljivija stvar koja se dešava, ja sve vreme svakako i razmišljam o tome. Međutim, shvatim, nije to moje, nije adekvatno. Ja ću, ovo što je Goran rekao, na neki način zauzeti neki prostor, a ti kad zauzmeš prostor, onda ga logično ima manje za druge ljude, i to neće doneti korist projektu. Meni bi donelo jer bi mi bilo zabavno. I kažem ja kolegama, tim mojim malo mlađim kolegama, za koje baš mislim da su izuzetni u svom poslu, kažem ovako: subota i nedelja snimate po 12 sati. Ja ću doći kada mi neko od vas pošalje eksplicitnu poruku, e, sad je dobar trenutak da dođeš. Niko mi nije poslao poruku. Subota i nedelja su prošle, oni su snimali po 14 sati, niko mi se nikada nije javio. I sad, u isto vreme to je lepa priča, zato što, šta ću im? I nije to fejk, to je iskreno. A sa druge strane, malo je i za mene neki trenutak razočaranja i prihvatanja da je to tako. Ne znam da li sam ti preneo celu dramu ove situacije. Ali da, to je ovo što Goran priča. Znači, realnost je da mi nismo uvek korisni i da moramo dobro da razmislimo kada doprinosimo i kada stvarno dajemo neku vrednost, kada inspirišemo dobar rad ili dobru saradnju itd. A kada samo po inerciji ili zbog ega mislimo da nam je mesto tu, da nešto treba tu, ne znam ni ja šta. 

Ivan Minić: Ja mislim da ste vi uvek korisni, ali je stvar u tome da to daje kratkoročan rezultat koji je dobar i dugoročan rezultat koji je loš. A vi ste spremni da razvijate neku stvar na duge staze, jer da ste hteli da razvijate na kratke staze, radili biste stvari dosta drugačije nego što radite.

Goran Jankuloski: Pazi, nismo ni mi to provalili iz prve. Ja sam se spalio tri puta dok nisam naučio, kada je firma toliko narasla, da ne povučem neki projekat ili kao pičujem nešto pa ću ja to sam sa ovima. Kao dajte mi jednog kopirajtera i ja ću to da zbengam sam. I onda na kraju vidim šta sam uradio na finansijskom izveštaju i kao što sam ja tri meseca bio lud po kompaniji, nisam bio generalni menadžer kao što je trebalo, nego sam se bavio nekim radom na projektima. To nema nigde veze, nikoga na kraju nije spasilo. Ali tek iz trećeg puta sam to provalio.

Miloš Skokić: Ljudi osete da… Kao Bart, kada pokušava, pa ga udari struja. E, to sam bio i ja. A treba da spasim kompaniju. A ne bi moglo? A šta je, malo da se vratim. Poenta je, posledice toga, baš ovo što je Goran rekao. Ljudi osete kada mi gorimo na projektu i njima to nije simpatično. Zato što ste stari, zato što gledaju na vas kao na stare. Teško je gledati stare ljude da se muče. Nije im simpatično, zato što intuitivno osećaju da mi treba nečim drugim da se bavimo, da se brinemo o celoj toj našoj stvari. I da, verovatno, ako ja polulud tu sedim, verovatno nešto propuštam da radim što je bitno. 

Goran Jankuloski: Možeš da vidiš i u našim biznis planiranjima, možda vidiš zapis kako smo tu failovali, a to je: imali smo te čuvene proaktivne kafe, odnosno da iscimamo ljude koje treba da iscimamo, koji su nam potencijalni klijenti, ili znaju nekoga ko je potencijalni klijent, ili da se obavestimo, da uradimo to prašinarenje koje mora da se uradi. I onda smo bukvalno stavili sebi zadatak, i onda smo došli posle šest meseci i kao, nismo stigli, nismo uradili ni jedan. Kao, ne, čekaj, naučili smo, pre šest meseci smo sami sebi rekli, ovo morate da uradite, ovo je jako bitno. I onda si, kao, vratiš se u onaj mod, i ono, kreiranje male firme, to kada nas je bilo 8 do 15 u toj staroj kancelariji, to je jako uzbudljiv period, to je najveća avantura života. Ali moraš da izađeš iz toga da bi napravio naredni korak. 

POSAO I PORODICA

Ivan Minić: Jedna stvar koja je isto, mislim, jako zanimljiva, osim činjenice da sad obojica imate porodicu, decu i sve ostalo što se desilo u međuvremenu i tako dalje, jeste to da je najuspešniji projekat u istoriji Žiške to što smo gospodina Skokića oženili i kako smo ga oženili. Znači on meni kad je rekao, ja sam plakao od sreće. Ja sam najponosniji u životu na njega bio u tom trenutku. Ja sam tad shvatio šta on misli o meni, koliko se obradovao. Kaže, ja ne mogu da verujem, nisam očekivao. Ja sam tebe već otpisao. A zapravo, zašto sam bio toliko srećan? Osim činjenice da treba neko da vodi računa o njemu, pa pogledaj ga. Zbog toga što, zapravo, ti ljudi koji su najduže tu, iako su opet svako na svoju ruku i potpuno drugačiji, i ludi svi potpuno, klinički sigurno, svako od njih zapravo daje taj vrlo značajan doprinos šizofrenom miksu koji postoji u celoj priči. I bez njih ništa od toga ne bi moglo da bude toliko dobro. Znači, mislim, koliko god vi bili, ono što kažu, ne znam, eurokrem ima crno i belo i to, i ne treba ništa da se menja ako hoćeš da ostaneš eurokrem, ali ako hoćeš da budeš nešto vrhunsko, nešto fali. Ima razloga što je nama relevantan, a nikom drugom nije. Što tu treba da se desi, i to sve što treba da se desi, zapravo, čini mi se, donose svi ti drugi ljudi. A ono što je meni najzanimljivije je da… Hajde, sada ne znam baš celu istoriju, ali za dobar deo tih ljudi koje sam ja primetio, to je sigurno desetak, niko nije zapravo to planirao. Mislim, niko se zapravo nije za to školovao i sa idejom da će time da se bavi. Da li je to dobro, ili je to slučajno, ili je to…

