Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je Bojan Jevtić. Ako ste u prethodnih petnaestak godina tražili poslovni prostor negde u gradu za svoju firmu verovatno ste se negde sreli, a i generalno ako imate interesovanja koja se prožimaju od košarke preko hedonizma, vrlo verovatno ste naleteli u nekom trenutku na njega. Pored toga, on je otac četiri devojčice i sa jednom od njih, sa svojom prvom ćerkom Sarom, ima potpuno neverovatnu priču. Pričali smo i o poslu, jer mislim da je važno da razumete kako se to tržište razvijalo i kako se njegova uloga u toj priči razvijala, pošto on ništa nije znao o tome kada je došao u firmu, ali što je najvažnije pričali smo o tome kako su se Sara i porodica borili i izborili da ona danas ima jedan sjajan život, tako da ova epizoda će biti možda na kraju malo teška, ali sa, neću da kažem hepi endom, ali sa jednom velikom nadom na kraju da svet može da bude i malo bolje mesto. Uživajte. 

Ako imate svoj biznis, ili planirate da ga pokrenete online, ovo može da vam bude baš korisno. Orion telekom ima novu Web Hosting ponudu, sa paketima za različite potrebe: od manjih sajtova, blogova i portfolija, pa do većih projekata i više sajtova. Uz odabrane pakete trenutno važi i 30% popusta, a ono što je posebno korisno jeste da uz hosting dobijate i alat za samostalnu izradu sajta. Tu je AI Sitejet Builder, pa bez programiranja i bez tehničkog znanja možete sami da napravite i objavite svoj sajt.Uz to, dobijate i ono što je važno da sajt stvarno radi kako treba — brzinu, sigurnost i stabilan hosting, kao i .rs domen uz odabrane pakete. Ako želite jednostavniji i povoljniji put do sajta, posetite oriontelekom.rs ili se obratite direktno na biznis.prodaja@oriontelekom.rs

Redovni slušaoci i gledaci Pojačala već dobro znaju da je naš partner već nekoliko godina kompanija Epson i posebno smo im zahvalni na tome. Epson je japanska tehnološka kompanija sa dugom istorijom razvoja i inovacija, a prethodnih decenija bili su vrlo fokusirani na očuvanje životne sredine. Možda je upravo to i razlog što svake godine inoviraju najviše u domenu projektora i štampača za razne namene i već 20 godina proizvode zvanično najbolje projektore na svetu. Što se tiče štampe, od malih post štampača za svakodnevnu upotrebu u maloprodajama preko kućnih office rešenja pa do onih velikih za industrijsku upotrebu, Epson štampači su lideri u svakom od ovih segmenata. A osim izuzetno kvalitetnog otiska, nude i uštitu električne energije kao i zaštitu životne sredine od pakovanja do načina na koji se dopunjavaju i načina na koji se održavaju. Ukoliko ste zainteresovani za nešto ovako, sve informacije možete pronaći na sajtu www.epson.rs

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Neko bi možda rekao da je sad idealna prilika, pošto imamo gosta koji se tako bavi jednom specifičnom oblašću, da ga pitam kad će da padnu cene stanova. Ali ja to neću uraditi i nećemo o tome pričati danas, ali ćemo pričati o njegovoj profesionalnoj karijeri, o njegovom ličnom životu i da kažemo tom spoju te dve stvari koje su obe bile vrlo izazovne i naravno i dalje su izazovne jer kad imaš neke ambicije da nešto napraviš onda i kad nema potrebe da praviš sebi problem ti ga praviš, uostalom ja stalno ponavljam i vama koji slušate je verovatno muka od toga ali gosti oni ne čuju to baš u svakoj epizodi jer ne slušaju svi svaku epizodu, ja u Pojačalo zovem ljude koji vole sebi da komplikuju život. Tako da, ti se tu super uklapaš 1/1. Vrlo jedna prirodna, jedno prirodno stanje stvari. Ali da ne bih ja nešto pogrešio, hajde ti sad objasni čime se ti zapravo sad baviš, mislim, ko si ti?

Bojan Jevtić: Ko sam ja, da, verovatno jedno od najtežih pitanja koje čovek može da dobije, posebno kad je već dobacio do 43 ko ja. Bojan je pre svega suprug i otac četiri fenomenalne devojčice, četiri školarca. Ovaj, pored toga nadam se uzoran sin, brat, kum, prijatelj, pored toga i profesionalac u svetu nekretnina već eto nepunih 20 godina, znači skoro pola života. Pre toga se malo bavio košarkom, pre toga kao i svi sticao neko znanje u srpskom školskom sistemu koje sam kasnije nadograđivao. Tako da u najkraćem to bi bio ja na današnji dan.

Ivan Minić: Kad pričamo o nekretninama, a pričaćemo i o tome, sektor kojim se ti baviš je zapravo sektor koji je drugačiji od onoga što konvencionalno… ti nisi agent za nekretnine. Ti se baviš profesionalnim segmentom ovaj, nekretnina, odnosno poslovnim prostorima i svim što uz to ide, i to što ti radiš, odnosno kroz šta se razvijaš prethodnih 20 godina suštinski pre toga nije ni postojalo ovde. Mi nismo imali klasičan komercijalni real estate ovde. Firme velike su imale svoje zgrade i to je bilo to. Sve ovo ostalo su bili neki lokalčići, neke kancelarijice po nekim zgradama, ali nije u pravom smislu te reči postojalo ovo što ti radiš. Je l’ tako?

Bojan Jevtić: Tako je, tako je. Razvoj tržišta počinje negde tek 2005. godine i to je u suštini vreme kada prvi put ulaze kompanije na tržište, bar one kompanije koje su, koje imaju neke franšize internacionalne preko, i tada kreće lagano da se razvija tržište sa, sa građenjem prvih pravih poslovnih zgrada i da, u pravu si mi nismo konvencionalna firma i nismo ono što smo svi negde i zamišljali, što je najširoj narodnoj masi i najinteresantnije, stanovi, kad će da skoče cene, kad će da padnu cene stanova i tako dalje, a mi se bavimo pre svega komercijalnim nekretninama, poslovni prostori, industrijski objekti, maloprodajni objekti i slično, tako da tu je totalno drugačija dinamika tržišta od stanova. I da, ono kreće 2005. 6. da se razvija, jako dugo ovaj je trebalo da mi dođemo uopšte na mapu neku evropsku, pa čak i regionalnu, i dalje zaostajemo i za jednom i za drugom dramatično, ali ono što vidimo negde od 2015. na ovamo je da ipak tržište dobija, dobija pre svega poverenje stranih investitora, samim tim i stranog kapitala, i ovaj počinje da, da biva mnogo interesantnije i za, i za domaće igrače.

Ivan Minić: Pričaćemo detaljno o svemu tome, pričaćemo i o tome kako je bilo suštinski edukovati se a onda i edukovati tržište ovaj, ali o tom potom, to kada dođe ovaj, kroz razgovor kao pitanje na vremenskoj liniji. 

KAD PORASTEM BIĆU

Ivan Minić: A na početku, kao i sa svim gostima naše smajli pitanje: šta ćeš da budeš kad porasteš?

Bojan Jevtić: Definitivno ne bilo šta što je vezano za real estate. To, ovaj ja sam kovanicu real estate verovatno naučio tek negde sa 25 godina kad sam i dobio prvi posao u ovoj, ovoj industriji. A šta sam želeo, definitivno da budem košarkaš, naravno NBA liga, ’83. godište jedna onako dobra berba jako dobri košarkaši u mojoj generaciji, u timovima u kojima sam igrao. Ja ruku na srce nisam bio toliko dobar, ali sam maštao da sa brojem 44 na dresu, predvodim neku od NBA ekipa. Tada verovatno ovaj za razliku od većine najviše sam gotivio Minesota Timbervulfse i Kevina Garneta i tako dalje, Toma Gugliotu, za to samo za pasionirane pratioce ovaj NBA prate sve to, a nisu bili samo Lejkersi i Boston Seltiksi i tako dalje.

Ivan Minić: Taj Tom Gugliota koji izgleda kao teča, ono znaš onaj…

Bojan Jevtić: Tako je, kao teča, ali opet ovaj teča koji je doktor košarke. Garnet posle već i All Star igrač i tako dalje. Sem Kasel.

Ivan Minić: Sem Kasel.

Bojan Jevtić: Tako da, da to je neko vreme i ma, dugo sam maštao, dugo sam maštao da da je košarka moj prvi, jedini poziv i da ću tu da odrastem a i da se penzionišem naravno sa milionima u kućom verovatno negde u nekom Malibuu i tako. Život ima druge planove.

Ivan Minić: Imao sam prilike da upoznam Sem Kasela i to je bilo jedno jako zanimljivo iskustvo. On je u nekom trenutku bio, ovaj, trener, ovaj, šuting kouč za Kliperse u periodu kad su Teo i Bobi igrali tamo. Ovaj, tako da ono mislim prvo vidiš ga uživo izgleda isto poslednjih 40 godina i ono kao, on je i dalje u istoj formi. Znači bez obzira na to što sad već tu ima dosta godina, ali dobro. Kakvo je bilo okruženje u kome si odrastao, gde si odrastao, šta su ti još bila interesovanja osim toga da juriš za loptom, što je bilo primarno svima, ali kakvo je prosto bilo okruženje u kom si bio?

Bojan Jevtić: Pa naša generacija je odrastala onako u nekom, sećam detinjstva u suštini ja imam samo neka lepa sećanja. Iako smo odrastali suštinski prilično limitirani u, u svakom smislu, ovaj, bili smo čini mi se jako srećni. Dani su trajali dugo, bilo je vremena za sve, nije bilo ovih distrakcija koje danas ometaju ovaj mlade, vidim i po svojoj deci, iako su stvarno fenomenalna deca koliko njima pažnja kraće traje. Čini mi se da u naše to vreme još uvek je to imalo neki svoj kontinuitet. Odrastao sam onako, selio sam se često, i mene pitaju koji je tvoj kraj, ja ne mogu kažem imam svoj kraj, nemam kraj, ovaj moji su se selili uvek tragajući, ono, krenulo je, ima ona tužna priča znaš kako svi ovi biznismeni kreću iz garaže, ovaj ja nisam krenuo iz garaže moj biznis ali sam recimo se rodio i bili smo u jednoj improvizovanoj garaži na na, na Voždovcu u ulici Jove Ilića, i odatle kreće razvojni put ovaj, moj, posle i mog brata. Selimo se negde na Lekino brdo tamo kad sam već imao četiri godine i kad se on rodio i onda odatle smo imali jednu mini epizodu na, na Novom Beogradu, a posle toga i, i Zvezdara, i, i drugi delovi Voždovca, i Braće Jerković, tako da mislim da sam u jednom momentu izračunao da sam se 12 ili 13 puta selio do 30. godine. Hvala bogu već neko vreme se ne selim, tako da, i ne planiram, dovoljno je bilo selidbi.

Ivan Minić: A škola i sve to?

Bojan Jevtić: Škola, osnovna škola Maksim Gorki, to je Lekino brdo, sada se zove Dositej Obradović, kasnije Jedanaesta beogradska gimnazija, sada mislim da je Osma beogradska gimnazija. Tako da su mi škole promenile ime, ali nisu lokaciju, obe su u tom delu Lekinog brda, Voždovca. Pa opet pamtim to kao jedno fenomenalno vreme gde nije bilo stresa, čak ni na temu da l’ ćeš dobiti onu trojku ili četvorku iz, iz matematike ili geografije. Ovaj, bili smo onako jedno lepo druženje, dani dovoljno spontani opet fino isprogramirani, red učenja, red igrica, tad je Championship Manager bio jako popularan. Ovaj, ja sam uvek bio u tim nekim tekst based igricama, nisam, nisam bio u pucačinama onim, mislim da je tad neki Quake bio ili tako nešto. Ovaj, ja sam voleo Championship Manager sa, sa par drugara i sa današnjim kumom, sećam se, sati su prolazili između onog učenja, taman što otaligaš i posle trening. Tako da, jedno onako, obzirom ono kad se sad iz ove perspektive, jedno bezbrižno detinjstvo, ja bih rekao. Onako limitirajuće u smislu finansijskom, nije tu bilo mnogo, u jedno vreme smo bili ovaj i bez mora godinama, bili smo nekako zatvoreni. Sećam se ono devedesetih tek lagano neke firmirane stvari dolaze, ali nije nam ni trebalo i zato kažem ono, volim mojim klincima da, da dam, da ne bude ono ja sam imao tvoje godine ti moje nisi, ovaj, da, da, al’ da razumeju ipak, po malo da dobiju kontekst kako smo mi odrastali i koliko smo bili srećni, iako nismo imali mnogo materijalnog nismo imali mnogo, onako bilo je, bilo je to jedno lepo vreme, rado se sećam toga i rado evociram uspomene sa sa mojim najbližima.

Ivan Minić: Mi jesmo negde generacije koje su ovaj, već bile dovoljno odrasle da razumeju šta se dešava u onom najgorem najtežem periodu sankcija, hiperinflacije i svega ostalog i bez obzira na to što sam bio potpuno svestan da ono ove patike će trajati dve godine zato što moraju da traju dve godine i to je to i sve što uz to ide, i nasleđivanje garderobe i sve, mislim ja sam neke od tih stvari koje sam nasledio voleo mnogo više od stvari koje smo kupovali, da to jeste bilo strašno i da, mi jesmo u jednoj meri bili svesni toga, jesu nas i roditelji čuvali od toga jer mislim ti jesi svestan ali ne možeš ništa da doprineseš pa je na na tebi samo da budeš dobro dete koliko je, koliko je to moguće. Ali mislim da, mislim da to iz ove perspektive kad se vratiš kad sagledaš to je najlepše vreme zato što su to najlepše godine u kojima smo bili, ali to jeste stvarno bilo jedno strašno i užasno vreme koje je neuporedivo sa svim onim što je posle toga došlo koliko god mi bili nezadovoljni kako izgledaju stvari oko nas.

Bojan Jevtić: Apsolutno se slažem sa tobom, ali nekako, i navikli smo, kao da, da nas je život u to u prvo vreme, to vreme odrastanja negde učio kako će ovaj ostatak našeg života izgledati. Jer suštinski da, taj deo je bio težak, ali ti se taman malo opasuljiš, ono, traje negde ’94., ‘5. Čini mi se da smo tad i kao porodica, ja se sećam tih nekih, ’90. recimo možda šeste, sedme, konačno osećam malo život, onako malo, malo mislim da su i moji kroz neki ovaj, tad su već imali privatan biznis, malo su odskočili u smislu da smo mogli da odemo na letovanje bez problema, da, da čak i jednom…

Ivan Minić: Odskočili su do toga da da živimo normalno.

Bojan Jevtić: Pa da, da živimo normalno, da. Pa to je taj deo, jako dugo smo onako rešavali ono egzistencijalno pitanje i onda prvi put dolaziš u situaciju da vidiš i neke druge stvari, i lako se čovek na dobro navikne, i onda iza toga dođe ono ’99. neko bombardovanje taman kreće neki, što bi rekli političari prosperitet, i ne, i onda opet se desi nešto što te vrati nekoliko koraka unazad i onda ispočetka opet to zidaš. Onda dolaze neke druge teskobe, neka druga teška vremena, i non stop si u nekoj vrsti krize i ovaj, čak su i ovi stranci naučili, skoro sam bio na nekom, na nekoj real estate konferenciji govornik i pitaju me ljudi, i kakva je situacija, i kažem, u suštini naravno u svojoj zemlji uvek pričaš najbolje, najafirmativnije, ali kažeš ono malo ima tu neka kriza što geopolitička što politička in house. A oni kažu, pa dobro ali vi ste navikli da živite u krizi. Vama je to prirodni habitat. Kažem apsolutno jeste. Tako da, ništa novo.

KOŠARKAŠKA KARIJERA

Ivan Minić: A kad je košarka ušla u tvoj život?

Bojan Jevtić: Košarka je ušla pa ja mislim da sam imao nekih 10-ak godina. Bio sam već malo viši od vršnjaka. Prirodno je bilo, voleo sam, mislim u naše vreme još uvek je košarka bila jako popularna, naravno bilo je to vreme već izuzetnih košarkaških uspeha, ali mislim da posebno u tom osnovnom školstvu najveći fokus je onako u fudbalu. I ja se sećam u principu onako na, na fizičkom, 80 ili 90% vremena mi provodimo igrajući fudbal. Tako da je fudbal negde ušao prvi u krvotok, a košarka dolazi nakon toga kad sam shvatio da sam malo prevelik, preglomazan, pretrom, za za fudbal i da bi košarka mogla da bude taj neki poziv i ono tata me je odveo na prvi trening, meni se to svidelo brzo sam se aklimatizovao, onako imao sam sreću da sam imao prilično dobre ovaj trenere, igrao sam u prilično dobrim timovima. Tako da je to onako dugi niz godina je, mislim tamo sam završio karijeru sa 21-22 godine, znači nekih desetak, 12 godina sigurno je trajao taj košarkaški put.

