Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je Vladimir Popov, odnosno od nedavno doktor Vladimir Popov, strip crtač, ilustrator, kolorista i autor koji već 15-ak godina radi za neke eminentne izdavačke kuće u Americi i radio je na nekim veoma cenjenim strip franšizama. Njegov put je vrlo neobičan i on je od ljubavi prema stripu u najmlađem uzrastu do toga da se stripom bavi prošao kroz gomilu nekih vrlo krivudavih i neobičnih puteva sa mnogo raskrsnica i gotovo da je slučajno stigao ovde, ali nije bilo slučajno zato što je to jako želeo i bio spreman da se mnogo iscima da do toga i dođe i da to uspe. Mislim da će svakome ko ima nešto što voli, a nije siguran kako da od toga napravi posao ova epizoda značiti, a najviše onima koji imaju potrebu da se izraze kroz umetnost, ali nisu sigurni kako da to učine održivim. Uživajte.

Ako imate svoj biznis, ili planirate da ga pokrenete online, ovo može da vam bude baš korisno. Orion telekom ima novu Web Hosting ponudu, sa paketima za različite potrebe: od manjih sajtova, blogova i portfolija, pa do većih projekata i više sajtova. Uz odabrane pakete trenutno važi i 30% popusta, a ono što je posebno korisno jeste da uz hosting dobijate i alat za samostalnu izradu sajta. Tu je AI Sitejet Builder, pa bez programiranja i bez tehničkog znanja možete sami da napravite i objavite svoj sajt.Uz to, dobijate i ono što je važno da sajt stvarno radi kako treba — brzinu, sigurnost i stabilan hosting, kao i .rs domen uz odabrane pakete. Ako želite jednostavniji i povoljniji put do sajta, posetite oriontelekom.rs ili se obratite direktno na biznis.prodaja@oriontelekom.rs

Redovni slušaoci i gledaci Pojačala već dobro znaju da je naš partner već nekoliko godina kompanija Epson i posebno smo im zahvalni na tome. Epson je japanska tehnološka kompanija sa dugom istorijom razvoja i inovacija, a prethodnih decenija bili su vrlo fokusirani na očuvanje životne sredine. Možda je upravo to i razlog što svake godine inoviraju najviše u domenu projektora i štampača za razne namene i već 20 godina proizvode zvanično najbolje projektore na svetu. Što se tiče štampe, od malih post štampača za svakodnevnu upotrebu u maloprodajama preko kućnih office rešenja pa do onih velikih za industrijsku upotrebu, Epson štampači su lideri u svakom od ovih segmenata. A osim izuzetno kvalitetnog otiska, nude i uštitu električne energije kao i zaštitu životne sredine od pakovanja do načina na koji se dopunjavaju i načina na koji se održavaju. Ukoliko ste zainteresovani za nešto ovako, sve informacije možete pronaći na sajtu www.epson.rs

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Uvek mi je drago kad imam prilike da ugostim nekog ko radi pre svega ono što voli, a posebno kada je to u nekim oblastima koje nisu pa da kažemo konvencionalno prihvaćene, nisu toliko česte, nema toliko ljudi koji se time bave, pa da svi znaju kako to izgleda. Ovaj, i ne znam zašto, ali potrefilo se da oba strip crtača koja su nam do sad bila u gostima su iz Zrenjanina. Moraćeš da mi objasniš zašto je to tako, ali svakako veliko mi je zadovoljstvo što si ovde. Dobro mi došao Vladimire.

Vladimir Popov: Hvala. Hvala na pozivu i drago mi je da smo došli da, da pričamo malo o stripovima.

Ivan Minić: Kada kažem da si ti strip crtač, ti si još nekoliko stvari u okviru da kažemo nastajanja stripa, između ostalog imaš i sadržaje koje sam kreiraš i kao pisac, radiš i kao kolorista, svašta nešto tu radiš, ali ti si ovaj takođe i doktorirao da, jesi od ove godine. Zašto?

Vladimir Popov: Uf, zašto? Pa nisam siguran da… Možemo da damo jednostavan odgovor zašto. Zašto ljudi rade razne stvari? Nekako, imao sam ideju, neki interni poziv da kažem, da, da se usavršim. I onda sam rešio da vidim kako bi to mogao da uradim i želeo sam da da to bude umetnost. S obzirom da mi je pozadina akademskog o- ova, znači pozadina što se tiče formalnog obrazovanja je mahom bila iz tehničkih nauka, studirao sam osnovne studije na na informacionim tehnologijama i želeo sam da se usavršim umetnosti zato što me je to uvek zanimalo i to dook sam želeo time da se bavim.

Ivan Minić: Tako je. Bavio si se, bavio si se i ovim stvarima koje su ti osnovna struka. Svi krenu da se bave nekim čudnim stvarima i onda se na kraju ovaj vrate onome što što zaista vole, odnosno oni koji ovaj koji pronađu sebe, nađu načine da se izbore da se bave onim što zaista vole i u tvom slučaju, kao i u Subićevom slučaju, taj put je bio dosta neobičan, krivudav, čudan ali je trajalo je. Ali je važno da ste se pronašli. Ali svakako, ja u Pojačalu zaista volim da sa gostima ispričamo njihovu celu priču, zato što ona faza u kojoj oni dođu ovde je faza u kojoj su uspešni i sve super. I ta faza je važna da ljudi vide da to može da se stigne, ali je često taj put mnogo važniji jer na tom putu ima i promašaja i grešaka, ima svega, i meni je važno uvek da ga ispričamo i uvek krećemo na isti način, uvek krećemo od smajlija s pitanjem: Šta si hteo da budeš kad porasteš?

KAD PORASTEM BIĆU 

Vladimir Popov: Da, da, to znam da ovaj stalno pitaš goste. Pa… Bilo je tu više zanimanja, ali nekako u osnovnoj školi mi se isprofilisalo. Imali smo jedno takmičenje koje se zvalo “Tražim sebe”, koje je bilo popularno 90-ih godina, barem u Zrenjaninu, ne znam kako za ostale gradove, gde nas nastavnici likovnog pitaju šta je to što bi smo mi želeli da budemo, da mi to nacrtamo. I u tom trenutku ja sam crtao bukvalno crtača stripova, gde ja sedim u sobi i crtam nešto i imam neki svoj radni sto, neka mala sobiča-, neki mali sobičak i ja tu nešto radim. I to je bilo na takmičenju “Tražim sebe” 97. godine, gde sam ja dobio drugu nagradu, nas dvoje smo dobili drugu nagradu, zato što objašnjenje je bilo od komisije: “Pa, to baš i nije bilo realno zanimanje”. To su ipak bile 90-e ono Dark Ages bivše Jugoslavije. Tako da u tom nekom trenutku meni se to činilo kao zanimljivim. Nekako bavljenje umetnošću. Ali to je možda krenulo i malo ranije zato što upoznao sam se sa stripovima još kao klinac tamo od nekih pet godina sa Mikijevim zabavnikom, sa crtaćima i negde oko sedme, osme, devete ta- tako možda osma, deveta godina, drugi, treći razred sam nekako činilo mi se kao, bilo mi je jako zanimljivo. Možda bih ja mogao da crtam neki… Onda sam krenuo kao dete da crtam i nisam ja razmišljao sad znaš kao “Kako ćeš ti to da, imaš dete, kao osam godina si ono, šta ćeš ti to da budeš? Zanimljivo mi ti crtaš, praviš neke sličice, crtaš nešto, ispituješ to, gledaš, zabavljaš se, čitaš”. I onda to prva godina, druga godina, treća godina je išlo za redom. Tamo negde recimo u sedmom osnovne je bilo neko takmičenje iz likovnog, kao da se crta Sveti Sava. Tu sam ja nacrtao nekog ono blago futurističkog Svetog Savu, to se nastavnici dopalo. Ona to stavila u u školu u izlog, bilo jedno mesec dana stajalo u holu škole, kao izloženi rad. I onda je ona rekla tu kao: “Pa, ti bi možda mogao da ideš u srednju likovnu”, što je meni u principu bilo interesantno. I tu sam posle, znači to je bio znači sedmi na osmi razred, u osmom razredu je bilo to “Tražim sebe”, kao takmičenje gde sam ja to pokušao da se profilišem nekako kao umetničku školu i krenuo da se spremam za ovaj srednju likovnu.

Ivan Minić: Ali taj momenat gde ono radi se evaluacija tih radova i ti dobijaš drugo mesto zato što si previše dobro to nacrtao da ne bi dobio nagradu, ali niko ne doživljava to kao da to zapravo može da bude posao.

Vladimir Popov: Pa realno u 90-im godinama to i nije bilo nekako kao realno zanimanje, ono u celom onom sistemu koji se raspadao inflacijama, u svemu što se dešavalo. Ti sad hoćeš da se baviš nekom umetnošću i kao dete si ono išao iz Zrenjanina, znaš, kao to je ono total, ono naučna fantastika. Ali meni je to nekako bilo ono, kao pozadina je bila onako meni je to zanimljivo, bilo mi je to super, i kao…

Ivan Minić: Ja sam hteo da crtam za sebe ono, kao, i čitam i crtam i zabavljam se i meni je to bio moj mali svet. A jesi imao neka druga interesovanja koja su bila interesantna?

SREDNJOŠKOLSKI DANI 

Vladimir Popov: Pa u osnovnoj školi ne nešto preterano. Znači osnovna škola je bila varijanta: To roditelji odlučuju. Znači, ja to meni su dali šansu da, nije da nisam uspeo da upišem srednju likovnu, to je bilo malo povuci-potegni. Oni su mene su roditelji pustili da pokušam da upišem, znači ja sam se pripremao šest meseci za to i ujedno sam se pripremao i za srednju, srednju školu koja je recimo bila srednja mašinska. To su moji roditelji mislili da će to biti zanimljivije, mnogo bolje od gimnazije. Pusti ti da imaš zanat u rukama. Tako je, da, i mašinstvo je mašinstvo, to treba svuda u bivšoj Jugoslaviji, gde god da si koja god zemlja, to će ti trebati znači. A ovo hajde probaćemo eto, ti imaš talenta, pa hoćeš pa hajde, videćemo ono. I otišao sam na taj pri- prijemni ispit i tamo sam crtao znači bilo bilo je znači na prijemnom se polagalo crtanje, slikanje i opšta kultura. I sistem je bio takav da ti nacrtaš crtež, ali ne smeš da ga potpišeš, nego staviš svoju u kovertu. I to staviš tu i onda se to uzme komisija i to se ode. Oni posle odu većaju i odlučuju ko će da upiše, ko neće. Sve u svemu ja nisam upisao u prvom krugu, ja sam bio 21. a primali su 20 na smeru grafički tehničar. Ja sam bio 21. i to je javljeno mojim roditeljima u septembru. Međutim, tad sam već bio upisan na mašinsku školu i roditelji su se u međuvremenu predomislili i ja završim na mašinstvu.

Ivan Minić: Ali, ali sećam se da si pričao i to je, mislim da je interesantno, taj ceo sistem u kome vi predajete koverte, oni ocenjuju koverte. Da. I onda se tek povezuju sa imenima. Da, da, da. I da, bila je ta situacija u kojoj si ti, nije ti bilo jasno kako je moguće da da nisi prošao i išli ste da proverite o čemu se radi i šta se desilo.

Vladimir Popov: Da, da, ništa, otišli smo da vidimo i bilo je otvaranje radova i sad se otvaraju radovi i meni prikazuju radove, ja gledam radove i to nisu moji radovi. Tamo su bili neki ne znam ono neko cveće, ne znam šta je već bilo, a ja sam znači crtao sam crtež je bio pauk a slikanje su bile neke lobanje, neka ono kao gotika nešto. A ostvarenja su bile neke ne znam neko cveće ili nešto. Tako da ovaj tu je bilo nešto, nešto se tu zagubilo, tačno šta ne znam, ali sve u svemu ovaj, možda su pronašli posle za produžetak ono moje radove kako treba.

Ivan Minić: E, to je verovatno bila neka situacija da, uglavnom su u takvoj situaciji tih prvih nekoliko koji su ispod crte dobiju priliku neko odustane ili se proširi malo, ali ti si se malo ohladio, roditelji su se malo više ohladili, mašinska škola…

Vladimir Popov: Pa da, ja se baš nisam ohladio, ali ovaj roditelji su bili onda u fazonu: Ovo je ipak sigurica. Pa ćemo da vidimo, a ti crtaj za sebe. I kako je bilo u mašinskoj školi? Pa… Društvo je bilo dobro, ono. Pozdrav za ekipu iz srednje. Ovaj verovatno će neki gledati. A društvo je bilo ok, to je ono zapravo što je izvuklo srednju školu, a sami predmeti kao predmeti prirodne nauke, nisu mi nešto preterano, teško pali, ali dosadno, dosadno, znači one matematičke formule, fizika, termodinamika, i ostalo što idu mašinski elementi, tako da preguralo se.

Ivan Minić: A šta si radio sa crtanjem?

Vladimir Popov: Crtao, crtao za za sebe, crtao za likovno, za drugare, za za ocene. I nastavio dalje ono da eksperimentišem, da istražujem. Pošto u tom vremenskom periodu negde oko 96., 7. u Zrenjaninu se formirao strip klub. Gde smo nas nekoliko entuzijasta i ljubitelja, klinaca se skupljali i crtali zajedno, razmenjivali crteže, razmenjivali stripove i jednostavno učili o mediju kao takvom samostalno. To je bilo u Kulturnom centru, i imali smo zapravo u nekom trenutku i pomoć od Vlade Vesovića iz Beograda koji je dolazio da nas obilazi. Pošto je jedan od drugara Vladimir Kuzmanov koji isto strip crtač koji sad trenutno živi u Americi i i stvara tamo, studirao u Beogradu, pa je onda on bio povezan sa školom stripa, pa su onda oni dolazili i u tom oflajn periodu našeg života dobijali smo stripove tako što ono kao neko dođe sa torbom i donese i onda ti to gledaš, nešto nam ostavi, nešto poneseš nešto vrati nazad, i onda tako smo ovaj se razvijali. Dok nisu došli momenti sa diskovima, sa CD-ovima gde smo mogli da ovaj to malo gledamo i na kompjuteru.

Ivan Minić: A kad je kompjuter ušao u tvoj život?

PRVI KOMPJUTER 

Vladimir Popov: 89. Kako je ušao i koja mu je bila uloga? Ušao je kao nagrada za to što sam završio odličan prvi razred osnovne škole i bila je varijanta da su roditelji rekli može da bude ili kompjuter ili video rekorder, šta bi želeo? Ja reko: Pa da bude kompjuter. Tako da komodor 64 i bejzik su onako bili osnovica. Load Enter i oni klasični oni kultni kertridži sa tri igre: fudbal, šah i on neke nešto isto što se skače, mi smo ih zvali veštice, ali ne mogu sad da se setim kako se zove, ali ima ovaj na internetu, možda će neko da se da se seti ovaj ta igra. I dobro to je da kažem period u kome su računari jako rudimentarni, i ta grafika…

Ivan Minić: Ta grafika je bila magična nama u tom trenutku. Re- realno, kad pogledaš to su neke tačkice u, u par boja i to prilično bedno izgleda, ali tebi ostane to da ti trebaš u svojoj glavi da stvoriš sliku koliko je to zapravo dobro. I sve to, kad ga pamtiš, izgleda mnogo bolje nego kad sad pustiš. A i sad kad pustiš, ti se podsetiš toga. Ja sam puštao ono, klincima koji su mlađi 10, 15, 20 godina od nas, koji su kao: “Šta vi ovde vidite?” Kao: Sve! Apsolutno sve. 8k! Kao: “Kako ne vidiš da su ova tri piksela, ustvari mač?” Kao, šta ti je, “Kakav mač? Ima drvene korice, ima sve što treba!”

Vladimir Popov: Apsolutno.

Ivan Minić: A sad jedan važan deo, da kažem, i formiranja jeste i to da, i ti kompjuteri sa sobom nose grafiku i ti kompjuteri sa sobom nose gomilu stvari koja ako ništa drugo, ono ti omogućava da kad napraviš grešku ne moraš da crtaš sve iz početka, je l’ si krenuo tim putem u nekom trenutku?

Vladimir Popov: Sa digitalnim? Da.

Ivan Minić: Mislim generalno da istražuješ sve to.

Vladimir Popov: Jeste, čim je bilo moguće. Ja sam tu malo futurista u naturi, volim tehnologiju i te mogućnosti, da vidim šta to može da uradi za mene, ali se uvek vraćam na osnovici zato što prosto, tehnologija je uvek radila za mene, trudio sam se da uvek radi za mene, a ne ja za nju. Ma koliko je to moguće. Nije uvek moguće, ali trudimo se. Kako je to izgledalo? Pa izgledalo je tako što, znači kad su na komodoru je to bilo to što je bilo, ali tamo negde 97., osme, sam dobio neki ono 386, prvi. To je mislim to je, to je era tu 95 Windows otprilike, Photoshop 1, 2, i ništa to je bilo ono kao grafika Photoshop. Imali smo da instaliramo miš i dve linije, tu dve linije tamo, otprilike. Ali to nije toliko bilo aktivno nikome u tom trenutku, tada u tom periodu grafika je tek da kažem tek to to što smo se mi bavili je tek ono zaživelo na kompjuterima tamo negde 2003., 4., kada je trebalo za fakultet da… Kada je trebalo za za ispite.

Ivan Minić: A pošto srednja škola nije baš bila ono kako si zamislio i šta si zamišljao, mada je ekipa bila dobra. Kad je došlo vreme da se odlučiš za fakultet i šta ćeš dalje i kako ćeš da se snalaziš dalje. Kako si ti razmišljao, šta si pričao sa roditeljima, kako si doneo odluku da to bude nastavak u tom inženjerskom smeru?

FAKULTET I SKRETANJE KA PRIMENJENOJ GRAFICI

Vladimir Popov: Pa odluka je bila vrlo jednostavna, jednostavno moji nisu imali finansije da me pošalju bilo gde van Zrenjanina, tako da je bila varijanta: Moraš da studiraš, al’ nemamo para da te pošaljemo, tako da ideš na Pupina. Tako da sam ovaj upisao fakultet, znači za profesora informatike. I otišao… A inače želeo sam da upišem likovnu akademiju, grafički dizajn. I ono da se pripremim. Ja sam se pripremao za to čisto eto više bilo, više bilo za moju dušu pošto je u Zrenjaninu bila jedna škola crtanja koja je pripremala studente za likovne akademije, koju su vodili Flora Viorel i Aleksandar Kačar. Između ostalog, tu smo se Subić i ja upoznali, davnih dana, i ovaj tu je bila priprema. Onda se tu učilo malo o tom nekom akademskom pristupu crtanja mrtve prirode, uživo modela i ceo taj akademski svet, kako funkcioniše Između ostalog tu smo se i Subić i ja upoznali davnih dana i tu je bilo priprema. Onda su nas tu učili malo o tom nekom akademskom pristupu, crtanju mrtve prirode, uživo modela i ceo taj akademski svet kako funkcioniše pre nego što ga upišeš. Međutim, dosta nas to nije upisalo, ali smo tu pohvatali dosta osnova tih nekih, ajde, klasičnih standardnih likovnih znanja. I to je bio taj momenat. Znači, bilo je to ili možda, ajde, kao dopale su mi se društvene nauke, možda filozofija, nešto to propitivanje, filozofiranje kao neke te teorije umetnosti, neke druge akademske stvari, ali generalno bilo je to ili umetnost ili, ajde, znači, IT, pošto nema ništa drugo, ali ostali neki smerovi svakako nisam mogla da studiram van Zrenjanina, nešto preterano me nisu ni interesovali. Ja sam tu bio dosta na svoju ruku, želim baš to i želim to, onako, ta varijanta. 

Ivan Minić: Želim to, ako ne mogu to u suštini nije preterano bitno.