Goran Jankuloski: To je produkt pozicije naše industrije, dugo vremena. To se sada baš dosta menja zato što Žiška, na primer, još uvek ima otvorenu praksu, tako da mi i dalje verujemo da će biti mesta za mlade talente u marketingu, i neće svi raditi klub dizajn. Ali mi smo osnovali firmu u vreme kada… Ja sam pre tri godine tražio talenta za direkciju projekata, odnosno kolegu Filipa, koga si možda upoznao, koji je došao kod nas tada. Ali dok sam našao Filipa, ja sam intervjuisao nekih 20 kandidata. A da bih našao 20 kandidata, ja sam morao da headhuntujem nekih 50 ljudi, da pitam za preporuke. I imam screenshotove sačuvane, zato što sam dobio pet odgovora. Je l’ znaš nekog dobrog accounta? Da radi u agenciji? Hahaha! I to je percepcija naše industrije, agencijskog rada, bila dugo vremena. Ja mislim da smo uspeli svi zajedno to da promenimo. Mislim da smo Miloš i ja uvek pokušavali da budemo jedan korak ispred u odnosu na ono što je tržišni standard, ali mislim da se i tržište dosta popravilo. Plima je podigla sve brodove, nismo mi bili jedini koji su dosta poboljšali agencijski rad. I da sada agencijski rad zaista jeste nešto što možeš da smatraš održivom karijerom. I kada ti pričaš sa klincima, oni to znaju. Kao, možeš ti njima da prodaš i dalje onu priču koju su prodavali nama, a to je: uđi u agenciju, spali se tri godine, pa onda zapali kod klijenta, ali pokupi znanje. Ali današnje generacije to ne žele. Ja moram da se spalim da bih pokupio znanje? Mogu da odem u IT firmu, daće mi znanje bez toga da me spale. Više neće. A dobro, ali razumeš, kao, mi smo deset godina živeli, kao, ovaj, gradili firmu u tom okruženju. 

Ivan Minić: Gorane, mi kad smo se rodili, bila je Jugoslavija.

Goran Jankuloski: Ali hoću da kažem da se, ono, velika promena jeste desila. Jugoslavija. I, jednostavno, u marketingu. Recimo, ja se sećam, Vesna Damljanović sa FON-a je profesorka marketinga koja vodi case study sekciju. I Vesna veoma dobro bira talente koje razvija u case study sekciji. I to je, ono, generalno jedna od najboljih ekipa sa FON-a. Ja se sećam kada sam, pre nego što sam došao na svoju praksu u Executive, da je tada Vesna slala u agencije svoje case study studente, neke od njih koji su bili kreativniji. Veoma brzo je ona počela da ih šalje u perspektivnije kompanije, kao što je, na primer, Coca-Cola Hellenic, gde imate direct internship program koji vas vodi u management program, gde vas vode kao trainee-ja, gde vas šalju na, recimo, regional assignment i tako dalje. Znači, kao, postoji career path, kako napreduješ, i daleko je održivije. Tako da, ono, studenti su svesni toga. Znači, znaju oni da je u marketingu zabavno, zanimljivo, ali da su u to vreme plate još uvek bile zaostale za drugim sektorima, tako da, ono, činjenica da su kod nas ljudi stvarno raznih profila je posledica toga da smo mi lovili ljude koji su inteligentni, kreativni, motivisani, ali nisu baš imali pravu trajektoriju u životu, jer to znači da su imali kvalitet, ali i da smo mi takođe mogli njima da ponudimo neku karijeru koja je njima inspirativna, jer nekome ko je, ono, od A do B korporativni čovek, bez obzira što je talentovan za kreativu, mi nismo imali šta da ponudimo. Jako dug period, veruj mi.

Miloš Skokić: Ima i toga da Žiška nije privlačila nužno ljude koji su već imali track record u agencijama, zato što je delovalo kao da moraš više da se cimaš. E sad, zamisli, ti si neki… to je pitanje da li je tako, ali to je bio neki naš, kako se to kaže, employer brand. Ti radiš u agenciji, već si poluspaljen, već malo razmišljaš, digao bi ruke od svega, i gledaš Žišku i pomisliš da bi ovde, ako bi otišao, ovi te ono odmah ubacili u petu brzinu, ja bih morao svaki dan da… To su nam rekli ljudi, ovo nije da sad ja nešto fantaziram, više puta su nam to rekli. I onda mi malo nismo bili privlačni tim ljudima sa agencijskim iskustvom, a iskreno malo smo i mi bili skloni da vidimo kvalitet na nekom drugom mestu, opet kažem naročito zbog toga što je sam digitalni marketing nije zahtevao značajno predznanje i formalno obrazovanje. Drugačije je u tradicionalnom mediju, moraš da si prošao neki put, da razumeš formate, specifikacije, pravila, način na koji funkcioniše industrija. U digitalu je malo, aj dođi da razmislimo pa će da vidimo, pa za par godina ćeš nešto i da znaš pa za četiri godine prva strategija malo doradimo, za sedam godina ti već poprilično konsultuješ, zavisi koga, ali možeš. Tako da nama se svideo taj put. Međutim šta se desilo? Taj put sa tim off ljudima wildcard ljudima, oni su nama mnogo doneli između ostalog i što smo mogli da ih oblikujemo kako mi mislimo da treba. Međutim vremenom kako je Žiška rasla na razne načine i postala poznata, poznatija, mi smo već počeli malo da privlačimo i te neke talente koje tradicionalno nismo privlačili, kao na primer ljude iz drugih agencija. Međutim, tu se desila nova nevolja, zato što su nas počeli da doživljavaju kao neku vrstu vrlo romantično kao neku poslednju šansu. I onda ljudi…

Ivan Minić: Kako?

Miloš Skokić: Ne, stvarno, ovo, ovo se živa istina, veruj mi.

Goran Jankuloski: Pokaži mu te, ono, zapisnike ako…

Miloš Skokić: Ali u kom smislu? Dođu ljudi kod nas i otvoreno nam kažu, ja razmišljam da odustanem od industrije. Ja sam došao da probam još ovde. I znaš šta, to su često bili propali eksperimenti.

Ivan Minić: Da.

Miloš Skokić: I to su bila neke teške priče, jer smo mi isto onda doživeli mmmm, naša svrha je sad da te ljude zadržimo.

Goran Jankuloski: Zato što smo mi uspevali da napravimo kampanje koje je teško napraviti. Recimo Xiaomi fotograf je primer za to. A to je taj trenutak da se Đorđe i mi smo se slagali da to mora da se desi stvarno. I kao ti si mogao da isfoliraš tu kampanju bilo bi 10 puta lakše za organizaciju. Ali onda bi cela kampanja pala. Ne bi imala taj ono taj zrnce koje drži celu kampanju je bilo 10 puta teže za napraviti i ljudi su to znali na tržištu i kao zvali su nas posle kad su videli case kao, jeste vi ovo stvarno, stvarno ste ono uradili? Pa stvarno ste budale kao mislim šta, šta ovo radite? I onda kad mi imamo pričamo tako sa ljudima, oni zbog toga što mi uspemo da izguramo to, oni pretpostavljaju da su naši klijenti razumniji, da naši klijenti imaju bolje procedure, da naši klijenti nas više slušaju. Ali ne, mi kao radimo sa istim homo sapiensima kao i svi ostali na tržištu. Samo i dalje želiš da se cimaš i to je ono što pravi razliku.

