Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je Dimitrije Vasiljević. I imamo jednu vrstu ekskluzive, posebno kada je moja publika u pitanju, nema previše muzičara među gostima, nema previše umetnika među gostima. Ja bih voleo da ih bude dosta više i nadam se da ću u narednom periodu uspeti to da organizujem, ali imamo osobu koja je profesor muzike, profesor džeza, profesor džez klavira, priznati džez pijanista, pa i generalno pijanista jer on više ne voli da se svrstava u takve kategorije, neko ko je prethodnih 19 godina primarno proveo u Americi, ko je za vršio Berkli, ko je nakon toga završio i master studije, doktorirao, postao profesor na jednom, zatim drugom američkom univerzitetu, i koji živi život tačno onakav kakav je oduvek želeo. E, taj put do tog života je trajao dosta dugo, bio je dosta težak, i imao je mnogo situacija koje su bile takve da bi većina ljudi u njima odustala. On nije. Pa čak i ako vas ne zanima muzika, verujem da taj put može mnogo da vam znači. Svakako odslušajte ovaj razgovor i ovu priču o jednom neobičnom dečaku koji je sa pet godina znao šta želi da bude, i na kraju je to postao, i nije se razočarao i odlučio je da to što je želeo zapravo postane njegov život. 

Ako imate svoj biznis, ili planirate da ga pokrenete online, ovo može da vam bude baš korisno. Orion telekom ima novu Web Hosting ponudu, sa paketima za različite potrebe: od manjih sajtova, blogova i portfolija, pa do većih projekata i više sajtova. Uz odabrane pakete trenutno važi i 30% popusta, a ono što je posebno korisno jeste da uz hosting dobijate i alat za samostalnu izradu sajta. Tu je AI Sitejet Builder, pa bez programiranja i bez tehničkog znanja možete sami da napravite i objavite svoj sajt.Uz to, dobijate i ono što je važno da sajt stvarno radi kako treba — brzinu, sigurnost i stabilan hosting, kao i .rs domen uz odabrane pakete. Ako želite jednostavniji i povoljniji put do sajta, posetite oriontelekom.rs ili se obratite direktno na biznis.prodaja@oriontelekom.rs

Redovni slušaoci i gledaci Pojačala već dobro znaju da je naš partner već nekoliko godina kompanija Epson i posebno smo im zahvalni na tome. Epson je japanska tehnološka kompanija sa dugom istorijom razvoja i inovacija, a prethodnih decenija bili su vrlo fokusirani na očuvanje životne sredine. Možda je upravo to i razlog što svake godine inoviraju najviše u domenu projektora i štampača za razne namene i već 20 godina proizvode zvanično najbolje projektore na svetu. Što se tiče štampe, od malih post štampača za svakodnevnu upotrebu u maloprodajama preko kućnih office rešenja pa do onih velikih za industrijsku upotrebu, Epson štampači su lideri u svakom od ovih segmenata. A osim izuzetno kvalitetnog otiska, nude i uštitu električne energije kao i zaštitu životne sredine od pakovanja do načina na koji se dopunjavaju i načina na koji se održavaju. Ukoliko ste zainteresovani za nešto ovako, sve informacije možete pronaći na sajtu www.epson.rs

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Pre nekoliko nedelja imao sam to zadovoljstvo da prisustvujem Vivaldi forumu i videli ste neke materijale od toga što kao specijale, ovaj što kao live podkaste koje sam radio na sceni sa Jelenom, i topla preporuka naravno da to poslušate. Ali jedna od stvari koju sam tamo doživeo, a bilo ih je nekoliko, i ja se nadam da ću u narednom periodu uspeti da sve te ljude, ovaj, posadim ovde da, da se porazgovaramo. A ovo je posebno zanimljivo i posebno ekskluzivno iz razloga što ovaj čovek, iako je odavde, ne živi ovde. A priča mu je potpuno blesava i vrlo neobična i nekarakteristična. A ja sam, što nažalost vi nećete moći, jer je format takav kakav je, ja sam imao prilike da je prvo čujem u razgovornom obliku, i da se, pa barem pet puta pitam: “Dobro, brate, zašto?” u određenim situacijama. Shvatićete i vi, ovaj, u kojim situacijama sam se pitao, a da nakon toga to doživim u jednom ambijentu bara, uz muziku čiji je autor i izvođač bio moj današnji gost, i kroz koju je različite pesme posvetio nekim ljudima, nekim situacijama, nekim trenucima, ali gde je svaka od njih možda još emotivnije i još interesantnije ispričala sve te, u principu, potpuno nenormalne situacije u kojima se moj današnji gost nalazio. Tako da, veliko mi je zadovoljstvo da mogu da predstavim jednog čoveka koji je, akademski, je li, profesor, doktor, sve to. A i koji je, kako beše, prvi Srbin doktor džez klavira, tako je?

Dimitrije Vasiljević: Džez klavira, da, tako je.

Ivan Minić: Okej. I baš izgledaš kao osoba koja svira džez klavir i radio si na mestima gde se baš očekuje da to bude jedan mali belac iz Evrope koji je došao da im predaje nešto. Dimitrije, hajde, molim te, napravi mi jedan kratak, jer ja to neću umeti da uradim, jedan kratak siže, ko si ti sad? Gde smo stigli? Hajde, pričaćemo odakle smo krenuli, ali gde smo stigli?

Dimitrije Vasiljević: Pa gde smo stigli, ne znam, još uvek koračam ka tamo negde. Ali, recimo da sam konačno došao do momenta da sam počeo da se integrišem u ono što sam oduvek mislio da mogu da budem.

Ivan Minić: I to je šta?

Dimitrije Vasiljević: A to je umetnik koji je građanin sveta i koji živi lepo od onoga što najviše voli da radi.

Ivan Minić: Lepo si to, lepo si to složio i lepo si to sebi organizovao. I mnogo je važno to smo pričali ovde u najavi, u pripremi, ovaj, čovek izabrao prosvetu. Može malo duže da dođe u Srbiju. Znači ima to, to su letnji raspusti, to su zimski raspusti, to je beneficirani radni staž. Mislim, kapiram da u Americi nema beneficirani radni staž osim za vojsku, ali jeste to negde, ovaj, isto bitna stavka, ovo smo mogli da uradimo zato što si ti, ono, nekoliko nedelja svakog leta, kad možeš, ovde.

Dimitrije Vasiljević: I više od nekoliko nedelja. Nekoliko meseci, mašala, da. Tome svi kritikuju, zašto ne ideš po egzotičnim destinacijama, morima, da vidiš malo sveta, ja kažem, dosta mi je putovanja i sveta i svega, nekako volim da se uvek vratim ovde u svoju bazu. Zato što, šta, ja zapravo, nisam klasična dijaspora, nego se osećam kao da sam, kao da živim na dva mesta istovremeno već 19 godina.

Ivan Minić: To je dosta, dosta strašno. Tvoja formalna pozicija je sada?

Dimitrije Vasiljević: Ja sam sada docent na Virginia Commonwealth University-ju. Već tri godine, pre toga sam radio i živeo u Nju Orleansu, dakle, sad sam u Ričmondu u Virdžiniji. Živeo sam i radio u Nju Orleansu na Xavier University-ju, a inače sam dakle, kao što si rekao, džez pijanista i kompozitor, i pored profesure pomalo sviram eto.

ŠTA SI HTEO DA BUDEŠ KAD PORASTEŠ?

Ivan Minić: Dobro. Da počnemo ovo kako inače počinjemo svaki Pojačalo podkast s onim Smajlis pitanjem, šta si hteo da budeš kad porasteš?

Dimitrije Vasiljević: Jao e, čoveče, hteo sam da budem… Hoće biti mnogo dosadno, znaš? Hteo sam da budem, ovaj, hteo sam da budem najbolji muzičar, poznati pijanista i tako dalje. Znaš ono udaralo mi ego još kad sam bio ovolicni, znaš. Ovaj, ali sam mislio da ću se baviti klasikom, znaš, jer to se jedino tad nudilo u našoj zemlji, kao hajde klasičan pijanista, krenuo u muzičku školu s pet godina. Znaš ono, mama, tata, babe, tetke, dede, svi podržavaju, dolaze na interne časove, milina onako, baš sam bio ono, pravi ono pile đak, znaš, koji svira klavir. I to je nekako oduvek tako bilo. Hajde bićeš, sviraćeš klavir. Pojma nisam imao da ću preći na tamnu stranu, i da ću se jednog dana baviti prljavim zlim džezom.

Ivan Minić: Ili onim što, u suštini ima emociju, za razliku od klasike koja vrlo retko ume to da pogodi, barem kod naših ljudi.

Dimitrije Vasiljević: Dobro, da, da kažemo da su različite vrste emocija, je l’ tako? Ali ovaj, ali da, eto kažem ti, od malih nogu sam ja negde znao i želeo da budem muzičar. Sad naravno taj put se dalje nivelisao i trasirao od tog nekog malog klinca koji ide po internim časovima i svira muziku iz nota i onako sve radi kako mu se kaže, do hajde da kažemo jednog malo disidentnijeg muzičara kasnije barem za ovo neko naše podneblje kakvo je bilo tada, tih devedesetih godina, dok sam ja još učio muziku, gde sam ja shvatio, okej, volim muziku, to je sve super, ali možda ne baš da se bavim njome na način na koji se to nudi u našim muzičkim školama. Dakle, strogo rigidno, strogo čitanje iz nota, strogo praćenje samo jednog žanra te klasične muzike, nego mora da postoji nešto malo slobodnije, nešto gde ću moći taj neki svoj duh koji sam tih tinejdžerskih dana počeo da otkrivam a koji je bio je li više naklonjen improvizaciji i nekakvoj slobodnoj ekspresiji, da ću moći da ga iskažem. I tu je zahvaljujući mom pokojnom ocu možda najviše, ovaj, došao do izražaja taj džez, koji sam ja moram ti to da ispričam, u početku sam ga mrzeo, je l’ dolaziću iz tako jedne rigidne sredine, otac je pokušao da me, ovaj, da me, da me privoli džezu, pa me vodio onog vremena na platoo su bile džez svirke, ja sam kukao, plakao, “Neću, to je lupanje, to je drndanje, to je užasno, to je neka rendom muzika”, samo da bi mu terao kontru. Ovaj, a onda mi on priča, kaže “Ja dolazim s posla”, pošto mi je kupio neki par ploča, ovaj “Ja dolazim s posla” i kaže, “Čujem ori se iz stana Oskar Piterson, Glen Miler i tako dalje. Čim ti čuješ da ja ključam na vrata, ti gasiš, da ne ispadne da voliš džez”. Tako da sam ja terao, terao, terao inat i eto vidiš šta je ispalo od toga na kraju.

ODRASTANJE I MUZIČKA ŠKOLA

Ivan Minić: A kakvo ti je okruženje bilo u, u odrastanju? Kako je bilo? Mislim, obično ljudi završe u muzici ozbiljno ako je i okruženje u nekoj meri takvo.

Dimitrije Vasiljević: Pa znaš kako, otac moj pokojni je bio operski pevač u, u horu, ovaj, opere Narodnog pozorišta u Beogradu, bio je slikar hobista, jedan onako boem umetnik, a mama je sušta suprotnost. Mama je, ovaj, sada je u penziji, inače je profesorka na Poljoprivrednom ovom fakultetu, naučnik. Ali mama je išla u muzičku školu, izuzetno lepo peva. Tako da se u mojoj kući od najranijih dana je li, svirao klavir, pevalo se, ovaj, i meni je klavir bio onako kao, kao sto i stolica, nekako normalan deo inventara i svakodnevice, je l’. Ovaj, tako su i mene od malih nogu, “Hajde uči ti nešto da pipneš, da odsviraš”, i to sve. I nekako valjda, ta muzička škola došla prirodno. Prvo sam išao u Dom pionira, tako se to zvalo, to je sad onaj DKC kad se zove, kod televizije. I to je bila neka školigrica, gde smo mi pevali, svirali. Ja se sećam, tu sam prvi put onako osetio, puštali su nam muziku, ne znam, Labuda od Sen Sansa, pa kao “Hajde zatvorite oči, šta čujete”, pa sam ja tu zamišljao neke filmske scene. Ja sam shvatio prvi put da ja nešto zaista osećam prema muzici iako sam imao 5 godina. E, onda posle toga su me pitali, moji pa “Hoćeš da ideš u muzičku školu?” I to je tako što je mama srela, Milenu Ulmanski, svoju staru profesorku iz srednje škole, pa je ona pitala, “Pa da li bi, ti klinac ima talenata”, ona kaže, “Pa ne znamo, mi smo suviše pristrasni, hajd dovešćemo ga na audiciju, pa da vidimo.” Ovaj, tako da su me doveli. Ja sam tu otpevao neke dve-tri pesmice i kao, hajde, ideš u muzičku školu. Ja nisam ni znao šta je to, hajde idem. Mrzeo sam da vežbam od početka, odmah je to bilo ovo, odmah sam hteo gotov produkt. Je l’ mogu ja odmah da sviram da nekog impresioniram? Taj valjda klinački ego odmah dolazio do izražaja. Ovaj, ali krvavu, shvatio sam da mora da da da se vežba naporno, i to je to je bio onaj, to je bio onaj deo koji nisam voleo, od samog početka. Ali, nemoj da napuštaš na pola. Hajde završi razred, pa ćemo te na kraju razreda pitati, da li želiš u sledeći. I ovaj, koliko god da mi je bilo teško da završim razred, jer nisam voleo da vežbam, kad ga završim, bilo bi mi žao da ne krenem u sledeći, jer to sam doživljavao kao poraz. Pa bih krenuo u sledeći, pa u sledeći, onda je bilo kao “Hajde bar završi nižu, nemoj na pola da prekidaš. Pa onda u srednju muzičku ne moraš.” Al’ kad sam završio nižu, onda mi se omililo, pa kao “Gde sad da ne idem u srednju muzičku, glupo je”. I tako sam ja nekako… Hoću da kažem, nisam bio od one standardne dece koja kao, “Jao, vežbam za takmičenja, volim klavir, sedim šest sati dnevno”. Ne, ja sam voleo da se igram više, voleo sam crtane filmove više. A klavir je tako tu negde, evo odsviram to što treba, onako na talenat sam dobijao, vežbanje manje-više. I to je tako moglo kroz nižu školu. Međutim, srednja škola kad je došla, e tu je onda već krenulo onako ozbiljnije ovaj… tu su krenuli ozbiljniji zahtevi i tu baš više nije moglo na talenat da se ide, moralo je da se, ovaj, da se upregne malo, malo više ovaj, i da se vežba.

Ivan Minić: Generalno, muzička škola je, ono, jedna od najlepših oblika vannastavnih aktivnosti u smislu redovnog obrazovanja. To nije nešto što je stvar za koju se opredeliš i bude samo to. To je obavezno. To je izborna stvar, i ja nemam lično iskustvo, ali iz ljudi sa kojima sam pričao, to je nešto što ume da bude naporno i ume da bude opterećujuće zajedno sa redovnom školom, jer obično, bilo je nekoliko lokacija po gradu koje su uglavnom bile centralne, koje morao da da putuje, imao je taj problem jer saobraćaj i tad nije funkcionisao… ali jeste zahtevalo jednu značajnu posvećenost od vrlo malih nogu. Ti nemaš to na nekim drugim mestima, a ovo ne mora. I sve vreme, kao što su nam govorili tu, ponavljam se iz prethodne epizode, ali nema veze… “Znaš ono, to je obavezno ako si ga ti upisao, i sad moraš”. Mi koji smo pravili probleme u srednjoj školi i mi smo svi u nekom trenutku čuli, bar jednom, a obično mnogo puta, srednja škola nije obavezna. E a vi ste verovatno čuli da muzička škola nije obavezna.