Vladimir Popov: E, pa da, otprilike tako nekako. Ali ono što je bila pozitivna stvar što su to bile prirodne nauke, znači već sam imao osnovicu iz srednje škole za matematiku, pošto informatika je poprilično sve manje-više na logiku i matematika. Ono što je bilo zapravo spašavajuće je što je to, što su to bile prirodne nauke i tu je mahom sve logika. Ne možeš ti tu sad neku debelu knjigu teorije onako na primer rimsko pravo 500 strana, nego imaš ono knjižicu od 50 strana formule pa izvoli. I tu sam ja nekako uspeo da ono iznavigiram da ispolažem sve što treba, da nađem taj prosek koji mi odgovara, da ono ako hoću dalje da mogu dalje. Ali to je bilo ono to mora i to je to. Tako da…

Ivan Minić: U to neko vreme, otprilike početkom dvehiljaditih, bilo je i meni vreme da biram fakultet i devojka tadašnja, koja je bila par godina starija, je isto birala nešto slično. Ja se sećam da je, da kažem, Pupin i ta kao ispostava u Zrenjaninu, bila na prilično dobrom glasu, u smislu da je to relativno aktuelno, da su ljudi koji su tu prilično korektni za saradnju, da to nisu neki od onih profesora koji te zlostavljaju da polažeš osamnaest puta neki besmisleni predmet, nego da je njima tu u interesu da vi naučite te praktične stvari, da se osposobite za posao koji treba, da je ideja tog fakulteta da se vi kasnije bavite time, a ne da znate i za 30 godina napamet definicije. I sećam se da otprilike u to vreme kada si ti počinjao tu dosta, ne samo doduše na tom fakultetu nego i na nekim drugim, da se tu dosta radilo i na novim programima, novim specijalizacijama, novim master programima koji će se pojaviti par godina kasnije koji su opet neke specifične oblasti koje su tada nicale. I znam da je dosta ljudi prvo naučilo svašta i uglavnom ostalo u toj celoj priči. Najveći problem moje škole koja je u jednom domenu bila divna, u drugom je bila preteška, je to što kad smo završili većina nas, iako smo bili budući inženjeri, je izabrala da se bavi društvenim naukama jer su nam se prirodne nauke zbog par ljudi smučile. Ovde je to bilo, koliko ja znam, mnogo praktičnije, mnogo drugačije postavljeno. Kako je bilo tvoje iskustvo ili da li je bilo nešto što ti je posebno interesantno i da li je bio taj neki momenat kada si dobio priliku da radiš nešto što te zapravo zanima. 

Vladimir Popov: Moram da kažem da je ceo taj koncept na Pupinu to ja sam upisao 2001. godine. To je dosta dobar, znači to je vreme kada u našoj zemlji baš nema previše infrastrukture u informatici, nema previše nešto znanja. Znači sve se izgrađuje, ali taj programski smer je obuhvatio sve. Znači i baze i informacione sisteme i programiranje. Znači to je išlo C++, C# i veb programiranje, i mreže naravno. Učio sam ono, velika debela žuta knjiga, TCP/IP protokoli sa svim lejerima i sve ostalo. Znači sve smo imali, bukvalno kompletna IT industrija je bila obuhvaćena te četiri godine. Tako da sam tu stekao baš ono široko znanje za, za sve to. To je donekle bilo interesantno. Nije to bilo ono što sam ja stvarno ono, voleo da radim, ali praktični skil je bio tu i išlo je. Znači, išlo mi je jednostavno, taj dodir sa tehnologijom ono nisam imao nikada problem ono da komuniciram sa tehnologijom, što se kaže. Ali recimo ono što sam ja uradio je u tom periodu znači, to je bilo 2001. pa se sve onda tu nakon nekoliko godina otvorili neki novi smerovi. Došlo je do ekspanzije, znači potrebe za informatikom. Pa su se otvorilo recimo nekoliko smerova za poslovnu informatiku, koja nije bila vezana više toliko za programiranje, koliko za menadžment i za neke druge specijalizacije u okviru tog smera. Pa sam se ja preštelovao na to 2004. godine, to je bilo poslovna informatika i onda si imao usmerenje za primenjenu grafiku, za elektronsko poslovanje, za menadžment, za ovo za ono. I ja sam to uzeo za primenjenu grafiku, gde je bilo…

Ivan Minić: Dođe ti do grafike. 

Vladimir Popov: Dođem ja do grafike i meni je to bilo ono kao OK, sad mi je malo lakše. Znači ono kao lepo to zvuči jer opet znaš to je onaj stari sistem, znači gde imaš opterećivanje, da imaš zvanje, da to zvuči neka titula, da ti imaš u tom nekom pravcu da ideš i onda kao znaš ne možeš ti sad baš da se baviš nečim bez određene diplome. I onda kao hajde bar, bar nešto znači ono primenjena grafika u informatici, to mi je bilo interesantno. I tu smo imali i Mayu i 3D Max i ne znam, Photoshop, tako da sam tu sam nekako uspeo da da se onako snađem malo bolje, bilo mi je malo lakše i prihvatljivije i zanimljivije da budem iskren. I to sam završio onda kad sam se prebacio neke ispite sam preneo i sve ovo ostalo sam završio bukvalno u roku. Ne zato što sam nešto preterano znanje, zato što mi je bilo zanimljivo. Zanimljivije nego nego ovo prethodno.

Ivan Minić: Mislim da ono ovi mlađi koji se sad lože na računare grafiku i sve ostalo, oni ne mogu da razumeju koliki je nama doživljaj bio da dobijemo novi alat koji naravno ne znaš da koristiš, i ne možeš da odeš na internet da vidiš kako se koristi jer Youtube je nastao pet godina kasnije. Nema, ima indicija kako se objašnjava. Znači nema, nego moraš da se snađeš i onda prekopavaš forume, ako možeš negde da nađeš neku knjigu, fotokopiraš neki časopis. Ali kreneš od toga i čim napraviš onu prvu loptu sa osvetljenjem u 3D-u, i teksturom, ti odlepiš i onda je to jedno čudo koje narednih meseci ti ne da da spavaš i sve ostalo. I mi smo nekako bili opsednuti time da to što imamo od alata naučimo da koristimo. Nema veze da l’ tu postoji ikakva ideja šta ćemo mi s tim da radimo. Jer ne postoji. Znači ja imam par drugara koji su postali jako ozbiljni u 3D-u, koji nikad dinar nisu zaradili od 3D-a i bave se potpuno 10-im stvarima danas jer tada toga nije bilo. Bilo je 3D reklama. To su radile dve firme u Srbiji i to je bilo to. Taman tol’ko je bilo posla da ni njima ne bude dobro, a ne da da se sad stvori potreba za nečim više. Ali jesmo to ono, dođe jedan CD i u roku od 15 dana ih ima 40 svako ima to instalirano i svako gura napred. A šta si ti odnosno kada si i kako si, ovaj u tom periodu mladosti, entuzijazma i perioda kada ne mora previše da se spava i ima se više vremena nego ikad u životu, bez obzira na obaveze, šta si ti radio po pitanju toga ovaj nekog zaposlenja, nekih honorarnih poslova, sličnih stvari ono od čega kupiš kiselu vodu?

PRVI POSLOVI 

Vladimir Popov: Da, da, da, da, da. Pa to sam počeo onako standardno preko studentske zadruge, nešto jako kratko. Bilo je to tih nekih onih poslova “prevuci ovo ovde, prenesi ono tamo”. I jedan od prvih poslova je bio pošto je od moje sestričine momak pošto su oni tada bili u Zrenjaninu, je radio u nekom kafiću kao konobar, i onda sam bio ja hoću da nađem neki posao, to je negde otprilike sam imao 21, 22. I kao “Pa, hajde tražimo konobara”, i onda sam to mi je bio kao faktički prvi posao, ono kao otišao sam tamo da radim kao konobar u kafiću. I tu sam radio jedno mesec, mesec i po dana. Onda mi se to nije dopalo. I nešto nisam ni- nije me ni gazda ni plaćao nešto, ja sam bio u fazonu: Pa pa. To je to. I u međuvremenu se otvori ponuda pošto sam i filmofil, i onda sam išao po video klubovima i tu ono skupljao kasete, gledao, iznajmljivao. Tada je više bila, tada je krenula era sa DVD-jevima. I bio sam dobar sa gazdaricom jednog video kluba, “Mačak” se zvao u Zrenjaninu, i oni su tražili radnike i ja sam bio u fazonu, kao pa, mogu ja? Pa kao može. I to je bilo po popodnevnim časovima, tipa počinje da radi od sedam, ne ne od recimo pet po podne pa do nekih 10 uveče. Posle faksa, sve ono, super idealno. Meni je to bio idealan posao za za studentske dane. Prvo što sam imao pristup besplatnim filmovima, znači sedim u video klubu gledam filmove, iznajmljujem kasete ono ljudima koji dođu. Daješ neke komentare, ono smernice, usmeravaš ljude onako budeš kao neki video urednik. Imaš moć u rukama, razumeš, da odradiš nečiji estetski ukus u filmu.

Ivan Minić: Ali mislim da klinci best kad je bio, on je pričao kako je to izgledalo u njegovo vreme koje je još pre ovog našeg, ali mislim da ljudi ne razumeju kolko je zapravo video klub bio važna stvar. Kolko je tebi preporuka čoveka iz video kluba bila važnija od bilo koje recenzije u bilo kojim novinama, sajtu, bilo čemu. Znači čovek je reko da je dobro, on svaki dan gleda 10 filmova, on zna da l’ je dobro. To je to.

Vladimir Popov: Bio je jedan težak klijent koji je ono stalno nešto zanovetao i onda sam par puta mu dao loše filmove za osvetu, stalno mi nešto, stalno mi nešto kritikovao. I onda sam mu preporučio filmove koji nisu bili baš po njegovom ukusu, po njegovom ukusu, i onda posle više nije dolazio neko vreme.

Ivan Minić: Dobro, znači video klub. Da. Dalje?

Vladimir Popov: Posle toga je usledio – E posle toga je usledio zapravo ozbiljniji posao u jednoj firmi u Zrenjaninu koja se zove Universe Security, koja se bavila tehničkim obezbeđenjem i dan danas se bavi tehničkim obezbeđenjem, super je firma, i tamo sam radio kao sistemski administrator za bežični internet. To je recimo neka 2006. 2007. recimo, tu sam radio jedno dve godine. To je bio momenat kada su u našoj zemlji razvijao internet, i meni je to bilo super jer sam ono dobio, imao sam noćne more dajal apa. Gde je bilo prilika da dobijem ono na kućnu adresu ono bežični internet od firme da mogu da imam pristupe svemu i da mogu da radim dalje, da se razvijam, da surfujem to što mi treba i da skupljam informacije i da ja to polako koristim kako ja hoću. I tu sam radio znači kao sistemski administrator, i kao tehnička podrška, i kao terensko lice. Znači, i kao pedagog. Jer smo razvijali mrežu po Vojvodini. Tako da sam u te dve godine, hajde da kažemo, možda obučio nekih možda 1000 ljudi po selima i po gradovima i po Vojvodini kako se koristi internet, one PPP konekcije, i kako to sa bežičnim internetom i sa vajerles karticama i kako to sve funkcioniše. I kako jednostavno u tom vremenskom periodu 2006. 2007. godine ne možeš baš da gledaš Seku Aleksić preko interneta, ali možeš recimo da se, može može da, recimo neka bakica da se čuje sa svojim unukom iz Amerike, koji je na Work and Travel-u na primer. Tako da to je bio zanimljiv period, ovaj u u mom životu i u tom vremenu sam i ono studirao i završavao fakultet polako do 2009. I posle toga je bio jedan period kada sam pokušavao neki frilens, da pravim vebsajtove. Tada su krenuli Joomla i WordPress. I to sam nešto kratko radio u Srbiji, ali ta- tamo 2010. sam to prebacio na, na američko tržište preko nekih klijenata koje sam stekao preko interneta tamo. To je, to je početak zapravo i karijere u, u stripu.

Ivan Minić: Pričaćemo o tome, ovaj, ovaj deo koji pričaš a odnosi se na vajerles, ovaj, mislim da gomila ljudi zapravo ne zna da OK, sad mi svi imamo optiku kući, došli smo do toga da sva- 20 godina kasnije, da. Ali da bi mi imali optiku kući neko je morao da prokopa to po celoj Srbiji i da postavi itd, i prvo prvo su bili koaksijalni kablovi pa posle je bilo sve ostalo, ali suština je da… Do trenutka dok nije došao vajerles, zapravo je bilo jako teško očekivati da ti imaš bilo kakav kvalitetniji pristup internetu, jer je to podrazumevalo da ili imaš vod koji je doveden do tebe, što si mogo možda po Beogradu i u par većih gradova i eventualno dobiješ, i bilo je jako skupo, ili da imaš dvosmerni satelitski, koji je takođe jako skup. Nije baš ni idealno tehničko rešenje, super je kad treba da skidaš ogromne fajlove, ali nije za svakodnevno korišćenje, radi, prilično sporo sve ostalo, ping je ogroman itd. I onda kad su se pojavili vajerles provajderi. To je recimo u godinu ili dve dana, suštinski celu Srbiju pokrilo nekakvim internetom. Nije on bio sjajan, daleko od toga i dalje je link bio skup, sve je bilo komplikovano, ali si ti imao nešto, nisi zavisio od telefona, nisi morao da plaćaš račun za telefon. Posle su uveli onu lokalnu liniju svuda, ali i dalje je to bio račun za telefon značajan. Mogao si da budeš sve vreme onlajn i to je bilo mnogo mnogo važno. E sad, mislim ja znam ljude koji su to radili po celoj Srbiji i moram da ti kažem da u Vojvodini je to dosta lakše nego na drugim mestima, za početak ravno je. Znaš. Jer ovo je bilo, ako treba da se prebaci brdo to podrazumeva tri četiri tačke da ti postaviš, a u istu distancu možeš bez problema da pokriješ sa jednom tačkom na na poziciji gde gde je to ravno. Ali Vojvodina jeste bila, isto lokacija u kojoj je bilo mnogo kreativnih ljudi koji su bili po nekim zabačenijim mestima, nije to, nije toliko bila koncentrisana na nekoliko velikih gradova, i zapravo taj pionirski deo posla je bio jako značajan, da se to raširi, posle je došla kablovska, posle je došao ADSL svuda gde je bilo ono dovoljno dobrog ovog bakra. Ovaj, ali u principu, to jeste bio jako važan period i jako kompleksan period, i tvoja uloga, kako god da je to bilo nešto usput, je zapravo prilično značajna bila. Ko zna kolko ljudi je naučilo sve što je naučilo da danas radi ono što radi, zahvaljujući tome što si ti obučio nekog u, u mestu blizu njih da, da omogući da to funkcioniše.

Vladimir Popov: Možda ne znam, ali kako kaže Rolan Bart ono, autor je mrtav, ono je kad izađe dalje ti ne znaš šta to radi ono.

Ivan Minić: Šta se dešavalo sa crtanjem za sve to vreme?

Vladimir Popov: Pa crtkao sam uglavnom za sebe, i imao sam onu ekipu iz Zrenjanina sa kojom sam ono radili smo, crtali smo, pošto se svako imao svoje isto, nešto radio sa strane, studirao i tako dalje, pa smo se nalazili, crtali, eksperimentisali. Ali nisam previše u tom nekom vremenskom periodu dok sam studirao i radio, nisam previše crtao. Nego sam više čitao, i više sam igrao igre. Ono, to je bio momenat ono kad je gejming se razvijao i kad je bum bio buming u gejmingu, i sve te video igre, i kao to je novi mediji, ti sad tu eksperimentišeš i sve učiš i radiš i zabavljaš se. Tako da nisam previše, da kažem crtao, ali uvek sam nešto crtkao ono kao imao sam neke ideje, pa tu nešto bacim na papir, pa nešto slikam, pa nešto eksperimentišem, pa tako ono. Kupile se papira što je ono, ispod kreveta stoji.

Ivan Minić: A je l’ te kopkalo?

Vladimir Popov: Šta, za finansije?

Ivan Minić: Ne, je l’ te kopkalo da hoćeš da ti to ipak bude važno?

DOMAĆA STRIP SCENA 90-IH

Vladimir Popov: A pa da, pa da, bio je taj momenat neke 2000, ne mogu sad tačno da se setim da li je 2005. ili 2006. kada je Milan Konjević koji je radio one stripove iz 90-ih fantastična četvorka, ne fantastična četvorka, nego Generacija Tesla i Borci sumraka. Je ponovo, mislim da su pokušali da pokrenu u dvohiljaditim godinama novi serijal koji se zvao Faktor 4. Toga je izašlo isto nekoliko epizoda. Tu je Aleksa Gajić radio dizajn i bio je neki konkurs kao da se traže strip crtači, pa sam tu poslao dve-tri stranice koje imam i kod kuće kao probne. Nisam tu prošao, to je kolega Mirko Čolak iz Zrenjanina dobio, to je bio njegov veliki posao u našoj zemlji tada. Ali tad sam crtao tako, znači to mi je više bilo onako za hobi, to kao ideja, kao vidiš nešto tu ima. I pratio sam festival stripa u SKC-u, koji je bio, mislim da je krenuo 2005. godine, kad su dolazili gosti i svake godine smo to imali. Tako da nisam toliko više stvarao u smislu nekog stvaralaštva, nego više to je bio eksperiment, učenje, istraživanje, ajde da probam malo da vajam, ajde da vidim ako koristim akrile, ako kombinujem neku tehniku, ne znam, otkrivam crtače, pa probam da eksperimentišem onako akvarele. Tad je bio, recimo, u tom nekom trenutku mi je bio aktivan Simon Bisley, Bill Sienkiewicz, koji je takođe bio, Alex Ross mi je bio isto dosta velika inspiracija. I onda sam eksperimentisao, tražiš se, učiš nekako od drugih autora kako su oni nešto rešavali i pokušavaš da vidiš kako bi ti to rešio. Dakle, to su bile neke eksperimentalne, pionirske godine, tako da kažemo. 

Ivan Minić: Meni se čini, a ne znam dovoljno pa me ispravi svakako, da taj period početka 2000-ih i jeste negde period kada kod nas strip ide u neki drugi plan. Od 90-ih je bio još uvek rezidual onoga što je došlo iz 80-ih i svega toga što je bilo nekoliko izuzetno popularnih junaka ovde i cela ta priča i sa Alanom Fordom koja je neverovatna i gomila drugih, da kažem uglavnom tih evropskih, italijanskih autora i njihovih stripova koji su ovde bili popularni, onda grafičke novele i tako dalje. I to je ostalo tokom 90-ih. Međutim, devedesete su bile kakve su bile, izdavaštvo je svedeno na minimum. Čini mi se da smo u dvohiljadite ušli sa vrlo malo toga novog. Bilo je nekih akcija, sećam se da je tad bilo i reizdanje Alana Forda i svašta nešto se dešavalo, ali je to sve bilo mnogo manje od onoga što je uobičajeno. S druge strane, na globalu postoji taj neki veliki novi talas stripa koji se od 2000-ih na ovamo širi, o kome mi nismo previše znali ovde, neko ko je bio entuzijasta kao ti svakako jeste, ali i kad je Subić bio ovde pričali smo o tome koliko zapravo postoji različitih škola stripa, različitih pristupa svemu tome i koliko mi ništa ne znamo o tome jer nam je bilo blisko samo ono što je bilo mejnstrim popularno, a to je vrlo mali segment toga. Ali u suštini, koliko znam, osim par onih ljudi koji poslednjih sto godina rade, tek tada 2006, 2007, 2008, 2009. počinju da se javljaju neki novi mladi ljudi kao što ste bili i vi, koji počinju nešto tu da rade. I putevi kako su oni dolazili do poslova i svega i kako je to funkcionisalo su bili vrlo neobični, jer to nije bila opcija da ti sad baš dođeš direktno do nekog, pokažeš nešto, nego je to bilo preko sto posrednika, nije se išlo na velike sajmove i slično, jer je to bilo skupo i nedostupno, vize, sve što uz to ide, i prosto i da si razmišljao o tome, taj put nije baš bio linearan ni običan. Ali opet, neću da kažem desilo se, zato što se nije desilo, nego si se ti izborio za to, ajde nam sad opiši kako se, kako uopšte prvi put bilo šta, kako.