TOKSIČNI KLIJENTI I AGENCIJA KOJA UME DA KAŽE NE

Ivan Minić: Dobro, mislim, svakako ljudi se hvataju za ono što, što je javno vidljivi deo radova i to je uvek 10% posla u najboljem slučaju i ok. Ali znaš, mislim, i ja kad sam presekamo pre 15-ak godina i odlučio da prosto neke stvari hoću da napravim in house zato što meni treba za mene, pa usput ćemo raditi i klijente jer što da ne. Ovaj, ja sam postavio nekakve uslove koji u principu se svode na to da nećemo raditi sa kretenima. Vrlo prosto. Znači, ono, ne postoji ni jedna osoba sa kojom mi radimo koja može da pozove i viče na bilo koga i to može, može jednom. Onda ću ja da pozovem nazad i neće biti prijatno. A što dosta limitira. A posebno limitira u periodu o kome smo inicijalno pričali, dakle početku cele priče i periodu u kome dobar deo agencija zbog nekakvih velikih relativno značajnih ritejnera i slično je spreman da trpi razne psihopate sa druge strane. Mislim, ja sam imao prilike da radim sa tim ljudima, nikad niko od mojih nije radio, ali ja sam radio na tim projektima sa tim ljudima i to je zaista strašno. Mislim to je, tu postoje bukvalno i znamo ih mi, al nećemo ih imenovati jer ne treba davati prostora kretenima, ali postoje ljudi koji su ono, koji su oterali više od 10 ljudi iz jedne agencije. Ali nisu promenili agenciju i agencija nije otpustila klijenta iz razloga što je taj ritejner bio značajan. I toga je bilo više. Mislim da se tržište normalizovalo značajno, ali da toga i dalje u tradicionalnim agencijama ima gde se jedino isključivo gleda PNL svakog meseca.

Goran Jankuloski: Ja mislim da smo se malo odmakli od tog perioda. Dugo vremena nisam čuo takvu priču. A znamo svi i čak i ono postoje imena i ta imena su neka engleska imena koja se prepričavaju kao čuveni ljudi koji su spaljivali ljude u agencijama i tako dalje. Deluje mi da kao smo uspeli kao industrija malo da napravimo korak unapred sa time, odnosno ja dugo vremena nisam čuo tu horor priču tog tipa. Ali zanimljivo mi je zato što mi smo sa jednom osobom za koju smo znali da je takva, ovaj, imali tissue session. Ako ne znate šta je tissue session, to je ono kada odete na onaj inicijalni sastanak da se vidi da l’ ste jedni i drugi normalni. Ovaj i ta osoba nam je rekla vi ne delujete kao krotka agencija. I mi smo rekli kako to mislite? Kao, pa ne delujete da ćete da uradite onako kako kažem, da se uradi čak i kad ne verujete, pa kao, verovatno ne bez mnogo protesta ako nam baš dobro ne objasnite zašto to mora sada tako. I kao to je, tu smo se nekako nanjušili da nije, da nismo jedni.

Miloš Skokić: Pa da, al’ obrnut primer je kad nam dođe direktor marketinga i kaže ja sam godinama čekao da radim s vama zato što da da se ukaže prilika da radim s vama jer sam bio na jednom sastanku i shvatio sam da ste vi u stanju da kažete ne, a ja to nikad nisam video u toj prostoriji.

Goran Jankuloski: Mhm. To to nam je dosta dobro služilo kada smo bili negde tu, onog taj prelazni period opet. Ovaj to je uglavnom bilo zbog pozicije digitala koju smo mi tada branili. Ako se sećaš ovaj mi smo izašli iz onog divljeg zapada gde si imao sa jedne strane, mi smo radili u Coca-Cola sistemu koji je imao neke ritejnere koji su bili uporedivi sa recimo kreativnim ritejnerima, a sa druge strane na tržištu su postojale neke veoma velike kompanije koje su i dalje radile onaj digital za 300 evra kod čuveni. I kao mi smo se sa time susretali na tržištu i kao ono držali smo jednostavno neki svoj ono minimalni kriterijum ispod koga nismo hteli da idemo i tada smo govorili ne i naučili smo od naših kolega iz Telenora tada ovaj onaj čuveni izraz edukujemo tržište. A to znači kada ono staviš višu cenu i kao ne dobiješ posao. Ovaj tako smo mi nekako edukovali tržište, ali dosta često nam se to po dobrom vratilo, nikada brzo, uvek četiri pet godina kasnije, ali ljudi pamte to. Aha, znaš ono, pamte dobar razlog.

Miloš Skokić: Ja mislim da danas, promenila se korporativna kultura i mislim da, možda sam, možda ja nemam, možda ne vidim dovoljno široko, ali ti ćeš me korigovati. Mislim da se stres taj stres koji ti opisuješ zadržao u korporacijama i zapravo češće čujemo horor priče o tome da je neizdrživo unutar korporacije, nego te da se da se stres nužno preliva na agencije. E sad, šta je dovelo do toga, ja mislim tržište rada. Mislim da je da je došlo do promene postavke tržišta tržišta rada i da am, mislim, proše 10 godina od osnivanja Žiške, ali pamtimo mi malo i unazad. Ovaj, gde su bili neki kriterijumi, šta je značilo imati dobar posao, je l’, iskomunicirati dobro radno mesto i šta to znači danas. I trenutno kažem više vidim tenzije na toj strani. Mislim da su agencije izborile nekako za sebe neku zdraviju poziciju. Sad, to je… sad ja ne znam meni deluje grozna je generalizacija iz nas dvojice. Zapravo ne znamo kako je u drugim agencijama, izuzev onoga šta nam ispričaju ljudi kada dođu na razgovor za posao.

Goran Jankuloski: Da, zato što se družimo s njima, su nekako malo slični nama. Znaš, nije kao da mi blejimo sad s najvećim mrežnim agencijama i saznajemo kako je middle menadžmentu, kako je nekome ono u srednjoj liniji account-a agencije od 200 ljudi. Nemam pojma.

Ivan Minić: Pa vidi mislim, i mnogo toga je umrlo i mnogo toga se promenilo i mnogo toga se ono, smanjilo u smislu nekog broja ljudi, pretvorilo u nešto što je mnogo manje interesantno i zanimljivo kao kao posao. Mislim, ja sam skoro imao priču sa ono prijateljem koji ima nekih poslovnih odnosa sa sistemom koji je zaista ogroman i sad razmišlja šta i kako dalje, da li ima smisla da radi sa njima i dalje ili ne i kao moj odgovor je, hoćeš da ti se uradi sve zanatski kako treba i da te ne boli glava? Da. Je l’ hoćeš da se napravi neka razlika, je l’ hoćeš da se napravi nekakav iskorak? Oni nisu iskorak napravili 15 godina. I ono, oni nisu dobri u tome. Kao što u sportu imaš trenera koji je dobar za rad sa mlađim kategorijama, trenera koji je dobar za rad sa nekim specifičnim profilom, i nekog ko je ono, dobar da uzme ekipu na 15 dana napali ih i oni urade nešto što… ali njega ne možeš da pustiš mimo toga u bilo kakvo drugo okruženje. Tako isto i ovo. Postoje različiti profili. Drastično se promenila industrija, mnogo toga se, pa u covid-u i nakon covid-a i pogasilo. Više, mislim postoje naravno, ali nema više onih priča agencije od dva, tri čoveka pa rade nešto što je iole ozbiljno. Jako slabo. Ako postoje to su retki slučajevi, vrlo individualni i ako postoje, to znači da je jedan od ta dva, tri čoveka ono, big giant head i…

VERTIKALNI VIDEO I NOVE „DIGITAL AGENCIJE“

Goran Jankuloski: Ali da ti mislim da je prethodnih tri godine mnogo veći udar od covid-a je vertikalni video. Zato što, ne znam da l’ si primetio, ali svi ovi klinci koji snimaju reels-e ono za restorane, za ove dostave hrane, za muzeje iluzija i sve te stvari koje ono možeš da vidiš kao, postoji zapravo nikad više digital marketing agencija u Srbiji. Al to su sve ti klinci koji snimaju reels-e i mi smo pričali sa nekima od njih i fascinantno je koliko mi nismo u istom svetu. Kao, njihov mindset je koliko klijenata, koliko videa, koliko snimajućih dana i sve se vrti u tome.