Dimitrije Vasiljević: Pa jeste, tako, znaš kako je bilo, ovaj… Ja sam išao nekako kroz te razrede i vežbao sam to, svirao sam s mukom, jer samo opet kažem, voleo sam muziku ali nisam voleo da vežbam. Ja sam onako bio klasično dete, voleo sam više da se igram. Ovaj, i nisam nikad bio štreber iako sam bio odličan đak u obe škole. Ali mi se od samog početka svidelo to da radim nešto što većina druge dece u tom periodu, znači pričamo o nekim ranim devedesetima, početak ratnih godina i tako dalje, što većina dece koja me okruživala nije, nije radila. Ja sam inače sa Banjice, ono, periferija Beograda, nisam išao sad u neku super elitnu školu u centru. Tako da sam ja, sviđalo mi se to da ja kao nešto budem drugačiji među decom u osnovnoj školi. Sviram kao klavir, al’ još ja nisam kapirao čemu to, i sećam se moji su mi uvek govorili, u pravu si što ti kažeš, “Vidi, muzička škola nije obavezna.” Ali, nemoj da napuštaš na pola. Hajde završi razred, pa ćemo te na kraju razreda pitati da li želiš u sledeći. I ovaj, koliko god da mi je bilo teško da završim razred, jer nisam voleo da vežbam, kad ga završim, bilo bi mi žao da ne krenem u sledeći, jer to sam doživljavao kao poraz. Pa bih krenuo sledeći, sledeći, onda je bilo kao “Hajde bar završi nižu, nemoj na pola da prekidaš. Pa onda u srednju muzičku ne moraš.” Al’ kad sam završio nižu, onda mi se omililo, pa kao “Gde sad da ne idem u srednju muzičku, glupo je”. I tako sam ja nekako… Hoću da kažem, nisam bio od one standardne dece koja kao, “Jao, vežbam za takmičenja, volim klavir, sedim šest sati dnevno”. Ne, ja sam voleo da se igram više, voleo sam crtane filmove više. A klavir je tako tu negde, evo odsviram to što treba, onako na talenat sam dobijao, vežbanje manje-više, i to je tako moglo kroz nižu školu. Međutim, srednja škola kad je došla, e tu je onda već krenulo onako ozbiljnije, ovaj, tu su krenuli ozbiljniji zahtevi, i tu baš više nije moglo na talenat da se ide. Moralo je da se, ovaj, da se upregne malo, malo više, ovaj, i da se vežba. I tada sam prvi put počeo da se pitam, okej, šta ja zaista želim u životu? Da li ja želim da se bavim muzikom ili ne? I o čemu se radi. Ovaj, i tu je počelo ono što sam ti malopre rekao. Znači, okej, da li meni smeta muzika kao muzika, ili mi smeta ta klasika kojom me teraju da se bavim? Ovaj, i bila je jedna, bila je jedna onako zanimljiva, zanimljiva anegdota koju mogu da ispričam. Na mom rođendanu, moje dve sestre od tetke, koje su mlađe od mene, tada došle su, a je l’, to je bila popularna ona pesma, ovaj, Oči boje duge, Dr Iggy, to su svi slušali. I one, “Jao bato, hajde da nam sviraš Oči boje duge.” A ja ne znam ništa van nota da sviram, znaš. I ja kao, “Pa ne znam.” I dođe moj ćale, koji je bio odličan operski pevač, ali isto nije svirao klavir, i na uvo skine tu pesmu i odsvira im. I ja onako sedim u ćošku i znaš ono, ljubomoran, mrzim ih, “Kako sad on zna, a kako oni”, a ja ne znam, a sviram klavir već šest godina. I ovaj, i sećam se to mi je bio prva, prva inicijalna kapisla. A druga inicijalna kapisla mi je bila, u muzičkoj imali smo jednog drugara koji je bio stariji od nas, koji je ono fenomenalno skidao na uvo zabavnjake, Čolića, ovo, ono. I naravno, sve devojčice su ovaj, se na to palile. A ja sam opet sedeo u ćošku i zamišljao: “Jao, kad bih ja tako umeo, znaš”, kao… i nemoj niko da te laže da je počeo muzikom da se bavi iz ljubavi prema muzici. To je bilo iz ljubavi prema devojčicama, je l’ tako? Tako i ja. Ovaj, tako da sećam se da sam konačno rešio da probijem tu blokadu i seo sam da skinem “Ti si mi u krvi” od Čolića, onaj uvod čuveni. Ovaj, rekoh ovo ne može da bude toliko teško kao što izgleda. I tada sam naprasno shvatio da ja u stvari imam odličan harmonski sluh i da ja zapravo mogu da skinem bilo koju pesmu na uvo. Na neki dečiji način je li, al’ kao to ide, to funkcioniše. I tada se javila ona tamna strana u meni, kad sam rekao: “Aha, ti Dimitrije u stvari voliš muziku, al’ ne na ovaj klasični način, nego na… malo drugačiji način.” I tad sam krenuo te zabavnjake, rok, pop, da skidam. I tu je negde krenuo taj improvizatorski deo moje ličnosti, taj avanturistički deo moje ličnosti, disidentski deo ličnosti koji je po hodnicima u muzičkoj školi harao i bio super zanimljiv za društvo, ali je bio potpuni promašaj za klasičnu muziku i za sve ono što je trebalo da se radi u, za školu i za, i za ovaj, za ocenu, je l’.

ŠTA NEDOSTAJE MUZIČKOM OBRAZOVANJU

Ivan Minić: Ja se sećam, ovaj, naravno u mom odeljenju niko nije išao u muzičku školu. Čak mislim da u školi je možda bilo svega dvoje, troje. Sećam se da smo mi bili jedna od retkih škola u, u Srbiji i u Beogradu koje su imale dva velika koncertna klavira. Znači, mi imamo u kabinetu muzičkog je bio veliki koncertni klavir, u holu škole je bio veliki koncertni klavir. I imali smo recimo još dva, tri pijanina po nekim učionicama, uglavnom u ovim učionicama nižih razreda pa su tu nešto, ovaj, učiteljice pravile. I znam koliko je to bilo retko. Iako je bilo dece koja su znala da sviraju nešto. Znači, on ne zna ništa drugo, ali zna da ti odsvira jednu pesmicu, pa kad je došlo posle, ovaj, kad smo imali na muzičkom one instrumente i sve to, svi smo naučili onih par pesmica koje evo nas ono, kako beše, Na kraj sela žuta kuća. Višnjičica rod rodila. Hardcore teški. Međutim, tamo negde kako, kako smo, ovaj, odrastali svi, shvatali smo koliko je lepo kad neko ume nešto da uradi, pa je to bilo ono, na rođendanu neko dohvati gitaru. Pa sad, nije to ne znam šta, ali je lepo. I onda je ovaj, par godina kasnije jedan moj, danas prijatelj, a tad je bio klinac, sin, ovaj, jednog od mojih prijatelja, krenuo u muzičku školu kao jako mali patuljak, na gitaru. I ja sam bio na tih prvih nekoliko završnih časova i sve to. I to je bila neka španska gitara, neki taj momenat i sve je to prilično lepo zvučalo, te, te harmonije lepo zvuče, ti potezi izgledaju lepo. Međutim kao, “Brate, to ne liči ni na šta od onoga što mi slušamo inače.” Znači, nećeš nikome to odsvirati za svoju dušu. I pričao sam sa, sa njegovim ovaj, profesorom muzike iz, iz škole. Zato što sam ja tog čoveka u par navrata slušao kako svira upravo tu popularnu muziku. Čovek je kidao. Mislim, bio je i fantastičan profesor, strog prilično i tako dalje, ali sjajan u tome, i on mi je rekao: “Brate, za to se ne ide u muzičku školu. Za to se ide na časove gitare kod ljudi koji su gitaristi.” Ne znam, ne može svaki gitarista da te nauči, ali ima gitarista koji umeju da te nauče i kod njih se ide da bi to radio. Pa kažem, “Pa dobro, ali koja je poenta onda ovoga?” Pa kao, “To je ako hoćeš da… šta?” Jer u suštini, nije preduslov za to da se baviš muzikom. Nije preduslov da upišeš muzičku akademiju, može da ti pomogne, naravno da može da ti pomogne. Al’ kao, hajd’ završiš nižu muzičku, okej, znaš kao. Završiš srednju muzičku, i postaneš ono virtuoz. Jer je veština preduslov da bilo šta drugo radiš kao. Znaš ono, kao sad ne znam, za profesionalne košarkaše koje gledaju za koledž i to sve, kao, niko ne pominje, niko ne pominje tehniku. Pa da, zato što se tehnika podrazumeva. Znači ako… da, nećeš doći dotle, kao. Imaš set stvari, e sad šta je ono, šta je ono ekstra, zašto, šta ti je unique selling proposition.

Dimitrije Vasiljević: Mnogo ljudi ima taj problem da prosto, to, to i nama fali ovde negde u tom edukacionom sistemu, pogotovo za muziku je što mi sve te generacije treniramo da budu interpretatori i oni dođu na jedan izuzetno visok nivo što se tiče interpretacije. Ti znaš te note, ti imaš tehniku, ti to izvedeš besprekorno. I onda se postavlja pitanje, a šta ćemo mi s tobom, šta si tačno postigao, mislim, da ne, služi ti ničemu. I bitna stvar mi je bila, kao dobro, a ako želi neko da, da stvara muziku? “A pa ne, ne, kao mi se ne bavimo. Čime se bavite? Pa ne, ne, kao to je izvođački sad ovde.” Pa dobro, ali mislim, ono, ima ljudi koji su dobri izvođači a ima ljudi koji nisu dobri izvođači ali mislim, to je fantastično što stvaraju u kombinaciji… “Kao ne, ne, ne, to je…” Ima ne znam, kao, na, na akademiji ima kompozicija pa ako hoćeš idi na tu stranu, a generalno kao za to se ne školuje. Znači vi hoćete da kažete sve, cela ona muzika koju voli ceo svet, da je to potpuno mimo akademskog? Pa da. I meni je to bilo ono totalno ono rascepilo me. Potpuno si u pravu, taj akademizam je potpuno paradoksalan. Evo oslikaću ti upravo ovo sve što si ti sad rekao jednom još anegdotom. Pošto je bilo nas par drugara koji smo u srednjoj muzičkoj tako krili se po učionicama, po budžacima i svirali popularnu muziku jer bukvalno smo dobijali ukore kad nas uhvate. Ovaj, i jednom je jedna profesorka koja je bila jako protiv toga uletela u učionicu kad nas je čula da sviramo i onako kao furija dreknula, “Ovo je muzička škola! Ovde se ne svira!”, i onda je kad je shvatila šta je rekla, dodala je “Takva vrsta muzike.” E. Tako da, sve ti je jasno kuda je to vodilo. Ali mi smo izdržali, nas nekoliko, i sad od tih drugara s kojima sam se družio, neko je otišao u profesionalne tezgaroše koji danas imaju vrhunske bendove koji sviraju po svadbama i tako dalje. Neko je otišao u džezere, poput mene, neko je otišao u studijske muzičare, kompozitore, producente. Ali hoću da kažem, svi smo manje-više negde otišli tim nekim drugim putem za koji nažalost nam muzička škola tih 10 godina, pazi, 6 godina traje niža, ja sam čak 7 išao, ja sam ponovio šesti razred. I četiri godine traje srednja. Za tih 11 godina, ti završiš to i shvatiš da možeš da sviraš, ne znam, Betovenov koncert, a da ne umeš da odsviraš na uvo Yesterday od Beatlesa. Da, traži Betovenov. Dobro sad, Betovenov koncert… a niko ne traži. A niko ne traži! Nikom to nije ni najskuplje, je l’ tako? Ovaj, i to je, znaš, ja kažem apsolutno klasična muzika, mislim, to je jedno od kulturnih nasleđa ove naše civilizacije, jedno od najbitnijih kulturnih nasleđa, i to apsolutno treba da postoji kao jedna kičma i okosnica kulture na ovom svetu. Ali šta je sa ostalim žanrovima? Šta je sa ostalim stilovima? Zašto oni nisu ponuđeni? U, u poslednjih godina jesu, ali opet nisu zastupljeni toliko kao klasična muzika. Ja kažem šta bi falilo da muzička produkcija bude zastupljena od niže škole. Ne mora klincima da se objašnjava kakve su sad waveform-e i kako se snima klavir, kojim mikrofonom i tako dalje. Daj mu onaj potenciometar, pusti mu pesmu i daj mu filter, cut off filter da obrne i da vidi šta će da se desi sa zvukom kada on obrne taj cut off filter, rezonancu. I će da kaže vau! Ne mora da zna šta je to. Isto kao što mu daš da pipne dirku, da okine žicu i tako dalje. Pa nek sam kasnije odluči šta je ono što ga najviše zanima. Eto, to je to.

Ivan Minić: Ali negde muzičko obrazovanje je jako dugo bilo takvo svuda.

Dimitrije Vasiljević: Pa jeste, nepravda nažalost, na, na, u našem muzičkom školstvu.

Ivan Minić: Tako je, zapravo, ako tako gledamo, tih ljudi koji su neka vrsta, da kažem, kao što u, u mašinstvu i inženjerstvu postoji, neko ko je inženjer, i postoji neko ko je tehničar. Taj tehničar nije tu da isprojektuje sistem. Al’ to što je isprojektovao neki inženjer neko mora da sprovede u delo. Takvih ljudi, da kažemo te vrste profesionalizacije, ima jako, ima velike potrebe, i uglavnom su to ljudi koji dolaze, koji imaju mnogo iskustva, a ako pitaš šta formalno imaju, obično formalno nemaju ništa. Nego su u nekom trenutku sa bendom krenuli na svirke i oni su bili tonac, i oni su bili sve što ima veze sa tim kako to da zvuči, i snađi se. I pošto su se mnogo puta snašli, sad mogu da se snađu u svakoj situaciji, i sad to više nije, dva zvučnika, nego je ceo sistem i sve ostalo, ali to je 20 godina kasnije.

Dimitrije Vasiljević: Tako je. I sad postoje naravno fakulteti za muzičku produkciju, i za džez, i tako dalje. Ali zašto klinac tek kad ode na fakultet da nauči neke osnovne stvari iz tih žanrova i iz tih oblasti, kad bi mogao još od svoje sedme, osme ili desete godine da nauči mnogo toga, i da na fakultet ode već spremljen kao gotov muzičar i da se tu samo usavršava? Prosto, zašto čekati? Eto to je to.

MUZIKA KAO JEDINI PUT

Ivan Minić: Kad kažeš da je to otprilike u, u periodu srednje škole bio taj neki trenutak u kome si se lomio, razmišljao, video si sebe u tome ali nisi video nekakav put ili prostor odmah. Je l’ postojalo nešto drugo? Je l’ postojala nekakva alternativa? Kažeš da si bio dobar đak, je l’ te zanimalo još nešto drugo dovoljno da možda može da te tu nešto zamuti?

Dimitrije Vasiljević: Pa, vidi ovaj, u tom periodu ja nisam bio svestan jedne od svojih glavnih karakteristika ličnosti, koje sam tek kasnije postao svestan. A to je da sam, kako god to nekome zvučalo pričam fanatik za stvari koje radim. Želim da kažem zdrav fanatik al nek drugi prosude da li je zdrav. Pa tako i od malih nogu, znaš kad sam se uhvatio te muzike i na to se ja, mislim na tu muziku je sveden sav moj, ceo moj život. Moj ceo identitet se izgradio oko muzike i kroz muziku. Tako delovalo kao nešto, eto sad posebno, drugačije, to ja radim u odnosu na ostale. Ja uopšte nisam razmišljao o drugim stvarima. Drugo moram da kažem i otac me je dosta koji je bio ja kažem moj najveći fan i najveći kritičar uvek. Dosta me usmeravao, neko bi sad to možda protumačio kao aha, izvršio je možda pogrešan uticaj na tebe, možda ti nije dao da razmisliš o drugim stvarima, ali nije. Nekako su se poklopile stvari tako da, eto od malih nogu, još kad sam bio u majčinom stomaku oni su stavljali slušalice na njen stomak, i puštali muziku, je l’. Ovaj, pa kroz taj neki dom pionira, pa kroz tu muzičku školu, pa kroz raznorazna vežbanja. Odrastao sam u narodnom pozorištu. On me vodio i uvek je pričao kaže “Ja te stavim ovaj, da gledaš one glumce i pevače a ti gledaš u orkestar dole. Znači, bićeš instrumentalista.” Pa je meni nekako to bilo, kad me odvede u backstage, pa vidim one čike i tete koje sam malopre video na sceni u kostimima, sad ih vidim iza, i ja sam to negde počeo kao mali da verujem, aha možda su bajke stvarne, znaš. Možda kad se predstava završi, kad padne zavesa, možda to nije kraj. Možda ti likovi stvarno nastave da žive negde, i onda odeš iza i shvatiš da, kao klinac, da ti misliš da oni i dalje žive. Tako da je negde moj put bio trasiran od početka, još i uz taj moj fanatizam, želim da budem što bolji, želim da, da savladam tu muziku što više i tako dalje. Nikad nisam razmišljao o tome da može da bude nešto drugo. Tek danas u ovim nekim tridesetim četrdesetim godinama, kad razmišljam da li je moglo nešto drugačije, vrlo iskreno ću ti reći da mislim da nije. I da je moglo, to bi bila neki nekakva drugačija iteracija umetnosti. Možda ne bi bila muzika, možda bi bio neki film, ili tako nešto, ali ne mogu sebe da zamislim kao naučnika, ne mogu sebe da zamislim kao inženjera ili kao recimo čoveka koji u ofisu radi i tako dalje. Prosto sebe vidim isključivo u ovim nekim kreativnim ovaj, strukama. Eto, prvenstveno muzika, pa onda sve ostalo.

OD INTERPRETATORA DO AUTORA

Ivan Minić: Sad, da bi jedan pravi kreativac sebe izrazio, jedna stvar je naučiti veštinu, proći, postati virtuoz, jer je veština preduslov da bilo šta drugo radiš. Kao, kažemo, kažem sad, ne znam, profesionalni košarkaši koji gledaju za koledž i to sve, kao niko ne pominje tehniku, pa da, zato što se tehnika podrazumeva, znači, ako ne, nećeš doći. Imaš set stvari, e sad šta je ono ekstra, zašto, šta ti je unique selling proposition?  A, mnogo ljudi ima taj problem da, zavoli, posveti se, provede pola života formirajući se, i ostane na nivou samo interpretatora nečega što u suštini najčešće neko drugi određuje, a nekada u najboljim okolnostima, možeš i malo i sam da biraš, ali pravi kreativac ima potrebu da se izrazi i kroz autorski nekakav rad. Kako je to kod tebe izgledalo?

