Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je Jovan Jovanović, ali nije Zmaj, nego Čika Kosta. E sad, vi Čika Kostu znate kao lika iz kinematografije, a mi Čika Kostu znamo sa raznih nekih foruma još sa početka ovog milenijuma. E pa Čika Kosta je jedan entuzijasta za tehnologiju koji je do posla kojim se danas bavi, a koji je quality testiranje u softverskim kompanijama, došao jednim jako zaobilaznim putem u kom je bilo mnogo tehnologije u raznim oblicima i od Kragujevca preko Beograda i Srbije pa danas do Norveške u kojoj radi. Njegova priča je jedna topla, lepa ljudska priča mladića koji je odrastao u malom mestu u blizini Kragujevca i koji je otvorenim srcem ušao u ovaj život, i iako je tu bilo i raznih teških trenutaka i bolnih tačaka, čini se da ga je život sa pravom nagradio da danas živi ovde gde želi, radi ono što voli i ima divnu porodicu. Uživajte. 

Ako imate svoj biznis, ili planirate da ga pokrenete online, ovo može da vam bude baš korisno. Orion telekom ima novu Web Hosting ponudu, sa paketima za različite potrebe: od manjih sajtova, blogova i portfolija, pa do većih projekata i više sajtova. Uz odabrane pakete trenutno važi i 30% popusta, a ono što je posebno korisno jeste da uz hosting dobijate i alat za samostalnu izradu sajta. Tu je AI Sitejet Builder, pa bez programiranja i bez tehničkog znanja možete sami da napravite i objavite svoj sajt.Uz to, dobijate i ono što je važno da sajt stvarno radi kako treba — brzinu, sigurnost i stabilan hosting, kao i .rs domen uz odabrane pakete. Ako želite jednostavniji i povoljniji put do sajta, posetite oriontelekom.rs ili se obratite direktno na biznis.prodaja@oriontelekom.rs

Redovni slušaoci i gledaci Pojačala već dobro znaju da je naš partner već nekoliko godina kompanija Epson i posebno smo im zahvalni na tome. Epson je japanska tehnološka kompanija sa dugom istorijom razvoja i inovacija, a prethodnih decenija bili su vrlo fokusirani na očuvanje životne sredine. Možda je upravo to i razlog što svake godine inoviraju najviše u domenu projektora i štampača za razne namene i već 20 godina proizvode zvanično najbolje projektore na svetu. Što se tiče štampe, od malih post štampača za svakodnevnu upotrebu u maloprodajama preko kućnih office rešenja pa do onih velikih za industrijsku upotrebu, Epson štampači su lideri u svakom od ovih segmenata. A osim izuzetno kvalitetnog otiska, nude i uštitu električne energije kao i zaštitu životne sredine od pakovanja do načina na koji se dopunjavaju i načina na koji se održavaju. Ukoliko ste zainteresovani za nešto ovako, sve informacije možete pronaći na sajtu www.epson.rs

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Nemam često priliku da ugostim ljude koji su učestvovali kao gledaoci u skoro isto onoliko epizoda u koliko sam ja učestvovao kao autor, i često kada naletim na nekog ko mi kaže da redovno sluša, to nije materijal za gosta ovde, ima primera koji jeste, ali ja svakako ljude pitam: “Dobro pobogu zašto? Znači ja sam izabrao ovo i meni je to hrana za dušu i za mozak i sve, ali zašto bi neko normalan, koji ima život, porodicu, dete, sve ostalo, zašto to sebi radi?” E, ovaj, Jovan koga mnogi znaju kao Čika Kostu, a ko se seća zna ko je Čika Kosta, ovim mlađima nema veze, nije važno, ovaj, je upravo jedna takva osoba koja inače ima izuzetno interesantan životni put, jako je blesav čovek, i svašta je čudno radio, i sad živi na čudnom mestu i radi čudan posao. Meni je veliko zadovoljstvo što si ti danas ovde da vidiš kako je to sa druge strane a ne samo kao slušalac. Dobro mi došao.

Jovan Jovanović: Hvala, bolje te našao.

Ivan Minić: Reci ti meni, to jesi ti meni rekao sad u najavi nema šanse da ja to ponovim, ovaj, kako se tvoja pozicija sada zove?

Jovan Jovanović: Ja sam trenutno senior test inženjer u jednoj norveško-američkoj firmi.

Ivan Minić: Da si junior onda ne bi bio Čika, nego bi samo bio Kosta.

Jovan Jovanović: Verovatno.

Ivan Minić: Mada ti si bio Čika Kosta i kad si bio mali.

Jovan Jovanović: Jesam, jesam, jesam.

Ivan Minić: Tvoj životni put podrazumeva razne neke neobične korake, poslove, anegdote, i taj odlazak u Norvešku, a pričaćemo priču naravno i pre toga i tamo, se desio pre nekih koliko, sedam godina?

Jovan Jovanović: Osam godina.

KAKO JE U NORVEŠKOJ

Ivan Minić: Osam godina. Pričaćemo hronološki, pričaćemo sve kako inače pričamo u Pojačalu, al’ bih voleo za početak pošto nismo imali nikad ovde nekoga iz Norveške, meni je lično Norveška super zanimljiva i važna u nekom mom profesionalnom i razvojnom putu, kako je u Norveškoj?

Jovan Jovanović: Pa u Norveškoj bar što se mene tiče, ja mogu samo da pričam o nekim ličnim iskustvima, ovaj meni je što se mene tiče meni je vrlo važno da sistem funkcioniše. Da ono što ja radim, pošto često stvari radim na duže staze, nisam neko ko hoće instant sve i da zaboravim tri dana nakon toga šta se desilo, ovaj meni takav sistem godi. Tamo ništa nema, tamo nije, ne živi se brzo. Oni imaju čak i jedan izraz koji se zove “slapp av” ili lagano, uspori, ovaj, nema žurbe ni u čemu, meni takav sistem odgovara.

Ivan Minić: Je l’ hladno?

Jovan Jovanović: Ume da bude. Da. Ali sve zavisi u kom delu Norveške živiš.

Ivan Minić: Pričaćemo i o tome. Mislim da je lepo da ljudi upoznaju jednu zemlju koja živi potpuno drugačiji život u odnosu na kontinentalnu Evropu. Ja se sećam i kroz moje neko iskustvo koje je bilo pre 20-ak godina koliko je to meni bilo nepoznato i zanimljivo, okej znao sam neke stvari naravno, znao sam za fjordove, znao sam za glečere, znao sam za to da dobar deo teritorije pokriva šuma, planine i tako dalje, sve to lepo polarni krug, Trondhajm i tako dalje, ovaj ali suštinski ta zemlja je dosta drugačija nego što mi imamo percepciju. No, hajmo mi da krenemo sve po redu kako valja i trebuje, sa našim smenim ispitivanjem šta si hteo da budeš kad porasteš?

KAD PORASTEM BIĆU

Jovan Jovanović: Pa razmišljao sam o tome ovaj, često ne samo zbog ove emisije nego i inače mi takve neke teme dođu, ovaj ja od najranijih dana koliko se sećam znam da me je uvek fascinirao svemir ili kosmos. Ovaj pa sam hteo da postanem astronaut. Ili kosmonaut.

Ivan Minić: Ili kosmonaut, da.

Jovan Jovanović: Ovaj sećam se da je ćale nabavio tj. imao je to u nekoj staroj kući, ovaj našao sam one prospekte, NASINE prospekte koji su verovatno delili na dočeku 70-ih i koje ja ili 60-ih ko je već bio ovde u Beogradu. I onda sam ja to gledao sve vreme i ovaj često smo, često sam i sa dedom nešto šetao uveče i on je voleo da zviždi i da uživa u prirodi, i naravno pošto sam rođen i odrastao na selu, nije bilo u tom nekom periodu nije bilo uličnih svetala pa smo mi kao otprilike znali gde idemo i nebo je bilo fascinantno. Nebo je bilo uvek puno zvezda tako da je meni to, to mi je neka slika iz najranijeg detinjstva koju mogu da se setim i naravno da sam imao one plastične ovaj pištoljčiće koji su imali te raznorazne zvuke koji su te podsećali ne znam na Ratove zvezda na filmove iz te neke, iz tog nekog perioda. Tako da mi je to u stvari bilo, ja sam baš maštao da budem negde gore.

Ivan Minić: Jedan deo i mog odrastanja koji je bio magičan jeste bio taj period kad se naleti ovde kod dede sa ćaletove strane na selo, koje je planinsko selo u blizini jednog manjeg grada, ali dovoljno daleko da taj grad i njegova svetla kojih nije bilo previše ne prave svetlosno zagađenje. Selo je planinsko, što automatski znači da imaš jednu kuću na svakih kilometar-dva, i da ta kuća u najboljem slučaju ima jednu sijalicu koja je ispred, koja se obično ugasi da se ne bi trošilo to malo struje što ima pošto je to bila i dvofazna struja pored svega ostalog.

Jovan Jovanović: Ili monofazne.

Ivan Minić: Da. I onda odeš na tu padinu, pošto je to kao da je malo niže da je drugačija klima tu bi bio savršen vinograd, ali pošto je dovoljno visoko i krečnjak je neće biti baš vinograd, ali je savršeno da prostreš ćebe i da gledaš u nebo i da vidiš i zvezde padalice i sve što uz to ide i da zapravo sve ono što si negde čitao o sazvežđima i sve ostalo možeš u praksi da vidiš jer u suštini u gradu to gotovo nikad nemaš prilike, sad posebno sa ovom rasvetom. Ja sam išao ono i u opservatoriju i sve, to je bilo ogromno razočaranje za mene. To je jedno od najvećih razočarenja u životu kad sam otišao u opservatoriju kad su mi rekli sad ćemo da gledamo Saturn, ja kao to brate, ti vidiš ono bela tačkica i linija ovako preko. Reko šta je ovo? Pa Saturn. Ja zbog ovoga došao? Odem u planetarijum ko dete okej tamo se makar vrti. Hoće da se vidi možda nešto konkretno da se vidi? Pa kao možeš mesec, daj da vidimo mesec, e sad to kako se može da se vidi mesec možeš da vidiš iz telefona otprilike, ali dobro. A kakvo je to bilo okruženje u kome si bio?

Jovan Jovanović: Pa to nije bilo uh okruženje u kome smo mi imali previše mogućnosti. Čak ni za period ranih 90-ih ili kasnih 80-ih, međutim mi smo kao deca imali dosta zabave. I u tom nekom smislu, zato što nismo bili deo tih velikih gradova, mislim da smo imali za nijansu bezbrižnije detinjstvo, gde roditelji nisu morali da brinu 24/7 gde se mi zapravo nalazimo. Iako su postojala jasna pravila kad se dolazi kući, s kim se družimo, gde izlazimo i tako dalje, nisu, nije to bilo uopšte toliko striktno. I u tom nekom smislu ja, moje detinjstvo je bilo meni, meni zabavno, zato što smo imali dovoljno stvari sa kojima bi se danima mesecima igrali a da nam ne bude dosadno. Sad nekad je to bilo nabavili smo novi video rekorder pa hajmo sad da istražujemo, iako mi ne znamo da čitamo još uvek ne znamo da pišemo, imamo pet godina, ali smo čuli da neki novi video rekorderi mogu da snime nešto unapred, iako mi nismo kući pa smo učili da programiramo. Ovaj takve stvari su nama bile jako interesantne. A opet smo imali i to neko analogno detinjstvo, gde smo mogli da odemo na igralište i da provedemo ceo dan tamo. Bez da nama bude dosadno i u isto vreme da se niko ne brine gde smo i zašto nismo došli kući na večeru ili na užinu ili na eto.

Ivan Minić: Ja često kada razmišljam ovaj naš sve ono dok si ti ne znam dok te tvoji vide sa terase ili hajde možda ne vide sa terase ali kad izađu ispred zgrade vide te negde nešto to je sve bezbedno gde smo mi sve išli… I znaš ono ti kad odeš ne postoji šansa da te neko tek tako nađe, ako treba hitno da te nađe okej ima možda par lokacija, ali ako nisi na jednoj od tih nekoliko, nego si otišao na neku četvrtu petu, nema trika da te nađe. I to nije bio problem. I fascinantno mi je da to nije bio problem, iako niko nije imao smartić satić i nije imao telefon i nije imao ništa od toga kod sebe.

Jovan Jovanović: Ali samo da dodam, bilo je problema gde sam posle posle škole ovaj trebao da budem kući. Ali sam bio na arkadama.

Ivan Minić: Pa dobro.

Jovan Jovanović: I to nije se završavalo dobro. Završilo se samo jednom ovaj doduše, i ne tako dobro. Tako da mi, za te neke ono dane kad je bila škola i kad je to, za to su postojala pravila. Ali za sve drugo, apsolutno ne.

Ivan Minić: Jer arkade su ipak bile nešto posebno. Mislim da to niko danas ne može da razume koliko je to bilo posebno. Iako je jako banalno danas to kad pogledaš. Ali jedna stvar ono nikad neću zaboraviti kao sad nešto gledamo pravimo nešto naše elektroniku neku i ideja je da postoji kontroler koji će biti vrlo sličan bakelitnim dugmićima i džojstiku. Ne postoji da se kupi, mislim možda postoji, ali generalno ne postoji da se kupi nešto što je iole kvalitetno i izdržljivo, šta su one konzole trpele.

Jovan Jovanović: Izdržale nas. Da. Znači, evo mene je sad sramota.

OSNOVNA ŠKOLA U VREME RASPADA JUGOSLAVIJE

Ivan Minić: Jeste. A škola i taj deo priče?

Jovan Jovanović: Ja sam školu završio, osnovnu, ovaj u, praktično ja mislim u najgorem dobu u smislu kako se živelo, raspad Jugoslavije, rat, ali opet mi opet kažem živeći u manjem mestu, mi smo i pored svih tih problema koje su tad bili u našoj državi, imali, imali smo uvek nešto novo. Imali smo nove drugare. Maltene ne svaki dan. U jednom trenutku, sećam se kad sam bio drugi razred tada je baš dosta izbeglica krenulo da dolazi, moje odeljenje je imalo 42 učenika. To je bilo toliko veliko da u tom trenutku nije bilo dodatnih učitelja za tu školu, pa smo mi morali svi kod jedne učiteljice da budemo. Ovaj u tom trenutku nije bilo dovoljno velike učionice da mi svi stanemo. I bila je jedna hala u školi, gde sala, u kojoj se slavio Sveti Sava. I onda su oni nama rekli “vi ćete tu”, zato što nema mesta u učionici, i znam da i dan danas mi je to fascinantno, pošto naravno na kraju svake godine smo se slikali svi zajedno, i imamo te neke slike, fotograf je morao toliko da se odalji od nas da bi nas sve uhvatio, iako smo mi bili u tri reda. Jedni čuče, jedni stoje, a drugi su na stolicama iza. Nikom se ne vidi faca. I ti sad ako se ne sećaš šta si imao u tom trenutku na sebi ti nemaš pojma gde si ti. To su male neke sitne tačkice i to su u stvari deca ali vidi se učiteljica i to je to. Tako da je taj period škole je meni bio iako, iako nije bilo najsjajnije, mislim da su to naši roditelji fantastično kamuflirali, sa svim tim snalaženjem i za osnovne potrebe, ja to kao dete nisam, na moju sreću, nisam osetio. Tako da ta prva škola je završena opet prevremeno. Zato što smo mi, ja sam generacija koja nije završila osmi razred normalno u klupi, nije imala prijemni ispit. I školu, srednju koju smo upisivali, upisivali smo na osnovu proseka iz osnovne škole, naravno da se tu spiskovi su se menjali na dnevnom nivou. Sećam se da kad sam odlazio u srednju školu da vidim da li sam tu ili nisam, svaki dan je bio drugačiji spisak. Ali mislim da je to, i onda je nastupila 99., to jest 2000. Ja sam tad bio prva godina i iako je to bio period škole koji za celu zemlju je bio isto izazovan, opet je meni i to bilo interesantno. Novo društvo, novi grad, krećemo u srednju školu, ja sam mislio da je to to, završavam srednju školu i to je ono čime ću ja da se bavim jer sam zapravo to pored muzike voleo. Ovaj a to je bila elektrotehnika, ovaj po uzoru na mog ujaka koji je od mene oduševljavao od najranijeg detinjstva gde on, za svaki uređaj u kući on kad se pokvari, nema bacanja, to sve može da se popravi. I ja sam u njega…

Ivan Minić: Tad je i moglo.

