Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je Milena Radulović. Glumica koja je ostvarila lepu karijeru i lokalno i u Rusiji i u Španiji. Vi je znate zbog jedne od najstrašnijih stvari koja nekome može da se desi u životu. A meni je važno da upoznate Milenu koja je zapravo jedna vesela, divna, izuzetno posvećena devojka, jedan veliki štreber i neko ko je mnogo više od onoga što joj se desilo. Često se fokusiramo samo na te strašne i teške stvari. A mislim da bi trebali malo više da se fokusiramo i na ono lepo. E baš zato danas pričam sa Milenom i verujem da ćete u tome uživati. 

Naši prijatelji iz Orion telekoma imaju važnu informaciju za vas. Ako imate svoj biznis, ili planirate da ga pokrenete online, ovo može da vam bude baš korisno. Orion telekom ima novu ponudu za web hosting pakete, namenjenu svima koji žele da sami završe ceo posao: od hostinga i domena do izrade sajta. Uz HOST PRO i HOST MAX pakete trenutno dobijate 30% popusta, a uz HOST STARTER duplo više prostora, kao i besplatan .RS domen kod sva tri paketa. Tu je i AI Sitejet Builder, alat uz koji možete da napravite profesionalan sajt i bez programiranja, bez tehničkog znanja i bez dodatnog angažovanja nekoga sa strane. Pritom, dobijate i ono što je važno da sajt zaista radi kako treba: brzinu, sigurnost i stabilnost.
Za više informacija posetite oriontelekom.rs ili se obratite direktno na biznis.prodaja@oriontelekom.rs

Redovni slušaoci i gledaci Pojačala već dobro znaju da je naš partner već nekoliko godina kompanija Epson i posebno smo im zahvalni na tome. Epson je japanska tehnološka kompanija sa dugom istorijom razvoja i inovacija, a prethodnih decenija bili su vrlo fokusirani na očuvanje životne sredine. Možda je upravo to i razlog što svake godine inoviraju najviše u domenu projektora i štampača za razne namene i već 20 godina proizvode zvanično najbolje projektore na svetu. Što se tiče štampe, od malih post štampača za svakodnevnu upotrebu u maloprodajama preko kućnih office rešenja pa do onih velikih za industrijsku upotrebu, Epson štampači su lideri u svakom od ovih segmenata. A osim izuzetno kvalitetnog otiska, nude i uštitu električne energije kao i zaštitu životne sredine od pakovanja do načina na koji se dopunjavaju i načina na koji se održavaju. Ukoliko ste zainteresovani za nešto ovako, sve informacije možete pronaći na sajtu www.epson.rs

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Nemam često priliku da ugostim nekog ko je svoj život posvetio umetnosti, a sa neke druge strane posvetio jednoj vrlo velikoj i važnoj ličnoj borbi koja je, čini mi se, promenila ovo naše društvo u prethodnih nekoliko godina. Strašan događaj koji se desio jeste bio povod da se o toj temi priča u društvu koje vrlo retko priča o bilo čemu što je neprijatno. Današnji razgovor neće biti fokusiran na to, ali će to takođe biti jedan deo razgovora jer je prosto jedan deo životnog puta moje, moje gošće. Ideja za ovaj razgovor je bila da damo ljudima priliku da zapravo upoznaju ko je Milena Radulović, jer kada postoji nekoliko tema koje su goruće, onda se na sve ono ostalo ne obraća dovoljno pažnje, a zapravo moja gošća je jedna veoma interesantna osoba, veliki borac i neko ko je u raznim nekim životnim situacijama, kada bi većina ljudi išla linijom manjeg otpora ili digla ruke, opredelila se da pokuša da uradi nešto malo drugačije i uglavnom je u tome uspevala, a svima nama koji smo to gledali sa strane i imali prilike da povremeno saznamo nešto o tome, bila velika inspiracija. Tako da, Milena, dobro mi došla.

Milena Radulović: Hvala. Baš je lepo zvučalo sve ovo kako si…

Ivan Minić: Mnogo kul osoba, ta koju sam opisao.

KAD PORASTEM BIĆU

Ivan Minić: Hvala ti puno što si došla i što želiš da podeliš svoju priču sa mojom publikom. Kažem, do sada nisam imao previše takvih priča, ali ljudi koji dolaze u Pojačalo jesu ljudi koji vole sebi da komplikuju život i ljudi koji rade tako neke sulude stvari na svom, ovaj, u svom ličnom putu i u svom ličnom razvoju. Ali svaka pojačalo epizoda počinje Smajlis pitanjem, šta si htela da budeš kad porasteš?

Milena Radulović: Uh, htela sam da budem pevačica. To je moja prva i osnovna i najduža želja. A, koja se nije desila. U stvari, ja sam shvatila da se to neće desiti kada sam bila peti razred i kad me nisu primili u hor.

Ivan Minić: I…

Milena Radulović: I to je bio moj prvi, prvi ono, veliki slom u životu.

Ivan Minić: Stvarno jeste.

Milena Radulović: Jer ja nisam uopšte imala dilemu od jedno četvrte, pete godine. Moja omiljena igračka je bila roze mikrofon. I kao to je to, kao koreografije, ogledam se u babinoj vitrini, obožavam estradu. Znači, moja majka mi je htela da se ubije. Jer uopšte ne zna zašto i kako je do toga došlo, da da ona koja, znaš ono, svira klavir, koja sluša neku gotivnu muziku, kako je moguće da ja to, ali ja sam obožavala. Znači to kao da, da gledam televiziju, kvizove, da pratim te pevačice, tako da nešto meni to bilo ono, ja sam to sve obožavala. I onda su ono bile tad one Đogani koreografije, ovo ono. Ja sam to sve, ovaj, vežbala. Moji su bili očajni. I ovaj, i na moru leti kad su neke one kao karaoke igre. Ja sam to sve nastupala i stalno sam pobeđivala. Iako nemam pojma da pevam. Ali verovatno sam se ložila toliko da ova druga deca, znaš, ne znam ni šta znaju deca pet, šest, sedam, osam godina gde smo mi jedni kao konkurencija i pobeđuje onaj ko je dobio najveći aplauz. Znaš kao? I dobije neku igračku plišanu. Ja sam to, znaš ono, to sam htela. Ovaj, i eto to je, mada mogu ti reći da, nekad kad sam razmišljala, kao super mi je, ovo bi sad bilo više kao za zaključak nego za početak emisije, shvatila sam da uopšte ovo kako je moj život rezultirao, znači dan dan danas, nije mnogo daleko od onoga što sam ja suštinski želela. I dalje sam u fazonu kad bi znala da pevam, ali mnogo dobro, ja bih sigurno ili bi spojila oba pa bi bila ono jedno i drugo ili bi, ali to ono, to je to ne mogu da prežalim ono. U sledećem životu ono samo to, ono molim Boga da mi da taj, da mi da taj glas za pevanje. A, a što se tiče, ovaj, ovoga, htela sam da kažem, OK, nisam pevačica, ali sam glumica. Ali na primer, ja kad sam bila mala, ja sam govorila hoću da naučim ruski i hoću da naučim španski, jer sam te telenovele obožavala, pa sad evo kao govorim to, znaš. Pa sam stalno nešto pravila neke, ne znam, zvezdu, špagu, nešto jer sam gledala neku špansku seriju koja se zvala Un Paso Adelante, gde oni kao glume i pevaju. Pa sam ja sve to vežbala, šta je bilo iz serije, pa na kraju kao sad se bavim jogom i opet sam. Znači, sve nekako se to kao, znaš kao, ja to, ja to sad isto radim, znači dubim na glavi, razumeš, sve to što sam želela da radim, ja zapravo radim, samo u nekom ozbiljnom obliku. Znači negde sam to čega sam se igrala, pretvorila u ovaj, u praksu. I isto na svim slavama sam ono, znaš to, vidiš to, tako to se tako rodi. Meni je bilo kao, meni je kamera i to televizija. Ne znam zašto je to meni bilo toliko kao fascinantno. I onda sam stalno, ja ono kao jurim, ja jurim da uđem u kadar, znaš kao, mnogo mi je to kao bitno, znaš, jer će se posle reći će da izađem na televizor posle, znaš, a to mi je bilo kao vau. Tako da…

Ivan Minić: Jedan od razloga zašto od starta sve svoje goste pitam šta su hteli da budu kad porastu je zato što prvo, ono, kad smo mali, to su neke vrlo iskrene želje. OK, obojene možda nekim stvarima i vrlo ćeš često kod dečaka čuti da je to neka uniforma koja im se svidela, pa ni ne znaju šta je posao, ali im se svidela uniforma, pa su želeli da budu to. Ovaj, ali generalno to jeste ono nešto što mi želimo pre nego što nas društvo i okruženje uveri da treba da budemo nešto drugo. I ako je ta želja bila iskrena i ako je došla u nekom malo kasnijem periodu od onoga što, ne znam, su svi želeli da budu astronauti ili da budu arheolozi zbog dinosaurusa ili šta već. Malo kao kad već shvatiš malo okruženje i sve ostalo. Ljudi koji su u odraslom dobu zaboravili to i nisu našli način da to uključe u svoj život, makar kao hobi ili kao nešto što povremeno rade. Možda su uspešni, ali obično nisu srećni. Jer im baš to nedostaje.

Milena Radulović: Mhm.

Ivan Minić: Znaš. I i ono, mi dečaci smo u 90% slučajeva hteli da budemo nekakvi sportisti i skoro niko to nije uspeo jer se desi hiljadu nekih stvari na putu ili nisi talentovan ili prosto se ne poklope prilike. Ali ako ne nađeš način da uživaš u tome nekako,

Milena Radulović: Mhm.

Ivan Minić: nekako izdaš ono onog malog sebe. A ti mali mi, bez obzira na to kako su prolazili u školi i u društvu i tako dalje, su bili mnogo neki, neka dobra deca i mnogo neki kul klinci, pa bi ih trebalo ipak nekako ispoštovati. A, kad pričamo sa sa sa ljudima ovde, ovaj, ja volim da prođem kroz ceo neki životni put i i okruženje i školu i društvo. Ti si među mlađim gostima. Većina gostiju su ili moji godine ili stariji. Ti si 10 godina mlađa od mene. Tako da bih voleo da ti podeliš kako je to u tvom slučaju izgledalo zato što je to još jedna nova perspektiva. Ti nemaš ono devedesete i ceo taj haos u tokom ono osnovne škole.

Milena Radulović: Pa nemam stvarno. Ja sam posle, ovaj, ja sam pošla u školu malo ranije, godinu dana ranije nego što je trebalo. Strašno sam želela. Uh, zato što su se moji roditelji, moji roditelji su mene jako mladi dobili, sa 22 i sa 25 godina. I onda njihovo društvo nije imalo decu i onda su se oni da bi ja imala nekakvo društvo, družili sa nekim malo starijim ljudima koji su imali dve, tri godine stariju decu od mene. I ja sam se uvek identifikovala sa nekim to, sa malo starijim devojčicama, potpuno mi je to bilo i onda se zapravo slom desio jer su one nekad dolazili, ono znaš kao na slavu kod nas pa se mi kao igramo kod mene u sobi i tako dalje. I onda odjednom su one sve krenule u školu, znaš, a ja ne. I onda je to mene ono, ne znam kako da ti objasnim. Ja sam pisala, bili su, ja sam ovaj naučila da pišem i da čitam pre još sa pet godina i onda sam ovaj stalno bila u fazonu, one donesu neke leksikone. Kad sam videla leksikon prvi put, to mi je bilo, razumeš, to je sve forma intervjua. Ja to se obožavam. Tako da vidiš, svi afiniteti su ono, ovaj, i dalje tu. I onda sam ja pisala kako već idem u školu, kao u koju školu ideš i onda napišem Boris Stanković, ja sam shvatila da mi je to najbliža škola kući i da ću sigurno ići u tu školu, kao logično. Tako da… to ti je ono, što se tiče detinjstva, moram da ti kažem, ja prvo nešto što se kao sećam da je bio neki problem je to bombardovanje. I tu imam neke kao slike. Sećam se kad smo, gde smo bili kad je to kao počelo. Sećam se posle nešto kako sad nešto smo mi stalno nešto dole u kući, nikad ne idemo gore i tako dalje i to. Ali, ali, i moram da ti priznam da i to je nekako malo mimo mene prošlo sve, znaš. Nemam nešto…

Ivan Minić: Pa dobro, bila si baš mala.

Milena Radulović: Da. Nemam, nemam, nemam neka ta kao te, teške sećanja na na na taj period.

Ivan Minić: A ti kad si krenula u školu, to je u suštini bio, evo ja sam dovoljno stariji da mogu to da ti kažem ovako. Ovaj, to je bio period najveće nade i najvećeg poleta koji je postojao. Dobro, to je vrlo brzo se završilo. Kako to obično ovde biva, ali to jeste bilo neko, čini se, bilo je teško, ali je bilo lepo doba u smislu da sve se nešto novo dešava. Otvaraju se neke nove banke, sve izgleda modernije, grad dobija gomilu nekih novih stvari, brendova, restorana, ne znam ni ja. Kao da smo se otvorili ka svetu i nije to baš odmah se desilo, ali svašta nešto se tu izdešavalo i relativno brzo nakon toga smo i ušli u Beli Šengen, pa si zapravo mogao da putuješ…

Milena Radulović: Prošla je ona sa, da. I toga se sećam, vidiš kad se to desilo tog dana.

Ivan Minić: Znaš, svašta se tu desilo u tih, ovaj, nekoliko godina i čini mi se da da je taj onaj momenat nade, ja sam ga doživeo u srednjoj školi i bio mi je vrlo važan jer jer od kad ustaneš ujutru sve ti je nekako lakše. Nije to velika razlika, ali znaš ono, na 365 dana se skupi.

Milena Radulović: Mhm.

Ivan Minić: Ovaj, a ti si u tom trenutku počela da radiš prvu ozbiljnu stvar koju radiš kao dete. Kako ti je bilo u u u školi, kako je to sve izgledalo, kako ti je bilo društvo?

ŠKOLA, TELO I PRVI KOMPLEKSI

Milena Radulović: Pa, znaš šta, ja sam mnogo volela da idem u školu, majke mi. Baš sam bila ono, volela sam i i vrtić i školu da, da stalno nešto kao se dešava tu. Društvo mi je bilo super. Uh, on ovaj, mislim lepo mi je bilo to odeljenje, volim i dan danas da vidim te ljude ponekad ono. Uh, ne znam šta bih ti još tu rekla. Bilo mi je, jedino traumatično iskustvo iz tog perioda koje me obeležilo brate do dan danas. Vidiš šta je kad si mali. Ja sam bila, ja sam imala šest godina, znači oni su imali sedam. Ali ja sam bila druga u vrsti kad smo taj dan došli na fizičko. Samo je bio jedan dečko viši od mene. I ja sam bila krupna. U smislu, znaš, taj dečko koji je bio visok, on je bio ono, tanak onako, suv, sa onim, znaš ono kako su dečaci onako, da. A ja sam bila kao, ja sam trenirala plivanje već, bila sam prosto kao krupna. I onda su oni mene ovaj, zezali da sam stalno sam debela. I to je ono, to se to toliko ono urezalo zato što ja zapravo to nikad nisam prebolela. Znači, meni je posle, opsesija postala, tad su bili posteri ono, znaš, Bravo, pa kao dobiješ poster i to. I onda su meni svi posteri bili, dobro, to je tad isto bilo vezano i za kao svetske tendencije, znaš to je kao kako su kaže, kako su uništili milenijalce. Šta je za milenijalce ravan stomak za Gen Z je skin care. Znaš ono sad kao strašno se to shvata. I onda ovaj su meni svi bili neke, znaš ono, ne znam, Šakira s golim stomakom, ovo ono i svakom i moj taj ono, kao kako kad ću ja imati taj ravan stomak, znaš. Tako da ceo život, svaki raspust ja sam kao radim neke vežbe, znaš ono, bila je Cindy Crawford, Jane Fonda, ono brate na televiziji pa pratiš ima bilo i na TV-u ovako. U, molila roditelje da mi kupe onaj, san mi je bio da mi kupe stop shop-a ono što legneš pa ti pravi trbuš, da tako nešto da da da, ono što kao. Naravno, nikad mi nisu kupili. Al hoću da ti kažem, eto to je nešto kao vidiš, nikad nisam prestala da sam, ja sam ono, to mi je baš loša ono osobina, što, ovaj, imaš super u Fleabag-u, ne znam da l’ si gledao seriju. Ovaj, kad u Fleabag-u, one su kao dve sestre, ovo ono i na nekom su, to je komedija mnogo dobra. I na nekom su kao predavanju o feminizmu i ova neka starija žena koja drži to kaže prvo, a da li postoji neko u sali ko bi podigao ruku, ko bi žrtvovao pet godina života za kao konstantno savršeno telo? I njih dve kao dignu ruke i svi su u fazonu kao šta pričaju, znaš. A ona kaže we are bad feminists, znaš. Tako da ono, hoću da ti kažem, to vidiš šta god ono kao znaš ono nove ove tendencije, prihvati ovo, prihvati ono, biti pametan, biti, ono ne, veruj mi. Ja bukvalno sam u fazonu to mi je nešto ono kao sve sam podredila tome, ono ishranu, disciplinu da bi to bilo to, znaš. Tako da je to mene, jer sam nekako povezala da je to nešto što je strašno bitno jer u suprotnom će ti svi nešto ovaj…

Ivan Minić: Zadirkivati.