Vladimir Popov: Pa, ajde samo, znači, samo bih se vratio na taj deo u našem istorijskom kontekstu za srpski strip. Samo pre nego što pređemo, čisto da publika ima neki uvid kako se to sve kod nas razvijalo. Devedesete, valjda zato što su bile takve kakve su bile, su bile pune bunta i nekako to je još bila oflajn era i ljudi su izbacivali valjda svoje nezadovoljstvo životom u umetnost i imali smo baš super izdanja. Recimo nekoliko, možemo da kažemo, legendarnih izdanja iz 90-ih su bili Tron i Megatron. Tron je imao, mislim, 8 epizoda, Megatron je imao 3. To su beogradska izdanja, koja nisu baš kao klasični fanzin, ali nisu ni daleko od toga, gde su uglavnom beogradski autori, koji su tada bili mlađih i srednjih godina, objavljivali svoje radove, tako da smo tu mi imali priliku da vidimo i da upoznamo radove domaćih autora. Bili su tu Generacija Tesla, Borci sumraka. Bilo su neka mislim da su to piratska izdanja Mebijusa kultno domaće izdanje Reintegracije, Dezintegracije, Mebijusove kratke priče. Meni je to bilo kad sam kupio ono 97. godine prekoputa knjižare Alan Ford, koja je tada mislim bila i jedina, vau. I onda se tu dešava, znači i onaj momenat gde recimo imamo. Mislim da je Aleksa Gajić baš bio prvi strip autor koji je diplomirao na fakultetu sa stripom, njegov legendarni Tehnotajz koji je meni bio vau i dalje mi je vau. Naučna fantastika, sajber, znaš sve to futurizam, ono ceo taj koncept koji su i Generacija Tesla i Borci sumraka koji su doduše bili inspiracija od američkih stripova ono Sajberforsa, i ne znam Iks Faktora, šta je već Konjević je tu inspirisalo. Ali ceo taj neki pokret do neke 2000, 2001. je bio izdavački pokret, u u ono vreme je bio baš super, i tu je bila i naša Krmača, gde su ovi drugi autori bili alternativni andergraund pahe i Vudstoki i ne znam ko sve još nije bio tamo, znači gde smo imali baš ono, i mejnstrim i alternativno i domaće i inostrano, znači baš je onako za oflajn eru za 90te, bilo vau.

Ivan Minić: Generalno, ta, ta era fanzinova, koja je u principu ljudima kod nas ni- ne znaju previše o njoj, koje se sad vraća na na gomilama mesta. Posebno ne znam, ja sam ispratio u u navijačkoj kulturi i u alternativnoj muzičkoj sceni da se fanzinovi vraćaju na na velika vrata, i da je to zapravo, da da, imaš sve onlajn, sve može, može TikTok, može, ali neko hoće da napravi nešto što se štampa, na fotokopir aparatu ali da kad uzmeš da čitaš ne možeš da ga pustiš iz ruku, i to jeste bio, to jeste bila prilika za neku vrstu afirmacije, koja je mnogo kompleksnija nego što danas to svako može da objavi pa da dobije popularnost, ali ta popularnost je značila da ti dođeš do možda ne velikog, manjeg broja ali jako odabranih ljudi koji stvarno znaju šta valja.

Vladimir Popov: Pa da. Ali… Mislim da… Dobro, sad fanzini to imaju smisla, onaj možda isto sa tim forsiranjem algoritama i sa tim pravljenjem mikro komuna i svega, i onda kao nekako imaš taj mali mikro niš, pa se to vraća i in je kao neki ono retro kul fazon. Ali u ono vreme to je bilo malo drugačije. Međutim ja mislim da… Znači, samo da se nadovežem, znači to od, to to su devedesete što sam rekao. A ono što si ti rekao da je bio pad u 2000., mislim da je to bilo i zbog, stanja, od iz bombardovanja i zbog 2000. i svih tih nemilih događaja koji su se desili u tom trenutku, a imali smo i ono znači, hajde da kažemo 2000-te su ono bile onako totalni raspad i onda nekako i ti ljudi koji su, mogli da stvaraju stripove su tada već završavali fakultete, stasavali. Ovi naši autori koji su uglavnom iz Beograda, koji su stariji sad već, u kasnim 40-im i 50-im godinama, oni su tada bili u punoj snazi i pokušavali da, tu svoju umetnost nekako primene, što nije bilo moguće ovde pa su polako odlazili na zapad. Ali uglavnom su svi odlazili u Evropu. Aleksa je recimo sam otišao na mislim na francusku… pokazao svoje radove i dobio posao onog stripa Atila – Bič Božiji. I neki drugi autori su ja se mislim tako sličnim nekim putevima, agentima i nekim drugim kanalima, odlazili tamo. A što se tiče izdavaštva ne znam u tom trenutku kako je bilo, mislim da je bilo baš slabo. I to je bio neki period možda, ajde da kažemo do neke tipa 2008., 9., možda, kada počinje Veseli četvrtak. Mislim da je Veseli četvrtak 2008. godine krenuo da radi. Sistem komiks je tu nekako bio tinjao, godinama, možda i pre. I u tom nekom periodu od 2000. hajde da kažemo 8., 9. pa do neke 2012., 13., se zapravo desio taj, možda čak i izdavački bum, i sigurno autorski bum u našoj zemlji, kada su krenuli i festivali i kada su krenuli razrade portfolija i kada se pojavio jedan agent u zemlji koji je imao konekcije sa Francuzima, pa je išlo preko njega dosta posla. Dosta autora je počelo da gradi karijeru tako. Ali se desi internet, i sad, neki od nas smo otišli u nezavisne agencije. Samostalno, da se profilišemo u Ameriku, a neki su otišli preko agenata u Francusku. Zavisilo je od senzibiliteta autora koji je kako se osećao. Koji je šta želeo. Ja sam odmah želeo da idem u da se, da se ovaj ostvarim u Americi, zato što mi je ta kultura bila bliža. Francuski strip mi je nekako bio malo udaljeniji, i senzibilitetom i… Moj estetik- moja estetika, moj crtež, moja interesovanja su nekako više vukla ka američkoj popularnoj kulturi.

Ivan Minić: Ne, kad kad sam gledao prvi put, kad sam imao prilike da, da uporedno pogledam sve to, postoji jako velika razlika i u vizuelnom jeziku i u načinu kako se nešto radi. I čini mi se naravno to to nije pravilo ali čini mi se da je u francuskom stripu mnogo toga do do umetnosti, do tog utiska, do crteža, do svega, da je priča u drugom planu. A iz mog ugla, ja mnogo volim dobar crtež, ali dobar crtež je da uramite na zid, a da bi strip bio zapravo interesantan priča mora da bude takva da te drži, koja te tera da kupiš i sledeći. Jer ti si, kad pregledaš jedan video si manje-više sve što ima da se nacrta, OK videćeš u drugom položaju, ali nema tu, nema tu previše razlike. A američka je to mnogo drugačije postavila, Italija je to postavila na svoj način, Azija, Japan to postavljaju na svoj način, gde to čak i izlazi iz nekih klasičnih okvira i mislim, mange su svakako tema za sebe, ali obično iako, i Subić je radio drugačije ali obično autor koji se opredeli za jedan stil i za jednu školu ostaje u toj školi jer je prosto prilično velika razlika i teško je adaptirati se.

AMERIČKA I FRANCUSKA ŠKOLA STRIPA

Vladimir Popov: Pa, to je donekle tačno, ali, meni je tu nekako uvek bio znači, taj momenat priče, ono što ja želim da radim nekako, priče u francuskim stripovima su uvek nekako na tu neku dozu ozbiljnosti i da, francuzi generalno, francuska škola, francusko-belgijska škola generalno dobrim delom jeste stavila akcenat na sam craft, na samu estetiku, na samo kadriranje, na sam crtež. Ali opet s druge strane ako pogledamo iz produkcijskog ugla… I i ako pogledamo, ajde da kažemo istorijski kontekst samo, da namestim paralele: u Americi američki stripovi su krenuli da se rade tamo negde s kraja 19. veka, 1890-i-neke otprilike. I njihov smisao, pošto tada su bila tipa dva, dva medija, bio sinovinski medij i bio je radio medij otprilike. I da l’ je bila struja svuda ili nije to je sad već za istorijsko istraživanje. I stripovi tog tipa znači su bili strip kaiševi koji su zapravo bili jednostavni. I njihova smisao i svrha je bila da opismene naciju i da nekako olakšaju život tim imigrantima koji su dolazili u tom vremenskom periodu šakom i kapom za Ameriku. I nekako onda je to ceo taj crtež i ceo taj koncept stripa u Americi je bio svrsishodan, znači za neki oblik zabave, oblik edukac- oblik edukacije i i to je to. A to je donekle slično bilo i u Francuskoj, do nekih možda 50-ih, 60-ih godina, kada se nisu kada su se pojavili ti neki francuski autori koji su krenuli da rade te velike stranice, velike table, velike formate i da pokušavaju da, ubace gomilu gomilu nekih detalja i da pokažu da je kraf- craft na nekom višem nivou. Zato što… I upravo taj ideologija da su… Znači te stripovi su nekad zabava koja je došla od Amerike, je jednostavno uzela maha i u Evropi. Zato što dosta, dosta toga se iz Amerike primilo u u Evropi po pitanju ideologije. I onda valjda, taj neki bunt kod kod Francuza je bio, da da se to podigne estetike i craft na viši nivo. I to su uglavnom radili, njih nekoliko kolko je to bilo autora, tih 60-ih, 70-ih, 80-ih godina, Jean Giraud Moebius jedan od najpoznatijih, imali smo tu… ovoga šta radi 13-icu, autor. I gomila još nekih drugih crtača koji su, znači, bila su dva smera, bio taj kao mainstream ozbiljan, kompleksan, a bio je ovaj kartuniš kao što su bili Gaston, Talični Tom. U francuskoj se to tako profilisalo, a u Americi je to otišlo u potpuno drugom pravcu. E sad ono što je jako zanimljivo između te dve škole i te dve države i generalno te dve kulture, to, to što u Francuskoj jedan strip album može da se radi godinu dana, a u Americi se jedna epizoda stripa znači radi dva, 22 dana na mesečnom nivou. Koncept je potpuno drugačiji.

Ivan Minić: Kao magazin.

Vladimir Popov: Pa kao neki magazin, kao neka serijalizovana publikacija da ljudi svakog meseca mogu da dobiju nešto novo da čitaju i, jednostavno to je kapitalizam ono znači da da se to jednostavno producira, da to ide, da ljudi mogu da dobiju nešto novo svakog meseca i da to funkcioniše.

Ivan Minić: I da ti cilj je da ti napraviš to najbolje moguće za 22 dana. Ili manje, da.

Vladimir Popov: Tako je. Što, za 22 dana. Tako je, zato, zato, zato, zato američke epizode u principu imaju 20 do 22 strane, zato što toliko se ima radnih dana u mesecu i toliko se moralo da da uradiš. Znači faktički jedna stranica dnevno. I onda, s jedne strane, to te ogoli za nemaš ti tu puno vremena da ti eksperimentišeš sa vizualima i sa estetikom, a s druge strane, izvuče onaj maksimum iz tebe i gura te u nekom pravcu da pokažeš ko si. Znači jer nemaš ti tu prostora. Znači il će biti jedno il će biti drugo, to mora biti gotovo. I to su radili i sa Pulp Fictionom, to su radili i sa publikacijama književnim i tako dalje, ima ona famozna mesečna publikacija koja se zove Doc Savage, koja je izlazila godinama ono u Americi gde je njen pisac Lester Dent to mu je bio pseudonim pisao palp, književne romane o Doc Savageu avaturistički od 60.000 reči na mesečnom nivou. On sedne i ispiše sve to u jednom cugu i to ide na mesečnom nivou. To su bili ti dime novels i te jeftine knjižice, jeftina…

Ivan Minić: Petparačke priče.

Vladimir Popov: Petparačke priče. Jeste. Da. To je i bio kao neki andergraund, jeftina, jeftina književnost, i jeftina beletristika, koja je bila pandan ne znam elitnoj književnosti poput one koje su radili Hemingvej i ostali. Tako da u tom nekom smislu te dve različite škole su bile vidljive i u nekom trenutku kod nas je to došlo do tog preklapanja i ovde je bilo naš ko, ko radi za Francuze taj je bolji autor, ko radi za Amerikance taj je onako. I bilo je tu tihih ideologija, ali nekako meni je to uvek bilo manje-više smešno jer kao strip je priča u principu i sad crtež je u službi priče. Jeste, molimo mi svi da vidimo da je to kvalitetno, ali gomila nekih grafičkih romana su nam pokazali da bukvalno sa ono čičagliša možemo da ispričamo najozbiljniju moguću priču, kao što je recimo grafički roman Maus, koji priča o preživelom Jevreju iz Holokausta i drugom svetskom ratu na primer. I to je bukvalno ono vrlo svedena, vrlo stilizovan crtež. A ozbiljna grafička novela koja je onako ozbiljni grafički roman koji je dobio prestižne nagrade i čita se i dan danas ono. 

Ivan Minić: Mislim vidi, mi smo odrasli na crtaćima među kojima je između ostalog bio i La Linea i ja sam obožavao da ga gledam. Bez obzira na to što ne govori ni jedan jezik i u suštini je to samo jedna kriva linija. Ali ta kriva linija je beskrajno zabavna. I svaki put kada se desi ono da ga obriše na kraju, znaš ono, znaš da će to da se desi, ali te oduševi svaki put, znači toliko je to bilo genijalno.

Vladimir Popov: Pa jeste, a pazi to je vrlo, vrlo onako kreativan crtani film. Nije uopšte lako, to je neki minimalizam, nije to uopšte lako da ti dočaraš sa jednom linijom kompletan opus emocija i spektra akcija i doživljaja i svega i da tebi to bude zanimljivo, još da te ti drži pažnju kao, jedna linija koja tu nešto radi i sad koliko puta možeš sa tom jednom linijom da osmisliš različitih priča koje će svaki put iznova i iznova da budu zanimljive.

Ivan Minić: A pritom postoji to što tek kasnije zapravo shvatiš kad si dete nemaš taj odnos sa tome. A to je da je to u suštini sukob između autora i njegovog rada. Što kad postaneš nekakav autor u životu shvatiš koliko je to zapravo često, koliko te nervira ono što radiš, a voliš ti to, ali ako te ne nervira džaba ti to radiš.

Vladimir Popov: Pa jeste. Ako se ne isfrustriraš bar jednom ono u taj prazan papir koji gledaš pa nisi ništa uradio ono.

KAKO SE DOLAZI DO POSLA?

Ivan Minić: Kada pričamo o tome kako ta industrija funkcioniše, dao si neke parametre koji, koji jesu važni. Ali ono što, što je zanimljivo što mislim da većina ljudi ne zna, jeste prosto kako, kako je podeljen posao. Kako se dobija posao? Na koji način su timovi organizovani? Naravno da te jedan posao preporučuje za sledeći, daje ti neku mogućnost da imaš i dobru referencu i sve ostalo, ali prosto ono ja dok nisam istraživao nije mi bilo uopšte jasno da postoji odvojena osoba koja radi kolor u odnosu na osobu koja je crtač, a da je opet najčešće treća osoba pisac koji je napisao to, autor u tom smislu, a da nekad to može da bude i drugačije podeljeno da nekad jedna osoba može da radi sve i tako dalje. Kako si ti prosto to saznavao i, i, i kako si otkrivao šta je čiji zadatak u celoj priči?

Vladimir Popov: Pa to sam otkrio još 90-ih godina zato što sam došao u posed jedne knjige koja se zove Naučite da crtate na način kako to radi Marvel. Learn to Draw the Marvel Way, koja su legendarni Sten Li i Džon Busema crtač osmislili upravo da nauče crtače kako se crtaju superheroji. I tu je sve objašnjeno. Kompletan proces rada, to je jedan vrlo interesantan praktikum za superheroje. Tako da sam u tom startu odmah znao kako to kako to funkcioniše od ranih dana. Ali to jeste podela posla. E sad to zavisi, zavisi od posla, zavisi od autora, zavisi od projekta, zavisi od tržišta. Recimo u Americi danas imamo hajde da kažemo to je taj neki industrijalijski, industrijalizacija posla, koja se dešava u kapitalizmu. Zbog ubrzanja poslovanja. Znači da bi, da bi sad ja mogao da uradim svoj deo posla maksimalno dobro, ja ću da radim samo taj deo, neko drugi će da radi neki drugi deo i nekako to je sve podeljeno. Znači imali smo scenariste, su uglavnom radili scenario. Crtači su… E sad kod crtača moglo je, ima, ima znači, ima podela takođe. I nekada je to radio samo autor, samo crtač je radio, a nekada je crtač radio samo olovku, a tušer koga koji se zove inker došao i onda odradio u tušu definisao oblike, definisao cene, definisao konačne oblike. Znači dodavao te neke dodatne elemente u tom tušu da bi se to finaliziralo. I onda je dalje to išlo na obradu kod kolorista, koji su radili kolor, znači primenjeno slikarstvo na crno-beli crtež da se to da neka atmosfera, da se da neka emocija, da se neki ambijent doradi i na kraju posle toga ide kod dizajnera. Nekada su to radili upisivači teksta. Ručno su ono kao kaligrafija. Danas se to radi digitalno. I onda posle toga ide kod dizajnera, koji će to da pripremi za štampu, urednik na to da da pročita to, da pregleda sve na proofreading i, i onda to dalje ide u distribuciju. Tako da podela posla jeste, znači ima otprilike tri do, tri do šest sedam ljudi koji rade na jednom, jednom projektu. A može to da radi i sve sam i autor, ali onda to traje dugo, dugo vremena. I to je uglavnom bila s obzirom da su evropski autori imali ono rok godinu do dve dana da rade i prvenstveno u 20. veku pre ere interneta, do 2000-te to je tako išlo sporo. Onda su oni imali prostora da rade sve sami. Dok u Americi je zbog izdavaštva i zbog potrebe na mesečnom nivou da se izdaje, to sve bilo izdeljeno. I dan danas je to tako, uglavnom. Ali ima momenata kada autori sada u Americi mogu da rade svoje grafičke romane i da sami izdaju sve kompletno.

Ivan Minić: Mislim iz ugla nekog ko je autor u drugom smislu meni deluje užasavajuće da nemam punu kontrolu nad tim šta će da izađe. Znaš i to je ono što, što me nekako muči, ali okej tako je i u svakoj drugoj, tako je i u filmu, ti kada si napisao scenario ne znaš šta će da završi na kraju u filmu. Samo reditelj u principu je taj koji ima neku kontrolu.

Vladimir Popov: Ako i on radi montažu, da.

Ivan Minić: A i on nekom odgovara tako da i to posebna priča.

Vladimir Popov: Pa to jeste neki deo al to je, to je zanimljiv deo zato što, to je kao i kad se komponuje muzika, kad neki rock’n’roll bend ili neki drugi bend pravi muziku pa njih petoro u sobi pa onda oni tu nešto džemuju pa stvaraju, pa tako i ovde, mi smo svako se podelio da radi jedan deo, ali se mi svi znamo, upoznamo se kao ljudi, upoznamo se kao kolege i onda vremenom naučiš prednosti i mane ove druge strane i onda otprilike znamo, ima, ima neka hemija među autorima. Ono, imao sam saradnje gde smo imali ono fluidno je išlo u momentu, a imao sam saradnje gde jednostavno ne ide, ne funkcioniše. Ne možemo da se nađemo, ne možemo da shvatimo ko šta hoće, u kom pravcu da ide, ne možemo da se dogovorimo i onda nekako uradimo projekat i svako nastavi svojim putem, a sa nekim autorima jednostavno sinhronizacija baš bukvalno ono 100% i to kad namestimo to i rezonira dobro sa publikom.