Dimitrije Vasiljević: Pa evo, ovako, vidi, ovaj… U početku, ovaj, dok sam je l’, dok sam se razvijao još kao klinac, i dok sam kao razmišljao o džez, klasika, šta ovo, ono, bio sam dosta rigidan. Jer prosto, tako, tako mi je muzika predstavljena. Onda kad su krenuli ti zabavnjaci, pop, rok, ovo, ono, pa kasnije i džez, prvo to neko kreiranje muzike i taj neki kreativni impuls sam upravo osetio kroz skidanje pesama i kroz interpretaciju na moj način. I kasnije u džezu kroz improvizaciju. Još uvek mi komponovanje nije padalo na pamet. Još uvek sam smatrao da to rade tamo neki posebni, za koje je to predodređeno i tako dalje. I drugo, intuitivno, intuitivno sam osećao da sam previše mlad, da ja prosto nemam šta da kažem još uvek. To su bile neke dečiji pokušaji kompozicijica, ali to je sve bilo jako smešno, je l’ tako. I tek negde kad sam, sad preskačem, kad sam otišao već u Ameriku i sećam se, ovaj, preselio sam se u Njujork, završio sam Berkli i tako dalje, ovaj, naišao mi je prvi ozbiljan impuls i osetio sam se da imam u sebi dovoljno proživljenog materijala, dakle ne samo muzičkog znanja i veštine, nego da sam dovoljno proživeo života da bih imao šta da kažem muzički, a da imam dovoljno tehnike da mogu da to kažem na dovoljno ozbiljan i dubok način. Znači, da nije patetično, da nije… i tako dalje. I tu je nastao taj neki moj prvi album, Put Silvana, koji sam snimio u Njujorku i objavio i tako dalje. Možemo o tome pričati malo više posle. Ali hoću da ti kažem, tu sam prvi put sebe otkrio kao kompozitora. Međutim, ni to nije bio kraj. Ja sam kasnije, ovaj, objavljivao mnoge albume i za sebe i za druge i ovaj, ali i dalje je bilo “Ne, ne, ja sam pre svega pijanista, ja volim da sam u prvim borbenim redovima, ja sam ono, džedaj, a ostali nek budu ovaj učenjaci, kompozitori”. Međutim, kako sam odlazio u, u starije godine, shvatao sam da me kompozicija sve više privlači i da želim da se moje više, više želim da se moja muzika čuje u svetu, nego da se ja čujem kao pijanista. Mada je to u džezu često neodvojivo, ti sam sviraš svoju muziku i tako dalje. Da bih sad negde u ovih poslednjih godina shvatio da čak nije ni to ono što me zadovoljava. Izlazim iz okvira muzike i shvatam da je muzika zapravo poslednjih godina za mene nije cilj, i nikad nije bila cilj, da je ona samo jedno od sredstava da ja izrazim iz sebe biće koje je zapravo world builder, odnosno graditelj sopstvenih svetova. U međuvremenu sam otkrio da umem lepo i da pišem, objavio sam neku knjigu, veliki sam gejmer, volim board games, volim stone igre i tako dalje, war games i tako dalje, pravim makete, lijem, 3D printeri… shvatio sam da u stvari sam vremenom pronašao razne druge medijume za izražavanje svojih nekih svetova koje pravim, da je muzika samo bila najraniji i možda najjači medijum za tako nešto. Tako da se zapravo sve manje, što je paradoksalno, znači poslednjih godina se osećam negde tehnički, muzički, najjačim do sada kao muzičar, je l’ nekog postigao sam dosta i tako dalje, ali zapravo se udaljavam od muzike kao od medijuma i udaljavam se od tog mog fanatizma koji je bio, fanatizma za muziku koji je bio prisutan do sada u mom životu, i shvatam da mi muzika postaje eto samo jedno od sredstava, ovaj, i gde negde prosto, hajde da kažem, jeste to je neka moja postojeća, goruća karijera, ali mi iznutra više nije, nije bitno da je gradim u tom nekom smislu veštine i poboljšanja veštine i tako dalje, prosto posvećujem sebi i sopstveni život građenju svetova na različite načine koje nisu neophodno samo muzika.

Ivan Minić: Pa dobro, ali mislim svaki svet, i svaki film, i svaka igra moraju da imaju dobar soundtrack.

Dimitrije Vasiljević: To je tačno. 

Ivan Minić: Ono, ne mogu da kažem baš da, da je soundtrack ono make or break, ali ima mnogo nekih ostvarenja koje nikako ne bih voleo da, da doživim bez kultnih soundtracka koji su ih pratili.

KAKO JE DOŠLO DO ODLASKA NA BERKLI 

Ivan Minić: Pomenuo si Ameriku, ona je veliki deo tvoje priče. Ali hajmo da ispričamo kako si došao do nje.

Dimitrije Vasiljević: Da. Pa evo ovako. Znači završio sam u tu, ustanovio tu srednju muzičku školu sa, ovaj, četvorkom iz klavira. Imao sam veliku satisfakciju što su te profesorke koje su me, ovaj, jurile kroz hodnike ceo život i davale ukore i tako dalje na tom maturskom koncertu su mi rekle: “Hajde, dobro ti kad voliš taj tvoj džez, da nam odsviraš nešto od džeza.” I meni je to bilo prosto neverovatno. I onda sam im odsvirao onako nekako kako sam tad jadno umeo da odsviram, ali jedna od njih je rekla: “Jao Bože, ja sam ceo život ovo želela, da mogu da odsviram, a nikad nisam umela.” I meni je to bila onaka, velika pobeda. Znaš, za kraj. Ovaj, i tu sam već negde razmišljao okej, pa, mogao bih da idem na neko, možda, neko inostranstvo. Bio sam klinac, bio sam mnogo nezreo, bio sam jako, jako stidljiv kao mali. Znaš ono, nisam voleo da idem na ekskurzije sa đacima, bojao sam se da idem sam prevozom na drugi kraj grada. Jako sam bio onako poluautističan znaš. Ovaj, i kao, i negde i moji roditelji i ja smo u tom trenutku shvatili “Pa ne, kao još si ti nezreo za neka inostranstva. Hajde ti lepo da ideš na Muzičku akademiju, Fakultet muzičke umetnosti, kako se zvanično zove, ovde u Beogradu. Ne moraš da upišeš klavir.” Upiši nešto što će da, ono, opštije. Jer očigledno ti ne ide dobro klasičan klavir i ne voliš da ga vežbaš i to nije tvoja priča. Pa ti to malo džez, pop, ovo ono šta te zanima sa strane, vežbaj. Videćemo, možda jednog dana odeš negde, ovaj, na neko usavršavanje, a imaj ti ćagu, završi ti Fakultet muzičke umetnosti pa ćemo da vidimo šta ćeš. I ja upišem Opštu muzičku pedagogiju, mislim, koja me uopšte nije zanimala. Al’ kao eto, to je negde kao najlakše, najopštije, krenem na to. Imao sam tu neku jako dobru ekipu, lepo smo se zezali, ali nisam podnosio, našu akademiju. Svaka čast profesorima, pojedincima koji su bili divni i tako dalje, ali nažalost većina tog profesorskog kora je bila još gora nego u mojoj srednjoj školi, još onako da kažem ovaj staromodnija. I insistirali su na nekim stvarima koje nas uopšte nisu zanimale i tako dalje. Doživljavao sam tu i razne uvrede od strane profesora, “Ti nisi za muziku, ti nisi za ovo.” Pitaju nas, “Šta ste svirali?”, ja kažem, “Pa ja još uvek sviram klavir.” “Ne, ne, ti si sad pedagog, ti ne sviraš više.” I takve stvari, znaš. Tako da ja sam tu još disidentniji postao, pa sam potpisivao neke peticije da se tu ukidaju neki predmeti, svašta, pa su me jurili tu. Jednostavno, tu mi se javila ta neka revolucionarnost koja je za džez dobrodošla. Ovaj, da ovo, sistem nije u redu, da u ovoj zemlji muzički, jednostavno muzička edukacija ne funkcioniše, da nama treba nešto drugo, a ne ovo što nam nude. I iz ove perspektive mi je i žao što sam bio takav jer mogao sam da naučim i nekih korisnih stvari na toj akademiji. Ali, ja sam tu shvatio ok, definitivno moram da idem negde napolje. A, da. Paralelno sam počeo da radim u studiju kod Vlade Rackovića, našeg kućnog prijatelja, koji je imao Studio Odiseja, još uvek ga ima, da učim zanat iz muzičke produkcije, ali i da sviram sa njim u Beogradskom diksilend orkestru. Orkestru koji je jedini u to vreme, a mislim i u ovo vreme svirao diksilend, odnosno rani njuorleanski džez kod nas. Ja sam sa 16 godina zapravo počeo da sviram svirke za novac, i da sviram sa tim orkestrom sa ljudima koji mogu da mi budu očevi i dede po godinama. Tu je bio čuveni beogradski doajen Ljuba Matijaca, Ivan Švager, razni su to muzičari prošli kroz taj orkestar. I ja sam se tu kalio, u smislu, ovaj, tog džeza ranog, skidanja na uvo, sviranja svirki i tako dalje. I te neke korespondencije života sa muzičarima. Znači na, na bini je l’ tako. Ovaj, tako da je to sve negde išlo u tom pravcu. “Okej, ovde sam išao na Akademiju, studio, taj orkestar”, i tu sam upoznao mog drugara, ovaj, Branka, koji je, koji je bubnjar iz Valjeva, ovaj, sjajan bubnjar. I on mi je rekao, “Vidi, ja isto gledam da odem negde na ovaj, inostranstvo, na studije i tako dalje”, i gde ćemo, šta ćemo. I on je imao ideju da idemo na Berkli. Berkli koledž of mjuzik, u, u Bostonu. Gde sam ja njemu rekao, “Ma vidi nema šanse, tamo nas nikad neće primiti, ne možemo da nađemo pare” i tako dalje. Ja sam imao ideju da idemo na Grac. Pa mi je on onda rekao, “Vidi, u Gracu je već postoji srpska, odnosno ex-Yu enklava. Ako tamo odemo, osećaćemo se kao da nismo ni otišli nigde. Malo je staromodan džez koji se tamo svira i tako dalje, ajmo mi na taj Berkli, pa šta bude.” Tako da me je on nekako ubedio da mi odemo na, ovaj, audiciju. Jedna naša drugarica je već pre toga polagala i već je bila tamo. Tako da nam je ona pomogla i nas dvojica smo se našli u Dablinu u Irskoj, pošto Berkli ima svoje ispostave po celom svetu za audicije, i otišli smo, polažemo audiciju. Ovaj, položili smo tu audiciju, dobili smo nekih pola ili manje od pola stipendije, i sad je to ono bilo “Ni da odeš, ni da ne odeš.” Jer kako da odeš kad nemaš dovoljno para, kako da ne odeš kad su te primili, dobio si neku stipendiju. A Berkli je nama u to vreme zvučao, mislim, kao da ideš na Mars. Zaista je tek nekoliko ljudi iz Srbije završilo Berkli pre nas, i to je stvarno onako zvučalo potpuno neverovatno. Kao da odeš u NBA ligu sad da igraš, e. Ovaj, i malo po malo roditelji su meni rekli, okej, ja sam imao neku ušteđevinu od svirki, oni su imali neku ušteđevinu, “Ajde idi ti na jedan semestar, pa ako ovaj, snaći ćeš ti nešto, ako nađeš neka sredstva, ostani dalje, ako ne, jedan semestar će ti značiti.” I tako smo, ovaj, obojica i taj moj drugar Branko i ja nekako krenuli put Amerike, ne znajući u šta se upuštamo, ovaj, na samo jedan semestar. I evo me 19 godina kasnije, još uvek sam tamo.

PRVI DANI U BOSTONU 

Ivan Minić: Ono što znam, i i sa nekim ljudima sam pričao o tome, znam da je za ljude koji su gledali da budu što bliže ovde, da je postojala neka opcija u Budimpešti da stekneš neko znanje koje je onako dosta modernije i upotrebljivije nego što je ono kod nas. Ali realno, ako možeš da ideš na izvor, treba ići na izvor. Kako je mislim, prvo, kako je bilo uopšte doći tamo, kako je izgledao ono inicijalno život, snalaženje, i sve to. I kako je izgledalo kad dođeš u… na takvu muzičku školu?

Dimitrije Vasiljević: Pa evo ovako, vidi. Kao što rekoh, nismo znali ni taj drugar ni ja šta nas je snašlo. Samo smo znali da je to jako prestižno i da nam je to za Boga životni san. S obzirom da smo mi već imali neki naš kao džez fjužn bend ovde u Beogradu pa smo nešto svirali u Bitefu, ovamo, namo, pa smo slušali ne znam, Dave Weckl bend, ovo, ono… mi smo bili ubeđeni kako smo mi već apsolutno savršeni muzičari. Jer su nas pohvalili tu u našoj ulici i, i odbili su nam svi iz rodbine na svirci i tako dalje. I mislim, mi smo apsolutno bili ovaj, ubeđeni da, kad odemo na Berkli, da će nam trebati možda jedan, dva semestra da dođemo u sam svetski vrh. Znaš, ali uopšte nisam sarkastičan, zaista smo to mislili. Ovaj, i gle čuda kad smo tamo došli, koliko smo bili u krivu. Već posle dva dana smo ovaj onako plakali… kad smo shvatili kakvi ljudi tamo postoje i kako se tamo svira i šta se tamo dešava. A takođe i zbog drugih stvari, zato što smo došli u taj neki stan koji je ovaj bio pun miševa, koji je bio užasno prljav, koji ima onako samo jednu sobu. Ovaj rođak jedan naš koji živi u Bostonu nam je ovaj doneo svoj krevet na naduvavanje, koji je on koristio u studentskim danima, koji se odmah izbušio. Ne, on je zapravo došao sa pumpom i ovako je rekao: “E ja ću da vam naduvam 200 puta i ja idem sad.” Tih 200 puta je bilo možda ovaj dva posto od onoga koliko je trebalo da se naduva, tako da smo mi onako mrtvi umorni od puta u onom prljavom stanu sa onim miševima naduvavali krevet. I sećam se snimili smo neki video klip i ja sam ga pitao, rek’o: “Branko,” rek’o, “šta treba nama, došli smo iz ušuškanih porodica u Beogradu, imamo naš bend tamo sviramo, zarađujemo fino, škole, sve to super, lepo sve. Šta nama treba da dođemo ovde i da drndamo ovaj krevet ovde, da naduvavamo i tako dalje?” On kaže: “Ljubav prema muzici.” Jao, rekoh kako si sentimentalan. Ovaj, tako da smo naduvali taj krevet. On je naravno pukao sledeće jutro, mi smo se našli na podu. Ja sam se razboleo, dobio 40 temperaturu, on je otišao da mi traži lekove, al’ nije znao gde je apoteka, slabo smo govorili engleski. Pa mi doneo neki sok, pa kao popio ovo. Mislim tu je već krenula avantura. I sećam se da smo nas dvojica rekli, a da otišli smo na Berkli, tamo su nas ono američki sistem, jao hajde okupili su nas na onim početnim govorancijama, pa onda jao ko voli vruću picu dignite ruku, hajde ovo ono one njihove marketinške fore. Mi smo u misli to ozbiljno mesto, mislim gde smo mi ovo došli, šta je ovo čoveče? I sećam se ovaj, Branko je već gledao ovaj kako da se prebaci na New England School of Music posle dva dana, već mu se nije svidelo na Berkliju. A ja rekoh jao, ovo rekoh je za debile, nešto ne mogu da verujem gde smo mi došli. I onda smo se dogovorili, sećam se, izašli smo u park ispred stana onako je bila mesečina kao ono Dobri Vil Hanting, znaš. I bilo je kao vidi ti ja ovo moramo završimo što pre i bežimo u Srbiju nazad. Ovo je žešća glupost. Gde smo došli. Treba nam ta diploma, treba nam to znanje, samo da završimo ovo idemo dalje. Opet koliko smo bili u krivu. Pa je tu onda bilo, pošto smo živeli u tako lošem kraju, mislim gde je dosta ima kriminala i tako bili smo jedini belci. Pa nismo smeli da uđemo u taj metro, je li, pa smo 4 milje išli u jednom pravcu, 4 milje u drugom pravcu s kesama iz Whole Foods-a. Pa smo onda shvatili konačno da smemo da uđemo u taj metro, al to je već bilo posle jednog celog semestra. Ovamo smo bili fanatici za to vežbanje za muziku. Sećam se, uzeli smo znači, red veličine, uzimalo se možda pet ili šest predmeta. Obojica smo uzeli po 15 ili 16 predmeta da bismo kao što pre i što više to naučili, da bismo nabili lopatom sebi u glavu sve to što želimo. I ovaj nismo tešili sebe od tog takvog života jer Amerika nam se kao odmah nije svidela. To je strašno surovo, užasno, hrana je odvratna, ljudi su čudni, sve je užasno, strašno. To je zapravo bio odbrambeni mehanizam od našeg straha i od svega toga. I nekako smo jedan drugog bodrili time što smo sedeli besomučno i vežbali te naše instrumente. Al to besomučno, to je zaista bilo po 6, po 8, po 10 sati. To su bili vikendi, to su bili kad si bolestan, vežbaš. Zaspiš za instrumentom. Mislim stvarno smo postali onako baš fanatici. I sad mislim, ti koliko god da ulažeš u sebe, ti ne možeš da napreduješ tako brzo, mislim to ipak je jedna veština. Ja se sećam da meni ti časovi nisu bili dovoljni. Ja sam ušao u Berklee Bookstore, znači u knjižaru. Pošto inače usput u Srbiji nije bilo knjiga o džezu, improvizaciji nego smo svi neke praktikume nešto kopirali, pa ne daš, ne daš nekom knjigu da on slučajno ne nauči nešto iz nje i tako to, to je bilo to vreme u Srbiji. Odjednom ulaziš u Berklee Bookstore gde i kao ima 200.000 knjiga koje si uvek želeo. Naravno, para nemaš, al’ sećam se ja sam rekao okej našao sam neku knjigu reharmonizacije od Rendi Felca i rekao sam vau, pošto sam slušao Matiju Dedića u ono vreme slušao sam kako on reharmonizuje. Rekoh moram ja to da naučim, moram, rekoh ova je jedina knjiga koju ću ikad kupiti, samo mi ovo treba. Četiri godine kasnije, ja sam 250 knjiga posedovao, izbrao sam ih skoro. Tako da Berklee Bookstore mi je postao zapravo zamena za užinu i za hranu. Ovaj, jeo sam ono svaki drugi treći dan da bih mogao da kupim po neku knjigu jer sam knjige sam kupovao, jer nisam verovao da ću na Berkliju da naučim sve što mi treba. Znači, bukvalno je bio jedan fanatizam. Ovaj moj drugar Branko isto to radio na svoju stranu, tako da smo stvarno te dve tri godine nismo se ni sa kim družili, nismo ništa drugo radili, nismo nigde išli, čak ni preterano, samo smo vežbali te instrumente. Sećam se da smo izračunali da nam u to vreme jedan dan u Bostonu, sa sve školarinom, hranom i tako dalje i knjigama, ovaj košta nešto na primer 110 evra, što je u ono vreme mnogo bilo veća kinta nego sada. I onda smo ovako rekli, okej, mi možemo da idemo po partijima da se zezamo, da ne znam, jurimo devojčice ovo ono, mi svakako tih 110 evra svaki dan moramo da platimo. Ili možemo da iskoristimo tih 110 evra da nešto danas naučimo. I da postanemo bolji muzičari pa ćemo možda jednog dana to sve da negde naplatimo i kompenzujemo. I tako smo mi zapravo ušli u taj fanatizam i to je bilo jedno ludačko vežbanje, sviranje, sviranje, sviranje, učenje. Sećam se, kad legnem da spavam, ona tri, četiri sata noću, prosto ko sam tri, četiri sata noću spavao jer sam vežbao ili bio na časovima preko dana i tako dalje, da me grizla savest što spavam i ta tri, četiri sata što ne napredujem i što ne vežbam. Dakle u odnosu na onog klinca iz Srbije koji je mrzeo da vežba klavir i koga je to smaralo i koji je svirao na talenat, ovde je bila potpuno suprotnost. Ovde sam shvatio da želim da postignem taj svetski vrh, da želim da postignem nivo maksimalan koji iz mene može da izađe i to je postala pasija. To je zaista postala apsolutna pasija i hobi i profesija i šta god hoćeš. 