Milena Radulović: Da. A to nije, to je trajalo meni do do tipa petog razreda. Nije to sad kao jedna godina, znaš, nego svaka godina. Ali su kul bili ono, ovaj, ja sam uvek bila ono, tu kao neki ono, štreberka sam bila, ali sam bila OK u smislu, uvek su se družili, nisam nikad bila ono neki kolovođa nešto sve, a, nisam bila ona najkul deca, ali su se svi, bila sam kul u društvu, ono, imala sam društvo i sve kao kao kao to je bilo sve OK. Tako da… ne znam šta bih ti još rekla tu kao osnovna škola.

Ivan Minić: To je prvi put da bivamo postepeno izloženi svim nekim stvarima koje mogu kasnije da nas odrede u smislu profesije i tako dalje. Prvi put dobijaš priliku da moraš da se baviš nečim što te možda i ne zanima zato što treba da imaš neku OK ocenu. I dosta ljudi znam koji su kroz takav proces zapravo slučajno otkrili nešto što ih zanima. OK, ti si u dobroj meri znala šta šta želiš. Samo se to malo promenilo, ali je imalo veze sa scenom sve vreme.

Milena Radulović: Uvek da, da, da, da.

Ivan Minić: A, ali pošto i kasnije ćemo videti koliki si zapravo štreber, iako ne deluješ tako. Ovaj, je l’ bilo nešto što ti je bilo interesantno od toga sa čime si se susretala od predmeta?

Milena Radulović: E, ima. Vidi, ja sam baš ono, uh, svašta me, uvek me zanimalo sve, sve ono. I onda, nije samo bilo kao gde je ovo. Jednom trenutku sam htela da budem pisac. Jer zapravo, meni je, meni je, ja sam mnogo volela da čitam kad sam bila. Tako je uopšte to sve i krenulo, da ja krenem ranije u školu i ono. Jer ja sam bila prvo dete i nisam imala mnogo druge dece, ono u, u okruženju. Naravno, posle se rodila moja sestra, moj mlađi brat, drugi brat. Mi živimo svi, ovaj, kuća do kuće. Tako da smo ono, komuna. Ali nekako su oni bili kao klinci, znaš. Nisu oni meni kao, ja sam bila kao najstarija i onda sam ja njima nešto popovala. Nisam ja bila kao u ekipi toj, znaš. Oni su bili svi nekako od njih troje i i ja. I onda je meni ceo život prošao u tom čitanju. I zapravo sam srpski obožavala. I i gramatiku. I to me strašno, vidiš, to mi je do dan danas mnogo pomoglo. Za ova neka učenja jezika i tako dalje. Zato što mi je mene, mene, meni, meni je to bilo pre zanimljivo to rešavanje. Ne znam kako da ti objasnim. Kao što je verovatno nekom matematika, meni je to kao bilo uvek baš ono i kao i književnost, ali i kao gramatika, da kao sad nešto kao provalim šta tu ide kako u tom. Tako da, volela sam to. I volela sam sve društvene predmete. Ja sam baš ono, pravi društvenjak. Ono, ja znam da sam biologiju, sam bila u fazonu, znaš, kao koga boli dupe za biljke, kao znaš. Ali mi je za to tipa istorija, to mi je izgledalo strašno važno, ono, kao nešto što kao, znaš, kao u, šta je sve bilo, znaš. Tako da to, više sam uvek išla na, na, na tu stranu, a ovo sve što je bilo prirodno mi je bilo jako naporno. I kako je pogotovo odmicalo, kako je bilo sve teže, znaš ono, matematika, fizika i to. I hemiju sam jedino volela. Tako da, ovaj, i onda posle naravno mi je malo bilo lakše, kao društveni smer i to, ali ceo život muka, muka s tom matematikom. To je ono, znači ono… Znači ono, da se ubijem, ramuči se do četvorke. Zato nisam nikad bila, znaš, za mene su se mislili stalno kao da da da da da sam neki vukovac i to jer sam vešta da odkažem takmičenje i sve. Ali ja nikad nisam bila, jer sam uvek imala ono, trojku iz matematike, četvorku iz fizike. Znaš, i onda menjam. Onda ovde povećam na četvorku, ali ovde se smanjim na trojku. Ne mogu nikako da, da budu, znaš. Tako da, nisam baš se, baš su se odmah su se videli kod mene ti, ovaj, afiniteti, ono, koji su vrlo tog tipa kao, neka nešto što je vezano za društvo i što je vezano za našu, ono…

Ivan Minić: Vidi, mislim i i dobro je da nismo svi isti. I, uvek je zanimljivije kad za stolom imaš, kod nas to može da bude problem iz razloga mentaliteta, ali uvek je zanimljivije kad za stolom imaš različite ljude. Koji svako može da donese neku svoju perspektivu.

Milena Radulović: Ne, naravno. Ja i dan danas sam u fazonu, ja kad vidim da je neko to od čime se ti baviš i sve to, ja znaš ti šta je to meni? Ja sam bila ono, znaš, meni kad neko upiše ETF, ja sam u fazonu ono, znaš, ili medicinu, kao moja kuma i njeno društvo, ja stalno sedim s njima. Ja se, znaš ono, ja se, ja hoću da čujem. Ja se tako iskreno divim, znaš. Meni je ovo sve kao, ma dobro, ovo mi kao nešto znaš. A ovo je kao, znaš. Ili kad neko zna matematiku, meni je to kao, znaš u smislu, kad nekom to ide, meni to, meni to budi najveću ono meru divljenja, kao nešto što je meni potpuno strano, a za nekog je to kao, laka laganica.

Ivan Minić: Neko se rodi sa tim, mnogo ima i do toga kakvi su nam nastavnici, kakvi su nam profesori kroz vreme. Ja sam bio fantastičan matematičar koji je osvajao takmičenja u osnovnoj i koji je zamrzao matematiku u srednjoj zbog profesora koji je bio idiot.

Milena Radulović: I to je isto stvarno tako, da.

VANNASTAVNE AKTIVNOSTI

Ivan Minić: I znaš kao, da, ja sam uspevao da to prevaziđem i tako dalje, ali zamrzeo sam nauku koju volim jer on nije umeo da objasni ništa. Ako ja moram sve samostalno da učim, pa mogu bilo šta samostalno da učim, neću baš izabrati da učim to. Ali dobro. A, jedna takođe bitna stvar, posebno u osnovnoj školi kad ono još i imamo dovoljno vremena i nemamo previše ambicija da nešto sad tu i po gradu radimo i upoznamo i vidimo, jesu sve te van nastavne aktivnosti. Ovaj, i one su često nešto što što nas kasnije odredi. Šta si ti, kako si ti došla do svog seta aktivnosti?

Milena Radulović: Tad misliš tih vannastavnih? Pa, prvo sam krenula na plivanje sa pet godina, mama mi je, moja mama se bavi plivanjem i dan danas pliva i ide na takmičenja, ovaj, za ove master turnire. I onda je to se podrazumevalo. A onda, pošto je mene kažem ti, mene malo tako sve zanimalo. Oni su jadni stalno mene morali negde da voze. Meni nikad nije bilo dosta. Tako da sam ja u jednom trenutku trenirala i i plivanje i tenis i onda sam krenula neke latinoameričke plesove, što vidiš to je totalno, a super su vidiš moji roditelji koji nikad nisu, to jest nikad nisu bili u fazonu za nešto da kao ne. Ja sam pitala mamu kako je moguće da ti meni nisi rekla da ja ne znam da pevam. Kao što me nisi pripremila da ću ja, da ću ja ovaj, što mi nisi rekla do petog razreda kao ovo ono zaboravi na to nema šanse, znaš. On je bila u fazonu pa ne znam, znaš kao nisam, nisam uopšte smatrala da treba da te kao ograničavam da nešto kao nije. Tako da, uh uh, oni, ja sam onda krenula na taj ples, što je super. Ja nisam imala ni ritma, a ovo sad na primer baš imam, znaš ono. To sve može da se nauči. I onda mi je super došlo. To ja sam se na kraju i takmičila u tim plesovima. Ja sam najduže ostala na plesu. A počelo je tako nešto kao došla je ona kao plesna škola u školu i kao hoćete vi da imate posle škole ples? Ja da, kao. Ja šta god su pitali ja kažem da. Jedino što me nikad nije, ovaj, što me nikad nije do, mislim privlačilo, dotaklo, je ti kao sportovi sa loptom. Zato što i dan danas ja ono nikakve lopte, ja ne ne idem isto, znaš. Da nekom nešto dodam. Tako da nikad ništa ne ne uhvatim, ne dodam kako treba i to. Ali, ovaj, ali za ovo vidiš sve se to nekako i taj tenis sam volela, igrala sam ga isto. I tako su to. I onda je nekako postalo normalno da kao imaš neke stalno neke van aktivnosti koje ja isto sada isto primenjujem. Nekako bi mi bio glup život bez tih dodatnih nekih pa to su sad kao hobiji, je l’, ali kao da nešto novo naučiš, znaš, kao ono kurs kuvanja, neki kurs ovoga, kurs ovoga. Znaš ono, nešto da kao da da bude neka nova fora.

Ivan Minić: Pa mislim da je važno da da ono, dodamo sebi nekakvu dodatnu strukturu i i i i negde smisao. Znaš, svaka od tih stvari kojoj se posvetiš može da ti otkrije nešto. I može da te u nekim slučajevima promeni fundamentalno. Jer evo ta situacija sa plesom tebi danas veoma znači u celoj priči.

Milena Radulović: Kako ne, i za posao i za za stav i za držanje i za ženstvenost i za pre svega, za da da igraš u ritmu na na, znaš, da nisi ono, meni blam je da realno nemaš ritma. Mislim, skroz ono.

Ivan Minić: Ne mogu mnogo da ti kažem na tu temu.

Milena Radulović: Ali sam da, da. Znaš šta, ne znam, super je to. Meni je, meni je zapravo, mislim da mi je jedna od boljih osobina, sad ono kao ja o sebi sve super. Znaš, ja o sebi sve najbolje, ali jedna od boljih osobina u koje koje sam, koje imam, koje se, koje su mi odlučila dati ili ne znam šta, je što ta zainteresovanost, znaš, u smislu za, za uopšte za svet, ne samo za kao učenje i da nešto bude kao novo i sve, nego da generalno kao to kao čujem, vidim nešto novo provalim, ne, ne znam, neku novu muziku, nešto novo sve. Jer me u nekim lošim periodima u životu zapravo meni su sve te stvari, to te nekako održava, znaš. Jer ja stalno verujem da ja stalno imam premalo vremena i stalno bih volela da je nešto bilo još više, znaš, u smislu da sam, znaš, volela bih da u životu trebaš, možeš da se baviš više zanimanja. To bih ja želim da uradim. Mada ja već kao da imam dva. Znaš, ovaj aktivizam isto dosta vremena zauzeo. Uopšte nije tako to jednostavno kao sad ja kao se time ne. To je bukvalno kao second job ono, u smislu da se ti baviš time, da pratiš stvari, da, da, da sublimiraš stvari, da, da, da učestvuješ u svakojakvim ovim panelima, diskusijama, podkastima i tako dalje. I onda nekako sve je i to i ovo sad sve sa kao glumom i sve, ali ja bih to sve širila i volela bih, znaš, najviše bih volela, znaš ono u u, u Derviš i smrt što je on bio i, i derviš i pa je bio i i sudija pa je bio i i onda na kraju baš pomisli kad je video onog dečaka koji je zapravo njegov sin da eto kao možda je i taj život bio, znaš u smislu kao eto to nije, to nije probao i premalo je zapravo vremena da bismo, da bismo bili ono sve što, što bi trebalo zapravo da budemo. I onda stalno moraš da praviš te neke izbore, šta su prioriteti, šta je zapravo važno i sve. A meni zapravo meni je zapravo sve zanimljivo, znaš. I to je super osobina u smislu kažem ti kad ti je život i svet zanimljiv, onda možeš da se iščupaš iz svakojakvih, ovaj, šta sam htela da kažem, govna. Ali kao, znaš.

Ivan Minić: Vidi, uh, mislim da je mnogo važna stvar što i i kad smo pričali par puta i kad vidim da da te nešto ovaj novo zainteresuje, ti si jedna od od od onih ljudi koji se u tom trenutku promene i imaju, ponovo budu na kratko makar dete, imaju onaj radoznali pogled koji u principu drugu stranu u 100% slučajeva razoružava. Ovaj, jer nažalost ima mnogo ljudi kojima je sve to zanimljivo, ali neće napraviti nikakvu akciju po tom pitanju. I ostaće im 1.001 želja koju nisu probali. I to je sve, mislim i i nama će ostati mnogo stvari koje nismo probali, ali smo i mnogo stvari probali pa smo na neki način sebi, ovaj, kompenzovali to sve. Ali mislim da da je mnogo bitno i to da nije to samo vreme koje možeš da odvojiš. Ti treba tome da se posvetiš. U konkretnom slučaju sada kako si predstavila to kao kao dve profesije, to je i emotivno iscrpljujuće i jedno i drugo ako ga radiš kako treba. Može da se radi i drugačije, ali onda ne služi ničemu. Onda nema nikakvu vrednost ili ima mnogo manju vrednost.

POSVEĆENOST KAO NAČIN ŽIVOTA

Milena Radulović: A ja baš se sad setila isto nekog citata, ovaj, Virdžinije Vulf koja kaže, ali u se, kao ali džabe, otprilike džabe, nije sad parafraza, ali usecam se u sve kao nož, znaš, u tortu. I onda zamisliš kako ulazi onaj nož, znaš. E tako ja isto, znaš, meni bi bilo strava malo ono kao nešto površno, znaš, da mogu da imam neka površna prijateljstva, površna, brate, bleja, površno, znaš, ali ne, ne može, razumeš. Znači, ja, ja ne mogu to. Ne mogu da ti objasnim. Ja ne mogu kao, znaš ono, ni kad oni ljudi kažu, uzeo sam, daj mi neki film da se opustim ili daj mi neku knjigu za plažu. Ja sam u fazonu, zašto, brate? Zašto čitaš, znači zašto namerno odvojiš vreme da čitaš glupu knjigu, ono kao, znaš kao da te opusti, kao čega te opusti brate, ono kao kako te ne opusti dobra priča, kako te ne opusti, znaš kao. Tako da ja to stvarno ne znam šta da ti kažem brate. Ja se u sve usecam, ono, i u te odnose, svejedno kako, hoću da ti kažem koliko god da je naporno emotivno i iscrpljujuće posao, ja sam taj tip da je za mene život emotivno iscrpljujuć, mislim u smislu, jer se ja, ja toliko, ali je dobra stvar što kad ti tako radiš stvari, posvećeno, samo ono što ja radim sve razumeš tako i onda to, znaš ono… Ovaj, ali onda ipak se vraća u toliko što ljudi stvarno na to reaguju i okruženje koje ostaje, negde koje je ono imalo prolazno i ovo koje ostaje. I onda stvarno postoji jedna razmena, znaš i kao, ja sam i okružena nekim takvim ljudima, pa je to stvarno ono kao blago. Inače, kako da ti kažem, za mene bukvalno ne znam, znaš, ja ne mogu, ja ne mogu, ja ne mogu ni jednu informaciju da primim jednostavno, razumeš, nego sve je, znaš, overwhelming. Tako da, da, džabe mislim, dobro je da bar, kako da ti kažem, se bavim ovim stvarima, da to ima svoju primenu, jer bi ovo bilo tako, znaš, to je takva priroda, razumeš.

Ivan Minić: Mislim da je to iako je sigurno teško, mislim da je to dobro. Mislim da je to jedna od onih high risk, high reward stvari. Ovaj, jer da, iako te troši, način na koji te napuni kada proizvede rezultat verovatno ne može da se meri ni sa čim drugim. A, između nas je dovoljno godina razlike da smo druge generacije. Ja često sad pričam i sa klincima koji su opet desetak godina mlađi i od tebe. Što znači da bi ja u suštini mogao da im budem ćale. I, uh, primetio sam kod te dece koja su 2000 i neko, koja sada dolaze po prvi put u situaciju da da razmišljaju o svom životu malo ozbiljnije, šta će da rade, kako će da rade, šta će da pokrenu, čemu će da se posvete, da oni mnogo više nego što je moja generacija, a verovatno i i tvoja, vagaju da li to ima smisla. Znači oni sve vreme rade cost benefit analizu toga. A ja po sve vreme pokušavam da im objasnim da život ne funkcioniše tako. I da ako ideš stalno na sigurno, ništa zanimljivo zapravo neće da se desi. Nego da jednostavno nekim stvarima, nekim stvarima treba da se daš, njima moraš da se posvetiš i onda im ja citiram Bukovskog s kojim oni apsolutno ne mogu da se povežu. Ali nađi nešto što voliš i pusti da te to ubije.

Milena Radulović: Da, da, da, jeste, jeste.

Ivan Minić: Jer kad imaš 20 godina treba da te ubije i da vaskrsneš. To tako funkcioniše.

Milena Radulović: Ali znaš šta je sad meni tu kao zanimljivo? Osim toga, znači ajde ovo od 20 godina da te ubije, da vaskrsneš. Znaš šta, baš je bila, kad smo radili tu predstavu Alisa u zemlji strahova i reditelj Aca Popovski je bio u fazonu, ova tema ove predstave zapravo, kad se zum autujemo iz, iz celog tog teksta, je vreme.