Ivan Minić: A ono što je isto interesantno jeste da ima dosta da kažemo ljudi iz različitih zemalja, različitih nacija, različitih kultura, koji rade na tome zajedno. Pa onda često to što bude krajnji proizvod bude proizvod svega toga. Bude bogatije za toliko što, što su svi ti ljudi tu.

Vladimir Popov: Pa ja mislim da je trenutno u Americi sada, kada je u pitanju industrija stripa, znači kreativna industrija stripa, da je otprilike 60% radne snage umetničke, znači crtača i kolorista, da su iz ostatka sveta. Jer bio je jedan trend otprilike koji je išao 2010. do neke recimo 2014. kada je sada sada je bivši izvršni urednik, bivši glavni odgovorni urednik Marvela tada je bio skaut, talent skaut Marvela, koji je išao širom sveta po festivalima i tražio crtače. I koloriste i generalno autore koji bi se bavili stripom i to je bila ta neka njegova turneja koja je trajala na četiri godine. I on je došao i na Balkan, bio je u Makarskoj, u Hrvatskoj dva puta. Tako da smo imali prilike svi da ga koji smo želeli odavde to da, da istražimo, da ga upoznamo. I taj trend, to su gomila drugih izdavača i urednika u Americi videli i onda su oni pratili koga, koga je on sve gledao, šta je gledao i uzimali autore, tako da on je dosta autora iz celog sveta povukao u, u Ameriku, da bi namestio tu raznolikost, upravo u estetici i u pristupu i obogatio američki, američki strip, zato što je američki strip, sam američki strip je dosta onako robustan, dosta je tvrd crtež, a onda smo svi mi ostali doneli neke nove senzibilitete i nekako umiksali ga da to bude nešto potpuno drugačije. 

Ivan Minić: Kako je izgledao tvoj ulazak?

ULAZAK U AMERIČKU INDUSTRIJU

Vladimir Popov: Moj ulazak. Pa on je trajao par godina da kažemo. Ovaj, moj ulazak se desio 5. novembra 2010. godine kada sam dobio poziv od jednog urednika iz Ohaja iz jedne ono mikro izdavačke kuće, to oni zovu buddy press. To je baš onako mala, mala izdavačka kuća, small press, buddy press, da, da radim nešto sa njima. A to je, to se desilo tako što sam ja saznao preko interneta guglao sam u tom trenutku da postoji neki forum u Americi koji se zove Digital Webbing Forum, gde ti možeš da postaviš svoje radove, imao si ono dva message borda jedan je bio paid gigs, a jedan je bio free gigs. Ja sam otišao na paid gigs da vidim šta će da se desi, i postavio svoj ono tred i postavio svoje radove, postavio sve svoje i u roku bukvalno od ne znam ono dve nedelje to je to je neko video i poslao mi ono mejl, ćao ja sam Dejv, dopadaju mi se tvoji radovi, da li si raspoložen za saradnju.

Ivan Minić: I?

Vladimir Popov: I ja sam bio raspoložen za saradnju. I onda smo mi ostvarili saradnju i to, znači od 5. novembra 2010. do recimo nekog aprila 2012. mi smo radili dosta usko i dosta široko. Oni su bili mala izdavačka kuća i sa njima sam radio više stvari. Radili smo web komike. Znači ja sam crtao web kaiševe, strip kaiševe koji su bili onako komičnog tipa, to je bio naš život u principu. Ja kao, ja kao, kao strip autor, znači ja kao iz Srbije kao strip autor koji se radi sa njima i kako to sve ide kao mala urednička ono urednička ovaj postavka i to smo uradili nekih tridesetak četrdesetak kaiševa onako, koji su, nisu bili nešto preterano crtački tehnički zanimljivi, ali onako poetički onako slobodno, slobodna forma, više kao što je Hugo Prat radio Korto Malteze, znači ono iz ruke, šta izađe, pa ja to obradim kompjuterski pošaljem i to onda ide tamo i kao bilo je zanimljivo. Radili smo stripove, tu sam nešto i crtao neke naslovnice i radio kolore i radio sam im website za njihovu izdavačku kuću i uradio sam im website za njihov comic book convention koji su radili. Pošto su bili u Ohaju i bili su blizu tri države oni su to nazvali Comicon tri state comicon, gde smo mi to jest ja sam ono na daljinu to radio kao bio neki ono admin i tehnički menadžer i, i community menadžer i ono pomagao pri-pri presu i pri pakovanju svega toga, a oni su tamo bili na licu mesta radili, to je tako bilo jedno šarenoliko putovanje sa njima, i dalje smo prijatelji ono i i komuniciramo. Ali nakon toga, to to je bio onako kao ajd to je bio taj ono uzlazni period, ono turbulencija ono kao miksaš sve pa šta izađe. Ali pravi ozbiljniji projekat je došao na proleće 2012. godine, aprila 2012. godine, kad mi se javio urednik iz tada male izdavačke kuće, Boom Studios. Videli smo tvoje radove, pošto sam im poslao radove, i dopada nam se, hoćemo da te angažujemo za kolor za naslovnice za Steed and Mrs. Peel serijal stripova koji radimo po onoj britanskoj seriji Avengersi. To je onaj film ko ne zna, onaj film iz 98. ja mislim sa Umom Turman, Ralfom Fajnsom i Šonom Konerijem. Ovaj i to je bio kao prvi licencirani projekat da radim samo naslovnice. I to sam radio neko vreme, par meseci sa njima, dok mi onda urednik taj isti nije rekao: E, pokazali smo Klajvu Barkeru tvoje radove, njemu se to dopada, mi bi tebe da stavimo za probu da vidimo kako će to da bude na seriji. Evo ti uradi par probnih stranica za Hellraiser serijal, ja reko dobro. I oni meni to daju, ja to iskolorišem, uradim to neku art direkciju, pošaljem nazad i tipa dva dana kasnije stigne mi odgovor: Klajvu se jako dopalo, krećeš. Jel ima neke, jel ima nešto kao da rekao da treba da neku art direkciju, nešto da treba da se opterećujem? Ne, slobodan si, on voli da vidi kreativce da rade. Mora da ovo ti je rok, to mora da bude gotovo i teraj. Tako da, tako sam zapravo ušao na hajde da kažemo neka malo veća vrata u Americi sa licenciranim projektom. 

Ivan Minić: A kaži mi… kad se radi nešto tako, dakle ti dobiješ neki materijal. Koju količinu materijala dobiješ, koju količinu vremena imaš na raspolaganju? Koliko je taj, okej u ovom konkretnom slučaju si rekao da je proces bio izuzetno jednostavan da si ti poslao oni su faktički odobrili, oduševili se, išli ste dalje, al to nije, mislim jedini način na koji se stvari dešavaju. Kako prosto izgleda taj, taj proces inače i koji obim posla je to na, na dnevnom nivou?

HELLRAISER I ROKOVI OD PET DANA PO EPIZODI

Vladimir Popov: Pa što se tiče tih radnih dana, tada znači u… u saradnji sa Boom Studiosom, ja sam dobio kompletan scenario, dobio sam kompletne reference, dobio sam prethodne epizode, da vidim kako je nešto rađeno, zato što mora postojati neki kontinuitet, ja sam došao na serijal otprilike negde na sredini, oni su već odradili tipa epizodu, bio na epizodi 15, znači to je već postavljena priča i sad ja trebam to da održavam dalje, znači dobio sam to da istražim. Međutim, urednici su bili mladi i uglavnom su došli iz neke ili iz novinarske sfere, ili iz ljudskih resursa, ili iz neke druge branše, nisu baš bili iz umetnosti, i nisu previše znali kako funkcioniše produkcija i koliko je zapravo potrebno vremena da se nešto stvori i onda malo taj time management nije bio najbolji. I onda se dešavalo stvari da dobijem tipa da moram da uradim epizodu za pet dana. Što je ono horor sam po sebi, gde ti moraš da radiš četiri stranice dnevno, nemaš ti tu prostora ni za eksperimentisanje, ni za bilo kakvo filozofiranje, nego jednostavno mora samo da izađe. Jer ide u štampu dan za danom. Tako da par epizoda je bilo tako kritičnih gde sam to uspeo da uradim, ali posle sam razgovarao sa urednicima objašnjavao kako to treba vremena i sve da se planira bolje pa smo onda nekako uspeli da, da isplaniramo da bude, da bude malo duži period, da može malo kvalitetnije da se uradi posao i da jednostavno ja ne izgorim. Jer kao imam i život ono, jeste da sam u drugoj zoni, jeste da sam na drugom kontinentu i sve i da tih šest sati 6 do 9 sati razlike igra ulogu kad je rok u pitanju pogotovo za američku stranu, ali nekako treba ipak da se da bude neki kvalitet i da to ima neki tok i ono da mogu da se naspavam da bih mogao sutra dan da to iznesem. Tako da, tih prvih par meseci sa njima je bilo malo turbulentno i onda smo to ispeglali i nastavili dalje posle kako treba. Ali dobijanje poslova je jednostavno svaka priča je za sebe. To je bukvalno ono nema tu nekih pravila. Mada u principu ima neko osnovno pravilo u Americi koje sam ja saznao tako što sam čitao intervjue nekih crtača, urednika, scenarista iz jednog časopisa koji se zvao Wizard, koji je bio mesečni magazin u Americi, koji je izlazio upravo bio za, za stripove, gde ti imaš intervjue, gde ti imaš ono vesti, gde imaš statistike, koliko se šta prodalo, koliko, šta je aktuelno, šta nije, šta će biti adaptirano, šta neće, i reklame. I tamo je dosta bilo obučavanja za autore. I recimo jedna od zlatnih pravila u Americi, koja nije u Evropi ali u Americi je, da imaš tri stvari koje autor mora da ispuni. Da bude pouzdan, da bude lak za saradnju i da ima talenat. I preferira se da bude pouzdan i da bude lak za saradnju, a talenat je opciono. Zato što to će se razviti. Ali ove dve stvari su ključne da bi to izašlo na vreme. To je jedna znači, to je bila jedna od kovanica koja je onako bila industri standard i druga je bila što se tiče Marvela i DC-ja, Big Two kako oni zovu, velike dve kompanije. Tu je uvek bila mantra koja od 60-ih godina i dan danas postoji. Nije važno šta znaš već koga znaš. I to je prosto za Marvel i DC je tako. I dan danas. I jako je teško ući u te kompanije, nebitno je kakav ti je kvalitet rada i šta, ali jednostavno to tako funkcioniše. I to sam onda znao i, i s tim sam pristupao i poslovanju i traženju poslova u Americi jer tako ta njihova kultura oni tako funkcionišu i prosto nećeš, nećeš to promeniti. Znači sam prihvatiš ili ne.

FREELANCING U AMERICI

Ivan Minić: Sad pričaćemo naravno i o detaljima kasnije, ali da kažemo ti 15 godina se baviš time. I to je opet jedan posao frilensera u kome nema previše sigurnosti. Ima sigurnosti za narednih mesec, dva koliko imaš projekata, ali u principu ne znaš šta će biti za šest meseci, ne znaš šta će biti za godinu dana, retke su situacije u kojima se nešto planira na taj vremenski horizont. Pa da znaš da evo za godinu dana ću raditi, raditi to. Tako da si ti u suštini u konstantnoj potrazi. S jedne strane kad radiš sa izdavačima koji su vrlo aktivni, oni stalno imaju nove projekte, ali da bi ti dobijao te projekte moraš da budeš saradljiv, moraš da budeš pouzdan, moraš da budeš sve to što si, što si pominjao, a sa druge strane da bi se otvorilo nešto novo, da bi se išlo korak dalje, da bi se išlo na neki viši nivo to zahteva da budeš proaktivan, da komuniciraš šta radiš, da kontaktiraš redom, da šalješ svoje radove. A generalno ljudi koji se, koji se bave umetnošću, posebno vizuelnim umetnostima među njima je mali broj onih koji aktivno komuniciraju. Mali broj onih koji se hvale na kraju dana onim što su uradili, većina ljudi su izuzetno povučeni i nije im to prirodno. I zato često mnogo teže uspevaju da rade ono, ono što žele nego što bi trebalo. Ti si neko ko je od početka doneo odluku da će biti prodoran, da će se baviti time, da će redovno se baviti time, da ako je to posao, onda je i to deo posla. I sad si dao neke primere gde si prikupljao kontakte, kome si se javljao i sve ostalo, prosto kako bi, kako bi posavetovao nekog ko želi isto to samo je za njega sada 2023.?

Vladimir Popov: Pa, doduše meni to nije, mislim ja nisam ljubitelj tih cold callinga i tog self exposure-a, pogotovo pre 15 godina je to bilo vrlo, vrlo onako nepopularna stvar, pogotovo na našim prostorima gde mi dolazimo iz komunizma i socijalizma gde ono znaš ti nemaš glas, ono pet ljudi ima glas koji su pri vrhu i to je to, njih čitaš u lektiri otprilike. I onda znaš kompletan taj mindset a Amerika je potpuno druga. Znači demokratija i kapitalizam gde se od tebe to očekuje da radiš. I znaš taj shameless self exposure što kažu besramno ono guranje samog sebe.

Ivan Minić: Dobro danas kod nas ljudi eksponiraju a ne nužno ljudi koji imaju šta da pokažu. Dobro.

Vladimir Popov: Dobro. Demokratizacija tehnologije donela i, i to između ostalog. Ali, u tom trenutku, to je dosta bilo, dosta bilo teško. E sada, ne znam kako bi neko danas to mogao da uradi, zato što danas je kultura potpuno drugačija, ali ja sam, ja sam generacija, ja sam, ja sam 13. generacija strip autora internacionalnih koji su se u Americi ostvarili, pošto ja ih računam po dekadama od 1900, od 1890-ih pa do danas, znači ja sam upao otprilike 2012. tada je, tad je otprilike hajde da kažemo da se računa s tim većim projektima. Ali to je bio momenat tehnološke globalizacije, razvoj, znači, poja tehnologije, znači imali smo internet, imali smo Facebook, nije bilo previše socijalnih mreža još, ono iPhone nije još izašao tako, tako popularno do 2010. 11. tek kad je krenulo. I tu sam ja imao prostor da to uradim. Dosta, dosta kolega odavde to baš nije u tom trenutku radilo, ali ja sam iskoristio, shvatio sam da pomoću Facebooka mi to nudi da on mene može da vidi, da taj urednik mene može da vidi, da ja mogu nešto da postavim, da ja imam glas, ali dosta, dosta tih inostranih, ne, ne sa naših prostora nego recimo iz ostatka sveta, iz Azije, iz Južne Amerike, iz nekih drugih delova Evrope ljudi nisu, nisu znali jezik, nisu znali previše popularnu kulturu i američku kulturu i znali su da pošalju svoj rad i onda na osnovu rada oni će da crtaju i to je to. I il će tako dobiti posao ili neće dobiti posao. E ja sam tu nekako namestio taj korak dalje i ja sam prebacio taj most i počeo da komuniciram sa njima, i jezik mi je išao, znao sam jezik dobro i znam ga i dalje ono još bolje nego tada. I nisam imao taj problem. I iskoristio sam recimo Google Talk koji je tada bio aktuelan gde sam ja razgovarao i komunicirao sa urednicima od ono bukvalno na dnevnom nivou i to je nekako i njima bilo važno i meni jer kao mi kao da smo u kancelariji sad ono…

Ivan Minić: Da, da ti si bio u vidnom polju.

Vladimir Popov: Da, bio sam u vidnom polju, da. I videli su me na fejsu, znaš kad ti vidiš, kad ti vidiš lika, ti vidiš kako ti nešto pišeš, crtaš, stavljaš ono daješ neke smernice, nešto, to je to je njima bilo bitno tamo i onda oni znaju aha dobro OK. Njima bitno gde si mislim njemu nije njima nije lokacija toliko bitna, mislim. Ako ćemo da gledamo po lokaciji, mi sada ovde u Beogradu smo bliži Njujorku nego recimo neko iz Honolulua sa Havaja. Znači to je to za tipa 200 km. Znači Amerikancima to nije toliko bilo bitno, koliko im je bitno da si ti ideološki blizak njima. Jer ti se adaptiraš njima, ne adaptiraju se oni tebi.

Ivan Minić: Da, da da mislim generalno ono mi to doživljavamo kao jednu ogromnu zemlju, veliku silu ali realnost je da kod njih je ili hiper lokalno ili potpuno nije bitno. Ili ako si u istom gradu ok to ima svoju, svoj značaj ili brate ako si dve susedne dve države dalje, isto je da l’ si u Parizu ili si dve države dalje na kraju dana. Malo je problem što ne znaju da koriste Swift al naučili su valjda vremenom i to nekako. Ovaj, ali, ali u suštini to kao. Tamo je vrlo redovna stvar osim u najvećim centrima i najrazvijenijim i tako dalje, po ovim manjim državama i gradovima ljudi nikad nisu bili u Njujorku, ljudi nikad nisu nemaju pasoš, nikad nisu izašli iz Amerike. To su neke potpuno normalne stvari na 300 miliona ljudi, sad mi gledamo u filmu život 5.000 najbogatijih ili 50.000 najbogatijih, ali realnost je da, da je to dosta, dosta drugačije. Ali da je isto tako to jedno magično tržište na kome ima mesta za sve.

Vladimir Popov: Da. I ima sasvim dovoljno svih.

Ivan Minić: Jeste.

Vladimir Popov: Ali to je jako interesantno, to jeste tako znači to su hiperlokalni, i njima je to OK, ali sad postoji razlog zašto je to tako. Ja sam igrom slučaja bio u Americi više puta i 2023. sam baš ostao dugo 6 meseci sam bio u 2 ture pa sam istražio, bio sam u pet država pa sam mogao da vidim. To je tako zato što on može da bude hiperlokalan zato što on ima infrastrukturu koja funkcioniše na nivou svih 50 država. Znači on će iz svog mesta da pošalje nešto u magacin a iz tog magacina a će da ode svuda gde treba. I on ne mora da mrda. I njima je to ok. A kad ti nemaš tu vrstu infrastrukture, a u Americi je sve o infrastrukturi i sve u sistemima da to funkcioniše, da ti ništa ne razmišljaš nego da se ti fokusiraš na to što želiš i da to može fluidno posle toga dalje da živi i da ti pravi pare.

Ivan Minić: Da, da koja je najvažnija osoba u Americi? Vozač kamiona. Jer kad nema vozača kamiona…

Vladimir Popov: Nema ničega.

Ivan Minić: Tako je.

Vladimir Popov: Zato je trucking biznis i industrija trilionski biznis ono.

Ivan Minić: Mislim sećam se toga jer sam ostao zaglavljen u Americi tokom Covida i dosta čitao, je bilo priča na tu temu kao koliko tek tad kad ne, više ne ideš u prodavnicu, nekim državama ideš ali u većini ne ideš koliko tek tad zavisiš od tog vozača kamiona, koji zbog Covida i svega ne izlazi iz tog kamiona nego vozi danima i nedeljama i sve to, i kao ako dođe do nekog štrajka, sve će da dođe bukvalno u roku od 24 sata, samo da ne dođe do toga. Takav je sistem to na tome je izgrađen. Ali je sa druge strane dovoljno veliko, dovoljno široko da ima prostora za svaki svaki oblik izražavanja će naći svojih 10.000, 20.000, 30.000… ako je dobar, svojih 20-30.000 ljudi koji će to pratiti i moći će da živi od toga. Neće možda postati milioner, neće se obogatiti. To je rezervisano za main stream opciju, ali će moći da živi od toga, što u zemljama kao što je naša koje su mnogo manje, siromašnije, nije opcija, ti ovde ako imaš 500 ljudi koji te vole teško da možeš da, da preživiš od toga.