Jovan Jovanović: Da. I on je meni bio uh u tom smislu idol i onda je bilo kao koju ćeš školu da upišeš pa onu koju je i ujak završio. Pa dobro elektrotehničar energetike u tom trenutku, da to je to, bez razmišljanja. Tako da je tako bilo u u tom mom nekom ranijem najranijem detinjstvu.

Ivan Minić: Jeste vi imali ’99-te da se vratite u klupe, ono kad se kad je objavljen mir jeste se vraćali da kao preglede ili niste?

Jovan Jovanović: Mislim da ne, ne, ne, ne, ne. Mi smo to završili imali smo samo matursko veče.

Ivan Minić: Mh. Jer osmi razred se ono ranije završava.

Jovan Jovanović: Tako je.

Ivan Minić: Ja se sećam mi smo bili sedmi kao imali smo još nedelju dana, šta imamo još nedelju dana ko će da nas pohvata sad divlja deca brate. Ali to je bilo u suštini ono jesmo otišli, ali u suštini je to služilo da oni koji bi trebalo da poprave neke ocene to ispeglaju, naravno da su svi tu poklanjali šakom i kapom ako samo vide da malo hoćeš da se potrudiš kao nema veze, i onda smo deo osmog razreda nadoknađivali… Mislim te prve taj prvi period jer ipak mi nismo učili osmi razred nismo učili to je bilo pola godine, ali smo negde dobijali to znanje na kašičicu jer ti si morao da nastaviš. Elektrotehnika, matematika, fizika, te stvari. Nikad nikad neću biti siguran ni da l’ mi je u životu trebala i meni generalno taj koncept ovaj celu našu osnovnu školu smo mi nešto nadoknađivali.

Jovan Jovanović: Da.

Ivan Minić: Kao ‘ajde samo da smanjimo za toliko i kao preskočićemo jednu pripovetku neće ništa da se desi ovaj ali dobro… Neće deca biti oštećena. Elektrotehničar energetike.

Jovan Jovanović: Da.

SREDNJA ŠKOLA, ELEKTRONIKA I PRVI MAC

Ivan Minić: I to ti postane dosadno vrlo brzo… Mislim pretpostavljam. Kako to izgleda?

Jovan Jovanović: Uh, moje odeljenje je bilo zanimljivo, meni bar iz više razloga. Zato što ja sam kad sam u školi u kojoj sam ja bio, postojala su zapravo četiri odeljenja, tehničara, to jest sa četiri godine uh četvorogodišnjeg obrazovanja, različitih smerova.

Ivan Minić: Sa različitim smerovima.

Jovan Jovanović: Da, da, da, različitih smerova, naravno. Mi smo, prva prvi smer je bio, bili su računari, drugi smer automatika, energetika i treće su bili neki pogoni ili mašine, tako nešto, ne sećam se. Uglavnom, to četvrto odeljenje je bilo svake druge godine. I, one godine kad smo mi to upisali, naravno, kao što sam pomenuo malopre, nije bilo klasičnog prijemnog, kako smo mi svi završili osnovnu školu tako su i ovi koji su ’83. završili prvu godinu. Svi. Bez izuzetka. Nije bilo padanja, nije bilo ponavljanja, svi su pušteni. Naravno, kad sam ja upisao drugu godinu, sve je to ovima starijima došlo na naplatu. A pošto sam onoj godine kad sam ja upisao srednju školu to četvrto odeljenje nije postojalo, onda su svi došli kod nas. I oni koji su morali da ponavljaju energetiku i oni koji su morali da ponavljaju mašine, to jest pogone. Tako da i tu smo imali non-stop, nove ljude nekako, ali je meni bilo interesantno zato što sam u tom periodu već počeo da se zanimam za audio opremu. I u drugoj godini dolazi ovaj drugar koji je iz ne znam kog razloga ponavljao drugu godinu, ali je bio fantastičan i izuzetno inteligentan i koji je u stvari već tad radio. On je radio, on je radio tako što je popravljao elektroniku koju su ljudi masovno uvozili polovnu elektroniku iz inostranstva, i onda smo kod njega nalazili blago. Mislim on je njemu su dati ključevi od kuće koja je bila puna elektronike iz Nemačke, Švajcarske, Austrije, i tu je bilo svačega. I onda smo mi učili da popravljamo, i naravno zadržavali najbolje komade za nas. Ovaj tako da u u tom nekom periodu ja i dalje mislim, to je već druga, treća godina ja i dalje mislim da ću ja ovim ener- mislim energetikom da se bavim u životu i da meni fakultet ne treba i da je to gubljenje vremena i da je meni sasvim okej pogotovo što sam se bavio i muzikom pa sam i od toga zarađivao. Ovaj, i meni je to bilo sasvim okej, do otprilike kraja srednje škole, kad ja kapiram da ti moji snovi o tom nekom takvom životu prosto, nisu lako izvodljivi. I u tom trenutku ja saznajem za školu, to jest visoku školu u tom trenutku gde sa smerom inženjer informatike, mislim da se tako zvalo. I sad pošto nisam imao relativno okej ocene, a matematika mi je bila relativno okej, odlučim da ipak probam. Da upišem tu višu školu, sad je to visoka tada je bila viša škola jer opet šta fali dve ipo godine sam dovoljno je da ću to brzo da odradim i onda mogu da nađem posao.

Ivan Minić: I da da si inženjer, nisi dipl. inž, ali inženjer.

Jovan Jovanović: Tako je, ali je inženjer, sasvim sasvim okej, sasvim okej i dovoljno. E tu se u stvari meni dešava najveća promena, ja zapravo tad odlazim od kuće, u drugi grad, krećem da stanujem, mislim, sam. Nemam više roditelje koji su tu, uvek za mene. Ovaj naravno imam ih, ali nije isto. Ovaj i tu krećem da upoznajem ljude iz cele Srbije. I tu u stvari ja saznajem, dosta stvari koje, prosto nisam imao u manjoj sredini prilike da saznam, ovaj i da da gledam na školu kao na neko formalno obrazovanje i da bez interesovanja za, bilo koju temu, tvog ličnog interesovanja ti zapravo, tebi ta škola neće značiti ništa. Ovaj, i u tom periodu, ja dobijem dobijam svoj igrom slučaja kupujem svoj prvi Mac i tu već se još više širi ovaj taj neki krug, ljudi sličnih interesovanja, pogotovo što je to vreme neke 2003. Mac-ovi u Srbiji su bili retkost, tako je. I tu upoznajem dosta ljudi sličnih interesovanja i zapravo odlučujem da to je to, to je neko zvanje koje ću mislim, to je profesija koju ću ja stremiti da se bavim. E sad, dosta je tu trebalo godina da prođe da ja zapravo pronađem ono što čime se danas bavim jer u periodu kad sam ja studirao i kad sam uopšte upisivao fakultet to jest višu visoku školu, ovaj ja nisam ni čuo za tu poziciju. Meni je to kao, nije ni postojalo u tom smislu. I formalnom smislu ne iako sam ja to dosta radio jer sam uvek imao po nakon nekog perioda, ovaj uvek sam imao po nekoliko Mac-ova i onda je to ljudima koji su u to vreme bavili se programiranjem, njima je to bilo super, jer su imali besplatnog testera, gde može da se proveri: “Aha, pravimo aplikaciju, ‘aj da proverimo kako će to da radi na ne znam, G3, na G4”, kasnije se pojavio Intel. Ovaj ja sam im tu bio tester, praktično sam još tada radio, posao kojim se danas bavim. Ovaj a ne znajući da je to zapravo posao, meni je to bilo igranje, meni je to bilo super.

VREME KADA SU PROGRAMERI SAMI TESTIRALI

Ivan Minić: Ma ima hiljadu, uh ovaj, stvari koje su se u međuvremenu desile, i kako se to sve slagalo složenije, ali, suštinski, u onom nekom periodu, romantičnom periodu programiranja i sistema 70-ih 80-ih 90-ih ljudi koji su pravili su testirali. Jer to ništa nije bilo tako da mora da se završi do sutra, imamo sprint ove nedelje, idemo. Nema brate to je, posao posao koji radiš i okej trajaće, i projekat je koji traje možda i nekoliko godina jer se pravi da traje večno. Pa ako se pravi da traje večno onda treba da se uradi kako valja, i mnoge stvari koje su tada rađene su večne, u smislu, hm, one neke su nezamenljive, neke su zamenljive ali je potrebno da se desi čudo. A neke su večne u smislu recimo ja se sećam kad je ovaj Milanče Milana Drobnjak, Đi Garfield bila tu i kad je pričala svoje iskustvo kao kao, prevodioca, jer je ona završila španski jezik ali smer za prevodioce. I kad je prevodila u mladosti neka kapitalna dela, ne znam Markesa i tako dalje. Kaže: “To je projekat od godinu dana. Ko sad se knjiga prevede za dve nedelje i islektoriše za još dve, ide u štampu.” E tad je bilo važno šta će da izađe.

Jovan Jovanović: Da.

Ivan Minić: I verovatno su ti prevodi za mnoge stvari su ti prevodi daleko najbolji koji postoje, ali ima slučajeva gde neke knjige imaju i po sedam prevoda. Skoro sam nešto čitao da, da baš za neku konkretnu knjigu sad ne mogu da se setim koju, ali neke od onih koje su i naši lektire i sve ostalo, da postoji 18 izdanja i 14 prevoda. Jer niko nije hteo da kupi prevod jer kao jeftinije mi je da prevedem ponovo nego da kupim nečiji prevod, i mislim meni je to, meni je to strašno. Ali dobro. Ali prosto, ono, mali timovi koji rade na ozbiljnim stvarima su samo regulišući, oni sami jedni druge proveravaju, sami sebe proveravaju i nisi imao tu vrstu diverziteta kada su uređaji u pitanju.

Jovan Jovanović: Da.

Ivan Minić: Ja se sećam, mislim pričaćemo i o tome u kasnijoj fazi, ali ja se sećam traume uh Android developera kad su shvatili koliko različitih vrsta Androida i koliko različitih ekrana treba da se prikaže neki interfejs. Nemaš šta da nacrtaš da budeš, da si siguran da će tako da izgleda.

Jovan Jovanović: Da.

Ivan Minić: Jer se to prepakuje u zavisnosti od od formata a po-postoje sve rezolucije, znači sve.

Jovan Jovanović: I portrait i landscape i sa tastaturom i bez, hardware, da. I različiti ekrani i različita verzija i i kao, i šta ćemo sad? Ništa. Pa kako? Super. Sve je su super.

NOVA SREDINA, STUDIJE I PRVI POSAO

Ivan Minić: Dobro, posle se zakomplikovali u ovom našem svetu, jer su došli puta dva, puta tri, pa ovako pa onako, pa da li je Pro, pa nije, pa da li ima dugme, nema dugme, al to to, otom-potom. No uh promene sredine, je mislim da kažem podrazumevala i to da euh ti prvi put budeš izložen tome da su ljudi zli, da euh su ljudi skloni da te prevare, da, postoji šansa da upoznaš nekog i pre toga ako upoznaš nekog ko je iz tvoje lokalne sredine ti ga znaš, i možeš da proveriš, sad postoji šansa da upoznaš nekog i da ga više nikada ne sretneš u tom gradu. Meni pričao drugar kao: “Zašto Kinezi posluju na način na koji posluju? Pa ti dođeš u Šangaj, upoznaš jednog, ima ih još 47 miliona, i šansa da ga ponovo sretneš je nula. Mislim može da se desi ako imate iste društvene krugove i tako dalje, ali realno, nećeš ga videti više nikad.” I kao, to je to. E, sad nije to baš tako, ali kako je bilo to doći u veliki pravi grad?

Jovan Jovanović: Ja sam, euh imao tu neku, ja bih rekao sreću, da, još u srednjoj školi sam, sećam se te srednje škole gde, jako je bilo uh ne mogu reći napeto vreme, ali je bilo vreme gde mi nismo znali, pogotovo nakon svega toga što se desilo 99. godine, mi nismo znali, nismo se osećali više kao da je okej život ide, sve je okej sve je kul. Ovaj ja se sećam svojih prvih mesec dana da ja ni sa kim ništa nisam pričao. Ja sam samo sedeo, u klupi, i za vreme odmora, posmatrao kako se ko ponaša. I na osnovu toga sam ja otprilike ukapirao sa kime ću ja da se družim. Mislim ko meni odgovara. Ne intelektualno nego uh ko meni deluje da je prijatelj, koji može da ko može da mi bude prijatelj i drug za neki duži period. A na osnovu ponašanja i interesovanja. I ovaj naravno da smo se mi tu nas petorica šestorica tu našli i da se stvarno nismo razdvajali do kraja srednje škole, i da se sa nekima od te grupe i dan danas i vidim i čujem, što je neverovatno. Ovaj tako da ja sam iskoristio to neko moje iskustvo, ovaj i za fakultet. Tj. za višu školu. Kad sam upisao, tako da, da naravno igrom slučaja upisao sam sa uh, to sa jednim pr- praktično drugarom iz detinjstva, iz istog mesta dakle sam ja, mi smo završili i osnovnu školu uh zajedno, i nismo se razdvajali zato što su naši roditelji zapravo bili porodični prijatelji pa smo i nove godine slavili zajedno i to, to su ta neka vremena gde su ljudi ovaj se uh uh, toliko dobro poznavali da pravo da iako mi ne živimo u istoj kući delovalo je u nekom trenutku kao da smo mi rođena braća ili da se mi zapravo toliko dobro znamo da ne, nema ničega što ja ne bih znao o njemu. I ovaj, i mi smo odlučili da, tako nađemo i stan zajedno, prvi, i i uh imali smo tu kao neku našu sigurnu to jest imali smo te uh uh hajde da kažem sigurnu luku, ali imali smo uh, tu neku sigurnost zna da možemo da se oslonimo jedan na drugog, međutim upoznavali smo i druge ali smo ih isto tako jednako filtrirali kao što sam ja u početku radio u srednjoj školi. Tako da uh u u tom smislu pogotovo što to nije bio grad neki koji je bio daleko ili ja sam iz mesta koje je između Jagodine i Kragujevca a faks je bio u Kragujevcu. Uh, taj grad sam posećivao, na nedeljnom nivou celo svoje detinjstvo. Tako da to nije bio neki nepoznati grad. Pa sam se i u tom smislu osećao, relativno sigurno. Ali naravno dolazili su tu ljudi na studije iz cele Srbije, uh i to je u stvari meni bilo zanimljivo iskustvo jer sam ja sve vreme mislio pogotovo u to u tom periodu da, pitao sam se kako kakav je život u u u drugim gradovima u drugom delu Srbije, kako je na severu, u Vojvodini, kako je na jugu. I onda kad tako, dođu ljudi iz tih različitih krajeva, ti ukapiraš da se mi svi smejemo istim forama, da da smo gledali iste filmove, da smo se palili na iste crtaće u to vreme, da smo pravili iste pištoljčiće od drveta i tako dalje i tako dalje. Tako da uh tad sam u stvari ukapirao da smo mi zapravo i nismo toliko različiti, i ovaj u u tom, u tom nekom smislu meni uh taj period života zapravo i nije bio toliko izazovan.

Ivan Minić: A šta dalje?

Jovan Jovanović: E dalje, ovaj, za vreme tih studija ja sam eto uh shvatio da postoji još nešto drugo, osim uh, PC računara, pa sam probao malo da se interesujem i za to. I mislim da mi je moj diplomski zapravo bila arhitektura OS X-a. Što je za to vreme bilo uh, imao sam jednog profesora na grupi koga je zapravo to zanimalo.

Ivan Minić: Jedan je dovoljan.