ŽIVOT I UČENJE NA BERKLIJU 

Ivan Minić: Kaži mi, iz ovoga što pričaš vidim naravno da s jedne strane, je l’, nije ti se svidelo, ali si uvideo potencijal.

Dimitrije Vasiljević: Tako je.

Ivan Minić: Kasnije ti se i svidelo. Sve ok.

Dimitrije Vasiljević: Tako je.

Ivan Minić: Mislim da taj momenat, što ono, što je hrana užasna i sve to, da je to tako zato što tamo da ne bi bilo tako, moraš da znaš šta radiš. A ovde možda svratiš bilo gde i ta hrana će da bude super.

Dimitrije Vasiljević: Tako je, tako je.

Ivan Minić: Ovaj, i kao, takva smo zemlja. Imamo hiljadu i jednu manu, ali kao, hrana nije jedan od problema. Ovaj, a tamo zapravo, zapravo moraš da znaš. A ali ono što mi nisi rekao jeste, u akademskom smislu, rad sa ljudima tamo, profesori, asistenti, svi koji su oko tebe, kolege, studenti, kako je to izgledalo?

Dimitrije Vasiljević: Pa vidi ovako, to je ono što me je izvlačilo iz te neke svakodnevne fjake. Znaš kao, jao ljudi ti se keze u lice, u prodavnici, kao što su svi ovako fejk, mislim šta je ovo, loša hrana.

Ivan Minić: Hi, how are you today, i ti odgovoriš, i ona se zbuni.

Dimitrije Vasiljević: I ona se zbuni, jer nije očekivala odgovor. Ali zašto niko ne odgovara, ali ja nisam odatle. Drugo bilo kao: na čemu su ovi ljudi? Znači zašto mi se svaka kasirka smeška? Šta oni to uzimaju da i ja uzmem da budem lep, razumeš? Pa onda mislim, znaš ono, vešernice koje ne peru dobro ono ovaj garderobu, pa ti kao triput opereš garderobu i se i dalje osećaš, mislim, znaš, sve na šta nisi navikao s čim moraš da živiš. Ovaj i to je onda ono bilo kao glupi Ameri, mi smo jako pametni, oni su svi glupi, i ovo je sve ovde bezveze. I to te je negde vadilo, taj dinajal te u stvari vadio iz te iz fjake. I ovo što si me sad ovaj pitao, profesori i studenti koji su stvarno bili svetla tačka. Znači, okej, da se razumemo, Berkli jedna ogromna ogromna zdanja, ogromna ustanova, gde ti imaš ono i žito i kukolj. Prva dva semestra smo uzimali bože pomozi, časove koje smo morali, ali već posle smo mogli da biramo da uzimamo bolje profesore, da uzimamo zanimljivije časove i tu je stvarno krenulo ovaj ono što je ono zbog čega je taj Berkli toliko ovaj zanimljiv i toliko dobar. A to je dakle ne samo učenje od fenomenalnih profesora koji su većina njih i zvezde, imaju svoje karijere i tako dalje, nego zapravo spajanje i džemovanje sa tim studentima tamo. Znaš ono, odlazak na te probe, sećam se moje prvi, moje prvo snimanje u studiju je već bilo negde krajem prvog semestra, gde sam ja ušao i odmah ti daju ono note, čart, imaš 10 minuta dok onaj podigne sistem tamo u ovaj u režiji i nema proba, broji se i svira se, nema probe, nema vežbanja, nema ništa. Idemo brojiš, sviraš i to kako je ostalo, tako ostane na snimku. Kako si odsvirao. Sad dobro, to je studentski snimak za koga nikog ne boli uvo, ali to je jedna dobra simulacija prave scene. Na šta se na kraju ceo Berkli svodio? Svi časovi koje smo imali, svi džem sešni, sve što smo radili, je zapravo bilo tako koncipirano da izgleda kao simulacija prave scene. Uključujući ono ne znam, imaš čas bendova, nešto se razboliš, ne možeš da dođeš i ti si dužan kao student da pošalješ svoj sub, odnosno da pošalješ zamenu nekog drugog, ko će biti ili tako dobar kao ti, ili još bolji od tebe. Ne smeš da pošalješ nekoga ko je lošiji od tebe, je l’ tako? Jer se ti time treniraš da ćeš tako raditi, to je neki kodeks muzičarski da ćeš tako raditi i na pravoj sceni. Tako i to snimanje, sećam se ja sam bio očajan kad sam završio to snimanje, kako ništa nisam dobro odsvirao i ništa nisam umeo, pa su me tešili, odveli su me na pivo i tako dalje, al’ tu kreneš da učiš u stvari celu tu priču. I taj Berkli je zapravo bio, i svi ti profesori i svi ti studenti, su zapravo bili jedna fenomenalna simulacija, jedno igralište, jedan playground za sve ono što će me kasnije dočekati i to je negde i glavna razlika. Često me pitaju prijatelji i novinari, koja je razlika između ne znam srpskog muzičkog ili nekakvog drugog školstva i američkog? Rekao bih da je glavna razlika u tome što se u Srbiji mnogo polaže a a a, ovaj, na teoriju. Na istoriju. Dok u Americi je praksa u pitanju. Znači, da vidimo mi kako ćeš se ti snaći kad završiš ovu školu, kad dobiješ tu diplomu, super što ti imaš diplomu Berklija, ali da vidimo mi šta ti znaš da sviraš. Da vidimo da l’ znaš da se ponašaš na svirci, da vidimo da l’ znaš da zakažeš, ugovoriš koncert i tako dalje. Dok ovde to nije slučaj. I to mi je mnogo značilo, dakle to neko bacanje u vatru konstantno. Eto.

Ivan Minić: Još jedna od od stvari koja mislim da da je važna u ono razvoju mlade osobe i tako je bilo sa mnogim ljudima s kojima sam pričao iako nije svaka škola tamo takva jeste taj internacionalni momenat.

Dimitrije Vasiljević: Mhm.

Ivan Minić: Što su tu, okej, možda ne najbolji mladi ljudi iz celog sveta, ali neki od najboljih mladih ljudi iz čitavog sveta su prošli sličan put da bi tu stigli. Svi su naravno motivisani, ali svi sa sobom donose i neke specifičnosti svojih kultura i svoje jezike i sve ostalo. I daju ti mogućnost da zaista postaneš građanin sveta uz njih.

Dimitrije Vasiljević: Tačno. Tačno, tačno. Da, pa vidi, ovaj, ja sam prvo, isprva dakle na tom Berkliju, u tom Bostonu tih prvih nekoliko godina, bio jako uplašen upravo od toga što si ti rekao. Imao sam veliku ksenofobiju. Koju sam shvatio da negde ne vučem iz svoje porodice nego je ona možda negde na nekom nacionalnom nivou, je li? Prošli smo bombardovanje. Prošli smo raznorazne torture od strane zapadnog sveta. Nije bilo svejedno otići u tu Ameriku, barem ne meni koji sam pričao tradicionalno vaspitan, i reći e sad super, evo svi su tu, divno, diversity i tako dalje. Imao sam otklon. Moram da priznam, to imao sam otklon i bilo mi je teško da uđem u celu tu različitost, svih tih opredeljenja, nacija, kultura i tako dalje. Nego sam ja odreagovao na to potpuno suprotno, ja sam se zatvorio i počeo više da cenim svoju kulturu. Znači recimo, postao sam vernik tada. Postao sam veći patriota. Kompozicije prve koje sam počeo da da da da pišem su bile veoma ovaj a am a influensovane, imale su vel veoma veliki uticaj srpske i balkanske muzike neparnih metara i tako dalje. Što je sa jedne strane bilo jako dobro, zato što ja dok sam živeo u Srbiji, nisam uopšte obraćao pažnju na ono što je kvalitetno, što mi imamo ovde i neku našu istoriju i tako dalje, ali sam u jednom trenutku počeo da preterujem. I ovaj shvatio sam da je to opet neki onaj dinajal, neko neko odbijanje i pobijanje mesta na kom sam ja, na kom živim. I video sam druge ljude iz Srbije koji su i posle mene dolazili, i pre mene, i za vreme mene, koji su se mnogo lakše uklapali u tu sredinu, u tu raznolikost. I kao odmah su negde krenuli da konverziraju s tim drugim kulturama, a ja sam bio zatvoren. I shvatio sam da nešto nije u redu i tek kad sam otišao u Njujork, a u Njujork sam otišao posle Bostona na master studije na NYU, ja sam zapravo počeo da se otvaram. Znači trebalo mi je neko vreme da me taj kulturošok iz Srbije prođe. Da ja shvatim da u stvari nisam gori od sve dece, što sam iz Srbije, da nisam neko ko ne zaslužuje pažnju drugih, da moja kultura nije najgora od svih. Nego naprotiv. Da je zapravo to ono što čini moj identitet. Što čini da znam odakle dolazim, al da je to ono što me otvara ka drugima. Da je to ono što ja mogu da pružim kao svoj doprinos drugima. I tad sam ja počeo da se otvaram. I tad sam negde prihvatio onako kao jednu ogromnu lepezu, jer Njujork je inače takav, ti znaš bio si, išao si, radio si tamo. Ovaj, Njujork je najmanje američki grad. Mislim tamo stvarno imaš svih tih uticaja, imaš ne znam grčki deo grada, brazilski, ovaj, onaj i tako dalje i tu sam se ja tek povezao sa svim tim ljudima, svim tim kulturama, počeo da sviram sa mnogima različite vrste muzike i tu sam onako počeo stvarno da dišem punim plućima u Americi i da, i da shvatim da je taj diversity i da je ta raznolikost zapravo jedan ogroman dar koji sam ja dobio, a ne nešto čega treba da se klonim i da se krijem.

KAKO SE SEMESTAR PRETVORIO U 19 GODINA

Ivan Minić: E sad malo si mi naglo preskočio, došao si na semestar. A ostao 19 godina. Pa sad da vidimo ovaj, kako se semestar pretvorio u celo školovanje. Jer mislim da je ta priča kada si je ispričao, ovaj, mislim da je ono, cela prostorija se smanjila za 50 kvadrata onda se povećala za 50 kvadrata. Jer to su neke životne odluke koje za koje moraš biti hrabar. I mora stvarno da ti je stalo, da stvarno nešto želiš i voliš, što mislim da mnogi ljudi nikada u životu nisu doživeli. Nikad nisu imali tako nešto.

Dimitrije Vasiljević: Da. Pa evo reći ću ti, znači, ono što sam ti pričao kao idi ti na jedan semestar pa da vidimo kako će, kako će biti, pa se vrati posle toga, desilo se tako da mi je nažalost baka preminula 15 dana nakon što sam dospeo na američko tle, i ovaj, i zaista, što je naravno bio jako tragičan događaj, ali je moja porodica kasnije odlučila da se stan u kom je ona živela proda i da se najveći deo tih sredstava uloži u moje školovanje. Što su mnogi naši prijatelji, poznanici i tako dalje doživeli kao, pa ovi potpuno nisu normalni. Mislim stan se stan se ne prodaje pogotovo za takvu neku suludu ideju, Dimitrije ide, već je završio jedan fakultet znači u Srbiji, fakultet muzičke umetnosti. Ide na neki džez, šta šta šta šta. On nek svira dete kad voli, ne mora da se školuje. Pa da, nek svira, pa da stva mora da se školuje za to i kao, drugo kao, što mora najjača, najskuplja škola za to ima u Evropi, mislim šta šta šta, šta ćemo to u životu? Ali ovaj, ali sva sreća te su stvarno mene moji roditelji maksimalno podržavali u svemu pa i u mojim suludim ovaj poduhvatima, i oni su rekli, na početku kad su me slali, ne znamo kako ćemo izdržati, i ne znamo šta će biti eto ne bude jedan semestar, dva semestra, ali mi smo tu uz tebe. I naravno i moja ovaj a šira familija i tetka i tako dalje, koji su to podržali. Uh, i ja sam tako eto, prodavši stan, prvi, bilo je posle još jedan. Ovaj, otišao, otišao i omogućio sebi da završim taj Berkli. Inače sam tamo imao stipendiju koju sam kasnije podizao sa 40% na nekih 90, 95%. Tako da sam ja negde da kažem odradio i svoj taj deo, nametnuo sam se tamo koliko sam mogao. Al’ to nikako ne bi bilo dovoljno, da nije bilo ovog stana i te stvarno maksimalne podrške moje familije, koje, ide, mozak su punili glavu, da nisu normalni, odgovarali ih i s leđa i tako dalje, ali oni na svu sreću eto oni nisu to slušali. Posle, kasnije u u Njujorku sam isto ovaj bio u poteškoćama kad sam otišao na master jer tamo nisam imao nikakvu stipendiju. Pošto NYU po svojoj politici tadašnjoj, ovaj, nije pružao mogućnosti stipendiranja stranih studenata, ali sam ja uspeo da izdejstvujem od šefa odseka džeza tadašnjeg da postanem adjunct profesor, što je znači student profesor, gde sam predavao klavir koji sam i sam studirao. Ovaj, i imao sam jako dobru platu za jednog studenta stranca. Tako da sam od toga uspeo jedan deo mastera da isfinansiram. A opet drugi stan koji smo mi imali, koji smo izdavali u Beogradu, je takođe ovaj prodat i deo tih para je ovaj takođe mi poslužio za završavanje ovaj, mastera, master studija. Tada sam ja već krenuo i da radim. Radio sam sve i svašta, nešto i svirao sam, ali sam najveći deo para dobio, bio sam klovn u Gymboree Play and Music-u. Radio sam s malom decom, s njihovim roditeljima, tako da je to bilo zanimljivo, uveče sviram svirke, dođe i taj Karnegi hol i Kenedi centar, a ovaj, a ujutru radim kao zabavljač male dece.

Ivan Minić: A ostatak vremena si na masteru.

Dimitrije Vasiljević: A to ostatak vremena na masteru, da.

Ivan Minić: A kaži mi, ako bi uporedio znači, to šta si dobio na Berkliju. Kako kako gledaš na to, i zašto uopšte master? Šta će ti?

Dimitrije Vasiljević: Pa evo sad ću ti reći. Znaš kako, nama su ovaj, pogotovo nama iz iz istočne Evrope i zemalja trećeg sveta, uvek punili glavu kako je Berkli jedna ogromna institucija, fenomenalna gde ti kad dođeš, pojaviš se, tamo prva te dočekuju sa ovaj crvenim tepihom. A onda te isprate sa još crvenijim tepihom, ti dakle postaješ zvezda samom činjenicom da si otišao na Berkli i tako dalje. To je naravno njihova marketinška fora. Berkli jeste odlična škola, al’ oni su ipak samo škola. Ti napraviš tamo neke fine kontakte i tako dalje, ali u suštini, kad završiš taj Berkli nikoga nije briga. Ti si opet svoj na svom i to ti je, što ti je. Ja sam negde u to vreme kad sam završio Berkli, završio sam ga za tri godine, zahvaljujući ovaj, svom pređašnjem muzičkom znanju i muzičkim školama i to, akademiji. Nesrećno ja sam uspeo da istestiram dosta predmeta, tako da uzeo sam os umesto četiri, ja sam ga za tri završio. A zaboravio sam da kažem da sam i muzičku akademiju u Beogradu isto za tri godine završio, treću i četvrtu sam dao, tu su mi isto rekli ti si lud, nisi normalan, to niko nikad nije radio. A ovaj al ne, nisam to uradio jer sam mnogo ambiciozan i što sam štreber, nego zato što me je ona nervirala pa sam hteo što pre da odem u Ameriku. A ovaj, a Berkli sam što pre završio da bih uštedeo pare, je l’ tako? Tako da sam video da dosta mojih vršnjaka i kolega ide u taj Njujork, koji je je l’ blizu Bostona, da se tamo kali i da svira u toj areni, i koliko god da je to negde mene pre to plašilo, shvatio sam da je to neki prirodan put. Al’ kao, šta ja sad da radim u Njujorku, odjednom? I onda sam bukvalno smislio da idem na taj master, jer sam shvatio da ajde, kad već idem u Njujork, treba mi nekakvo, nekakvo opravdanje što idem tamo, nekakvo institucionalno opravdanje, neka to bude master a neće mi škoditi da imam još jednu instancu školovanja. I NYU sam baš izabrao tako nekako intuitivno, ja se uopšte nisam ni raspitivao za druge škole. Mislim ima i Manhattan School of Music i tako dalje. Ja sam video da Žan-Mišel Pilk, meni jedan od omiljenih džez pijanista predaje na tom NYU, i ja sam samo rešio da ja želim tamo da idem. Položio sam audiciju i prešao u taj Njujork, i opet ti je ovo nanovo. Opet iz početka. Ne poznajem nikog u tom gradu, opet nov stan, opet ono nabavljanje stolice, kreveta, svega ostalog i tako dalje. I ovaj, i tu sam se razdvojio sa tim mojim cimerom i drugarom Brankom. On je otišao svojim putem, ja sam prvi put tada sam zapravo živeo u Americi. A tad koliko god da sam bio uplašen, da, sećam se evo, ima jedan taj jedan taj jedan emotivan momenat, noć pred odlazak u Njujork, iz iz Srbije, iz Beograda, mene uhvati takva panika, već sam znači položio, već je plaćeno, već je sve sve sve sve sve, znači avion ujutru poleće sa sa tadašnjeg Surčina. I ja kažem mojima: “Ja ne idem u Njujork, ostajem u Srbiji.” Pa kako ne ideš, šta? Ma ne mogu, ne mogu, prosto znaš ono, letiš u potpunu nepoznatu sredinu ponovo, i dalje ja nisam sa Amerikom tad bio načisto, i dalje ja nisam voleo tu sredinu i tako dalje. Ne znaš šta tamo radiš, ne znaš zašto ideš. Svi ti pričaju ono, aha upisao si još jednu školu da malo kao odlažeš život, i tako dalje.