Ivan Minić: Mislim da je fora sa fudbalom što ono ima dovoljno, ima pravila su ekstremno jednostavna. Znači, samo nemoj da uhvatiš rukom i ovo ti je teren iz koga ne treba da izađeš. I svako može da igra fudbal i možeš da igraš fudbal nebitno koliko si mali. A košarku ne možeš. Ako ne možeš da dobaciš do koša relativno lagano, nema šta tu da tražiš, možeš da vodiš loptu, možeš da se zabavljaš sa njom. Sad ima ovo, ove niže lige za za baš malu decu gde su spušteni koševi, sve to, super, ali to mi u jednom dvorištu nismo imali, bilo je veliki teren i onda to realno pre četvrtog, petog razreda je tako nije realno da ti sad tu možeš nešto nešto stvarno da, da uradiš. A ovaj pošto je li dovoljno smo matori da smo se jedan i drugi ogrebali o o ovaj one poslednje, poslednje otkucaje ovaj jugoslovenske škole košarke, i sećam se koliko je to bilo prilično spartanski, ono čim malo prođe onaj prvi filter.

Bojan Jevtić: Prvi filter, da, tako je.

Ivan Minić: E ovaj, kako je to, kako je to bilo iz tvog ugla? Mislim prosto daj mi malo više ovaj o tome kakav je bio početak, kako je to bilo kad prvi put kreneš da se takmičiš, ko su bili ljudi kojima si bio okružen?

Bojan Jevtić: Da, pa u suštini ono kreće kao i i svaki taj, prvo kreće kao neki sportić. Ono, izašao si probao si neke ono atletike, nešto što je vezano za neke motoričke ovaj vežbe, neke osnovne sportove i košarka dolazi ono prvi put sa loptom i, i nešto drugačije. I krenulo je ono, kao i verovatno svaki put na početku privikavanje da vidiš uopšte da l’ si ti za to, da l’ postoji onaj osnovni talenat, da l’ ti je lopta ono koliko-toliko prijanja za ruku, da nisi što vole da kažu figurativno sa dve ruke leve. I onda nakon toga, brzo se to već zahuktalo. Ja se sećam tog vremena, kao vremena gde kreću, čak mi se čini da je malo sad i olabavilo bar ovo što ja mogu da vidim s obzirom da mi je jedna devojčica ovaj u ženskoj odbojci, nisu još taj nivo intenzivnih treninga, iako mi je najstarija ova, sad će 15 godina. Mi smo relativno brzo krenuli sa dva treninga dnevno. Ovaj, tako da je to tamo pa mislim realno tu negde 14-15 godina i tu već počinješ da gledaš na to kao na nešto ozbiljnije. Bilo je iz sportskih odeljenja u gimnazijama i to se tolerisalo. Kreću pripreme, dođeš tamo u ne znam, na Taru i onako na, u onom klasičnom onom apsolutno što kažeš spartanski način gde ono budiš se, ustaješ u 6 ujutru u pola 7 si na trim stazi, prvi put trčiš po 5-6-7 kilometara u životu, misliš da si u dobroj kondiciji onda shvatiš da nisi za tako nešto. Visinske pripreme, pripreme na moru i onda kreće da ti to sve više i više ulazi u krvotok i počinješ da, da živiš taj život. I u suštini ne znaš ništa drugo, čini mi se da je škola onako i negde bila sekundarna u odnosu na košarku iako je stvarno nikad nisam zapostavio. Nikad nisam bio vukovac ili najbolji đak, uvek sam bio jako dobar, ovaj odličan, ali ali je košarka bila sve i svja u to vreme. Devojčice dolaze tek mnogo kasnije, ovaj to nije bila ni tema u to vreme. Tako da, ja sam tu video u to neko vreme odrastajući u tim timovima, krenuo sam sa tim, zvao se tada Tadić, jedan lokalni entuzijasta je ovaj započeo tu priču. Onda je njih verovatno kupio, akvizirao radnički u to vreme. Onda mi postajemo Radnički, jedna stvarno pretalentovana generacija u kojoj objektivno ja nisam ni mogao da dođem do izražaja. Onda kreće lagano i ta neka prva frustracija. Kako nisam ja toliko dovoljno dobar, ja sam bio na primer ne znam, sedmi osmi igrač, to je 15-ak minuta po utakmici a ja bih hteo da igram celu utakmicu, da ne izlazim. Ali nisi ti dovoljno svestan kao klinac da nisi dovoljno dobar u, u toj komparativi i hteo bi da dobiješ šansu. I onda, imali smo dve godine smo bili vicešampioni zemlje, jednom nas je pobedio Beovuk, jednom nas je pobedio da li već tada FMP na primer. Ovaj, rado čuvam i te medalje i dalje kod kuće. To su tamo neke ovaj ’95., ‘6. godina. Iza toga odlazim u, u jedan manji klub, Radivoj Korać, koji je u to vreme imao jako dobru, ovaj, žensku selekciju i dan danas ima, igraju prvu ligu koliko mogu da ispratim, a muška selekcija je bila onako, ima je pa je nema i tako dalje, i mi smo nekako neki da kažem oni igrači sa klupe ovaj iz nekih većih timova smo se tu okupili. I, opet i tu je bilo, mislim sjajnih momaka, pre svega fenomenalnih drugara sa mnogima sam i danas u kontaktu, a bilo je i nekih sportskih uspeha, bili smo tu blizu, ušli smo jednom i u onu Super ligu tadašnju. Mislim da je bilo 16 ili 18 timova gde smo igrali sa najjačima. Bilo je izgubiš i 30 razlike ali bilo je i velikih pobeda protiv Zvezde, Partizana, Borca iz Čačka i tako dalje, i, i onda 30 minuta na, na terenu u nekom momentu i kapiten ekipe i tako dalje. I onda kreće opet da ti se vraća sad onako još veća želja jer u onom prelazu taman ne igraš dovoljno, počinje već ono desi se par puta dođem kući isplačem se fino, kažem mama tata nije ovo za mene, mene trener ne voli, nikome ne valjam, ja bih hteo više oni daju manje. Oni te potapšu po ramenu roditeljski, kažu nemoj da odustaješ, polako, ti se tu lomiš i dalje ne znaš gde levo gde je desno. I onda lagano kad sam prešao tu vidim obrise da bi opet to moglo da izgleda na nešto i gurao sam to neko vreme, do recimo ne znam 17., onda dobijem poziv da pređem u Crvenu zvezdu. Odem u Zvezdu, nije bila, da budem iskren, preterano talentovana ta generacija Crvene zvezde bar moje godište ’83. Imali smo par mlađih momaka koji su bili sjajni, Milko Bjelica igrao sa mnom tada koji je napravio izuzetnu karijeru, Luka Bogdanović takođe, oni su bili nešto mlađi a iskreno već u to vreme značajno bolji od nas starijih. To je bilo ono od ’82. do ’85. i tu smo opet i imali neke prilično dobre rezultate, i već ono prolazi ti lagano detinjstvo i u jednom momentu dolazi neka priča da bi, pošto definitivno nisam bio za prvi tim Crvene zvezde po kvalitetu, dolazi neka priča da bi moglo da se ovaj nešto uradi u nekom inostranstvu. Vide me neki ljudi na nekim treninzima u Pioniru i onda sam dobio šansu da se oprobam u Belgiji. Daleko od toga da je to najkošarkaškija zemlja ovaj na svetu, ali za mene onako nešto potpuno novo. Prvo se nisam odvajao od roditelja, ja sam klasičan mamin sin ovaj, uvek sam nekako bio vezan za majku i, za nju je to bio šok, za mene na svaki način šok, ono kulturološki, ljudski pa jednostavno odlaziš negde solo, hajde sa dobrim poznavanjem barem engleskog jezika, ali pre toga nikad nisam išao ni ni blizu Belgije. I i na kraju ovaj, to nije bilo loše, opet neko iskustvo, igrao sam neko vreme tamo ovaj jednu sezonu, vratio se nazad i na povratku potpišem za Tamiš iz Pančeva onaj prva B liga tada, i negde, ovaj sam imao i sreće čini mi se, pokidam prednje ukrštene ligamente na, na jednom od treninga. Svet staje, nema sutra. I dalje nisam svestan da budem iskren. Imao sam onako dosta sreće u karijeri da nisam imao nikakve povrede, najveća povreda mi je u jednom momentu samo nešto zglob malo zeznuo ručni pri padu posle nekog zakucavanja, stvarno nikakvu ono ni, ni tegobu nisam imao ono, ni ni upalu tetiva. Desi se tako neka stvar, pritom sam bio u najboljem treningu ikad, imao sam pre toga jako dobre pripreme sa profesorima Grbovićima u Pioniru, onako su me spremili, samo sam se osećao fenomenalno pre tog odlaska u Belgiju i po povratku i video sam opet neki kontekst, neko profesionalno igranje, pritom sam dobio neku platu, automobil, stan, video sam da nešto od toga može da se desi, da to nije više samo zabava i igra, desi se to, u prvi mah katastrofa, ali kasnije sam video da je život imao druge planove za mene. 

Ivan Minić: To je još uvek vreme u kome u suštini povreda prednjih ukrštenih ligamenata je kraj karijere, ima slučajeva kada nije bila, ali u većini slučajeva jeste bila, operacije su bile vrlo upitne u većini slučajeva, kao, oni ti kažu da možeš ti da ideš na operaciju, ali nećeš nakon toga igrati više. Imamo naravno i ljude koji su bili medicinski fenomeni, kao što je bio naš brat Deki, koji je odigrao celu karijeru bez prednjeg ukrštenog ligamenta, jer valjda kad si najjači čovek na svetu, onda je to nekako moguće. Ali jeste bilo mnogo drugačije vreme što se toga tiče i u suštini na tom nekom prelazu i jeste trenutak kada kad se tako nešto desi, ako propustiš tu godinu posle, i bilo kakvo pozicioniranje i bilo kakva priča za neku karijeru idu mnogo teže. A kaži mi, hoću da te vratim još malo na košarku, ovaj, taj trenutak kad si dobar, dobar si u tome što radiš, sad, okej, nisi najbolji, kapiraš polako da nisi najbolji, ali najbolji si u svom okruženju, pa onda ideš malo šire, pa onda ima neko malo bolji, pa na nekoj velikoj sceni, okej, ima ljudi koji su bolji od tebe, ali postoji neko tvoje mesto. Ali to su sve uglavnom ljudi koji su tu negde po godinama. Kako izgleda kad prvi put treba da igraš seniorsku košarku? 

Bojan Jevtić: Fenomenalno. Fenomenalno. Pustio sam malo u gaće na debiju. Posebno što je onako interesantno da je bilo na nivou od 1500 gledalaca, recimo, to je na prvoj utakmici koju igramo u Belgiji. Odsekle su mi se noge. Prozivaju te prvi put na spikeru. Bilo je to i kod ovih naših turnira i sve to, ali to je bilo ono, gledaju te porodica i prijatelji. Moj otac je gledao, moja majka nikada nije išla na utakmice, za nju je to bilo previše stresno. Uvek je govorila, samo dođi ti kući živ i zdrav, ne mogu ja to, ubilo bi me. Tata pokojni je bio sa mnom non-stop, nikad nije propuštao utakmicu. I to je jedna dimenzija, a ovo je kompletno neka druga dimenzija u tuđini. Neko te i plaća, ovo stvara misao da je tvoj skil dovoljno dobar da ti da neki novac. Prozivaju te, ono kažu, number four, Bojan, Žev tik, to je flamanski deo. Ja sad, sećam se, kreće utakmica, igram odbranu, treći minut recimo, sečem loptu tamo gore na trojci, sam u kontranapadu, prpa uradila svoje, trema, i krenem da zakucam, rano sam se odrazio i ostao sam kratak i idem na polaganje i promašim polaganje i bio sam u varijanti čoveče, čime se ti baviš, ne znaš ni polaganje jedan na nula, ali u stvari kontaš da je to… Čak je bila na kraju solidna utakmica, ja sam bio tu drugi igrač po kvalitetu, opet, kažem, to je neka košarka, ja sam igrao za jedan tim koji je imao neki, da kažemo, karakter razvojnog tima za Luven u tom momentu. Luven u tom momentu igra FIBA Ligu šampiona. Treniram s tim momcima koji igraju prvih dvanaest u tom Luvenu. Opet se susrećem sa surovom realnošću da kažem da ja nisam dovoljno talentovan. Ja sam verovatno imao sasvim dovoljno talenta i ja inače verujem da kasnije u životu postoji i tako dalje. Talenat jeste jedan deo i jako je bitan, ali mislim da nisam jednostavno dovoljno radio kada je trebalo da radim, nisam imao dovoljnu svest da treba, nisam, ne mogu ja sad da pričam, da sam stajao i još sto puta ili hiljadu puta šutnuo nakon treninga, a kad se završio trening, ja sam kretao kući odmah, pakujem torbu i letim, dolazim na trening dva minuta ranije, ne dođem pola sata ranije, tako da jednostavno samim tim sam to doživljavao kao lekciju kasnije za dalji razvoj svoj i lični, shvatio sam da ne možeš jednostavno da prevariš sistem, retki su ti koji su do te mere talentovani da mogu. Iza ćoška te pre ili kasnije sačeka, sačeka taj nedostatak rada i nedovoljna posvećenost. Tako da je u to vreme u Belgiji bilo nekih sjajnih igrača. Sećam se, treniram sa likom koji je igrao sezonu pre toga u Palakanestru, igrao u Avelinu, Van Dorp mislim da je bio. Igrao je za belgijsku reprezentaciju, shvatim u igri jedan na jedan da ne igramo isti sport. Mislim, takav sam utisak imao. Sve je to okej, dobro je to i možda hrabri, ali jednostavno nisi tu gde treba da budeš. I već u toj nekoj 20. i 21. godini je verovatno i prekasno, da koliko god ti pojačao trening, ona baza ti nije dovoljno dobra da bi ti mogao da nastaviš da se ozbiljno baviš time i da na kraju dana rešiš neko egzistencijalno pitanje i da formiraš porodicu. Da kažem, na neki način, to sam naravno kasnije shvatio, ja sam bio srećan i privilegovan što sam relativno rano doživeo tako tešku povredu. I da, upravo, u suštini to, da nije moglo da se leči. Meni su rekli, sećam se prve operacije, radio sam artroskopiju na Banjici, dolazi mi doktor, mislim Gavrilović, koji mi kaže da te operacije radiš danas, jel znaš. Ja sam razumeo doktora samo jedno, ja već na krevetu bolničkom. Kažem, ne, radim prvo artroskopiju, uđem tu, on kada mi nešto objašnjava, ja čujem tu, tu, tu, tu, kada mi je ušao u koleno, ja sam se resetovao. Ligamentoplastiku, te neke šrafiće, nešto, pa ja kažem, prvo smo se dogovorili ovo, drugo ne znam o čemu se radi, nema šanse. Čovek mi uradi samo prvi deo operacije. Tako da sam ja kao, i inače sam imao trenera ovaj u tom, u tom momentu u Koraću ovaj koji me, koji me je trenirao par godina pre toga i imao je momenat karijere gde je trenirao pokojnog Dekija Milojevića, velikog genijalca. I poredio me sa njim i rekao je, ne naravno po kvalitetu, ovaj nisam bio ni blizu, nego više po građi i po tome što sam se dobro snalazio na četvorci, iako sam ono 2.01 ovaj nisam nisam toliko visok, ali sam bio, uvek sam bio snažan i mogao sam dole da pokrijem i više igrače, čak i da se spustim i na peticu da ih čuvam, a imao sam i ono pristojan šut ovaj spolja. Tako da mi je govorio, nemoj mnogo da se oslanjaš na taj šut spolja ti si dole, gledaj Dekija Milojevića, uči kako on igra on je taman bio par godina stariji, to je model kojim ti treba da ideš i, i put kojim ti treba da se razvijaš. Tako da ovaj, ja sam pokušao nakon toga da igram bez ligamenata, nije realno. Čak ni na rekreativnom sportu, koleno počne toliko brzo da ispada da nije, nije opcija, sa, bar ne sa ovom konstitucijom, ovaj, izmena pravca i ostalo, ni tenis rekreativno nisam mogao više da odigram a da mi ne ispadne koleno ili da neku ovaj, neki diskomfor dobijem tokom, tokom te, te aktivnosti.