Jovan Jovanović: Ali je meni dovoljan. I ovaj i ja sam zapravo radio diplomski sa njim. On je bio oduševljen, ja sam njemu slao, na nedeljnom nivou, uh delove mog diplomskog, i mi smo, on je to non stop pregledao. Nije bilo ono nije bilo, takav je bio naš dogovor, jer u u kod drugih nekih profesora je bilo okej ti radiš diplomski, euh kad završiš sve ti njemu šalješ na uh pregled on to odobri i ti polažeš. Sa ovim profesorom je bilo drugačije, on je zahtevao da na nedeljnom nivou, uh to jest imali smo konsultacije, on je rekao “hajmo da raščlanimo to na određene funkcionalne delove kakav će tvoj diplomski da bude. I ti meni deo po deo kako je, koji je deo gotov ti mi šalješ na, na pregled.” Tako da kad dođemo do poslednjeg dela, ti si spreman za diplomski. To je to. I ovaj naravno u u tom periodu ja počinjem da radim. Ovaj uh uz studije, euh radio sam u tom mi je bio prvi plaćeni posao ovaj u, u radnoj knjižici iako sam počinjao nešto da radim i ranije, ali uh, uh ovo zvanični radni staž. Uh, i pre nego što sam završio tu visoku školu, uh, takav posao taj posao koji sam ja tada imao, sam shvatio kao nešto što mi je super da, kad završim faks, eh mogu da iskoristim kao nešto što bi stavio u CV. Jer ja se sećam svog prvog CV-ja koji je pisan u Word-u, to jest u Notepadu, nije onom Wordpadu ili kako već se to zvalo. Ovaj uh sa nekim mislim šta u tom trenutku ja mogu da stavim u svoj CV? Jer CV je u tom trenutku trebalo da bude neko prethodno radno iskustvo koga ja nemam. I onda su bile preporuke od određenih profesora ovaj pošto je to bio posao u struci, nešto je bilo, više vezano je bilo za hardware računara, ovaj, ali, pošto smo mi to imali na, na fakultetu onda smo onda sam to iskoristio kao neki CV. I ovaj i naravno, sve što se više tražilo od mene na poslu sve sam ja sam tad bio apsolvent, mislim da mi je ostalo bilo dva ispita do kraja, koje sam vukao recimo godinu i po dana. Jer prosto nije bilo vremena da se to sedne i da se završi. I onda sam shvatio da ja ipak da je možda bolje da privremeno prestanem sa redovnim poslom da bih mogao da diplomiram. Tako da je to bio neki euh period mog prelaska sa visoke škole na još jedan deo mog života, koji je ovaj isto bio izazovan u smislu da sam ja tad shvatio da meni ni viša nije dovoljna. Da ja ipak, hoću da završim i fakultet.

FAKULTET U ČAČKU I NESUĐENA PROFESURA

Ivan Minić: I kako je to bilo postavljeno tad? Dakle, generalno je, generalno ti možeš i na nekim fakultetima, kada završiš prve dve godine inženjerskim fakultetima, da uh ono tražiš da radiš rad i da dobiješ taj bachelor sad uh koji ima taj status više i to je ona razlika koju smo učili pre 30 godina, koja više verovatno i ne funkcioniše tako, ali, sa 4 godine si dipl inž, sa 2 godine si inž, a u ovim varijantama kad upišeš master i to, onda je to mislim opet priča za sebe, ali bila postojala je jasna prohodnost, ne svuda, ali postojala prohodnost i generalno je postojalo to da ti priznaju dobar deo ispita da krećeš od uglavnom treće ili možda sa nekim ispitima iz druge šta si mislio?

Jovan Jovanović: Pa euh u tom trenutku, euh meni je svašta nešto padalo na pamet da radim. Ovaj, i euh u u nekom trenutku sam ja pomislio da bih, umesto da radim sa odraslim ljudima, možda ne bi bilo loše da ja ipak radim u školi. Zato što mi je to neko prenošenje znanja, kroz, prijatelje, drugare, komšije kojima je trebalo nešto da se završi oko računara video sam da to meni kao ide okej i ja se ne stresiram ako neko ne zna iz petog puta da, da odradi ono što sam ja njemu objasnio kako se radi. Uh, i u tom trenutku se otvara na euh Tehničkom fakultetu u Čačku, otvara se uh poseban smer koji se zvao profesor tehnike i informatike. Gde je zapravo, su skoro svi predmeti koji su bili u, klasičnom diplomiranom inženjeru informatike, plus su bile, pedagogija, psihologija, metodika i možda još jedan ili dva predmeta. I to mi se učinilo kao interesantnim, pošto sam već bio ostao mi je, u tom trenutku, samo diplomski uh, koji sam aktivno aktivno radio. Uh, možda ne bi bilo loše da probam da upišem i to. Naravno otišao sam da se raspitam kakva je procedura i sad pošto je i jedan i drugi faks to jest, i moja ta viša ili sadašnja visoka škola, i fakulet u Čačku, pripadaju istom univerzitetu. Dosta profesora je tu zapravo bilo…

Ivan Minić: To su isti ljudi.

Jovan Jovanović: Bilo je drugih profesora ali su za neke predmete bilo dosta istih profesora koji su putovali jedan dan su u Kragujevcu jedan dan su u Čačku.

Ivan Minić: Mislim da ni jedna osoba iz Kragujevca ne bi želela da kaže da su isti ljudi u Kragujevcu i Čačku ali dobro.

Jovan Jovanović: Ali ovaj da, profesora je bilo istih, ispraviću se, nadam se da me ni Čačani ni Kragujevčani neće mrzeti.

Ivan Minić: Ne znam ja, ti treba da se vratiš tamo na radni, ja sam moje uradio.

Jovan Jovanović: U svakom slučaju na fakultetu meni kažu da, uh je cela moja, svi moji ispiti, su priznati, u startu. I da ja imam da polažem zvanično dva ispita, to jest moram da ih prijavim, da ih polažem, iako sam ih ja u tom petom semestru više škole već položio na višoj. I da je to sasvim dovoljno, da se samo prijavim, oni će mi prepisati ocenu iz starog indeksa u novi indeks i ja mogu da nastavim od 3. godine. Što sam ja i uradio, uh završio sam te… završio sam te treću godinu sam dao u roku, četvrta već je došla do trenutka da ja sad moram da idem i na praksu. I naravno da sam izabrao svoju osnovnu školu, da idem na praksu. Uh, i bio je neki dogovor da napravim sajt škole. Ovaj prvi sajt moje osnovne škole. I ovaj, i to je bilo sve super, do trenutka dok sam ja zapravo shvatio da uh, ono što ja mogu da dam od sebe, u školi, možda to nije moj maksimum. Na stranu uh nekih, političkih dešavanja u tom trenutku, ovaj, ja sam odlučio da ipak da završim fakultet, ali da se vrlo verovatno neću time baviti.

SLUČAJAN SUSRET KOJI JE DONEO NOVI POSAO

Ivan Minić: Da nećeš da budeš uča?

Jovan Jovanović: Neću. I to se zapravo i sto slučajno, slučajno desilo, pošto su svi u mojoj okolini, uh, znali da ja kao eto, umem da preporučim i računar koji treba da se kupi i tako dalje i tako dalje, uh, rođak moj me zamolio da mu ja nađem, Mac. Neki. Pošto se on oduševio kako to kod mene radi. Ovaj, pa ja sad njemu da nađem. I ovaj i ja sam našao taj neki računar. Otišli kod čoveka u, došli u Beograd. Da kupimo računar. Seli, ispričali se fino. Nekih 2 sata pričali smo o svemu i svačemu, inače, ovaj, u pitanju je bila, firma koja se bavi, uh, servisom mašina za prepress, i to je, manje više bilo, jedino mesto gde si mogao da nađeš Mekove…

Ivan Minić: Koji su se koristili po 10 godina, jer su bili spektakularni.

Jovan Jovanović: I više. Ovaj. I, par dana kasnije meni stiže, poruka, od tog čoveka: “E, kao da li si ti možda zainteresovan da, radiš u našoj firmi? Mi bismo tebi pružili obuku. Ti već te neke osnove, koje su potrebne, za za pripremu za štampu…” I to sam sasvim slučajno nešto ovaj, radio nešto sitnije, ne u tom, u toj meri kao što je se ta firma bavila time. Ovaj, “Pa sam imao neke osnove, o kojima smo mi uz kaficu pričali dok smo pregledali računar”. “E!” I ovaj i to je bio moj praktično drugi ozbiljniji posao iliti, posao koji je bio u radnoj knjižici. I… E, nakon toga ja krećem već da, tad su počeli da ovaj blogovi su u Srbiji počeli da bivaju popularni. I mene je oduševio jedan dečko iz mislim da je Bor, uh, koji je pisao blog o Norveškoj, koji se relativno skoro preselio u Norvešku. I, uh imao je tu dozu, humora specifičnog južnjačkog humora koji je meni u nekom trenutku savršeno odgovarao, i ja sam bio u stanju da čitam njegove postove u u sobi sam i da se smejem na glas. Jer, ja njega zapravo zamišljam u svim tim situacijama i šta on priča i kako pokušava da se sporazumeva sa Norvežanima, koji mislim su malo specifični što se tiče humora. I sad, on se, amaterski bavio fotografijom, mislim da se još uvek amaterski bavi fotografijom, i njegove, njegovi blogovi su bili, fantastični. I meni u nekom trenutku padne na pamet, u tom periodu sam se upoznao sa svojom sadašnjom suprugom. Ovaj, meni pada na pamet da… Možda ja ne bi… Možda ne bi bilo loše da vidim kakva je procedura i uh kakv… Koji bi bili koraci, da ja, možda probam da nađem posao u Norveškoj. I naravno, da smo, ovaj, pratili, tadašnji, forum elitemadzone, na kome je bio poseban, podforum o Norveškoj. Naravno, tu nisu pisali ljudi koji su se hvalili kako je tamo super, nego su se najviše javljali ljudi sa problemima kako da ih reše. Administrativne prirode, da li je u pitanju porez, da li je u pitanju zdravstveni sistem, da li je u pitanju viza, kako da ode gore. U tom periodu su se pojavljivale one naše norveško-srpske firme koje su, odavde regrutovale radnike i, ovaj, uh, odvodili u Norvešku. Uh za dosta tih stvari se nije baš slavno završilo, i, sad naravno, ljudi se, ljudi se žale tu i naravno, ništa ja tu nisam mogao pametno, ni, ni korisno, što se mene tiče, nisam mogao da pročitam. Ali mi smo bili, kako ovi klinci sad kažu “locked in” ili “hooked up”, za te forume, i mi nismo mogli da prestanemo to da čitamo. Ovaj, i i, te blogove. Ovaj, i mislim da je to, sad i doprinelo tome, da ja na kraju završim u Norveškoj, a mislim da mi je, godinama odmagalo da se taj odlazak, desi ranije.

 „RAČUNARI” I ŽIVOT U INOSTRANSTVU

Ivan Minić: Ja se sećam to je jedno leto je mislim da je bila 95. ili 96. Jedna od ta dva leta je moralo biti. Ili možda čak 94. svetsko prvenstvo u Americi, jedna od ta tri leta kada sam i ja proveo dosta vremena kod babe i dede, više od mesec dana, pošto tamo nije bilo… kod njihove kući nije bilo struje, kod komšija po nekog po nešto, ja sam nosio Game Boy i nosio sam paket baterija, ali taj paket ako ne vodiš računa spržiš za tri dana. I onda sam ja napravio sebi neki raspored da vodim računa, da ostalo svetljenje budem na minimumu i tako dalje. Mislim… Ovaj… ali sam, sećam se pošto smo išli vozom ovaj, do dole, da me je tata pitao šta da mi kupi i ja sam prvi put rekao ne Politikin zabavnik, nego iz nekog razloga bila je lepa, bio je lep kaver, Računari. I OK. Nije to prvi put da sam se ja sreo sa time, sretao sam se u mnogo navrata, ali to sam imao kod sebe tada i to je značilo da ću da ga pročitam od korica do korica sto puta. I pročitao sam ja sve ono što prvo ide. Znači novi programi, shareware, freeware, ovo ono, i onda sad gomila nekih tu savet, kako u Excel-u možeš ovo ili ono, ja imam devet godina mislim ne želim da otvorim Excel nikad. Meni je Excel bio super zato što sam mogao da napravim grafikon. I jedan tekst kojih je bilo, takvih je bilo nekoliko, ali taj jedan je baš karakterističan gde neki naš čovek prepričava svoje iskustvo gde on kao programer odlazi da živi u Holandiju. I u principu je sve lepo zato što on dolazi na gotov posao i sve ostalo, međutim on ne zna ništa o tome kako se obračunavaju porezi, šta plaća ko, i firma mu to ne objašnjava jer nema mnogo primera da ljudi dolaze, da ne znaju. Ako i dolaze stranci, dolaze iz nekog sličnog sistema gde je to isto. I on to ne zna ništa. I onda na nivou kvartala, pola godine i na kraju godine se iznenađuje raznim stvarima koje sebi ne može da priušti jer je živeo sa onim koliko je dobio, nije uopšte razmišljao o svemu tome. I ja sa osam godina shvatam šta je porez, i kako funkcioniše to. To su traume. Ne kažem da možda ne mora dete to da sazna na taj način, ali mi se sviđa onaj primer kad dete ne može da shvati šta je porez onda roditelj kupi sladoled, pojede 20% i kaže e ovo je sad tvoje. Ovaj, otprilike, otprilike tako. I taj, ta postavka ovaj, prvo ljudi koji su pisali takve stvari koji su bili briljantni, svaki od tih eseja i tih priča može da završi u nekoj knjizi, oni su izdavali te knjige koje su bile saveti računari, kako se koristi ovo kako, samo je trebalo ovo da izdaju jer to je blago. Ovaj, a onda posle toga i forumi i iskustva ljudi koje znaš, pratiš i koji su otišli negde i sad znaš ti dobijaš nefiltrirano u realnom vremenu šta mu se dešava. Ovde nemaš, ovde imaš retrospektivu koja je traumatična iako neko dobro piše, provoza te svetski kroz to. Ali je retrospektiva. Znači znaš da je glavni junak preživeo. A ovde gledaš u realnom vremenu i nisi baš siguran šta će da se desi.

Jovan Jovanović: Nisi siguran šta će da se desi.

Ivan Minić: Šta će da se desi, tako je. I, i mnogo ljudi je, uglavnom su odlazili naravno Nemačka, Švajcarska, Austrija što je u principu jedan sistem pa su iskustva deljena, ali sve ovo što je bilo iole egzotičnije, ovaj, je bilo potpuno ludilo, mislim ja sam tako čitao a posle i pričao sa, sa drugarom koji je proveo par godina na Mauricijusu.

Jovan Jovanović: Da.

PRVI POSLOVI I ODLAZAK U NORVEŠKU

Ivan Minić: Ali, a šta se dešava kod tebe sa poslom? Jer ti si tad počeo da se interesuješ za Norvešku, ali bogami prošlo godina dosta. Ti nisi otišao u Norvešku.

Jovan Jovanović: Jeste. Jeste, nisam otišao. Ovaj, ja sam malo prvih, prva, prva dva posla sam dobio u nekoj dobroj nadi da će sve biti fer. Ako sam ja fer, drugi će biti fer prema meni, naivno, dete iz male sredine, jer smo svi bili fer jedni prema drugima.

Ivan Minić: Jer u suprotnom te sredina odbaci.

Jovan Jovanović: Jeste, i onda sam ja kad sam zapravo shvatio da nije to sve fer, su ljudi zli, i da su možda i zli, ovaj…

Ivan Minić: A svakako pokvareni.

Jovan Jovanović: Pokvareni. Ja sam onda, ovaj, nakon tog drugog posla rešio sam da zapravo čitam ugovor. Od A do Š. I trudio sam se da to što piše u ugovoru, za šta sam se ja obavezao da bude uvek ispoštovano, možda čak i malo više. Onog trenutka kad jedna stavka iz ugovora od strane poslodavca iz bilo kog razloga nije ispoštovana, Infostud. Tačka. Poslovi Infostud. Ja sam imao tu sreću da imam neke rođake sa kojima smo se viđali u tom periodu recimo svake godine ili svake druge godine, da je mene ovaj, taj rođak kad god me vidi, on me pita je l’ si ti u istoj firmi?

Ivan Minić: Ovaj, apropo tog mog poslodavca, a jeste to što si opisao to u suštini deluje kao da si menjao posao na sedam dana.

Jovan Jovanović: Pa, imam ja prag tolerancije poprilično visok. Ali u nekom trenutku život ti traži neke druge stvari i onda ti moraš da manje tolerišeš tuđe gluposti. Ovaj, i sećam se da sam, od 2000… ja sam čak i otišao u jednom trenutku u Norvešku da vidim kakav je život. Imali smo, naravno, ovaj, neku ušteđevinu, i ja sam sa tom ušteđevinom krenuo gore, zato što sam imao neku, ovaj, i dan danas evo skoro sam se video sa tom prijateljicom koja živi u Bergenu, u potpuno drugi deo Norveške, ovaj, ona me je pozvala i kaže dođi kod mene 10, 15 dana, mesec dana, koliko god hoćeš, vidi kako izgleda. Sad, u tom periodu je ona živela na nekom udaljenom malom, jako malom mestu. Za norveške pojmove jako malo mesto je između 100 i 400 ljudi.