Ivan Minić: Ali oni nisu agencije.

Goran Jankuloski: Ali oni se zovu digital marketing agencije. I kada ti pitaš današnjeg klinca, da li želiš da ideš u digital marketing agenciju ili u marketing agenciju, on vidi njih. Idi i danas onoga kada staneš pred studente koji razmišljaju šta će da rade u svojoj karijeri i pitaš ih da li želite da radite u marketingu… Ja sam pričao sa jednim studentom, morao sam da mu objašnjavam koncept marketing agencije. Da to ne, razumeš, ja sam nekako ono, znao da postoji Don Draper, pa on radio u staklenoj kancelariji, pa tu radi nekih 100 ljudi…

Ivan Minić: Svi puše.

Goran Jankuloski: Da, kako piju i svašta nešto još. Ovaj, morao sam bukvalno. I sad, morao sam da mu objašnjavam: je l’ ti držiš kameru? Kao, ne, ne držim kameru, razumeš? Do tog nivoa. Jer, kao, OK, on definitivno je bio malo van naših kretanja, ali i dalje je ono, šta je naša industrija u očima prosečnog studenta.

Miloš Skokić: Al nije to samo u očima prosečnog studenta, šta šta ti je primer kada nama dođe relativno velika kompanija i kaže e vi ćete da nam budete agencija, da nam radite ove ozbiljne stvari kampanje i to, a TikTok smo dali nekim neke dve devojke lepo rade, sviđa nam se i tu shvatiš da mi jesmo na istom tržištu.

Ivan Minić: E dobro, mi jesmo na istom tržištu ali jedna stvar je nekakav rad koji podrazumeva strategiju, planiranje i sve ostalo, a drugo je isporučivanje nečega na kilo. Nebitno kako izgleda. Možda izgleda fantastično. Može da ima super rezultate. Mislim postoji taj fenomen koji nećemo imenovati jer nećemo davati prostora ovde. Ovaj trenutno najaktivnije celebrity osobe koja proizvodi tone vertikalnih videa koji bi u suštini svi trebali da budu black listovani u normalnim okolnostima. Zašto ljudi to koriste? Pa i iz prostog…

Goran Jankuloski: Pa jeste. Pazi, recimo od kad je TikTok pustio oglašavanje. Pogledaj sve brendove koji su uvođeni na taj način kao mi ti napravimo foricu da ti privučemo pažnju i onda kao posle prodamo proizvod. Svi ti brendovi ne mogu da pre probiju 50.000 pregleda po po videu. Svi ti koji su nekada ranije imali po milione pregleda i tako dalje, zašto, zato što je ono provalio te algoritam, naravno da im se direktno isplati da ti posle toga moraš da platiš tu reklamu. E ako je reklama plaćena, igra se menja, sada ponovo igramo advertising igru. Ne igramo više organski rič i tako dalje.

Ivan Minić: Sve se slažemo. Mislim, postoji čitavo to tržište, ali meni to tržište liči jako na ono tržište tipa pošto nemaš podcast više ti to ne znaš. Ali ljudi koji imaju podcast oni dobiju 10 mailova i poruka nedeljno: E spremio sam vam reels, ja bih voleo da sečem reel-se iz vašeg podcasta.

Goran Jankuloski: Dobijem ja to i dalje. Dobijamo mi to iako nemamo podcast. To je strašno.

Ivan Minić: Ovaj i znaš ono prvo je jedno ne znam godinu dana je sve što je stizalo bilo isto. Isti iste mailove i poruke. Sad su svi pokušali nešto, nešto drugo. Svi su pokušali na našem, pa sad će na engleskom, pa sad će na ruskom, pokušaće da privuče pažnju nekom pričom koja je deseta pa će onda da te pita pa ovo pa ono. I jednostavno ne. Znači ili ono kao, da li vam treba montažer? Pa treba mi. Ja radim u capcut-u, ti nisi montažer. Znači mislim ok, je l’ može da se, može da se izmontira, slažem se i može da bude super i samo brate to nije to.