Ivan Minić: Ja se sećam, ja sam bar dosta pričao sa, sa njim o svemu tome i jeste mi bilo interesantno iz sličnih razloga jer sam i ja prošao neke užasne stvari sa, sa kolenima. A on je suštinski potpuno promenio svoju igru i zato i jeste toliki fenomen to sve što je on uradio u karijeri jer to uopšte nije bio njegov stil igre. Znači on je formiran i odrastao i stasao na, na tome da mu je glava 10 centimetara od obruča, a da nakon toga ne može da zakuca. Zato što ima neverovatnu košarkašku inteligenciju, zna da se pozicionira, zna da se zagradi, da se izgura, i mislim opet kažem, najjači čovek na svetu.

Bojan Jevtić: Apsolutno.

Ivan Minić: Ovaj, kažu da, da, da bi je tu i kod nas bilo jedan, dvojica istorijski ovaj koji su bili zeznuti, neću ih pominjati, ali on mi je rekao kako je bilo gurati se sa nekim od njih, ali je bio klinac. I znam koliko mu je ono, koliko mu je velika želja ovaj, neostvarena bila to što se nije pogurao sa Šekom u prajmu, jer mislim da bi to bio spektakl.

Bojan Jevtić: Tako je. Sa Šekom ili sa Barklijem, možda s Barklijem, zbog ovaj konstitucije, mislim da bi to bilo zabavno.

Ivan Minić: To bi bilo zabavno sigurno, a sa Šekom verovatno fizički bi je li čovek bio ipak dominantan, ali taj Deki mislim da bi mu uradio na foru, i, i to bi, to bi bilo to što bi bilo sve. 

Bojan Jevtić: Vrhunska košarkaška inteligencija a i sve ostalo. Mislim, i taj opiti, on je bio jedan fenomenalan radnik, videlo se jednostavno da, da ozbiljan rad stoji iza njega. Ništa se nije desilo slučajno 

Ivan Minić: u svemu čega se dohvatao. I to je ono što je, što je neverovatno.

KRAJ SPORTSKE KARIJERE I STUDIRANJE

Ivan Minić: E sad, baš zbog toga, ovaj, ti imaš neki, mislim hteo ti to da biraš ili ne, ti si imao neki plan A u životu a to je bila ta košarka, jer išlo je, zašto ga ne bi iskoristio ako već ide, i onda ti je život rekao, vidi sine super je to sve nego, šta ćemo da radimo u životu? I kako je to izgledalo? Šta si ti uopšte, mislim od, presekli smo još u osnovnoj što se tiče obrazovanja i toga svega, kako je to teklo dalje uporedo sa ovim i šta kad je ta priča sa košarkom bila završena?

Bojan Jevtić: Pa u suštini tad sa… krajem te nazovi košarkaške karijere, ovaj i počinje, prvi put nešto se otključava u mojoj glavi da, da plan A onako sad na nivou samo ideja, plan A može da pretrpi određene izmene. Do tad je bilo samo znaš ono, ona ona dečija spontanost ovaj, koja te nekako vodi i ti ni ne razmišljaš, ono o, o tome. Tek tada počinjem da, da razmišljam nekako, malo više, da dobijam, da, da kreiram neku viziju, da, da posmatram stvari nešto strukturiranije, za, za tu naravno dob i za tu zrelost, i, i tu prvi put vidim. Ja sam, kad sam odlazio u Belgiju ja sam pre toga upisao Saobraćajni fakultet. Imao sam ideju, borio sam se između FON-a i Saobraćajnog i ta dva su mi bila nekako najinteresantnija i taj neki, ne znam zašto mi se tad, malo pre pre tog prijemnog sam u principu i naučio šta u stvari znači logistika, ali mi se dopalo, ovaj, dopao mi se taj program. I na kraju upisujem Saobraćajni fakultet ovaj, opet dosta neozbiljno ja kažem, fokusirao sam se dosta na košarku, i onda sam, ja tek kad sam upisao fakultet shvrteo da taj fakultet traje pet godina a ne četiri, i razmišljam sad, što nisam onda upisao FON to je četiri, ko će da uči to još pet godina? A, i onda odlazim tamo u Belgiju, i povređujem se i suštinski ovaj sam shvatio, već kad sam otišao da ja teško mogu da sam već propustio par kolokvijuma zbog toga, par, prvi ovaj ispitni rok i tako dalje. I onda razmišljam, možda ovakva škola nije skroz za mene, hajde da vidim šta je. Na kraju se prebacujem, tu sam ono, završio prvi semestar praktično, upisujem se na, na privatnu privatnu školu, Megatrend. Međunarodno poslovanje u to vreme još uvek da kažemo fakultet koji je imao onako jedan, nije imao ovako loš vajb koji ima danas i i u naše vreme stvarno tamo se, se učilo i znam jako puno uspešnih ljudi koji su, koji su završili taj fakultet. Dobro.

Ivan Minić: Ali zaista, u naše vreme kada je to počelo, ti fakulteti su, i hajde da kažemo BK koji je bio prvi i najvidljiviji, i Megatrend su imali ozbiljne ekipu ljudi i imali su…

Bojan Jevtić: I ozbiljne profesore i mislim…

Ivan Minić: Ko je hteo je mogao. I zaista bili sjajni.

Bojan Jevtić: Jeste. Apsolutno. Apsolutno. Nije bilo, i postojao je kriterijum. Ti si imao eliminisano, ono što je nažalost bila karakteristika, i dalje je karakteristika državnih fakulteta, da imaš neke profesore koji su psihopate, koji se iživljavaju. I imao si eliminisanu tu komponentu, i okej, možda se nije insistiralo toliko na nivou znanja kao što je bilo na državnom, ali ako si želeo da nešto naučiš, mogao si da naučiš, i apsolutno si imao od koga. Ceo ono roster profesora je bio fantastičan na jednom i na drugom univerzitetu. Tako je. Tako ga se i ja sećam u suštini. I kako se desilo to kao sam shvatio da, da, da, da sport neće biti moj prvi poziv definitivno, da je to verovatno taj kraj karijere, iako se nisam predavao, trudio sam se, i se još tu godinu, godinu i po dana nešto, al’ kad mi je još tri puta ispalo koleno na utakmicama shvatio sam da, da ću se samo upropastiti dodatno. I ovaj dao sam gas u, u, u toj školi, na tom fakultetu, sećam se ono, prva godina nepripremljen dolazim na neka predavanja, neke kolokvijume. Bio sam onako, takmičar, uvek sam bio kompetitivno nastrojen, i u prvoj godini čujem pošto za, za uslove mojih roditelja, za njihova, ovaj, za njihove mogućnosti ta školarina nije bila jeftina. Ovaj, i, znam da sam, da sam dobio info prvih, prvih dana studiranja tamo, da, ako imaš prosek 9,5 dobijaš stipendiju, ne plaćaš drugu godinu. I sad neko kaže 9,5, bio sam uvek i onaj pristojno dobar u matematici, kažem sebi pazi 9,5 je jako teško, da l’ to znači da smeš da imaš devet pa da se gađamo, ali sam negde rešio u tom momentu da probam, da dam sve od sebe, pre svega mojima da olakšam, a i opet mi je bio neki, neki cilj. Ovaj, tako da sam prvu godinu završio sa, ne znam, 9,53, 9,57 ili tako nešto, sećam se, ne plaćam drugu godinu, što mi je opet bio neka vrsta fenomenalnog uspeha i onako ponosni, sad pričaju svim babama, tetkama, ovaj i ostalima da, da, da sam uspeo na nečemu šta živi, od do, do tih školarina, od tih ovaj od tih godišnjih uplata, da dobijem nešto što je besplatno, ali to ne ono 30%, 70%, nego 100% besplatna škola. I onda me je to nekako vozilo dalje kroz ceo taj kroz ceo taj fakultet.

Ivan Minić: Jako lepo. Ovaj. Je l’ ti se kroz fakultet polako kristalisalo čime bi se bavio, i je l’ bilo nekih ljudi i predmeta, ispita, na kojima si zaista bio pozitivno iznenađen, zainteresovan za to što studiraš?

Bojan Jevtić: Pa najinteresantniji ono što pamtim na početku je bio predmet koji je bio Tržišna ekonomija, ovaj, taj nekako, cela ta teorija, prevashodna naravno koja se tad učila, još uvek nije bilo tih case study-ja i ostalo, mi je bilo onako jako zanimljivo. Video sam da, da je to nešto što me interesuje, što mi onako lako ide, lako sam učio. Marketing isto, imali smo dobrog profesora iz marketinga, i to mi je onako zavredilo pažnju. Isto sam video neku lagodnost i čak i neke fraze sećam ih se iz, iz knjiga i koristim ih i dan-danas u poslu. Tako da to, to je bilo to je bio neki smer kojim sam hteo, naravno matematika, statistika, voleo sam, mada sam uvek imao kuma koji je bio fantastičan uvek bolji od mene, bio u tome, da sam uvek imao kompleks da nikad nisam bio dovoljno dobar. Shvatio sam da te neke stvari možda i nisu toliko potrebne kasnije, ali u tom momentu nisam bio, nije bio to taj to moj fah do kraja. Ali… da, već u tom momentu sam razmišljao šta dalje. Iskren da budem, predstavu nisam imao i dalje o nekretninama kao takvim, niti sam sanjao da će to biti moj poziv. Mislim da sam malo ranije sazreo u nekom porodičnom smislu. Čini mi se da sam tu već sa dvadesetak godina, možda čak i malko ranije, ovaj tu imao potpunu viziju jer sam odrastao u onako prilično funkcionalnoj porodici nas četvoro, i nekako sam uvek žudeo i sanjao da ću imati veliku porodicu i da ću taman moći da, da implementiram sve ono što je mene nerviralo malo u mojoj porodici, da ću imati priliku da, da to kasnije sa mojom decom, ono, da će to biti neki moji mini projekti, ovaj tako da u tom smislu sam sigurno dosta ranije sazreo čini mi se dosta ranije od svojih vršnjaka. A u ovom poslovnom, još ne, bila je, bila je priča hajde završim ovo pa da vidimo gde će te, gde će te put navesti. Nisam imao klasičnu viziju ono Silicon Valley, biću preduzetnik napraviću to i to. Bilo bi, bilo bi nefer da kažem tako nešto.

Ivan Minić: E dobro. Mislim i još jedna stvar koja je, koja je vrlo važna da se, da se uzme u obzir jeste i da, ako pričamo o tom trenutku u vremenu, znači to je od početka 2000-ih pa do 2004. 5. Znači tih prvih 5 godina ovog veka jesu bili, jesu bile vreme nade pa malo razočaranja, ali generalno jedna prilično dobra situacija za ovu zemlju koja je rapidno napredovala u tom periodu i koja se rapidno modernizovala, gde si ti suštinski 2005. imao neuporedivi, neuporedivo veći izbor potencijalno zanimljivih i dobrih poslova nego što si imao 2001. Apsolutno. Mnogo se toga desilo, liberalizovalo se tržište banaka i svih bankarskih usluga, generalno finansijskih usluga. Ponovo su ljudi počeli da prave nekakve životne planove koji su imali nekog smisla i neku komponentu. Znači mi smo, mi smo svi bili generacija u kojima su roditelji kao glavni cilj imali da se dobro pozicioniraju na rang listi za stan, da bi dobili stan. Jer kao, niko nije kupovao stan. To nije bilo za radničke porodice nešto što je bila opcija. Ono što jeste bila opcija jesu bile neke vikendice i slično, ali to je potpuno, potpuno neka deseta priča. E svašta nešto se tu dešava, ljudi počinju prve kredite za stan da uzimaju, počinje da se gradi. Gomila novih objekata i stambenih, lepih i poslovnih i tako dalje. To je još uvek vreme u kom urbanizam postoji kao koncept, ovaj, i neko vodi računa o tome da to bude skladno.

Bojan Jevtić: Sada postoji samo pod kovanicom investitorski urbanizam.

ULAZAK U SVET NEKRETNINA 

Ivan Minić: Jeste, i to je nešto malo drugačije. Malo drugačije, tako je. To je nešto malo drugačije. Ovaj, ali suština negde jeste da to jeste jedan period, možda ne nužno blagostanja, jer svaka vrsta promene je onako stres, ali prosperiteta. I sad, dobro, mali Bojan, koji već uveliko nije mali, ovaj, završava to i šta, šta sad posle fakulteta?

Bojan Jevtić: Šta sad, da. Mala digresija, ja sam taj uvek sam bio veliki, odnosno mene zezaju u porodici da imam burazera od tetke koji je uvek kad je neko porodično okupljanje kaže ja dam Boki, on nikad nije bio mali. Tako da, mali Boki nikad nije postojao, ovaj na moju, ne znam da l’ žalost ili sreću, nekako čini mi se da sam se rodio ovako veliki, uvek sam bio golem. A što se tiče tih kredita, pa da pazi, ja, ja možda to onaj možda i neka nesvesna benefit koji ti roditelji daju, moji su tamo negde, kad je to bilo nezamislivo, pritom nisu radili nikad u državnoj službi, ali tamo nekih ’88., ‘9. čini mi se, mislim ’89. bila kad su napravili svoju firmu. Mala firma koja je čija je ideja bila da se bavi pre svega prodajom kancelarijskog materijala, kasnije su ušli malo i u turizam pa smo imali zakupljene apartmane po Grčkoj i Crnoj Gori i organizovali su te ture. Tako da, i ovo za stanove isto, nikad ništa nismo dobili, ovaj, sve smo morali da da zaradimo, moji pa su ono, od početka su me tako učili, sine što uspeš sa tvojih deset prstiju tako će ti biti, niko ti drugi neće dati ništa i opet, kažem i, i ta lekcija ti menja ti malo koncept odrastanja i i u principu te i ne pravi hendikepiranim jer ne očekuješ da ćeš ikad bilo šta dobiti nego zaradi pa nosi šta si zaradio. Tako da, oni su imali taj neki preduzetnički duh koji je možda i me negde kod pre svega majka, koja verovatno tinjao i u meni sve ovo vreme i isto tako i kod kod stanova. Zato kažem, selio sam se toliki broj puta jer su moji krenuli od garaže pa pa garsonjere u Indire Gandi i tako dalje, oni su sve vreme kupovali stan. Imali su ono, mi smo ono brick and wall society, mi smo ljudi koji ono koji su vaspitavani od starta da moraju da, da, da imaju neki svoj svoj zid da da su vlasnici, nismo kao zapadnjaci gde jako veliki broj ljudi ozbiljna populacija rentira. Kod nas je da ja za života steknem stan i da taj stan prebacim sutra ovaj deci i to je koncept kod nas, tako da su kažem moji su to stalno imali, onda je i tih 2000. tih to je već bio neki neko prirodno okruženje da se ne razmišlja samo o tom sticanju to je već nekako stečeno nego sad više nadziđivanju svega toga. I završavam fakultet negde 2007. od mene se već očekuje da krenem da radim. Nema više košarke, nema nikakvog izvora prihoda. U to vreme sam već uveliko upoznao buduću suprugu, već se par godina zabavljamo i ona završava istovremeno fakultet. Njen otac nam plaća onaj put, kad smo završili fakultet idemo u Tunis na sedam dana, i sve nekako pokušavamo da odlažemo ono neminovnost, a to je da se uđe u neki posao da se, da se pošalje neki CV, da se prvo napiše CV. Pa da se onda pošalje pa da te neko pozove i sećam se sećam se kad sam se vratio nazad sa tog puta, sedim za kompjuterom ono igram Championship Manager i i krijem se malo, znaš već onaj matori, ali, ali i dalje bi voleo da se igra. I sećam se majke koja mi dolazi iza mene i stavlja mi ruku onako na, na rame i kaže, hajde molim te, pošalji ti neki CV negde da odeš na razgovor za posao. Mislim, ne teram te ja onako majčinski, onako lagano a sa ozbiljnom dozom pasivne agresije da te gurne ka tome. I i sećam se ovaj te najveće greške koju sam tad napravio, koja me i dovela evo da sedim sad ovde s tobom da razgovaram, brzinski sam poslao, napisao sam šest rečenica onih standardnih, ko sam, šta sam, zašto bih jako voleo baš u vašoj kompaniji da radim i kako bi me to otvorilo kao čoveka i trebate vi meni da date šansu. Isto sam sklapao neki CV, pre toga sam ga verovatno malo već radio, i šaljem to na pet, šest adresa, dok ona stoji iznad mene i dalje i kaže, pa zar je to bilo tako teško. Ja kažem, nije majko, evo vidiš da sam poslao sam super, naravno ono fingers crossed da da me niko ne pozove jer reko molim te da nema me zvati, mislim nisam ja još za to, čekaj još malo da odmorim tek sam završio, dobio sam ono, tek diplomu ja sam diplomirani ekonomista međunarodnog poslovanja, eto. Uglavnom nisam imao tu sreću. Sledeće jutro zvoni telefon, ja sa suprugom šetam Knezom i zovu me, kažu, dobar dan zovem vas iz te i te kompanije, ovaj nisam ni imao predstavu šta su rekli, pošto nisam znao ni gde sam poslao CV je l’. I kaže voleli bismo da dođete sutra ujutru u 10 na razgovor za posao. Ja sad ne znam šta da joj kažem pošto nisam znao ni gde sam poslao CV-ijeve i kaže voleli bismo da dođete sutra ujutru u 10 na razgovor za posao. I sad znaš onako kaže razmišljam o svemu, ovo je bio sad za mene korak u nepoznato, ja nisam razmišljao šta sad treba da kažem. Ali glupo mi je ako me neko nazove na telefon da kaže a ne ja ne.