Ivan Minić: Da, pošto, mislim glavni grad ima 150.000.

Jovan Jovanović: Pa dobro, ne baš, ali…

Ivan Minić: 250 sa širom gradskom rekom.

Jovan Jovanović: Imaju, oko malo više od pola miliona, ali to je to. Ovaj, ja sam otišao gore, bio sam tri meseca. Ovaj, koliko mi je i viza dozvoljavala, naravno, prvo pitanje u tom trenutku je bilo da li govoriš norveški, ne govoriš norveški, to je to, nemamo mi više šta da pričamo iako sam ja pokušavao učeći se.

Ivan Minić: A to je godina recimo?

Jovan Jovanović: To je godina 2013.

Ivan Minić: I ono što se ja sećam iz 2006. ono celo moje iskustvo, pričao sam ti o tome gde sam ja jedan period skoro dve godine radio barabar sa, mislim kao volonter ali barabar radio celo radno vreme sa, sa ljudima koji su radili u Opera softveru tadašnjem, koji nije isti kao danas. Oni su svi pričali i pisali savršen engleski.

Jovan Jovanović: Da, to je tačno.

Ivan Minić: Znači to što, na što su oni ponosni i vole to, to to je u redu. Ali pošto je tad firma već bila internacionalna, imala ofise na na X lokacija nekoliko u Evropi i jedan u Americi i tako dalje, kroz sve zvanične kanale koji su bili IRC, ovaj kroz sve zvanične kanale se pričalo engleski isključivo. Oni su privatno pričali norveški, ali na svim kanalima gde bude i gde su čak i ljudi koji su i svi sede u istoj kancelariji u Oslu, pričalo se engleski jer je recimo bila praksa što mi je bilo fantastično i to, to su neke stvari koje naučiš tako u životu protiv svoje volje, bio jedan momak koga, kog sam se ja upoznao, izgotivio i čuo svaki dan, Brian. Ovaj, ja sam ga obožavao iako je mislim Amerikanac, stariji par godina od mene koji je tu došao da radi, i meni ništa nije bilo jasno zašto je on došao iz Amerike, zašto je došao. I onda smo mi u tom razgovoru došli do toga da je kod njih, od njega u stvari na nekih godinu i po dana, to je više nego što je planirao. Jer je kod njih potpuno normalno posebno u tom periodu odmah nakon fakulteta da se poslovi menjaju na godinu dana.

Jovan Jovanović: Da.

Ivan Minić: I da on promeni sedam, osam poslova za sedam, osam, 10 godina, vidi šta hoće i onda u tom tom smeru krene da, da gruva.

Jovan Jovanović: I kao…

Ivan Minić: Ali šta ti zapravo naučiš da on pokaže u svetu, mislim sve što treba, i jedan deo toga je bio internacionalno iskustvo da se posle vratio, svašta sam ja od njega naučio, ovaj i meni je to bilo neverovatno da su oni tada, 2006. imali troje, četvoro Amerikanaca, jednu Francuskinju tu, dva Britanca koji su baš onako neke ozbiljne glave bili. Neverovatni neki ljudi i da to, da su oni potpuno funkcionisali na engleskom iako su bili hardcore norveška firma. I da se to društvo bilo takvo da iz onoga što je meni pričano jer sam ja trebao da idem da, da živim i radim tamo, to je jedini, jedini posao za koji sam se ja ikad u životu prijavio. Dobio ga, i nisam otišao zbog administrativnih nekih komplikacija koje su bile samo zbog toga što sam iz Srbije.

Jovan Jovanović: Da.

Ivan Minić: Jer su poseban status imali ljudi iz Srbije, Albanije, Avganistana i još nekoliko zemalja gde je firma morala da prati neku ogromnu garanciju što su ovi hteli da plate ali nisu mogli zato što ono kako se to zove pravična selekcija. Znači ja ne mogu da imam drugačiji tretman nego što bi neko drugi ko dobije taj posao imao.

Jovan Jovanović: To je na birou kod njih.

Ivan Minić: Jeste, i oni su nam rekli, kao e, e možete vi da nađete te pare, vi d- mi ćemo da vam vratimo te pare. Ali vi to da platite pa ćemo mi to kroz platu da vam… gde bre da nađem te pare, to je recimo bilo ko sad 100.000 eura. Imam 21 godinu. Kao to je to, mislim, specifična priča. Ali delovalo je potpuno otvoreno. A onda su mi neki ljudi koji su išli tamo rekli da baš i nije.

Jovan Jovanović: Ti ljudi su u pravu. Oslo je specifična sredina. Oslo je specifična sredina zato što je tu možda i najveći broj firmi, internacionalnih firmi koje se nalaze u Norveškoj. Oni su uglavnom u Oslu. Naravno, ima još par tih velikih gradova poput Trondhajma, Bergena naravno, Stavangera i drugih, ali to su dosta manji, manje sredine. I ukoliko se odlučiš da nađeš, da tražiš posao van tih gradova, bez obzira što je softver ili bilo koji biznis kojim se firma bavi, bez obzira što je sve na engleskom, norveški je nešto što prosto se podrazumeva.

Ivan Minić: A sreća lak jezik.

Jovan Jovanović: Pa evo ja posle osam godina ga ne govorim. Na dnevnom nivou.

Ivan Minić: Da, da. Meni je fascinantno, evo da, da pomenem ovaj profesora, profesora Vladana ovako veća. Ovaj mog dragog prijatelja koga dugo nisam video i pozdravljam ga o-o-ovom prilikom, koji je pobegao u zemlju u kojoj se govori još luđi jezik nego, nego ovaj ovi. On je čovek studirao danski. I on voli dansku i to je sve u redu. I dolaze neki drugari koji su naši ali su već ja mislim druga generacija u Švedskoj i govore oni bazično srpski, ali to zvuči kao Zlatan.

Jovan Jovanović: Mhm.

Ivan Minić: Dakle, savršeno, ali ne. I sad dolaze, mi smo u kafani prirodno, gde bi drugo bili, sedimo i ovaj Oraković koji počinje da priča sa njima na švedskom. I ja gledam, kažem brate, da l’ zabadaš, zašto? Pa kaže ne to je isto. Kako šta je isto? Pa danski, švedski, norveški to je sve isto.

Jovan Jovanović: Da.

Ivan Minić: Kako bre isto? Kaže lepo to ti je ko srpski, makedonski, slovenački. Oni se oduševe kad ja bilo šta znam da im kažem i mi se lako sporazumevamo, kao malo nekad nešto sporije, to sve ja gledam kažem a finski?

Jovan Jovanović: E jebi ga sad kao znaš. Ne. Nemoj ta teška pitanja.

Ivan Minić: Kao to je sad već, to je sad već druga priča.

Jovan Jovanović: Da smo Mađari bilo bi bolje.

Ivan Minić: Pritom, ovaj, ta ta postavka kao Norveška je… Norveška i Finska su bile ista zemlja. Je l’ tako?

Jovan Jovanović: Pa nisam baš siguran. Švedska i Finska ili Norveška i Finska, bile su ista zemlja do… Norvežani su zapravo bili, ne, Norveška je dobila nezavisnost od Švedske. Ali su godinama bile ili pod upravom Danske ili pod upravom Švedske.

Ivan Minić: Moguće, moguće da sam pomešao sa nečim, ali baš baš sam nedavno gledao, moguće da su Švedska i Finska bile… bile, bile su Švedska i Finska do, do Drugog svetskog rata i onda su se podelili i kao…

Jovan Jovanović: Dobro brate, bili ste ista zemlja i…

Ivan Minić: Zašto dva jezika?

Jovan Jovanović: Ali su to potpuno različiti jezici. Finski nema nikakve veze ni sa jednim skandinavskim jezikom. Samo piju.

Ivan Minić: Samo isto piju.

Jovan Jovanović: Da.

POVRATAK U SRBIJU I OTKRIVANJE QA POSLA

Ivan Minić: Ovaj… I dobro, Norveška. Hladno al’ standard.

Jovan Jovanović: Jeste. Ovaj ja u tom nekom periodu između 2013. i 2015. menjam poslove, tražeći, naravno vratio sam se u Srbiju, i mislim da je jedan od razloga zašto sam ja prihvatio da ću da se vratim, iako sam pokušavao tamo da nađem posao, bio taj što je mene ovde posao već čekao. Ja sam već imao praktično backup rešenje i kad imaš backup rešenje mozak prosto radi linijom manjeg otpora, ne moraš da se stresiraš, ne moraš da se cimaš, budi tu dok si platio stan i to je to.

Ivan Minić: I, mislim i možda i nije nužno linija manjeg otpora, ali nećeš pristati na bilo šta. Pristaćeš na nešto što je dobro.

Jovan Jovanović: Tako je.

Ivan Minić: A to nije baš tako lako dobiti kao ponudu za početak.

Jovan Jovanović: Tako je. Iako ta… opet ja sam se vratio ovde, u u toj firmi je opet bilo super u početku, stvari se nakon već prvih 6, 7 meseci se menjaju, ovaj, i ja već krećem da krećem aktivno da učim norveški, misleći da je to to. Ja sam definitivno rešio. Ovaj, naravno u dogovoru sa tadašnjom, već, suprugom. Mi već imamo i, i dete i onda već moram da razmišljam, ne mogu da razmišljam samo o sebi, i svojim nekim željama i prohtevima, ovaj. Međutim 2015. se sasvim slučajno, ovaj meni dešava da dobijem posao koji je iako sam se ja dosta u prethodnim tim nekim poslovima bavio Apple-om na ovaj ili onaj način, tako što sam radio i u Macoli, i u iLike-u, ovaj u tom nekom periodu, i ceo život sam se, mislim, ceo život, od praktično, od srednje škole pa na ovamo dosta sam imao iskustva sa, sa Apple-ovim ekosistemom generalno, ne samo računarima, sasvim slučajno dobijam, apliciram za posao koji je bio isključivo vezan za Apple-ove uređaje. Ali je bio klasična outsouce priča gde smo mi bili technical support, za raznorazne… za jednu američku firmu koja je imala klijente u celom svetu. I to je u stvari prekretnica gde ja upoznajem ljude od kojih učim kakav, kakve stavove što se tiče posla, odnosa zaposlenih sa poslodavcem ja moram da gradim i da imam. I to je bilo zapravo, to mogu reći u prvih sigurno godinu i po dana posla u toj firmi, ja sam ne samo što se posla tiče dosta naučio i, poslovnih odnosa između zaposlenih, između klijenata i između onog klijenta koji zapravo nama daje plate. Ovaj, i lokalnog menadžmenta, ali sam ovaj, tu stekao, am, am, takva poznanstva, u smislu kolega, da to, evo to traje i dan danas. Ja već osam godina nisam u Srbiji, mi se svake, svakog leta viđamo ili idemo jedni kod drugih ili svraćamo, pošto su još neki drugi zapalili preko, pa se mi viđamo negde u drugim državama. Ovaj, i tu je meni bila prekretnica. I tu sam stvari najviše naučio koliko ja treba da cenim ono što ja znam. I meni je bilo u tom trenutku super u toj firmi, toliko mi je bilo super da sam ja potpuno zaboravio na odlazak, bilo gde. Bilo koju drugu državu, čak i u Norvešku. I to je trajalo neko vreme. Interesantno je bilo u toj firmi što smo, mi smo bili technical support, međutim, kao deo customer supporta, ali ta firma nije radila samo outsourcing tog dela biznisa, nego je zapravo radila i development i testiranje. I praktično u istom hodniku kancelarije, preko puta nas su sedeli developeri, sedeli su testeri koji su radili na istom tom proizvodu. I onda kad meni nešto kao osobi iz technical supporta nije bilo jasno, ja sam bukvalno mogao da odem i da pitam developera zašto on ovako radi. Da bih ja mogao da pomognem krajnjem korisniku. I tu su sad bile raznorazne situacije, uglavnom meni se taj, naravno od nas se očekivalo da kad se desi bug, mi provalimo da je taj bug. Od nas se očekivalo, kao technical supporta da sve to vrlo dobro istestiramo, i da logujemo bug-ove u Jira-i. Iako je to zapravo trebalo da bude deo posla QA-a. U nekom trenutku ja počinjem da pričam sa ljudima koji su testeri u toj firmi, i zaključim da ja zapravo radim njihov posao. Za mnogo manju platu, nego što oni dobijaju za apsolutno isti posao. I meni se tad pali neka moja lampica, da ja možda ne bi, možda ne bi bilo loše da se okušam, zapravo, u, u toj vrsti posla. Iako je moj tim bio izolovan od klasičnih, ja sam bio u nekom timu koji je bio podtim tog technical supporta i mi nismo imali toliko ni korespondencije ni, ni, tek ne razgovora sa tim krajnjim klijentima. Mi smo imali naš deo posla, time smo se bavili, i naravno bili smo deo tima. Ali nismo bili toliko izloženi kao drugi delovi tog technical support tima. I naravno, pošto je to firma, ta firma je bila outsource, bavila outsoucingom, naravno raznorazni projekti su se dešavali, pa nekad im treba dodatno QA-eva, nekad im treba dodatno developera, nekad im treba PM-ova i tako dalje, i tako dalje. Ja sam naravno odmah počeo da se raspitujem šta je to meni potrebno da ja pređem iz technical supporta u u development tim, to jest u QA, da budem ovaj tester. I naravno, dosta je u tom trenutku je dosta bilo Rusa u firmi, pošto je firma bila rusko, recimo rusko-švajcarska firma. I naravno, to je tamo bilo sve po knjizi, iako knjiga za testere nije bilo. Ali oni su imali svoje neke skripte, imali su svoje ispite, interne, gde smo mi morali da prolazimo raznorazne krugove testiranja, i naravno imali neke ispite. Naravno, ja sam to sve položio i sad se čekao klijent gde bih ja zvanično mogao da pređem da radim u drugi tim. I to se, naravno odugovlačilo, mesec dana, dva meseca, tri meseca, pola godine. I naravno od toga nije bilo ništa i ja sam ovaj sasvim slučajno, opet jedan od kolega je prešao da radi kao tester u američku firmu koja je bila startap u tom trenutku i ceo menadžment je zapravo bio iz Srbije. Neki su bili ovde, a neki su se relocirali tada u Richmond. I sad ceo dogovor je bio, da, američki je biznis, ali je dogovor bio na srpskom. Šta ćemo mi da radimo, kako se radi, kakva je procedura, bilo je, bio je kratak jedan probni rad, i naravno nakon toga ja se odlučujem da je to to, ja imam ponudu, i ja mogu zvanično da počnem da radim kao QA. 

SRPSKI MENADŽMENT, AMERIČKI BIZNIS

Ivan Minić: I kako ide to ovaj, srpski menadžment i američki biznis?

Jovan Jovanović: Ja moje iskustvo opet lično, ne samo sa tom firmom, nego baš sa tim ljudima sa kojima sam ja radio, je bilo neverovatno. U pozitivnom smislu. Naravno, nije za svakoga bilo tako. Naročito što a- Ameri imaju jako specifičan smisao za biznis u tom nekom smislu gde bez obzira koliko je firma mala ili velika, i koliko god oni prodaju priču o porodičnom biznisu i sve to, mi smo svi radnici, brojevi, koji su danas jesu, sutra nisu. Ako se to firmi, ako to firmi ne odgovara, mislim, lepo je što smo sarađivali, sutra ne moraš da dolaziš na posao i to je to. Iako se to meni lično nije dogodilo, ali znam ljude kojima su se takve stvari događale. Međutim, ja sam imao jedno neverovatno iskustvo, i sa, sa tim ljudima iz firme, gde sa nekoliko njih sam ja i dan danas u kontaktu. I čak sam imao prelazni period pošto je meni nakon te firme, u stvari ja sam nakon te firme dobio ponudu da idem u Norvešku, ovaj, iako je zvanično ja sam ovde bio osnovao sam svoju, paušal, to jest kako se to zvalo, preduzetničku ovaj agenciju. Ja sam praktično bio povezan sa njima kao dva pravna lica, imamo ugovor, kad nekome od nas dvojice to ne treba, ovaj mi možemo da raskinemo ugovor bez ikakvih penala, otpremnina, dodatnih plata, i tako dalje, i tako dalje. Ja sam radio i nakon otkaza, kod njih bez ikakvih problema. Mislim, to je bio naš dogovor interni gde su oni unapred četiri meseca znali da ja odlazim iz firme. I oni su bili toliko zadovoljni, i, i onim što sam ja radio, da su bukvalno bili, OK ti možeš da radiš dok god ti želiš. I tako je i bilo, ja sam iz Norveške jedno vrlo kratko vreme radio jer je bio dogovor da se određeni projekat završi. I ja sam naravno, ja sam bio sam na tom projektu. Ja sam naravno mogao da kažem, OK, ja danas završavam i to je to, iako je projekat ostao još dve nedelje da se završi. Niko ga verovatno ne bi završio. Ali ja sam bio, pošto su oni bili izuzetno fer prema meni, ja sam na, na uštrb svog vremena ovaj bio, se trudio da ispoštujem moj deo ugovora, to je ono vraćamo se na ono što sam pomenuo malopre, da ovaj, da da, sa moje strane bude sve odrađeno onako kako smo se originalno dogovorili. Ovaj tako da je to, to je bio taj neki period mene i kao radnika, i kao preduzetnika.