NA ŠTA SE ŽIŠKA KLADI: BREND I PRIČANJE PRIČA

Miloš Skokić: Ali dobro. Znaš šta je tu sad cela cela celo pitanje? Te stvari se menjaju konstantno. Mislim, možemo da pričamo sad recimo o sad će se desiti sa ono 90% SEO kompanija, agencija, koje će sad morati ili da počnu prodaju geo ili AI SEO, ili kako god hoćeš da ga zoveš. To je samo primer promene u tehnologiji, promene u algoritmu, promene u nekim pravilima igre, ali postavlja se pitanje šta su te neke core veštine koje će uvek biti naš posao. I to je to je pitanje na koje mi moramo da imamo odgovor ili barem da se opkladimo na neki odgovor koji je nama važan. I mi smo se opkladili, recimo kontra intuitivno. Mi smo se opkladili dok su nas svi jako percipirali kao digitalnu agenciju, mi u suštini nismo stavljali u trud da postanemo još digitalnija digitalna agencija. Što bi bilo očigledno, je l’, kao ući u sve to, ući u vertikalu, ući u oglašavanje, ući u performans, ući u ne znam ni ja više u šta. Nego smo došli i rekli čekaj, aj da mi sada napravimo nekih mnogo koraka unazad, i da se zainteresujemo za ovu stvar vrlo na izvoru. Šta je brend? Šta su ljudi? Kako ljudi funkcionišu? Kako se ponašanje menja? Kako se uopšte razmišlja u uvidima? Kako se priča priča? Kako se menjaju formati, ali ne na ovom banalnom nivou, sad treba da imaš vertikalni video pa ti naučiš mustru i radiš ga. Nego kako da pokušaš da razumeš kuda sve zajedno to ide. E to je u stvari ta core veština koju u stvari naših ti klijenti, te firme koje odluče da rade s nama, u suštini, jedan od glavnih razloga što oni to odluče je zato što veruju, ne veruju da mi sve vreme znamo sigurno tačan odgovor. Zato i uzmu za TikTok nekoga. Ali veruju da ćemo mnogo da razmišljamo o tome i da ćemo i da će imati s nama neke veoma zanimljive razgovore o tome. I vide kad pričaju s nama da nas interesuje taj brend, šta je tu neka zamisao iza toga, šta, čemu to služi, kome to donosi šta. I mislim da ta naša zainteresovanost za to. Znači donekle zdrava zainteresovanost za biznis razvoj i proizvoda al prvenstveno za brend i pričanje priče o brendu to je neki kor. Ovaj to se to se ne pomera. Ti o tome to se sve se pomera, al ta stvar se ne pomera. I ok. Zbog ovih promena koje se dešavaju, sad kao, zbog toga što AI omogućava da svi napravimo bilo šta. Kako sad to utiče na pričanje priče o brendu? Ne možemo više da impresioniramo na način na koji smo impresionirali. Kao na primer brend jedini ima para da unajmi najboljeg najbolji animation studio da uradi najbolji VFX ili tako nešto. Znači nije više, ne leži više u tom grmu zec. Ali gde je novi grm? I kako tamo doći? I onda dođeš i kažeš, pa znaš, novi grm je na primer su real life iskustva koja se onda amplifikuju u neku komunikaciju. Ili ili grm je novi art brend artefakti, to bi ti Milja sad pričala sat vremena, ona obožava tu temu, brend artefakti, primer za to ti je kad Sato kukica. Da napraviš neku realnu malu stvar, a onda ta mala stvar postaje izgovor za komunikaciju i onda možeš da je eksplodiraš u nešto jako, jako veliko. E u stvari mi se mi se u stvari sve vreme kladimo na taj razvoj tog celog razumevanja i to unutra ovaj baštinimo kroz neke razne načine i zato nismo toliko anksiozni oko toga što ono, dnevno se pojavi 10 novih agencija, 15 novih mikro usluga u okviru tržišta i tako dalje. Jednostavno mi to moramo da ispratimo, moramo da i za to da imamo radoznalost. Ali ne na način da nas svaki put trzne ta stvar i i da izgubimo iz vida ovo što stvarno nam je važno, i mnogo godina i truda i intelekta smo stavili da to razumemo.

KAMPANJA ZA DESETI ROĐENDAN I METALNA KNJIGA

Ivan Minić: 10 godina. Na početku ste pričali da je to prvi projekat u kome su kome je učestvovala cela agencija, one way or another. Šta ste to sve smislili, zašto ste to odlučili da bude baš tako? Što, što nije mogla samo torta i da se i da i iskoči Skoki iz torte i…

Goran Jankuloski: Ne, imaš, ovaj, tradicija je zapravo suprotna, a to je da organizuješ specijalan fotošuting za zaposlene koji na neki način se onda brendiraju tipa da li su poluvoće ili su u nekim ludim bojama ili svako ima svoju frizuru, što smo mi uzgred i radili kao deo ove kampanje, ali to je samo manji deo.

Miloš Skokić: Mislim, sad je to pitanje da li ćemo se setiti svega, ali kako je krenulo razmišljanje o desetogodišnjici. Puno unapred, to je recimo neki početak godine, na primer februar-mart. Sastanak tih čuvenih direkcija, što su te ti svi ljudi koji mi se svi uvek pominjemo naši. I kao, treba nešto da se radi za desetogodišnjicu, međutim pošto mi znamo kako stvari funkcionišu i ako samo spontano to budemo radili to se neće desiti, imamo puno posla, imaćemo puno posla. Proglasimo mi neki proces. Milja će da nas organizuje da jednom u dve nedelje kod da imamo kontinuitet, da jednom u dve nedelje sednemo za to, da pričamo kako ćemo tu stvar da radimo i tako dalje.

Goran Jankuloski: Iskreno rečeno taj proces je išao baš loše. Grozno. Ovaj, ja bih ovom prilikom hteo da se izvinim Nenadu iz print shopa koga sam smarao da pravimo metalnu knjigu i čovek stvarno krenuo da ono pravio metalnu, da pravim kako ćemo da napravimo metalnu knjigu, međutim na kraju nismo napravili ono s čim bismo bili zadovoljni.

Miloš Skokić: Ne, znaš koja je to, znaš koja je to odiseja. Znači ideja ideja ideja, sve ideje su loše. Pada entuzijazam, nemamo, gasimo se, na korak smo od toga da nećemo raditi ništa, niko to ne izgovara, ali oseća se i onda Goran dođe i kaže znam, metalna knjiga. I sad nije bitno šta je ta metalna knjiga, stvarno je metalna… hteli smo da napravimo metalnu knjigu. U prvoj ideji je ovaj onom spravom za varenje ispisano nešto bilo. Ne znam, ne znam, nije ni bitno. Ali poenta je, on je tom metalnom knjigom restartovao nas i vratio neko uzbuđenje. Sad svi odjednom hoće da prave metalnu knjigu pa zamisli onda će biti mnogo teška, pa će morati da se stavi u neku oblogu od paleta da se uveže pa će onda to ljudima da stigne, to će da bude 40 kila, onda oni će da skinu tu paletu, a unutra metalna knjiga. I ovaj, to je bila ideja dugo vremena. Znači ja mislim da se smeješ, ali epizoda metalna knjiga je trajala koliko?

Goran Jankuloski: Dva meseca.

Miloš Skokić: Dva meseca. Dva meseca Goran zove štampare, ide obilazi…

Goran Jankuloski: Našao sam nekog čoveka koji je u penziji, ali svi se kunu da je on najbolji za sitnu štampu na metalu. I dok sam ja njemu objašnjavao šta, ovaj, mi želimo da napravimo, on meni objašnjavao kako se u staroj Jugoslaviji se to radi na ovaj način i samo na taj na i, ovaj, to smo čak odbili kao rešenje.

Miloš Skokić: Mislim ukratko metalna knjiga ne može da se ne može da se napravi, ali neće biti teška. Ako je dobra onda je laka. Da. Ne mogu da pričam o tome. Traumatično je.