Ivan Minić: A tebi neko rekao lepo pitaš.

Bojan Jevtić: Nisam to. Nisam to. Kažem, okej, recite mi samo gde, ona meni žena kaže, ja naravno ovaj zapamtim samo prvi deo pošto je bilo negde na Novom Beogradu, ja sam po Novom Beogradu u to vreme mogao da idem samo po kazni, jer za mene je Novi Beograd bio piknik, mi smo ljudi iz starog dela grada. Do Brankovog mosta, Novi Beograd je ono zabranjena teritorija, za nas iz starog dela grada, i ovaj okrenem brata i pitam ga, tog od tetke taj što kaže da Boki nikad nije bio mali, i on mi kaže, ja kažem brato ta i ta adresa je l’ ti beše tu negde radiš, on je moje godište to nam je krenuo par meseci pre toga da radi, ja sam upamtio da je to tu negde. Kaže on, pa da to ti je kod mene u zgradi. Znači to ti je lagano, dođeš tu i to je to. Ja rekoh dobro, imam drugo pitanje kažem recite mi samo koje je preduzeće tu jer ja ne znam gde sam, na posao bar malo da se spremim. Kaže on meni sad ću da ti proverim. Kako si rekao, ja kažem apartman 305. Kaže on važi, zove me posle dva minuta inače vrlo neodgovoran tip, zove me posle dva minuta kaže brato to ti je Banka Intesa. Ja kažem jedna od stvari koju sam nekako zamišljao, odnosno šta sam zamišljao da nikako ne radim je da ne radim u banci, to mi je bilo onako prevelika organizacija za mene, ja sam hteo nešto manje gde će čovek moći lakše da dođe do izražaja, nisam hteo da budem jedan šrafić u tom nekom ovaj u toj nekoj velikoj industriji. Ja kažem dobro hajde kad sam kliknuo tako, otići ću sutra, zahvaliće se i isfingiraću reci majci ja sam bio u Banka Intesa. Dolazim ja tamo kao stvarno Banka Intesa. Ulazim open space, 60, 70, 80 zaposlenih, jedna žena sedi, ovaj kao ti tako. Okreće se, gledam onako dva metra nekog mladunče kaže Izvolite. Ja kažem ja došao na razgovor za posao. Kaže ona meni, a jeste sigurni vi kod nas? Ja rekoh, pa jeste vi 305, kaže jesam. Pa rekoh dobro, hajde, uze ona mene za ruku, onako majčinski da me odvede do office menadžera, kaže ovaj momak je došao za mi imamo neki raspisan konkurs. Kaže žena ne. Ste sigurni vi, on kaže, rekli su mi 305 al reko nisam zapamtio da budem iskren do kraja ime firme. A kaže a ste probali u zgradi preko, mi imamo iste, sve su nam duple. Reko gde si bilo ljudi koji su se zeznuli. Nisam bio prvi. Ja kažem a ja sam srećan bar sam bio uvek tačan, odnosno bar u to doba sad više nisam toliko tačan. Ja vidim da imam još desetak minuta do razgovora, intervjua, pređem ja ovaj preko puta, ulazim u tu zgradu, u međuvremenu zvonem na na na taj poziv se javim i kažem to Marijana se zvala koleginica, kažem ja sam kod vas a nema problema Bojane jer ako ne možete da siđem ja po vas preljubazna znate malo vam razbije onu tremu početnu. Penjem se ja gore, nemam predstavu gde idem. Nisam se ni spremio. Firma se zove CB Richard Ellis. Predstavu nemam šta je.

Ivan Minić: Ne znaš koji Richard.

Bojan Jevtić: Ne, ne znam koji Richard. A ovaj Ellis bio je verovatno neki košarkaš, al siguran sam da ni ja ni Richard nismo igrali ovaj NBA ligu. I sedam posle me tamo na neki kanabe. Vidim neki časopisi, neke nekretnine, ovo nekretnine, ono neku preko grant nekako građevinska kompanija. Reko haj ok šta šta to može da bude teško. Pozove on mene srećom na engleskom je bio prvi test i ja uzmem tu i da prevodim, i bukvalno zato sam ti na početku i rekao, jedina reč koju nisam znao da prevedem na celom tekstu na A4 je bila real estate. Nekako mi je kontekst jasan, ali ne znam šta znači real estate, nisam čuo za real estate nikad. Ja ono ispod na kvarno, bilo nas tu petoro, šestoro u tom conference roomu, ja dole, nije bilo vreme još uvek ovaj interneta, guglati možeš da pogledaš čas posla, ona tašti koja mi je profesor engleskog brže bolje ukucam šta znači real estate, kaže ona pa to ti je nepokretnost, nekretnina, nešto tako u kontekstu stavi. Ja kažem, to je to, ja upišem ovo ja već za drugi razgovor srećom položio sam taj engleski, ili nesrećom. Ovaj dođem dođem na drugi razgovor i onda već kreće malo to da ide onako lakše do četvrtog kruga maltretirali su me četiri kruga. U četvrtom se sećam koji od juče da je bilo mi kažu ovaj je l’ vidiš ti sebe ono kažeš kako ne.

Ivan Minić: Sad nema nazad.

Bojan Jevtić: Sad nema nazad. Odlazim, odlazim na na razgovor majka ono znaš proliva standardno džezvu s vodom i to da ti sve ide glatko i to, i kaže nemoj da ne prihvatiš. Ja kažem majko sad ćemo da dođemo do cene, znaš da ti je sin skup. Kaže ona nemoj da se zezaš uopšte na tu temu. Šta god ti, to ti je šansa da uđeš u svet taj poslovni, nemoj da se plata će da dođe kasnije, znaš doći ću. Ja kažem majko, mora da imam neku cenu. I sad ja tu njoj izbacim cifru, ako bude dotle, krenem da lupam ono bez nekog reda, al kažem ako bude dotle, prihvatam, ako ne bude dotle, ono bila tačno na granici kako se sve ti ono kreira u životu i ja prihvatim, pitaju me, pitaju me šta još nekih par pitanja, pitaju me šta ti je najveća mana. Ja kažem sad ste me u glavu zatekli. Rekoh pa što sam tvrdoglav. Tek taj generalni direktor i vlasnik kapitala, vlasnik tog preduzeća kaže sviđa mi se, sjajan odgovor, ja reko što sjajan, pa kaže to ti je onako znaš nije klasična mana, može da bude i vrlina. Dobro si se izvukao. A ja pojma nemam deo sam trema ono dole ispod ono tresao se ali na kraju eto krenuh da radim tu početkom 2008. godine, i jako dugo sam bio i u tom preduzeću, a i generalno sam ostao u svetu nekretnina, al to je ulazak, jedan potpuno spontani ulazak bez neke prethodne pripreme i bez toga da kad sam se rodio ja sam sanjao da ću da se baviti ovaj real estate brokeringom.

RAZVOJ TRŽIŠTA KOMERCIJALNIH NEKRETNINA

Ivan Minić: Kao što rekoh na početku, to jeste period u kome zapravo počinju, i da počinju, počinju par godina pre toga. Ali to je trenutak u kome neki placevi koji zapravo jesu namenjeni za gradnju a ništa još uvek nije bilo izgrađeno, umesto da budu nekakve samo stambene zgrade koje su dotad uglavnom građene, počinju da se pojavljuju i neke poslovne zgrade, neke poslovne zgrade koje na sebi imaju neka imena koja nisu imena firmi koja su unutra, nego nekih firmi koje su njihovi vlasnici, počinju da se pojavljuju i na bilbordima i na onim građevinskim ogradama, ovaj posteri u kojima se komunicira preko koga i kako može da se obavi razgovor, napravi zakup i sve ostalo. U svakom slučaju, počinje da kažem, posebno Novi Beograd, počinje komercijalni real estate da da cveta. Sigurno da i postoji naravno i potražnja neka tog tipa, ali ono, ti ulaziš u to i sve to što si mogao i eventualno da znaš o nekretninama nema veze sa ovim čime ti sad treba da se baviš. Kako je izgledalo to upoznavanje, crash course, ovaj i kako je tržište izgledalo tada i kako se ono kako se ono razvijalo zajedno s tobom.

Bojan Jevtić: Tržište? Pa, zametak, za malo, tržište. Tržište, da, tržište je stvarno bilo u povoju. Mislim, hajde da kažemo, postojalo je, obrisi tržišta. Pupoljak, pupoljak tržišta. Ovaj, bilo je ljudi koji veruju, uključujući i tu ekipu koja je to do tada krenula, je l’ te ja se sećam, kažem, pre pretposlednji taj razgovor za posao, osim što se samo malo šalili oko plate, ovaj, svidelo mi se, kad sam već dogurao do kraja, da stvarno dobijem posao i, i, razmišljao sam o, o, tome kako da, da, da, da sad ne izgubim, kad sam došao pre kraja, sad me već zaintrigiralo. Sad, sad bih već voleo, iako to sve traje u nedeljama, nisu to meseci. Ovaj procesa, i znam da sam majku pitao, u jednom momentu, kažem je l’ možeš ti nekako da pozoveš tamo neku vezu svoju, da tamo kažu neku lepu reč o meni, da ja tamo ne. Ona okrene par telefona, kaže je l’ to tebi mlada firma, par zaposlenih, novo, nešto, kaže, nikoga od mojih, to su mladi ljudi, saznala je šta je mogla sazna verovatno iz dva, tri telefonska poziva i stvarno tako je i bilo, mislim, to su bili jako mladi ljudi, evidentno kao što je mlado i tržište sa tek par godina iskustva. Tako da je i sam taj ulaz bio onako možda i bez do kraja jasne strukture, ti ljudi su definitivno imali viziju i zato su i dan danas ostali na tržištu i napravili su ozbiljne, ozbiljne rezultate, i fenomenalan tim i tako dalje. Ali te strukture koje fale i nedostaje tržištu i onako značila da svi mi radimo mnogo toga da jako brzo učimo, da smo dosta i prepušteni sami sebi i, i ja volim i vrlo često da kažem sad ljudima koji tek ulaze u ovu industriju, ovo je jedan od najboljih poslova zato što ti daje šansu da budeš najbliži onom preduzetniku u što možeš da budeš, a da si i dalje zaposlen negde, da nisi vlasnik sopstvenog biznisa, jer takav je takav je onaj razvojni put jednog brokera koji se bavi poslovno komercijalnim nekretninama. I tu smo imali onako jednu interesantnu priču intenzivnog, intenzivnog tog prvog hajde da ga nazovemo kursom, ali nekog treninga orijentacije koji nas je vrlo brzo vodio na, na znacima navoda na teren, na rad sa klijentima, ja sam imao fenomenalnog mentora tu na startu, ovaj, ženu koja je već bila par godina u poslu, koja isto onako morala brzo da se privikava sad na neku headovsku funkciju iako nije imala dovoljan staž. Tek je par godina starija od mene, ali me je brzo prihvatila, i generalno tim i, i, to se sve onako dosta brzo dešavalo, ja imam utisak da da a stvarno ništa nisam znao iskren da budem, mislim da me taj isti fakultet do kraja dana nije ni potpuno naučio o nekoj formalnoj komunikaciji kako treba da napišeš do kraja mejl, kako to stvarno do kraja treba da bude upeglano, mi smo od tih baza kretali tada, i dan danas, mislim, vrlo često se dešava da s ljudima, moraš da prođeš i te neke stvari koje bi možda trebalo da se podrazumevaju ali shvatićeš kroz život, verovatno više od 1000 puta da se ništa ne podrazumeva, ni u čemu, i onda smo prolazili te bazične stvari, to mi je dosta pomoglo da se, da se formiram, i da brzo u tom, još uvek nezrelom tržištu pronađem svoje neko mesto pod suncem, da pronađem svoju neku nišu, shvatio sam prvi razgovor posle 3-4 meseca onaj kvartalni, gde ja onako, imao sam utisak da sam sve uradio perfektno, da sam pravi štreber ako mi kažeš uradi 10 sklekova ja ću uradim 11, ako mi kažeš okreni 100 brojeva telefona, ja ću okrenem 105 da ostavim utisak i kažem ta neka kompetitivnost, verovatno je da se nekada trener okrene da ja sad nešto ukradem. Mislim da mi je to došlo, ali opet na prvom razgovoru za posao sednem i kažu mi, na prvom razgovoru, to jest tokom evaluacije mi kažu, kaže mi šef, taj glavni, kaže, dobro je, zadovoljni smo, taktika je standardna, sad se nekada moji ljudi izazivaju prvom prilikom. Sandić. Sandić, normalno. Pa ne, ja možda na određeno vreme, nisam dobio ni stalan ugovor. Sve ono, hvala. Ali ono što ti fali, to je ta proaktivnost. To je verovatno reč koju sam ja posle trošio i sve ove godine možda i najviše od svih reči. I stvarno sam shvatio u tom momentu, pošto mi to nije ostavio samo nedorečeno, nego mi je objašnjeno šta to znači. To znači da ako sam ti rekao da okreneš sto telefona i da listinguješ tri nekretnine, znači uradio si sto plus tri i završio si posao. Okej, ali ostaćeš prosek. Ti možeš više, naravno, tapšu te po ramenu, ti možeš više, ti možeš bolje, ti si taj. Da li stvarno veruju u to ili je to samo način, ti to u tom momentu i ne znaš. Ali sam u tom momentu, posle tog razgovora, iako naravno prvo besan, hteo sam da ga dohvatim preko stola i da kažem sram te bilo, kako možeš to da mi kažeš. Izađem napolje, radim retrospektivu celog razgovora i shvatam koliko je dobru nameru imao i shvatam, sad se vraćam na onu košarku gde ja nisam ostajao da šutnem još sto puta ili nisam dolazio dovoljno ranije da se dobro zagrejem i tako dalje, i da me to sve koštalo. Kažem, ta dobronamerna, kažem, nije bila možda ni kritika, više savet nekoga iskusnijeg, da ja bukvalno sledećeg dana to primam k znanju i krećem da bivam proaktivniji. Što mi je na kraju dana i donelo sve ono što je kasnije dolazilo, verujem da mi je taj pristup jako puno pomogao u razvoju. 

Ivan Minić: Mislim da je to u suštini najvažniji, možda, zadatak menadžera kada ima mladog čoveka. S jedne strane da mu kaže kad je dobro, s druge strane da mu kaže kad je loše, ali sa treće strane, ono što je možda najvažnije, jer to nije za svakog i nije za svaku situaciju, da mu kaže kad vidi da može bolje. Sad je na njemu da li hoće bolje ili mu je ovo okej, jer verovatno je to što si ti radio bilo okej, ali nećeš napredovati nigde ako si ti zadovoljan time. Ti si šraf koji u firmi radi posao, ali nema prostora. Ali ako si ti taj koji hoće da se dokaže i spreman si da uložiš neki trud i sve to, ali ne znaš baš tačno kako i treba ti to neko usmerenje koje kaže, možda nije poenta samo više, nego je možda poenta malo drugačije. Možda je poenta da ne pozoveš samo sto puta, nego uradiš i follow-up negde dvadeset puta. I kad nije izvesno da je to to, ali ti imaš neki osećaj, znaš kao, ne mora sve da bude zapisano.

Ivan Minić: Tako je, tako je.