Ivan Minić: Odlažeš vojsku.

Dimitrije Vasiljević: Odlažeš voj, hajde to je bilo al ne ne smem da kažem, znaš. Ovaj, i sad kao treba opet da idem tamo. Ja kažem ma ne ne, a e sad znaš onaj đavolčić na ramenu ti priča ma šta ćeš tamo ljudi su u pravu ostanu i ovde može da sviraš neke tezge, malo šta evo ovaj se vratio, onaj se vratio, bio si na Berkliju završio si, šta ćeš dalje gde ćeš sad. I ja saopštim mojima noć pred pred let ja ne idem. I oni ljudi mislim to s to su mi uvek govore, govorili su mi kao jedna od onako najtežih odluka koju su doneli. Sećam se ćale moj pokojni rekao: “Slušaj ti ideš sada. Znači, živ, mrtav ti ideš.” I pričao mi je posle, kaže: “Srce nam se cepa, jer kao, kako da dete oteraš koje kaže ja ne želim da idem tamo plašim se, ne znam šta ću tamo.” Kako da ga oteraš? Kaže: “Vidi idi pa se vrati, ako ti se ne sviđa, ideš.” Kraj. I sećam se tu su bile i suze i vika, i dreka i šta sve nije bilo. Oni su me bukvalno odvukli na taj aerodrom. Ja sam imao, sećam se anksiozni napad, gušio sam se u tom avionu dok sam išao tamo i tako dalje. Stigao sam u stan u kome nisam imao klju nisam imao ključ za taj stan, tad cimerka mi je nešto ispalila pa me nije ostavila pa sam nešto spavao u antreu maltene taj prvi tu prvu noć. Mislim nema internet. Sad čovek, Bože, onako baš sam se osećao kao klošar zadnji. Al sam nekako preživeo to i nastavio dalje i onda je krenulo ono. Onda sam shvatio lepote Njujorka, onda sam shvatio da ja mogu da odem i da šetam po tom Menhetnu ceo dan, niko me ne zna nikog ja ne znam, idem provaljujem, ono, opet nemam pare za hranu nemam ništa, ali lepo je bilo. Sećam se jedno od prvih večeri, svirali su neku ono karipsku muziku u Washington Square Parku, ja sam otišao na neki prijem studenata i bili su neki oni kokteli neki proseko, ja sam popio dva tri razbio sam se onako na gladan stomak i ja sam izašao i igrao sam na tom Washington Square-u, 2 sata sam igrao, ja ne sećam se uopšte te večeri. Onako sam se znaš ono, potpuno te niko ne zna ono, i tako je bilo dobro. I tu sam u stvari shvatio gde sam. Prvi put. Tu sam shvatio da zapravo moj život ono, nema granice, nema kraja, da je samo nebo granica i tu sam se osećao, osetio prvi put slučajnim nomadom. To je negde iskovana ta fraza koja je sad neki moj alijas, tako sam kasnije knjigu i album nazvao. Da sam ja zapravo neko ko je slučajno se tu našao, al koji ima nomadsku dušu. Neko ko ima avanturistički karakter i neko ko zapravo u stvari konačno izlazi iz okrilja roditelja, posle koliko pet šest godina već u Americi, izlazi iz okrilja te svoje male Srbije koju toliko voli i koji toliko ne da u srcu, i tu shvatam čekaj bre, ovo je svet. Ovo je sve, ovo sve može da bude moje. A bez da postane moje. I tu sam se otkinuo, mislim da to veče na Washington Square Parku ja sam se otkinuo, i onda je bilo ono idem gde me noć odnese, idem gde me dan ponese, upoznajem koga god sretnem i do jaja mi je.

NJUJORŠKE PRIČE

Ivan Minić: Imao sam taj momenat ovaj, u Londonu jednu noć u četiri ujutru tokom Olimpijskih igara na jednom od gradskih trgova, milion ljudi. Ali niko nije to znači to nije nekakvo dešavanje, jednostavno svi su se nekako u četiri ujutru skupili na kraju tu. I sad odatle će se raširiti svako u svoj hotel i smeštaj, šta god. Ali u tom trenutku su svi tu. I ja mislim da ima 200 nacija.

Dimitrije Vasiljević: Da, da.

Ivan Minić: E Njujork je isto takav samo svaki dan.

Dimitrije Vasiljević: Samo svaki dan, to je to, to je to.

Ivan Minić: Ja sam bio desetak dana sa sa dvojicom bliskih prijatelja. To je bila ono varijanta kad je kad je napravljen direktan let, poklon za rođendan.

Dimitrije Vasiljević: Da da, super.

Ivan Minić: I kao, brate, nema bolji poklon za rođendan. Znači jer u jednom trenutku moraš da odeš. Možda ti se svidi neće ti, al nisi video ništa ako nisi video to.

Dimitrije Vasiljević: Jeste jeste.

Ivan Minić: I mi suštinski, to mi je žao, mi suštinski nismo sišli sa Menhetna ni jednom. Znači mi smo svih sedam dana proveli tu, ali naravno, ja sam prvo veče otišao prosetao se da vidim Chrysler Building. Da vidim Empire State Building uživo, jer znaš kao, to je ipak nešto specijalno.

Dimitrije Vasiljević: Da, da, da, da.

Ivan Minić: Ali sećam se tog momenta. I opet, to nisam doživeo ni u jednom drugom gradu. Nisam doživeo ni u L.A.-u kad sam bio, ni u San Francisku, ni nigde. Ali hodaš ulicama i konstantno imaš dejža vi jer si negde video taj kadar u nekoj seriji, u nekom filmu si video taj ćošak, taj natpis. Možda nije bio taj kafić tu ali znaš ono, još one zgrade od braon cigle.

Dimitrije Vasiljević: Jeste, jeste.

Ivan Minić: Znači, svakako sam video, ja sam sa svaku zastao i gledao, i gledao, pa onda 10 metara pa gledam, gledam, neverovatno. Nigde to nisam osetio na način na koji sam osetio tu, i onaj momenat onde onaj, oko Madison Square Garden-a i svega tu, onaj jedan trenutak kada zalazi sunce, i kada tačno pada kroz tu ulicu, i ja stojim ovako, ja se smrzo, al’ sam ga slikao 50 puta u suzama.

Dimitrije Vasiljević: Da da da. To je to.

Ivan Minić: Gledam jote, kako sam ja sad ovde?

Dimitrije Vasiljević: Jeste, jeste.

Ivan Minić: I zašto ja čekam mog prijatelja već četiri sata ispred Macys-a da završi kupovinu.

Dimitrije Vasiljević: Al znaš al kad, al kad to pominješ, upravo to, znaš ono, kad ti je teško. Meni je tako bilo, kad ti je teško i kad si gladan si, ne znam nostalgija te udari i tako dalje. Ti hodaš tim ulicama, i ako ništa ti znaš barem da si na tom mestu u centru sveta. Place to be. Znaš da si na pravom mestu, gde može da ti se desi to nešto o čemu sanjaš ili možda nešto o čemu ni ne sanjaš. Znaš, i to te spašava, to te vadi iz svih kriza. Jer kao, nisam bar na pogrešnom mestu, nisam u nekom zapećku. I mislim da mnogi ljudi negde čak ovaj, odu u drugu krajnost, pa ceo svoj život ostanu u tom Njujorku iako se muče i nikad ne postignu to nešto, jer kao bar sam na pravom mestu. Ovaj, ja shvatam, zaista da ko god drži do sebe i želi neku internacionalnu karijeru u bilo čemu, treba da ode u taj Njujork ili sličan grad, koji je košnica, koji ludilo, i da proživi tamo neko vreme. Možda ne ceo život je l, ali neko vreme da oseti šta to znači, i onda posle nek ide gde mu se sviđa, dalje. Ali ja sam taj Njujork, zaista iskreno zavoleo i kažem, pored Beograda, mi je onako nije fraza, nije neko foliranje, stvarno mi je pored Beograda, grad koji smatram svojim. I u kom se onako snalazim žmureći, imam svoja neka mesta, svoje štekove, svoje ljude. I uvek i dan danas, idem puno u njega i sviram, ali uvek volim da odem u njega, i uvek me ovaj, zapahne neka posebna atmosfera i neka ono neka nostalgija baš kao kad sam u Beogradu.

Ivan Minić: Ja sam imao dva negativna osećanja koja su mi ostala i jedno jedno neverovatno pozitivno. Ovaj prvo negativno osećanje je uz dužno poštovanje, koliko je sve prljavo.

Dimitrije Vasiljević: Apsolutno, da. Apsolutno da. Znači, ono silaženje prvi put u metro, i kao držim se za rukohvat, i je l se držim ovde za rukohvat, nikad rukohvat nije čist. Ali, mislim ovde ti neće ostati crno posle rukohvata tamo hoće.

Ivan Minić: Da, da.

Dimitrije Vasiljević: I uh mi smo bili sticajem okolnosti u u, ovom nekom periodu bilo je mnogo vruće. Ali nije imao to što je mnogo vruće, to mi nije toliko smetalo, jer opet, da je vruće na nekom drugom mestu, pa i nekako ti ne smeta. Ali taj momenat da, onom na mnogo mesta posebno kad nađeš u neki male uličice između velikih i to sve, onaj miris.

Ivan Minić: Da, da, da.

Dimitrije Vasiljević: Onog smeća, koje je na ulici i oni to pokupe brzo. Ali ono se cedi i isparava, i imaš taj neki organski momenat koji kad ti uđe u nos ono.

Ivan Minić: Apsolutno, vidi mi miris đubreta, miris Subwaya, metroa dole.

Dimitrije Vasiljević: Brate.

Ivan Minić: E pomešan sa mirisom ovih fast foodova i tako dalje. Ja sam inače sinesteta. Jako mi puno znače mirisi, tako da mirisi su mi kupili, sve ono što sam mrzeo kad sam došao, posle sam zavoleo. I sad kad osetim taj užasni miris krene mi suza. To mislim…

Dimitrije Vasiljević: Ali, znaš šta mi je, ono jedno od od od najlepših sećanja? Ovaj obišao sam mnogo zemalja pojedinačno. Veliku većinu onoga što sam hteo. Nisam još Južnu Ameriku i Australiju. Doći će i to u nekom trenutku. Ali nigde nisam osetio to što sam osetio tamo, da sam se u tih sedam osam dana, jedno četiri puta ozbiljno zaljubio, u devojku koja prođe. Koja je nestvarno lepa i sve su različite. I koja je samo ono ne znam, medicinska sestra, koja nosi njihovu uniformu, nije našminkana ima vezanu kosu, ali ona je najlepša žena na svetu. Onda isto tako ne znam, dva dana kasnije prolazi tako žena koja radi negde u nekoj banci, kao neka službenica radi na nekom šalteru, to je to. I kao, ali znaš kao ne…

Ivan Minić: Čekaj, je l’ te to ne podseća na još neki grad koji znaš? Na Beograd?

Dimitrije Vasiljević: Ali u Beogradu ja da nađem takvu devojku koja nije agresivno našminkana, to su jako male šanse.

Ivan Minić: Dobro, to to se slažem da naročito u poslednje vreme, da, da. Potpuno neupadljivo.

Dimitrije Vasiljević: Jeste, jeste. Ona je neupadljiva, ti kao da si ono, kao da si van fokusa potpuno je on da ona prođe, i ti se izgubiš.

Ivan Minić: Jeste, i u metrou ili da apsolutno, da slažem se.

Dimitrije Vasiljević: Neverovatno. Naravno, tad sam prvi put, jer kao u toga nije bilo u u prethodnim mojim posetama Americi. Prvi put video i ono ljude koji su u ozbiljnom problemu pa su ono polugoli sa narkoticima, sa svim ostalim kao, nisam se osećao ugroženo ni u jednom trenutku. Ja vidim da je on u problemu i on, ali on nije krenuo ka meni da nešto uradi. On je u problemu i meni je žao. Ali, kao.

Ivan Minić: Možda nisi išao na prava mesta, da doživiš nepriliku.

Dimitrije Vasiljević: Nisam. Nisam i žao mi je što što nisam malo proširio tu celu priču, ali ti momenti o kojima ti pričaš, ono, taj trenutak u 5 do 5 je trenutak kada ja želim da nestanem na 45 minuta jer odjednom su izašlo milijardu ljudi na ulice, ne može da se hoda, ljudi gaze jedni preko drugih i sve ostalo. E kad prođe to, kad prođe 6, pa tamo negde od 6:30, 7, 8… u svakoj ulici postoji neki ćošak u kome je nešto i svuda je dobra atmosfera. Svuda su nasmejani ljudi.

Ivan Minić: Mhm.

Dimitrije Vasiljević: Da li je to kafica, ceđeni sok ili je burger joint ili je nešto tog tipa, ali, kao sve je savršeno. I ti sedneš i savršeno.

Ivan Minić: Tako je. Tako je.

Dimitrije Vasiljević: Ne treba ti ništa više, ne fali ti ništa.

Ivan Minić: Jeste. I imaš taj osećaj i iz nekog razloga, znaš ono, svi znaju da puste dobru muziku.

Dimitrije Vasiljević: Tako je i i i, meni je meni su uvek fascinantni ja strašno volim taj njujorški subway zato što tu bukvalno vidiš ono priču Njujorka u malom. Ne znam na ono na E i F liniji, vozovi koji idu iz Queens-a i tako dalje ka Menhetnu, tačno vidiš kako se menja sloj stanovništva, kako se približavaš Menhetnu i Central parku, al’ znaš ono možeš da vidiš i super poslovnog lika sa akt tašnom i ono kao najnovijim preskupim cipelama, i da vidiš šljakera koji radi na nekom gradilištu i da vidiš super ribu i da vidiš klošara, svi su zajedno u tom vagonu.

Ivan Minić: I da vidiš nekog ko, ti izgleda kao osoba koja ima najmanje šanse na svetu da čita knjigu, kako čita knjigu.

Dimitrije Vasiljević: Tako je. I knjiga nije bezveze.

Ivan Minić: Znači, knjiga nije ono neki besmisleni self help, nego je ono nešto ozbiljno i kao okej.

Dimitrije Vasiljević: Tako je, tako je, tako je. Upravo to. Onda imaš ono različite linije koje su specifične po nečemu. Recimo L train koji ide u Brooklyn zna se tu su uvek hipsteri. Uvek je onako ekstravagantno obučena omladina, nema nikog iznad 30 godina i tako dalje. Tako da su meni, meni je fantastičan taj ovaj subway život. Imaš fenomenalne muzičare koji dole sviraju, i tako. Tako da sam uvek voleo da idem subwayem, ovaj, više nego u Uberom u Njujorku. I to je ono za divno čudo birao sam da idem težim putem zato što je sceničniji.

PRVI ALBUM, MENADŽERKA I KARNEGI HOL

Ivan Minić: Kaži mi, tvoj dolazak tamo je dakle imao za cilj da nastaviš, da dođeš u centar sveta i, kao, performer i sve, da budeš i aktivan u akademiji. Ali kako je izgledalo to kada si zapravo, počeo da nastupaš, počeo da sviraš?

Dimitrije Vasiljević: Da, kad kad sam prešao iz studenta u profesionalca. Da.

Ivan Minić: Pa to.