Ivan Minić: I još smo moji…

Milena Radulović: Šljakeri, razumeš, ono ozbiljni, radni jedni ljudi, znaš. I onda, ali ali je ali ideja da to nije, da to nije tema, da to prosto to nije ni ni prepreka. Znači nije nešto što me određuje. Mi smo uvek, mi smo radili i leti u firmi kod roditelja i sestra i ja i ova braća. Mi smo stalno, znači mi smo iz jedne ozbiljno porodice, jedne ono duge linije radnika. I mi smo svi ono, vredni. I nikad se nije nešto to kao živelo, kao vau, kao znaš. Ali se nikad o tome nije ni razmišljalo.

Ivan Minić: A mislim ti kad kažeš da, na…

Milena Radulović: Znaš, a zamisli koliko je to važno u smislu, koliko sam ja posle sagledavala i kroz fakultet i sve kad sam se susrela, znaš ono kao, sa gomilom nekih ljudi koji su došli iz unutrašnjosti, koji pla, renta, ovo, ovamo, ovo, znaš, i koje, koje zaista, ja to razumem da to, da to pritiska čoveka i koji zaista moraju da kalkulišu šta će sada da da urade. I onda sam nekako baš bila tad tek, znači to je baš kasno, znaš, u to ono, sa 18, 19 godina, osvestila koliko sam ja zapravo u život, kroz život bila privilegovana, a to, to je bilo nešto što se, u čemu ja prosto sam samo išla, znaš. I sećam se da kad ima to isto, sad sam preširoko otišla, ali ta tema sa FDU-om, faks i to, znaš. I ja kad sam rekla da ću upišem glumu, moji su bili očajni, naravno, ko i svi, ko ne bi bio. I onda mi je mama rekla žao mi je da se bacaš svi tvoji potencijali koji su kao ti bi tako mogla nešto kao da radiš ono ozbiljno, znaš. A moj tata je bio u fazonu, mislim kad pomenuješ na ono, to nije posao. Ja kažem jeste. On kaže nije. Znaš. I onda posle toga, pošto je trebalo uvek da se nađe neka zamena, jer ti kao moraš da imaš plan B, ako ne upišeš glumu, a upisuje 10 ljudi, a ja nikad nisam htela ništa drugo osim FDU-a. Znači bila sam u fazonu idemo na najjače ili ne idemo na to više. I ovaj, i onda sam ja došla jedan dan i rekla, ovaj, e ja sam smislila šta će biti ovaj, zamena za glumu. To će biti svetska književnost. I moj ćale se okreće kao: “Mrš tamo“, znaš kao. I kaže, i kaže ovako, „ja sam mislio dok nisam čuo za ovu glumu da ne postoji ništa gluplje, ali postoji, znaš kao.” Tako da, znaš, to je, ovaj, ja sam eto to bila, znaš, to književnost, kao znaš, tako se ma nema veze kao biće to će biti.

Ivan Minić: Ma istorija, umetnosti…

Milena Radulović: Obožavam sociologija, znaš tako neke kao, znaš ono.

Ivan Minić: Dobro, to ima svoju vrednost u društvu.

Milena Radulović: Ma ima i primenu, veruj mi, od svega može da se napravi. Sećam se da, da, da je, da je moja mama imala stalno to, znaš kako su oni u poslu, to se sad i bave se svim tim raznim stvarima. Jednom ona govorila, potpuno je nevažno, u smislu, važno je da izabereš da radiš nešto što voliš i šta god da si, ako si fer, ako si taj, ako tebi bilo kako, ako si dobar frizer i ako si najbolji frizer, ti si mnogo uspešan. Ako si najbolja čistačica, ti si mnogo uspešna. Što se danas ispostavlja kao nešto najtačnije. Znači tebi su najpotrebniji, to ne može da dođeš do tih ljudi više, znaš. To su ozbiljne. Ti zapravo možeš u bilo kom ono ono od, od nekoga ko je ono ko čisti, pa nadalje da budeš uspešan ako si dobar u tome. I to je dobro da ovi mladi ljudi skapiraju. Treba da rade nešto što vole da bi dobili bili dobri i da ne možeš da propadneš ako si dobar. Bilo u bilo čemu.

Ivan Minić: Nema šanse.

Milena Radulović: Ono što, što kažeš da da, malo sam digresirala, ali izvini, ali ovaj…

Ivan Minić: To je sve u redu. Kakve ja goste imam, ti se super držiš teme.

Milena Radulović: Bar, bar znam da se vratim ono, znaš, gde sam da znam…

Ivan Minić: A, ali taj momenat gde ti kažeš ono da da prosto novac nije bio stavka u nekom klasičnom smislu. Ne novac, nego bazična egzistencija. Ne moraš da brineš o tome. I onda kad ne moraš da brineš o tome možeš da gradiš nešto iznad. Kad te to opterećuje onda je normalno da su ti ruke vezane.

Milena Radulović: Tako je.

GIMNAZIJA I PRIPREMA ZA SUDBINU

Ivan Minić: Jer prosto ono, da se preživi mora, sve ostalo je fakultativno. A ovde je to na neki način bilo, bilo, ovaj, rešeno što je super, ovaj, kad kad imaš takvu mogućnost. A, e sad, na ovom putu smo negde došli do srednje škole.

Milena Radulović: Šta imam zanimljivo da ti kažem?

Ivan Minić: Ne znam.

Milena Radulović: Pa, manje uspomena u srednjoj nego, ovaj, iz osnovne. Nadala sam se mnogo toj srednjoj. Ja sam inače neko ko tako veruje u te priče, ono, znaš, tipa ja sam na primer, ja kapiram da bi verovatno bila neka partizanka u to. Znaš ono, u smislu meni baš možeš da prodaš ideologiju ono i da ja ono to pratim. Ja sam tako verovala, znaš kao OK, ova osnovna, to će da prođe i onda ću ja da idem u gimnaziju, a tamo će svi da budu pametni i sve će da bude kao ono brate, ne znam šta da ti kažem. Malo sam se, malo mi je to bilo, OK mi je bilo u gimnaziji, ne ne kažem ništa, ali ni nimalo, prosto sam očekivala sam da ću se tu kao više pronaći i da ćeš se umrežiti s nekim ljudima, a manje sam se umrežila nego što sam to, ovaj, bila u osnovnoj. I onda je negde glavno bilo, to je teška je četvrta gimnazija. Ja sam četvrtu gimnaziju došla baš, ja mislim, ja sam, ja sam mi smo baš učili. Majke mi, mislim ono, ja sam najviše učila tad, u smislu kao to da konstantno ne možeš da pokriješ nikako sve te, pošto na FDU-u se mislim ne uči. Ovaj, mislim uče se neke druge stvari, ali ne, ne uči se na taj kao tradicionalni način. Imala sam neke super profesore, imala sam super razrednu, predavala srpski, koja je ozbiljno ono pasionirani ljubitelj, znaš, oni pritom mi smo njoj da l’ poslednja ili pretposlednja generacija, znači ono iz te stare garde. I ovaj, i meni je to toliko bilo inspirativno ti ono časovi. Jako stroga razredna, ono znači sve neki stres, ali kao, profesor, ovaj, srpskog jezika i književnosti stvarno jedan level up, ono. I onda mi je to bilo eto, toga se, toga se najlepše sećam. A posle, znaš šta, kad tu su meni krenule te ove, uh, kako da kažem, ove traumatične događaje u mom životu na toj četvrtoj godini. Sad ja se veruj mi, ja imam baš ono, memory loss za gomile, gomile stvari, ovaj, vezanih za, za to na primer, znaš, ne znam, sećam se da sam pitala neku drugaricu, neke dve drugarice koje smo se našli posle više godina, zašto smo se, ja se sećam da je nešto bio problem neki, znaš, na maturi. Zašto smo se mi posvađali? Ja se sećam ničega. I onda oni meni pričaju zašto smo se mi posvađali, ja kao, znaš kao oni u filmovima kad izgube pamćenje pa kao aha, a da, kao da, da, da, znaš. Tako da malo sam blur bila, ovaj, na kraju, na, na kraju te gimnazije. Tako da nisam ono od onih koji bi se ikad vratili bilo gde. Prvo, ja se ne bi vratila dan unazad nikad. Meni je uvek najbolje sad. Ovaj, jer to je fakat tako. A nije mi, ni, ni, nisam, ovaj, nekako ozbiljno, ozbiljnije mi je bilo ovo sad što sam, ono, u smislu, na FDU-u su mi se desile neke strašne promene. Tu je, tu je bio neki, stvarno je fakultet bio ozbiljna transformacija. Mislim, da ne pričam o tom ja sam izašla sam ozbiljno i shvatila tu školu. Nisam ja nešto kao se zezala tu kao bežala. Nije to bio nekih meni fan kao gimnazija, nego mi je to bilo kao priprema za ovo što će biti dalje, a da vidimo šta će biti dalje. Jer ja uopšte nisam bila u fazonu kao upisaću glumu i to je to. To je tek tamo negde na trećoj godini meni kao iskrslo u glavi. Ovaj, jer sam toliko volela pozorište. Htela sam da upišem pozorišnu režiju. Pa sam ipak završila na glumi, ali ovaj, ali, ali je to tad tek krenulo uopšte da bude kao opcija. Ja sam se držala svašta nešto, psihologiju sam htela, fon mi je bio zanimljiv. I onda sam ja bila sve vreme, znaš, u pripremi te, te ovaj, važne budućnosti i tog važnog momenta koji će odrediti. Vidiš, to je taj fatalistički pristup katastrofa. Jer nije tačno, brate. Ništa te ne određuje sa 18 godina. Mislim, okej, strašno je važno gde ćeš se usmeriti, ali možeš da se preusmeriš. Ali ja sam bila u fazonu, to je biti ili ne biti. I najteža mi je bila ta, u životu ta, ta, ta četvrta godina. Mislim, i zbog ovih paralelnih događaja, ali i zbog tog mog osećaja da zapravo, ili ću sada postati ono što sam odlučila da postanem, a to je glumica, ili ću morati da ceo život živim neku utešnu nagradu. Znaš. I onda je to strašan stres, strašan stres. Ono.

Ivan Minić: Vidi, za početak mislim da si bila u boljoj poziciji od mnogih jer si makar znala šta želiš.

Milena Radulović: A.

Ivan Minić: Da li je to bilo dobar izbor, pametan i tako dalje, to je sad ono, deseta tema. Nikad ne znaš koji je izbor dobar jer ne znaš šta će da se desi. Ja, imamo kolegu ovaj, koji je ono, moje dete. Ja ga gledam ko da sam ga ja dobio, a ne jedan od mojih najboljih prijatelja. Ovaj, koji je 2000. godište i koji je bio mali glumac, koji je prošao ne znam Nešinu školu, pa Boška Buhu, pa sve to i ima, sad ti kad pogledaš njegov glumački CV, to je prilično bilo impresivno do neke ne znam, 17., 18. godine kada je batalio. Ali kad smo pričali o tome kao šta oko škole, jer njega su mnogo zanimali računari, marketing, vrlo je ovako sposoban i to sve, i bio je vrlo dobar mladi glumac. Ja sam mu rekao samo jednu stvar koja, koja je, koju ja vidim kao problem. Ja kao inženjer koji gledam to sa strane. Upisuješ fakultet na kome ne zavisi ništa od toga koliko si ti bio dobar, zato što to nije važno. Važno je šta neko drugi misli o tome. A ti na to u principu ne možeš da utičeš. Možeš u nekoj meri, ali ne možeš. Budeš najbolji na upisu, upišeš, završiš, budeš car i jednostavno se ne desi. Ne dobiješ ulogu i tako dalje. To je onaj u periodu kada to pričamo, to je pre nego što je počela ova hiperprodukcija serija i svega. Pa su se u prethodnih desetak godina gomila mladih glumaca je dobila neku priliku da se pokaže, makar da izađe pred ljude pa da ih oni možda prepoznaju. Ali ako pogledamo 10 godina pre toga to je bilo nekoliko filmova.

Milena Radulović: Ne, nije, to je ta hiperprodukcija kasnije krenula, kasnije, kasnije. Mi smo tad bili, već diplomirali znači, kad je to, tačno se sećam kako je to krenulo. Kao odjednom kao da imaš te kastinge i to sve. Mi smo već znači završili. Ja kad sam upisivala, to je isto bilo nula bodova, mislim.

Ivan Minić: Vrlo je neizvesno u smislu ti ćeš dobiti neke, prvo, jako je teško doći uopšte. Ti ćeš dobiti neke alate sa kojima nešto možeš da uradiš. I gomila ljudi koji su završili ili studirali FDU rade sjajno kao voditelji. Neki od njih su se možda i dokvalifikovali za neke PR pozicije i slično. Generalno u komunikacijama se snalaze. Al niko to nije upisao da bi se bavio tim poslom.

Milena Radulović: I to je tačno. Znaš. Da, da.

Ivan Minić: S te strane je malo problematično. Kao što je na na drugi način ono u nekim situacijama kada nije individualni sport i sport problematičan. Jer ti možeš da budeš najbolji…

TALENAT, NESIGURNOST I GLUMAČKA INDUSTRIJA

Milena Radulović: Kako nije? Ti možeš da se povrediš samo i doviđenja.

Ivan Minić: Možeš da se povrediš i možeš da ne dobiješ šansu. A postoji prozor u kome ako ne dobiješ šansu to je to. Ako ne dobiješ šansu od 18. do 21. verovatno nikada nećeš stići tamo gde treba.

Milena Radulović: Ista je to stvar manje više da. Znaš. Ali opet i sport, ali hajde znaš šta je malo olakšavajuća okolnost? Mislim u sportu je strašno što se ti tako posvetiš, povrediš se i ćao. A ovde nije baš tako. Ali o- o- ovde je kompleksnije jer ti baš sport po nečemu možeš da izmeriš u smislu imaš neki broj, nešto si postigao, nešto si uradio. Kao plastično se to vidi. A ovde je zaista ono kao lepota je u oku posmatrača, znaš, kao talenat je u oku ovog koji, u smislu, tvoj talenat se meri u oku onog onoga ko odlučuje o tome i koji koji te gleda. Da l’ te gotivi, ne gotivi, da l’ si mu lep, ružan, to su sve ovaj strašno subjektivne kategorije. A ti ipak neki ljudi na kraju se ispostave nenormalno važni, u smislu za ne, za razvoj, za neku odskočnu dasku, za nešto što je neki prvi korak i tako dalje. Ja se imam takođe verujem da su suma sumarum, većina zaista talentovanih ljudi stvarno radi. I većina ljudi, nije to samo pitanje talenta. Moraš malo i da budeš za ovaj posao u smislu da, nije samo pitanje, znaš, uvek ima nekih onih kolega za koje svi kažu, ima ona, imaš među kolegama, pošto je naravno esnaf najstrašniji sud. I onda imaš te kao kolege koje su jako uspešne, a ovi su u fazonu, znači kao zašto uopšte ta osoba, kao kako zašto to ide, kao ne mogu da shvate. A ima i ovih koji su kao, koje mnogo poštuju, ali eto kao, kao njega ne provaljuju, kao on je samo samo je u ono na primer u pozorištu ili kao to je to, al kao to je takav glumac, znaš. I ja sam stalno, naravno kao ti to slušaš i sad i ti imaš takav stav isto o tim kolegama, ali mogu ti reći da sa obe strane kada sam posle bila starija i kako sam ovaj, oformljavala sopstvena mišljenja i presek tih različitih tržišta na kojima sam radila, veruj mi da je totalno mi, kad sam došla na kraju i u dodir sa konkretno kolegama ovima koji su kao šta, što, što im toliko ide dobro i ovima što, što im toliko ne ide, ovaj, sam zaključila kao odma mi se posle drugog dana otključalo, aha, zašto je ovaj čovek ovde, a zašto je ovaj čovek ovde. Znaš, u smislu, znaš, kao, takva priroda, takav karakter. Čak i ne želi ništa drugo, razumeš? Kao njemu je tu dobro. Kapiraš, možda u nekoj priči bi želeo, ali u tome šta je praktično to kao da budeš, ne znam, ono, poznat, industrija, ovo, ono što se moraš da radiš, to isto nije za svakoga. Nisu svi glumci, ovaj, različiti su, znaš, ono. I onda ali nekako kad, kad pogledam sa strane i kad se udelim u neke starije kolege, meni izgleda kao da je to negde život dobro rasporedio. Ima naravno i ne i nepravde i svega, razumeš, ali nekako kad gledaš sa strane ima ta, tačno neka koja je, znaš.

Ivan Minić: Kad čitam malo i i slušam šta su pričali ovi neki mnogo stariji koji uglavnom više nisu sa nama, glumci, one neke naše zlatne generacije, da ne znam, Bata Stojković, cela ta ekipa. I prosto životi koji su oni živeli koji su svaki je za film. Ovaj, mislim da je baš baš Bata Stojković pričao o tome kao kako kada se uđe u u bife ateljea svi znaju ko je najbolji glumac.

Milena Radulović: Mhm, mhm, mhm.