KAKO JE TESTIRANJE POSTALO STRUKA

Ivan Minić: Jedna da kažem posebno interesantna stvar jeste da, jeste taj timeline cele priče. U trenutku kada ti ulaziš u testiranje, testiranje počinje da se razvija.

Jovan Jovanović: Tako je.

Ivan Minić: Do tog trenutka testiranje je podrazumevalo da uradiš ono čega se setiš, OK u nekim situacijama kad praviš, praviš i šta bi sve trebalo da se istestira pa neko prođe sve to. Ali sve je to bilo prilično rudimentarno i jedan od razloga zašto su danas svi ti stariji softveri zapravo toliko ranjivi jeste to što nisi imao ni čime da to napadaš toliko, niti je bilo resursa da sad proveravaš sve moguće ishode, pokušavaš nešto, negde gde je open source znaš, vidiš kako radi pa ovaj zloupotrebiš. Nisi imao alate onaj set alata i biblioteka koji danas imaš, to da ubaciš u cloud i kažeš hajde sad, vidi sve šta može i kako može ili ga samo pustiš. Ovaj, ali činjenica jeste da da zbog toga što je i hardverska moć drastično rasla, i infrastruktura je bila sve bolja i bolja, i imao si brz internet svuda, imao si striming svuda, imao si sve, sistemi su se drastično usložnjavali, što znači da su i potrebe za testiranjem bile sve veće jer kada je nešto tako da možeš da ga obuhvatiš pogledom, nema potrebe da previše testiraš, sve je vrlo očigledno. Ali onog trenutka kad više niko ne zna kako to zapravo radi, bez obzira što postoji dokumentacija, realno niko ne zna kako to radi.

Jovan Jovanović: Realno niko ne zna.

Ivan Minić: Ovaj, onda postoji potreba da se stalno nešto testira i stalno se nešto menja, ja se šalim, mislim to sam rekao 100 puta i sad je bilo i u kolumni, sve ali ja sam stvarno pokušavao klincima kad sam im predavao da im objasnim da kao najveći problem nije da ti napraviš nešto od nule. Najveći problem je da nešto što radi prepraviš, tako da radi nešto drugo a da ne prestane da radi ni u jednom trenutku. Nego da to, da pokušaš da održiš kontinuitet, da kada se pređe, nema gubitaka podataka i sve ostalo, a da dobiješ to nešto novo, da li je nova tehnologija ispod ili je novi feature ili, da to sve kao ima smisla. Pa kao lako je bilo Bogu da stvori svet za sedam dana kad nije imao postojeću infrastrukturu i bazu korisnika ili u poslednje vreme u mom poslu kad nije imao legal i procurement. Ovaj, ali, od toga počinje da nastaje nauka. Počinje sa tim da ljudi uče manuelno da testiraju i tako dalje, onda se razvijaju i alati za to, automatsko testiranje, alati za manuelno testiranje koji ti, koji su, koji ti omogućavaju da se neke stvari rade. Kako si ti učio, kako si se usavršavao?

Jovan Jovanović: Problem kod kod ovog zanimanja i ovog zvanja je taj što ne postoji zvanična literatura u smislu usmerena na fakultetima. Barem…

Ivan Minić: Akademija.

Jovan Jovanović: Barem u to vreme kad sam ja ovaj bio na studijama. Am, tako da je praktično to neko traganje, ne samo za usavršavanjem nego ja moram prvo da nađem način gde ću i kako ću da se usavršavam. Jer ja nemam predstavu šta ja zapravo radim u tom trenutku. U toj prvoj firmi gde sam ja radio kao QA ja sam bio praktično QA broj dva. Pritom QA broj jedan je počeo tri nedelje pre mene. Firma nikad nije imala QA-a. Nemaju nikakvu infrastrukturu, ništa nisu radili, mislim testirali su oni koliko su mogli kao developeri, ali nikome to nije bilo posao.

Ivan Minić: Nikome to nije bio posao.

Jovan Jovanović: Tako je. Nikome to nije bio posao. Naravno da su tu bili PM-ovi koji su s vremena na vreme pre prezentacije isprobavali novi feature da vide da li to radi, ali niko to nije strukturalno radio. Dosta stvari je dolazilo iz, neke intuicije, da mi od toga što treba da radimo da treba da napravimo neku neku strukturu, da a, a, koju bismo mogli u budućnosti da koristimo opet i opet. Ovaj, naravno, tu je bilo od Udemy-ja, YouTube-a, a foruma gde, gde gde su već počeli da pišu ljudi koji su se mnogo ozbiljnije time bavili u velikim korporacijama, pa mi mislim nismo imali ni od koga puno da, od nekog drugog da učimo. Ovaj sve je to bilo uz pomoć štapa i kanapa u tom periodu kad sam ja to počeo da radim. Naravno, nakon perioda kad sam ja završio sa sa tom firmom, i kad sam dobio tu ponudu za tadašnji Tidal, oni su već imali ozbiljan QA. U tom trenutku mislim da je bilo njih sedmorica u ili sedmoro bolje rečeno u samo QA timu. Pritom pre nego što su mene zaposlili, oni su imali QA outsourcing koji je bio recimo u Indiji u tom trenutku. Ovaj, ali su odlučili da im je ipak bolje da umesto što odvajaju resurse za outsourcing QA tim, da bi bilo bolje da imaju nekoga u kancelariji. Zato što se dosta stvari u tom trenutku počelo raditi na hardveru. Na posebnim hardveru, znači nije bilo dovoljno da to radi na bilo kom telefonu ili tabletu ili računaru, već na specijalizovanim zvučnicima, pojačalima, strimerima i tako dalje i tako dalje. Za takvu egzibiciju da oni šalju uređaje privremeno prvo ih oni dobijaju iz celog sveta u kancelariju, a onda oni odatle moraju da distribuiraju recimo u Indiju, to je bilo to je bio veliki problem za logistiku. I ja sad dolazim na na na intervju kod ljudi koji zapravo znaju šta rade. I i to je bilo jedno, izuzetno interesantno iskustvo. Prvo, taj oglas za posao se pojavio na LinkedIn-u, i pošto sam ja te, tek počeo da radim kao QA, iako sam ga radio i pre nego što sam zvanično ovaj dobio u nekom na nekom papiru da sam ja zvanično QA, ovaj, a ja dobijam takvu ponudu, da mogu da spojim dve moje pasije. Jedna je muzika, kojom sam se bavio ceo život, i a nečim što ima veze sa u tom trenutku sa IT-em gde sam ja mogao da, da se bavim i testiranjem. Ja, sam uglavnom aplicirao, i tad je tad je novi feature na LinkedIn-u bio, quick, easy apply, quick apply tako nešto.

Ivan Minić: Da, da, da.

Jovan Jovanović: Tako da sam ja zapravo aplicirao da nisam ni poslao zvanično ni CV ni propratno pismo, jer sam želeo da vidim da li to što ja znam, da li to možda nešto vredi mimo granica naše države. I ovo se učinilo kao OK, da sam ja potpuno zaboravio za to, ja sam kliknuo easy apply i to je to. Nakon par dana meni stiže odgovor na na to moje, da su oni pogledali moj LinkedIn profil i da to što ja radim im deluje interesantno, da li bih ja pristao na, da to da uradim prvo jedan test, nakon koga bi bili krugovi intervjua. I naravno da sam zaboravio da odgovorim na test. Ja sam rekao da zainteresovan sam, stigao je test istog dana. I ja sam potpuno smetnuo sa uma. Za to i nedelja uveče, recimo ponedeljak, nedelja uveče, ja se sa suprugom se vratio sa nekog puta. Ovaj, tu smo ovaj spremamo se već za krevet, sutra se radi, i to, i ona kaže e kao, šta je bilo sa ovim testom koji si trebao da uradiš? Da uradiš. Reko nisam uradio test. Hajde da uradim ja to. Sednem i sad, mislim ne postoji literatura iz koje bih ja mogao da rešavam ili da da je koristim za rešavanje testa, ja to po svojoj intuiciji odgovorio tih 30-ak pitanja. Ovaj jer je više bio, to nije bio test psihologije, bio je više o radnim navikama, iskustvu, tehnologijama koje sam koristio, situacijama nekim u kojim, u kojima bih ja potencijalno bio.

Ivan Minić: Pa razmišljanje.

Jovan Jovanović: Tako je. Naravno, ponedeljak poslepodne meni stiže odgovor, da su oni zadovoljni, da bi oni mene pozvali na intervju i ja sad ono razmišljam pa gde ću ja sad da idem ovaj, u, u Oslo na intervju. Međutim ne, nije bio potreban nikakav odlazak, bio je, u to vreme mislim da je Skype još uvek radio.

Ivan Minić: Užas.

Jovan Jovanović: Da, ovaj kad može intervju, naravno ja sam ja sam im rekao da ja ne govorim norveški jer sam već tad odustao, imao sam OK posao ovde. Mislim odustao sam od nekog aktivnog učenja norveškog iako sam slušao podkaste s vremena na vreme na norveškom čisto da mi taj jezik i dalje bude u glavi jer mislim ko zna šta može sutra da se desi. I oni su bili ovaj u fazonu ne, ne treba ti norveški ako koristiš engleski to je sasvim dovoljno za ovaj intervju. OK. Prvi intervju. Sve prolazi super. Ja im objašnjavam, predstave se oni meni, predstavim se ja njima. Kakav, kakva je njihov, kakve su im radne navike to jest kakve kakve su im procedure, šta sam ja zapravo radio. Oni su u tom periodu bili na nekom prelasku, između, oni su zapravo bili startap, ali su želeli da evoluiraju u nešto više. Ali opet su premali da bi bili neka ozbiljna korporacija ili šta god. Ovaj, i njima je moje iskustvo se učinilo zanimljivim, i tehnologije kojima sam se ja igrom slučaja bavio u prethodnoj firmi. I, ovaj, prvi intervju se završava, meni stiže odgovor od HR-a, da su oni zadovoljni ovaj sa tim kakav sam ja kakve sam odgovore davao na ta intervju, i pitaju da li bi ti bio problem da ti drugi krug intervjua imaš na srpskom? Pazi ako, naravno da ne bi bio problem. Pa kao imamo devojku ovaj, u timu, koja je iz Bosne. Ovaj pa možda ne bi bilo loše da vi imate i, intervju na vašem maternjem jeziku, pa čisto da vidimo kako se to, kako bi to bilo. Pošto je ona isto bila u u QA timu. Ovaj radila je na Androidu. Ja sam u to vreme mislim, ovaj na Android aplikacije, ja sam bio tu za iOS aplikaciju, kao budući kandidat. Naravno, imam intervju i sa njom. To je bilo više na prijateljskoj osnovi to nije ličilo na intervju nego je više bilo, kakav je život. Da li na nešto treba da vodim oko nečega treba da vodim računa, jer je ona isto pročitala moj CV. Porazgovarala je sa šefom, oko mojih odgovora, i to se njoj učinilo sasvim dovoljno. Imamo mi taj intervju. Treći krug intervjua, CTO, moj budući šef, i HR. Naravno, ona je sve odgovorila ta moja sad već bivša koleginica. Odgovara da je sve to OK, možemo da idemo na treći krug intervjua. I sećam se tog trećeg kruga gde ovaj, moja supruga je u sobi i sluša šta se dešava. A ja u dnevnoj, u dnevnoj mi je bila moja mini kancelarijica. Deo dnevne sobe. I sad ja imam razgovor sa njima. I kreće, ovaj taj CTO, to jest tad da. I kreće moj tadašnji šef, kaže da se ja zamoli me da se ja predstavim, i sve to i ja krećem, mislim, na predstavljanje u vezi sa poslom. Šta radim, koje tehnologije koristim, kakvo iskustvo imam, gde sam sve radio, u jednom trenutku CTO kaže, kapiram ja da ti znaš to. Nego…

Ivan Minić: Ne bi ti ni došao do ovde da to…

Jovan Jovanović: To, nego kaže on ti meni, kako ti slušaš muziku? Ja sad znam šta on mene pita. Da li je radio ili streaming ili je biblioteka ili je CD ili je šta već.

Ivan Minić: Vinil.

Jovan Jovanović: Slušam muziku kao i svaki muzičar. I on kao, stvarno, ti si muzičar? Ja reko pa da, mislim bavim se muzikom hajde što sam bio didžej dosta dugo, nego što sviram harmoniku. I sad ja gledam u, šefovu facu koja kao ti sviraš harmoniku? Ja reko pa da.

Ivan Minić: Sad ću da ti razvučem.

Jovan Jovanović: Pa, i CTO pita, zašto to ne stoji u CV-ju?

Ivan Minić: Ja i roštilj pravim odlično.

Jovan Jovanović: Ne, ne, ja ovaj odgovaram da nisam imao, mislim da nisam shvatio da je to bitno. Kaže Rune, kao to je najbitnije. Pa kaže u ovoj firmi niko ne radi bilo ko na bilo kojoj poziciji da nema neke veze sa muzikom. Mora da bude ili muzičar, ili da peva, ili da radi produkciju ili da radi u nekom studiju.

Ivan Minić: Znači u ovoj firmi mi harmonikaša nemamo. Znači, sve ostalo smo pokrili.

Jovan Jovanović: Tako je.

Ivan Minić: Ali…

Jovan Jovanović: A pritom, nemamo harmonikaše. Imamo i basiste i saksofoniste i bubnjare i miksere i sve imamo. I producente i editore muzičke, imamo sve. Al nemamo harmonikaša. Ja reko, i ja sad napravim šalu. Reko OK, vidim svi se šale, svi se smeju, i dalje ne mogu da ukapiram jel moguće da ovi imaju humor? Mislim…

Jovan Jovanović: Ja reko nema problema, vi meni dajte ponudu ja ovo stavljam u CV i svi srećni i zadovoljni. Kaže on, važi. 

ODLUKA O SELIDBI I ČEKANJE VIZE

Ivan Minić: I šta se sad radi?

Jovan Jovanović: I, OK. Prošlo je par sati. Zove mene. Moj, kolega iz te outsourcing firme koji mi je bio referenca. Pita me da li ja možda znam neku Kseniju iz Osla? Ja reko, da, znam. Ovaj ona je HR u firmi, u kojoj sam ja aplicirao. Pa kaže pa dobro. Zaposlićemo te. Reko OK. On je dobio neki upit za mene, odgovorio na to. Sutradan ujutru meni stiže ponuda. I ponuda je praktično dobijena iz nečega što sam ja aplicirao čisto fore radi. Ne sa nekom, sa nekim ekstremnim fokusom i namerom da će to da se zapravo desi za nedelju ili dve, i ceo taj proces se odigrao za 10 dana. Svi ti krugovi razgovora i e-evaluacije, sve. To se desilo u 10 dana. U tom periodu moj klinac je pet i po godina, supruga isto, stalno zaposlena u školi kao profesor španskog, mi smo, imamo svoj stan, možemo sebi da priuštimo, za ono vreme relativno pristojan život. Da li da se uopšte selimo? Međutim ja razgovaram sa i tada sa suprugom ovaj i ona kapira da tu ponudu koju sam ja dobio sa takvim opisom posla, da je jako mala verovatnoća da ću da dobijem drugi put u životu. I sad mi pokušavamo da se setimo sve ono što smo mi čitali na onim forumima pre tri, četiri godine. Ovaj, da li će išta od toga da nam znači. I odlučujemo, OK, hajmo da probamo. Mislim uvek možemo da se vratimo, imamo gde da se vratimo. Hajde da probamo. I ovaj, i naravno oni meni rešavaju vizu, pošto je to bio dil. Ovaj dil je bio da se viza rešava samo za mene i da se radi preseljenje za mene. A za porodicu moram sam da sve regulišem, međutim ovaj to nije uopšte, naravno to se sve dešavalo u nekom kraju oktobra, početak novembra. A u Norveškoj sve staje recimo polovinom novembra, naročito državna administracija jer božić je tu iza ćoška.