Dimitrije Vasiljević: Pa, sećam se tog, tog prvog albuma kog sam put “Silvana” se zvao kog sam bukvalno iskomponovao u roku od dve nedelje, ono neprekidno. Znači samo mi je naišla inspiracija, i tačno u meni postalo sve što treba da postoji i veština inspiracije, život, sve. I sedeo sam u toj svojoj maloj sobi u Astoriji u Queens-u, i komponovao, to je bio neki oktobar. I pare koje sam namenio za plaćanje rente u novembru sam iskoristio da platim studio da snimim. I onda je došla ova stanodavka i bunila se i htela da me izbaci na ulicu, ja sam uspeo i kod nje nekako da izdejstvujem, sa jednom flašom boljeg vina, da mi odgodi ovaj, rentu za sledeći mesec. I tako sam ja nekako uspeo i da ostanem u stanu, da ne budem izbačen na sneg, ali i da snimim taj moj prvi album. I tu sam zvao drugare naravno iz škole, koje sam znao, koji su isto već bili u Njujorku, svirali i tako dalje. I ovaj, tu sam negde na tim svirkama upoznao i svoju prvu menadžerku. Ovaj koja, s kojom sam se sprijateljio i koja mi je puno pomogla zapravo ovaj, da… uh, da počnem da sviram na elitnijim mestima. Da imam, bolju publiku, da napravim taj neki kako bi ga zvao ekosistem fanova. Jer da se razumemo, mislim Njujork je ogroman grad i meni je uvek bilo čudno, što ja kao neki potpuno neafirmisani klinac iz Srbije, koji kao, ajde, možda ne svira loše, al kao, nije to još to u tom trenutku, ima pun klub. Ili punu salu kad svira negde. Kad u tom trenutku u Njujorku 20 ili 30 svetskih zvezda svako veče svira. Što bi neko došao kod mene? Ali Njujork je toliki da, ti imaš publiku za sve. Drugo postoje ljudi kojima nije fora da odu na renomirane muzičare. To im je dosadilo. Nego je njemu baš fora da ode na nekog klinca Dimitrija, neafirmisanog, koji kul svira. I da kaže svom kolegi: “Ej, što sam provalio jednog klinca, samo ja znam za njega. Aj vodim te sledeći put da ga čuješ.” To je prosto prestižno. Zahvaljujući tim ljudima, zahvaljujući naravno i našoj dijaspori, i tako dalje, i ovaj, mojoj menadžerki, i još nekim prijateljima koje sam usput upoznao, ja sam zaista imao dobru posetu na tim svojim svirkama. I to je nekako išlo, čak, čak smo došli do toga da kad odem da sviram u Washington D.C. ili negde drugde, ti ljudi me prate, idu vozovima, idu kolima, isti ljudi se pojave i na tim svirkama. Što je bilo impozantno. I tako sve bolje i bolje svirke. Onda se snimio i drugi album, odnosno moj prvi solo klavir album koji se zvao “Metafora” u Jonkersu u Oktaven Audio studiju. To je sad već bio imali smo i bolji budžet, i boljeg tonca i to je već sve negde išlo, samo po sebi. Pa su tu počeli neki ono ambasadori, konzuli da dolaze na moje svirke. Jer moja menadžerka je imala prilično prilično dobro ovaj kako bih rekao… dobra poznanstva. Radila je na na na, veoma bitnoj međunarodnoj organizaciji. Tako da je na kraju došao taj Karnegi hol kao jedna kruna tog dela života i karijere. Ovaj i on je došao relativno brzo, ja sam se u Njujork preselio 2011. godine, uh, pa sam imao jedan lom. To sam zaboravio da kažem, nakon nekoliko meseci ja sam se vratio. Jer mi je ponestalo para za master i proveo sam godinu dana u Srbiji. Tu sam svirao neke svirke koje baš nisam voleo, bio sam na birou za nezaposlene i tako dalje. I to mi je negde isto značilo, da shvatim koliko u stvari meni Amerika znači. Koliko ja zapravo želim da se vratim nazad u Ameriku. I opet uz pomoć mojih roditelja, rodbine, mog nekog ovaj truda i tako dalje, ja uspem da se vratim, i u tom drugom navratu u Americi, to se znači desilo sve, to pretvaranje iz studen, završetak mastera, pretvaranje iz studenta u profesionalnog muzičara. Upoznavanje menadžerke. I ovaj, došao je taj Karnegi hol, znači mart 2014. godine, tri godine nakon što sam se preselio u Njujork, gde sam doživeo nešto što nikad ni pre, ni posle toga nisam doživeo a to je da kad sam se pojavio u toj sali, koja je bila puna. Ovaj, to je bila Weill, Weill sala, Karnegi hola… ljudi su ustali, i imao sam ne znam, tro ili četvorominutnu ovaciju, standing ovation pre početka koncerta. Dešavalo mi se puno puta nakon toga da imam standing ovation nakon, al’ pre početka koncerta… I to je bilo zanimljivo zato što je tu publici, bilo zapravo puno ljudi koji me znaju. Znači taj ti neki fanovi, ljudi koji me, već me slušaju, i kojima je bilo drago da zapravo sa mnom budu zajedno na tom mom putu. Da me prate kako sam od klinca koji je svirao u nekim tajlandskim restoranima pre sedam godina u Bostonu ili u po nekim sumnjivim onaj putujućim klubovima i tako dalje, došao do takvih nekih sala. I oni su to negde videli i kao svoj uspeh razumeš. Tako da smo se ono jedni druge podržavali. I to je bilo jako lepo, to veče bilo jako lepo. Voleo bih da pomenem da su mi roditelji tad došli. Ćale je doživeo a medicinsku nezgodu veče pred, vodili smo ga na neki biftek i on je progutao parče bifteka koji mu se zaglavio u dušniku. I vodili smo ga u bolnicu, ispiranje, i sonda i ovo. Pa su mu poremetili ovaj, napravili su unutrašnje krvarenje, pa još tri dana morao da ostane, a on inače operski pevač bio i tako… Tako da sam ja noć ovaj pred najvažniji koncert na svetu proveo u bolnici sa njim. On nije mogao da dođe na kraju na koncert. Mama je bila, prijatelji su bili. I eto taj Karnegi hol je onako bio i meni jedna jedna jedna mala pobeda da kažem, od onog klinca koji nije hteo da ode u Njujork na taj avion i koji došao nikog nije znao u Njujorku, do toga da imam punu salu ljudi koji su došli da me podrže na takvom jednom mestu i na takvom jednom koncertu.

DOKTORAT IZ DŽEZA

Ivan Minić: Taj momenat kad te na taj način pozdrave pre nego što počneš, znači da jako dobro znaju gde su došli i kod koga su došli. I da im je mnogo važno.

Dimitrije Vasiljević: Da, to je. Ta razmena je bila u stvari najlepša od svega, da.

Ivan Minić: E sad, završio si priču sa fakultetom, treba preživeti, treba napraviti neki sistem, možda ima prostora za neke lepe svirke ali mora da ih bude dovoljno, da bi to moglo da opstane. Kako, kako si uspeo da izgradiš uopšte tu priču da postane održiva?

Dimitrije Vasiljević: Pa vidi ovako znači u tom trenutku ja u Njujorku živim svoj san. Znači imam nekoga ko mi radi zakazivanje svirke i nešto što sam ja ultra netalentovan i što ne volim da radim i tako dalje. Ovaj zvanje telefonom i ostalo. Ja se samo bavim komponovanjem i sviranjem. Jeste i dalje nemam neku kintu, ali ajde, tu snalazim se, radim u tom Gymboree-u vamo namo, nešto će biti. Međutim u nekom trenutku shvatam da pošto sam eto ipak iz jedne tradicionalne porodice gde ono nema frilensera gde sam navikao mama ima državnu platu tata ima državnu platu. Poželeo sam i ja nekakvu državnu ili sigurnu platu, ili sigurne prihode. Iako sam taj kao džez muzičar i to sve al’ nikad mene nije zadovoljavalo sviranje svirki po klubovima. Ja sam uvek želeo da napravim nekakvu svoju priču, neku svoju muziku, neki svoj format ekspresije umetničke koji bi bio samo moj. Kao svaka čast klubovima i svemu tome, ali idem ka nečemu daljem. I iako u tom trenutku nisam znao šta bi to moglo da bude. I onda ideja o tom doktoratu iz džeza koji zvuči potpuno sumanutom, mislim šta ima da se uopšte ide u školu za džez a kamoli da se doktorira džez. Ali veruj mi da ima. Ovaj došla nekako spontano jer sam čuo priče ljudi kao: “Okej vidi, ti bi mogao da ono negde ostvariš taj svoj san da kao živiš lepo od džeza i da kao ne moraš da sviraš stalno svirke da preživiš. Tako što ćeš postati univerzitetski profesor.” A da bi postao univerzitetski profesor, tebi treba u Americi doktorat. Nekad to nije bilo obavezno, sad je obavezno. Okej, meni se to negde svidelo, ja sam uvek znao da sam dobar u školi i da sam dobar za studiranje i sve sam škole ranije završavao pre vremena, tako da kao ajde da probamo to. Nekako su se i privatne ovaj, okolnosti poklopile da ja poželim da se preselim iz Njujorka u drugo mesto. I budem tu primljen na nekoliko različitih doktorata i džez klavira, od kojih odlučim da odem na University of Illinois, u…Ilinoisa, ovaj, pored Čikaga da studiram doktorat iz džeza, dobijem Creative and Performing Arts Fellowship, dobijem assistantship, dobijem sve plaćeno i prihvatim njihovu ponudu. Ovaj, i odselim se dakle iz tog glamura njujorškog u jedno selo praktično, Champaign-Urbana, u među kukuruzima, da ponovo budem đak.

Ivan Minić: Blizu grada koji je drugi najveći srpski…

Dimitrije Vasiljević: I to je tačno. I to je tačno.

Ivan Minić: A i sad koliko je teško? Koliko je teško, koliko je obimno, iz čega se sve sastoji, koliko traje ceo taj put?

Dimitrije Vasiljević: Pa vidi, bilo je, bilo je jako teško otići iz, iz grada koji ti je pružio sve, u kom si praktično bio na putu da postaneš neka vrsta, je li, prepoznatog muzičara i tako dalje. Opet kažem, ovaj, privatni razlozi su me možda više oterali ovaj iz Njujorka nego, nego poslovni. Ali eto, dobro su došli. Da skratim, zapravo da kažem da s menadžerkom, koja mi je bila menadžerka stupili smo u emotivne odnose, što je bila jako, jako loša ideja. Tako da sam rešio da odem iz tog grada. Ovaj, i kad sam se naselio u Champaign-u, tada sam prvi put u životu živeo potpuno, ne, zapravo nisam živeo potpuno sam u Americi, ali sam tada živeo uh tako da sam imao svoju platu i da sam imao assistantship, i prvi put sam živeo u malom gradu. To sam hteo da kažem. U malom gradu u Americi. Koji opet ima svoje mane i svoje prednosti. Ali tu sam negde bio, najpre primoran, a posle sam imao tu čast i zadovoljstvo da zapravo upoznam Amerikance kao takve pobliže. Jer sam se u Njujorku više družio sa strancima i tako dalje. A ovde u Champaign-Urbani su zaista bili oni autohtoni Amerikanci sa Srednjeg Zapada, kojima sam ja bio kao nekakvo zamorče. Potpuno sam im bio čudan, iz neke Sibirije, to je tako bilo nešto. Ali su bili divni. Jako su me lepo prihvatili. I tu sam imao prilike da upoznam taj drugi, drugu vrstu američkog života. Dakle, mali grad u preriji, svako svakog zna, dve ulice i fakultet, dva paba gde se svi srećemo svaki dan.

Ivan Minić: To otprilike ispadne onaj divlji zapad onaj saloon.

Dimitrije Vasiljević: Saloon, bukvalno je saloon, da, da, da. Imali smo i saloon tuče i sve je bilo, da, da, da. Ovaj, i bilo je jako lepo na svoj način, znaš. Tu sam negde prvi put posle svih tih godina napravio neku stvarno pravu američku ekipu gde smo mi ono radili jedni za druge, svirali jedni drugima, putovali zajedno, ovaj, delili dobro i zlo, studirajući, sve to što smo radili. Uh, i bilo je, bilo je jako lepo. Uh, i tu sam negde, ovaj, otkrio da sam zapravo talentovan i za profesuru. Jer sam dobio kao asistent, student asistent, dobio sam priliku da predajem, zaista ozbiljno. Ja jesam i na NYU bio to kao student asistent, ali to je bilo jedan na jedan časovi, malo manje ozbiljno. Ovde sam zaista bio asistent. Uh, i tu sam se kalio za poziv koji će kasnije postati bitan u mom životu. I to je sve trajalo negde tri godine. Išao sam u Čikago, svirao sam tamo često. Uh, pobedio zapravo nisam pobedio, došao sam u finale dva jako važna takmičenja. Luminarts takmičenje u Čikagu i Kate Neal Kinley Memorial Fellowship. To mi je isto puno značilo ovaj, i za prestiž, i za CV, i za neke pare koje sam tu zaradio, svaki mi je dolar tada značio, je li, za prehranjivanje. uh i nakon toga je došlo vreme da počne da se živi život. Da se nađe prvi pravi posao u Americi. Da se srede papiri, jer sam još uvek tada na studentskoj vizi, ja sam uvek odbijao one varijante matrimony, ti nađemo nešto na crno, daj da te oženim, ovo ono… Svaka čast, mislim ljudima koji to urade, znam puno ljudi koji su to radili. Ali ja sam negde uvek imao ideju, ne, ja hoću sve legalno. Hoću da mi muzika napravi prođu u život kakav želim. Prosto iz nekog sopstvenog ćeifa.

Ivan Minić: Pa dobro i iz nekog osećaja da si sve uradio kako treba. Jer znaš, sve te kombinacije, većina ljudi koja ide na tako nešto, ide zato što oni nemaju šta da izgube. I ono, mislim, ako, ako izgube, ako ih uhvate, svakako će se vratiti pa im je s jedne ili druge varijante isto. A ti opet želiš da gradiš nešto od temelja.

Dimitrije Vasiljević: Tako je, i uvek kažem nisam otišao trbuhom za kruhom tamo, otišao sam na nadgradnju. Ali opet i ta nadgradnja je bila, ja nisam imao plan B. Znaš, zato što, ovaj, kao neko ko želi da bude džez muzičar i kompozitor i samo to i ništa više, da se vratim u Srbiju, to bi bilo zakopavanje samog sebe. Mislim, ruku na srce, razumeš. Ovde sam mogao da biram da sviram, svaka čast našim, imamo divne džezere i divna mesta, ali ja bih ovde svirao za 20 evra po večeri po kafićima koji sebe sami prozovu džez klubom a to nisu, uh sa istih 20 ljudi ceo život i šta, na kraju bi se sve svelo na to da sviram svadbe, mislim i ostale stvari, što nikad nisam želeo da radim. I onda sam shvatio, ako želim da se bavim time i u šta verujem i što toliko osećam u sebi, nema mi druge nego da uspem u toj Americi. I to je to. To je kraj priče. I početak priče.

SREĐIVANJE STATUSA I PRVI POSAO

Ivan Minić: Znači to je trenutak kada ti počinješ da radiš na tome da rešiš svoj status tamo. Imaš formalni preduslov da možeš da kreneš da radiš na nekom fakultetu kao predavač.

Dimitrije Vasiljević: Još uvek nemam. Znači ja sam još uvek student, na studentskoj sam vizi, i nakon završenih studija imam taj neki OPT program koji ti daje godinu dana fore da radiš negde u struci. I to je kraj, ti posle toga više ništa ne možeš, vraćaš se u Srbiju. Jer ja iako sam u tom trenutku već ne znam koliko, 10 godina u Americi, ja nisam sredio svoj status. I to se svi kao čude pa jao evo ne znam, ovaj vozi kamion za dve godine dobio državljanstvo, ovaj je ne znam bejbisituje dobio… Kako ti nisi? Pa rekoh ljudi, ja idem nekim svojim putem i to je tako kako je. Međutim, opet kažem, milion puta sam hodao po ivici, milion puta sam bio u neizvesnosti šta će biti sa mnom, šta će biti sa mojim životom, al’ nekako uvek sam sebe trasirao, ili nešto iz mene me je trasiralo u pravom smeru. Valjda ta vera da radim to što treba da radim, i da ne idemo okolo, nego da se bavim time za šta sam tu. Tako da, ovaj, počeo sam da apliciram na univerzitetske poslove. Inače u to vreme je bilo, znači ta moja struka, znači džez profesor, je, ima jako, jako usku nišu. Tako da u to vreme je bilo pravilo neko nepisano da čak i za američke doktorante je potrebno u proseku četiri godine da prođe da bi ti dobio posao profesora. Četiri godine apliciraš, nalaziš i tako dalje. A kamoli za strance. Ja sam te godine posao dobio sedam dana nakon što sam doktorirao. U aprilu 2016. čini mi se, ne, ’17. I to mi je bila od, sećam se najbolja godina u životu zato što sam potpisao za Ropeadope Records, diskografsku kuću za koju sam želeo da izdam. Ovaj, izdao sam taj svoj album Accidental Nomad koji je posle bio u konkurenciji za Gremi nominaciju i tako dalje. Uh smršao sam, bio 20 kila. Ovaj, uh i dobio sam posao na Xavier University of Louisiana, prvi pravi američki posao. I to su mi dali iako sam bio na tom OPT-u, njima se to nije sviđalo jer nisam imao neke dugoročnije papire, al’ kao hajde trebaš nam, oni su pravili džez odsek na tom univerzitetu baš tada, te godine. Svideo sam im se ja kao kandidat i kao nema veze, hajde mi ćemo ti srediti radnu vizu. Posle sam od kolege Srbina koji je tamo matematiku predavao čuo da on je nekih 40 godina tamo radio, 35, 40 godina. Da nikada u toku njegove karijere Xavier ni jednom strancu nije radnu vizu obezbedio, sem meni. Zašto? Ne znam, al’ eto. Tako se poklopilo. I ja opet ono, kroz iglene uši prolazim, kao milion puta do tad, mislim mogli bismo da pričamo dva dana i dve noći kad bi ti sve iglene uši nabrajao kroz koje sam prošao. I ja odlazim u taj Nju Orleans, i dalje na OPT programu, mislim kao nemam čak ni radnu vizu, ja se zapošljavam na američkom univerzitetu, ono. Ovaj i kreće ta priča. I posle mi je taj univerzitet sponzorisao i zelenu kartu, koju opet nikad nikom nisu sponzorisali ni iz jedne branše, čak ni iz ovih ozbiljnih branši kojima se ti baviš, a kamoli iz ovih neozbiljnih koje ja radim, razumeš.

Ivan Minić: Ali OK, ti si došao u Nju Orleans.

Dimitrije Vasiljević: Ja sam došao u Nju Orleans presrećan, što kao eto grad muzike, kolevka džeza, jao, fino super ovo ono. I već prvi dan kad sam video gde sam došao sam se razočarao i smorio. Jer mislim prvo ona siromaština tamo, ona klošarijana mislim i tako dalje. Mislim, nekim ljudima je to…

Ivan Minić: Dobro, i oni su imali svoje katastrofe u prethodnih par decenija, ali mislim kako oni to prave, od čega plače i sve. Malo jači vetrić ako dune…

Dimitrije Vasiljević: Nisu oni krivi, ja ništa ne kažem, da. Ali u svakom slučaju zemlja i kažu sad da se neko ne naljuti, ali što južnije to tužnije. Tako i u Americi. Ovaj zaista je Nju Orleans onako jedan grad koji je tu je prevladala ta kriptodepresija, mislim, šta god da im se desi od uragana, oni osećaju ogromne posledice. Njima se godinama ni ne obnavlja taj grad, jer ih već za godinu dana udari drugi uragan mislim i tako dalje. Tu je bilo, mislim, različitih drugih i političkih ovaj problema. Što se tiče rasizma i bilo je ovaj, velika korupcija u tom gradu, kriminal je užasan. Ti ne možeš da izađeš na ulicu mislim a da ne doživiš nek-neku glupost i tako dalje.