Ivan Minić: Što je siguran sam, ono, prosto tako, ali što sa jedne druge strane suštinski nije važno. Zato što najbolji glumac i najbolji za neku konkretnu ulogu često nisu iste osobe. Mhm. Uh, za različite profile, različite zadatke imaš različite ljude koji mogu tome da odgovore kako treba. I i ja često imam taj momenat da da gledam nešto i sve je dobro, ali nešto mi je of zato što ta osoba bez obzira što je sjajno uradio svoj posao ne može da mi proda tu ulogu nikako. Ja njega ne vidim kao to.

Milena Radulović: Tako je. I onda imaš neke glumce koji nisu uopšte toliko šarenoliki, razumeš? U smislu da nemaju ono, da imaju dva tipa, dve, dva, dva tipa uloge koju koju nose kroz život, a da ih ti prosto voliš i kao to je to, kao.

Ivan Minić: Pa kraj priče. Skoro sam čitao pošto je bilo neki, neki jubilej, mislim, od rođenja. Ovaj, Taška Načića gde je on u jednom trenutku izjavio vrlo izvesno da nikada neće glumiti ljubavnika. I ovaj, prosto s jedne strane, da, i on je imao samo jednu glavnu ulogu u celoj karijeri, a to je bila glavna uloga Pere Mitića u Davitelju protiv Davitelja. I da li možeš da zamisliš nekog drugog da to odglumi.

Milena Radulović: Ne nikako, nikako, ali on je toliko intenzičan, ono, da.

KAKO JE GLUMA UŠLA U ŽIVOT 

Ivan Minić: Prosto sve to, sve to ima svoje. Ovaj, uh, i dobro, uh, kako je gluma ušla u život nesuđene pevačice?

Milena Radulović: Uh, vrlo, vrlo naivno i ne, ono, ne, ne, neprimetno. Ja sam na nekom letovanju sa 11 godina bila s nekom devojčicom tu na, neka devojčica se tu igrala sa mnom i ovaj, mi smo istogodište, al ona se nešto igrala sa mojom sestrom i svojim, oni su bili ista ekipa. Ja sam bila u knjizi, izašla je Harry Potter 5 i kako ću da ti kažem, jebiga.

Ivan Minić: Prioriteti.

Milena Radulović: Jebiga, brate, razumeš? Ja sam kupovala Harry Pottera, ono taj, znaš ono kao, taj dan kad izađe knjiga, tak sledeći deo. I ona je bila u fazonu, kao, a ti čitaš kao stalno. Mi idemo u tu jednu školu glume, tamo mora da se čita jedna knjiga, ne mislim, moramo da čitamo jednu knjigu nedeljno. Ja sam bila u fazonu, hoću da idem u školu gde idu deca koja čitaju jednu knjigu nedeljno. I tako je to krenulo. I onda sam bila primljena na tu audiciji i tamo sam zapravo prvi i jedini put u životu pronašla svoje ljude. I moji 90% mojih prijatelja, mislim i nove kao, ako moram da kažem ono pet prijatelja, znaš ono što imaš ono, Romane, pet prijatelja idu ovamo, i ovi širi malo krug, a svi to su svi, svi su ljudi iz te škole. I to je takva ono ljubav i prožimanje, znaš, u toj školi niko nije bio, mislim, sad niko, ali bili su, svi su bili odlični đaci, svi su bili pre zainteresovani. Ja sam došla tamo i prvi put nisam bila uopšte kao neki smart head. Znači, ja sam za tri meseca shvatila da su oni, znaš, ako sam ja čitala knjige, ovi su čitali, ja sam došla sa 11 godina, oni su čitali od pete i šeste i sedme jednu knjigu nedeljno. I ja sam bukvalno došla u situaciju da sam u fazonu, vau, znaš, da svi idu u neku muzičku školu dodatno, svi su nešto dodatno talentovani, svi idu na neka ono, znaš, ono i meni je to bilo jako inspirišuće okruženje. I s druge strane, nekako su birana tu zbog, uh, mislim da zbog karaktera i ono, devijacije ovoga, ovaj, našeg pedagoga, ovaj, su birana dobra deca. Znaš, u smislu, znaš ona deca poslušna i dobra, razumna deca. Tu niko nije bio neki on šmeker.

Ivan Minić: Deca koja poštuju autoritet.

Milena Radulović: Tako je. Znači, mi smo po tom, to je kalup po kom smo birani. Da da budemo nešto kao malo, malo posebniji, u smislu da to kao znaš nešto, imaš neki talentić. Da da l’ za glumu, da l’ za to, kao za to što je bilo procena, i da budeš poslušan. I tako smo mi, to je jedna grupa dobre dece. I tu, kako da ti kažem, niko nikog nije maltretirao, prozivao, znaš, jer ti u školi, brate, to je takva jedna ono džungla, brate, takav surviver. I onda dođeš ovde gde je sve kao cozy, cool i kao, u kao, znaš ono, i gde se neko pozorište, gledate neke filmove, e vidi ovo, e vidi ono, znaš. I onda je to meni bilo ono, to je bio moj ceo svet. I nisam htela, ni nije, znači, opcija da kao se nešto kao ispišem i to. Znači, to je meni se izjednačilo taj prostor mi se izjednačio sa sa životom, znaš. I eto, jedino što, ovaj, uh, što je mnogo, kako da kažem, što je kad pričamo svi o svemu tome, mi kažemo ako je postojao najpogrešniji, najgori na svetu čovek, to je taj čovek. Ali kao da mu se jedino zahvalimo što nas je sve, što nas je sve spojio. Jer su to, znaš, znaš kako su to neka dubinska prijateljstva. Prvo odgajan na isti način. Pazi, to je bukvalno supstitucija za porodicu bila, ono dečija sekta, razumeš. I sad mi imamo em to iskustvo, ovaj, a em smo takvi neki materijali. I ti onda imaš, znaš, kao, ne znam kako da ti kažem, sad ta deca neka, naša, raste, ne znam kako da ti kažem, mi smo toliko prisutni tu jedni drugima, to su neke, neke veze koje su sve samo nisu, samo drugarski i površne. Znači, šta god da se dešava, uh, možemo da se, znaš, kao, možda ne moramo da budemo svaki dan u kontaktu i sve, ali, ali to su, to su neki ono, strong relations, znaš.

Ivan Minić: To su veze za ceo život.

Milena Radulović: A to ću da ti kažem, a nas nije malo. Jer tebi znaš u životu uvek govore ako imaš jednog pravog prijatelja ili ako imaš tri prava prijatelja, ti si bogat čovek. Meni je ta ta ta grupa, tako se to zvalo, nas kod nas grupa u školi glume, obezbedi donela da ja imam sad ono minimum da ti nabrojim deset tih takvih odnosa. Znaš, u smislu tih koji su ono za znaš ono, znaš ono tipa sad mi ta drugarica zazvoni. Možeš možeš pokupiš moje dete, ja ne mogu da se da, brate, ja ono sednem, znaš ono sve, ali to su sad glupe neke stvari. Ali ti imaš 10 ljudi da da koje znaš da možeš da računaš konstantno.

Ivan Minić: Tako je. I to uopšte nisu male stvari.

Milena Radulović: I to je, a onda na to imaš, sam dodala još jedno dva, tri kumstva iz nekog regularnog. Znaš šta, ja imam sad 15 ljudi koje smatram bliskim prijateljima. I koji mene smatraju i koji prolaze sad već znaš, ima tu već sad života, dešavalo se svašta, razumeš. To je brate takav, mislim, brate, kako se zove, ali to je to je takvo jedno bogatstvo i retkost da eto, to je ono, gluma mi je to donela mi i najgore i najgore, i najbolje stvari. Ali vidiš, znaš, gde bi tebi to našao, čoveče?

Ivan Minić: Slušao sam nedavno uh nekog čoveka koji je muzički pedagog koji kaže između ostalog da uh kao uh jedan od razloga, jedna od velikih tema jeste vršnjačko nasilje i sve što uz to ide, što više vreme prolazi, to je situacija gora. Što su podele u društvu veće i to se prenosi i na decu i sve ostalo. I on kaže jednu zanimljivu stvar, kao uh, ako mislite da je jedan od razloga kompetitivnost između dece, nije. Znači, uopšte nema veze sa tim, ko je bolji, ko, nema nikakve veze sa tim. Zato što ne postoji ni jedan ono, mislim, možda i negde postoji nešto, ali generalno kao ne postoji ni jedan slučaj vršnjačkog nasilja u muzičkoj školi. A ne postoje kompetitivnija deca od te, ali isto tako ta deca su okružena nečim potpuno drugačijim. I kad je tvoj život prožet umetnošću i kad ti kroz umetnost koja nije samo tu da ulepša svet, iako nije ni to mala stvar, ona je tu da nam predstavi neke stvari, ona je tu da nam olakša da neke stvari shvatimo, jer možda ne mora baš sve da se proživi. Mislim, na kraju shvatimo da uglavnom mora. Ali možda i ne mora. Ovaj, da kao to okruženje i to što su što smo se okupili oko nečega što je lepo, a nama je i važno, da je to nešto što u suštini pravi razliku. E sad, OK, drugačije je kada odrasla osoba bude izvor problema. Ovaj, to je, to je nešto potpuno drugačije. Ali taj nivo posvećenosti, taj nivo ljubavi prema tome, taj nivo poverenja, retko možeš da dobiješ na nekom drugom mestu gde gde smo se, znaš, kao tvoje odeljenje u školi je, ti si se zadesio tu. U nekom rasporedu ti si dobio te karte, nisi baš birao sa tim kartama, odigraš najbolje što možeš i to je to. Al ovde si birao da dođeš. Ovde je svaka osoba birala da dođe. I OK, neko se razočara u muzičkoj školi. Sigurno ima onih koji ne vole baš sve predmete i nisu baš srećni tokom celog puta. Ali su ipak birali da budu tu. I ipak, makar 50% vremena rade ono što vole. Mhm. I mislim da je mnogo važna stvar uh, za to iskustvo ja recimo uh, i i kroz neku moju rodbinu i kroz ljude koje znam koji su dosta starije generacije od nas, znam i one neke prethodne grupe koje su bile iz kojih danas imamo neke ljude koji su i glumci, ali i neke ljude koji su u javnom životu, imaju razne razne neke zanimljive uloge, neki od najboljih novinara, voditelja su prošli kroz to. Ti dobiješ tu jednu stvar koja koja apsolutno nedostaje u našem obrazovanju, čak i u visokoškolskom. A recimo napolju je to u mnogim zemljama default. Ti umeš da predstaviš nešto, ti umeš da iskomuniciraš stvar, ti umeš da staneš ispred svoje ideje ili nečije ideje, ti umeš da je preneseš dalje. Što u većini slučajeva gotovo ni jedno dete ne zna u školi, a vrlo retko i na fakultetu dobiješ da da se od tebe traži nešto više od reprodukcije nečega što piše negde. Čak ne moraš ni da razumeš, ali ako ponoviš od reči do reči profesora citat, on će biti zadovoljan. To što ti ne razumeš njemu nije važno. I mislim da je to negde negde bitno. E sad jasno mi je da to što to zvuči kao jako važno padne malo u drugi, treći, peti plan u u ovako nekoj situaciji. Ali uh, je l’ je l’ osećaš to kao neku stvar koja ti je bila značajna sa tim ljudima? Da imaš sigurno okruženje kroz koje učiš da se predstaviš?

Milena Radulović: Mhm. Da, da. Da, da. Mislim mnogo je to važno, sve, sve nije sve, ali i sad poenta je da u toku ti kad radiš na sebi onda kao učiš da biraš za sebe bolja okruženja. Ali sve je okruženje. U pogotovo u jednom poslu kao što je gluma. Mislim to je jedan, mislim posao, ali to je to je jedna aktivnost koja je grupna aktivnost, kolektivna. I onda znaš stalno ti pitaju one a koja je ne znam uloga koju maštate da se ne znam u kom žanru. Ja kad sam bila mlađa kad vidim neke intervju, ja sam stalno imala nešto kao sad bih volela ne znam, sad bih ako bih sad morala da odgovorim rekla bih ne znam, volela bih da radim neku romantičnu komediju na primer. To nikad nisam radila. Ali zapravo je svejedno šta ćeš uraditi. Da li mislim to može da bude antika, može da bude nešto moderno, može da bude nešto hermetično, može poenta je s kim radiš jer može ti da budeš, dobiješ najbolju ulogu ne znam ono Hamleta i da bude Hamlet u najboljem pozorištu i da ta predstava ispadne loše. Ili da u filmu takođe. Znači pitanje je interakcije i toga s kim radiš. Mnogo više meni zapravo nego nego samo šta. I onda ovaj je ta vrsta, mnogo je važno da se poklope ta razmišljanja, da se poklope energije, da se poklope tendencije, ukusi, ukusi to tek. I onda zapravo neke loš, ono, ne, ne, ne znam kakvi neki materijali mogu da ispadnu super, a neki kao veliki mogu da ispadnu blja, zato što je sve pitanje uh tog dobrog spoja, poverenja, sigurnosti. A mi smo svi strašno nesigurni. To je velika zabluda da kao znaš, daću dete na, znaš oni roditelji, molim te reci mi kao neku školu glume da dam negde dete na glumu. On je onako stidi se pa kao da ga, da ga kao oslobodi.

Ivan Minić: Da stekne samopouzdanje.

Milena Radulović: Da ga izložimo odmah, znaš ono na na prosteriju. Ovaj, nije, ne, ne, ne ne nije tako. Baš uh baš je to je jako posao jedan sam po sebi nesiguran, ovo što smo pominjali, kao on on sam po sebi. A sa druge strane, ipak si ti situacija u kojoj si ti konstantno procenjivani, ocenjivani i komentarisan te dodatno čini nesigurnim. U smislu sve što ono kažu loše za tebe ti moraš da se preispitaš. Znači ništa ti sad svak je godine pomalo kao poraspate malo više baš briga. Ali zapravo sve što čuješ prvo upiješ, pa onda posle toga ovaj i i ne ne, glumci zapravo i na toj sceni, ta deca koja imaju tu tendenciju zapravo traže pažnju i potvrdu. A neka osoba koja ima samopouzdanje i koja je sigurna ne traži pažnju i potvrdu. Tako da kosi se, znaš, to je velika zabluda kao. Zar ti nemaš mnogo samopouzdanja zato što se baviš glumom kao ne, kao baš kontra. Ja tražim od vas svih da meni pružite ono momente samopouzdanja, znaš.

Ivan Minić: Potvrdu neku.

Milena Radulović: Tako je, tako je. 

TRAUMA I BORBA ZA IDENTITET

Ivan Minić: Uh, upisivanje FDU-a je proces kroz koji mnogi koji su studirali i završili su prošli nekoliko puta. Jer to nije baš iz prve uvek prolazilo kako treba. I slušao sam razne ljude kako su objašnjavali da često postoji situacija u kojoj neko da uradi najsavršeniji prijemni neće biti primljen jer u prethodnoj generaciji postoji osoba koja je jako slična i po karakteru i fizički i ne trebaju ti dva ista glumca. I ovako ih kad nema dovoljno toga što se radi ima previše i ne mogu da se da se snađu. Ima kod nas je naravno i nekoliko visokih škola koje školuju glumce pa i to je dodatna tema. Ali svakako to je neki proces pripreme koji je izuzetno zahtevan jer mnogo ljudi se prijavi za malo pozicija koje se otvore. I svako ko je došao je u nekoj meri spreman. Sad bilo je slučajeva, slušao sam neke ljude za koje ja mislim da ono, ne znam, upali su u čarobni napitak kad su bili mali. Oni su došli poluspremni i bili su fantastični zato što da uzme da čita telefonski imenik bilo bi savršeno.

Milena Radulović: Veruj mi ima toga. Ima toga.

Ivan Minić: Znači ima, to je ono, ne znam, dotaklo te nešto i jebiga. A u slučaju svih ostalih normalnih ljudi koji upisuju glumu, kako izgleda to sve? Mislim, ti imaš tu i celu profesionalnu.