Bojan Jevtić: Nije sve procedura i algoritam. Apsolutno ne. Nešto je osećaj naročito u tom poslu. Naročito u tom poslu. Pa mislim da generalno u životu to što ne piše, u principu ono što pravi razliku na kraju dana, i što te odvaja od od nekog proseka. A nisu svi što kažeš nije svako za sve mislim i dan danas ja vidim i ono i u svom timu i u svom okruženju vidim ljude koji su zadovoljni sa nečim što je možda za mene ono žao mi bude ili neki waste of talent ili znaš nedostatak ambicije ali na kraju dana shvatiš da nije svako ni za svaki posao, nije svako ni da bude preduzetnik, nije svako ni ne možeš ljude ni terati u to i to bi bilo kontraproduktivno, nego ljudima je lepo da daš šansu i mislim da je to fenomenalna stvar da dobiješ šansu a sad koje iskoristi i do kojeg nivoa.

Ivan Minić: Mislim ima i toga naravno da nije što kaže pesma nisu svake pesme za sve sate. Nisu ni svaka pozicija, i svaka prilika, za svaki trenutak u životu i karijeri. Postoje neki trenuci kada, bez obzira što je prilika dobra, ima nešto važnije, i hoćeš da se fokusiraš na to. A ima i situacija i ljudi koji prosto nemaju velike ambicije iz bilo kog razloga. Možda ih nikada nisu imali, možda su se razočarali, a možda su samo jednostavno skromni, i vide vrednost na nekim drugim mestima a ovo im je samo 9-to-5.

Bojan Jevtić: Da.

KARIJERNI RAST I LEKCIJE IZ PRAKSE

Ivan Minić: Ti si došao u firmu, kada je bila jako mala i porastao si sa njom i dugo si bio tu, i menjale su ti se pozicije. Šta su neke ključne stvari, kroz koje si prošao na tom putu? Faze, trenuci i na tržištu i u… Tvojoj karijeri.

Bojan Jevtić: Pa dug vremenski period. U principu učenje tog nekog elementarnog kako i da uđeš u sistem i kako da prvo driblaš pa kako da ovaj trčiš pravilno, kako da te neke elementarne, kad da skočiš i ostalo, kad praviš analogiju na basket. A i traje to neko određeni određen deo vremena gde upoznaješ glavne tržišne igrače, kad pokušavaš da shvatiš koji su, i šta su glavni tržišni mehanizmi, kako to sve funkcioniše. Kažem, da pronađeš sebe u celom tom koordinatnom sistemu, posebno jedne ozbiljne nerazvijenosti u tom momentu da vidiš da l’ je to nešto dugoročno gde ti možeš da da sebe ugradiš i da to tebi vrati, šta misliš da te vrati, da l’ te uopšte radi. Ja sam skoro pre neki dan pričao sa sa sa jednim mladim mojim kolegom, koji je sjajan, koji gde smo nešto ja već dugi niz godina ne idem na posao. Ja ovo ne doživljavam kao klasičan posao, to što ti kažeš 9 to 5 što ljudi ide da bi zaradio platu, da bi platio kredit, da bi imao deci za školarinu i da njemu ostane za za bioskop sa suprugom i kokice. Znači ja već dugo, dugo ne radim na taj način. Nekako sam to ko je ušlo to u moj krvotok, i toliko me, toliko sam postao na na neki način ono adrenalin džanki od celog tog posla i to me vozi. Da nemam utisak da da da je to meni klasičan posao i dan danas uopšte ne. Tako da to prvo vreme je sticanje tog nekog osnovnog znanja aklimatizacija sa kolegama i kažem to je sve tako brzo išlo da sam ja posle godinu dana godinu i po dana imao već utisak da dugo radim, i dalje ne znajući gde je levo, i dalje sam bio šupalj na sve strane i verovatno i dan danas ovaj ja mislim da je čovek ono stvarno jeste floskula al uči dok je živ i i i to pravi razliku. Tako da to je taj neki prvi deo puta, kasnije krećeš da razvijaš i neke menadžerske veštine polagano dolaze neki mlađi ljudi ili ne uvek i mlađi ali ljudi koji dolaze kasnije u industriju od tebe, gde sada ti postaješ na neki način od nekog konsultanta postaješ senior consultant, dolazi neko ko, koga ti sada vodiš kroz taj početni deo procesa pa onda nastavljaš dalje da rasteš, pa ti postaješ šef tog nekog odeljenja ili više odeljenja i onda se, ovaj počinje stvar da se komplikuje.

Ivan Minić: Ono što što jeste negde bitno da bez obzira na to kako nama izgledaju stvari, mi smo zapravo po mnogo parametara, po mnogo parametara zaostajemo za regionom, i i i da kažemo svetom. A sećam se recimo, ako pričamo o toj nekoj vremenskoj tački na kojoj smo sad 2012, 13, 15 ja sam recimo tad čitao dosta o tome koliko nama nedostaje hotelskih kapaciteta, jer mi smo imali onaj bum koji je bio do ’90. Hajat, sve što je to bilo i ko posle toga 15 godina ni jedan veliki hotel nije nikao u Beogradu, gomila onih starih hotela je već bila u vrlo lošem stanju i zahtevalo je da se kompletno ovaj renoviraju, neki od hotela nisu bili uopšte u funkciji i tako dalje i onda počinje i to da se dešava. Slična priča je bila i sa komercijalnim real estateom, jer ja sam kroz saradnju sa kolegama iz, iz Mađarske sam, s kojima sam dosta radio, shvatio koliko mi zapravo kaskamo unazad, na primer, ono o čemu se, o čemu je tek sad počeo malo da se priča mislim na komercijalno, tek tad onako krenulo to da bude prisutnije, da mi shvatimo u stvari koliko više toga ima u Budimpešti, nego, nego u Beogradu. I koliko je raznih nekih, zgrada koje su imale neku potpuno desetu namenu, prekonfigurisano i renovirano u tom smeru. Koliko je tada već bilo, tih, ne onoga što je kasnije postao coworking, ali tih nekih shared spaceova, gde firma uzima tri kancelarije i zajednički prostor deli sa još tri-četiri firme, za nešto drugo i tako dalje i koliko je ta industrija bila ono, u mađarskoj koja nije centar sveta, samo je malo bliže civilizaciji. Koliko je 10 godina ispred nas. Ovaj, a bilo je aktivno kod nas dešavale su se stvari, nicale su poslovne zgrade i uglavnom je to bilo i sa nekom merom i sa nekim ukusom i sa nekim smislom i tako dalje. A kakav je tvoj bio utisak radeći na svemu tome? Radeći sa tim investitorima.

Bojan Jevtić: Da pa tu smo ono tu negde i počinješ da shvataš u principu kako funkcioniše taj tržišni mehanizam, koliko je bitan taj princip ponude i tražnje, kako neko ko je vlasnik kapitala gleda na to investiciono, počinješ lagano da sazrevaš, pa da i počinju i podaci da budu dostupniji, tako da možeš malo da se, da se uporediš sa regionom, mi smo uvek imali prirodno da se poredimo naravno sa Zagrebom i Ljubljanom kao državama i glavnim gradovima koji su jako mali gradovi, dosta manji od Beograda. Ali naravno da sagledamo malo i Sofiju, i Bukurešt, Budimpeštu. Ovaj da ne pričam posle tamo Poljskoj, Češkoj, nema neke, nekog velikog smisla i tu vidiš kada uradiš jer nije real estate potpuno izolovan od svih ostalih industrija i i i neki tržišni principi jednostavno vrlo slično funkcionišu i ti vidiš kako se to razvija u nekoj od tih pomenutih zemalja, to će pre ili kasnije doći kod nas. Kažem opet zbog toga kakvi smo mi generalno, kako sami kočimo svoj napredak kroz sad već verovatno ceo vek. Tako je bilo i sa tim ekonomskim razvojem, gde smo kaskali više zato što nismo emitovali tu dobru energiju ka stranim investicijama koje su tek kasnije počele da dolaze, opet iz nekih daljih razloga i sa nekim drugim akcijama koje je država sprovodila, subvencijama, razvojnim agencijama Srbije i tako dalje, da su, kako je došlo i do veće tražnje, tako i sami investitori videli da tu postoji prostora, kako u hotelskom, tako i u maloprodajnom, a onda i u sektoru kancelarijskog prostora, da tu postoji razlog zašto bi investirali, da tu postoji taj takozvani return of investment, odnosno yield, da taj povrat te investicije počinje da ima smisla u Srbiji, da je zemlja u tom aspektu procene rizika dovoljno nisko da ima smisla da se ovde investira, da postoji mogućnost da dugoročno razmišljaš o Srbiji kao destinaciji, o Beogradu kao primarnoj destinaciji, kada pričamo pre svega o kancelarijskom prostoru, i tu počinju da sazrevaju investitori i počinju da sve više i više prave zgrade, tako da smo te 2008. bukvalno imali i dalje par zgrada na prste jedne ruke. Tu kreće ozbiljna ekspanzija i lagano dolaze i investitori iz Izraela koji tradicionalno prvi ulaze na tržišta, koji su se jako dobro pozicionirali. Onda smo imali austrijsko-nemačke investitore, grčkog investitora sa jednom isto izuzetnom poslovnom zgradom u jednom od glavnih bulevara na Novom Beogradu. Imali smo uvek i nekog od lokalnih igrača koji je to prepoznao, prevashodno MPC, koji je rano krenuo, pre svega sa maloprodajnim objektima, a kasnije pravi i Ušće 2 i Navigator. Onda dobijamo već neki bolji kontekst tržišta i dobijamo nešto da možemo konačno da krenemo da se upoređujemo sa Zapadom. Kad sam ušao na tržište, mi smo bili na primer na nekih šestotinak, 650.000 kvadrata, koliko me sećanje služi, a danas smo došli do milion i po kvadrata nepunih. Tako da je to za tih nekih 18 godina mog obitavanja na tržištu. Mi smo dva i po puta povećali taj takozvani stok, odnosno, recimo, količinu poslovnog prostora koji imamo.

Ivan Minić: A kako to izgleda u poređenju sa ovim drugim gradovima?

Bojan Jevtić: U poređenju sa drugim gradovima smo mi i dalje jako, jako ovaj puno iza u odnosu na Budimpeštu, mislim da je Budimpešta sad prebacila već 5 miliona kvadrata recimo govorimo o kancelarijskom prostoru, pa ne znam, Bukurešt je na na skoro 4 miliona, Sofija je na nešto više od 3 miliona, znači Sofija koja gde bi trebali da budemo barabar ok, jesu oni Evropska unija, jesu malo pametnije odigrali od nas u u datom trenutku ali opet nije duplo veći market, iskreno mislim da čak nije ni duplo veća potražnja, ovaj ali su imaju određene benefite i ranije su krenuli da se razvijaju tako da će nam trebati stvarno puno vremena da ih stignemo. Da ne pričam sad o Beču koji je već zadnji put kad sam gledao na 12 miliona kvadrata i tako dalje, to je ono besmisleno je porediti se, e sad imaš Ljubljanu koja je jako mala Ljubljana je tu na par stotina hiljada kvadrata, ovaj ali opet više nego dovoljno za njihov market i imaš jedan Zagreb gde je Zagreb recimo tu negde barabar sa sa nama dugo godina smo pričali po raznim konferencijama mi smo iza Zagreba iza Zagreba, mislim da smo sad došli negde na nivo da smo tu negde, al opet pričamo o značajno manjem gradu a identičnim identičnim kvadratima na tržištu, tako da to je velika razlika.

DALJI RAZVOJ KARIJERE

Ivan Minić: Ono što je da kažemo karakteristično jeste da, vrlo često, ko ima prilike da putuje malo po Evropi i po svetu, vrlo često, da kažemo firme koje upravljaju tim nekretninama ili rade konkretno ovo što, baš i ti radiš kroz ovih prethodnih 18 godina, ovaj da su to imena koja su prepoznatljiva svuda u svetu. Da ćeš i u Londonu imati vrlo verovatno istu property management agenciju da ćeš i u nekom drugom evropskom gradu to isto imati. A sa druge strane i investitori su često, da kažemo ljudi koji se vode komercijalnim interesima, oni su ti koji uvek negde vagaju je li, taj odnos rizika, koji svakako postoji, ali s druge strane imaš nezasićeno tržište pa to da kažemo, povećava šansu da će ta investicija da ima nekog smisla, ovaj, ali i to je, da kažem, vrlo često su i investitori, plasirali svoj novac na gomili lokacija u različitim zemljama. Oni to ne posmatraju hoću da kažem oni to ne posmatraju na neki ličan način oni to gledaju sa ono 10 000 metara i imaju prema tome odnos koji nema veze to je ekscel, nije cigla, nije staklo.

Bojan Jevtić: Apsolutno. Apsolutno. Finansijski proizvod. Tako je.

Ivan Minić: Kako se tvoja karijera ovaj razvijala na na tom putu?

Bojan Jevtić: Pa od te ’08. do do 2018. godine tih 10 godina smo bili deo jednog od tih najvećih odnosno u stvari najvećim najveći lanac na svetu u toj oblasti našoj, CBRE, nekada CB Richard Ellis pa se kasnije rebrendiralo. 2018. smo, isti naš tim tada već narastao, ja mislim da smo tad imali sigurno možda i stotinak ljudi ili blizu, ovaj smo prebacili tu franšizu koja nam je istekla u tom momentu tih 10 godina na Cushman & Wakefield, opet izuzetno jak globalni brend, mislim da se kotira kao broj tri na svetskom nivou, ali s obzirom da smo zadržali da smo zadržali i isti kostur tima da se tu ništa dramatično nije promenilo, zadržali smo lidersku poziciju u Srbiji na tržištu, i to je sve išlo negde do do početka ’21. kad sam odlučio da eto, nakon, koliko, praktično 13 godina skoro 14 godina, mislim da je bilo da pođem nekim drugim putem. Dobio sam ponudu koja mi je bila jako interesantna u kompaniji, kojoj sam na neki način, ovaj idejno sa svojim kolegama pomogao da zauzme određenu nišu na tržištu i shvatio sam da bi mi bilo interesantno da bi mi bio step up u karijeri, neki napredak da da promenim, ovo da iz ono, svaki put je i opet, jeste jedna od floskula, al pre neki dan pričam sa sa sa najboljim drugarom pa mi kaže jer on kaže, svaki put kad smo bilo ko ti ili ja ili čak i bilo ko naš izašao iz zone komfora svaki put smo porasli. Ali ne 90 posto situacija, svaki put smo porasli. To sam, s mojim bratom često pričam, i i i ono imaš problem da da da izađeš u nekom momentu kad si se navikao, ja sam tamo imao i i status i dovoljno novca i i bio sam što se kaže voljen. Ovaj, a, al sam osećao da mi nešto nedostaje, da, da je, da je trenutak ili ono ili reci nešto ili zauvek ćuti. Ovaj, tako da odlučio sam da da da izađemo iz toga sa delom tima koji je, ovaj delio istu viziju koju je želeo dalji razvoj prevashodno lični a onda i kroz to naravno i karijerni i odlučujemo se da da početkom 21. odemo u u u jedno potpuno novo preduzeće i tamo smo bili do, 24. a 24. se konačno dešava, ta iskrica, koja kaže spremni ste, hajmo da napravimo sopstveno sopstvenu firmu, sopstvenu kompaniju, ko će se baviti, gle čuda, istim tim, istom industrijom, istim, a al, sad da sve ono što smo naučili, da smo dovoljno sazreli, da implementiramo, da uradimo, da dodamo uvek našeg malo začina da to izgleda malo drugačije. I na kraju dana da se opet da se vraćamo na kompetitivnost da se opet izmerimo, da vidimo da l’ mi možemo, kao jedan Avalon Real Estate, da se, borimo sa sa, sa, nekim, ovaj Onilom, Barklijem, i tako. Ovaj, nekim kompanijama, koje, prevashodno imaju ozbiljnu zaleđinu i ozbiljan pul na globalnom nivou, koje sve hteo ne hteo, manifestuju ovde i mi smo videli svi ovaj benefite toga, sad smo hteli da vidimo šta možemo da uradimo u u u nekom drugom dresu, koji smo sami šili, pravili, prali, ovaj nema više mame i tate nema više odozgo neko da ti nešto sipa nego moraš sve sam.

POSREDOVANJE I FILOZOFIJA PRODAJE

Ivan Minić: Ono što hoću da te pitam još, a a jeste vezano i za, za ovaj period, pre pokretanja sopstvene firme jeste to da, uh, ja ne podnosim ljude koji se bave prodajom. Zbog načina na koji uglavnom ljudi koji se bave prodajom rade svoj posao. To su najdosadniji ljudi na svetu, koji gotovo nikad ne slušaju ništa, samo pričaju.

Bojan Jevtić: Pa kao, sve te razumem, sve te razumem.