Vladimir Popov: Jeste.

DOUBLE TAKE I RAD ZA TAKE TWO INTERACTIVE 

Ivan Minić: Kako je dalje išlo to, što se tiče poslova u Americi, šta su, šta bi izdvojio kao neke najzanimljivije stvari u kasnijim fazama, koje su ti bile onako neki breakthrough? I ljude sa kojima si radio isto mislim da je važno da ih pomenemo.

Vladimir Popov: Pa hajde samo da se nadovežem na ono što si ti rekao, znači kako to išlo sa planiranjem projekata. Pošto kad si u frilensingu, ti moraš konstantno da, da, da planiraš.

Ivan Minić: Da juriš.

Vladimir Popov: Da juriš, jeste. E to sam ja. U tom nekom ranom periodu tu su već bili projekti dužeg, dužeg tipa, šest epizoda, 12 epizoda, 20 epizoda. Tako da sam ja u periodu od 2012. do 2000 neke 18, 19, imao te dugačke projekte i dogovarao sa urednicima, zato što samim tim što imaju dugačke projekte, izdavači su pravili planove na dve, tri, četiri godine, neki su hrabro pravili na 5 godina, i onda ti otprilike znaš i dogovaramo se i, i nekako to je, svima je, svima je sigurno. E u tom trenutku znači ja sam imao tamo neke 2014. na 15. imao sam ideju da hoću malo to da pokušam da apgrejdujem. Nisam znao koliko, nisam znao koliko ću opstati, nisam ni razmišljao o tome, jer jednostavno ja sam razmišljao, vrlo jednostavno znači, ovo mi se jako dopada, znači ovo želim da radim, ne želim da radim neki drugi posao, tako da ono, nemam neke, nemam neke izbore u principu znači samo da uspem. Znači tamo je put nema nema sad ovamo ili onamo. To je to. I sad radiš ka tom pravcu sve što možeš. I onda sam istraživao agente. Pošto uglavnom praksa je da imaš književnog agenta, ali u nekom trenutku su se pojavili i agenti za strip autore koji su bili da ti nađu posao, da ti otkupe ili da ti otkupe neke ove malo bolje stojeći su se otkupljivali originalne pa preprodavali. Neki drugi su samo uzimali komisioni procenat i nalazili klijente za crteže. I ja sam našao jednog iz Teksasa, koji je bio dobar agent. I on me je spojio sa jednom izdavačkom kućom koja je bila kao mali imprint Take Two Interactive gejming kompanije. Oni su se zvali Double Take i to je osnovao urednik Bil Džemas koji je bio izvršni urednik Marvela, koji je spasao Marvel od bankrota 2000. godine, koji je namestio celu onu namestio zapravo taj shared univerzum i ultimativnu liniju Ultimates i sve ostalo što je bilo od Marvela 2000-te do neke 2005. 6. godine. I njemu se dopao moj rad i onda smo potpisali ugovor. Tu je isto bio neki ugovor. Tu je bilo na ugovor isto i bilo je na godinu, po dve dana otprilike cela 2015., 2016. i tu sam radio na nekim zombi pričama koje su zapravo bile public domain, Night of the Dead, Džordža Romera iz ’69, koji je bio public domain, iz nekog ne znam ni ja kog razloga, zato što je bio neki glič u, u zakonu, ali po zakonu ne bi trebalo da je ta delo koja je stvorena ’69. public domena negde tek tamo da. Nesto se tu desilo, ali to je bilo public domain. I onda smo mi to radili i tu sam ja bio vrlo onako zainteresovan kao gejmer, znaš Take Two Interactive vlasnik Rockstara, vlasnik gomile drugih nekih stvari ono kao GTA, BioShock, šta je to još bilo, svašta nešto onih drugih, drugih igara.

Ivan Minić: Sada i Nordeus.

Vladimir Popov: Da, sad i Nordeus. I tu sam ja pičovao neke ono koncepte kao neki shared univerzum za GTA kao GTA 3, GTA 4, San Andreas, Vice City, tu ja nešto smislio kako bi se to namestio, poslao, međutim iz nekog razloga, koliko sam ja shvatio interno, baš ljudi iz Rockstara nisu bili veliki ljubitelji Bila Džemasa pa nisu hteli da daju svoje IP-eve da ti da ova kompanija radi kao stripove. I onda su oni od svega što su mogli da rade radili public domain. I onda su radili neke panele, tu sam i ja izcrtao nekoliko hiljada izbojadisao, mislim 1.500 je l’ tako nešto panela, pošto smo radili kao neki panel koji su oni valjda hteli da animiraju pa da prave stripove od toga pa da nešto se kombinuje, ali to ga je bilo gomila za te dve godine. I to je tako išlo. Oni nisu imali neki profit, i oni su zapravo bili startup dobili su finansije od Take Two Interactive, a koliko sam shvatio, Bil Džemas je išao u osnovnu školu sa jednim vlasnikom upravnog odbora Take Two Interactive i on su se zvani i on rekao pa dobro evo ti kao par miliona pa se igraj. I tako je nastala ta izdavačka kuća, koliko sam ja čuo sad. Možda nije tako, možda jeste, ali to su bile priče iz uredničkih kabineta ono. I to je bio taj momenat znači hajde kao kad sam probao sa agentom. Međutim tu se sve nešto sporo išlo i dobio sam taj taj ugovor i to smo sve radili e ta komunikacija sa agentom je posrednička bila gde se meni to nije dopalo. Sad ja nešto pošaljem agentu pa onda on odgovara uredniku, pa ja čekam, nisam bio ljubitelj, ja nisam imao tu kontrolu, što ti kažeš nemaš kontrolu i taj deo mi se nije dopao.

Ivan Minić: I gubi se mnogo vremena.

Vladimir Popov: I gubi se mnogo vremena i svega, a ono bespotrebno je. I onda sam ja uzeo urednički mail, iskomunicirao sve što treba i to sve bilo, išlo dalje fluidno. Tako da, to je bio jedan taj karijerni uzlet isto zanimljiv. A onda posle toga, pošto se to završilo, dobili smo kao neki polu lay off kraja tamo negde u septembru 2016. gde bismo posle saznali da su tipa u oktobru zatvorili firmu. Naravno, nije bilo funkcionalno i onda su oni zatvorili to sve, lay off je došao malo ranije da bi oni mogli papirološki sve to da zatvore i tih hajde da kažemo nepunih dve godine rada su bile interesantno iskustvo, kao hajde radiš za neku veliku korporaciju kao freelancer. I sad u tom neposredno pre nego što će to se zatvoriti tu sam dosta radio pa sam dosta zapošljavao i saradnike da mi pomažu s obzirom da sam bio deo tima. U tom trenutku sam bio 2016. u Njujorku mesec dana pa sam išao tamo i na sastanke na Menhetnu bio tamo radio malo sa njima imao to iskustvo što je bilo interesantno. I taj deo momenta je isto bio meni interesantan, kao ok kako možemo sad da probamo da razvijemo karijeru dalje. To je bilo interesantno, ali hajde da vidimo dalje. Neposredno posle rada sa Take Two Interactiveom i sa Double Takeom tim njihovim imprintom, došao je jedan drugi startap iz San Franciska 2016. godine koji se zvao Stela. E oni su hteli da urade aplikaciju gde ćeš moći vertikalno da čitaš stripove kao što su danas webtoonsi. U tom nekom trenutku je došlo i do pojava razvoja tih vertikalnih stripova i webtoonsa i to je bio nekako uzlet. Isto bio startap isto bilo znači interesantno i tu sam radio recimo sa radio neku rimsku priču savremena savremena priča o rimljanima šta bi bilo da su rimljani uspeli da osvoje Ameriku. Zvali smo priču Rome West, za zapadni Rim. I to sam radio sa italijanskim saradnikom Andreom Mutijem i sa scenaristom Brajanom Vudom. Brajan Vuda volim, volim njegov rad, ali nismo se baš na ovom projektu proslavili kako smo mislili mi svi tu, nismo se dobro konektovali. Ali mi se dopao njegov rad na DMZ iz Vertiga na primer i još neki njegovi drugi stripovi. Tako da to je bilo recimo kratko i interesantno iskustvo rada na startapu, gde sam ja zapravo imao priliku da vidim svoj rad kad sam bio 2016 u Njujorku na Comic Conu na Times Squeru na jednom velikom ono video bimu. To je tad nisam nisam ga uslikao, ali je bilo jako jako moćan osećaj da vidiš svoj crtež ono tamo, zato što su ovi imali ogroman budžet pa su u fazonu kao sad ćemo da grunemo reklamu na Times Squeru ono kao. Ok. To je ona, to je ona zgrada ona visoka centrala, ne ona sa strane nego ona visoka, i kao ti gledaš svoj rad, a pritom to sam negde, to sam negde i crtao upravo taj Times Squer za, za nešto što sam, za jedan projekat isto na kome sam radio ono kao hit, ko, super ono kao, bio sam tamo, video sam, znači šetao sam i kao…

Ivan Minić: Inception.

Vladimir Popov: Da Inception, ono kao totalno ono kao. I kao ok, kul momenat ono. Sad ne znam koliko je baš pomogao za prodaju, ali u tom trenutku to je bio trend i to je bio vajb u Americi u Njujorku.

Ivan Minić: Dobro to je statement to možda nije stvar za prodaju al to jeste da vide i tvoji investitori i sve ostalo da si ozbiljan.

Vladimir Popov: Da, to je više bilo to. Da. I ništa to je trajalo, to je isto tako nekih godinu dana trajalo, i taj projekat se završio, međutim isto su oni imali nekih problema, nisu mogli da naplate, pa se onda radila neka rekonstrukcija firme, sve u svemu i ta kompanija se zatvorila ali ja sam nastavio dalje sa, sa kolegom Andreom, i onda smo radili frilensing sa kraćim projektima, pošto tada već je krenulo polako socijalne mreže su uzele maha. I tu se još nešto desilo u Americi, desio se taj neki povoj sa Marvelovim superherojskim filmovima. I odjednom šift se desio da stripovi počinju da bivaju prototipovi za pičovanje za Holivud. I ceo taj momenat dugih stripova, ceo taj serijal i sve to, počelo je da se smanjuje na sa 25 epizoda na 16, pa na 12, pa na osam, pa na šest, pa na pet, pa na četiri, zato što su izdavači shvatili ok namestimo 4 epizode strip od 100 strana i to pičujemo holivudskom producentu i onda on to pročita i vidi kao da li hoće ili neće i teraj dalje. I mnogo se brže dođe do, do pičevanja ako ti imaš četiri priče za 16 epizoda nego ako imaš jednu. I imaš tu celu situaciju da onog trenutka kad ti vidiš taj strip ti si video storyboard, znači nema radim, video si sve, i odmah možeš da koncipiraš aha budžet je 50 miliona, 100 miliona, dopada mi se, neće mi se. Znači imaš sve tu. 

Ivan Minić: A i cela, ceo taj momenat mislim ne znam da li je tako, ali ali mi deluje tako da ti kad uradiš četiri ako to ima atrakciju, ako to ima fanove, ako se prodaje jako brzo to uradićeš još četiri. A ako se obavežeš na 25 a ako posle pete to ne ide kako treba biće mučenje za, za ostalo.

Vladimir Popov: Pa da, biće dosta ono, biće dosta ono finansijske neizvesnosti, zato što prodaja ne ide na gore, prodaja uvek ide na dole. E sad, ako ti uspeš da namestiš dobru marketinšku kampanju i da ti prva epizoda prođe dobro, što je uvek bilo ono jako bitno izdavačima, da oni pređu taj neki trešhold od 10, 15, 20.000 primeraka i onda prva epizoda isplati, ako radiš četiri epizode kompletan projekat i sve ostalo je čista zarada za njih da mogu da ono, refinansiraju znači dalje. I onda to, to smo i mi svi gledali. Ja sam bio ono bio tu malo OCD za te, za te statistike, ja sam tražio statistike i gledao sam pošto je bio neki websajt Comic Cron se zvao u Americi koji je pratio statistiku da ja vidim ono aha, kolko je epizoda koja ja radila, da ja mogu da adaptiram ako nešto treba jer je meni bilo to bitno zbog posla, jer nekako takmičiš se na najvećem tržištu i onda, ako ti nećeš pa imaš 1.000 iza tebe ono, ako ti nećeš da uspeti da odradiš…

Ivan Minić: Da da mislim važno da ti, referenca ima smisla, nije samo bitno da je lepa nego da radi.

Vladimir Popov: Tako je. I onda sam ja tu radio neku analitiku, to je taj deo iz prirodnih nauka, iz informatike i mašinstva i svega što je onako u podsvesti mozga radio gde ja radim analitiku da ja vidim otprilike šta će to da ide, kako će da ide i kako se ostale, znači ostali žanrovi i ostale knjige, ostale sveske, ostali projekti ponašaju na tržištu spram moga, koji su slični ili nisu žanrovski da ja onda otprilike znam, aha okej, svetliji stripovi rade bolje, okej ovde ću posvetliti za 15% sledeću epizodu, pa će to da ide malo bolje, pa će to njima biti dobro i ja ću nastaviti dalje. 

TIRAŽI, STATISTIKA I EKONOMIJA AMERIČKOG STRIPA

Ivan Minić: A postoji tu da kažem i ta komponenta sad si to pomenuo prvi put, a mislim da da jeste bitno da to objasnimo. Koji su to tiraži kada pričamo šta je nešto što ima smisla? To odavno nisu milioni znači.

Vladimir Popov: Pa 10.000.

Ivan Minić: 10.000 je neki standardni tiraž za nešto za šta može da se kaže da je uspešno.

Vladimir Popov: Da. 10.000 za sve, sve stripove koji nisu iz branše Marvela i DC-a. Pošto Betmen i Supermen, prosto, Supermen ne toliko ali Betmen i Spajdermen to to se ne računa zato što to su ogromni tiraži, to su uvek preko 100.000 tiraži i prosto to je to su dva najpoznatija, najpopularnija, najkul superheroja i oni su klasa za sebe.

Ivan Minić: I opet kad staviš u kontekst 100.000 na 300 miliona ljudi u Americi samo, to deluje kao ništa.

Vladimir Popov: To deluje kao ništa. I jeste ništa u poređenju sa recimo tiražima iz 90-ih i 80-ih godina koji su bili milionski. Ali milionski tiraži iz 90-ih godina u eri kada nije bilo interneta, ili kada je internet tek počinjao. I uopšte nije bio, nije se imao pretraživače, nisi imao ništa imao si onaj Gopher ili kako se već zvao, prvi oblik interneta. Gde je strip koštao 99 centi. To je bilo malo drugačije gde kultura i dalje bila ta oflajn.

Ivan Minić: I nisi imao ni toliko filmova, nisi imao serija, jednostavno to je bio jedan format zabave, koji je bio dostupan svima i koji je prosto bio takav da se navučeš.

Vladimir Popov: Tako je, to je bio jedini serijalizovani format znači, to i magazini. I eventualno hajde dnevne novine. To su serijalizovani format bio znači, tako se konzumirala konzumirao sadržaj u to vreme.

Ivan Minić: Nije bilo 5000 televizijskih serija. Kojih je opet bilo mnogo manje televizija je bilo manje svega je bilo manje. Ovaj tako da u tom u tom mnogo je lakše bilo izboriti se za tu vrstu pažnje.

Vladimir Popov: Jeste, zato što zato što je ideologija Holivuda bila, okej pa nećemo da radimo nastavke. Radimo samo jedan film. Moraš baš dosta da da se izboriš da bi ti dobio nastavak. A sada je potpuno obrnuto.

Ivan Minić: Tako je tako je, sad se svaka franšiza cedi do poslednjeg.

Vladimir Popov: Da, e u tom nekom smislu je, je tiraž od 10.000 danas wow. I može da ti obezbedi da, da funkcionišeš normalno da imaš normalan život da, da to ide.

Ivan Minić: I kažeš u tom periodu su se projekti da kažemo ne proredili nego su se smanjili u obimu da to budu manje serije, da to bude manje epizoda, da bude više različitih stvari na kojima se radi gde svaki put je ipak malo drugačiji pristup. Kako si se ti snašao u svemu tome?

Vladimir Popov: Pa u 2015-te ja sam recimo kada sam išao prvi put za Njujork, i želeo sam tada, tada sam i želeo hteo sam ja da pokušam da izađem iz, iz kolora zato što sam hteo, znam da, znam da mogu više. I onda sam obavio razgovor sa gazdom Boom Studiosa, gde smo bili ispred Forbidden Planeta na Menhetnu. Stojali napolju da se upoznamo i da razgovaramo i sad ja njemu pričam tu i sad kaže on meni, kaže, ovako, ti si super talentovan, ali si ti iz Istočne Evrope, sad ću ja da malo ti objasnim kako funkcioniše Amerika. Kaže, vrlo je jednostavno, kaže. Vidi ovako, kaže. Ti meni trebaš za kolor. Ja ću tebi da dam 3 serije da radiš, i ti ćeš to ti biti finansijski, možda ćeš biti uspešniji nego ti crtači. Ali meni trebaš za to. E sad. Ima drugo pravilo kaže. Ko ima pare određuje pravila, ko nema sledi pravila. Ti možeš da probaš sam ostalo da objaviš. Meni ako se to baš svidi, ako to se pokaže statistički dobro, možeš da mi se javiš za godinu, dve, tri pa ćemo probati ponovo. Ali u ovom trenutku, ti meni trebaš za ovo. E sad, ako nećeš, izvoli tamo, a i samo da znaš da ono kao ima gomila još koji su na rosteru, na stand by-u za tebe, ali ja hoću tebe. I onda sam ja rekao dobro, OK, nastavićemo dalje da sarađujemo, sarađujemo. Tako da to je bio jedan taj momenat realizma gde sam ja bio u fazonu ok, to plaća račune, ja ću da istražujem dalje i da se razvijam.

Ivan Minić: I da radiš svoje stvari sa strane da istražuješ neke druge oblasti a ovo će da.

Vladimir Popov: I da pičujem ideje, probam pa sad ako će negde da uspeti, negde neće. Ali nekako to je, to je, to je bio, to je bio pravac. Međutim tu se, tu ima još jedna stvar koja to oni neće da, neće se reći, ali to je znači, nekako scenaristi su vezani za Ameriku i oni tamo mogu da budu zato što lakše oni sarađuju sa njima, a mi smo svi autsorsovani to je neka ono kao standardna stvar koja se prećutno. To je, to je kako bih ti kažem ono, ne treba ti fakultet ali ti prećutno treba. Otprilike. Tako da u tom nekom periodu mi smo krenuli da… E sad ja sam pre se tu bio na faksu pa onda sam ja bio u fazonu okej idem sad samo na kolor to to ide, oni hoće to i okej uzeću više projekata i kompenzovaću to pa ću da nastavim dalje. I sad ostvario sam saradnju sa tim italijanskim crtačem Andreom Mutijem, ostvario sam saradnju sa poljskim jednim crtačem Pjotrom Kovalskim i onda sam ja to žonglirao sa njima i nekako smo tražili projekte. E sad pošto je bilo kraćih projekata, onda smo mi pičovali više i išli znači ono ideš ideš ideš za Njujork, dogovaraš sastanke poslovne, poslovne pregovore, upoznaješ se sa urednicima, mrežiš se, netvorkuješ se, to njima značilo mislim, jeste investicija bila ali svaki put kad sam se vratio, ta investicija je urodila plodom zato što bukvalno u narednih mesec do mesec i po dana je stigao neki projekat. Stigla je ponuda i, i to je nekako značilo je i a jednostavno ti osetiš taj duh, duh popularne kulture, duh konvencije, duh američkog stripa i svega i možeš i nekako bolje da se samim tim pozicioniraš. Jer meni je lično nekako potrebno da prođem kroz to neko iskustvo iz prvog lica, znači okej mi je da ja to teoretiram, okej mi je da vidim na proksiju na internetu da, znam o tome, ali dok ne prođem dok ne osetim ja, dok ne budem uradio te reflekse na to šta sam doživeo, dok ne doživim, dok ne doživim i dok zapravo dok ne doživim i dok ne uradim refleksiju na to šta sam doživeo ne mogu da ga zapakujem da to bude to i da znam šta tačno treba da radim s tim. Jasno. Tako da smo u tom nekom trenutku, onda od manjih serija, počeli da tražimo više projekata i da se diversifikujemo i to je išlo. Jednostavno, moraš više mejlova da šalješ, moraš malo više da planiraš u kalendaru, ali funkcioniše. 

