Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moja današnja gošća u Pojačalu je Tijana Ranđelović. Logoped sa decenijskim iskustvom koja radi sa decom koja ne govore, što je jedan od najtežih problema koje logopedi pokušavaju da reše. A pored toga, devojka koja ima vrlo bogatu muzičku karijeru, vrlo zanimljiv životni put i razvoj i koja je aktivan član benda Sky Limit koji je jedan od najtraženijih i najvoljenijih klubskih bendova na ovim prostorima. Mislim da će svakome od nas dobro doći da ovo čujemo. Sa jedne strane, da možda shvatimo da nemamo problem u životu, a sa druge da možda primetimo da imamo problem u životu ili okruženju koji ako rešavamo dok je još na početku, možemo možda rešiti mnogo lakše i brže. Svakako, siguran sam da ćete uživati u ovoj jednoj vrlo neobičnoj priči jedne devojke iz Požarevca.

Naši prijatelji iz Orion telekoma imaju važnu informaciju za vas. Ako imate svoj biznis, ili planirate da ga pokrenete online, ovo može da vam bude baš korisno. Orion telekom ima novu ponudu za web hosting pakete, namenjenu svima koji žele da sami završe ceo posao: od hostinga i domena do izrade sajta. Uz HOST PRO i HOST MAX pakete trenutno dobijate 30% popusta, a uz HOST STARTER duplo više prostora, kao i besplatan .RS domen kod sva tri paketa. Tu je i AI Sitejet Builder, alat uz koji možete da napravite profesionalan sajt i bez programiranja, bez tehničkog znanja i bez dodatnog angažovanja nekoga sa strane. Pritom, dobijate i ono što je važno da sajt zaista radi kako treba: brzinu, sigurnost i stabilnost.
Za više informacija posetite oriontelekom.rs ili se obratite direktno na biznis.prodaja@oriontelekom.rs

Redovni slušaoci i gledaci Pojačala već dobro znaju da je naš partner već nekoliko godina kompanija Epson i posebno smo im zahvalni na tome. Epson je japanska tehnološka kompanija sa dugom istorijom razvoja i inovacija, a prethodnih decenija bili su vrlo fokusirani na očuvanje životne sredine. Možda je upravo to i razlog što svake godine inoviraju najviše u domenu projektora i štampača za razne namene i već 20 godina proizvode zvanično najbolje projektore na svetu. Što se tiče štampe, od malih post štampača za svakodnevnu upotrebu u maloprodajama preko kućnih office rešenja pa do onih velikih za industrijsku upotrebu, Epson štampači su lideri u svakom od ovih segmenata. A osim izuzetno kvalitetnog otiska, nude i uštitu električne energije kao i zaštitu životne sredine od pakovanja do načina na koji se dopunjavaju i načina na koji se održavaju. Ukoliko ste zainteresovani za nešto ovako, sve informacije možete pronaći na sajtu www.epson.rs

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: U današnjoj epizodi Pojačala imaćemo jednu priču koja se odigrava na više koloseka paralelno. I ima razne neke faze koje su krajnje neobične. Ali Tijana koja je danas sa nama radi jedan izuzetno važan poziv. I taj poziv će verujem u budućnosti biti sve važniji, a nažalost mislim da će da je sve manje ljudi koji žele time da se bave i žele time da se bave posvećeno. Imamo i tu celu drugu priču sa muzikom, sa plesom, osmehom, pozorištem i svim drugim. I mislim da je i to važno za neki balans koji, koji je neophodan da bi mogao da radiš te neke teške i zahtevne stvari. To je neki moj utisak. Ti to možda malo drugačije gledaš, ali svakako dobro mi došla.

Tijana Ranđelović: Bolje te našla i hvala na na ovako živopisnom opisu od samog starta. Već i sama od sebe očekujem ovaj da da da dobro nadogradimo tu priču, jer ovako kad ti spomeneš šta se sve desilo u tih 38 godina već, meni zvuči ono ludilo, a u stvari kao svaki dan se samo probudiš i ideš. Kroz sve to.

Ivan Minić: Tako je. A, hajde ti napravi jedan kratak presek šta je to što ti sada radiš.

Tijana Ranđelović: Sada?

Ivan Minić: Sada.