Goran Jankuloski: Da da da, zvuči uzbudljivo, ali što više ulaziš sve je gore…

Miloš Skokić: Međutim svi se već zaljubili u tu ideju metalne knjige i sad iako se mi sad smejemo ima jedan mračni deo u tom procesu gde sad Goran i ja krećemo da se pitamo je l’ to zapravo dobro? Dal mi to zaista mi želimo isto? Dal se mi u stvari slažemo? Kako mi uopšte imamo firmu. Pa onda dođe Milja kaže ne možemo više ovako sastanke da imamo, ovo je svi pričaju nešto drugo, uskladite se. Raspuštam ovaj sastanak, sada vas dvojica sednite pa se dogovorite oko kriterijuma pa ćemo onda da, mislim, opet se šalim, ali realno kad se vratim u taj period, ja sam baš bio isfrustriran. I bio sam na korak od toga da kažem… Da kažem, neću ja ovim da se bavim otprilike. Mislim ne možeš to da kažeš kad si u našoj poziciji, ali na neki način da se sklonim, ponudim pomoć, da se ugasim na neki način. I ovaj, negde u tom procesu, sad možda ne pričam hronološki, ali ajmo sad će svi da, svi ćemo sad da pripremimo sami neke predloge pa ćemo da prezentujemo jedni drugima, ili je to bilo pre metalne knjige. Nije više ni važno. Tu se dešava i taj ideja nula i tako dalje, i tako dalje. I u nekom momentu Goran i ja sednemo i pogledamo se i ono vidimo da smo i umorni, imamo puno drugog posla, puno drugih problema i nekako je u tom trenutku bilo prirodno, kao sad ću ja da preuzmem na sebe da se nešto desi, otprilike… Neki tako mlak dogovor. I ja sednem sa Miljom i Aleksandrom i kažem im, ja u tom momentu razmišljam projektno, ja ću da napravim da se to desi, inače malopre kad si pričao o tome kako se Goran i ja razlikujemo, naša stvar u kojoj se uopšte ne razlikujemo je današ, prvi instinkt i ono što mi radimo i donosimo mi smo likovi koji su, jako, hoće da se stvar desi. Eto, to je i zbog toga se tako dobro kapiramo. I ja sednem sa Aleksandrom i Miljom i kažem im, slušajte ovako, svi smo umorni od ovoga. Sad ćemo da ovaj da napravimo sledeći projekat. Uradićemo 10 postera, ali običnih printanih ne ovo sad što ide da se ne zbune ljudi običnih 10 postera, i napraviće nam Debin tata to je naš prijatelj pa njegov tata koji ume da vari je l te on vari. Ovaj napraviće binder od metala. Sad ja pokušavam znaš ko ChatGPT, znači ne može metalna knjiga al nešto metal, metal, napraviće binder od metala kao od koji će da nosi te postere u sebi. Mislim, ideja bezveze. Ništa posebno. I Milja kao onako tuc muc, kao, ona bi možda i pristala vidim da nije srećna. Milja inače ne ume da krije ovaj, ne ume da krije emocije. Vidim ja da to njoj nije, ne uzbuđuje je ali ne zna ni ona šta da ono, kaže, i šta da ponudi. Međutim, tu ključni lik postaje u priči Aleksandar, koji je naš art direktor i koji je u fazonu, ja ne mogu ovako ovo da radim. Mislim, ne mogu, ako ovo je stvarno… ovo se ovako ne radi. I onda on kreće nas, taj naš mali krug, da nas vraća i da nam traži da stvarno smislimo kreativnu ideju.

Goran Jankuloski: A pritom ja sam sa strane sada.

Miloš Skokić: Da, sad ih Goran malo, malo Goran nas gleda.

Goran Jankuloski: I sad evo ekskluziva, ja nemam pojma kako se ovo desilo, ali sad šta je bilo iz moje vizure. Ja na svakom od tih sastanaka sa njima drvim o tome da je glupo da ljudi pričaju o nama, svaka kampanja s 10 godina bude agencija priča o sebi. Kao, ljudi, u sred smo transformacije svi pričaju o veštačkoj inteligenciji… ko god podcast da krene, završava se na… kog god sedneš da pričaš sa nekim iz industrije, a kako AI, i onda 20 minuta pričate o tome. Ne možemo da ne adresiramo AI. I svi su u fazonu, e prekini da smaraš, znači nećemo pričati o AI. I ja već se povukao, prvi, neću da pričam na sledećem sastanku.

Miloš Skokić: Bolja opcija je da izmislimo 10 reči.

Goran Jankuloski: I slušaj. I, al’ znaš šta smo ti sad loše ispričali? Jedna jedna stvar provejava sve vreme, a to je 10 reči. Ali mi u tom trenutku ne kapiramo da je kampanja 10 reči, nego kao, mi bismo mogli da postavimo naših 10 kriterijuma kreativnosti, a šta s tim? Ne znam. Nešto s tim. I između ostalog tako je i došlo do te metalne knjige, jer kao u njoj bi bilo 10 reči. Sad ti se sklapa verovatno ta divna slagalica…

Ivan Minić: Mogao bi Goran da napiše knjigu.

Miloš Skokić: Pa uvek je uvek je neka knjiga. E, ali uglavnom… negde u tom brljanju mi krenemo kao al to ne može samo poster, i mora nešto vizuelno ali ne ne ne ne ne i Aleksandar donese rukavice za držanje vrućih predmeta, znaš kako se zovu, vatrostalne rukavice. Na primer. Nije ni bitno. I sad racionalno to nije da kažem neka nova informacija kreativno, ali iz nekog razloga sad nama kreće da se sklapa, aha to su neke rukavice koje kad staviš između dva stakla možeš da savijaš prste pa one pokazuju brojeve, pa je sad kao to nešto zanimljivo. U paraleli s tim, počinje da nam se sleže ta ideja koju Goran forsira sve vreme i mi ne želimo da ga čujemo, a to je ideja da treba nekako da mi poručimo nešto o AI-u. Je l’? I kreće lagano da se sleže ta ideja, kreću te rukavice, kreće tih 10 reči da se raspisuje, sad već Milja i ja pišemo, ne znam ko je, ne samo Milja ja, svi mi, Goran isto, pišemo ne znam koju verziju tih reči, znaš ti, koje su to, prvo te reči koje su prošle izmene i tako dalje.

Ivan Minić: Jeste izmislili jedno 50 reči bar?

Goran Jankuloski: Bilo je tu.

Miloš Skokić: Bilo je, da, pa sećam se u jednom momentu sonja… Bilo je pet ključeva po kojima se pišu reči.

Goran Jankuloski: Tipa da budu sve izmišljene, tipa da budu sve arhaične, da budu sve jasne, pa da bude ono istina, dokaz i tako dalje. I da budu čak i na, možda smo u jednom trenutku imali nešto na engleskom…