Ivan Minić: Šta se zanimljivo radi? 

Vladimir Popov: Zanimljivo, recimo, jedan od zanimljivih projekata je bio prikvel za Highlandera. To je za kuću IDW iz Amerike. Oni se zovu Idea Design Workshop ili tako nešto, iz San Dijega baš. I to je bio vrlo interesantan projekat zato što je ceo koncept Highlandera da je on besmrtan i da ide kroz vekove i da se bori. I u tom prikvelu mi smo imali tri vremenske zone. 19, 20, rani 19, znači kasni 19. vek, srednji 20. i kasni 20, znači 50-e i 80-e godine. I tu je meni bilo jako zanimljivo da se igram sa kolorom, a i kolegi crtaču je isto bilo zanimljivo, zato što smo mogli da ponudimo tri različita stila crteža i kolora za različite epohe. I onda sam ja tu bio proaktivan i ispisao svima mejl, organizovao neku art direkciju, gde sam rekao okej, ajde da radimo akvarele za 19. vek, ajde da radimo retro strip za 50-e godine, kao što su bili štampani stripovi 50-ih godina, i ajde da radimo 80-e godine onako kao što je pop kultura, da sve šljašti, blješti i da bude ono baš to. I to se njima svima jako svidelo, to smo uradili i to je bilo dobro prošlo kod publike. Tako da, to je bio recimo jedan zanimljiv projekat, takođe zanimljiv projekat, mislim sad, kad se setim retroaktivno, bilo je tu dosta licenciranih projekata, recimo RoboCop-a sam radio. To nije bio klasičan prikvel, to su bile kratke priče koje su bile extended universe za RoboCop-a, ali u tom trenutku, to je bilo 2014. godine kada je izašao onaj rimejk, radili smo na pričama koje su išle uz bonus kao digitalni sadržaj kada kupiš DVD i Blu-ray. Tako da svakako ko je kupio Blu-ray dobio je stripove. Tu ima jedna jako zanimljiva anegdota vezana za RoboCop-a koja se zbila, to je iz 2023. godine, kada sam leteo za Ameriku, išao sam kod prijatelja u Detroit. I sad, cela ta epizoda koju sam ja radio se zove Live and Die in Detroit. I sad mozak. Znam da treba da prođem kroz carinu da treba da pričam sa, sa carinikom. Idem prvi put za Detroit jer ko sad ću ja da ponesem strip. I ja ponesem strip i odem ja sad na carinu i sad čeka, sad kako ide procedura, sav odradiš one otiske, i sad dođeš kod carinika, i on tebe pita E dobro, okej, što si došao? Gde hoćeš da ideš? Šta hoćeš da radiš? Sad ja kažem: Okej ja sam strip, strip autor. Aha, dobro. Kad si bio poslednji put u Americi? Reko bio sam proletos. Šta si bio proletos? Pa išao sam kod sestre. I malo da iskuliram da vidim kako izgleda Florida malo, on me zvao u goste. Reko, i tako, da da malo istražim Ameriku još dodatno. Aha, dobro, a šta ćeš sad, kako možeš tako dugo da ostaneš? Pa reko ja sam samozaposlen i aut-, autor sam. Znači sam svoj gazda. Aha, dobro. Kao, pa šta si radio? Kao strip autor si? Reko da. Reko, pa šta si radio? Kao. Reko, imam ja to, hoćete da vidite? Kao hoću. I sad ja uzmem ono iz, iz ranca i okrenem naopačke ovako mu gurnem, namerno sam to uradio, da on ne vidi šta je naslovni, kao on uzima onako, sav onako besan ono, ozbiljan ono kao. Kao uzima i kao, otvara i okreće i ono piše Robocop. I kao, vidiš kako mu se menja faca u momentu, kao, odjednom znaš kao, sad nešto vutu, ni znaš kao iz epizode se zove To Live and Die in Detroit. I sad, mozak, sad gleda to, gleda mene, gleda to, gleda mene, njemu nešto jasno, kako otvara unutra, piše, piše moje ime Vladimir Popov, znaš kao. Ceo on to pregleda. Kul. Evo vrati strip. Reko: Thank you. I sad ja odlazim i stanem to da vraćam unutra i okrenem se i pogledam i on pogleda mene i kao… i kao to je to. Reko: Yes. Ačivment ono jbt. Znači taj, taj će imati najbolju priču ikad ono sa carine. A probio. To je to. I onda sam… sam otišao kod drugara i onda me je proveo bio sam da vidim i tu zgradu Dženeral Motorsa… Sve gde je snimano tako da ono kao to je bio recimo jedan od zanimljivijih momenata vezan za za Robocop-a i za za to šta smo radili.

LICENCIRANI PROJEKTI

Ivan Minić: Šta si još radio?

Vladimir Popov: Šta sam još radio znači radio sam origin story za Undertaker-a ako se sećaš video igrice iz devedesetih sa sa Sega Mega Drive-a, Wrestlemania, e pa

Ivan Minić: Najbolja igrica stvarno na svetu.

Vladimir Popov: Najbolja igrica ono kao Undertaker i klovnovi klovnovi su bili ono zakon e tako da radio sam origin story za Undertaker-a koji je on lično pufovao i sve preko Boom Studios-a. Nisam imao nikada kontakt sa njim, ali on je to sve pregledao i rekao okej može. Tako da to je bila zanimljiva priča, ono zanimljiv projekat. Radio sam isto na prikvelu za Maze Runner, drugi i treći deo za filmove. To je bila, to su bile antologije sa kratkim pričama pošto to je scenarista James Dashner koji je zapravo i napisao napisao romane i uradio mislim scenario, radio i scenario za strip, tako da radio sam od licenciranih stvari to. Radio sam na muzičkim stvarima, radio sam za Heavy Metal časopis na kratkoj priči za Tenacious D muzički bend. Znači eto, to su mislim da su to da da da su Jack i Kyle to apruvali. Radio sam na neke dve kratke priče za neki specijalni album za Megadeth nešto vezano za heavy metal, valjda obrada njihovih pesama. I onda sam, znači to je bilo za heavy metal, a posle, posle sam radio za jednu drugu izdavačku kuću koja se zove Z2 Comics koji su radili baš ono priče vezano za licen- licencirane priče vezano za rok i pop muzičke muzičke bendove. Tu sam radio na nekim alternativnijim bendovima Bend Rise Against, recimo neki rep bend Hilltop Hoods, tu sam radio mangu, sci-fi manga. To je neki mislim da je Filipinac, filipinski autor radio crtež tako da to je bilo zanimljivo neki sci-fi. Radio sam na Machine Gun Kellyjevom horor serijalu Hotel Diablo, mislim da mu se tako i album zvao, znači to su kratke priče vezane za njihov njegov bend. Radio sam na za bend Yungblud isto, znači grafički roman i to je to od muzičkih ono bendova šta sam radio. I eto radio sam za nekog John Lee Hooker-a se zove neki bluz bluz ovaj muzičar.

Ivan Minić: Gospodin.

Vladimir Popov: Da. E to je bilo kul onako to je to je to je jako bilo zanimljivo to taj rad zato što to je crtao jedan američki crtač koji je inače isto doktor nauka za džez. I predaje džez i onda je on ima baš onako neki stil, taj i džez i i bluz i znači baš onako bila zanimljiva saradnja. Tako da to to su neke od licenciranih stvari, e šta još od radi- radio sam nekim naslovima za Cartoon Network, World of Gumball, Steven Universe, Bravest Warriors, Hellraiser-a sam već pomenuo i da, radio sam na mislim da je to poslednji naslov za što je Clive Barker radio autorski Next Testament kao sledeći testament gde je on radio svoju interpretaciju Starog i Novog zaveta. To je onako neka kao božanska priča, malo onako u stilu Clive Barker-a, horor ali neki komentar na religiju, ali nije nije bilo loše. Jako zanimljivo za Hellraiser-a to što recimo 2021. je

Ivan Minić: Kod nas sniman film. Cela produkcija rađena u Srbiji u Beogradu. A mislim da je ove godine izašla video igrica koju je isto domaća gejming kompanija Mad Mad Head Mad Head Games uradila. Tako da ono mislim da je Klajvu ostalo samo još da dobije pasoš i mora posetiti ono Srbiju.

Vladimir Popov: Nemoj davati ideje.

Ivan Minić: Ovaj, mislim da da je super zanimljivo to što što si se diverzifikovao na taj način, što to nije samo jedna stvar koja kada izađe iz fokusa ti ostaješ u u u nezavidnoj poziciji, da je zapravo ovde svašta nešto se zanimljivo izdešavalo.

Vladimir Popov: Samo bih dodao da ima još jedna ima još jedna licenca al’ to ćemo posle.

COVID I KOMPLETNA REKONSTRUKCIJA ŽIVOTA

Ivan Minić: Hoću da mi pošto smo vremenski na liniji otprilike tu, hoću da mi kažeš kako je šta je značio Covid, kako je izgledao Covid i sve vezano za to.

Vladimir Popov: Covid? U pa Covid je onako bio kompletna rekonstrukcija mog života je. Zato što to se tu sam ono imao gomilu nekih stvari što na privatnom što na poslovnom planu. 2019. se to desilo znači ušao sam u proces razvoda i upisao sam doktorske studije. I onda 2020. sam imao gomilu projekata koji su bili otkazani zbog Covida. Tako da ceo taj momenat Covida je bio vrlo interesantan, kompletna rekonstrukcija života gde sam se iz Beograda vratio za Zrenjanin, upisao doktorske studije, studirao preko interneta, online u cloudu zato što je prebačeno sve online zbog Covida. I onda smo svi bili ono na Zoom-ovima i tako smo ovaj odradili pa 19 ispita za tri godine. Imao momenat gde sam namestio skoro godinu dana pauze gde nisam ništa ovaj crtao, gde jednostavno nisam mogao da crtam, jednostavno nisam bio uopšte ni u emotivnom, ni u fizičkom, ni u mentalnom momentu gde mogu nešto da radim jer mi je trebala promena. Valjda je ono došlo do nekog burnout-a nakupljenog i onda se sve skupilo i onda kao radiš kompletnu rekonstrukciju života, studiraš, unosiš nova znanja, ne znaš šta ćeš da radiš sa poslom zato što posao stoji, tako da to je bio jedan vrlo turbulentan momenat što se tiče Covida koji je verovatno bio svima ono, samo svako ga ima na svoj način a eto moj moj Covid je bio to. Ukratko.

Ivan Minić: Kako si se izvukao iz toga?

Vladimir Popov: Pa čistom deluzijom ono. Govorio sam sebi ono biće sve okej. Biće sve okej za par meseci.

Ivan Minić: Sve pregovori do maja je l’.

Vladimir Popov: I vidi ispostavilo se da E kad sam došao do maja bilo je bolje ej. Ali mislim bio sam optimističan u smislu okej, nastaviš dalje ono kao.

Ivan Minić: Nije samo meni teško.

Vladimir Popov: Nije samo meni teško okej svima se to, svako se optimizuje, svako se organizuje pa sad okej neke stvari nisu uspele, neke stvari će da uspeju, okej možda neke stvari nisu ni trebale da traju, možda su neke stvari bile lekcija u životu kao i sve i onda jednostavno nekako to prolaziš kroz to. A dobro to je ono kao to ti govoriš sebi ali prođeš kroz tu emociju, to je neki period koji ti moraš da ono kao polako sam sa sobom radiš, da da ga ovaj da ga razvijaš i nastaviš dalje. Tako da je meni je pomoglo dosta to što sam upisao doktorske studije recimo da se rekonstruišem i onda sam samim tim što sam namestio taj otklon od crtanja i od svega, što sam namestio tu neku pauzu sam dobio prostora da recimo mogu da poradim na svom radu. Tako da sam malo i redizajnirao svoj stil koji je do tada bio na jedan način a sad sam ga malo oplemenio bio i i razvio u u nekom drugom pravcu. Tako da Covid je u tom smislu bio bio onako dosta ono eye opening. Ali sam imao momenata to na to malo je to onako kad si umetnik, pa kad se tako zablokiraš pa ti dođe onda momenat bude malo strašno znaš kao okej, ali ovo je moja esencija ja sad ne mogu da crtam ono kao ne ide mi. Ne mogu ne povučem liniju ne ide mi.

Ivan Minić: Ne želim ništa drugo, a ovo ne mogu.

Vladimir Popov: Ne ne ne ne mogu znaš kao ono kao kriza identiteta ono kao šta ću da radim sad. A kao Covid je ne možeš da tražiš posao baš. A imam imam imam štek od para koji sam uštekao koji je taman pokrio to sve što je bio taj prazan hod. Ali kao šta ću sad da radim okej, idem u ovom pravcu ovo učim ali kao ne znam šta ću ne znam kako će te doktorske da iz tek treba da krenem to da radim ono kao sve mi je novo. Izašao sam iz prirodnih i ušao sam u društvene nauke pošto doktorske studije koje sam upisao su transdisciplinarne studije za savremenu umetnost i medije na fakultetu za medije i komunikacije. Znači ja mislim da ne postoji ono teži smer jer ovo je smer koji sve obuhvata.

Ivan Minić: Svakako ne sa dužim nazivom.

Vladimir Popov: Da. I kao znaš end game end game društvene nauke ono.

Ivan Minić: Dobro, ali to jeste nešto što što je tebi zanimljivo, što je tebe privlačilo, što si ti privatno istraživao, gde opet i logika dobro dođe i sve to sva ta znanja i potopljenost u različite kulture. Ja sam u jednom periodu predavao na FMK, imam vrlo pozitivne emocije prema tom fakultetu u smislu toga da tamo ima sjajnih ljudi, da tamo ima sjajne dece koje su došle da studiraju, da svi koji su došli da studiraju uglavnom žele da studiraju. Tako da ne trebaš nikoga da teraš i motivišeš na bilo šta, ti si tu da im pomogneš da nešto urade. Sad dobro doktorske studije su dosta ozbiljnija stvar od od redovnih, ovaj, ali čini mi se da su i ti programi napravljeni prilično dobro, da tu ima kvalitetnih ljudi, da tu ima ljudi koji imaju da podele mnogo znanja, mnogo iskustva, koji osim akademije imaju i životno neke stvari preživljene, proživljene, napravljene, osmišljene. Što je iskren da budem prilično važno, barem meni je bilo. Super je da ti meni teoretišeš, ali ako ti nisi hodao tom stazom, meni to ne znači previše. Da je ovde to dosta drugačije. Kako je tebi bilo i šta ti je da kažem šta su ti najpozitivniji utisci?

DOKTORSKE STUDIJE NA FMK

Vladimir Popov: Pa meni je zapravo bilo super. Meni je čak i odgovaralo to što je bilo online zato što sam se vratio za Zrenjanin i onda nekako u tom trenutku baza mi je bila u Zrenjaninu i to mi je to mi je prijalo. I nekako ja sam to bukvalno ono upio sve kao sunđer. Upravo je to bilo ono što mi je trebalo u tom trenutku i sva ta nova znanja, sva ta nova istraživanja i ceo taj moj neki proces, evolucije kao autora mi je jednostavno dobro došao. I profesori su bili dobri znači ono, meni su meni su meni su odgovarali znači trudili su se da adaptiraju program prema meni pošto bilo nas je nekoliko na klasi i onda je svako je došao iz jedne iz jednog dela i onda su profesori adaptirali tu teoriju prema našim potrebama i onda smo dosta pričali o stripovima i o teoriji između ostalog na osnovu čega je i nastala doktorska disertacija.

Ivan Minić: E, a šta je doktorska disertacija?

Vladimir Popov: Doktorska disertacija je proizvodnja i recepcija herojskog lika u američkom stripu, odnosno sva ta moje svo to moje nakupljeno i čitalačko i preduzetničko i umetničko iskustvo vezano za američku popularnu kulturu. I jednim delom hajde da kažemo i naš domaći strip. Nisam nisam pisao o domaćem stripu tu, ali načini na koji sam dolazio do saznanja sam iskoristio za pisanje disertacije.

Ivan Minić: I ako ćemo onako ići u akademski a ja ću to onako sa strane kao posmatrač, ako neko ume da napravi super heroja, ume Amerikanac da napravi. Možda ne zna da napravi auto, možda ne zna da napravi bušilicu, to je nemačko, ali ako ume neko da napravi super heroja ume da ga napravi Amerikanac.

Vladimir Popov: Pa mislim njihova ideologija je bukvalno ta super herojska, američki san sam sam protiv svih, sve pobeđuješ, američka izuzetnost. Znači ceo taj koncept su oni samo preneli u super heroje, ali oni su to pravili da može da digne da digne duh nacije za vreme Drugog svetskog rata i za vreme velike depresije. I to je bio njihov, znači super heroji su ono što su bili naši stripovi devedesetih godina. Znači ceo taj momenat kad si u nekoj bezizlaznoj situaciji pa pokušavaš da tražiš nešto, kako da podigneš sam sebi moral a ono religija baš ne pomaže, treba ti nešto drugo.

Ivan Minić: I to su isto super heroji al’ su ovi bolji.

Vladimir Popov: Tako je. Bolje obučeni. Onda su onda su oni to prepakovali pa su namestili prilagodili su ono za savremenog čoveka ovaj da da da da to funkcioniše. I mislim nema ikoničnije stvari kako da ti podigneš moral vojnicima u u mokrim hladnim i i i odvratnim rovovima negde ono u Evropi nego kad vide onog Kapetana Ameriku koji ono odvaljuje Hitlera u u facu na naslovnoj strani. Koji crta ono njihov najveći ono strip autor ikada Jack Kirby. Koji onako sav robustan, jak, besan, odvažan, ima ima ima stav, ima sve ono u tom crtežu i on to radi.

Ivan Minić: A i čak i kada ga vidiš crno-belo znaš da je red, white and blue.

Vladimir Popov: Tako je. Ne, ne, to je to ono kao. Jedan kroz jedan. Tako da eto to sam ono e a sad ja sam dao jednu onako refleksiju iz potpuno drugog ugla zato što ja sam to sve preživljavao u trećem licu, oni to preživljavaju u prvom licu i onda sam mogao da da da dam hajde da kažemo neki akademski komentar je li na na te stripove. A i da dočaram našem tržištu možda za ljude koje to bude interesovalo kako se proizvode američki heroji jer oni zaista jesu mislim američka kreativna industrija je najveća kreativna industrija na planeti i gde god da odeš naći ćeš Spajdermena Kapetana Ameriku Supermena Betmena i ono Star Wars.