Ivan Minić: E sad, a tvoj posao, suštinski, svo ovo vreme jeste prodaja. Ali to nije prodaja u onom, ovaj klasičnom smislu. Nisi ti komercijalista, ne prodaješ ti usisivače i šerpe. I ne prodaješ nešto što ljudi kupuju tek tako. Znači nema impulsivne kupovine ovako nečega, nema impulsivnog menjanja prostora, to je nešto gde, u principu kad ti je dobro ne menjaš nikad, ima onih koji prosto imaju negde u politici firme da se s vremena na vreme, ovaj neke stvari menjaju i tako dalje, ali generalno to je igra na jako dug štap. I uh hoću o tome da pričamo zato što je to, u suštini, igra u kojoj ti, investiraš u sebe, i investiraš u odnose sa ljudima, na način, da to ti se neće direktno vratiti i vrlo često nećeš moći da povežeš šta je uzrokovalo, nešto što je donelo dobar rezultat na kraju. Ta vrsta investicije je za 99% ljudi neprihvatljiva. Ljudi žele da investiraju samo ako vide jako predvidljiv linearan benefit od toga svega. A takođe to je nešto gde uh u nekim situacijama može da se desi da dobar rezultat pozitivan ishod, jako dobar rezultat, uopšte nije tvoja zasluga sad ono neko to što kaže sluša ja pravim one quotes prstima. Naravno da je tvoja zasluga ali nije zasluga toga što si sad radio, nego je to naplata koja je došla pet godina kasnije. A, posao je koncipiran, tako da kao i u svakoj prodaji ti imaš neke targete, imaš nešto ok, nisu nemaš nedeljni target jer kao, nemaš nedeljni target, jer nema to nekakvog smisla, ali ono, jako je, jako je neobično, i drugačije od većine toga, i sa druge strane, jako je uh privlačno i jako je lako uh opustiti se, i prepustiti se, i onda izgubiti kompetitivnu prednost koju imaš. Pa kako si se ti snalazio u svemu tome?

Bojan Jevtić: Pa jeste potpuno atipično i verovatno je to i razlog, zašto sam se ja i zadržao industriji. Jer kažem ja samog sebe u suštini nisam video, sad je to ljudima kad ja pričam ovaj deluje kao, ovaj, story telling ali ja stvarno sebe nisam video, ja sam bio onako prilično stidljiv. Uvek. Ovaj, tu košarku kad sam igrao osećao sam se onako, mislim, trebalo mi je vremena da probijem, da probijem tu neku tremu početnu. Uvek sam, uvek sam osećao da nisam ja tip, posebno te što ih vidiš na reklamama te što ni ja ne volim ovaj te te prodavce koji su onako dosta napadni, sa onim perfektnim osmehom i onako govor tela koji te nekako ono preagresivno deluje. Ovaj ja sam se uvek sklanjao od toga i uvek, ja sam bio introvertan lik skroz. Znači, za sebe sam uvek verovao, verovatno sam po malom u krivu da sam pre introvert nego ekstrovert. Ovaj kasnije su mi ljudi rekli koji se bave psihologijom i ovim rekli nije baš to tako nosim malo iskrivljenu percepciju o sebi. Ali nisam, nisam se video kao neko ko bi toliko izložen bio, klasičnoj prodaji, komercijalisti ili kako god da bi mi to sad nazvali. Ovaj, tako da, ovaj posao i valjda i sami klijenti, jer sam ja odma upao u to odeljenje koje se bavi kancelarijskim prostorom na početku karijere, shvatio sam da radim sa sa ljudima koji su pre svega decision makeri, znači ljudi koji, koji već imaju jako puno iskustva u donošenju odluka, ljudi koji neće ni trpeti takav nastup, imao sam momenata gde sam stvarno ulazio kao klinac i gde trebam da pričam jer kod nas su u toj vrsti posla ugovori su jako veliki. Je l’ pričamo ne znam o par stotina kvadrata rentiranja, pa što je posebno u početku tržišta, samo smo o tome pričali o rentiranju. Prodaje se nisu se dešavale, nije postojalo tržište za prodaju tog tipa nekretnina, nego smo mi isključivo radili rentiranje. I sad tebi dođe klijent koji treba ne znam, 500 kvadrata, u to vreme ne znam, za 16 evra po kvadratu, to je nekih 8.000 evra mesečno, puta 12, to je skoro 100.000, puta 5 godina ugovor, što je tipično na koliko potpisuješ ugovor. Mi dođemo na na na pola miliona, 500.000 evra vrednost nekog ugovora. I to je samo jedan od primera. Bilo je i stotinu puta većih ugovora i veće obaveze preuzete od strane te firme, tako i sad. Ti shvatiš da ti ljudi ne donose uopšte male odluke, a treba da poslušaju nekog ko je onako, prilično po znacima navoda još ti rekao, zelen. Tako da kroz to ovladavanje materijom i pokušaj da to uradiš na neki drugačiji, sofisticiran način atipičan za klasičan sales, sam ja u principu i, i rastao. I tačno vidiš da oni ljudi koji su bili u klasičnom salesu, a bilo je takvih pregršt koje smo, koje smo viđali iz različitih industrija, nisu se najbolje snalazili. Tako da sam ja imao i utisak da je bolje da si došao ili iz neke industrije koja nema veze s tim ili kao ja… posle tog fakulteta još pod znacima navoda neiskvaren, gde me niko još nije naučio to, nisam sedeo u salonu automobila i prodavao, ni sad radio u iStore-u na prodaji mobilnih telefona, a još manje sam prodavao usisivače na primer. Tako da, to sazrevanje u takvom vidu sales-a mislim da je dosta pomoglo dalje i u principu mi formiralo kao lik koga ljudi ne percipiraju kao klasičnog prodavca, iako na kraju dana svi znamo i kad počne sastanak da ja sam tu i došao da nešto prodam, mislim da se razumemo, to je, to je intencija. Tako da, kreiranje tih odnosa je uvek i dan danas je jedna od stvari koja me ono najviše vozi. To je, fenomenalne sam ljude upoznao, jako puno prijatelja. Tu sam i pobio negde onu, što je jedan moj prijatelj rekao koji je stariji iskusniji od mene, on je rekao: “Znaš, prijatelji se stiču do, do kraja srednje škole. Eventualno ćeš još možda nekog steći na fakultetu. Od kad pokreneš posao to je čist interes i samo interes.” I de facto, ako gledamo suvoparno, ima tu jako puno istine. Ali ja sam, hvala Bogu, stekao mnogo prijatelja za, za, za ovih, za ovo punoletstvo u real estate-u, da nikad se ne bih odrekao i u generalno imam jako puno lepih iskustva, vrlo malo onih ružnih. Iako, ono što sam čuo na jednom od prvih treninga i što i dan danas ponavljam uvek mladim kolegama u biznisu (nekretnina) ovo je posao koji te fenomenalno nauči šta je razočarenje. Ako možeš da se nosiš sa tim, imaš perspektivu u ovom biznisu. Ako ne možeš da se nosiš sa tim, bataljuj. Bavi se nečim drugim. Jer, baš ono što si ti rekao u samom, u formulaciji pitanja, vrlo često nije do tebe. Ti u suštini vodiš proces, al’ ne odlučuješ ni kad će da se kupi, ni kad će da se proda, ni kad će da se zakupi, ni kad će da se da u zakup. Tako da, cela ta medijatorska pozicija i na kraju dana kada se vidi da je, ne znam, sada prodata neka zgrada, mislim, u principu se gleda kao trofej i ovog što je prodao i ovog što je kupio. A posrednik je tu negde, ono, in between. Nije… mislim dobio si proviziju, zaradio si, i nešto od toga i ono, u kući je to nešto što se ceni, ali suštinski navikneš da nisi, da nisi na, na vrhu nego da si, uvek treba da zadržiš ono, be humble, da zadržiš krotkost, da zadržiš skromnost, i ti si tu da spojiš ponudu i tražnju, da budeš taj neki medijator, da voziš tu, i to je tvoj posao. Ako imaš veće ambicije, onda uđi u još neki segment. Ali posredovanje je isključivo i samo to.

Ivan Minić: To sam i negde shvatio vremenom i… Ali kada je postavka takva kakva je ovde, ti u suštini naravno vremenom akumuliraš kapital i ljudski kontakte i iskustvo i sve ostalo, što u suštini znači da, i ono što si i ti pomenuo, da si u jednom trenutku počeo da živiš jednim mnogo lagodnijim životom i time što si se pronašao u tome i time što si imao rezultate. Kako da te to ne povuče?

Bojan Jevtić: Vrlo teško. Da ti kažem, jako teško. Meni se i desilo da me povuče. Neka tamo 2010. godina. Tamo je koleginica, mentor, koja je u tom momentu ide na, na porodiljsko, i… Ja mislim, ne mogu da grešim dušu, imao sam ja tu dobre menadžere, ali nisam razmišljao u tom nekom momentu, nema nje, postajem realno prvi među jednakima u tom nekom timu, a već na, na način na koji sam radio, generišem dosta, dosta aktivnosti, dosta leadova, dosta, dosta na kraju dana prihoda za kompaniju. Što se, što se kako god okretali najviše i meri. I u tom momentu počinjem stvarno da zarađujem jako puno, prvi dobijam službeni automobil u toj kompaniji, iako je bilo ljudi koji su stariji, koji su i duže tu i na višim funkcijama. I onako u jednom momentu sam pomislio, Boki ti si bog. Ti si kralj. Znači, ovo je tvoja igra. Ovaj, šta onda uradiš, kao jedan neiskusni recimo tada dvadeset i ne znam, šestogodišnjak, sedmogodišnjak… kreneš da labaviš, spuštaš nivo treninga, u ovom slučaju nivo posla. Ne zoveš više koliko si zvao, ne obilaziš više koliko si obilazio. Krećem da pijem kafu u prazno. Da pričam priče. Da pokušavam da budem zabavan. Ovaj, čak i, iako ni tad nisam bio nešto materijalno orijentisan, nije mi to davalo neku sigurnost te neke par dobrih plata vezanih ili bonusa, nego više sa taj status polagano koji kreće, onda dižem i krenem da gubim tlo pod nogama. Krajnje nesvesno. Nemam koga da me upravi. Ne vidi se to ni na… ni na prvi mah ni menadžer tvoj ne vidi, mislim, ja sam i dalje od 9 do 5, nikad nisam došao neobrijan na posao, tad smo nosili kravate, odela… Nema tu, nema tu tog trenutka nediscipline. Ali one navike koje su te dovele tu, krećeš da nipodaštavaš, krećeš da…

Ivan Minić: Možeš i bez toga.

Bojan Jevtić: Da, možeš i bez toga. Ili bar misliš da možeš. Kao i u svemu drugome desi se život. I ovaj, i za te godine, koja je bila rekordna, gde si zvezda, gde si dobio auto, svi te gledaju onako sa divljenjem, za tako nešto, može jer je firma kroz, na taj način pokaže i drugima, vidi, budi kao Boki. Ali, par meseci kasnije Boki ti je na nuli. A budžeti su porasli. Tako da, targeti porasli normalno, kako si napravio 100, znaš ono, pa to je onako linearno, ako si napravio 100, biće ne znam, 120 nečega sledeće godine i tako. Nema veze da l’ je tržište gore, dole, šta se, ma ja, samo idemo gore. Možemo bolje, videli smo. Tako i moj target ovaj fino porastao. I onda sam negde recimo u aprilu mesecu na jednom od tih kvartalnih razgovora, pita mene glavni šef: “Šta nije u redu s tobom?” Ja kažem: “Što?” A znaš šta sledi, razumeš, ribanje. Kaže: “Pa na šta ovo liči? Posle svega onoga… mislim, šta si… Na šta ovo liči? Ovo ni na šta ne liči. Sve ono što smo radili, sve ono ti možeš kao gumicom da obrišeš sada, ako nastaviš ovim putem.” Opet onaj trenutak, sram te bilo, šta sad ti meni tako pričaš, znaš ti ko sam ja, onako otprilike… Ovaj, iako nikad nisam bio u tom fazonu i to to baš ne volim, ali opet onaj trenutak srditosti zašto moram da slušam ovo, a opet onaj kasnije ovaj retrospektiva tog razgovora i shvatam da, opet, u najboljoj nameri kako za njega i za njegov kapital tako i za sebe sam dobio ono jednu packu lepu. Ovaj, nije ni toliko bolela ovaj, više finansijski što sam se sad navikao na malo viši stil života i na malo viši status, pa sad opet ide tamo još zokole, kažem i Boki malo nadrljao i tako. Ali me je od tog trenutka naterao da upravim, da se više nikada to neće desiti. Da prebacim u nižu brzinu. Tako da naučiš da radiš na, na, na većem broju obrtaja, iako to ispadne, možda nekad pogrešno zvuči, nije to u crvenom, naprotiv. Ovaj, s godinama ti dođe taj momenat gde naučiš da radiš pametnije sa, sa, sa manje intenziteta, a da postižeš veće rezultate i da bolje prepoznaješ situacije, da bolje radiš, ovaj, da bolje nalaziš prioritete i da se njima posvećuješ i jednostavno bivaš pametniji, iskusniji, mislim svako od nas, tako da ovaj, ali nikada tu fenomenalno sam zapamtio tu lekciju i nikada više nisam pokušao da se osilim šta god da se desilo i kakve god da posle bilo tek fantastičnih godina i i kažem, statusa ono, ovaj prvog među jednakima, nikad više nisam imao taj, taj poriv da da da ono sednem kući da, da odmorim više, da ne uradim šta treba, da se ono, igram playing busy da i imitacija posla, ne. Od tad, uvek sam radio. Pun gas.

OSNIVANJE SOPSTVENE KOMPANIJE

Ivan Minić: Otkako si osnovao svoju priču, a tome već ima nekih godinu i po dana… Šta je to što je tebi bio cilj da promeniš, šta je to što si hteo da radiš drugačije i koliko je to zapravo realno da se desi, jer jedno je kad ti to gledaš sa strane i kažeš, e ovo sigurno može bolje, a drugo je kad ti neko da ključeve i kaže e, izvoli. Ili ti sam uzmeš ključeve i kažeš, e sad da vidimo.