Miloš Skokić: Imali smo, ne, apsolutno smo imali na engleskom. I u jednom momentu, znači kreće sa svih strana da se stvar da dobija fokus. Znači aha rukavice, aha reči stvarno počinju da imaju smisla, tih 10 kriterijuma. I kao čekaj, a mi u tom trenutku se bavimo AI-em intenzivno unutra, pokušavamo da shvatimo kako da ga stavimo u u svrhu naše stvari. I shvatimo čekaj, a šta ako mi uzmemo tih naših 10 kriterijuma, nahranimo Claude, konkretno, al to nije važno za priču da je Claude, ali hajde Claude, nahranimo i probamo da napravimo neki skill koji bilo šta da ubaciš, on ti kaže po tih 10 kriterijuma šta si napravio. I u paraleli ja krećem da prototipujem taj skill. I vidim da je dobar. Znači još uvek ne smem nikome da… mislim ne smem, bojažljivo i dalje se bavim time, ali vidim da je dobar. Ubacim jednu kampanju, ubacim drugu, treću, pošto sam ga ja kalibrisao na nekih desetak naših kampanja i slično toliko stranih nekih kampanja dok ga nisam porodio, je l’ te, taj skill, ovaj vidim da onda daje neke rezultate i sad već počinje stvar, aha znači mi ćemo sad da pričamo o kriterijumima tako što ćemo da ih prvo objavimo koji su, pa ćemo da napravimo skill da bilo ko može nešto s tim da napravi, pa ćemo da napravimo rukavice i postere koje ćemo da pošaljemo mnogima. I odjednom mi počnemo da se osećamo kao da je to neka kampanja. Posle šest sedam meseci muke, to je muka. Znači sad ovo u podcastu sve zvuči super, ali unutra ja znam da sam bio na ivici suza 10 puta, sigurno, 100 posto. Ovaj, i onda tu kreće kockanje i tu kreće ta regrutacija koju sam pomenuo, sad su svi u procesu. Hoćemo da napravimo mnogo dobar video. To je za nas, za dušu. Mi već znamo da algoritam ne funkcioniše tako. Znamo da taj video neće biti okosnica kampanje, na primer da l’ si ti video taj video?

Ivan Minić: Jesam, jesam.

Miloš Skokić: A dobro ti si…

Ivan Minić: A dobro ja sam bolestan.

Miloš Skokić: Da, ali ovaj, jasno ti je da nije morao taj video.

Goran Jankuloski: Podkast je dovoljan.

Miloš Skokić: Nije morao uopšte. Ali ovaj, kreće, aha, video, aha 10 ljudi iz industrije pa ćemo da ih snimimo, razgovor s njima, eto povoda, aha, Goran ubacuje supu, ubacuje ceo ugao u tu priču i kreće najvažnija da se dešava stvar u agenciji koja može da se desi: ljudi su odjednom uzbuđeni i hoće da naprave tu stvar. Ne baš svi. Na primer, nerealno je da će sad biti 30 ljudi uzbuđeno, ali na primer sedmoro ljudi je uzbuđeno, na primer sedam ljudi je uzbuđeno je dosta ljudi. Sedmoro ljudi je uzbuđeno, a još sedmoro sad im je blam da kažu da nisu pa su se prijavili pa sad rade, a i ono ok im je da nešto tu… razumeš hoće da naprave neku korisnu stvar i dobro. I mi kao krenemo hajde da se podelimo u timove, sa to vrlo onako organizaciono i kao konzervativno. Znači Miljo ti vodiš tim video, ja vodim tim landing page i skill, Goran vodi tim, ovaj…

Goran Jankuloski: Goca vodi tim, kao što Ivan veoma dobro zna.

Miloš Skokić: Ovo sam zabrljao, ali Goca vodi taj tu deo, pa onda Milica druga koleginica vodi social media i oglašavanje što je odvojen deo i tako dalje i tako dalje. I ovaj, i mi odjednom se ponašamo kao da radimo na projektu od milion evra i da sve zavisi od toga. I to je u stvari meni… uh, boleo me je uvoz od 10 godina, najiskrenije rečeno, ali samo da se to desilo na taj način je meni obeležilo ovu godinu 100 posto. Pored svih kampanja koje smo radili, pored svih dobrih stvari, bilo je stvarno dobrih stvari, novih klijenata, nekih neverovatnih uspeha, mislim od ove godine radimo s Bambijem i tako neke stvari koje stvarno bih pomenuo, znaš, bitne su. Ovaj, to smo radili sa najvećim entuzijazmom, s najmanje entuzijazma smo ušli u to, a sa najvećim smo izašli iz toga i da se podsetim zašto mi zapravo, imamo trinaestoro ljudi nije ni važno, A1, najveći projekti nikad nismo bili produktivniji u toj vezi sa A1. Ovaj, ali mi pravimo to naše za 10 godina i i i ja shvatam e to je, i mi u stvari shvatamo e ovo je poenta. I mene tu više nije interesovalo ni kako će ljudi da prime to. I da li ćemo imati mini krizu zbog tog AI skila pa će možda ljudi da ga zezaju, pa da da ga da ga pobrljavi, pa će možda da iscuri nešto iz njega što nismo želeli. Pa da li će ti posteri kako će to biti shvaćeno. Sad mi je to bilo potpuno sporedno jer ono to je već na autopilotu, mi smo unutra ostvarili, to je nama za dušu više nego što je za ikoga drugoga napolju.

Goran Jankuloski: Je l’ to samo zaljubljeno mi šaljemo ljudima o nama? Jeste. Ali mene je to sve bolelo uvo, jer jer mi smo unutra ovaj postigli tu stvar koje koju je ekstremno teško postići, naročito u firmi koja ima 10 godina. Danas sam dobio jedan mejl, slika, kao tvoja kancelarija ono postari na zidu, i ono poster jednog jedne kampanje njihove, druge kampanje njihove, vrednosti korporativne koje su naštampali za HR-a, i pored stoji naš poster. I ja kažem tačno tako sam zamišljao da će ovo da radi. Tako da.

Miloš Skokić: Da, da, da.

Ivan Minić: Osim što vas volim, a to znate, jako je strašno da vi imate firmu. Jako je strašno da vi imate firmu od 30 zaposlenih što bi rekao pokojni Bekim Fehmiu “blistavo i strašno”.

Miloš Skokić: Ponekad stvarno, stvarno izgleda da da jeste, ali ne znam. Mislim da smo mi našli način… Baš ovo što si ti rekao dosta ranije u razgovoru, našli neki naš način. Koji je verovatno i na razne načine i bezveze.

REAKCIJE NA KAMPANJU

Goran Jankuloski: E ako postoje neke pouke ajde sad… Znači jedna je kako dolazi do kreativne ideje, generalno svaka kreativna ideja mora da da preživi neke krahove, smrti totalne, ono vas, vrednosti preispitivanja, dileme i tako dalje. Taj deo nas nije nije iznenadio, a ne iznenađuje nas ni zapravo reakcija na kampanju zato što kampanja je napravljena po tome kao šta mi mislimo da mora da se desi. Znači kao moraju da postoje stvarne, stvarni aspekti kampanje da bi ljudi reagovali na nju, a mora da ima i puno slojeva kao da bi se digital imao smisla, mora da može da se pipne.

Miloš Skokić: To ti nije loše. Stavi to u neki reels. Stavi to u trening.

Goran Jankuloski: Da. Ali jeste to to su. Ali ovaj zanimljivo je recimo kada vidiš na koliko nivoa postoji reakcija. Recimo postoje ljudi koji su meni pisali “kako ste napravili AI skill? Testirao sam na ovome, izbacilo mi je ovo, šta sad da radim?”. Ovaj, i tako dalje. Ovaj a onda postoje recimo video si Slava Ljubovov ovaj LinkedIn video, kao njemu je privuklo pažnju što su to vatrostalne rukavice. I kao aha razumeš, kao, žišku sam do sad hvatao golim rukama i tako dalje. Sad realno bilo, samo se se piše, pa da ali kao kad pogledaš ono donekle je omašio celu poentu kampanje. Ali ne, kampanja mora da ima puno slojeva da bi svako iz nje uzeo, mogao da izvuče, razumeš…

Miloš Skokić: Ne, ne, on je pogodio jednu najlepljiviju stvar, što je zato što je on, on je taj lik, razumeš, on je uhvatio se za to maltene taj njegov video je toliko pun nekog duha. Ne znam da l’ si video.