Ivan Minić: I mislim imaš tu stvar koja kod nas često ovaj proklizava, ne bih ulazio u analizu zašto, ali Amerikanac uzme izmišljenu priču, ekranizuje je ili je pretvori u grafičku novelu i ti veruješ u nju zato što je ona istinita. Nema veze što se nije desila ona je istinita jer ti kad gledaš Kuma to je istina. A onda dođeš i imaš ovde priču koja se desila koju ti uzmeš i malo romantizuješ na način da pretvoriš u potpunu farsu i onda gledaš nešto što se desilo i nije istina i ne možeš da veruješ da gledaš nešto što se desilo i znaš da se desilo i dalje nije istina i nebitno da li je tehnički snimljeno savršeno ili je tehnički snimljeno takođe relativno loše. Ali imaš tu tu onu diskrepancu da ti tome ne veruješ, a ovome veruješ i zato što veruješ, misliš da je moguće. Na kraju dana američka kultura jeste iznedrila likove super heroja ali američka kultura je iznedrila ljude koji su super heroji.

Vladimir Popov: Jeste.

Ivan Minić: Znači meni, mislim koliko god on čovek bio lud i sve ostalo, meni niko ne može da kaže da Tom Cruise nije super heroj.

Vladimir Popov: Pa jeste.

Ivan Minić: Znaš, ili Brad Pitt i sve ostalo. Kao šta je zaključak, mislim okej straight muškarac u četrdesetim kada kaže nakon gledanja filma F1, kao šta je zaključak, zaključak je da je Brad Pitt najveći šmeker koji je hodao ovom zemljom, znači to je sve ostalo je nebitno.

Vladimir Popov: To zadaje domaći ono šta da radiš u šezdesetim godinama ono.

Ivan Minić: Znaš, kao, ne ne želim ja da znam nikakve detalje, ali brate on je čovek Bog i to je to. I za gomilu likova koji su i u njihovoj muzici i u svemu ostalom, oni su živi super heroji.

Vladimir Popov: Jesu. Zato što oni žive svoju istinu. E sad jako je važno znači to da da nadovežem to instinkt na to što si rekao, znači oni uzmu imaginarnu priču i naprave tako kao da je realni scenario. I ti onda vidiš tu neku mogućnost nečega što se nije desilo kako može da se desi. A kod nas ti si video istinitu priču, ti si je preživeo i on ti je prepričava to na na na na filmu na ne znam na na podkastu na nekom nekoj televiziji i ti budeš u fazonu kao pa nije se tako desilo. I ne možeš da da zato što znaš, refleksija nije ista, a to je njegova možda interpretacija onoga što se desilo al’ tvoja je potpuno drugačija. Ali onda ovo je nekako mnogo učinkovitije, zato što ovo je više vizionarski, a ovo je neka više refleksija i komentar i kritika na ono što je postojeće, znaš kao lečimo traumu onoga što se desilo. Pa mislim to je naša kinematografija ono one ono jedan kroz jedan ono kao, znači ili ili snimamo sadašnjost pa onda bežimo u prošlost da lečimo traumu od sadašnjosti znači ili ono kao radimo neku refleksiju u nekom ono podkastu znači ono to to je to. Vizionarski futur, ono što se nije desilo to kod nas nema.

Ivan Minić: Ima al’ bolje da ne. Ovaj ali ali genijalno mi je to što kao znaš ne znam, dovoljno, nije mi to nikad bila strast na tom nivou, jesam odgledao mnogo filmova i i volim da gledam filmove, ali nisam sad ono neću slušati podkaste i beskonačne analize o filmovima koje sam gledao, filmovi mi ili mi se sviđa ili mi se ne sviđa. Ako ti moraš da mi objašnjavaš da bi mi se svideo, nije to za mene. Ali ono postoje kultni filmovi, stari sada već 50 godina i tako dalje koje obožavam. I brate za svaki, za svaki koji sam zagrebao priča je – nije postojao budžet, onda su dobili kameru, onda su imali 25 dana da snime sve al su morali da snime za 18 i kao i snimili su to za ono 500 maraka i svi su pristali da glume džabe i to je kao brate potpuno neverovatno kao. Mislim, daću ti dva primera ono, jedan je naravno Ko to tamo peva, koja je potpuno potpuno suluda priča, a drugi je Majstori, majstori koji je kao isto ono snimano noću jer je škola radila u tom trenutku i morali su kao da i i snimljeno za 17 dana i bez budžeta i to. 

Vladimir Popov: To je vrhunska umetnost.

Ivan Minić: Al to mislim s jedne strane kao sve se sve se sklopilo kako treba, pa nije se slučajno sklopilo. Neko došao rekao to tako treba. I ovi rekli može. I onda se poklopilo da to stvarno bude na kraju vrhunski.

Vladimir Popov: To jeste vrhunska umetnost zato što u tom trenutku, znači to je muscle memory, to je tvoj DNK, to je tvoje telo, znači ti radiš to telom, ti ne misliš, ti to živiš i kako bude biće. Znači jer ti znaš da tu ne možeš da zezneš, znači ako ti zezneš, cel tim neće uspeti. Znači onda su to je mindset kolektivni mali kolektivni mindset, kolektivna svest toga i svi su u tome 100 posto i svi daju svoj maksimum i to ispadne tako kako ispadne. Mislim to sam imao ja u stripovima gde ono svako da svoj maksimum i ono kao odradim za četiri strane i bukvalno to to sam imao na Hellraiser-u znači ta epizoda koju sam, znači nisam mogao u želucu želeo sam da se prevrnem kad to vidim šta sam ja to uradio, ta epizoda je imala više prodaja nego neke druge ono kao. Ja to nisam mogao da gledam očima, a to se ljudima dopalo. A ja sam to iz onog bukvalno samo izletelo iz mene jer to moralo da se završi i kao to je to.

Ivan Minić: Mislim često ljudi iz mog ugla pogrešno shvataju te stvari i uvek je reakcija pa dobro kao kad pogledaš ko je glumio u Ko to tamo peva i Majstori, majstori to nije moglo da bude loše. Pa moglo je, moglo je, bili su oni u filmovima koji su bili loši. Pa mislim mi ih i dalje gledamo jer su dobri u odnosu na ono što je sledilo nakon toga, ali ti najbolji su brate neka alhemija koja ne možeš baš da se objasni u Excel-u. Znači to je moralo svašta nešto da se sve sklopi, ali najvažnija stvar koja je morala da se sklopi iz mog ugla i ono u šta ja verujem je što su oni verovali jedni drugima.

Vladimir Popov: Tako je.

Ivan Minić: Bez ono bez zadrške, bez…

Vladimir Popov: Bili su 100 posto u tome. E to ti je ono znači kada ono beatball što kažu u Americi znači to je jako to je jako kompleksan znači ono psihološki momenat ono kada ti moraš da postaneš to što jesi da bi mogao da prođeš. Posle ti možeš da se odvojiš, nekad je to malo teže, nekad nije, ali moraš da prođeš kroz taj portal da bi osetio to, da je tvoj možda neki vrhunac, kraj, maksimum. Da bi ti znao kako ćeš to da funkcioniše, da se daš u to potpunosti. Ja sam to imao nekoliko puta sa svojim poslom i ponekad je malo teško da izađeš iz toga, znaš i onda ti to malo ono i odstarni od ljudi, malo si čudan i znaš ono jesi dobro, kako ti je, da dolaze takva neka pitanja. Ali da to nisam uradio, ne znam da l’ bi uspeo da evoluiram u sledeći stadijum koji mi je bio potreban.

Ivan Minić: Jasno. Um to što si pisao, to što ti je bio doktorat je dostupno i kao knjiga i nije pisano kao klasičan akademski doktorat koji insistira na nekoj ono formi koja je naporna za čitanje i sve ostalo zapravo je vrlo interesantno, napravljeno je da bude i i i i što se kaže onako i popularnim jezikom su neke stvari objašnjene i sve ostalo, ali je ozbiljno i temeljno i detaljno. Gde može da se nađe?

Vladimir Popov: Pa trenutno može da se nađe na mom veb sajtu, može da se nađe u knjižarskim lancima Vulkan, Laguna, Delfi, Beopolis mislim, i novosadski bookstore Bulevar Books. I mislim da ima još neke knjižarske lance u kojima se nalazi knjiga i neki knjižare. Tako da tu može da se nađe i putem ono ko me kontaktira ono putem DM-a, socijalnih mreža i ostalo.

Ivan Minić: Hajde još jednom samo reci kako se zove.

Vladimir Popov: Proizvodnja i recepcija herojskog lika u američkom stripu.

Ivan Minić: Dobro. Dobar je doktore, dobar je doktorski, morao je.

Vladimir Popov: Da pazi bila je bila je borba ovaj za za stvaranje tog književnog stila kojim sam želeo da pišem, malo i sa sa mentorom zato što profesor Šuvaković je hteo da to bude baš ozbiljno, ja sam hteo da to bude prilagođeno malo. Išli smo na na tu tu opciju da bude ozbiljno. Ali sam ja uspeo nekako da iznavigiram da koncept poglavlja i da taj narativni momenat bude malo možda za nijansu više književni, ali da bude ozbiljan sa svim onom hipotezama, tezama, referencama i sve što treba, metodologijama koje se koriste za pisanje. Tako da sam ja tu malo ono kao pristupio algoritamski i inženjerski da to sve istražim. Prvih ono godinu dana sam tražio taj stil ali kad sam ga našao onda posle išlo lakše.

TRENUTNI PROJEKTI: BLACK MIRROR, MANGA I SOPSTVENI ROMAN

Ivan Minić: Dobro. A šta sad radiš i u kojoj si sad fazi?

Vladimir Popov: Sad trenutno radim adaptaciji jedne epizode iz ove britanske serije Black Mirror. Znači radimo adaptaciju jedne epizode kao grafički roman. I čekam trebalo bi da krenem da radim za pa je l’ to je neka manga kao one shot, znači nekih 40-ak stranica kratka priča sa mojim urednikom iz Amerike koji je ono ujedno i izdavač, to je vezano za bejzbol tim iz Los Anđelesa LA Dodgers. To čekam da krenem da radim, to će biti onako kompletna manga. To smo se dogovarali da l’ da ja radim pozadine pa da samo pošto je crtač iz Japana pa da kombinujemo nekad to bude neka kao evropsko-američko-azijska manga, međutim odlučili smo da bi možda bilo bolje da bude samo kompletno azijski a da za neki drugi projekat to kombinujemo. I završavam svoj književni roman beletristički naučnu fantastiku koji sam napisao prvu ruku pre par godina ali sam u međuvremenu dodao još stvari, tako da ima još jedno poglavlje i po do dva da odradim. Tako da to bih to bih voleo da uspem da objavim do kraja godine, ili samostalno ili u saradnji sa nekim izdavačem domaćim, to to ćeš videti.

Ivan Minić: I to će biti samo dosta teksta ili dosta teksta sa lepim slikama ili kako?

Vladimir Popov: To će biti klasičan ono savremeni pitki malo palp, malo onako kemp, zabavni naučno-fantastični roman. Zato što DEM je bilo da namestim nešto što će biti zabavno, što će da opusti ljude dok čitaju i da im da good time, da im da prostor da mogu da maštaju i da se inspirišu, da na momenat je možda malo i obrazuje za neke deonice ali da generalno bude pitko čitanje naučno fantastičnog romana koje inspirisano recimo Ratovima Zvezda, Čuvarima galaksije i dosta još nekih drugih popularnih kultura.

Ivan Minić: A šta se dešava po pitanju tog autorskog crtačkog dela?

Vladimir Popov: Što se tiče dešava po pitanju autorskog crtačkog dela tu takođe radim na jednom projektu, to to lagano radim, to planiram sledeće godine da isto objavim jednu kraću grafički jedan kraći grafički roman od oko 80 strana koji je savremeni, radnja se dešava delom u Beogradu. To mi je isto onako bilo inspirativno to je nastalo prošle godine, sasvim slučajno. Znači neplanski. Neplanski projekat totalno. Otišao sam u Sombor. Organizator festivala Somborskog strip festivala Danilo. Prijatelj me pozvao, kaže hoćeš da dođeš na 24 sata stripa. Ivent koji organizujemo, za one koji ne znaju 24 sata stripa je događaj gde strip autor u roku od 24 sata treba da nacrta kompletnu priču od 24 strane. Ne postoji tema, ne postoji priprema, ne postoji ništa. Događaj počinje u 12 sati i završava se sledećeg dana u 12. I on je u našem slučaju na nivou regiona ex-Yu. A u Americi na nivou Amerike i onda se daje tema, ove godine su hrvatski autori zadali temu. I onda svi radimo na tu temu 24 sata, pa ko izdrži.

Ivan Minić: I tu od vas se očekuje i da suštinski osmislite i napišete priču, nacrtate sve. Znači to treba da bude u svom finalnom obliku i da ima tačno 24 strane.

Vladimir Popov: Sve kompletno, sve. Sve. Tako je. 24 strane odnosno 23 i naslovnica. To sam uspeo znači za 19 i po sati i to je onako izašla onako sasvim suptilna priča. I jednostavno gledao sam to, čitao sam, istraživao sam, kao šta bi to možda moglo da bude i jednostavno samo su došle kliknulo se par nekih ideja i nakupio se materijala za kompletan roman i prvu tu epizodu sam ponovo iscrtao ponovo sve detaljno, precizno obojio, doradio, prepakovao, znači namestio strukturu, sve kako treba i sad polako ću dalje da radim kad bude bilo vremena. Drugu epizodu, uradio sam scenario, uradio sam skice tako da sad to je za drugi deo godine.

Ivan Minić: Dobro, dobro. Znači svašta nešto interesantno.

Vladimir Popov: Pa ima svašta nešto, da. Rola se ono. Ono neki kreativni haos koji tako da naizgled deluje nepovezano totalno i onda u nekom trenutku imate neki mali sinhronicitet koji ga sve to spoji, nekako to ide.

Ivan Minić: Legne.

Vladimir Popov: Legne nekako da ono. To da kao onaj Rock and Roll Vajb ono kad nikad ne znaš šta je, a u stvari jeste nešto je.

Ivan Minić: Ne mislim iskreno većina ovaj ljudi koji ne rade jednu stvar žive živote koji spolja nikome nisu jasni.

Vladimir Popov: Da otprilike.

Ivan Minić: I to je nešto što suštinski nije ni važno, važno je da l’ je tebi jasno i da l’ tebi ima smisla. I da ti budeš okej sa sa sobom da bi mogao da izguraš ono što što zapravo želiš. I jako mi je drago da si podelio priču zato što gomila tih nekih delova deluje kad ljudi vide da to što su rekli da nije zanimanje može da bude zanimanje, da ti možeš da budeš srećan i zadovoljan što to radiš, da ti to ostavlja prostor za svašta nešto, da ti to daje mogućnost da upoznaš neke zanimljive ljude, da radiš na super projektima. Teško je. Nije ti se desilo da ono svi mi znamo da je sreća mnogo veliki i važan faktor u životu al ti nisi imao ogromnu sreću pa da to sve sad bude sto puta lepše i veće. Ali suština je da ono doslednost i i predan rad kroz godine jednostavno da rezultat koji je očigledan i koji je vrlo značajan, ti živiš ono što si želeo. Iako su ti rekli da to nemoguće.

FLASH GORDON: KAKO SE PROJEKAT RASPAO PREKO NOĆI

Vladimir Popov: Tako je. Tu bih dodao još jednu priču znači za kraj ako ne znam da li da li smo pri kraju, ali ovaj svakako jedna najveća najveća zapravo licenca i referenca na kojoj sam na kojoj sam radio. E ona je vrlo važna to Star Wars. Dream come true. Onako možda i najveći. Ovaj. Zato što sam ogroman fan i čitam i igram i pratim filmove i serije koje se izdaju i knjige sam čitao. I to je jako zanimljiva referenca, kako je to došlo. Kako je to isto u kom kako se to rodilo u kakvom haosu i šta je ispalo od tog projekta. U pitanju je oficijalni prikvel za 25 godina od epizode 1 koji je izdavačka kuća Dark Horse izdala u saradnji sa Disney-jem. Znači Disney, Lucasfilm i Dark Horse su izdali. Disney je vlasnik, da, da, da, sve je išlo preko Disney-ja i Lucasfilma a Dark Horse je bio izvođač radova. E sad zašto Dark Horse? To ću objasniti. Zato što glavni urednik iz Lucasfilma je ja mislim proveo 20 godina pre nego što je Disney kupio Star Wars u Dark Horse-u i on je bio glavni odgovorni za razvoj kompletnog produženog i proširenog univerzuma Star Wars-a. Dark Horse je zapravo i napravio kompletan lor, istorijat i sve to, kako su ko su Džedaji, šta su radili, Sitovi i tako ceo, ceo taj univerzum od tipa ’92. pa do recimo 2012. Kompletno to su oni uradili, nije to uradio Marvel niti bilo ko drugi, to su oni uradili i taj urednik kad je prešao samo su nastavili da rade. E, kako je sad došlo do tog. Znači, to je, to je isto jedan od momenata znaš ono kada misliš da ti sve ne ide u životu, a odjednom ti se preokrene ono kao. Neobjašnjiva situacija znači to je 2023. Bio sam u Njujorku i sad tu ja razgovaram sa nekim urednicima, jednog starog urednika znam koji je prešao u jednu izdavačku kuću Mad Cave Comics, se zovu iz oni su stacionirani na Floridi i tu se mi ispozdravljamo. Još gomila nekih drugih urednika koje znam iz nekih drugih priča su tamo i tu se mi svi vidimo i jer sad razgovaramo, i kao ja njima pokazujem radove i kao pa imamo gomilu nekih projekata, bilo bi dobro da te stavimo na nešto. Pa reko, šta imate. I sad oni počnu tu da pričaju, u međuvremenu pomenu Fleša Gordona, kao mi smo dobili licencu za kompletnog Fleša Gordona. Pa reko, ja bih baš voleo da radim Fleša Gordona, to je sci-fi, dobar sam u tome, već sam imao nekoliko ono svemirskih opera i naučne fantastike koje sam radio koje su ono zanimljive, a i čitao sam Fleša Gordona, on je bio baš popularan u Jugoslaviji, reko ono baš smo ga izdavali i sve. I ono Alex Raymond je kul i Al Williamson i svi ti crtači koji su radili, ono kao, to je onako poznat poznat mi je teren. I kao da, dobro, uzećemo te u obzir i tu meni padne na pamet sa ću ja da uradim probne stranice da ja njima pokažem kako bi to moglo da bude, i uzmem jednu stranicu, jednu tablu uh koju je crtao Al Williamson koja je iz adaptacije filma iz ’80-ih, pošto je izašao ceo grafički roman. I ja to uradim adaptiram u koloru kako bi to izgledalo pošaljem i njima se to jako svidi. I kaže on super mi ćemo tebe da uzmemo i oni to mene uzmu i to sve bude super, i mi tu krenemo da radimo međutim tu se nešto desi sa produkcijom, sa umetničkom direkcijom, pošto vlasnici su King Features sindikat iz Njujorka sve ide preko njih, oni tu nešto određuju. U međuvremenu crtač počne da kasni, scenarista, a scenarista i crtač su ljudi koji su ono tipa 20 godina radili u DC-u, znači ono te stranice koje ovaj radi su baš ono bukvalno klasično ono jedan kroz jedan DC-jevi superherojski Flash Gordon. I tu kasne stranice oni meni nabiju neki ogroman pritisak da to mora da bude gotovo do kraja januara 30 stranica zato što treba da ide na štampu za maj. Pritom crtač ono je u belom horizontu u Brazilu unajmljuje neke asistente da mu pomognu, stranice ne stižu i tu ja uradim nekoliko stranica i u momentu bukvalno u toku noći stiže mi mejl, kao nisi više na projektu. Pa reko, što nisam na projektu, šta se desilo. Pa kao, došlo je do promene, art direkcije, mora da idu da idu u drugom pravcu, oni su odlučili da hoće uzmu nekog drugog. Tako da, samo da znaš. I tu se ja ono baš onako izbedačim. A to je taman bio momenat 2020 i treća. 2022. 23. Ja treba da krenem da pišem disertaciju a ovaj je bio projekat koji se oni planirali da bude 24 epizode i ja taman ono, reko evo dugačak projekat, taman to što mi treba, mogu da se fokusiram da pišem disertaciju ovo će da ide da ne razmišljam o poslu i kao u tom momentu znači sve super, i mi a pritom mi smo uradili ono ful press release, ono na internetu, na Fejsu, sve ono kao, Vladimir je naš kolorista sve super to ide i sad kao cela scena u fazonu kao uau znaš strava, i tipa nedelju dana kasnije ono kao lay off ono. I kao i svi se izbedačimo onako. U fazonu kao šta se to desilo. Pa kao King Features urednici valjda vlasnici izdavačke kuće su usled ne znam ni ja čega rešili da će da idu u nekom drugom pravcu. Da to ipak nije to nego hoće nešto potpuno drugo. I kao, dobro. I tu se ja ono u fazonu izbedačim ono kao, ah ne ono, sve mi se onako sve se onako srušilo i tu sagorim, budem u fazonu a završavam poglavlje treba da pošaljem mentorima poglavlje koje sam počeo da radim prvo, da da ono konačno ga završim, da vidimo da li to stoji i budem u fazonu sa treba ponovo da tražim posao, sad sve to, ponovo treba da idem, reko ne mogu sad čekaću mesec dana da ovo završim i onda sam tu nešto šteka, pa ću onda da vidim šta ću sa sobom ponovo. Hajmo ispočetka smisao života idemo. Ni prvi, ni poslednji put al’ kao hajde. I ja se tu fokusiram na na pisanje istraživanja ono ovo blok ono ne mogu to da razmišljam o tome too much, i tipa nedelju dana bukvalno nedelju dana kasnije stiže mail od urednika iz Dark Horse-a. Ćao Vlad, pošto me zovu Vlad. Jesi slobodan i zainteresovan da radiš na Star Wars-u.