Bojan Jevtić: Tako je. Firma inače postoji već dve i, i nešto godine. Ovaj, već smo napunili dve, imali drugi rođendan u martu. A što se tiče… što se tiče tog dela puta, pa kažem nekako je sazrelo, čak i taj prelazak 2021. u tu drugu firmu koja je evidentno, taj investicioni fond koji, koji nije bio moj, al’ sam imao neku dvojaku funkciju, je već počelo u meni da sazreva ovaj, ta neka želja i sećam se da sa mom šefom u toj drugoj priči koji mi je rekao u jednom momentu “Boki, nekako imam utisak… ti ćeš ti priliku kasnije svoje napraviti”, gde ja stvarno u tom momentu još uvek nisam to video, znao sam da je to mogućnost, evidentno, i mnogo ljudi je mojih me je pitalo zašto između prvog i drugog koraka nisam to već uradio. Ovaj, ja jednostavno se smatrao da, da prvo ja nisam spreman, drugo da ni, ni moj tim, ljudi najbliži meni nisu spremni. I to se ispostavilo kao tačno. Došli smo u, u, u sredinu koja je mnogo korporativnija, mnogo strukturiranija. Mnogo, pa prevashodno veća. Mi smo u jednom momentu imali preko, ja mislim 1300, 400, 500 zaposlenih. Tako da… firma koja je bila ozbiljan holding, koja je imala nekih desetak, 12 preduzeća u okviru tog fonda. I onda shvatiš u principu šta su još pravi procesi i procedure, šta je ovaj mnogo jasnija struktura, kako izgleda kad prezentuješ pred nekim bordom, ovaj koji ti sedi, čiji je to novac na kraju dana, a koji su iz inostranstva, mislim i tako dalje. Znači jedan put, ušao si u neku, znaš u u u u mnogim segmentima u ligu iznad, ovaj, po po, po kažem različitim parametrima i, opet dobijaš neko novo iskustvo i opet pokušavaš sad, sam imao veću mogućnost s obzirom na to da sam imao vodeću funkciju u u u dva neka segmenta, da sad lagano kao šef ja integrišem neka neka svoja znanja, spoznaje, pravila, ovaj ideje i tako dalje. I gde vidim da to dobija određeni efekat, da to ima smisla, i da lagano ovaj u u u razgovoru sa timom shvatamo da bi vredelo da u pravim smo godinama, u 40-im, bili svi manje više taj, naj, osnovna osovina ekipe, da krenemo u nešto svoje. Kada smo krenuli, naravno onaj prvi susret sa sa realnošću od ono, upisa u APR organizacije svega, a simultano izlaženje odavde, jako teška situacija. U jednom momentu mi je to šef sa kojim sam u i dalje fenomenalnim odnosima na to na to njegovom, to njegovoj informaciji o otkazu se iznenadio rekao je “nećete uspeti” na osnovu onoga što on sad ima osetio u tom momentu, ovaj od mene i da je možda video neku dozu neiskustva ali vrlo kvalitetno, ovaj kako bi rekli, sa razumevanjem i i reče mi taj moj šef, jesam ti lepo rekao pre tri godine? Ja kažem jesi, sve si lepo rekao, sve si pogodio. Ovaj, imali smo i tu sreću da kažem i imamo podršku pri tom izlasku. U suštini implementacija svega toga nije bila ni izbliza teška koliko sam mislio. Valjda i to privilegija kada, kada imaš toliko dugo takav tip, takav tim na okupu, kao što sam ja imao. Sve je jednostavno bilo lakše. Ništa nisam, u suštini ništa, apsolutno ništa nisam prošao sam. Sve sam prošao sa partnerima, sve sam prošao sa, sa porodicom kod kuće, uvek sam imao potpunu podršku. Već sam počeo da verujem ono što su mi tamo tapšali po ramenima i rekli, pa Boki za tebe je nebo granica, znaš, nemoj da uopšte sad zastajkuješ više, kreni u to. Videćeš kako će se stvari otvarati. Ne možeš sad ni sve sam da isplaniraš, iako smo već napravili strukturu, ti sad kad uđeš u naše preduzeće vidiš da sve funkcioniše kao apoteka, sve po P-S-u. Struktura preduzeća je da sutra može da ima, umesto današnjih petnaestak zaposlenih, a real estate sutra može da ima 150 zaposlenih i, i neće biti ovaj, neće biti nikakvih problema jer je sve jako dobro složeno, načini raportiranja iako raportiramo između sebe, je potpuno jasno definisan, nema ono, bratsko kumovskih varijanti, nego funkcionišemo kao jedna, mi jesmo boutique agency, jesmo pokrili sve usluge, ali suštinski funkcionišemo kao jedna mini korporacija od, kažem tih 15 ljudi. Tako da, sve to što smo naučili, šta nam se nije dopalo, izmenili smo. Šta nam se dopalo naravno, ponovili smo i i ovaj i zahvaljujemo se uvek ovaj tom prethodnom iskustvu, sa nekim od tih ljudi smo sad i na na neki način ako smo i konkurencija, što je zanimljivo, opet se, opet se sad nadmećemo i i i gledamo ko šta bolje implementira, na koji način, ko će šta prepoznati. A u svemu tome mi nastupamo kao, kao lokalni entuzijasti a nemamo internacionalni brend iza nas, što celoj stvari daje dodatnu draž a i dodatan izazov.

IZAZOVI U PRIVATNOM ŽIVOTU 

Ivan Minić: E sad, tokom celog tog putovanja, postoji onaj drugi deo života, a to je porodica, deca. Pomenuo si na početku… četiri ćerke. Četiri ćerke. Sa istom ženom. Najstarija ima 15 godina. E sad, to je taman onih petnaestak, dobro malo više od petnaestak godina, ali to je taj period ovaj gde na jednom planu se boriš na jedan način a na drugom planu se boriš na na drugi način, prvo da budeš tu za, za porodicu i da proživiš sve sa njima, a drugo bilo je tu i nekih malo komplikovanijih stvari.

Bojan Jevtić: Da, još, ovaj, par puta se desio život. Pa da, kažem ja sam u 20-im već otprilike ono, vizualizovao veliku porodicu, suprugu kad sam upoznao, evo, bilo nam je prekjuče nam je bilo 22 godine zabavljanja, a sad će uskoro 15 godina braka za dve nedelje. Od starta ja sam bio od onih tipova, smarača, onih momaka koji vrlo brzo na nakon prvih par sastanaka malo prebacim priču i na, na temu porodice. Da vidim jednostavno kako devojka razmišlja, da vidim da li je to za mene, kakvi su njeni, da li smo mi na istim talasnim dužinama. Ovaj, sve ovo ostalo u vezi što ide… dođe to, ne to nećeš promašiti, al’ ovo mi je bilo interesantno. I, i tu sam negde, ovaj kad sam upoznao moju današnju suprugu, video da smo, što se manje više svega tiče, o čemu smo razgovarali tih prvih meseci veze na, na identičnim talasnim dužinama, a posebno kod dece oboje smo imali želju da imamo po troje dece. I nekako, taj deo posle života uopšte nije imao nikakav da stres koji nosi sa sobom. Ono, upoznali se, posle jedno 3 godine se verili, nakon 7 napravili svadbu. Ovaj… Pošto je već to počinje da biva vreme kada neki naši vršnjaci imaju problem sa, sa zatrudnjivanjem i, i mi smo krenuli kad smo zakazali svadbu u novembru mesecu za jun naredne godine, 2011, mi smo već krenuli kao, a šta mislimo da krenemo mi lagano radimo na detetu da nas ne zadesi čekamo svadbu ko zna dal’ mi možemo… Ovaj, supruga kaže ajde, mi praktično što bi rekli iz prve, ovaj je, je to… proradilo i i stanja, ostaje trudna sa Sarom, i onda svadba u junu koju nismo otkazali. Supruga je bila već u petom, šestom mesecu trudnoće, ali nije mogla đipa, pravi salto i to, mislim da to inače ne bi, nije to taj fazon. Bilo mi je još lakše da objasnim svima zašto je tako blag ovaj prvi ples, a nije neka ludnica. I tu negde kreće da se razvija ta, ta, ta sad zanimljivija priča. Nedugo zatim, ovaj jedno dve godine kasnije supruga ostaje i drugi put trudna. Znači, sve ide po planu. Ovaj presrećni smo. Između smo, doduše, ovaj, izgubili jednu bebu, taj je bila dečak. Ovaj tako da mi nije suđeno evidentno ili nije nam suđeno evidentno. Ovaj bio neki Down-ov sindrom ili nešto tako, pa je morala da prekine trudnoću u petom mesecu, i ovaj, i to je bio onaj prvi put kad ti se desi život, al’ kažeš, pazi sad se desilo, valjda neće više mene, je l’ tako? Nek malo pređe na drugoga. Ovaj, opet, život ima neke druge planove za nas. Tako da, 2014. godine, početkom, prilikom jedne rutinske kontrole, onog klasičnog sistematskog pregleda koji ide za klince, ćerkica moja Sara, je… ovaj, na na redovnoj kontroli, smo dobili informaciju da nešto nije u redu. Bili smo u Domu zdravlja u Siminoj i znam, sećam se da, da l’ to ono fenomenalno čitaš neke znakove pored puta, al’ to ti onako, ne padati na pamet mislim, nisi ni svestan šta sve može da se desi. Zovu me iz Doma zdravlja i kažu: “Ako bi ste… Bili ste jutros, je l’ tako, sa Vašom ćerkom na na vađenju krvi i ovi?” Reko: “Da”. Kaže: “Nešto nam je poblesavio aparat. Hoće tako s vremena na vreme. Nisu rezultati kako treba, al’ bez panike, hajde dođite samo sutra ujutru ništa nije hitno da, da, mi to ponovimo, da vidimo ako je sve OK, gotovi ste, ako ne…” Kažem: “Dobro ajde, kažem suprugu izgovorim naiksirali smo u Dom zdravlja odneli smo to, evo sad zvali”. Dobio sam na fiksni telefon u firmu. Ovaj… reko “nema greške”. Reko OK. Odvedemo mi sledeće jutro, urade oni, kaže: “A sačekajte da, nemojte opet da vas ne zivkamo, da vidimo ako je sve ok gotovi ste, ako ne…” Ovaj, nažalost, rezultati ovaj, bili opet loši i kažu: “Ovo, nažalost nije dobro. Moramo da Vas uputimo na, na dalju analizu. Da vidimo o čemu se tačno radi.” Hajde, sad, sad, analizu, malo pitam, znaš, aj dajte nam samo neki kontekst priče o čemu se radi da ono, malo nas brinete sad. “A kaže, znate to može da bude od ono tipične anemije, do nečeg mnogo goreg, al’ da vam ja sad to ne… znate, ono da vas…” Reko “Dobro ajde”. Dedi onaj šta… kažu “Dežurna, ovaj, Tiršova. Otidite tamo. Okrene vam ja uput. U telefonu vas dvoje. Danas, što pre, prime, da vidimo šta je. Da urade ovaj dalje pretrage”. Mi na ultrazvuk. Ovaj, i koji radiolog. A radiolog kako je dotakao onaj kao “čisti ste vi”. Ja kažem. Ne čisti, nego kako ti to objašnjavaš… kažem, ona me preporučili, kaže… “Ovo jako loše.” E, to onaj prvi trenutak kad kreće svet lagano da ti se ruši, mislim, i dalje nedovoljno svestan. Jer kažeš: “Šta je sad jako loše? Mislim, šta je, dete od dve i po godine, mislim šta može da bude loše? Šta je? Slomljen joj prst, je l’ tako? Ne može da bude ništa loše, i još od toga.” Kaže, “nažalost, ovaj ima rak, metastaze.” Je l’ vidite ovo? Sad meni pričam, priča dalje, ja čujem, tu tu tu tu, mislim ja više ništa ne čujem, a posebno ne vidim, nisam se školovao za to. Ja i dalje sam glupi ekonomista. Ovaj, nisam ni znao da će mi biti potrebna medicina u životu. Ovaj… Gledam onaj ekran ono što pokazuje, priča, supruga u osmi mesec. Raznesena. Nema pojma ni ona šta se dešava. Hajdemo kod ovog glavnog doktora načelnika. Sednemo mi kod njega. I, to je još jedna od onih filmskih situacija, evo Bože zdravlja, jednog dana možda i napravimo neki filmić. Ovaj… I i sedimo u u prostoriji koja je kao što sad ti i ja sedimo za ovim stolom, ovaj gde gde mi ćera sedi u krilu, supruga ovakvo sa desne strane, i bliže, da mogu da je zagrlim. Doktor eventaulno na ovaj razdaljeni ko ti i ja sada. I gde mi kaže “Ovo je jako loše. U pitanju je neuroblastom, tip 4. Na osnovu ovoga što vidimo, to je primaran tumor na nadbubrežnoj žlezdi koji se proširio. Na još osam, devet mesta stigao je i do lobanje, karlica, limfne žlezde. Ovaj, jedna noga. Još neki unutrašnji organi više. I…” Ovaj kaže, “iskreno da Vam kažem. Sva sreća pa vam je supruga trudna. Vidim brzo će prinova. Sara neće doživeti 2015., nažalost.” E, to je bilo malo bolnije od onog dole kod radiologa. Ovaj… Prvo spoznaješ da je to toliko ozbiljno. I da ti neko ko je izuzetan doktor, mislim, evidentno, i i i ovaj… ne tako sjajan čovek. Ali ovaj koji tako, bez trunke empatije, ti to saspe. Verovatno možemo, a nema opravdanja, nikad nisam uspeo da nađem za njega opravdanja. S druge strane, učini mi jednu uslugu ovaj, drugog tipa. A to je da je… da je negde tim svojim stavom, mi je već u tom momentu, shvataš to naravno, 30 minuta kasnije, pošto smo se svi na, odloženo, ono radili… Rekao: Svakako i to malo što si hteo da mi lečiš dete, kao otprilike da produžiš život, ali u principu je to da u septembru, novembru, ali kraj je sada blizu. Da mi kažeš, ja jednostavno kod tebe lečiti dete neću, mislim, jer da mi kažeš i sada da ovaj klijent traži 200 kvadrata, ali znaš, nisu sigurni, ja ne bih da radim, ja neću da radim s tobom na tome. Znači, nekog brokera koji će da radi, da s doktorom pričam koji kaže “Dete ti je gotovo, da mi ti lečiš dete”, sa takvim stavom nije opcija. Tako da ono, taj šok, izlazimo napolje, naravno supruga u nekoj vrsti delirijuma, ja izlazim, šta ćeš, ali šta ćeš, ali šta ćeš od muke ispred Tiršove, gledaš u nebo. Što sad ja opet mislim, što mi, što ona, šta, dve i po godine, kako? Kako to može da se desi, nema nikakvu logiku, znaš, mislim ono, matematika čovek, 1 i 1 su 2, da baš bude četiri nikako. Ali, život. I počinješ da ulaziš u neku novu ulogu, okrećeš ljude da kažeš šta se dešava. Sada ti imaš dva pristupa, neki roditelji recimo pobegnu u sobu, plaču i to isto, mislim, video sam i dešava se i razumem, nikad nikog nisam krivio, sa mnogim roditeljima, desetine su u pitanju, sam mnogo razgovarao prethodnih, evo, koliko već od 2014, ima preko 10-12 godina. A, molim, mi smo bili okrenuli telefone, kukam, plačem, molim, šta, kako, da li je neko nekad nešto čuo, šta je bilo, 10-15-20 telefona, procenat uspešnosti malo bolji nego na cold callu kada radiš sales. Definitivno, javlja mi se drugar i kaže, Boki, nećeš verovati, vrlo slična situacija se desila jednoj drugoj devojčici pre par nedelja. One su drugarice od mojih drugara, sad ću ti dati jedan broj, da ti ja ne prenosim, pošto je osetljiva situacija, da ti čuješ pa da vas nekako povežu da vidiš, to nek ti bude jedna od varijanti. Ja sam naravno već krenuo da šaljem mejlove, guglao, tražio, pitao, Švajcarska, Francuska, Nemačka, praktično sve do, cela Zapadna Evropa, manje-više klinike, bolnice, pa sve do Kine, tradicionalna kineska medicina, da vidim šta će ljudi, ko će šta da napiše. Dobijam već, ono je ta trka sa vremenom, jer ti je neko rekao, nema vremena, kraj, ti ne veruješ da je to moguće, nećeš odustati sigurno, mislim, prvo dete, ne bih ni za sedmo odustao, ni dvanaesto, a kamoli za prvo, i kao, hajde da imamo šta da radimo dalje, mejlova gomila dolazi, prepiska, pošaljite ovu dokumentaciju, ovu dokumentaciju da klarifikujemo ovo, i tako dalje. Javljaju se ti ljudi koji su već u tom momentu u Americi i kažu, vrlo slična situacija, malo blaža situacija je kod njih bila, kod njih je bio drugi stadijum. Kod nas četvrti i kaže, ova je fenomenalna bolnica. Mi smo isto sasvim slučajno čuli, jer je kuma od te moje drugarice, majke male Ane, bila na onkologiji ili tu negde doktor. I ona je čula za to i preporučila im, jer isto je bilo, bila je loša situacija, ali ne tako loša kao kod nas. Evo ti kome treba da se obratiš, šalji mejl, nek ti je Bog u pomoći, da vidiš to, ne znamo ništa. Ja pogledam na internetu, vidim da je to tamo najbolja bolnica na svetu. Neke pohvale, ali smetalo mi je iskreno, bolnica se zove St. Jude Children’s Research Hospital. Prvo u Americi, malo je podaleko, a drugo to research me malo kopkalo od starta, šta research? Neko zamorče da mi bude dete, mislim daj da vidimo šta, ono, Švajcarska, Nemačka su ipak za nas prijemčivije, ne znam ja toliko o tome da bih mogao da pričam u tom momentu bilo šta, ali verujemo u priču, ljudi su tamo zadovoljni, tu par nedelja već krenulo lečenje, pustim mejl i tamo i bukvalno dobijemo odgovor za par sati iako je vremenska razlika sedam sati, potrefilo se da je dobro vreme dana kad sam slao, da oni brzo odgovaraju sa nekim još dodatnim pitanjima i setuju neki call, čujem se sa njima kažu, Sara je perfektan pacijent za nas, dobrodošli ste, poslaćemo sad garancije, da dobijete vizu, šta treba objasnim i sve, tako da smo mi od trenutka dijagnoze do trenutka dok smo sleteli u Ameriku, ja mislim da nije prošlo više od 11, 12, 13 dana, što je neverovatno kratko i za dobijanje vize i za celu tu proceduru koja bez obzira što funkcioniše prilično dobro, opet ima svoje neko trajanje. Naravno, to je red plakanja, red tešenja, red svega s njom, sve ono činjenica, ovaj, dete je izgledalo perfektno zdravo. Dete taj dan bilo na nekom, na nekom, mislim, bilo u vrtiću i ostalo, znači bila na nekom, nekom bio im neki mini trening, u nekom sportiću, šetalo, trčalo… mislim ne ni, nema šanse da, da nije bilo tog rutinskog pregleda na koji se ide, na koji verovatno većina roditelja možda ni ne ode, jer nema vremena il’ nešto. Mi smo igrom slučaja, bili smo napola da l’ ćemo ići: “Jao, imam ja posla. Treba da zakasnim 30 minuta opet. Treba pitam nekog šefa. E… što, znaš. Ako nemam šta ajde, vadi krv, idi privatno izvadi krv sutra kad stigneš”, mislim. Tako da se sve to onako desi. Ovaj… Ništa nije slučajno. I uglavnom, kad smo sleteli u Ameriku već su nam tada rekli, i videli su nam da se stanje pogoršava, tih dana, ovaj ona u stvari… Smo bili u jednom momentu su kad smo otišli na poslednji pregled rekli su nam, i to su nam dali jako dobar, ovaj, savet da da se još jednom doktora pregleda. Pre odlaska, shvate da su njoj trombociti toliko pali da je već ovaj tumor se toliko metastezirao, i širi se tom brzinom, jer je jako agresivan tumor u pitanju… Da je, ne bi mogla da putuje nego je morala da dobije morala da primi transfuziju. Tako da je dobila i crvena krvna zrnca i trombocite, i, rekli su: “Dobri ste 48 sati, oni će tamo da vas preuzmu, kad dođete sad i tako dalje.” Ovaj, stižemo tamo i ono na početku misliš da dolaziš u raj. De facto nije. Ovaj, jer… Ceniš da li je raj po tome, bolnica je fenomenalna, Space Shuttle za ovo kod nas, i doktori su preljubazni, neverovatna količina empatije. Ali, prve informacije koje dobijamo jedna za drugom su sve jako, jako loše. Od toga da su šanse stvarno jako male, niko ne pominje, kao gospodin ovde, da, da, da, da ne postoje šanse… A, ne bi je ni primili da je tako. Ali da se u međuvremenu tumor još dodatno proširio, da je već otišao dovoljno duboko na lobanju da postoji mogućnost da ostane bez vida. Da, i tako. U principu sve loše. Ništa dobro. Osim što sad imam utisak nade, dobijamo neku nadu. Naravno ja ovaj, na put odlazim bez supruge, jer je osmi mesec, ne može da putuje. Nije opcija, tako da i to daje svoju neku težinu, ovaj… svemu tome. Srećom majka kaže, znaš, mamina, ljubi ga sin, “hajde, idem ja s njim da rešavamo muku”. I kreće ona sa mnom da imam neku neku neku podršku. Tako da, ja bila tamo sa mnom na, na početku, dok se supruga nije porodila. I nekih prvih desetak, 15 dana je to bilo turobno. Baš loše. Sve vreme se preispituješ, i pokušavaš da vidiš: “Znaš o vu teše al’, niko ne može ti pomogne realno u toj situaciji osim ljudi tamo. Svi imaju razumevanja, svi su empatični, svi te tetoše.” On na kraju sam počeo posle par dana da, da ne poludim koliko me ljudi zvalo i pitalo kakva je situacija. Ja sam počeo da pišem blog. Ovaj… nisam otprilike bio ni upoznat s tim formatom nego sam shvatio da moram nekako. Prvo je bilo da stavim sve ljude u neki email i da šaljem ono jednom dnevno, jer ne mogu da da to odgovorim.” Ja sam… to je bilo godinu i po dana posla. Ti nisi tamo u bolnici došao, dobio terapiju pa izašao napolje. Dete na samrti. To je posao od ujutru do uveče. To je jako puno amplituda gde u nekim momentima i ne znaš stvarno je l’ ima sutra. Koliko god ti bio pozitivan i volja, vidiš da nije dobro. Pa onda malo bolje. Pa onda opet padneš. Pa onda se znaš… Tako da, ovaj… krenem da pišem blog. I onda, i dan-danas je, je aktivan iako sam prestao da pišem, ali, do, do određenog momenta, dok nije postala suštinski survivor, ovaj sam pisao. To je bilo godinu i po dana ozbiljne patnje, ali koja je nekako ovaj jenjavala kako je vreme prolazilo i kako njoj je bilo bolje i jako je dobro reagovala na terapije. Operaciju koju su nam rekli da sigurno neće biti 3, 4 meseca su odradili posle mesec i po dana, gde su uklonili, kako uvek oni kažu hirurzi, “99% tumora, ali da ostalo moramo da rešavamo sa zračenjem”, i, ne znam s čim je l’ tako, na neki drugim ovim granama. Znači krenula hemioterapija, jako je dobro reagovala. Ovaj, i onda smo radili transplantaciju koštane srži, zračenja, imunohe… imuno terapiju, sledeći ciklusu i tako nekih petnaestak meseci je ukupno je trajao taj naš Diznilend.