Ivan Minić: Jesam, jesam.

Miloš Skokić: Ti si sve video. Ti si čudan stvarno čovek. Ja uvek podrazumevam da ljudi nisu videli stvari.

Goran Jankuloski: E, al tebi je najbitnije što smo mi snimili još 10 epizoda podkasta.

Ivan Minić: Tako je.

Miloš Skokić: Da. Al to još nije izašlo pa ne znaju ljudi sve, ali ovaj… Meni je najzanimljivije što smo mi pristupili celom tržištu kao kao da se mi svi mnogo dobro družimo, al’ ne da bismo to fejkovali nego zato što, što da ne, aj da probamo, i sve na šta smo naišli, barem javno i barem što je došlo do nas a to se meni jedino i računa, ovaj, je je drugarstvo. Znači pozitivan efekat. I šta hoću time da kažem. Imaš pionire, mi smo objektivno ceo život konkurenti. Razumeš? I onda oni slave naš rođendan, pišu nam to, pišu nam da slave, šalju nam srca. Onda imaš Polet koji nam pošalje, to jest pa dobro Polet, pošalje nam ogromnu džinovsku kutiju punu salveta pošto kao iz te ideje za salvete. Mislim lor jer sad već postoji lor. Mislim iscimaju se carevi razumeš kao, to je sad neki njihov opet da kažem komunikacijski rad na tom na tom nekom kad se bre to dešava, razumeš me šta ti pričam. Znači neki ljudi su stvorili su utisak da se nešto zanimljivo dešava, a sam si malopre rekao da se ništa zanimljivo ne dešava.

Ivan Minić: Ja zamišljam inače, ja često zamišljam. Ja zamišljam da to kao ljudi sede, rade, ćute i skok i odlazi po kafu i prolazi i vidi na monitoru nešto zanimljivo i kaže ‘e, ne’ i i odatle kreće sve.

Miloš Skokić: I je l’ češće Goran vidi? Nije, Goran ti je više nego što to Goran neće reći “a ne”.

Ivan Minić: Dobro to jeste.

Miloš Skokić: To jeste, jeste, jeste. Ali da, ovaj, mislim da sve što možemo da uradimo da učinimo ovu našu industriju kojom smo već odlučili da se bavimo kod odrasli ljudi, ovaj, mora nekako to malo nekako da da nešto znači. Mislim ne može baš samo da bude giljanje, jer većinu vremena jeste samo giljanje, ali mi smo nekako preuzeli na sebe da je naša odgovornost i vrlo smo spremni da to prihvate drugi i da se zajebavamo zajedno još 10 godina, svi da se sprdamo jako. Ovaj a imali smo skoro primer na primer je l’ te laj 1 taj neki to neko javno sp, neki duh se stvorio, neki gotivan duh se stvorio na nekom mestu gde ga ne očekuješ u interakciji dve užasno velike korporacije. Nekako samo malo da da da da da ovaj shvatimo da to može i da mi budemo deo toga i da to ode u neku pizdariju nema veze ne mora da bude pod kontrolom i da bude smislena poruka i kako smo mi baš mislili i tako dalje. Meni je to nekako nenormalno dostignuće i ovaj i volim brate da budem deo toga, sviđa mi se da mi budemo deo toga na taj način. Tako da videćemo još reakcija mislim da da je ako mi sad pričamo kao da je ovo neka kampanja koja je ono household name, ono svi u Srbiji samo pričaju o Žiškinij 10-godišnjici, tek u suštini to tek kreće, je l’. Znači nije se još zaista zarolalo, a videćemo možda bude i bezveze na neke načine. Bukvalno nemam pojam.

Ivan Minić: Sama činjenica kad ste opisali kako je nastajalo čudo je i da se desilo. A sve ovo preko je bonus.

Miloš Skokić: Jeste jeste, da, moraju stvari da se dese.

Ivan Minić: Dečaci, mnogo sam ponosan na vas. Hvala što ste došli da ovo ispričamo, verujem da će ljudima biti interesantno pošto niste seli da vi ovo sami snimite, a nije prilika da vas ugostimo. Sve, ja sam imao neku ideju da ja izaberem 10 ljudi sa kojima ću da napravim priču al realno to se ne bi desilo, ovaj i i i bilo bi previše teško u ovom trenutku. Tako da, to ćemo za dvadeseti, to ćemo za dvadeseti.

Miloš Skokić: Bolje da krenemo odmah da planiramo.

Goran Jankuloski: Ne, krenemo sad da snimamo, al će da izađe za 20.

Ivan Minić: Ovaj, i polako. A ja sve vreme puštam bradu. Znači i onda na kraju to to ispadne kako treba. Ali mnogo sam ponosan na to, šta ste napravili. Eeee, ne mogu baš da kažem da mi je jasno kako to i dalje funkcioniše, ali mi je drago da je tako, drago mi je, uvek kada vidim kakvim ste se ljudima okružili pošto sve ovo ostalo, manje više, ali to je jedini siguran znak da radite prave stvari.

Goran Jankuloski: Hvala ti puno i ovaj, vidimo se malo pre 10 godina još.

Miloš Skokić: Ma da, biće prilike, da, hvala ti što, što te interesuju ovakve stvari, to baš nekako ne podrazumevamo. Mnogo nam je to vredno. Hvala ti što znam da kad tebi pišem “e ajde da pričamo o ovome”, promil nije blam da ti pišem, nećeš da me ovaj odbiješ. A drugo znam da te suštinski interesuje, i to mi je ono. Ti si isto lud, nisi ni ti dobar.

Ivan Minić: Jebi ga, mislim da mora tako. Hvala vama što ste nas slušali. Ovo ide kao regularna epizoda al realno je specijalna, za 10 godina za 10 rođendan Žiške. Pratite to šta ovi momci rade, iako oni više nemaju podkast. I Goran više nema ni drugi podkast. Ovaj, ali to je jedna od najkorisnijih stvari koje neko radi… potpuno nesebično sa idejom da sa ljudima podeli svoje razmišljanje i sa nekom širom javnošću podeli neke interesantne ljude. Marketari su užasni ljudi. Sujetni, sebični, i ovakve stvari su izuzetno vredne i i i velike. A vi to nekako radite u kontinuitetu, ja znam da je to zato što ste još uvek mladi, još se niste dovoljno umorili, ali da je samo ovoliko dosta je od vas, doći će valjda neki mlađi napraviće i oni neki neki materijal od koga drugi mogu da uče. To bi bilo to, vidimo se ponovo naredne nedelje.