Ivan Minić: Ne znam kakvo je ovo pitanje ovaj. A ne možeš da kažeš jok ti si, neće da razume.

Vladimir Popov: Da da da. Ne razumem baš reko mu ja napišem, reko ne razumem tvoje pitanje ali odgovor je da. I kao super. A ovaj i reko šta je sad u pitanju. Kaže, pa u pitanju je prikvel, ali, ali, moraš da radiš probe. Zato što u pitanju je vas nekoliko, ovo je interni posao za za autore iz Dark Horse-a, ti si odabran zato što je serija na kojoj si radio prošle godine bila, CBR to je CBR, Comic Book Resources je najveći portal u Americi za stripove, online koji postoji tipa od ’95 ili tako nešto. I oni su pravili neku listu tipa top 10 horora u Americi za 23. godinu i tipa na nekom četvrtom ili petom mestu je bio strip od Dark Horse-a na kome sam, na kome sam ja radio. A mesec dana pre toga su radili još jednu ovaj kao kategorizaciju top 10 Dark Horse-ovih stripova koji bi bili super za filmske adaptacije, na kojima je bio još jedan strip na kome sam ja radio koji je autorski u kome imam udeo. I to je njima tamo videlo, i oni su kao bili u fazonu okej, preporučili su mene da radim probe za za za Star Wars. I na na listi mislim da je šest ili sedam bilo. I kao, imaš par dana da to uradiš, evo ti par stranica. Igrom slučaja to je taj kolega Andrea crtao. Tako da sam već znao crtež i sve, stil i sve. I sad stiže meni spisak stvari šta je to što ja treba da uradim za tu epizodu. Znači Lucasfilm to zahteva. Mora da bude Star Wars, da ima duh Star Wars-a, mora da izgleda autentično, mora da izgleda potpuno drugačije od bilo šta što je Marvel uradio i bilo ko drugi koji je licenciran. Mora da bude PG13 za za decu i za odrasle. Mora da podseća na stripove iz 80-ih koje je radio Al Williamson pošto je on jedan od omiljenih crtača koji su radili Star Wars 80-ih tog urednika, to je taj urednik iz Dark Horse-a koji je glavni urednik u u Lucasfilmu. I mora da bude autentično moje nešto. I sad to je spisak. I kao imaš nedelju dana maksimum, a a kao bilo bi dobro znači to je, stigao mi mejl utorak, kao bilo bi dobro do petka da mi pošalješ. Kao hajde sretno e. I sad ja onako sedam sam sa sobom u fazonu, i ono isfrustriran od svega što se desilo, treba mi posao, znači ovo je dream job, ono kao Star Wars, i pritom znači nije ni na Star Wars to 77 nego je prikvel ono kao, čitaš to pa gledaš filmove. Znači ono kao Ultimate Edition varijanta 25 godina od epizode 1 i sad ono frka u glavi, kao kako ću ja to da rešim, znaš kao. Kako ću šta šta ću ja tu da uradim i tu ja ono odmantram malo, odmeditiram ono izmozgam i budem u fazonu sam sa sobom, ti moraš da budeš okej ako ono uspeš. Znači, imaš šest stranica, uradi i uradi to za sebe. Znači batali sve to, sav taj spiskove, ti uradi ono iz iz iz želuca, uradi to sam sa sobom, uradi to kako si, ti to zamisliš šta je Star Wars za tebe, uradi to, zabavi se i pošalji. Ako bude biće, ako ne bude eto imao si šest stranica, pa kao, i to je nešto.

Ivan Minić: Ono i mislim i konkurencija su ti najbolji ljudi koji su izabrani za to tako da. Neko mora da izgubi. Većina mora da izgubi.

Vladimir Popov: Tako je. Da. I ono pomiri se sam sa sobom da ti to možda nećeš dobiti i i i uradi tako. Znači kao radi kao da imaš samo tih šest stranica i to je to. I ja to sednem i bukvalno uzmem šest stranica i odradim onako nisam ni nisam ni razmišljao nego samo sam pustio onako kako mi se činilo da treba, šta sam osećao, to sam uradio. I to uradim za tri dana i pošaljem znači, znači sreda, četvrtak, petak, pošaljem, pošto s Dark Horse je u Portlandu i u Milvokiju, znači sedam do devet sati ispred nas. Ja sam to do kraja radnog dana završio, poslao njima. Urednik kaže ovo je super, šaljem direktno Lucasfilm i sad čekamo. I tu prođe jedno nedelju dana, znači cela sledeća nedelja se čekala, ja pišem bio petak ja pišem, je l’ ima nešto, kaže nema još, ali biće uskoro, ponedeljak utorak. I stiže ponedeljak, utorak, stvarno tako je i bilo, utorak mi stiže mejl od deset dana kasnije, kaže urednik, možeš da počneš da radiš, šaljemo ti ugovor, dobio si posao, sad možeš da se opustiš. Super. Reko, odlično sad tek neću moći da se opustim, ali odlično, opustiću se. I kaže uspeo si to da uvučeš, kao Lucasfilmu se to dopalo. Čisto samo da znaš. I reko strava. To je bila produkcija koja je trajala devet meseci, gde gde je bilo gomila nekih logističkih problema gde sam na kraju ja bio taj koji je vukao ceo projekat. Urednik je bio malo isfrustriran, zato što je bila frka zato što to se dešavalo 2024. godine kada su izašle dve serije za Star Wars koje su fanovi ekstremno ishejtovali, da su oni bili kenselovane. Izašla je video igra Outlaws mislim da se zove, koja je izgledala onako vrlo okej ali jako su je ishejtovali zato što ono kao u fazonu kao Assassin’s Creed iz 2013. izgledao mnogo bolje nego igrica koja koju je isto Ubisoft radio by the way, jedno i drugo i kao to je sve negativno prošlo kod Star Wars-a i svi su se onako u fazonu blokada, kao sad ne diramo ništa. Da zaboravimo. A u međuvremenu crtač je pokupio gomilu nekih drugih projekata i nije baš mogao da radi revizije i onda je meni u reko hajde molim te kaže ti uradi ti l’ mož l’ možeš da iscrtaš da istuširaš to sve što treba, mogu, nije problem, kao uradi. I onda sam ja to sve radio, tako da 15% tog grafičkog romana moj crtež i i i tuš i kolor je sve moje. I tih devet meseci ja sam to radio, ja sam u međuvremenu imao komunikaciju sa Lucasfilmom, pošto mi je sam se javio uredniku na Linkedinu i on je rekao, e super evo ti mejl, samo ti meni pošalji, okej je to sve al ti se javi meni. Tako da sam to hendlovao, ceo tim, bukvalno bio ono lajf kouč mojim urednicima i mojim kolegama zato što igrom slučaja Andrei se nije dopao taj stil koji sam oni su zamislili nešto potpuno drugo.

Ivan Minić: Ja imam viziju.

Vladimir Popov: Da on on on je na italijan iz Italije je iz Rima je ali radi za on je DC-jeva škola, crtač iz DC-a ima i i vrlo ima autentičan lep stil. Nije nije to nema nema uopšte spora da je on loš crtač, vrhunski crtač, jedan od boljih u Evropi. Ali nije mogao da proguta to što sam ja radio na Star Wars-u, na na toj svesci. Rekao je nemoj da mi šalješ apsolutno, neću da da znam to svesko. Radi sve sam šta hoćeš znači ono kao. I to je meni bilo onako baš dosta teško znaš kao, radiš sa kolegom 10 godina, imate ono 1000 urađenih stranica zajedno, gomilu nekih projekata i sad odjednom je ono kao konflikt, gde sam ja bio u fazonu ja radim moj moju viziju pa makar se mi posvađali. Nismo se posvađali naravno, radili smo dalje ponovo i godinu dana kasnije mi je rekao, pa znaš bio si u pravu, to je stvarno tako ispalo dobro.

Ivan Minić: Pa desi se neki put i pogreši čovek ej.

Vladimir Popov: Ali to je vrlo vrlo onako bilo jedno interesantno iskustvo, najveća licenca, znači vrlo vrlo važna sveska i sad to je to je početna tačka, hajde da kažemo znači filmskog kanona, tako su odredili da bude. I sad to je i za ljude koji prvi put čitaju stripove i ulaze u Star Wars i i i znaš koji koji prate to. A s druge strane još je bilo ono frka, pošto sam ja slušao Roberta Igera koji je bio bivši CEO, sad je u penziji, Diznija, koji je zapravo ubedio Džordža Lukasa da mu proda jer on je ogroman fan Star Wars-a, i on je rekao, kao sve što je sve što je vezano za Star Wars, prelazi preko mog stola. I okej ja kao, valjda će onda i moj strip da prođe preko njegovog stola jer tad još bio CEO. Ne znam da li jeste ili nije to verovatno niko nikad neće saznati. Ali ono, sam poslušao njega, pročitao njegovu knjigu da vidim čisto kako razmišlja znaš jer kad ono kao, oni jedan od malobrojnih ljudi koji su sa predsednikom Xi Jinping-om iz Kine pregovarali ono jedan kroz jedan da otvori Diznilend tamo pre 10 godina. Znači ono kao, čovek je ono predsednik faktički ono neoficijalni, sad kao neko takav ti gleda možda rad, ili ne gleda ono kao. I to je sve prošlo. Publici se to jako dopalo, znači pošto je bio koncept grafičkog romana sve pročitaš odjednom, 80 strana, znači nema cliffhanger-a, nema pauza, nema ničega, nego ono bindžovanje. I svi su zadovoljni i ja to kad smo završili, pošaljem uredniku mejl rekoh da se zahvalim sve super, za za, za ovu šansu za sve i stiže meni mejl, tipa tri nedelje kasnije, kaže samo da znaš. Ceo Lucasfilm je video, svima se svidelo, možeš da budeš miran. I kao okej dobro je. Reko tu sam ako ako treba ovaj još nešto drage volje bih radio. Kaže da da zvaćemo te još nešto, ako bude trebalo, i onda sam radio još na par kratkih priča koje je Dark Horse izdao i to je bilo to, tako da sam imao jedne godinu i po dana rada na Star Wars-u. I to je bilo vrlo, vrlo interesantno iskustvo. Ali ono, šta šta bih sumirao. Znači ovo je sad art direkcija, kako zapravo odrediti u kom pravcu ti da ideš. Ovo ovo je važno, mislim mogu ljudi da iskoriste, znači ja sam postavio tri pitanja na koja sam tražio odgovor da bih mogao da nađem u kom pravcu da idem. Znači prvo pitanje je bilo šta je Star Wars za Georgea Lucasa, pošto ga je on izmislio. Drugo pitanje je bilo šta je Star Wars za publiku. I treće pitanje je bilo, šta je Star Wars za mene. To sam tražio tako što sam ono sam sa sobom razgovarao šta je to za mene, psihologija je l’, refleksija. Ovo sam tražio po forumima, internetu, podkastima, YouTube-ima i tako dalje. A za Georgea Lucasa sam tražio po njegovim intervjuima. I pošto imam one bonus diskove pošto sam kupio kolekcionarsku ediciju prvih šest epizoda onda je to bilo pred to je otprilike izašlo pre nekih 20-ak godina, pa je svaki film imao bonus gde su oni making off i sve ostalo. Pa sam onda video otprilike šta je to što je Lucasfilm uradio. I tu sam zapravo rešio kad sam radio kolor da radim, kad sam dobio to sve, pošto sam to shvatio vrlo ozbiljno, meni to bilo onako baš veliko, tu sam primenio ono method acting. Jer nije u pitanju neka priča, nekog drugog Džedaja nego je u pitanju priča Qui-Gona. I sad Džedaji je l’, kako to već funkcionišu, u filmu je imaju svoju onu logistiku, osećanja, neosećanja, dobro, loše i tako dalje, i sad kolor je emocija, boja je emocija, znači mi sav svet vidimo u bojama i obrisima, ne vidimo u crno-belim renderinzima i šumu ili ne znam ni ja čemu. Znači i povezujemo se na nekom psihološkom potsvesnom nivou sa bojama, znači ono to nas targetira.

Ivan Minić: Ma mislim najjednostavnije je ovo sad mimovi za svetsko prvenstvo Engleska Meksiko. Pola terena koji su narandžasti pola terena koji su sivi.

Vladimir Popov: Tako je, e i ti sad osetiš to odmah iz prve. E sad ovo je dodatno znaš kao, kako ćeš ti u boji da dočaraš emocije jednog Džedaja. I onda sam pročitao, ima jedna knjiga koja je izašla pre desetak godina, The Jedi Code. Pošto su uradili The Jedi Code, Sith Code i Gray Jedi. Znači kao logistika, filozofija, ne znam onaj njihov kod i sve to ponašanje. Ja sam to iščitao. Onda sam skinuo neke knjige za glumu, pa sam to malo iščitao, kako funkcioniše gluma, kako se ti ono kao autor oblikuješ da glumiš. Tako da sam malo zakoračio iz svet glume da bih mogao da iznesem pošto sam ja ono, stojao ono sam sa sobom uveče noć, razumeš, ja stojim ispred ogledala i glumim Qui-Gona. I kao imam imam imam tu neki ono kao kardigan, sam imao i kao obučem se i kao sad ja tu nešto pokušavam da simuliram taj kadar koji treba da bojim kako bi to izgledalo da da bih ja to mogao da osetim, da ono kao dočaram to dodatno. Tako da to je bio taj momenat poistovećivanja sa sopstvenim delom, ono method acting, taj threshold koji sam koji sam ovaj prošao i gde gde uđeš u to malo kompletno i onda ja znaš ono i to to je bio isto jedan psihološki momenat. U tom momentu, znači tih godinu i po dana, nisam mogao recimo, bilo mi je jako odbojno bilo šta što je imalo crno. Crna boja četkica, rad sa četkicom na crtežu, puno crne, to mi je baš bilo onako odbojno, čista linija, čista tanka linija to mi je jedino bilo prihvatljivo u tom trenutku. Nekako nije mi, nije mi… nekako nije mi nije mi prijao moj moj neki moj neki trip ono psihološki ono kao, znaš šta je ono kao. Ali kao u mom momentu ono kao, to je nekako, nije mi nije mi prijalo da vidim crtež koji ima puno crne. Jer sam nekako bio u tom nekom ono asketskom džedajskom fazonu. I pisao sam, znači i to 24. to je ono aktivno pisanje disertacije i tu znači ono s jedne strane ono kao kompletna logistika, s druge strane moraš kompletno ono kao da daš emociju za, za strip al’ opet ne možeš ni običnu ludu emociju nego moraš ono asketsku jer kao moraš da percipiraš kako džedaj oseća, razumeš, ono kao. Tako da to je bilo vrlo onako čudno iskustvo, rada na oba projekta. Dva najteža projekta u u u mom životu do sada, ali oba su uspešno iznesena.

Ivan Minić: I oba su uspela.

Vladimir Popov: Sad za disertaciju ćemo da vidimo, to tek treba da živi. To će ono da ima malo duži vek trajanja, i malo duže ono prihvatanje u u u ovaj okruženje, ali za sada, za sada okej.

Ivan Minić: Je l’ ti ovo što si radio za Star Wars značilo i za ostale projekte kasnije?

Vladimir Popov: Jeste i te kako je značilo. Znači to je nešto neverovatno, znači to je franšiza to je najveća franšiza zapadnog sveta. Znači jedine dve franšize ako gledamo po monetarnoj vrednosti jedine dve franšize koje su veće od toga su Pokemoni i Hello Kitty. Al one su azijske. Ali generalno u na kulturnom značajnom mislim da je Star Wars najveća koja postoji. I svi znaju i onog trenutka kad sam to radio, i kad je to izašlo u javnosti, kad je bilo, koji god mejl da sam poslao, gde god da sam stavio da radim za na Star Wars-u ti otvara vrata. Rekli su da dobro hajde da čujemo šta imaš da kažeš. Neki su dali posao neki nisu. Ali sa svima sam uspeo da ostvarim kontakt jer nekako to je velika franšiza, i zna se šta je i, i ne možeš tek tako da uđeš. Znači oni su još, još kompleksniji, još teže ući od Marvela i DC-a zato što u Marvel, DC uđeš, ako si dobar s urednicima a ovde to ne prolazi. Ovde mora da daš to što treba, znači ne možeš da budeš rođak ili da ono, budeš drugar sa urednikom. Zato što ljudi hoće Star Wars, neće to što si ti dobar sa nekim. I ako znaš da daš šta je to što treba onda ćeš da dobiješ. E.

Ivan Minić: Dobro. With great power comes great responsibility.

Vladimir Popov: Jeste. Exactly otprilike.

Ivan Minić: Vladimire hvala ti što si podelio svoju priču, meni je mnogo mi je drago što sam i ja imao prilike da je čujem u u punom obimu a i svi ovi ljudi koji slušaju od kojih su neki prokleti pa su umetnici, pa im treba neka vrsta inspiracije i motiva da ostanu uz ono što vole. Možda to ne može u startu da bude dovoljno, možda to ne može da bude osnovna stvar, ali ako dovoljno voliš ono što radiš, i ako ljudi reaguju na to i imaju interakciju sa tim, i to budi neka pozitivna osećanja kod njih, vremenom ćeš doći do dovoljno broja ljudi i vremenom ćeš moći da radiš ono što voliš i da budeš srećan i zadovoljan sa tim.

Vladimir Popov: Slažem se u potpunosti, hvala na gostoprimstvu i samo bih rekao još jednu stvar za kraj. Mi možemo da, mi kao živa bića možemo da preživimo bez umetnosti ali ne možemo baš i da živimo, jer umetnost, kao što doktori leče ono što se u telu vidi, tako umetnost na neki način leči ono što se ne vidi. Možemo da preživimo bez nje, ali ako imamo, ako je imamo oko nas, mnogo će nam biti lepši život.

Ivan Minić: Slažem se. Hvala vama što ste nas slušali, nadam se da vam je bilo interesantno i korisno. U opisu ćete naći sve linkove, i do sajta i do Instagram profila i način da stupite u kontakt sa, sa Vladimirom. To bi bilo to, mi se vidimo ponovo naredne nedelje.