Ivan Minić: Tu je odma, nemamo još malo pa nemamo dan, pa mislim šta radimo, nemamo mi mesec dana mi da…

Jovan Jovanović: Tako je. I oni već su…

Ivan Minić: Oni vole uličnu rasvetu.

Jovan Jovanović: Obožavaju. Obožavaju. Sve što svetli.

Ivan Minić: Pa nismo stvorili Norveška da ni ne znate…

Jovan Jovanović: Pa da, ni ne znate, da. Ovaj u svakom slučaju, to se sve dešava tako da meni ovaj ta Ksenija iz HR-a u tom trenutku kaže ej nemoj ti da se nadaš da će to da bude brzo. Zato što je evo Nova godina, Božić, to se čeka, to je državna administracija, to bi trebalo da se reši za mesec dana međutim pošto je to specifičan deo godine, ne računaj da će biti pre kraja januara. 31. januara meni stiže viza. I sad već kreću pripreme, da mi moramo da se, to jest ja se za početak sam selim, jer ja treba da odem tamo, da nađem stan ovaj, u Norveškoj, deca polaze sa šest godina u školu, što znači da će tog leta moj klinac morati da krene u školu. 300 čuda se dešava u istom trenutku.

Ivan Minić: A bliži se polako i 8. mart, a bogami i 1. maj.

Jovan Jovanović: A jeste, jeste.

Ivan Minić: A i 17. maj.

Jovan Jovanović: A 17. maj je Dan državnosti u Norveškoj. Uf! I to je poseban vid fešte. Norveška je jedna od retkih država, ne znam možda je čak i jedina, nisam istraživao, gde se Dan državnosti gde Dan državnosti proslavljaju deca. Znači, nema vojne parade. Nema izvođenja tenkova na ulice da se pokaže kako su oni…

Ivan Minić: Pa čemu onda sve?

Jovan Jovanović: Ah, deca se organizuju u, oni to zovu voziće male.

Ivan Minić: Male tenkove.

Jovan Jovanović: Jeste. Ovaj, i idu ispred Kraljeve palate. I kralj stoji ceo dan u Oslu i maše deci. I cela cela ta manifestacija u na na na u celoj Norveškoj, u stvari svi se obuku u narodne nošnje, i stvari u tome je da se da se škole organizuju u šetnje sa decom, imaju školske orkestre koji paradiraju po ulicama i sve je u znaku dece. 

Ivan Minić: Dan mladosti jedan klasičan.

Jovan Jovanović: Da, naravno i sve je u znaku i malo alkohola za starije, ali…

Ivan Minić: Mora da se ugreju ljudi.

Jovan Jovanović: Tako je. Tako da sam ja morao sad da se spremam jer smo mi, kao, za veče, odlučili da ćemo mi da idemo, da se selimo za Norvešku, tek tako. 

Ivan Minić: Sećam se, kroz kroz to, to moje iskustvo, nažalost nisam bio i dobar deo tih ljudi sa kojima sam bio u kontaktu, i sve, oni više nisu tamo i ja suštinski nemam nekog kod koga bih tek tako otišao odnosno nisam imao prethodnih desetak godina nikog za ta- za takve akcije Što mi je žao, jer sam ja toliko toga slušao i toliko toga video i ta zemlja mi je bila fascinantna, a imao sam situaciju koja je zapravo vrlo slična tvojoj situaciji i tvojoj dilemi. Ja nikada nisam aplicirao za posao osim tada, a tada sam aplicirao za posao zato što sam smatrao da je to najbolje mesto na svetu na kome ja mogu da budem i oni su želeli da ja budem tamo. I to se nije desilo iz administrativnih razloga i ja sam ostao sa njima u kontaktu godinama i svašta nešto smo radili i to sve, i sećam se jedne stvari kad sam pomislio: „Jebote, ovo je najbolje sve na svetu.” Dobijam ja neku nagradu na nekom kreativnom konkursu koji su oni pravili. Tad su pravili gomilu kreativnih konkursa na Opera Mini koja je demokratizovala mobilni internet za ceo svet. I sad, naravno, Opera Mini je radila na bilo kom uređaju koji je imao Javu, što je manje-više bio bilo koji mobilni uređaj u tom trenutku, a postojala je Opera Mobile koja je bila ozbiljan brauzer za ozbiljne pametne telefone koji su tad bili svi simbijanski i treba da izađe novi. Ja sam imao recimo 6600 sapun, popularni, i treba da izađe N70 koji je bio potpuno jebeno ludilo u to vreme. I ima kreativni konkurs da se napiše nešto i da se osmisli neka kampanjica i sve je otvoreno i ja pobedim. Siguran sam da je bilo malo nepotizma u toj celoj priči jer su me svi znali, ali kao, ja pobedim. I sad, rezultati se objavljuju, ne znam, u podne, a oni se meni javljaju i kažu… ne znam, u jedan mi se javljaju da dam adresu, u dva mi se javljaju da su poslali DHL-om, u pet me zove DHL u Beogradu da mi kaže da je stiglo i kao: „Čekaj, šta je stiglo?”, pa ne kao stiglo je, nego sad je to proces carinjenja i sve ostalo. I pa kao, i naravno, mislim, ta procenjena vrednost je neka beskonačna i sve. Sećam se, neću da imenujem, mislim da taj čovek i dalje radi tamo, ali čovek koji ima jako karakteristično ime, koji mi je u telefonskom razgovoru rekao: „Kako ste vi ovo dobili?”. Rekao sam: „To je bio kreativni konkurs, to je…”. „A mogu li oni da napišu to?”. „Ja verujem da mogu, imam koga da pitam da se iscimaju oko toga.” „Ako oni to napišu lepo, ja ću to da odnesem, vi to možda imate pravo da dobijete bez carine i svega, kao kad sportisti unose medalje, ne plaćaš carinu na zlatnu medalju, jer realno, da, da, imali smo takav slučaj, kao dobiju ljudi na takmičanju, a da dobije tablu za crtanje ili nešto, trebalo bi da se plati.” I ovi to napišu i sad trajalo je ta procedura recimo dva, tri dana. Nije to baš završeno za dan, ali ja na kraju dobijem taj telefon i kao brate nešto naj- najsavršenije što postoji. I ostali smo u nekom kontaktu sa, sa nekim ljudima se tu i dalje čujem, makar sporadično, sa bivšim CEO-om se čujem i pričali smo o njemu pošto si ti radio sa, sa njegovim burazerom. Koliko je to jedan divan i genijalan čovek koji danas sa svojim timom razvija browser koji se zove Vivaldi i najtoplija preporuka svima, jer on je najbolje stvari koje su bile iz Opere zadržao i ima fantastičan tim sa- sa- sa kojima, s kojim radi na tome. Ali kao tim ljudima je stvarno bilo stalo da ja to dobijem, znaš. Ti ljudi su se cimali i ja sam tu firmu voleo toliko zato što, ja sad dobijam gomilu korporativnih poklona za Novu godinu. Ova prošla Nova godina je bila tanka dosta, ali svake godine to bude gomila nekog, uglavnom, smeća. Ima ako ima nekog osećaja, ali uglavnom je to nešto što nikom ne treba. A oni su svake- svake godine pred Božić slali merch. I ja sam uvek imao ili duksericu ili majicu ili nešto, i znali su i veličinu i sve, i nikad nisu pogrešili. To je bilo meni potpuno, potpuno neverovatno i nezamislivo, i iz nekog razloga taj merch je stizao bez carine neverovatno, zato što ono jedna, dve majice, dukserica, majica, neće niko da carini, ali neko je vodio računa o tome.

Jovan Jovanović: Tako je.

Ivan Minić: Ali nije morao. Pre 20 godina apsolutno to ne bih očekivao ni od koga. Sad to možda i jeste deo benefita rada u nekoj industriji koja je, koja je takva. Ali i sad bi to verovatno pre bilo na nivou pojedinca, nego na nivou sistema što bi funkcionisalo. I znaš, zemlja mi je delovala potpuno magično, a, a neke navike nisam nikako mogao da razumem. Zato što nisam bio tamo, recimo. Sećam se, ovaj, svaki petak, svaki petak u četiri, pošto se radi do pet, u četiri oni izlaze i kolektivno idu taksijem u Švedsku. Zašto da piju? Dobro, brate, zašto idete u Švedsku da pijete? Pa kao duplo je jeftinije. Okej. Onda jedan kolega, koga sam isto gotivio, koji je izgledao kao Viking ovaj, koji je bio developer, koji kao najavljuje, tu sam ja još dve nedelje, pa on- I kao gde ide čovek? Pa kao u vojsku. U kakvu bre vojsku? Pa ne, ne, kao u vojsku ide i to je nešto bilo da l’ 18 meseci ili tako nešto… Ide u vojsku 18 meseci. U vojsku ide 18 meseci. Zašto? Pa kao ovde se ide u vojsku. U Norveškoj? Da.

Jovan Jovanović: Da, da.

Ivan Minić: Okej. I hiljadu tako nekih stvari koje potpuno ono, znaš. Kad saznaš da oni imaju rudna bogatstva, da imaju ovo, da imaju ono. Što mi, brate, ništa ne znamo od toga. Da onaj njihov penzioni fond je ono potpuno ludilo, oni mogu narednih 20 godina da žive od svog penzionog fonda svi.

Jovan Jovanović: Više.

Ivan Minić: Znači kao, i- i- i to ti kažem, možda neke stvari nisu logične, posebno nama sa strane, ali, neko se bavio bre time.

Jovan Jovanović: Da.

VREME, KIŠA I MRAK

Ivan Minić: Kao da se neko bavio da napravi zemlju da liči na nešto. Uprkos tome što je hladno, zaleđeno, ima malo sunčanih dana, ima ovo i ono. Ali napravio je nešto po meri čoveka. E sad kako to i- iznutra gledaš?

Jovan Jovanović: Pa. Za strance koji dolaze u takav sistem, uh, ima dosta kao i tebi što gledaš to sa strane, ima dosta nelogičnosti. Međutim sve što više živiš tu u stvari, uh, neke stvari ostaju nelogične. A neke stvari postaju savršeno logične. Recimo Bergen je grad koji ima, recimo, skoro 300 dana godišnje da pada kiša. Na primer. Uh, tamo kad pada kiša, to mislim ne- ništa se ne, ništa se drugačije ne dešava, kao kad ne pada kiša. U odnosu na to kad ne pada kiša. Kao što recimo-

Ivan Minić: Oni proslave kad je sunce.

Jovan Jovanović: Tako je. Oni onog trenutka kad se desi da sunce izađe iz oblaka, oni prestaju sa radom, i idu napolje, da slave sunce. Da se prošetaju. Ali isto tako kad pada kiša, oni imaju uvek odeću koja je za te uslove, i ništa se ne dešava u saobraćaju, na ulici, u prodavnici, bi- bilo- ništa se spektakularno ne dešava, za razliku od recimo kod nas da kad pada kiša, haos u saobraćaju, ne možeš da poručiš taksi, svi su nervozni na ulici, i pešaci i taksisti i vozači. Zašto? Pada kiša. Pa mislim, pada kiša, šta možeš ti sad da uradiš protiv toga? Ne možeš ništa. Tako da. Oni imaju tu neku izreku, da ne postoji loše vreme, nego postoji loša odeća.

Ivan Minić: Ne, ne, imao sam skoro situaciju, gde kao nešto trkeljišemo neki ugovor ono, već već mi glava boli od njega i sve i kao aktivnost koja treba da se dešava napolju i kao “A dobro ovaj šta ste mislili ako bude bila kiša?”. “Jao pa neće valjda.” Nije moje da pitam, šta ste mislili. I sad nešto se mi tu raspravljamo i on mi je kao “Pa dobro to je viša sila”. Nije. To je normalno. A viša sila je viša sila.

Jovan Jovanović: Tako je.

Ivan Minić: Postoji mogućnost da kiša bude viša sila, ako bude onakva kakva je umela da bude. Ali kao pričamo o nečemu što se dešava krajem leta. Pa brate svaki drugi, treći dan prošara 15 minuta neki pljusak.

Jovan Jovanović: Tako je.

Ivan Minić: Znači to, hladno, tmurno ali ume da bude surovo i.

Jovan Jovanović: Ume, ne, ume da bude, ume da bude pogotovo za nas koji dolazimo iz toplijih krajeva. Mediteranaca. Da, ume da bude malo izazovno, da se izdrži pogotovo period kada naglo kreće da kraća dan, ovaj negde u oktobru. Uh, ume da bude izazovno ali mislim da je sistem, bar je moje iskustvo tako, da, sistem je napravljen tako da zapravo je potpuno izvodljivo i normalno da se živi uh naravno uz određene suplemente, D vitamina, ovaj, moguće je da se sasvim normalno živi. I u u u mom konkretnom slučaju meni vreme i ta činjenica da su oni na čepu od, šrafu od, šrafu globusa, meni to ne predstavlja neki veliki problem.

Ivan Minić: A, uh, kakav je, uh, kakav je sad sastav stanovništva tamo?

Jovan Jovanović: Uh, to isključivo zavisi od veličine mesta. Što je mesto manje i uh dalje od velikih gradova stanovništvo je pretežno uh homogeno, uh uglavnom su to Norvežani ili eventualno Skandinavci. Skandinavci, bude Danaca, bude Šveđana, bude Islanđana, ali manje. Međutim, uh struktura stanovništva u velikim gradovima, naročito u Oslu je uh izuzetno, izuzetno ovaj šarena. E sad što se tiče konkretno Osla, i tu ima razlike, da li je zapad ili je istok. Istočni deo Osla je mnogo šareniji, u odnosu na zapadni deo Osla, uh i te opštine koje su sa zapada su uh drugačije za život, u odnosu na uh, uh opštine koje su istočno od Osla.

Ivan Minić: A koje su to narodi? Koji su najzastupljeniji?

Jovan Jovanović: Pa mislim da, uh, najviše ima, e sad opet, to mnogo zavisi od industrije. U našoj industriji mislim da su definitivno, uh, ljudi koji nisu Norvežani, da su među najzastupljenijima Indijci, Pakistanci. Njih ima baš dosta. Međutim ima dosta Poljaka, ima dosta ljudi sa naših prostora. Uh, ima uh Litvanaca. Uh, ima Šveđana, i vrlo malo Danaca. Sve ostalo bar barem iz mog nekog iskustva je na nivou statističke greške.

Ivan Minić: Individualno.

Jovan Jovanović: Tako je, tako je, tako je. Naravno uh opet zavisi jeste isti biznis, u smislu da, IT je biznis, ali ja imam potpuno drugačije iskustvo u dve firme u kojima sam radio. Tidal je, u u tom trenutku kad sam se ja zaposlio oni su bili izuzetno uh, uh otvoreni za uh prijem ljudi iz drugih zemalja. Ne zato, ne nužno zato što će biti jeftinija radna snaga, nego zato što su oni razvijali softver koji je uh se koristio u celom svetu, multikulturalnost im treba.

Ivan Minić: Da, a multikulturalnost im treba.

Jovan Jovanović: I njima trebaju drugačije ideje, a ne samo da se odradi kako oni misle da je da je najbolje.

Ivan Minić: Pa možda i ljudi koji razumeju ta druga tržišta. Ne treba ti full time osoba koja razume Balkan, ali nije loše da imaš nekog ko razume Balkan.

Jovan Jovanović: Tako je. Mi smo u trenutku, samo u kancelariji u Oslu, u trenutku kad sam ja dobio posao bilo je 40 nacija. U kancelariji u Oslu. Bilo je recimo, pedesetak posto Norvežana, i pedesetak posto svega ostalog. I tu nije bilo, uh, naravno, bilo je nekih više, nekih manje, ali nijedna nacija nije tu uh uh, nešto prednjačila da. Naravno bilo je ovaj sa naše strane bilo je ovaj više ljudi iz Srbije, uh iz Bosne, u jednom trenutku smo imali i uh kolegu iz Hrvatske. Uh…

Ivan Minić: Makedonce, Slovence.

Jovan Jovanović: Makedonce zapravo nismo imali.

Ivan Minić: Ja sam imao dvojicu kolega koji su bili u Operi, koji su bili iz Makedonije. Sećam se toga kao juče.