Milena Radulović: A meni je ceo sad ta priča, znaš nekako, mnogo uopšte to nije univerzalna, znaš. Zato što meni se sve ta, znači meni meni se to seksualno zlostavljanje dogodilo pod okriljem spremamo se za prijemni ispit, znaš. I onda je to jedna neregularna priča, razumeš. Ja i ja kad sam izašla na taj ispit ja sam bila na ivici ono, ja sam bila u strašno suicidalnom stanju, razumeš. Znači bila je opcija je bila ili znači ja sam čekala onu listu jer ja sam smatrala da kao ako ako je sve to i ja još sad ne nisam tu, onda ceo život stvarno ovaj nema nikakvog smisla. Ja se sećam da sam čekala tu listu da vidim da l’ ću da nastavim da živim ili ne, znaš. Tako da sad kao cela priča oko toga je u mom slučaju toliko unreal ono šit da je znaš u smislu nema ne nema ni nije nije dobra tema. Znaš ima uvek ona priča kao taj hodnik na FDU pa kako dođeš na prim. A ja sam bila u u jezivom stanju ne vezano od toga kako je tekao znaš taj kako je kako kako izgledao taj prijemni. I i jedva sam prošla taj prvi krug. Ovaj, jer nisam dobro uopšte nastupila i znam da je ova profesorka vikala na mene. Ali posle sam se u drugom sabrala. Ja sam bolja na te kad imaš, ipak je drugi krug dve nedelje, znaš. A ovo kad moraš ono kao znaš ono trka na 100 metara i maraton, ja sam mnogo više maratonac. Meni je bolje da što više imam vremena, to ću bolje da da da uradim, znaš, šta god. Tako da, znaš čudno i zapravo ja nikad nisam htela da odustanem da se bavim od glume, glumom zbog toga. Ja kad sam počela da radim i bilo je kao vau, meni je nešto kao krenulo. Ja sam bila u fazonu, ja sam htela da glumim u pozorištu i da kao budu neki super tekstovi i da kao sve, ja počela ono na televiziju odmah. Znači stigla i ostala tamo, razumeš. I sad meni je to bilo kao kao nisam ja ovo zamišljala, znaš. Pa sam onda tako odlučila da naučim ruski i da probam tamo. Pa sam htela da imam sigurnost da imam što više opcija da ne bih čekala da me da me ta jedna mala grupa ljudi pozove ili ne pozove. I to je bila moja strategija jer ja sam sve vreme strašno želela da ostanem u ovom poslu i da ne budem ti ljudi koji će da se bave sutra nečim drugim i da budu ne znam voditelji ili nešto što mi verujem uopšte ne mislim da bi mi loše išlo. Ali hoću da ti kažem uopšte, ja sam htela da to i strašno sam se borila jer bi onda bi izgledalo bi kao da bi onda sve ovo što sam proživela bi izgubilo bi smisao ako ja ne bih bila ovaj se bavila glumom, razumeš. A opet s druge strane taj ceo uh na, meni se ceo set tih trauma s razlikom od ovih nekih mojih koleginica koje imaju neke druge probleme kao PTSD, uh znaš, povezao, ja nikad nisam imala problema sa tom kao, kako da kažem, samopouzdanjem, ali kao sa tim kao, ja u životu, tu je, tu sam skroz OK, ja kao prijatelj, ja kao devojka, ja kao ne znam, uh, ali ja kao glumica, to je ono što sam preozbiljno sam shvatila sve, znaš. I dan danas pokušavam, mislim da će tek ću doći do izvržaja u pravom smislu kad prestanem da budem u fazonu da je to sad život ili smrt ta gluma. Razumeš? Znači jer to je greška jedna, a a takođe zbog svega kako se to dešavalo i šta se tu desi, mislim zbog tih groznih događaja, ja imam osećaj da ako ako mislim pogrešim, ne ako pogrešim tekst, nego ako nisam ako nešto nije, da da da će da se desi ono za mene ta gluma ono život ili smrt. To je neko polje koje kog se ja plašim jer ja znam da tamo nešto može da me povredi. Znaš. I jako dugo analiziram to i ono na terapiji sve da pokušam da izađem skroz iz toga i zato mi mnogo pomoglo to kao ja nešto sam uradila i u Moskvi, nešto sam uradila i u Španiji, u nekom prostoru gde ne postoji ni jedan akter koji je vezan za moj prethodni život. Bili ono od roditelja do profesora, do nadalje. Tako da, i tu sam nekako skupila kao ha ja zapravo treba ovim da se bavim. Jer ja sam bila u fazonu, možda je sve ovo zapravo bila jedna manipulatorska greška i to sugerisanje meni od strane mog ovaj pedagoga u dečijoj školi glume da kao u smislu ne sugerisanje nego kao eto kao ja ja bih mogla, ti bi mogla da budeš glumica. Kao to je kao da on ti rekao nešto afirmativno ti u fazonu ne ja sad ne bih mogla, ja sad moram. Tako da hoću da ti kažem nešto prijemni i sve faks to to je za mene baš ono neobičan jedan ono znaš, nije ta regularna gotivna priča. Kako ti je bilo prijem? Katastrofa, ali meni je sve bilo katastrofa. najgori najgori period života je taj.

Ivan Minić: Dobro, to je i period dok si ti u suštini sama sa svim tim što se desilo.

Milena Radulović: Ma katastrofa. Najgore. Ne znam kako da ti kažem. Najgore nešto što što, to je najgora godina u mom životu, to je fakt. To 2012. na 13. Tako da ono i onda na kraju kažem ti ja nisam htela da odustanem od te glume ni po koju cenu. Znači nikako. Ovaj, mislim da će tek kad budem malo je opustila da će ona sama da mi se vrati. Znaš. A i to sad radim. Evo sad vežbam to da se kao iskuliram jer sam stvarno evo u tri zemlje, američkog agenta, ruskog agenta, kubicu ono, znaš, španskog agenta, srpskog agenta. Imam znaš, sve sam, svuda sam izbušila. I sad sam u fazonu sad ono stani brate i vidi, jer znaš ne bi me čudilo da mi izleti neko drugo zanimanje i da u tom zanimanju budem 100 puta bolja. A sam konstantno samo gledala u ovo kao jedinu opciju koja će opravdati da je moje postojanje smisleno jer se to sve izdešavalo zajedno s time. A zapravo ja sad uviđam znaš život je lep, ja sam sada na mnogo boljem mestu nego što sam bila ne tad nego mnogih. Ja sam uvek, kažem ti meni je uvek sad najbolje. I ja sam sad na tako jednom dobrom mestu da sam ja u fazonu uh, hajde da vidimo znaš šta su, šta su još moje opcije i da prestanem da ovo sve sam uradila. Nema nema više znaš, nema više u šta da se uloži. Uh, sad da vidimo kako će to da da da funkcioniše. Mislim ja sam stvarno, mislim sad ovo zvuči kao da sam nešto ušao u nekoj drami. Ali moram da se, moram da da da pustim da se život malo i meni dešava. Super je kad si ovako proaktivan i kad si lud ko grom. A ja sam stvarno, ja sam kao, ja sam strašno normalna. U smislu, znaš, disciplinovana, ovako, onako. Ali ja sam suštinski mnogo luđa nego mnogi ludi ljudi kao ti kao gotivni kao, znaš. Luda sam kao grom realno, svašta sam nešto uradila. Imam neke ono anegdote i stvari koje su stvarno ludi ono kao i idiotski potpuno, znaš. U koje sam se situacije ubacivala, gde sam ono završavala i sve. Ali ja sam u fazonu to je moralo da bude. E sad ja moram da naučim da živim s tim da ovo ne sme da mora i da ne sme da mora ništa, nego da mora da se, da se, da se dešava. I onda ovaj i moram da, mora život malo meni da se desi. Ja sve vreme zbog toga što mi se život desio sa 17 godina ono udario me maljem u glavu. Ja od toga sam u fazonu ja moram da popravim, moram da popravim ovaj život. Moram da popravim, moram da popravim, moram da napravim, moram da, da obezbedim, moram da, imam opcije, moram da uspem, moram da, znaš ono. A zapravo sam sad na dovoljno dobrom mestu da mogu da ti kažem da život i bez svega toga ima smisla. I ti odnosi su smisao. Ljubav je smisao. Znaš, u smislu roditelji koji su živi i zdravi i mladi su smisao. Taj dobar, dobri porodični odnosi, sreda ti u kući da si srećan kod kuće sa svojima je smisao. Znaš, lep dan je smisao. Znaš, nije samo ono što je, što je neki ono CV. A ja ne mogu to, znaš. Meni je neuspeh ravan smrti. I onda je to pakao. Znaš, ja baš moram da se, da se, mislim ja se već lečim godinama. Al ne moram, da ne moram. 

Ivan Minić: Vidi, mislim, jedna stvar je da to je strašna stvar koja se koja ti se desila i koja nije trebala da se desi ni tebi ni bilo kome drugom. Ali strašne stvari se dešavaju. Na nama je šta ćemo da uradimo sa tim. I ukoliko te to u nekom trenutku usmeri na nešto što je dobro i ukoliko ti vremenom kroz to prođeš i procesiraš ga i nađeš svoje mesto i šta je čija odgovornost i da ti nisi kriva za stvari koje su ti se desile i da tebe to ne treba da određuje i da uh mnogo ljudi u nekom trenutku žrtvuje strašno puno sebe za neku stvar i onda ne želi nikada da je pusti zato što je žrtvovalo previše. I to ih odvede na strašna mesta zato što su morali ipak da puste u nekom trenutku. Meni se čini da si ti žrtvovala mnogo, ali da si došla do toga da ćeš naučiti da pustiš. I da te neće uništiti u tom procesu. Jer ono što sam rekao za Bukovskog ja to mislim da to to je super kad si mlad. Jer ono kao mala deca nisu lomljiva. Padneš sa kruške kad imaš šest godina i ne bude ti ništa. Probaj sad da padneš sa kruške. Ovaj, da neke stvari prosto ako moraju da se dese da ih lakše preživimo kao mladi, a da ako ih procesiramo na pravi način možemo vremenom da se odvojimo od njih. Kad te kad te zadesi nešto u 45, 50, to je mnogo teže. Mnogo si nekako manje elastičan, mnogo si manje prilagodljiv.

Milena Radulović: Imaš u Alisi, koja nije Alisa u zemlji strahova, nego Alisa u zemlji čuda, rečenicu Crvene Kraljice koja kaže, “U ovom kraljevstvu svi se neprekidno kreću samo da bi stajali u mestu.” I onda je život mnogo, život, kako prolazi, kako odmiče, on je sve zajebaniji i ti zapravo da bi ostao, na primer, evo gledamo jednostavno, u istoj formi kao od pre pet godina, ti moraš sve vreme, znači nešto na čemu sa 20, 25 nisi morao da radiš, sada da bi to ostalo isto, ne bolje, već moraš mnogo da radiš. I tako je za sve, znaš. I s godinama nekako, znaš, iskustva, nepravde, politika, smrti, znaš, sve manje i manje imaš nade. Znaš, mladost je povezana s tim da ti stvarno veruješ da će život biti oh so special, šta god, razumeš, ono. Znaš ono kao, od ono, šta sve može da ti se desi, do tipa znaš, tipa ne znam pojma, ono kao ja se sećam ja sam stalno bila u fazonu sva, znaš kao svadba, venčanje, kao znaš kao to je neka tako velika stvar. Dođeš sad do 30. godine u fazonu, dobro brate. Znaš. Ali sad znaš ti si kao klinka u fazonu znaš tako neke stvari, sve to big deal. Razumeš. Sve je magično. A s godinama nekako taj Pixie dust se rasipa. I zato možda nije loše da te ovako život znaš šamara odmah. Jer nekako znaš u smislu naučiš da imaš sredstva za sve te očaje koje koje koje koje te neminovno sačekaju. Mislim na svakoga, znaš. Samo je pitanje kako se nosiš sa tim svim.

Ivan Minić: Siguran sam da je dobro da prođeš kroz neke stvari i isto tako sam siguran da ne treba da doživiš ništa slično onome što što si.

Milena Radulović: Ne ne ne, možda možda nešto drugačije. Ne mora baš ovo, znaš, ali da nije da nije loše, da.

Ivan Minić: Mislim, ta vrsta, uh. Izdaje, znaš ono, ta vrsta razočaranja u nekakav autoritet koji si doživljavao kao zaista veliki i važan. Ta vrsta izdaje kad si kad si mlad jeste strašna. To što kažem, mala deca nisu lomljiva, od takvih stvari se mnogo teško oporaviš, jer na takvim stvarima gradiš život.

Milena Radulović: Jeste. I ceo svet, to je ceo svet. Ja sam ti rekla, to je bio ceo svet. I onda nekako ceo taj svet eksplodira. To to je prvi utisak, to je prvo ono što mene najviše bolelo. Znači ja sam bila, ja sam imala osećaj da sam ceo život proživela u jednoj potpunoj zabludi. I najviše je rezultiralo loše po mene jer sam ja smatrala da pošto sam mislila da sam mnogo pametna i da sam mnogo zrela i da sam sve, znaš, kako to se sa 16, 17, 18 godina ide. I onda sam shvatila da zapravo da sve moje osobine i sva moja znanja i sva moja iskustva do tada su mene dovela, a ja tad mislim da su samo mene. To je jako bitno. Su dovela do ovoga, znači ja sam sve loše. I onda iz toga treba zapravo izčupati se, iz tog ono jednog auto, autohejta i potpunog gubljenja identiteta jer ja taj, ja sam smatrala da me je pređašnji identitet doveo do onoga što bi se desilo i onda sam potpuno, znači ja sam se davala, otvorila sam opciju za sve, u smislu da da, znaš ono kao da mi svi da da da da da da imam neke odnose koji su vrlo mentorski zapravo ponovo da bih kao nešto rebildovala i jednu ono, takav ono autodestrukciju da je to strašno. Jer ja zapravo to nisam mogla da, da sebe oprostim sebi. Znaš, dok nisam dok dok što bi ova, rekla da je Shame must change sides, dok krivica nije promenila stranu u mojoj glavi. Ali to je stvarno bila borba. 

AKTIVIZAM KAO ULOGA VEĆA OD SVAKE ULOGE

Ivan Minić: Uh, nedavno sam slušao neki podkast u kome je gostovao Gabor Mate gde objašnjava voditeljka, ovaj, autorka podkasta, uh, priča svoju traumu koja je bila vezana za neku situaciju kada je bila mlada, bili su kod nekih rođaka, prespavali, ona se u sred noći budi i na njoj je njen ujak dalji neki burazer koji, ovaj, kao ništa se nije desilo, ali je išlo ka tome i osećaj je bio strašan kada se probudila i shvatila šta se dešava i i ovaj Gabor onako sluša potpuno staloženo i tiho i lagano priča kako on priča što ume da bude iritantno, ali OK. I kaže uh, i to je sada trauma koja vam je obeležila život. Kao da, od tad ono imam, nemam normalne veze i sve što uz to ide. I on njoj na radi kaže a znate u čemu je u suštini problem? Pa kao u čemu? Jeste mogli nekom to da kažete? On nije strašno to što vam se, strašno je, ali nije razlog za probleme sve što se desilo nego činjenica da ste vi kroz to prošli sami jer se niste osećali bezbedno da bilo kome kažete i to je nešto što je u suštini uglavnom najveći problem. I ti kažeš da si se ti osećala da si ti.

Milena Radulović: Ne, to je najstrašnije kad si sam u svojoj glavi. To je, to je baš ono, užas. I onda zapravo zna, al znaš šta je isto problem? Što sad, kao, dobro bi bilo da kao, ne, ja bih volela da sam bar nekog inspirisala da, da, da postoje ljudi, u čim su, znači mene je toliko ljudi podržalo, znači postoje neki ljudi koji razumeju. I onda kao, da će sutra neko mnogo brže to reći. Mada sam ja po svim tim ono statistikama fenomen. Kako sam brzo, kako sam brzo stigla, iako bi ti rekao osam godina. Verujem, prosek je 15, ono. A ne da složiš sve ovo za osam godina, u smislu da i rešiš ovu situaciju na nekom višem nivou. Uh, mislim da je, ja bih volela da to ne bude više sramota. I to što ta ti je tako je sjajna ta rečenica, što Žizel Belić kaže, to je kao, shame must change sides. I mislim da sad kao drago mi je, nadam se da će te neke mlađe generacije to kao znaš čuti, naći, doći u kontakt sa tim informacijama koje mi stvarno nismo imali, mislim ono. I volela bih da to ne bude više, znaš, sramota. Uh, ali je zajebano isto zato što ti kad dođeš da pričaš s ljudima, znaš kad treba da posavetuješ nekog da se otvori i da to kaže, moraš jako dobro da znaš s kim i kome. Je l’ to toliko unazadi čoveka. Znaš statistika je da ako neko se poveri da mu se to desilo i taj prvi slušalac nije dobar i tačan, da ta osoba više nikad neće progovoriti. Znaš. A meni je mnogo, ja, meni je dosta ljudi za to kojima sam, ne ne mislim da sam u tome isto imala sreće. Da su moji prvi sagovornici bili dobro postavljeni i dobro postupili u odnosu na situaciju. Prosto jednostavno iz ono plain and simple neznanja. Znači ja sam sva ta pitanja koja posle sam čula u novinama, što sam se vraćala, šta sam htela i zašto sam ćutala, čula na prvom razgovoru, znaš. I onda se ti dodatno, znaš jer ne znaš da odgovoriš, ne znaš da se, ne znaš, znaš sve i onda to baš te ono dodatno sakopa. Tako da mnogo je škkati taj trenutak kad ti kao zapravo izlaziš iz samog sebe, da to, i zato sam ceo moj kako je, pošto znači ovo ja u trenutku kad dajem taj intervju, niko nije očekivao ovo, znaš. Ne samo očekivala, ne znam, tabliide, razvlačenje neko, ali nisam očekivala ovo kao podršku ono. Znači to mi je bilo naj šokantnije. Meni je zapravo bilo sve što je pozitivno. I onda, sve to zajedno ja sam posle koristila taj prostor i ako su me ja posle on počeo da koristi mene, pa me to sad i dalje znaš ono u smislu pričanja o tome i zanemarivanje svih stvari koje sam uradila jer to niko ovde ne zna niti prati jer se svi konstantno bave, rekla sam skoro nekoj novinarki, rekoh vi se bavite njima, a ne sa mnom. I to, rekoh, ama je to interesantno, razumeš. I zato me to više ugušilo. Ali dok kad je počelo i dok još imalo smisla za mene velikog i kad je bilo na talasu tako jednog jednog pozitivnog ovaj događanja u društvu, ja sam nekako dosta dobila sam dosta saveta tada kao od nekih kolega jer sam ja manje radila. Znači mnogo manje sam uloga imala u Srbiji posle toga nego pre, a bilo je kao sve to uradila zbog karijere i kao ne znam šta je htela. I i onda sam ja nekim kolegama tako sam nekad umela da se nešto poželim da mi je žao što je to tako. Oni su bili u fazonu, pa kad si mnogo u tom aktivizmu, mnogo pričaš o tome i kad što god da se otvori, koji god izađe ne znam ono, reel ovo, ono, uvek iz nekog podkasta gde se opet priča o tome i kao ti samu sebe kao odvojiš, znaš, gluma, bilo bi dobro da kao, uradila si, ti si sve uradila i više nego što bi i da ostaviš to iza sebe i da se baviš glumom. Ja kažem, a meni neko mora da da, da da šansu da se ja bavim glumom. Ja ne mogu ja da sve kao, dajte ljudi pa ne možete kao hoću da glumim, razumeš. Moraš negde s nekim da to radiš. I oni su bili ono, pa kad budeš otprilike, da ja malo pre, da ja prestanem da pričam o ovome da bi mene opet, da bi ja opet bila zanimljiva kao glumica. A ja sam smatrala da je mnogo važno da se na što više polja ispričaju u stvari da ja zapravo nisam tu bila nikada da pričam o svom ličnom iskustvu i detaljima i kako je to, ne znam, bilo, nego sam ja želela da dajem instrukcije društvu kako da sutra nekog razumeju, čuju, saslušaju i postupe drugačije. I ovi koji su sa koje su s moje strane i ovi koji su preko puta. I da to, da to, znaš, na što više strana postoji neka informacija kako da se ponašamo mi kao neki ljudi u toj situaciji. Ili da kao, ili da ako se tako osećaš, da je to OK. Ili da, to mi je bio cilj. I onda sam shvatila da me zapravo to, sad sad, sad, sad jedan ozbiljan projekat, da ovo ostane iza tebe, strašno vređa, jer ja sam prva mnogo želela da pobegnem od toga. Otišla sam i do Rusije, otišla sam i na sve strane sam otišla samo da to ne postoji, da ja budem jedna gotivna, mlada devojka, neka glumica, nešto, šta god. I onda me je, kako ti kažem, život svaki put, kad hoćeš da bežiš od nečega, svaki put te sačeka mnogo gore, znaš. I onda, sam ja shvatila od toga ne mogu da pobegnem i u redu je da ja sad hoću light teme. Idem u neke podkaste u koje pre ne bih ni išla. Hoću da idem u nešto to kao tralala, da se priča nešto o nekim, znaš, ono muškarcima, vezama, glupostima, šta misliš ovo, a je l’ ti OK, ne znam ovo ono, razumeš, znači i to i da imam neke lakši materijal da bi prosto ljudi skapirali, znaš, kao da da nisam ja sad samo ta jedna ozbiljna priča, nego i neka druga. Ali mislim da je super, ovaj, da da mislim da je, da da cela, cela poenta je da ne možeš da pobegneš od toga. Ja neću da bežim od toga. Znaš, ja neću da budem u fazonu idemo dalje, ostavimo ovo iza sebe. Ne moramo da se bavimo više, znaš, ja više nemam ni taj sudski proces koji je u toku, pa moram time. Znači ne moram, ali neću da, neću da ga ostavim iza sebe zato što je to kako da ti kažem, to je veća uloga od svake uloge koju sam ja mogla da imam jer ona je, ona, ona je nešto promenila i to isto svašta i ona ima neku, ona ima ozbiljnu vrednost. I zato ja neću da, razumeš, neću da se odreknem toga da bih bila ono dopadljivija možda, ovaj, za ovaj posao kojim se najviše volim da se bavim. Zato što mislim da je ovo, ovo je mnogo važnije šta sam ja uradila od bilo koje uloge koju sam mogla da odigram. Znaš.