SARINO LEČENJE I ST. JUDE

Ivan Minić: Kakav je bio raspored u smislu, koliko ste vremena provodili tamo, jeste li se vraćali, na koliko ste išli? Kakva sad izgleda procedura?

Bojan Jevtić: Procedura u tom momentu je bila: ne, nije bilo mogućnosti naravno za vraćanje. Ovaj svako odudaranje od njihovog tog nekog protokola koji smo potpisali nije bila opcija uopšte. Ovaj, i to su bili ono taj kažem research protocol i neki standardni protokol, naravno, oba, oba su ovaj, oba su odobrena od strane FDA-a, američkog ili tog health departmenta ili kako se već zove… Tako da, i tu su nam onako, kažem i to… Odlazak tamo, taj neki, osećaj u stomaku da je to pravo mesto za lečenje. I onda dobijanje tog nečeg da shvatiš da to nije taj research i nije to tolika ovaj tolika muka kao što ti se čini. Na kraju dana ti, može da bude i ovaj standard protokol, može da bude ovaj. Oni ti lepo objasne, ono “oba imaju po 80 strana, kao hoćete da pročitate”, reko “bojim se da će da bude loša situacija dok ja pročitam 80 strana nečega što ne razumem”. “Dajte mi samo ono executive summary, šta, šta, je l’ nam je objasnili?”. “Kaže… u, u narednoj konsultaciji sa suprugom. Ovaj, “ovaj je… taj research protokol diže uvek taj, ovaj, procenat…”” Survival rate je uvek rastao kroz svaki njihov protokol. Ta bolnica postoji od 1967. Jedno što je fenomenalno kod te bolnice je ovaj, nju je osnovao Danny Thomas, poznati američki komičar. I njegova ideja je bila da, da je pozicionira, on je mogao da je napravi to u L.A.-u gde je on živeo svojevremeno ili u New York-u, ili u bilo kom od ovih, ovaj kapitalaca, on je odlučio da to bude tamo gde su jako siromašni, u Memfisu. Državi Tenesi, koja je među najsiromašnijim u Americi. Nijedno dete ne treba da, da umre u, u, u zoru svog detinjstva, u zoru svog života. I to je neki, neki, neki onaj punchline, neka mantra od starta. I ono što je bilo meni neverovatno, što nisam verovao i posle mase roditelja kad sam pričao, je: pitaju “koliko to košta?” Ja im kažem “Nas, kao porodicu Jevtić, nije koštalo ništa.” “Kao, dobro, nije moguće”. Nego “daj nam…” Ja kažem, ljudi to funkcioniše po principu donacija. Na taj i taj način. Naravno, i deo koji dolazi od od države Amerike. Ovaj, za za operativnost bolnice ali rekao, “ja nisam platio bukvalno ništa.” Do toga da sam imao plaćen smeštaj. Do toga smo imali čak i džeparac, ono, 50 dolara nedeljno za nabavku. I tako dalje. Fenomenalna koncepcija. Neverovatno. Jedan… jedan, jedan koncept koji, stvarno, nisam ni ni verovao da postoji, možda je bilo lakših načina da da da da upoznam taj koncept ali i ovako je OK, na kraju dana, bar mogu da širim, da budem ambasador, ovaj. Ambasador te priče, što je takođe privilegija, ali priče sa pozitivnim ishodom. Hvala Bogu. Tako da smo mi tamo bili petnaestak meseci, uz, uz taj neki tretman kažem vrlo intenzivan. Ja sam u jednom momentu došao u Beograd, u decembru te 14. da pokupim, ovaj, da pokupim ćeru koja je tad već bila, Anu, koja se, koja se rodila u junu, koja je bila dovoljno velika da može sa mnom da pređe okean u avionu. Supruga je došla u avgustu. Tako da je ona tad ostala sa Sarom dok sam ja došao ovde jedno 4, 5 dana vratio sam se nazad za, za, za Ameriku. Poveo tad i burazera i, i taštu da ih oni malo vide kako izgleda ta Amerika. Pa opet, kako su čudni putevi Gospodnji i i i i brat je ostao, evo sad već 11, 12 godina, sa američkim pasošem. On je, vratio se na kratko u Srbiju pa je shvatio da je za njega to obećana zemlja, i mesto gde želi da, da nastavi svoj razvoj. Tako da… posle… bilo je jako intenzivno i kad smo završili sve, bilo je, naravno tu sad, mogao bi, verovatno par dana da pričam samo, samo o događajima tamo, i, i u konačnici, sami tim, samom činjenicom da je Sara danas živo i zdravo dete, osmi razred, uskoro gimnazijalka, ovaj, dovoljno govori da, da da je… to sve šta je rađeno rađeno fenomenalno, ali bilo je ono bumps on the road naravno i, i teških dana i loših dana i kukanja, plakanja, i mnogo dijareje i mnogo povraćanja i da ne pričam o gubitku kose, i u jednom momentu gubi, i gubitka, ovaj, moći hodanja, pa je morala da, da, negde već, pred kraj same te terapije, kad je sve ostalo već izgledalo onako, video se svetlo na kraju tunela. Jedan dan, nakon imuno terapije, je imala, kao neki blaži možda ni udar. Ovaj… od tog nekog leka koji su ubacili, da li, kalijum, ili natrijum, više se ne sećam. I dete koje je samo ležalo u krevetu to je bilo uveče, bilo onako dosta bolje. Ne može da hoda, ne može da stane na noge. Noge onako klembešu, i onda, fizijatar, cela terapija, da prohoda ponovo, to se… ko na filmu je l’. Tako da smo, manje, više smo u suštini sve prošli čini mi se. I vraćamo se u, to je već bio neki jul 2015. godine. Ne lezi vraže, bili smo vredni, supruga i ja, tako da je supruga već u tom momentu bila trudna sa trećom ćerkicom koja se rodila u julu. Mi smo od onih ljudi koji napadaju krizu, ne povlače se pred istom. Ovaj, tako da… tako da… nikad nam nije bilo dosadno da ti kažem. Nikad nam nije bilo dosadno, a što se tiče ovog oporavka posle toga, prvi deo je bio onako, jako intenzivan. Bile su kontrole na svaka četiri meseca smo išli u Ameriku. Naravno, oni vole da to sve bude tamo i generalno, načina na koji rade, i tako dalje, ti shvatiš šta je, šta je sistem i kako to sve, kako to sve funkcioniše. Tako da smo, da smo išli na, na svaka četiri meseca, prve dve godine. Ako se dobro sećam. Onda u trećoj godini smo išli na šest meseci. Onda već u četvrtoj, petoj smo išli jednom godišnje, i od tad evo i sad smo se vratili nedavno, pre nekih dva meseca sa, sa kontrole, gde je sad je ona već na, na delu koji je, koji se zove “after completion therapy clinic”, gde se već ne priča o tome da li će da živi. Bože zdravlja, hoće. Naravno, nema garancije i uvek postoji strah i zauvek će biti kao i kod svakog ko je prošao kroz, kroz kancer i, i celu tu priču, ali sada je to već jedno zdravo dete, i gde se više gleda koje su to, koje su to muke, koje je cela ta intenzivna terapija stvorila kod nje. Na zaštitnu žlezdu, za vid, za sluh, za za razvoj kičme, ali iskreno da ti budem, ništa to nije tako strašno i, i, i, i tako loše u odnosu na onog ključno, a to je da su… da su sačuvali joj život i da je ona danas živa i zdrava. Ovaj… mamina i tatina mezimica i najstarija sestra.

ZAKLJUČAK I PORUKA

Ivan Minić: Borac. Borac, ozbiljan. Znaš kako, ovaj, kad smo inicijalno pričali o svemu ovome, hteo sam ja tebe da zezam dosta o tome kad će ti stanovi da padne cena. I generalno, sve to što jeste tvoj posao… Sa jedne strane, naravno, omogućilo ti je razne neke dobre, dobre stvari u životu, omogućilo ti je i to da… eto, očigledno, kroz… kroz jedan takav sistem i kroz jednu takvu firmu, da imaš razumevanja i za sve ovo što se desilo i da imaš podršku svog okruženja, i da… znaš, upoznaš neke super ljude i sve što uz to ide. Ali, mislim da je svima nama preko potrebno da čujemo ovo drugo o čemu smo pričali, jer to nekako vraća nadu u čovečanstvo. I… mnogo je strašnih priča oko nas, mnogo je ružnih stvari… A nema mnogo pobeda. I mislim da, za svaku pobedu moramo da se borimo, i moramo da je slavimo. I da su… sve može da, krene ovako, ili onako. Ali, borci su oni koji će da daju šansu da to sutra ipak… bude malo bolje, ili liči na nešto. I upravo zbog toga hoću da ti se zahvalim na celoj priči, na tome što si… otvoreno pričao o svemu ovome. Što smo nekim ljudima koji, nadamo se nikad neće doći u potrebu za ovako nešto ispričali da postoji, jer super je da znaju, a možda će nekad doći u situaciju pa će trebati da… podele tu informaciju sa nekim, pa smo možda još nekome… još nekome pomogli sa tim kako stvari funkcionišu. Odnosno, kako su funkcionisale tada, ali suštinski to vrlo slično funkcioniše i danas. Ja sam u poslednje vreme imao nekoliko… ovaj, gostiju koji su pričali, pored svojih zanimljivih profesionalnih puteva i ove lične stvari, i ja mislim da je… poenta svega ovoga što radimo kroz Pojačalo, mnogo više lična, nego što je profesionalna. Jer to što si ti uspešan, a ako si govno, nema neke naročite pozitivne uticaje na društvo oko tebe, a ako si malo manje uspešan, ali si sjajan čovek… onda činiš svet oko sebe boljim i… 1, 2, 5, 10, 30, 50, 100, 500 nas, 1000… mogu zapravo da naprave neku veliku promenu kojoj težimo. Tako da, hvala ti.

Bojan Jevtić: Hvala tebi pre svega na pozivu, a i na… mogućnosti da ispričam ovu priču širem auditorijumu. Ljudi oko mene to znaju, kažem, i taj blog koji sam pisao u suštini, iz prvenstveno, iz… mislim ga pisao i iz sebičnog razloga, da me ljudi ne bi zvali svaki dan da, da pitaju kakva je situacija, da ne bih dobio nervni slom na svu muku koju sam imao. A drugi razlog je definitivno, se iskristalisao kasnije, a to je da da sam on može da bude neka vodilja sutra i pozitivna priča, hvala Bogu. Prevashodno a i, opet kako smo prolazili, jer ja sam na dnevnom nivou stavljao novu priču, kako je prethodni dan prošao i tako dalje. I na kraju, kroz to su ljudi… iako, kažem, nije mi intencija na početku bila ta, nego vrlo ovaj, iz… iz ono… sebična je na kraju pomoglo mnogima da dođu u kontakt sa mnom i da im ispričam tu priču, da im dam ja njima kontakt kao što su, kako sam ja dobio privilegiju od ljudi da da da oni meni daju, i da jednostavno tu priču širimo dalje i na današnji dan ja mislim da je već jedno… Možda to sada zvuči malo, ali to je specifičan tip bolnice koja ima jako malo internacionalnih pacijenata, mali broj kreveta rezervisan za internacionalne pacijente. Da je nama već sigurno između desetoro i petnaestoro dece što ja znam, je bilo tamo na lečenju i hvala Bogu, izuzev ja mislim samo jednog primera, gde, nažalost, jedan dečkić, ili eventualno dva, dva dečkića nažalost, da nisu više sa nama, ove ostale priče su, su jako pozitivne i hvala Bogu kažem… na tome što mi je dao šansu da, ja da budem ambasador u… u to ime.

Ivan Minić: Nisi bio sebičan, bio si praktičan.

Bojan Jevtić: Praktičan, tako je, tako je.

Ivan Minić: Hvala ti puno. Hvala vama što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo zabavno, interesantno a svakako ovaj… i korisno i da se malo osvestimo o tome šta se sve dešava oko nas, i da na kraju dana je izgubljeno samo ono čega smo se mi odrekli. To bi bilo to, mi se vidimo ponovo naredne nedelje.