Ivan Minić: I ti si generalno dosta svetliji od uobičajenih posetilaca.

Dimitrije Vasiljević: Pa da, a predavao sam na, na fakultetu koji je katolički, crnački univerzitet. Privatni. Gde mislim, ja da se razumemo, ja ceo život sviram sa crncima, pa ja nemam ni apsolutno nikakve predrasude naprotiv, ali sam tad…

Ivan Minić: Malo je neobično.

Dimitrije Vasiljević: Malo je neobično, ali sam tad prvi put doživeo ono što ne sme da se kaže u Americi, da postoji rasizam i sa druge strane, mislim znaš. I ovaj a to je onako sve nasitno, znaš. Sve ti nasitno, osećaš neke stvari, na kraju sam ih i na krupno osetio, doći ćemo i do toga. Ali ja sam tamo šest godina bio na tenure track poziciji, znači, za one koji ne znaju tenure je u Americi prvo te proveravaju šest godina i ako dobiješ tenure, ovaj, ti si zapravo kao beli medved do kraja života, to je što kao, kao redovna profesura. Ne mogu da te otpuste nikad više, imaš super platu, super beneficije, imaš sve šta god, mislim to je to, završio si u životu. Ali šest godina skupljaš taj neki portfolio, sve šta si radio i van univerziteta i na univerzitetu i tako dalje, i izlaziš pred komisiju posle šest godina. Ja sam propatio u tom Nju Orleansu, nije mi se nikako sviđao. Potpuno, znaš ono, nije tvoja šolja čaja. Mislim znaš ono kad ne znam, neko obožava pasulj a neko mrzi pasulj. Ja, ja ne volim pasulj. E, tako i Nju Orleans. Jednostavno mi nije legao. Ne kažem onda da je to loš grad, nek jednostavno meni uopšte nije legao i ja uopšte nisam legao tom gradu. Što se muzike tiče, to je sve što nisam želeo. Znači, da, on jeste kolevka džeza. Al’ to je kao da se voziš u fijakeru. I kao, lepo je da se provozaš fijakerom. Da, muzej džeza, ali kao, ipak volim da uđem u Maserati, više, znaš. E to, to mi je zanimljivije. Uh, svi su klubovi podređeni turistima. Sve je vodvilj, sve je tralala hahaha nekakva groteska i tako dalje, nije mi se to svidelo nikako, znaš. Ovaj, i tamo sam se dosta povukao u sebe, u tu svoju neku prvu lepu platu koju sam dobio, te lepe uslove. Fakultet mi se nije svideo, to je bio neki jako mali džez odsek, taj koji su otvorili. Ja sam praktično bio jedini profesor džeza na kog su sve bacili. Doživeo sam nerazumevanja od kolega i kulturno i mislim muzičko i kakvo god hoćeš. Jednostavno jedna dosta toksična sredina. Dosta toksična sredina. Uh, tad je naišao i Kovid, pandemija, pa smo prestali da sviramo. Pa sve i svašta. Pa mi je umro otac, mislim. Imao sam tada neku verenicu pa je sa njom, ona je trebalo da dođe kod mene na zelenoj karti, pa je s njom to puklo. Doživeo sam niz životnih udaraca, gde sam došao na ivicu toga da kažem: OK, možda je ipak je ovo bila loša ideja. Jesam ja ovde već 15 godina, jeste sve, ali svaki put bih odlazio u Srbiju i ovde bih imao ono, vreme svog života. Znači kompenzovao sam sve ono što nisam imao u Nju Orleansu. Živeo sam ludo i brzo u Srbiji, trošio sve pare i svašta nešto radio. I čim se ponosim i čim se ne ponosim. Ali to je bila kompenzacija za taj jako loš period u, u Nju Orleansu. I još kažem, taj Kovid i ta pandemija i sve to prosto nismo znali kuda idemo. Ovaj, i čak sam se svaki put kad bih došao u Srbiju nosio mišlju: možda da ipak ostanem u Srbiji, znaš, možda da produžim taj raspust na zauvek. Otvorim neku fotokopirnicu, restoran, šta god ono i da zaboravim na muziku. Jer, kao to je to. I živeo sam san, svirao sam s nekim finim ljudima, prošao sam Carnegie Hall, OK, to je to, šta više. Otišao sam bogu iza nogu u taj Nju Orleans koji mi se uopšte ne sviđa, tamo će me svi zaboraviti, završiću u nekoj močvari na kraju s tim uraganima. I ti uragani su bili, preživeo sam ih par i tako, te evakuacije to je bilo užasno. Zaista sam želeo da ostanem. Imao sam ozbiljan problem da se vratim u Ameriku, svaki put posle raspusta. Da bi to rezultiralo najvećim od svih poraza, a to je da su me odbili za taj tenure. Posle šest godina skupljanja portfolija, svega, izašao sam pred dvanaestočlanu komisiju, izložio im svoj slučaj… To je trebalo da dobijem onako, eto, to je trebalo da dobijem. I dobijam…

Ivan Minić: Imao si dobar case, imao si izuzetan case.

Dimitrije Vasiljević: 160 strana. 160 strana svojih postignuća za tih šest godina. Mislim šta da ti kažem. I oni mi strogo poverljivo ovaj, da, daju mi, daju mi taj prob- to jest dobijem pismo da nisam dobio tenure. Ti kad ne dobiješ tenure, imaš pravo još godinu dana da radiš u toj ustanovi i dobijaš otkaz. Ja u tom trenutku nemam ni zelenu kartu, imam radnu vizu koju mogu da koristim samo na tom univerzitetu. Nemam papire, nemam ništa. Ovaj, a ne znam zašto sam izgubio, zašto mi nisu dali tenure. Jer je bilo strogo poverljivo. Razlog je bio strogo poverljiv, koji ne smeju da ti kažu šta je. I ja kao ono, znaš.

Ivan Minić: Is it because I’m white?

Dimitrije Vasiljević: Pa mislim, znaš. Ovaj, i kao uh, tu je, sećam se da sam tri dana bio u šoku. Znači posle svega svih iglenih ušiju koje sam za tih 15 godina prošao, tu sam zaista mislio da je kraj. Da se vraćam nazad i kao, OK, to je to, kraj priče, baviću se nečim drugim, završišću neki IT kurs i mislim to je to, sviraću ono za drugare, eto. Ovaj, ja, međutim, opet taj neki inat proradi u meni. I ja shvatim jednu zanimljivu stvar. A to je da ako u bilo čemu drugom uspem, a ja sam znao da ću se snaći u nečemu drugom. Snalažljiv sam tip. Ako u bilo čemu drugom uspem, a da to nije muzika, da ću se osećati kao da sam izdao samog sebe. Da to prosto neće biti to. Znaš kao, jebeš onda i život i sve ako to nije muzika, razumeš. I kao, idemo do kraja. Pa šta bude. I to je ono što uvek kažem, citiram Mijamota Musašija, znaš ono “bori se kao da si već mrtav”. U svim tim momentima, a bilo ih je više. Taj je bio možda najteži. Kad shvatiš da nema dalje, kad si udario u zid, kad prosto ne znaš kako da se ponovo ovaj, aktiviraš, uh ti se zaista osećaš kao da si već mrtav i kao da nemaš šta da izgubiš. I jednostavno idemo, pa šta bude. I tad shvatiš kolika si zver. Tad shvatiš koliko možeš da izdržiš. Tad shvatiš koga sve poznaješ, gde si sve bio, šta si sve preživeo. I tad se osećaš najživljim na svetu. Ono što Bukovski kaže: kad si u krizi, tvoje noći će goreti, i videćeš sve bogove, sad parafraziram. Ali iz tog gorenja, iz te vatre koja te čeka noćima neprospavanim, ti se zaista izdižeš kao neko nov. Mislim to zvuči malo i patetično, al’ zaista je tako. Ko je doživeo zna to razumeš.

Ivan Minić: Mator i poštar, ja znam on da napiše neke stvari. Znači znaš i ja često kažem da ono, prvo nađi ono što voliš i pusti da te to ubije. A drugo: What matters in life is how well you walk through the fire. Jer jednostavno je tako. Znaš ono kad kaže u CV-u se traži se pozicija, rad pod pritiskom. OK, potpuno je u redu da ti ne želiš rad pod pritiskom. Ali onda moraš da imaš neka očekivanja koja su relativno jednostavna. Ako si bibliotekar, verovatno nećeš imati rad pod pritiskom. Ali ako si izabrao u životu da budeš kardiohirurg. Šta misliš da, da…

Dimitrije Vasiljević: Šta misliš da je tvoj posao, pritisak, da. Takav je posao.

Ivan Minić: It comes with the territory.

BORBA ZA TENURE I NOVI POČETAK U RIČMONDU

Dimitrije Vasiljević: Tako je. Uglavnom, ovaj, da završim priču o ovom, o ovom delu svog života. Krenem ja tu, dam se u strelce što se kaže, i apliciram na gomilu nekih drugih univerziteta. Nema koga nisam zvao, šta nisam radio. I krenem da spremam appeals committee, odnosno izlazak pred komisiju za žalbe. I ljudi su mi rekli vidi, nemoj to da radiš, nema šanse da to dobiješ jer neće univerzitet da radi protiv sebe. Nikad niko nije, i tako dalje. Međutim, ja sam to svakako spremio. I ovaj, bio sam primljen, prošao sam taj konkurs na dva univerziteta, na Texas A&M University u Kingsville-u u Teksasu, za malo da odemo u Teksas gde si ti bio. Ovaj, i u Richmond-u u Virdžiniji na na Virginia Commonwealth University-u. Inače, ovaj da samo kažem onima koji ne znaju, taj konkurs za profesora univerzitetskog u Americi oni to tamo shvate jako ozbiljno. On traje godinu dana. Oni godinu dana traže. I kad uđeš u taj final stage, znači nas dvoje ili troje, oni te, oni ti pošalju avion po tebe, plate ti hotel, plate ti sve obroke tamo, ceo dan si na audicijama, ceo dan si na razgovorima. Mislim stvarno kao da ono, za NASA-u polažeš. I ovaj, ja sam otišao u Teksas, tamo je fenomenalna škola, ali je to neki ono budžak od grada gde nema apsolutno ništa, i tako dalje, nije mi se svidelo. Ponudili su mi jako dobru ponudu, ali mi se nije zbog toga svidelo. U Richmond sam se odmah zaljubio. Richmond je nešto kao Novi Sad, ima puno zelenila, mali je grad, ali je vibrantan, svašta nešto lepo se dešava, fantastičan univerzitet, super studenti, kolege fenomenalne, sve super. I sećam se rekao sam tom intervjueru, vidi, rek’o, ako me vi ovde ne primite, ovaj ja ću da dođem da budem ovaj, domar. Znaš, mislim. Možda su me zato i primili, što sam to rekao, znaš. Ovaj, prime me na oba mesta. I u Teksasu i u Richmondu. I izađem na komitet, odnosno komisiju za žalbe, sat vremena se branim pred njih 12. I preokrenu mi, pobedim. Preokrenu mi rezultat. I pitaju me na kraju, je l’, je l’ ovo bilo zbog diskriminacije i tako dalje? Ja kažem jeste, imao sam i dokaze za to. I ovaj, i eto, to sam pominjao i mećavniku, ali da da kažem to, slučajnost ili ne, sinhronicitet ili ne, žao mi je tog čoveka, al’ čovek koji je koji mi je bio nadređen, koji je negde sve to zakuvavao da ja to ne dobijem i tako dalje, je umro baš tih dana pred to. Mislim. Tako da… Uglavnom, ovaj, pred mene se postave tri nova puta. Znaš od, od onoga nemam gde, nemam šta, vraćam se u Srbiju da kao otvorim fotokopirnicu. Ovaj, odjednom mogu da idem u Teksas, mogu da idem koji koji mi se nije svideo, ali je odlična ponuda sa isto sa tenure-om, mogu da idem u Richmond, koji mi se jako svideo, ali je ponuda nešto lošija plate i super, sve je super, ali je full-time posao ali na ugovor, neću nikad dobiti tenure tamo i nesigurniji je posao. I ovde, gde sam dobio tenure sada, u New Orleansu, gde su promenili odluku, i gde kao mogu da ostanem na poznatom, al’ ne volim to, ubija me. Zovu me kolege Srbi koji već rade tamo i govore čoveče, pa ti ne znaš šta si dobio, pa tenure se danas ne odbija i tako dalje. Ostani ovde i ja rešim da ostanem u New Orleansu iako ga ne volim. Oni čak otvore šampanjac, naprave mi svečanu večeru, proslavimo moje ostanak u New Orleansu. Ja odbijem Richmond i Texas i tako dalje. Međutim ne da mi đavo mira, to veče sam ovaj, kad smo završili tu proslavu baš sam onako imao besanu noć i tu shvatim da sam izdao samog sebe time. Znaš, jer ja sam zaista u životu uvek što se tiče ljubavi, što se tiče karijere, posla, svega uvek sam išao srcem, zaista. Znaš kao naravno i s mozgom. Ja šta bi bilo bolje za mene, ali sam uvek pratio taj neki unutrašnji glas, šta je ono što ja zapravo volim, šta je ono u šta ja verujem. Jer kao, jedan je život. Znaš ono, smrtni smo. Ne znam šta će sutra da me udari. Neću da radim ono što se od mene očekuje, nego radim ono što ja osećam da treba da radim. I sutra ujutru ovaj, pozovem ja par prijatelja, majku, i tako dalje, ovaj da se malo prokonsultujemo, kakve su mi dileme i ja kažem: Vidi, ja napuštam New Orleans. Iako sam dobio tenure i sve, ne želim ga, hoću da idem u Richmond u kom osećam da postoji nešto što je za mene. I tako i bude, zovem ove iz Richmonda, oni kažu može, OK, nismo još dali tvoju poziciju drugom, ove iz New Orleansa odbijem, oni se tu uvrede, ništa mi ne odgovore. Kao mi smo zbog tebe promenili, a ti sad nećeš da ostaneš.

Ivan Minić: Ja sam to uradio iz principa, a ne da bih ostao.

Dimitrije Vasiljević: Da, na kraju je tako i ispalo. Možda je malo i tako i bilo, znaš. Kao e sad neću, znaš, sad dal’ ste e sad neću. I ovaj, i veruj mi da odem u Richmond za 10 dana spakujem ovu kutiju, 36 kutija spakujem ceo svoj stan, sve instrumente. Inače sam u međuvremenu počeo da se bavim maketarstvom, lijem u 3D printerima srednjovekovne gradove, imam celu celu jednu sobu sam posvetio tome, to mi je radionica. Tako da sam sve te gradove spakovao u kutije, to mi je bilo najbitnije, ostalo sam pobacao nameštaj, sve sam pobacao. I ja sam poslao kamionom to u Severnu Karolinu, u magacin, ja sam došao ovde u Srbiju. Ne znajući opet gde idem dalje u Richmond, nisam imao ni stan ni ništa, idem dalje. Međutim, valjda što kaže ono, Bog voli hrabre ili šta li.

Ivan Minić: Ili budale.

Dimitrije Vasiljević: Ili budale. Mislim hrabar i budala je ista stvar. Ovaj… Uglavnom, ja preko interneta nađem fantastičan stan u kome i dan danas živim, koji mi je na devet minuta od posla, pored prelepog parka. Kad sam kad sam se vratio ovaj, kad sam otišao zapravo u Richmond prvi put, shvatio sam tek onda koliko sam bio u pravu, što mi se on svideo. Taj fakultet je i dalje fenomenalan. Sarađujem sa fantastičnim kolegama. Imamo neverovatne donacije, mislim, koje se broje u milionima dolara, koje koristimo za, za sve moguće potrebe odseka na kom ja sada radim. Gde sam ono zamenik šefa odseka, gde su mi odvezane ruke za sve živo što što pomislim. Upoznao sam neverovatno dobre svetske muzičare tamo, koji predaju, koji sviraju u Richmondu, koji su u New Yorku, Washingtonu pa prolaze, dolaze. Sviram sa njima. Znači potpuno su mi se otvorila ne jedan nego ja mislim pet novih horizonata. Ovaj, i negde sam procvetao i negde sam stvarno od momenta kad sam se preselio u Richmond doživeo preporod u sebi, al’ ne samo u samom sebi kao muzičaru i čoveku, nego u svom doživljaju svog mesta na ovom svetu. Jer ranije je uvek bilo znaš, svih tih prethodnih godina je bilo kao Amerika je vezana za posao, za karijeru, za neko stradanje, za ovo, za ono, a u Srbiji je kao idemo, zezamo se, društvo, ovo ono. Međutim, kad sam se preselio u Richmond to se konačno iznivelisalo. To je ono što si me pitao na početku, ko šta si ti, ko si ti? Pa sam ja rekao ja sam neko ko radi ono što najviše voli i od toga lepo živi i uživa u tome. Tad je počelo zaista to. Znači shvatio sam da u Richmondu imam predivne prijatelje, ljude koje volim tamo da viđam, kolege studente, karijeru, ovo, ono. Ali imam i onu ljubav, i onu duhovnost i onu lepotu koju imam i u Srbiji. A onda sam negde i u Srbiji počeo da se malo više bavim svojim poslom, evo ove godine da sviram neke koncerte, da se povezujem sa nekim ljudima i tako dalje, pa sam i taj poslovni deo malo prebacio u Srbiju. I negde sam onda zaista shvatio da sam građanin sveta. Zaista sam shvatio da više ne postoji tamo i ovde, ovde i tamo, nego da sam sve to ja, i gde sam za, da mi je zaista kuća tamo gde sam u tom trenutku, i gde mi je lepo. A svuda mi je lepo.