Ivan Minić: I ja mislim da je možda ne mnogo važnije od svake uloge koju ćeš odigrati ili koju si odigrala, ali da je izuzetno važno. Prvo zato što si rekla nešto i dobila podršku svog okruženja i dobila podršku još nekih devojaka koje su prošle kroz slično. A ono što se tada desilo, ja se tačno sećam i dana i svega, je da su u narednim danima, da je u narednim danima gomila devojaka i žena podelila neke svoje priče koje nikada ranije ne bi podelila. Ali sada je osetila da možda može da pokuša da makar nekome kaže nešto. I uh, glupo će zvučati kad to kažem, ali meni je to fundamentalno promenilo život, zato što sam ja shvatio da, recimo, neke moje školske drugarice koje nisam video 20 godina, koje su se javile taj dan, su mi rekle da, ne znam, jedan profesor koji je bio nama u osnovnoj školi je, nije uradio ništa slično, ali jeste uradio to da je ne znam, ulazio u žensku slačionicu, komentarisao i sve ostalo, što je apsolutno bilo neprimereno. Mi kao dečaci smo ga obožavali, jer je on nas puštao da uđemo igramo košarku kad hoćemo.

Milena Radulović: Mmm.

Ivan Minić: Što ne znači da nije bio sve ono ostalo, ali ja to ne znam. Čak i da sam video, pitanje je da l’ bih razumeo s tada sa 13, 14 godina, ali sad razumem i kada razumem to i kada čujem gomilu nekih takvih stvari mnogo drugačije posmatram stvari. Mnogo drugačije, mislim prvo ja dosta primećujem gomilu detalja koje normalni ljudi ne primećuju i blago njima zbog toga. Sada znam šta nekad ti detalji znače. I da ti komentari i da taj neki pogled koji vidiš nije samo komentar i pogled nego vrlo verovatno u drugim okolnostima može da postane nešto mnogo gore od toga. I hoću da kažem da zahvaljujući i tome i raznim drugim stvarima koje su se dešavale i globalno i lokalno u narednom periodu i ne znam, akušersko nasilje i svašta nešto, žene su počele mnogo više da pričaju o stvarima o kojima se ne priča i o kojima ne znaju ni njihovi najbliži vrlo često i to neminovno vrši pritisak na društvo i na ono loše elemente tog društva da budu bolji ili da budu manje loši ili da suzbiju svoje ponašanje zato što će doživeti kaznu. E sad, isto tako u celom tvom slučaju imamo to da pravosuđe nije mnogo pomoglo u celoj priči kako to obično biva ovde. To se razvlači na 100 godina. Mrcvare se svi učesnici u procesu i u idealnim okolnostima po njih završi se tako što niko nije morao da donese ni jednu odluku jer kad doneseš odluku onda moraš da staneš iza nje na neki način i profesionalno i ovako i onako, a kad biologija uradi svoje onda eto.

PRAVOSUĐE I POKAZNA VEŽBA

Ivan Minić: A to je i nešto što sa te jedne strane, makar u formalnom smislu, zatvara tu priču. Ona nikad neće biti zatvorena, zato što sigurno imaš mnogo ljudi…

Milena Radulović: Bilo bi mnogo dobro da se to zatvori. Ja bih volela. Mislim mnogo smo se uložili u to ono resursa, nerava, snage, vremena, uh baš je poražavajuće da nemaš taj kao neki happy end, ali nekako ne znam šta da ti kažem. To pravosuđe je toliko samo sebe diskreditovalo da sam ja na kraju pošto je meni bilo stvarno kao i za sve život ili smrt da li će se to razrešiti ili ne i da li ću ja moći da nastavim da živim u Srbiji. Kako ću da živim u Srbiji bez te presude. Hoću da ima hoću da ne može niko više ništa da mi kaže. A onda u međuvremenu sa momenat kad ja shvatam da se taj slučaj nikad neće završiti se podudara s padom nadstrešnice. mislim slučajno. To je sve isti mesec. I sad ja sam otišla u Španiju da ono odlazim da se sklonim. I ovaj i tamo saznajem da da se sklonim od nadstrešnice, a tamo saznajem dodatno ovo vezano ovo da će se ovo mislim ja sklapam zapravo pošto ja dosta dobro percipiram ono analitično budućnost, dva i dva šta će biti četiri. Ja skapiram aha, OK, ovo se neće završiti. To što se potvrdilo godinu dana kasnije je l’ tako? I ovaj to mi je bilo onako kao znaš ko sela. Znaš ono ko ono kao si se sela pa kao čekaj, znaš. A onda nekako u međuvremenu sa ovim protestima, šta se sve izdešavalo, znaš. I nekako je to pravosuđe toliko u mojim očima samo sebe diskreditovalo. Mislim ono je već bilo al ovo je dotle došlo. Da sam ja u fazonu, aha, znači ja sam tražila potvrdu i kredibilitet od ovih ortaka. Pa fazon ne treba. Bukvalno ne ne kao ne vi ne možete oni mi mi nismo u situaciji, vi niste u situaciji da meni dajete ili oduzimate kredibilitet zato što ga nemate. Razumeš? Ne možete da budete, vi niste ti koji to od mislim možda jesu u svakoj meri u smislu logično je. Ali u ovoj koja je suštinska ja sam u fazonu ko, ovi, ovi, mi nismo uopšte u istoj kako da ti kažem, vi ste ono vi ste jedna grupa ljudi, ja sam totalno neka druga grupa ljudi. Mnogo bolja. I onda zašto ja tražim taj kredibilitet od vas? I onda se to meni tako posložilo caka caka caka. Hvala studentima bukvalno koji su mi u tome pomogli ja to što pre skapiram. I od tad ja sam baš ono ja sam ono zdrav čovek. Veruj mi. Jer uopšte sad nisam doživela. Znaš, zvali su me kad sad kad je kad je kad je optuženi umro pa su me znaš kao kako si, jesi dobro, jebote, u brate, znaš ono. nepravda, dobro. Ja sam to skapirala, pa sam se na to pripremila. Em se ovo u međuvremenu desilo, pa sam ja nekako u fazonu ma samo sam ja sam ja sam ono pogrešnom pogrešnu sam igru, ne znam kako da kažem, pogrešnoj sam pogrešno sam ono, pogrešnoj sam se crkvi molila. To je ta najtačnije zapravo, znaš. Ali to je bila jedina crkva u našem selu. I onda kao znaš.

Ivan Minić: To je njihov posao. I to je njihova uloga u društvu. Sad što oni tu ulogu ne vrše kao i mnogi drugi. 

Milena Radulović: Šteta je znaš to što se ne vrši što je sve ono sad i ovo što kao presude prostre prva ova apelacija odmah to sruši mislim kako se vrti u krug tu sve.

Ivan Minić: A to ti je priča koju često kad kad čovek ovaj dođe u priliku da priča sa sa pravnicima ovaj na razne neke teme i kao mi koji nismo pravnici, mi stalno smatramo da su zakoni loši. Ne, kao zakoni su dobri, samo se ne primenjuju. I kao suštinski da li postoji prostor da neki bude bolji, vrlo verovatno u svakoj zemlji postoji, ali kao ako gledaš i porediš to sa bilo kojim razvijenim društvima, u većini slučajeva ti zakoni su i više nego OK. Samo ih niko ne primenjuje i vrše se pritisci na sve elemente u društvu, pa tako i na pravo su.

Milena Radulović: Znaš šta je još isto strašno, što ti zapravo to je kod nas sistem jedan koji je onako vrlo spor i zastareo i pripadnici tog sistema naravno kao u svakom ima tu fenomenalnih ljudi, ima vrhunskih ljudi koji sa strašću to rade. Ali pošto ne mora da se radi koji ništa što što nije privatno, pa ti sad kao bi ili ne bi razumeš. Oni oni to je najveći šok je da ti ko god mislim ali evo ali da evo da je da je razvod, da je nešto bilo šta stavi u opticaj ti kad dođeš do toga da moraš na sud to je nešto znači kako da ti kažem mnogo je važno i mnogo je teško i uvek dolaziš sa nekom temom koja ti je u koja ti je kako da ti kažem neka rak rana, a oni su u fazonu preduzeće. Razumeš? I onda ti sad dolaziš u to da nikako znaš uopšte ne emotivizuje to sad kao emocije, trajanje, ljudski faktor, psihologija, treba kako ćeš ti to da prođeš kroz to. Jer kako da ti jer nekako njima to nije važno, znaš. Ne znam kako da objasnim. Malo su znaš prevaljda su ljudi u tome isto svaki dan. I onda nešto što je što je ti si sad u situaciji ovo je najvažnije. Ovo je sve ovo je moje ono kao kor mog života. A oni su u fazonu dobro vidimo se za dva meseca. Znaš i nema nikakvog jeste onda nemaš nikakav to je zapravo najveći sudar gde si ti u fazonu aha, aha čekaj čekaj čekaj. Ovo je stvarno nebitno. Zapravo sa drugo mislim nebitno, al stvarno jeste. Ovoj drugoj strani stvarno nije bitno. Ti si samo još jedan slučaj u toku dana.

Ivan Minić: Znaš. To je samo još jedan. Ti si stvarno samo još jedan slučaj u toku dana. I mislim ta cela postavka gde se gomila stvari odlaže do u beskonačnost gde se pušta da žrtva bude faktički verbalno zlostavljena.

Milena Radulović: Rezlostavljena. Tako je, tako je. To je kod nas to. To ne ne, ovo naše suđenje je kao pokazna vežba, mislim bilo. Majke mi. Ja sad kad se malo vratim unazad, pa kao retroaktivno ja sam u fazonu ja počinjem da tripujem da je ovo bila pokazna vežba da zato što kome sad trebaju neke žene da dolaze da prijavljuju, preplavljuju tu pravosuđe, pravi se neka drama da ohrabrite ženu prijavi nasilje. Pa zašto? Zašto kome kako to to ne to nije…

Ivan Minić: Ne nemam, ne mogu da… Nemam uzorak takvih slučajeva, pa da mogu nešto da kažem, ali ono što jesam video jer prosto mnogo…

Milena Radulović: Ne to se to se to je pokazna vežba kako ne.

Ivan Minić: Razvodi i slične stvari. Znači vrlo slične situacije tu postoje i vrlo sličan nivo pritiska na ono vrlo često žensku stranu, zato što prosto ono onaj ko ima više novca, onaj ko angažuje skupljeg i bezobzirnijeg advokata, vrlo verovatno će ovaj voditi taj slučaj, a nekako ishodi su na kraju manje važni.

Milena Radulović: Jeste i zato je to veliki trip. Ja sam bila u fazonu da je kao znaš ti misliš da ti kao dođeš i to je kao ti pričaš istina je bitna. Kao ti pričaš istinu. A onda sam shvatila, ja sam tek sad kroz ovo shvatila šta zapravo rade ti advokati. Poenta na sudu je da je istina ne to je sve je pitanje predstavljanja istine. Tako je. Uopšte nije bitna suština. Nije ono kad kažu nije pravo isto što je pravda i tako dalje, znaš. I onda tu ti zapravo dođeš u to. To ti se razjasni. Kako da je to jedna ozbiljna igrica zapravo. To je stvarno igrica. To nije malopre sam zato isto dok sam tražila ovo mi je izašlo bila sam u igrici jer to je stvarno bukvalno ne znam kako da ti znači ti si u fazonu ja sam došla sa suštinom i da to kažem, a ono je zapravo ono igrica i nivo. Veruj mi ono ja se imam ono evo ga život, evo ga znaš gde sam izgubio game over. a onda padneš pa znaš kao 

Ivan Minić: Meni se čini da zapravo u jako velikom procentu slučajeva je poenta u tome da drugu stranu dovedeš do toga da kaže samo da se ovo završi.

Milena Radulović: Tako je.

Ivan Minić: A ne kako će da se završi, nego samo da se završi. Nije bitno kako će da se završi.

Milena Radulović: Tako je, tako je.

Ivan Minić: I to je ono što…

Milena Radulović: I oni su sve verujem uspeli u tome. Ja sam bukvalno ovaj, ja sam stvarno došla tu. Ali baš sam sad baš sam sad završila. Pa kao hajmo dalje. 

Ivan Minić: Uradila si veliku stvar i uradile ste veliku stvar. Uz to uvek ide i velika žrtva i to da kažem jesi u nekoj meri pomenula, ali jedna od stvari je da i kada ta osoba koja je doživela nešto nekome to kaže, čak i da sa druge strane je sve idealno, što gotovo nikad nije, vrlo često ta osoba možda nije svesna svih posledica koje će to imati. Jer ti nisi ista osoba pre i posle toga. Ni ti ti, a ni društvo kada gleda tebe. 

POČETAK KARIJERE

Ivan Minić: A pomenula si da je tebi da kažem karijera u glumi krenula relativno lepo. Da je tu bilo i ne znam i nekih serija, bilo sećam se na RTS-u, sećam se bila si klinka, ja sam bio klinac još uvek. Ovaj da je to od nekih takvih stvari krenulo laganijih. Da to baš i nije bilo ono što si ti želela, ali prilika je prilika i treba je svakako iskoristiti. I da je to išlo do trenutka kada ste izašli u javnosti, da je nakon toga su stvari postale dosta teže.

Milena Radulović: Pa jebiga. Aha. Nisam očekivala to vidiš na primer. Mislila sam nisam uopšte mislila da će da me da će da me ovaj ovaj kao ovo da me odredi da nešto sad manje da me manje da da prosto mnogo sam bila prisutnija pre. Ali vidiš sve to bude na kraju OK. Zato što sticajem tako nekih okolnosti sam ja završila i u toj Španiji sad znaš. U smislu davali su mi i to što sam tela u pozorištu pa sam počela da snimam. Znaš život nekad stvarno zna mnogo bolje nego ti. Ja danas gledam gledano sa strane ja jako patim za pozorištem i i dalje je to forma koju obožavam. Znači ne znam vrhunska predstava će mi uvek više odraditi nego vrhunski film.