Jovan Jovanović: Inače, ceo moj taj originalni tim bez, bez nas koji smo kasnije došli u Tidal, je zapravo došao iz Opere.

Ivan Minić: Mhm.

Jovan Jovanović: Tako odatle ja i znam dosta neke istorije, i, i moj tim, moj šef, i ovaj brat koga si ti malopre pomenuo, oni su zapravo radili na Opera Mobile aplikaciji.

Ivan Minić: Koja je bila?

Jovan Jovanović: Da u to vreme je bila revolucija.

SOFTVER KOJI JE MORAO DA RADI IZ PRVE

Ivan Minić: Zato što je… Opera Mini je bila genijalna zato što je bila potpuno nova paradigma. Gde kažeš, okej, ne mora da se obrađuje na uređaju. Ne može uređaj, ne mora da se obrađuje na uređaju. A i Opera Mobile je bila baš to. Jesi, okej, sad ćemo da izvučemo poslednji, ono poslednju kap i poslednji atom iz ovog procesora. I to je sve radilo. Mislim, potpuno neverovatno, ne može to niko da razume, ko se u tom trenutku nije nije množio na to, ali ja se sećam, znači 2002. godine ja imam 7650 imam 4 megabajta memorije na telefonu koja nije proširiva jer nema slot za karticu. I ja na telefonu imam FTP klijent, Telnet klijent, IRC klijent, ICQ klijent, imam podešen SSH, kačim se na, na server ako treba nešto jer je povremeno bilo potrebe da se restartuje Apache, da se restartuje ovo, da se restartuje ono, i kao, mislim alternativa je da se vratim iz grada kući, i da to uradim sa računara, a mogu i ovako. I, a, sve to radilo, i sve to radilo perfektno, i sve su to bile neke aplikacije koje su imale 20, 30 kilobajta i, ja sad to nemam na telefonu.

Jovan Jovanović: Da.

Ivan Minić: Znači okej, imam gomilu drugih stvari naravno ali ja to sad nemam na telefonu. A imao sam pre 25 godina.

Jovan Jovanović: Da.

Ivan Minić: I i bilo je genijalno i mislim to je već bilo vreme znaš, za ovaj tvoj posao, uh, potpuno mi je, uh, ljudi to ne mogu da shvate, ali čak i mi smo odrasli na softveru koji je bio neuporedivo bolje napisan, nego što je softver danas. Prvo, bilo ga je mnogo manje, ljudi koji su se bavili time su bili ozbiljni ljudi, i tako dalje. Ali najvažnija stvar, zašto je to bilo bolje? Je zato što nisi mogao da ga popraviš na dva klika.

Jovan Jovanović: Tako je.

Ivan Minić: Nego ti to dobiješ na fizičkom medijumu, koji je, nebitno, flopi, hard disk, CD-ovi, DVD-ovi, ali to je konačno, to što je na njemu, i to mora da radi. Pa sad ako će imati problema onda ćemo imati ono service pack jedan, service pack dva koji će doći posle godinu, dve. Ali to znači da ako ima bug, on ne sme da bude kritičan jer godinu dana niko neće moći to da koristi. I naravno dešavali su se problemi, dešavale su se, dešavale su se greške, ali one nisu bile kritične. Sada je postalo potpuno normalno, da se pusti nova verzija nečega ne radi nikom ništa taj dan i onda daj brže, bolje, popravljaj. Jer se jednostavno o tome više ne vodi računa, zato što ti to možeš da rešiš na klik. I kad kažem softver, i igre su softver. I to je slična priča. Znači ti si imao igre koje, su imale svoje bugove. Ali neko je vrlo temeljno to testirao da bi došao do toga da ti bugovi budu u izuzetno retkim situacijama. I bilo je problema, znaš, sećam se nekih primera gde prosto neke igre na nekim grafičkim karticama, nisu radile kako treba. On nije testirao, kad oni nisu testirali na svemu što postoji. Niko nije verovao da može da dođe ta kombinacija, ali se u tom trenutku desilo da u nekom žutom računaru bude ta kombinacija i da to ne radi. Ali opet, sve je to bilo neuporedivo kvalitetnije. I, okej, predavao sam ono upravljanje projektima, lepo je, Agile, Scrum, sve je to super. Ali sve naj-, najveće i najspektakularnije stvari su napravljene kroz Waterfall.

Jovan Jovanović: Da.

Ivan Minić: I može neko da kaže da to nije dobro rešenje i ja mogu da se složim zašto to sa biznis strane nije dobro rešenje. Ali tako se radi inženjerski posao.

Jovan Jovanović: Tako je.

Ivan Minić: Znači, kad praviš Space Shuttle ne zanima te feedback tržišta praviš jebeni Space Shuttle. I to je to.

Jovan Jovanović: Tako je.

Ivan Minić: Ima, tri čoveka koji mogu da ti kažu ovo ne treba ovako. Svi ostali mogu da imaju mišljenje i oni bi to drugačije, i ti kao e evo vi nađite funding pa napravite svoj Space Shuttle i to će tako. I- i- i zato mislim da, a, je, s jedne strane se, industrija kao industrija drastično razvijala, sa druge strane, uloga je sve važnija i sve sve veća.

Jovan Jovanović: Tako je.

Ivan Minić: Zato što jednostavno postaje prekomplikovano sa tim stalnim željama da se izađe u susret, da se ne izgubi potencijalni korisnik, da se napravi nova stvar, da se prepravi, ej vidi sad je izašla nova verzija ovoga onda na njoj ne radi… Došli smo do toga da, da je sve postalo užasno komplikovano a moglo bi biti jako jednostavno.

Jovan Jovanović: Da.

SEDAM GODINA U TIDAL-U: KAKO SE MENJAO QA

Ivan Minić: Ovaj, kako je to tebi izgledalo, kao nekom ko je bio u, u vozačkoj, mislim u suvozačkoj poziciji?

Jovan Jovanović: Kroz pošto sam ja u Tidalu ostao sedam godina.

Ivan Minić: Nije ni malo.

Jovan Jovanović: Nije mnogo, a nije ni malo. Uh, preživeli smo neke uh, rekao bih i drastične promene u načinu pogotovo za QA kako je QA radio u tom, uh u tom sistemu. Uh, ja se sećam u početku mi smo imali recimo jedan release mesečno. Gde je sve moralo da bude do te mere istestirano, da nije postojala šansa, da se, nešto loše desi naročito korisnicima. Ovaj, i to je moralo da bude savršeno na sve- na- na svim platformama. Međutim uh, kako se tržište menjalo, i kako su se oni bližili uh, verovatno prodaji, ovaj tako se i naš posao drastično menjao. Pa smo onda mi morali da skraćujemo ček liste, da, uh sve više i više investiramo u automatizaciju, pa onda koju vrstu automatizacije, tad su se prvi put pojavili uh, online servisi koji rade sve, zapravo u tom trenutku nisu radili apsolutno ništa. Uh i onda smo se mi dovijali na razne načine, kako da budemo efikasniji, a da se skrati vreme jer to je u stvari bio, to je u stvari bio krajnji cilj. Da se release-ovi koji su se dešavali mesečno ili za mesec i po dana, uh dovedu u red da budu svake tri nedelje. Uh u međuvremenu se pojavio, povećavao broj feature-a koji je koji je morao, koji je morao da se doda na aplikaciju da pritom sve ono što je prethodno radilo savršeno radi. I mi smo morali da se snalazimo, a uh u u tom nekom trenutku mislim da uh softverske kompanije sve manje i manje počinju da cene ono što QA tim radi. I onda imamo situaciju da se developerski tim povećava za, recimo 20% godišnje, da se QA tim povećava 10% u pet godina. I to je u nekom trenutku postalo uh poprilično neizvodljivo, da uh da zadržimo kvalitet softvera a da ostvarimo te targete i tu brzinu, koju je menadžment od nas zahtevao. I onda smo morali da se bavimo raznoraznim trade-off-ovima, i da kažemo okej, uh, mi možemo to da uradimo, ali onda menadžment mora da prihvati rizik. Jer mi kao neko ko stoji kao neki, uh, uh, stražar, or quality guard, uh…

Ivan Minić: Čuvar kvaliteta.

Jovan Jovanović: Čuvar kvaliteta, mi ne možemo da garantujemo, da, uh, je po našim procenama kvalitet zadovoljen, da ono što vi tražite, da, da, da softver može da ispuni. Uh, naravno to, uh, u celoj ovoj igri, oko uh dobijanja novih korisnika, borbe sa tržištem, i tako dalje, i tako dalje, to menadžmentu nije predstavljalo problem. Oni su otpisivali mislim uh, dozvoljavali su da da ide na produkciju uh sve. I preuzimali su na sebe rizik. Uh u tom nekom smislu mislim da je to jedan od razloga što uh je danas softver uh, dosta uh osetljiviji, i nesavršeniji, sa korisničke tačke gledišta. Možda je, u nekom trenutku možda se, ovaj, možda je softver sigurniji, pogotovo softveri koji se tiču i ne znam, uh, zašti- koji moraju da podležu i zaštiti podataka o ličnosti i, i uh novim regulativama koje dolaze originalno iz Evrope al se nekako prelivaju i na američko tržište, uh, možda su softveri ovaj bolji, ali to je samo zato što postoje i QA timovi koji su toliko napredovali, da se ozbiljnije bave automatizacijom kako bi uh, redukovali uh, vreme testiranja a zadržali te neke stvari, uh, koje, koje bi potencijalno mogle mnogo da koštaju kompaniju na kraju.

BEZBEDNOST, RIZIK I SOFTVER KOJI NE SME DA PADNE

Ivan Minić: Ja sam skoro čuo jednu onako, ovaj, zanimljivu priču, da ne otkrivam naravno o kome se radi jer je vrlo osetljivo, ali da firma koja je 20 godina nešto radila i radila je sjajno i u pitanju su i, dragi ljudi i tako dalje, da će najverovatnije biti prinuđena da se ugasi i da taj proces bude vrlo bolan i skup i tako dalje zato što su imali jedan security breach, koji je prosto došao kao posledica toga da okej, možda oni nisu malo vodili računa dovoljno a možda su i vodili računa dovoljno, ali jednostavno ovo sad je previše moćno i nađe i najmanju grešku. I u većini slučajeva ono što se sada dešava kao, uh, ovi security problemi, koji dolaze kao posledica, toga što je veštačka inteligencija postala toliko, moćna oni nisu, uh, to nije jedan pojedinačni problem za koji je neko našao hack i to je to. To su najčešće kombinacije nekoliko stvari koje, u toliko malom procentu slučajeva je šansa da se desi da su, odbačene da to ne može da se desi, jer ako po- pojednostavljuje maksimalno i tehnički ljudi će se sad preneraziti ali u suštini ako je šansa da se nešto desi jedan u milijardu, imaš tri kombinovane šanse da se desi nešto jedan u milijardu to ti je kad izmnožiš mnogo nula bre ima. Ali kad znaš da treba da simuliraš to jer otkriješ to- to- to i znaš da ako simuliraš te tri stvari onda će se desiti domino efekat. Šansa je mnogo veća. I to je ono što, što se nažalost sada dešava često i što predstavlja ozbiljan problem. A ono što, što je strašno na na svoj način ovaj čega smo svi bili svedoci očigledno ovaj u u prethodnom periodu jeste to da, dokle god je to nekakav softver koji radi nešto što je entertainment, okej ljudima je to važno, ali. Nije mission critical.

Jovan Jovanović: Tako je.

Ivan Minić: Ali ako je to softver koji pogoni neku ozbiljnu industrijsku mašinu, ako je to softver koji je u nekom automobilu koji možda kontroliše neke sisteme automobila ili ako je to neki inženjerski projekat koji nije softver koji nekoga može da povredi ili ubije, onda možda treba da uzmemo malo više vremena ipak. Možda ne moraju stvari da se rade po principu koliko vam vremena treba, četiri nedelje, a je l’ može za dve? Može. Možda neke stvari treba da traju onoliko, koliko čovek koji se time bavi, kaže da treba da traju. Okej, dobili smo, ovaj, šta bi Ilija Siratanović rekao, veću lopatu, ali i dalje, i sa većom lopatom, treba odvojiti neko vreme i možda ne mora, svaki feature i možda ne mora svaki trend da se isprati jer kao, znaš kako ono kažu ovaj skoro sam video mim oduševio sam se, a ima ona ista slika kako se ne znam BMW menjao i Lada koja je 60 godina. I, vremenska mašina i dva lika su se, vraćaju se i sad diskusija, vraćaju se iz budućnosti u prošlost i kao gde smo sad? Gde smo sad i, i u kom smo trenutku? Pa kao, ovo je UAZ-ova fabrika, po svemu sudeći ono što gledamo oko sebe možemo da budemo između 1963. i 2025. u bilo kom trenutku pošto sve izgleda isto jer savršene stvari ne treba menjati. I ja i dalje tvrdim, evo ja sam Mac korisnik skoro 20 godina. Samo mi Winamp fali nakon 20 godina. Samo mi Winamp fali. Znači kad vidim, kad vidim lamu na slici meni je teško. A kamoli kad čujem ili kad neko pomene a desi se s vremena na vreme kaže je l’ se sećaš skinovanog Winamp-a? Je l’ se sećaš kad pustimo vizualizaciju jebote cela soba gleda u, u, u, onaj monitor od 14 inča koji izgleda kao, akvarijum mali. E.

Jovan Jovanović: To je bilo sve.

Ivan Minić: I- i, pa prvo su nam oduzeli Egipat, pa onda Winamp. Ali ali u suštini, znaš to su neke stvari koje su se izgubile, koje su bile savršene. Jel treba još neka dodatna funk-? Pa malo, baš ako moramo a možda i plugin može el, može i ono. Okej na telefonu to ne funkcioniše tako. Ali brate šta ti treba? Treba mi najbolji alat za slušanje muzike. To znači da treba da ima, par dugmića i to je to i da bude intuitivan i da ako ima nekakav engine što se kaže, sve ove, svi ovi suggestion engine-i su super sve je to, sve je sve luđe sve može, sve to i dalje niko ne može da uradi ono što je radila Pandora.

Jovan Jovanović: Da. Jeste.

Ivan Minić: Kao i to je to kao, jer ja sam kroz Pandoru otkrio stvari koje danas ne postoji nikakva šansa da ću ikada doći.

Jovan Jovanović: Tačno.

Ivan Minić: A nije mi trebao ni AI, ni farme servera, ni da se hladi Amazonom sve, i mada mislim da bi najbolje bilo da se napravi jedan jedan ciklus u kome Amazon hladi Amazon. To bi baš bilo, i da se zove, kao da se taj data centar zove Amazon na kvadrat. To bi bilo genijalno. Ovaj.

Jovan Jovanović: Da.

Ivan Minić: Omogućiće nam Argentinci izvesno.

Jovan Jovanović: Oće, hoće.

ŠTA SE DESILO SA TIDAL-OM

Ivan Minić: A… Za tih sedam godina. Pomenuo si šta se menjalo ali. Šta se menjalo, onako iz ugla, korisnika koji su imali prilike da dođu u kontakt sa tim? Ja se sećam da je u nekom periodu bila velika najava, čak sam bio na nekom događaju gde je bila promocija, na kraju se to nije desilo, u smislu nije se desilo da dođe Tidal ovde preko nekog od operatera, došao je preko jednog od kablovskih operatera, ali to nije, mislim zna se šta su mobilni operateri i zašto koristiš nešto preko njih, jer ti je u paketu i, mislim. Da, nije bilo tako, niko nikad ne bi instalirao Deezer na telefonu, je li? Ovaj. Ali na kraju se to nije desilo, i ja sam nekako stekao utisak da se ta priča, dosta od nekog velikog hype-a, da se ona prilično smirila lokalizovana, lokalizovala i, prosto kako je to sve izgledalo?