GRAĐENJE SVETOVA – MUZIKA, PISANJE, GEJMING

Ivan Minić: Izabrao si u situaciji gde imaš dve opcije koje su sigurne. Izabrao si treću koja je nesigurna. Pominjao si, da pomenuo si da program funkcioniše po principu OK, naravno ima budžet univerzitet, ali da su te donacije značajna stvar. I da te donacije se vrlo često koriste upravo za to da se dovede neka velika zvezda, da bude deo vremena tu bilo kao gostujući predavač bilo u nekom drugom kapacitetu. Ali zapravo suštinski tu možeš da oblikuješ neke fantastične mlade ljude i da ih izložiš svemu onome što, što si i ovamo doživljavao, ali sa mnogo manje stresa i mnogo manje nekog rizika u odnosu na to šta, šta rade ovi veliki gradovi jer su jednostavno, jednostavno takvi. Oni se vrte na mnogo više obrtaja i to je prosto to. E sad, da kažemo, tvoja karijera ima taj akademski deo koji je izuzetno značajan, ali ima i taj autorski deo. I taj autorski deo se proširio i izvan muzike na, na različite, na različite stvari. Gde si sada što se tiče toga? Kako sada gledaš na to?

Dimitrije Vasiljević: Pa evo ovako, vidi, znači što se tiče autorstva hajde prvo da krenem odatle. Ovaj, meni je uvek bilo mnogo bitnije da imam svoj hajde ako pričamo prvo o muzici pa doći ćemo na ovo drugo. Da imam svoj projekat, ono što sam pominjao, da imam svoj bend, da imam svoju muziku koju izvodim na svoj način, koja ne mora neophodno biti straight ahead jazz. Znači jazz je zato zahvalan zato što je on prestao da bude samo običan žanr. On je prosto vrsta ekspresije, vrsta jezika, izraza, improvizatorskog u koji ti možeš da ubaciš i uticaj rock-a i pop-a i filmske muzike i balkanske i ove i on, svašta nešto, zapravo možeš svoj neki zvuk autohtoni da ubaciš u jazz, što mi svi radimo pa tako i ja. Tako da negde, ovaj, jednom mi je jedan profesor rekao i bio je potpuno u pravu, kaže: Ti u karijeri jednog jazz muzičara imaš tri neke osnovne linije. Imaš leader-a, imaš sideman-a, imaš brand. Naravno da jedno može da se pretače u drugo i tako dalje, ali to su neke tri glavne linije. Uh, ja sam puno svirao kao sideman, ovaj, ali mi je uvek liderstvo bilo ono što mi je bilo zanimljivo i ta neka, taj neki brend momenat. Pa tako sad ja recimo već godinama vodim svoj Dimitrije Vasiljević Quartet, u kom se ljudi menjaju, ali koji svira isključivo moju muziku. Imam ta neka četiri autorska albuma. Ali imam jedan novi projekat koji sad započinjem, koji se zove Neo Instinkt, koji je potpuno drugačiji zvuk. Znači, sintovi, elektronska muzika, nešto što je moderno i negde dostupnije širim masama, uh koji će biti vezan za brend. Znači, tu nije, tu nisam bitan ja kao ja, nego je bitna ta neka poruka muzička koju ja time stvaram. Uh, takođe nastupam i kao solo pijanista, što si imao prilike da čuješ na, na Mećavniku, ovaj, to je opet pa neka treća vrsta formata koji nudim. I tako da sam se razgranao u tom muzičkom smislu, pre svega kao lider, pre svega kao autor, ali i dalje sviram kao sideman, recimo, sviram kao pijanista u kvintetu Rex-a Richardson-a, čuvenog trubača. Sviram sa Charles-om Owens-om. Sviram sa ovim septetom mojim sa VCU-a, Andy-em Randazzo-m i tako dalje. Tako da sviram sa njima kao kao sideman, ali pre svega uh, teram taj neki svoj autorski put. E sad što se tiče uh drugih ne-muzičkih stvari. Vremenom sam sasvim slučajno otkrio da i ne pišem loše. Tako da sam godinama pisao statuse na Facebook-u dok je Facebook još bio popularan. Pa su to neki silni ljudi kao vremenom počeli da prate i to su bili razni neki statusi od nekog ono overshare-ovanja svoje privatnosti preko nekih anegdota ovaj muzičkih i životnih koje sam doživljavao u Americi. Do nekih političkih rentova i socioloških i tako dalje, svačega je tu bilo. Pa je tu ovaj, svojevremeno Aca Seltik, moj drugar koji je, pevač Orthodox Celts-a, koji me je ovaj isto pratio i čitao te tekstove. On je u međuvremenu krenuo da radi sa kućom Srednja zemlja, izdavačkom, pa smo pre pet godina izdali smo knjigu koja je kolekcija tih nekih mojih boljih statusa, i tako, to je onako bilo više za ljude koji me vole i koji vole da čitaju. To ona se nazvala Slučajni nomad, kao i moj album. I eto, nastavio sam da pišem, opet kažem onako više iz hobija, ali da negde kroz to gradim te neke svoje svetove. Da l’ će iz toga iz tog pisanja izaći nešto sad ozbiljnije, ne znam, videćemo, ali nije mi to primarno, primarno mi je da stalno sebe izražavam kroz pisanje, kao i kroz muziku. Pa se onda i to maketarstvo javilo i taj gaming recimo. Veliki sam fan Warhammer-a, i Mordheim-a i igara stolnih. A i tako da ja pravim i objekte, i figure, i sve, da lijem, da farbam, da i tako dalje, pa sam i za to našao neku svoju ekipu, pa sad i to radim. Spajam se sa drugim muzičarima, radimo duete, radimo trija, svašta nešto, pa onda sa njima i radim gaming, pa… Tako da se to sve negde ovaj okreće onako zajedno. I sam moj život koji se nalazi, koji koji zapravo postoji u dve kulture. Ja kažem, ja stvarno ne poznajem nikoga, ne kažem da ne postoji, ali ja ne poznajem nikoga ko živi već 19 godina skoro podjednako u obe zemlje. Znači i u Srbiji i u Americi. Ja sam u Americi osam meseci godišnje, u Srbiji skoro četiri meseca godišnje. Ne smatram se dijasporom, ne smatram se rasejanjem, smatram se zaista nekom ko pođednako živi ovaj, u obe kulture. I to je određena vrsta worldbuilding-a, i građenja sveta i umetnosti, gde povezujem mentalitet odande i mentalitet tamo. Gde sad zezam se, skoro sam imao sam dva telefona i dva broja, skoro sam kupio iPhone u kom sam konačno objedinio oba broja i srpski i američki. Što je potpuno smešna iluzorna stvar, ali meni je simbolički jako bila važna, da sam konačno na taj način simbolički objedinio dva sveta u sebi. I znaš ono, sve ono što vajam i kroz gaming, i kroz pisanje, i kroz muziku, i kroz neke druge stvari kojima se bavim, je zapravo deo tih nekih mojih lokalnih boja, deo mene, deo moje lične ekspresije, koju ja moram da ispoljim. Znaš, i verujem čvrsto da među ljudima postoje različiti arhetipovi ljudi. Postoji osvajač, postoji negovatelj, postoji ne znam ni ja, uh uh worldbuilder. To sam ja. Tako da ovaj, negde zato smatram da sam pronašao svoju liniju delovanja, i da ona ne mora konkretno biti oivičena jednom profesijom. Znaš, nekako prosto mi se čini da izlazim u poslednjih, poslednjih godina iz tih iz tih granica profesije muzičke. Znaš, gledam svoje kolege, fenomenalne, mnogo uspešnije od mene, i tako dalje. Koji i dalje ono gledaju da l’ sam napisao sledeći album, da l’ sam izašao u DownBeat-u, koji je sledeći festival gde ću da sviram. Ja se i dalje bavim tom muzikom, i naravno i dalje unapređujem svoju karijeru, ali nekako mi nije to više bitno karijerno. Meni je bitno da ja samog sebe ispoljim, da tu neku estetsku crtu koju imam ispoljim koja je slična i u muzici i u gaming-u i u ovaj pisanju i svemu, da ispoljim na različitim medijumima na isti način. I da živim svoj, život estetski, slučajnog nomada. A na način koji meni prija, da se družim s ljudima koji mi prijaju, da imam dovoljno slobodnog vremena i da ga koristim na kreativan način i po meni je to sreća životna. Jer znaš, družim se s puno ljudi koji i dalje jure te neke vrhove Himalaja u svojoj struci, i dalje žele još jedan editorijal u poznatom časopisu, još jedan poznati festival, još jednu nagradu… Ja sam prošao jedan određeni deo toga, nisam nikada dotakao najviše visine, ali sam na vreme shvatio da to ni ne želim, jer za ovaj kratak život koji imamo ja zapravo želim da izvajam svoj ekosistem i da u njemu uživam. To je to.

ŽIVOT NA DVA KONTINENTA

Ivan Minić: Kada si tamo, kako razmišljaš o ovome ovde, kada si ovde kako razmišljaš o onome tamo? Je l’ jedva čekaš da se vratiš u oba slučaja?

Dimitrije Vasiljević: Vidi kako, godinama je to bilo ono kao što sam ti malopre pomenuo, jao tamo je neko stradanje, neki posao, neka ono surova, surova realnost životna, i tamo se cimam, i dosta sam, dosta mi je socijalni život tamo bio skroman. A onda ovde kad dođem u Srbiju to je onda zezanje i tako dalje. Međutim, nije više tako, znaš. Nekako mi se čini uh, ono što sam ti malopre rekao, da i kad sam tamo, lepo mi je tamo, i kad sam ovde, lepo mi je ovde. Više ne idem tamo i ovde iz nužde, ranije sam dolazio u Srbiju da bi malo duha i emocije pokupio od naših ljudi, ovde, iskrenosti i tako dalje, a u Ameriku sam bežao da bih dobio profesionalni.

Ivan Minić: A u oba slučaja si bežao.

Dimitrije Vasiljević: Sam bežao. Sad više ne bežim. Sad idem zato što biram da idem. Jer želim da unapredim svoju kalendarsku godinu, onime što Srbija ima da mi da, želim da unapredim svoju kalendarsku godinu, onime što Amerika ima da mi da. I to se uvek zezam, kao deca razvedenih roditelja. Ja nisam dete razvedenih roditelja, ali dete razvedenih roditelja može da kuka ceo život: eto mama i tata su me uskrati ljubavi, jer mama ima novog tatu, a tata ima novu mamu, ja da ja sam sam. A pametno dete može da kaže: Ne, čekaj. Ja imam dve mame i dve tate. Meni je super. I tamo i ovde, fenomenalno se provodim. E ja sam od tih drugih.

Ivan Minić: Dobro. Ti si to gradio, a na kraju dana izabrao. Ne mogu baš da kažem, ovaj prolazeći s tobom ovaj put, ne mogu baš da kažem da su svi ti izbori bili racionalni. Ali na kraju dana nije važno, zato što je to samo tvoj put. Šta bi neko drugi uradio u toj situaciji, prvo ne bi bio u toj situaciji, pa onda…

Dimitrije Vasiljević: I moram da ti kažem, gomila klinaca meni već godinama i piše i da se upoznamo, i pita me za savet i tako dalje, muzičara, uglavnom iz Srbije. Ja sam se ranije, sam ih savetovao šakom i kapom, vidi, uradi ovo, uradi ono. Što sam stariji u poslednjih godina izbegavam da ih savetujem u tom fazonu. Samo, OK, ako vam nešto tehnički treba pomoći, ću vam, vrlo rado, volim da pomognem mladima. Ali ono, nemojte ljudi slediti moj put. Znaš. Kao, evo kako je Dimitrije, tako će i naš sin s ćerkom moći… Super, mislim, ja im želim da budu još 10 puta bolji nego ja i uspešniji i tako dalje. Ali je p-put svakog muzičara mislim i svakog ludaka jedinstven. I prosto znaš ono, ne bih im savetovao da se upuste u ovakvu jednu avanturu koju se ja upuštam, ako stvarno, stvarno, stvarno iznutra jako duboko ne osećaju da je baš to za njih. Znaš.

Ivan Minić: Mislim u životu često ovaj, stvari koje su vredne, moraju da dođu nakon teškog rada. Ali, koliko je to težak rad i koliko je težak taj rad za svakog je da proceni šta mu je prihvatljivo. Neke stvari su ipak previše za većinu ljudi. Naročito u situaciji kada to nije jedini izbor i postoji komfor i postoji opcija na drugoj strani. Šta ćemo. To je sad to je nekako tako. Uh, da li imamo nešto što bismo mogli da najavimo za za naredni period? Da li postoji nešto što bi moglo da bude zaključak?

Dimitrije Vasiljević: Pa znaš kako, ovaj, ni sam ne znam, nikad ne znam šta me čeka u narednih šest meseci, znaš. Tako da to mi je najlepši deo života. I ti si pomenuo komfor. Naravno da ja želim određeni komfor, eto, imam sigurnu platu, i tako dalje.

Ivan Minić: Koja nije onoliko sigurna koliko je mogla da bude, ali…

Dimitrije Vasiljević: Al dobro sad ajde nećemo da sitničarimo, je l’. Ali, hoću da ti kažem, ovaj uh lepo mi je to što ne znam šta će da se desi sledeće, što u stvari negde sam shvatio da mi komfor zapravo koči i uspavljuje me. I da mene mora nešto da me žulja neki kamenčić u cipeli da bih ja davao u stvari najbolji deo sebe. To je to to je taj slučajni nomad koji negde uvek kola. Uglavnom što se tiče najava, pa eto, znaš kako ovaj, sviram sve više i ozbiljnije sa Rex-om Richardson-om, možda ćemo dolaziti u Evropu u nekom trenutku, ne kažem još u Srbiju, ali biće tu nešto svašta zanimljivo. Spremam taj svoj Neo Instinkt projekat, koji će isto biti jako zanimljiv sa izuzetnim muzičarima odande. Ovaj, saradnja sa Butcher Brown bendom, koji su isto tamo naši drugari, al rade neke jako lepe stvari. Uh, ovde u Srbiji sam odsvirao prvi solo klavir koncert, ikad verovao ili ne sad u Italijanskom institutu za kulturu, koji je bio jako lep, jako lepo posećen, vrlo emotivan za mene. I tu sam najavio zapravo trilogiju koncerata intimnijih u Srbiji. Ovaj idućeg 31. maja 2027. biće jedan sličan koncert u galeriji Artget. Ovaj koncert koji sam odsvirao u Italijanskom institutu je bio, nosio naziv “Chiaroscuro”, je bio lirske prirode, solo klavir. Ovaj će se nositi naziv u Artget-u “Sehnsucht”, i biće veoma dramske prirode. A onda će tu uslediti i treći koncert, treći put kad budem došao sa bendom, nadam se internacionalnim koji budem doveo ovde. Tako da, eto, trudim se da da budem aktivniji, sve prisutniji na na našoj sceni ovde. Opet kažem, nebitno da l’ se ona zove džez scena, više sebe ni ne doživljavam džez muzičarom. Smatram se samo umetnik koji radi neke zanimljive stvari pa koga to zanima nek dođe, da l’ je knjiga, da l’ je koncert, da l’ je bend, da l’ je solo, šta god da je. To je neka moja ista vrsta ekspresije. Tako da eto poenta je da se trudim da budem aktivniji u tom smislu u Srbiji, vidim da ovde ima ljudi koji to vole da čitaju, da ima ljudi koji to vole da slušaju, to mi je jako drago. Ovaj, pa eto, da li će, da li ću donositi projekte direktno iz Amerike, što bih isto voleo ili ću praviti ovde svoje projekte koje već najavljujem. To ćemo još videti, ali u svakom slučaju biću aktivniji u Srbiji eto.

Ivan Minić: Dobro. Svakako preporuka ljudima da prate. I da, ako im je ovo bilo interesantno, nađu prostora, vremena da prisustvuju nekoj od stvari. A svakako, i ono što deliš kroz društvene mreže je, da kažemo redovno i može da bude neka vrsta heartbeat-a sa tobom i i prilika da da budu u toku. Uh hvala ti za, pre svega i prvo, ono veče na Mokroj Gori. Prvo taj razgovor, a posle… Znam da će ovo zvučati glupo, ali, ja sam došao i bila je prevelika gužva. I ja sam ušao ispoštovao sve, pozdravio se sa svima, malo stajao ispred. A onda shvatio da, pošto je moj smeštaj bio na 20 metara vazdušnom linijom, da ja lepo mogu da odem i da u nekom svom miru sve to lepo odslušam. Sa svim reakcijama koje se čuju, sve je to u redu, ali da ja mogu u nekom zenu, bez te mase ljudi, bez vrućine, bez vlage i svega, da to čujem. I moram da ti priznam da mi je izuzetno, izuzetno prijalo. I, i pesme, i tvoji komentari koji su tu u suštini davali kontekst. I u, u mnogim situacijama omogućili da te pesme doživim na jedan potpuno drugačiji način nego što bih možda ovako jer. Muzika se deli na na dobru i na lošu. Ali nisu svake pesme za sve sate. A ono je bilo izuzetno, lepo, dirljivo i, i emotivno. Hvala ti puno na tome, hvala ti na ovom razgovoru. Ne mislim da smo bilo kome dali uh ne znam hodogram kako treba da uradi nešto u svom životu, ali smo pokazali da može i da se bude blesav. Da nekad u životu treba i da se bude hrabar. A i da može da se pita. I da je odluka uvek tvoja. Ali da možeš da pitaš i nekog ko će ipak da to sagleda na jedan malo drugačiji način i da ti kaže ovaj, kako on to vidi i biće iskren u tome. Tako da hvala ti puno.

Dimitrije Vasiljević: Hvala tebi puno na pozivu, bilo mi je veoma veliko zadovoljstvo i čast da gostujem kod tebe i nadam se da će biti toga još. I da će biti prilike da se družimo. Kako ovde a zašto ne i tamo.

Ivan Minić: Tako je, zašto ne i tamo. Hvala vama što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo interesantno. Mislim da je idealan način da kompletirate ovu priču da sada se prebacite na neki od ovaj, neku od opcija, da preslušate ovaj neki od Dimitrijevih albuma. Mislim da će to upotpuniti utisak. Ja bih voleo da podkasti omogućavaju da to prošaramo muzikom i da pričamo o tome, nažalost to ne možemo ali vi možete sebi da napravite jedan lep doživljaj. To bi bilo to. Mi se vidimo ponovo naredne nedelje.