Ivan Minić: Razumljivo.

Milena Radulović: Ali ali taj način života koji pozorište donosi to na primer uopšte nije za mene. Razumeš? A ja nikad to ne bih mogla da da znam tada. A tad sam da da je ovo zapravo znaš nekad kažem ti ti život sam to nabaci i ti samo treba da pratiš, ne treba nešto da mnogo lupetaš. Jer znaš pozorište je jedan jedna stvar kako da kažem vrlo konstantna i malo je ko da radiš u nekom preduzeću. U smislu ti si sad deo tog ansambla, ideš ujutru na te probe, vi ste tu svi jedan kolektiv, to su sad ti odnosi vrlo kompleksni jer to su kolektivi pogotovo umetnički kolektivi dodatno ovaj i postoji jedna ono vrlo ustaljena dinamika, repertoara, ti živiš u Beogradu, ideš na posao, ti se baviš, dobiješ platu i to je to. A mislim da u mojoj prirodi je mnogo bolje ovo što mi se desilo, a to je da sam sad malo u Rusiji, malo sam u Španiji, onda dođem ovde, znači da se sve vreme dešava. Ja ne znam kako će to biti održivo u budućnosti sa nekim ono majčinstvom i sve, ali verujem da sigurno postoji način kako da kako bi moglo. Jer sam ja skapirala da su meni ova snimanja donela to da sam ja živela živela u još dve strane zemlje, da sam da i mnogo mi prija to što jedan projekat pa drugi projekat. Znači u svaki projekat novih sto ljudi. Znaš i brate ono znaš nekako da to to je meni dalo em da mi nemamo e vidiš tu ne moraš da imaš te dip odnose, jer bih ja se tu usekla isto ko u Norvešku, razumeš u taj u to moje mesto u u u ansamblu, znaš u smislu to ko šta, e. Ovako nekako kao bude ako je loše, proći će, ako se poklopilo da je dobro, a dešavalo se, onda je to najbolje nešto i ti obožavaš te ljude, ali to je to. Mi sad živimo zajedno ovaj trenutak, ova četiri meseca tu smo i kao sve na maks i ne moraš da znaš ništa o tom čoveku više nego što znaš tokom tih četiri meseca tog projekta. I bude mnogo ovaj, to je za mene super.

Ivan Minić: I mislim posebno je drugačiji taj momenat što kao kad radiš nešto na filmu ili serija, nije važno, ali u tom formatu, to se završi. A sa predstavom ako je sve kako treba i ako je sve dobro, ona živi život i živi godinama i ti godinama istu.

Milena Radulović: I to je najlepši, to je najlepši deo. Mora ali u to na primer nije, vidiš to to mi je najlepši deo pozorišta. To je ono što meni fali što sam kroz ovu predstavu jednu koju igram uvidela znaš isto može da bude zanimljivo. znaš uvek ono kao su svi u fazonu par pozorišta ili film, a onda te dugo pitaju pa kao ne kao realno pozorište je teže. Kao ti kao maš ne možeš da pogrešiš, kao izađeš tu kao na scenu i sad si ti kao ispred publike i kao to je to, a kao na filmu možeš kao staviš stop i kao vratiš se unazad. Mislim sve je kontra, mislim o tome. Jer kao u pozorištu možeš da pogrešišeš uh jer evo ja sam ovu predstavu počela da igram sa 20, 2022. je izašla sad 2026. i ja sam za te četiri godine svašta doživela, svašta uradila, uh mnogo sazrela. Taj rekla sam da je taj tekst malo apstraktan, može svašta tu da učitavaš. I ja sam sad ja dijametralno suprotno radim to kad sam došla tu. Sad prva uloga, glavna uloga stegnuta prevelika očekivanja, ja sama od sebe, moram da se dokažem, nikako iz toga nikad se ne dokažeš. Znači katastrofa. Do toga da ja sad kao sam utkala u tu predstavu gomilu još nekih stvari. A obzirom da lik ima 35 godina, mnogo uvek sad bolje i razumem, jer sam bliža ipak toj realnosti nego koju sam imala sa 26, gde stvarno nisam kapirala gomilu stvari kroz koje ta žena, znači na emotivnom planu nisam kapirala kakav je osećaj to kad se desi. To mi se ništa od toga nikad nije desilo u 26. I ja svaki put imam priliku da ja svoje greške popravim. A na snimanju imaš tri sata, četiri da snimiš tu scenu. I ako taj dan smo se je ne znam, loša energija ili smo se posvađali ili sam ja prosto ne znam, loše spavala ili je to 55. snimajući dan pa sam ja već ozbiljno umorna ili sam prosto bila dekoncentrisana pa mi je nešto pro ili znači to je zapisano u vremenu loše. I nemaš ništa da ispraviš ništa, a to je od toga što ti da se pred publikom zaboraviš tekst ili da pogrešno kažeš repliku, kako da ti kažem, to je stvarno minorno ono kao i kao i šta sad kao šta, a u kao znaš kao da l’ ćeš da zastaneš. Pa dobro, kao zastaneš.

Ivan Minić: Kako kaže ovaj Al Paćino u mirisu žene, nema grešaka u tangu.

Milena Radulović: Da, da, tako je.

Ivan Minić: E tako i ovo.

Milena Radulović: Al to je tek dobro kad shvatiš da zapravo kao nema grešaka.

Ivan Minić: Pa mislim ja imam neke predstave koje na svakih nekoliko godina pogledam ponovo i sad malo i i do ekipe koja igra je ovaj zašto su te predstave svaki put prilično različite. Ali naravno osnova je ista i materijal je isti, ali ja svaki put vidim nešto što nisam video u nekom prethodnom jer se koncentrišeš na drugačije stvari. Kao mislim uostalom i kad gledam Simpsone ono 10. put, 10. put vidim nešto što što nisam video do tad. Ali mnogo dobra predstava, dobar film je super stvar. Evo večeras idem da gledam film koji sam siguran da je dobar jer mi je 10 ljudi reklo da je dobar i kao… 

Milena Radulović: Šta ideš da gledaš? 

Ivan Minić: Žetvu.

Milena Radulović:  Aha. 

Ivan Minić: I siguran sam da će me raznese i to je sve u redu. Ali nivo na kome te raznese dobra predstava je sve je mnogo dublje, sve je mnogo ličnije, sve je mnogo intimnije, sve mnogo više proživiš jer nekako prvo tu si i oni su tu. I na ekranu su oni tu, ali to je slika njih, nisu oni. A ovde ti čuješ kako neko diše i osećaš kako neko diše i proživiš zajedno sa likom to što se dešava. Pa sad OK ja se ne slažem sa tobom da ne treba gledati glupe filmove i ponekad glupu knjigu pročitati. Knjigu mislim da ne, ali filmove.

Milena Radulović: Ne film film može. Film je barem sat vremena, znaš. Sat i po. Učitaš glupu knjigu ipak može da uđeš neko vreme.

Ivan Minić: Znači to je ono kao e sad ova nedelja je bila strašna i sad idemo da gledamo nešto užasno glupo da se vratimo na nulu. Da možemo da krenemo ponovo. Ovaj I’m no longer mentally ill što kažu. Mhm, mhm.

OD MOSKVE DO MADRIDA

Ivan Minić: E. Šta se desilo? Pomenula si, hajde da ispričamo lepo detaljnije tu priču. Šta se desilo u onom trenutku kad si ti shvatila da neće biti posla ovde neko vreme, vrlo verovatno.

Milena Radulović: Pa ja sam već pre toga radila u Rusiji i onda sam bila u fazonu ništa sad ode u Rusiju i onda počinje rat. Ja sam bila kao OK brate, je l’ realno? Je l’ realno? Ovaj i ništa, al eto na kraju sam odlučila mislim odlučila, napravila sam, bila je jedna pauzica ta ta ’22 od kad je izašla Alisa. Znači to je bilo nešto u februaru na primer, ja nisam radila do sledećeg leta ’23. To je bila onako duga, duga jedna poslovna pauza. Ali sam u međuvremenu saznala u stvari jedna žena me je predložila za taj španski projekat i ja sam odlučila da rapidno naučim španski da bi oni mene izabrali, da to bude moj adut. Jer ja tu glumim ruskinju i glumim na ruskom, ali ima i španskog. I želela sam da kad dođem jer kad te produkcija predloži to je mnogo udobniji put za kasting nego ovo agent, self tape, to je more, si gomila nas, hiljadu nas da uopšte baš je težak put. Mnogo je lakše kad si ti s već nekim radio. I onda ti ljudi misle nešto dobro o tebi i onda kad oni kažu znači sad ovi znači ovi Srbi iz produkcije kažu španskoj produkciji, mi imamo predlog koji bi bio naš predlog i ti ulaziš u kasting, ali sa jednom pozicijom drugačijom, prosto. I ja sam odlučila da tu da tu poziciju iskoristim i tako sam znači naučila sam taj španski za osam meseci. Sam ga progovorila. Naravno sad ga pričam mnogo, mnogo bolje i tačnije. I ovaj ali sam ga progovorila da razumem da sam u komunikaciji u ful ovaj da ih razumem sve. I dobila tu ulogu. Oni su naravno njima njih je to raznelo i dalo mi tu šansu. Tako da ovaj.

Ivan Minić: A kako je izgledala ta priča sa Rusijom pre toga?

Milena Radulović: Priča počinje od Bikovića koji je koji je kome je tamo krenulo i meni je toliko to bilo zanimljivo kad se on vratio i što kad šta je pričao i kako je bio pun utisaka i tako dalje. I onda sam ja bila u fazonu OK, ako ja hoću da meni ovo da se desi, znači ja moram da naučim ruski. I onda sam učila ruski tri godine. U među tri, četiri skoro. U međuvremenu se ovaj dogodila ta balkanska međa koju sam ja snimila u Srbiji. Znači ali su me Rusi izabrali na kastingu i tako dalje. I ja sam bila tad priču pricuckala isto tako ćaskala, razumela i njih i oni mene, ali slabo. I bila sam u fazonu OK sad kad izađe ovaj film, on je imao jako dobru pokrivenost jer je to državni projekat mislim u smislu reklama, medija i tako dalje. Ja sam bila u fazonu kad bude bila premijera, ja moram sve intervjue da dajem na ruskom da bi oni znali da ja pričam ruski. Jer u filmu se to ne nije ja ja srpski govorim. I onda se to otvorilo. Ja sam tako je bilo. Ja sam posle premijere, premijera je bila na primer u aprilu, ja sam na leto već imala tri projekta na ruskom sledeća. I bilo je super. Obožavam Rusiju, moram da ti kažem. Prelepo mi je bilo tamo.

Ivan Minić: Koliko je to svako od tih iskustava, koliko je drugačije od onoga kako ovde inače izgledaju snimanja.

Milena Radulović: E pa zavisi kod Španaca je super što oni imaju mnogo bolju tu kao poslovnu etiku, pozitivni su veseli su veseli su se da. Da, nije, nema, nema ovo dipšita. Možda je super što sam ja tamo završila, znaš, u smislu da me oni nauče kako da lakše živim život. A u u najveća razlika u produkciji, u novcu. U način prosto mogućnostima. To je ono što je kao primarno. I ali i kod nas je dobro snimanje je dobro snimanje. Mislim ne može ti bude ništa bolje nego da zabodeš dobro snimanje sa svojima. Jer ja ipak nikad ti ne mislim uvek je najlakše na srpskom. Znaš.

Ivan Minić: Dobro, naravno. 

Milena Radulović: I najspontanije, znaš. I možeš i da izimprovizuješ, može da se desi sad to ne ne nemam, ne bih imala hrabrosti da kao improvizujem da da na na na bilo kom od ovih stranih jezika.

Ivan Minić: A uh pošto si za ovih 10-ak godina ovaj karijere bila u raznim nekim projektima koji su imali razne vrste uticaja na na da kažem ljude na ovim prostorima. Bila si deo Tome, koji je jedan od najvećih filmova snimljenih u prethodnih 10 godina i koji je zaista čini mi se nakon nakon dugo vremena, možda nakon Montevidea ili možda tog nekog perioda Ivkova slava, Montevideo i slično, doveo ogroman broj ljudi u bioskope i bio je ono blockbuster. I OK, bio je blockbuster iz mnogo razloga. Jedno je što je ta Tomina tragična priča nešto što u dobroj meri opisuje ovaj narod. Ovaj ali sa sa druge strane i što što su svi ti ljudi vezani prosto za te pesme iako njega nema već 35 godina, te pesme su i dalje žive i počeli smo da se malo vraćamo na te teme i na te ljude i mislim da je to važno da se sačuvaju od zaborava i da se da neki ovaj dodatni kontekst o tome svemu. Sad uh gledao sam Tomu. Film je dobar. Ima mnogo stvari koje možda nisu direktno istorijski tačne i sve ostalo, ali emotivno je to taj film apsolutno. Ovaj i to je samo jedan od projekata. 

PROJEKTI KOJI SU OBELEŽILI KARIJERU 

Ivan Minić: I prosto voleo bih uh sa ovom distancom ovaj da izdvojiš šta je tebi negde bilo najzanimljivije od stvari na kojima si radila i šta ti je najviše donelo lično. Ne u smislu rezultat je sekundaran, ali šta je tebi bilo važno, šta si ti volela da radiš od projekata na kojima si radila?

Milena Radulović: Uh, ok, volela sam, ček, ček, ček. Da. Pa zavisi, ali hajde ovako, projekte koje sam baš volela. Uh volela sam mnogo tu Balkansku među zato što uh mi je prosto ja sam želela, ona mi je bila ta spona između želje i realizacije toga da ja radim u Rusiji i to snimanje je imalo super ekipu. Ja sam bila i u ruskoj i u srpskoj ekipi. Znači imala sam otišla sam napolje da se upoznam sa gomilom nekih Rusa, a bili su tu ovi moji. Pritom smo mi Biković, Jaca Radojčić, tako mi smo svi drugari. I onda je nekako bilo kao ideš u nešto što je jako izazovno, a zapravo si u kouzi nekoj atmosferi jer smo mi se stvarno svi gotivili i dan danas smo super. I onda ovaj je to bilo strava. I taj projekat je bio i uspešan. Mislim dosta to određuje to taj isto rezultat u smislu da l’ ćeš to voleti na kraju ili ne, ali tu je bio i proces takav. Ja sam sećam se kad je bio poslednji snimajući dan nakon devet meseci da sam ja ušla u onaj svoj trejler. Nakon je bio poslednji snimajući dan. Ja sam plakala sat vremena neutešno jer sam bila u fazonu meni se ovako nešto više nikad neće desiti. Kao koliko sad ja morati da čekam da opet budem u projektu koji je. Mada je taj projekat bio strašno haotičan i sve. Znači to je jedan. Uh drugi bih možda posle toga rekla da, Toma, Toma mi je super, ali na Tomi je isto bila takva ono sinergija jedna ultra profesionalna i talentovana i mi smo uglavnom mladi neki kast tu bili svi i to je bilo stvarno super. I volim tu ulogu zato što mislim da je nekako ona baš neki karakter i koliko da je da da sam da da je baš tačno sam je od. Volim ja volim kako sam ja, šta sam ja tu uradila, hajde tako da kažem, u smislu sa tim. Uh svakako Alisu u zemlji strahova zato što je tonešto što me kao prati nekako moj život. S druge strane Acović je bio jedan od mojih omiljenih reditelja. Ja sam upisala pismo na faksu da ako nekada na Facebook-u, ako nekada ikada nešto, i onda mi se to ispunilo. Znaš. Mislim on je zaboravio. On nije povezao to, ali kada me zvao za tu ulogu, ali ali ja sam ono imam pisani trag o tome koliko volim i cenim vaš rad i ako je to nekada bude nešto i tako. Ovaj uh i Alisa stvarno je super predstava u smislu da ja mislim da bih ja volela da gledam Alisu i kao publika. To je onako moj kap of ti. bio mi je super jedan projekat koji se zvao Kojska ga svira Gluboka, odnosno Super Dip, prevedeno na engleski. Ovaj on mi to mi je bio naj fizički najnaporniji projekat. nešto najstrašnije što sam radila u smislu zima pod zemljom, se događa sve u nekom rudniku. Bila sam u Murmansku, bila sam u toj Teribergi, to je jedno kao selo na samom severu Rusije. snimala sam u rudniku pod zemljom. radila sam 17 sati dnevno, 15 do 17 sati dnevno svaki dan. Nema ni jedan kadar tu scena nema bez mene. Ima kadrova, ali nema scena. Tako da sam poginula bukvalno to koliko sam se ja razbolela posle toga to je bilo udružene bolesti su bile. ali mi je to bilo onako nekako najveće neko loženje. tu sam ispekla akcenat za rusku za ruski zbog tog projekta. mnogo mi je doneo, znaš ono. oni su mi produkcija mi je plaćala fiziku, znači dva meseca pripreme fizičko pripremanje plus akcenat. znači samim tim da tako uložim u tebe, ti si već posle toga ono drugi čovek. I naravno ova dva poslednja projekta u u Španiji, taj ožiljak koji me isto tako odveo tamo, koji mi je mislim da je da je tu sam isto imala divnu, divnu ekipu, divne, divne ljude. To isto kad se to desi da su svi tako super. I onda me to dovelo do ovog Diznija koji je negde u produkcijskom smislu nešto najdalje dokle sam stigla. I onda sam snimala i u Dominikani i u Malagi i tako nekim strava mestima. Prvi put sam snimala negde gde je toplo. Prvi put sam se smrzla. Ceo život ceo život. Znači meni je ceo život prva stvar koju pomislim kad pomislim na posao, na snimanje je da mi je ladno. Ceo život sam napolju po 12 sati od 5 ujutru, uvek je zima u 5 ujutru. Veruj mi, nema znači nema ono i u 6. Ili kontra ono 1.000 stepeni. Evo sad smo snimali seriju to prošlog leta. Znači bilo je dana. Ja sam partizanka u toj seriji. Ta serija nije izašla, ne mogu ja pričam još o tome, ali ovaj znači partizanska uniforma i 400 stepeni, isto haos. Ali uvek je tako. Mislim šta da ti kažem. Ja biram, ja bih radije, to sa Smarićem stalno. Smarić ne može da podnese vrućinu. U fazonu da se smrzno, da se smrzno brate, samo da nije ovo. A ja kontra, ja sam u fazonu ma brate, možemo ono da možemo da se kuvamo i da se barem samo da nije hladno. Tako da eto to su neki projekti. Znači ovo ožiljak i ovaj sa Suspicion Mind i poslednji eto. 