Jovan Jovanović: Pa ja sad nisam siguran koliko bih i smeo da da govorim o, o nekim, uh situacijama i zapravo, uh, događajima koji su usledili i zbog kojih mi imamo, uh, to što imamo danas, od od Tidal-a. Ali ovaj da, cela cela priča oko ekspanzije je bila u mom nekom sad, uh sećanju, uh više vezana za bolju prodaju uh, firme. Uh, i naravno to je to je normalno u takvim sistemima. Ali je bilo i sa druge strane, meni je bilo super kad sam, kad sam, uh zato što sam bio deo te priče kad se, ovaj, kad se razmišljalo o, ekspanziji, ovaj i to je stvarno na papiru i kako je bilo prezentovano stvarno zvučalo fantastično. Uh, proizvod je bio stabilan. Uh u tom trenutku mi imamo, uh, skoro isti katalog kao i većina drugih streaming servisa čak i mnogo većih. Uh cela priča oko Tidal-a je bila uh, dobra iz razloga što su oni u tom trenutku mnogo više plaćali mislim da i dan danas mnogo više plaćaju po stream-u samim izvođačima nego drugi veći. Ovaj, konkurenti. I to je meni, bilo ja sam imao i, i neki lični, uh, neku ličnu motivaciju da sve to uspe jer bih je opet, uh, meni bi bilo drago da, da u svojoj zemlji vidim reklame svoje firme. Ovaj. I viđao sam u početku. Međutim desila se ta prodaja, i mislim da je bilo dosta nekih, uh, odluka, koje, i planova koji zapravo su bili uh, delo, jako malog seta ljudi i da uh oni nisu dovoljno dobro razumeli industriju u tom trenutku. Da uh, to nije bio uzrok, ovo što danas imamo, uh, da to nije uzrok, uh, nečega što je uh… što je tim inženjera radio, nego je bio uzrok, po meni neke loše procene uh, ljudi koji su bili na uh, višim pozicijama.

Ivan Minić: Znači vrlo česta praksa, jeste da, uh, kada se pojavi challenger na tržištu za neku nišu, ukoliko nema taj, ono, ekstreman eksponencijalni rast da se gura neko vreme, da se pokušavaju različite stvari i onda da prosto, uh, uđe u nekakav proces ukrupnjavanja, jer postoje firme koje uzmu i kupe, sve manje igrače i drže ih pod jednom kapom i optimizuju. I mislim ima cela ona priča koja je super interesantna, koga zanima za Bending Spoons, kao nešto gde su ovaj, ono, dobri servisi, koji nisu postali YouTube, odu da umru, ne baš tako, ali oni odu, svedu to na na na minimum troškova probaju da podignu profitabilnost, razvijaju to još neko vreme, žive od tih korisnika, ali u suštini nije prioritet da se ti, takmičiš na tržištu nego da, eto servisiraš najbolje moguće nišu i da budeš što profitabilniji. I to je uobičajena stvar. Ima opet, drugih, firmi fondova koji uzmu i žele kontrolu. Pa tako mislim imamo tu situaciju, da ako mislite da je VPN koji koristite nezavisan, sigurno nije. Ima jedna mala zemlja, koja je trenutno u ratu koja drži ono od 20 najvećih igrača 19 su na kraju u vlasništvu te male zemlje. Mislim firmi i pojedinaca iz te male zemlje. Iako se zovu ovako onako imaju simboliku jednu, drugu, treću, ovaj, na kraju se to sve završi tamo i to je nešto što je mislim, kartelizacija interneta na kraju dana. Ovaj i ne samo interneta nego i softvera generalno i tako dalje. Ali nema veze. A šta radiš sad?

NOVI POSAO I KOD STAR 20 GODINA

Jovan Jovanović: Sad sam u kompaniji koja je originalno norveška kompanija, nastala je tako što se u- što je, ili se udruživala ili kupovala, manje firme. U nekom trenutku je to ovaj prešlo i na druge zemlje, tipa Švedsku i Nemačku, i pre tri godine je, uh jedna od firmi koja je u istom, uh biznisu, ali im je falila ta digitalna infrastruktura je kupila celu firmu. Tako da smo mi trenutno u u opet, na neki način, u američkoj firmi svi. Uh ja se i dalje bavim testiranjem. Uh, drugačije je, drugačiji potpuno drugačija priroda softvera. Mnogo se polaže na sigurnosti zato što uh softver, uh i cela platforma, zapravo raspolaže korisničkim podacima. Uh. Veoma je uh stara infrastruktura, u smislu da, ja mogu da nađem kod koji je, recimo pisan, pre 20 godina.

Ivan Minić: Znači dobar.

Jovan Jovanović: Tako je. On i dalje radi. Uh i koristi se. Naravno da postoje izazovi da se sad bilo šta tu promeni i da se testira jer veliki deo, broj, veliki broj ljudi koji su radili na tome davno davno nisu u firmi. Da kad se migriraju, ovaj, sa nekih uh Blade servera, uh Rackspace-ova na cloud platforme, to je. Pa onda imamo različite klijente, koji imaju raznorazne optimizacije za koje se više niko ne seća. Zašto je to ili pluginove koji su pisani specijalno za njih niko se više ne seća ni zašto je to tu, a tek se ne seća kako to zapravo radi. Ovaj, i drugačije, prosto drugačija je struktura, timova. Ja sam u Tidal-u bio deo QA tima, gde je bilo nas u nekom trenutku ja mislim, preko 10, 11, uh koji je QA bio jedan resource koji je cela firma koristila za različite stvari, iako se znalo otprilike u QA ko je, za koji deo uh uh proizvoda zadužen da li je backend u pitanju, da li je frontend. Pa koji ajmo sad da l’ ćemo da da se bavimo klijentima zapravo aplikacijama za krajnjeg korisnika gde će on da sluša muziku ili je to neki backend za korisnika gde će on da upravlja svojom pretplatom ili, svojim nekim podacima, gde može da zahteva brisanje, uh, svih tragova ovaj svojih, šta je šta je slušao, kako je slušao i tako dalje i tako dalje. U ovoj firmi danas, je ta struktura drugačija. Ja sam deo development tima. Gde je meni šef, isti, ista osoba koja je šef i ostalim developerima u tom timu. Mi smo zaduženi za jedan deo, uh, ili ti, za proizvod, ali aplikaciju, u celom tom velikom sistemu, aplikacija. I to je moje ovaj, uh, trenutno opredeljenje gde ja zapravo sam i uh, promenio tehnologije u, u kojima sam radio. U Tidal-u sam bio više izložen uglavnom iOS-u i, i Apple-ovom ekosistemu u smislu, razvoja. A, dok, na trenutnoj poziciji uh firma se, firma je, uh zasnovana na Microsoftovim tehnologijama. Uh, i, u pitanju je i frontend i backend raznorazne tehnologije su u pitanju ovaj što se tiče i frontend-a i backend-a, tako da sam, opet, se bavim testiranjem samo na malo drugačijem nivou.

Ivan Minić: Je l’ strašno?

Jovan Jovanović: Pa. Nije iz razloga, bar meni je zato što još manje imam dodira sa, krajnjim korisnicima, zato što sam, meni to odgovara. Uh u Tidal-u je bilo dosta komunikacije sa, sa customer support-om. I na ovaj ili onaj način smo bili dosta povezani sa krajnjim korisnikom, za razliku od sadašnje firme gde su naši korisnici, druge firme, koje imaju svoje korisnike. Tako da praktično, imam, B2B2C… Jeste. Tako je.

Ivan Minić: Kako si zadovoljan Norveškom?

Jovan Jovanović: Uh… Mislim da. Ja sam trenutno, uh, tamo, i ne planiram neko skorije, uh, preseljenje u bilo koju drugu zemlju. Ne samo zato što mi je porodica tamo, i zato što smo mi već u, u, u tom nekom, uh, sistemu, pogotovo u tom nekom, osetljivom periodu gde mi je klinac tinejdžer koji, nije, koji je verovatno sad više osetljiv na bilo koju vrstu promene, u odnosu na to kad je bio, ovaj kad je imao šest godina. Ovaj. Ja sam zadovoljan. Mislim da, iako je norveška kao, cela zemlja izuzetno malo tržište. Uh bilo je, nezgodnih situacija, recimo pre, godinu i po dana kad sam ja odlučio da ipak je najbolje da probam da nađem neki drugi posao. Uh to se sve izdešavalo u, recimo decembru. Tamo je mrtav period. I sad ja treba da, tražim neki novi posao i da apliciram. Za nove poslove, oglasa nema. Nema oglasa. Ne za QA, nema oglasa tačka.

Ivan Minić: Šta ima da se od Božića, šta ima da se radi? To posle, posle.

Jovan Jovanović: Posle, posle, i tako je i bilo u martu. Tačno u martu. Ovaj tako da sam ja u martu prošle godine ovaj, zamenio posao i u tom nekom smislu, mislim da iako je, potpuno različit posao različit je tim. Različit u smislu, koje se tehnologije koriste, dosta znanja, koje sam ja imao iskustva, koje sam stekao, radeći u, u Tidal-u, je bilo delimično primenljivo u na na novoj poziciji. Mislim da je dosta stvari, oko života uh, organizovano, da i dalje oni imaju neki normalan balans između poslovnog života, i privatnog života. Dosta su drugačiji u odnosu na nas, ali mislim da zemlja, kao takva ima, uh uh, po meni više pozitivnih stvari nego negativnih. Uh ja čujem i druge ljude da pričaju da im smeta ovo, smeta ono, i to je potpuno normalno naravno. Ovaj. S tim da mislim da, postoji. ta neka očekivanja, nerealna očekivanja različitih ljudi da uh, je ono što, imaju, mora da bude perfektno. Ili idealno. Mislim da, ako očekujemo idealno mesto za život za mene lično bi to recimo bilo, da, mi je taj neki balans između posla i, i porodice kao što je u Norveškoj, plate bi recimo bile okej, mada bi bilo bolje da su neke švajcarske, al hajde, ili Amerike. Ali hajde okej. Da je zdravstveni sistem kakav je gore, da su mi ljudi, koji su meni važni, porodica, prijatelji rođaci, kumovi i tako dalje da su mi tu na dohvat ruke da ja mogu češće da se viđam sa njima, da, je vreme kao recimo u u određenim delovima Španije. I tako dalje i tako dalje. I ja sad mogu da s tebi stavim te, nerealne, uh uh, zahteve, i da, da odlučim da budem nesrećan. Iz milion razloga. Ja nisam jedan od tih, i pokušavam da, iz onoga što imam, možda zbog tog nekog i detinjstva i načina na koji smo mi odrastali, ja pokušavam da, iz onoga što imam izvučem maksimum i da, da budem zadovoljan. Eto.

Ivan Minić: Mislim, uh ja sam imao, mislim imam i dalje, ovaj. Iskustvo, koje, podrazumeva da ja na mesečnom nivou, radim sa, dva globalna sistema, od kojih je jedan iz Finske, a drugi iz Španije. Finci nikada nisu pogrešili, niti zakasnili u obračunu. Španci nikada nisu poslali tačan obračun. Za, sedam godina. Sa jednima možeš da dogovaraš jedno i, tu, nema emocija ili ih ima minimalno, sa drugima možeš da dogovaraš šta god hoćeš i ima emocija, ali može da se desi i da ti se niko ne javi tri nedelje na mail, jer takva je firma. I, to je ono što, znaš. Gde gde treba da, što ti kažeš, da prihvatimo, i da da prihvatimo kada biramo, šta šta je to što smo izabrali.

Jovan Jovanović: Tako je.

Ivan Minić: Znaš. Niko ne očekuje da Nemci lepršavo igraju fudbal. Ali očekuje da, se ne predaju u 97. minutu.

Jovan Jovanović: Tako je.

Ivan Minić: S druge strane, niko ne očekuje da, neki drugi igraju disciplinovano na način na koji igraju oni, ali to je nešto što, uh, zapravo daje lepotu tom sportu, iako je vrlo upitno koliko možemo pričati o lepoti. Sporta, fudbala posebno, u u poslednjem periodu. Ali to je ono što, što daje neki, neki flavor. Zna se šta očekuješ od muzike. Kao zašto uh, ne znam, Nightwish zvuči, kako zvuči. Pa jesi ti video odakle su? Kako da ti zvuči? Hoćeš da ti budu veseli Španci? Hoćeš da budu Gipsy Kingsi? Nema to brate tamo. Mislim. Može da se desi, ali to je na nivou incidenta. Znači tamo su nekako su hladni.

Jovan Jovanović: Pa recimo.

Ivan Minić: A na, bre na karti je belo. To. Ne, sećam se kad je pričao isto profesor, ovakav, isto normalan jedan jako, jako veliki prijatelj. On ovaj, kad je pričao kaže “Brate mi sledećemo u Trondheim da igramo utakmicu, trava. To je sve tu, to je zaleđeno”. Znači, teren zaleđen beo, ceo. Znači, led. Udaraš u čvrsto. Znači sve. Što se kaže, sve je u čvrstom agregatnom stanju. Travka je u čvrstom agregatnom stanju. Ti kad travku pipneš, ti je slomiš.

Jovan Jovanović: Slomiš.

Ivan Minić: I kao “Sad mi tu trebamo da igramo fudbal”. Ali to ti je posao.

Jovan Jovanović: Tako je. Tako je.

Ivan Minić: Za kraj bi te pitao jednu stvar, koja je meni lično važna. Zašto ti slušaš ovo? Ovo što, što ja pričam ovde sa ljudima.

Jovan Jovanović: Ja sam, kroz svoj neki, i život koliko sam, ovaj, dok sam bio i na studijama, i i na poslu na kraju krajeva imao interesovanja, koja, kad bi ovako sad složio sve na papir, verovatno nikakav zaključak ne bi mogao da se izvede.

Ivan Minić: Ili možda hospitalizacija bi bila.

Jovan Jovanović: Ili bi bila recimo dobar savet, jedna, jedna, ovaj jedna institucija zatvorenog tipa. Ovaj, i, i, samim tim, ja, i dan danas imam interesovanja koje nisu usko vezana za, da kažem digitalni, digitalno doba. I mislim da je to nešto što uh uh što me je navelo, ili da je zapravo ta neka moja osobina da sam, da sam zainteresovan za priče jer mogu da i za svoj posao ili za svoj život dobijem neku ideju, kako bih mogao da unapredim ili profesionalni ili lični život, na osnovu iskustava koje je neko drugi već preživeo. I ili doživeo. I zato su mi, uh gosti, u, u tvojim potkastima interesantni da, prosto čak i od nekoga ko se apsolutno ne bavi poslom, iz, industrije kojim se ja bavim ili čak niti se bavi poslom u industriji, koja mene uopšte interesuje, iskustvo je nešto što je može se reći univerzalno, ili, da bi moglo da, da se iskoristi za, uh uh, različite sfere života, profesionalnog ili ili ličnog. I naravno ovaj, pošto putujem, koristim javni prevoz, javni prevoz je sasvim okej u u Norveškoj, ali može da traje. Ovaj, te epizode koje su od sat i po, do dva, su mi savršene za dnevni, za dnevni commuting.

Ivan Minić: Koga bi još preporučio ljudima da slušaju? Od onoga što mogu da razumeju, hajde.

Jovan Jovanović: Pa, mislim, ja nemam puno podkasta koje, slušam kao što slušam Pojačalo ali, Infinitum cast i, i, pardon, Netokracija su, dva podcasta koja isto tako redovno slušam, i mislim da, možda je bilo par epizoda koje sam slučajno propustio na Netokraciji, ali, da to je to. Nemam puno podkasta koje slušam, ali su svi, toliko, bar meni, uh zanimljivi, interesantni uh naročito tvoj zato što uh dovedeš ljude koji, apsolutno, nemaju veza jedni sa drugima. Ali svi zajedno čine takav miks da je, da je, da je ono što mogu da upijem od svih tih različitih iskustava ljudi, priča i ličnih i i poslovnih je nešto što mislim da da, zapravo, čini tu vrednost, koja bi trebalo da ovaj, da se održi.

Ivan Minić: A neki možda ne mogu da budu sjajan primer, al’ mogu da budu ozbiljno upozorenje šta može da se desi u nekim slučajevima kad odluke doneseš kako treba. Jovane ili Čika Kosta. Hvala ti puno što si došao. Što si ispričao ovu priču. Siguran sam da će ti neki ljudi pisati, jer će im biti interesantno da, možda, razmotre, da i oni naprave izlet u nepoznato. Ovaj. Tako da, ostavićemo, naravno, sve sve kontakte i slično i pozivamo ljude da ti se jave, jer ti si dobar momak kome nije teško da usmeri i pomogne. Sad, naravno, odluka je uvek na onoj drugoj strani, i na kraju dana, svako snosi odgovornost za svoj život, ali, da dobije ovaj ono, nefiltriranu, i skraćenu proceduru i informacije, koje su uvek više nego potrebne. Hvala ti puno. Hvala vama što ste nas slušali, nadam se da vam je bilo interesantno. To bi bilo to, mi se vidimo ponovo naredne nedelje. Pozdrav.