FIZIČKA CENA GLUME

Ivan Minić: Često kad pričam sa mojim dragim prijateljem Stefanom Đakovićem, znaš ga i ti. Mhm. Ovaj on je mislim nekako smo mi odrasli zajedno sa tom vremenskom distancom koja postoji, ali on je nekako opet kao moj mlađi burazer ceo ceo moj ovaj zreli život. I sad naravno u tom celom procesu najzanimljivije stvari koje je on radio pre nego što se fokusirao na ovo što što sada najviše radi, komercijalnu fotografiju, reklamu i slično, jesu bili filmovi. Mhm. I onda ovaj idemo da kupujemo ne znam patike i to sve i Stefan svaki put kupuje neki goretex, neko ludilo. Znači i ja kad vidim kako on ide na snimanje i ne samo on, vremenom sam ja upoznao gomilu tih nekih ljudi, to je kao da idu u rat. Znači ne i sve mora da bude neutralno i ti nigde ne smeš da se vidiš i ja se slažem sa tim. Znači ja sam u crnom 90% vremena. Ali kao jedna stvar je kad si ti u crnom pa to možda bude i crni šorts. Ovaj, a druga stvar je kad je to sve sa gomilom džepova, sa svim tim i ti si tu i ne smeš da se vidiš nigde i ako se pojaviš negde u crnom, mnogo lako ćeš se izgubiti u postprodukciji ili u bilo kom. I kao nadrealno. Mislim ljudi vrlo često nisu apsolutno svesni koliko rada je potrebno da bi se dobilo.

Milena Radulović: To je gluma je zapravo ono najne glamurozniji posao. Znaš kako se svi povezuju glumu sa nekim glamorom jer kao vide premijeru i to kao znaš ono a zapravo gluma je jedna ono mislim snimanje hajde ali i pozorište znači pozorište je isto haos ali to je jedan ono pre svega fizički zahtevan posao. To je to je situacija znači ti negde moraš da budeš mislim prvo radi dan od 12 sati je stvarno Ala lever, radno vreme, razumeš? A moraš sve vreme da se osećaš privilegovano što si uopšte tu. I to hvala Bogu. Hvala Bogu ali ne stvarno je stvarno je to jedan fizički težak posao. Nemam pojma. Sećam se te balkanske međe prvi dan, prva tri dana snimanja, neka scena autobus nas zaustavi kao autobus, izvedu nas iz autobusa. Mi snimamo tu scenu, znači tu tu tu celu tu situaciju, snimamo tri dana i ja tri dana klečim u blatu. Mislim ne znam kako da ti objasnim kako to izgleda. Znači to em ti je ladno, em počinje od pet ujutru. Znači a najgore je od pet ujutru sve. Mislim to je najgore radno vreme, ali kad je kratak dan pa mora da se da se dobije na tome. I onda na sve to si ti još klečiš i svaki put kad ja ne mogu da ustanem, znači oni mene dignu, ono vate me za ruke, pa meni znači ne mogu da stanem na noge, razumeš, jer koliko sam utrnula. I klečiš u blatu, em ti je ladno, em klečiš. Znači baš je neudobno.

Ivan Minić: I ne smeš to da pokažeš ni u jednom trenutku.

Milena Radulović: Pa mislim OK čak i možeš nego ti kažem da da da zavisi od situacije. Ali ne znam prva serija koju sam snimala u Crnu Goru, onih dve na moru u oktobru. Mislim znaš kupaš se ladno ono mislim izađeš iz vode ladno u kupaćem ladno. Mislim ne znam kako da ti kažem, pa posle smo snimali na Avali u decembru isto kao vraćam se sa plaže, razumeš? Ne mogu da zaboravim taj tu celu noć. Neću nikad zaboraviti. Znaš, kao ideš u kupaćem u novembru ono. Tako da je u tom smislu fizički je stvarno je teško. Naporno je. Majke mi ono. Ali više da a psihički je naporno zato što isto u pozorištu je tako dobro da ti imaš taj kao ti prirodno kako ide predstava, proživljavaš tu predstavu i dolaziš do emocija koje tvoj lik proživljava. Imaš jedan tok. A ovde je kao odradiš scenu, taman te nešto nešto ti se desi pokrete. E sad stop sat i po pauza i onda je sad vrati odma. Znači bukvalno si se sve vreme kao na pali gasi ono auto i mnogo moraš da se mnogo mnogo moraš koncentracije da imaš zapravo da bi da bi mogao da da bi bio da bi bio super u tome. Znači ja znam tačno meni ja ja tačno ja dosta gledam svoje projekte i sebe u tome svemu što radim. I tačno mi se vidi ono to kad gde sam ono tačno ja ja čim zalupam odmah promašim sve. Znači ako nisam u full ne ne promašim gotivno. Nego loše.

Ivan Minić: I verovatno samo ti to primetiš.

Milena Radulović: Ne ne! Ali dobro. Ali jedna od onoga ja ću sad reći jednu jako glupu stvar, ali nema veze ljudi koji slušaju ovo su navikli da ja tako povremeno izvalim neku glupost. Znaš ti koliko je meni trebalo da ja shvatim, recimo, to je bilo ne znam 22., treća, četvrta godina kad sam prvi put prisustvovao nečemu takvom ovaj dok dok je snimanje, sam ja prvi put shvatio da se to ne snima redom. A jao! Da da da da da.

Ivan Minić: Pa to ne ide onim tokom kojim se to prikazuje. Jer kao ne ne ne, sad imamo, al pošto smo već ovde snimićemo nešto što se dešava za 45 minuta u samom filmu. Ko brate kako se vi čujete između tih stvari.

Ivan Minić: Al to ti je.

Milena Radulović: To je cela fora, da. Ti zapravo na snimanju znači radiš po lokacijama. Znači lokacija Marijin stan. Marijin stan i onda imaš scene i iz druge i iz sedme i iz devete i iz 12. epizode. I ti zapravo sve vreme si sve. Znači sve vreme je sveobuhvatna slagalica onoga. Zato zato je pitanje te pripreme najvažnije. I to je bez veze zato što često često zbog ne znam čega je uskraćeno vreme za tu pripremu. U smislu nešto kao znači toliko dugo traje da se nešto napiše, pa toliko dugo traje da se nađu pare, pa toliko dugo traje. a onda kao odjednom kao e ebe ga kao počinjemo za 20 dana kao znaš, a zapravo bi trebalo to to što će biti pre određuje vrlo šta ćemo raditi tokom. Ovaj. Priprema je sve.

OPERA, TELENOVELE I SAN O PEVANJU

Ivan Minić: Gledao sam to mi je isto bio jedan fenomen koji sam u nekom trenutku istraživao jer mi je bilo zanimljivo. Kao postoji čitav taj neki set ono telenovela tih serija koje su relativno lajt, koje se snimaju dan za dan. Znači epizoda se snimi u danu. I kao brate. OK, postoje neki trikovi. Pogibi. Šta god oni tu nešto objasne kako se pojednostavi. Sapunica je pogibi. Ali kao ti realno trebaš ne znam u normalnim okolnostima za tih 12 sati da snimiš pet minuta nečega. Ti snimiš 40 minuta nečega. I kao nema prostora da ti uradiš nešto drugačije.

Ivan Minić: Ali dobro to je sve magija. Ovaj je li kad si bila mala htela si na televizor. Stigla si na televizor. Stigla si i na veće ekrane i platna ovaj od televizora što nije loše. E sad to pevanje ne znam dosta sam razmišljao. Znaš u to vreme kad si ti odrastala a ja sam se to već posmatrao sa nekom malom distance, nije, prestalo je da bude važno toliko da se ume da se peva. Bilo je gomila alata koji su to mogli da poprave.

Milena Radulović: Jasno mi je. Ali ne ne mogu, to tako ne mogu ja sad da budem ne znam, ja bih volela da budem ono ozbiljna pevačica. Ti bi da budeš Whitney Houston? Pa da, moram i u svašta mi se sviđa. Zato sam u poslednje vreme, mislim u poslednje vreme, u poslednjih to mi se u Rusiji desilo, zavolela strašno operu. Ja bih sad, u što mi je ta opera isto mi je strava, u smislu toliko mi je toliko mi je lepo osim što je samo po sebi ono prelepa kao umetnost i sve, nego nego ta količina drame konstantno je nešto što bih ja volela, veruj mi. Čak čak sam bila imala bila je neka neki kasting na kom ja nisam prošla koji sam vrlo bila u fazonu uf čekaj da vidim da li ja ovo mogu. Neka kao kolumbijska telenovela al prava stvar znači preko Španije i ja sam prvo pomislila ma ne idem 100%. Hoću da budem šest meseci u Kolumbiji. Kao to mi je to mi je fora. Ali scenario je bio pre mislim prestrašan sa sve lomljenjem četvrtog zida, razumeš? U smislu ne ono kao on ode, a ona nastavi da priča sama sa sobom. Nego korak dalje idemo. On ode, ja pogledam u kameru i kažem sad ćeš da vidiš ovo što si uradila. I sećam se da sam snimala kasting i ne mogu da se uopšte razumeš ne mogu ne mogu da poverujem u to. A poenta je da ti možeš bilo šta samo ako veruješ. Znači razumeš? A ja ne mogu da ne mogu, ne mogu. Ono znači ja ja kako okrenem ja počnem to da pričam, ja sam u fazonu previše ozbiljno sebe shvatam, znaš verovatno što nije dobro uopšte. I ovaj i onda sam tad bila u fazonu ovaj da je da da da zapravo ja obožavam tu dramu, ali ne kao ovu dip, nego to. Čak bih uradila telenovelu neku, razumeš? Ali znaš kako je to teško. To nije uopšte

Milena Radulović: mora poseban mozak treba za to, posebno znači uopšte nije lako kao što izgleda. Meni barem. Meni uopšte nije bilo to kao ama da kao ono znači ti moraš da veruješ da je ono diosito madre da bi mogao. Možeš da možeš ti da kažeš da su ti glumci loši. Ali ti kad pogledaš bilo šta od i oni da ne mogu da rade ništa drugo najčešće. Ali Televisa Presente, oni u to veruju, oni su na maksimalnom emotivnom naboju konstantno. Pa to da probaš je bukvalno na nivou ono zadiko bi u fazonu e znaš kao da budeš neka uzurpadora.

Milena Radulović: A ova opera je tačno taj nivo, znaš kako bi mi se dopala. To je sve nekako znaš elegantno je, potentno je, imaš orkestar i onda samo ide drama, drama, drama, drama, drama. Znaš. Tako da možda bi možda bi bila operska pevačica.

Ivan Minić: Moram da te pitam jednu stvar pošto si pomenula ovaj da da ti je to bilo i sjajno iskustvo i sve i da mnogo voliš Rusiju. Nisam imao priliku da da obiđem još uvek. Sigurno ću u nekom trenutku imati, ali jedna od stvari koje mislim da ono svako treba da doživi. Ja sam doživeo u Beogradu pre 30 godina. Ovaj jeste rusko pozorište, ruski balet i sve to što je da kažem

Milena Radulović: Opera.

Ivan Minić: Da. Sve to što je da kažem scenska umetnost tamo jer nekako mi se čini da

Ivan Minić: i zbog tradicije i zbog svega, on i i količine talenta i procesa selekcije, to je jednostavno bolje od bilo čega drugog što postoji. I njihova si disciplina. Znaš da to je potpuno nestvarno. Je l’ jeste? Jeste.

Milena Radulović: Jeste, jeste. Stvarno jeste.

Ivan Minić: Nije, nije život isti.

Milena Radulović: Kažem ti, ja sam to strašno zavolela. Pa mnogo mi je drago što sam imala tu privilegiju da toliko puta budem u Bašoj teatru. To je stvarno kad te život ono, kad te život da.

Ivan Minić: Uh vidi. Mnogo mi je drago što si došla i što si ispričala nešto što ljudi siguran sam ne znaju o tebi. Da sad vide da si malo drugačija od onoga kakva je neka generalna percepcija javnosti.

Milena Radulović: Aj daj Bože kao…

Ivan Minić: Verujem da su pred tobom neke sjajne stvari jer ti si toliko posvećena svemu tome i toliko se trudiš i toliko ti je stalo da će se u nekom trenutku univerzum uroditi da to reši na tu stranu. I mnogo mi je drago što mi se čini da dolaziš u fazu kada ćeš moći da pustiš, a da će se onda već sve ostalo desiti baš, baš kako treba.

Milena Radulović: Hvala ti. Javiću ti.

Ivan Minić: Ne, pratiću ja to sa strane i s vremena na vreme ću zvati na neki ručak, za neki ček da vidimo kako sve ide. Ali mislim da uh sigurno si svesna u jednoj meri ali možda ne dovoljno koliko su velike stvari koje ste uradile. A uh koliko je to promenu napravilo u ovom društvu i kolika će tek promena proizaći iz svega toga bez obzira na to što i ovo društvo treba da bude bolje i treba da sazri, na pojedinca ste uticali što je ono što u suštini na kraju napravi razliku i da smo mi mnogo bolji danas zbog vas nego što smo bili dok ti i tvoje prijateljice i saborkinje u toj celoj priči

Ivan Minić: niste izašli, niste rekli šta vam se desilo i meni je bilo neobično da se odmah formirao front koji je pozitivan jer ja i video sam i čuo i pročitao i imam i te situacije kad ti zaavri krv malo. Za sve negativne reakcije jer njih uvek ima. Ne treba čitati komentare na internetu, nikad. Znači nikad ne treba. Ljudi su mislim onda shvatiš u kakvoj zemlji živiš i onda shvatiš da nema smisla živeti u toj zemlji. Al verovatno u svakoj zemlji postoje takvi ljudi. Postoje, postoje. Ali činjenica je da je dominantno bio pozitivan i zaštitnički odnos što mislim da je jako važno.

Ivan Minić: Jer nije u kakvoj zemlji živiš komentari.

Milena Radulović: Isti tip ljudi u svim zemljama pišu komentare i to oni su svi svoja zemlja. Kao što su znaš ti si sličnija, glumcu Litonac je sličniji Litoncu, znači Špancu nego što je sličniji inženjeru. Razumeš? I to se tako odmah pročita. E tako isto su ti svi koji pišu komentare su uvek isti ti ljudi i oni su svi svoja svoja zemlja, razumeš? Nije nije, ja znam da to da ima ljudi koji otvaraju da čitaju komentare da vide kao šta kažu ljudi, ali to to nije ono ja čak ne mislim ni da je to neka ono srednja vrednost. Ja mislim da to je samo jedna strana priče.

Ivan Minić: Sigurno. To je samo jedna strana priče. Ali opet ono uh svaki krik u etar proizvede nekakav eho. Tako je. Mnogo je važno i mnogo je dobro što je vaš krik proizveo jedan pozitivan, jednu pozitivnu lavinu koja je onda otvorila razne teme. A šta ćemo mi sa tim temama kao društvo uraditi, ostaje da vidimo u narednom periodu, ali svakako je svet bolji sada nego što je bio pre nego što ste to uradili i hvala vam na tome.

Milena Radulović: Hvala ti.

Ivan Minić: Hvala vam što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo interesantno, nadam se da ste shvatili i na još jednom primeru koliko je važno da šta god da radite, radite dobro. Šta god da radite, ako ste izabrali da to radite ili odlučili da to radite, da se trudite da to radite kako treba, ne zato što vas neko gleda, nego zato što to tako treba i samo tako se dolazi do prilike za neke bolje stvari. A ja sam siguran da će biti prilike da ponovo pričamo i da će biti mnogo lepih stvari koje ćeš sa mnom i sa javnošću podeliti u narednom periodu. A to sve ostaje da vidimo. Ovo ostaje kao jedan razgovor koji zabeležava jedan trenutak. Trenutak u kome ovaj si ti na nekoj najboljoj tački do sad i ja to mogu da potvrdim i kad se kamere ugase, da je to tako, što je jako važno. Ne glumiš samo dobro to, nego se zaista osećaš dobro u svemu tome. Hvala što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo interesantno, korisno i sve što već s tim ide. Mi se vidimo ponovo naredne nedelje.

Milena Radulović: Hvala.