Tijana Ranđelović: Sada se bavim logopedijom. Ovaj, radim, specijalizovana sam za rad sa decom koja ne govore. Ovaj gde potpadaju autizam, ceo spektar ovaj, o kome ćemo da pričamo i disfazije i cerebralne paralize i mnogi današnji oblici genetike koji su se nažalost jako ovaj rasprostranili. Tako da u mom centru radimo sa klincima koji ne govore prevashodno, ali naravno i sva druga logopedska patologija je prisutna. I bavim se muzikom, pevam u u jednom bendu Sky Limit. Tu sam već joj srediće me sad ovaj kolege, šest godina. Mislim da je šest. Tako da, to je trenutno. Te dve stvarčice.

Ivan Minić: Pričaćemo i o jednom i o drugom i o tome gde ovaj ljudi mogu da vas čuju i sretnu pošto ima nekih mesta gde ste redovni, a ima naravno i raznih drugih događaja u nekim privatnim organizacijama kad ti treba dobar bend, ovaj, ti i tvoj kolega napravite sjajnu atmosferu.

Tijana Ranđelović: Hvala.

Ivan Minić: No. Pojačalo uvek kreće na na na isti način. Nekad kad je ovako malo komplikovanija priča, ja ipak volim taj siže na početku, ono što možda stane na na vizit kartu. Ovaj, ali Pojačalo uvek kreće sa Smajlis pitanjem šta si htela da budeš kad porasteš?

KAD PORASTEM BIĆU

Tijana Ranđelović: Uh nedaleko od ovoga što jesam. Bilo je učiteljica. Uvek mi je taj rad sa decom privlačio jako. Tako da kao učiteljica i da imam privatni vrtić. To, to je bila ta lomljava. U nekom trenutku je bilo kao stjuardesa. Možda zato što je ovaj moja jedna baka ovaj bila stjuardesa i ona mi je sad tako uvek bila divna i uvek taj pojam da obiđeš ceo svet mi je bio ovako jako primamljiv. Ali eto završi ja u logopediji.

Ivan Minić: Dobro, malo si pokrila i ove ostale oblasti.

Tijana Ranđelović: Pa tu sam, znaš. Nije daleko od istine. Nisam imala neke neostvarive želje.

Ivan Minić: Tvoja priča o, da kažem odrastanje, je isto vrlo neobična. Nije toliko neobična u smislu nekih teških perioda i svega, jer mi smo tu negde generacija, manje-više smo svi prošli kroz užasne stvari kolektivno.

Tijana Ranđelović: Tako je.

Ivan Minić: Ovaj, ali tvoja priča je ipak dosta drugačija i specifičnija. Kako je izgledalo tvoje odrastanje?

Tijana Ranđelović: Pa prva stvar, ja sam baš nešto ovih dana dosta razmišljam o tom detinjstvu i svom i našem. I stalno je ta paralela između ovog šta se danas dešava i zato i to i jeste donekle i deo ove patologije koja nas danas nažalost okružuje. I ja se uvek nekako kad pričam o detinjstvu, uvek se setim najlepšeg perioda svog života. Odrastala sam u malom gradu. Ja sam rođena Požarevljanka. Ovaj gde sam i ostala do svoje 18. godine kad sam posle tek krenula na studije u veliki grad. Ovaj. Moje detinjstvo je bilo suštinski prelepo. Ali sad postoji da kažem jedan veliki događaj koji je definisao moje detinjstvo, a to je gubitak rođene sestre. Sa mojih šest godina do tada sam bila jedinica i zaista mislim jedno veselo dete, kreativno, zvrčkavo, stalno, stalno sam bila napolju, stalno sam se igrala, stalno sam bila nasmejana, vazda sam bila neki vojskovođa i nešto organizovala neke igre i to sve. Sa šest godina mi se rodila rođena sestra. Njeno ime je bilo Tamara. I u vreme tih 90-ih, znači to je bila 93. Tata je pre toga bio i na ratištu. Mislim sve ono što je naše detinjstvo obuhvatalo. Ovaj rađa se Tamara i ja bivam najsrećnija starija sestra na svetu. Oduvek sam želela da imam sestru i moja baka je uvek govorila kaže ti si nju tako stalno nosila po kući i pričala ovo je moja sestra, ovo je moja sestra. Tako da to, to su neka sećanja koja imam iz priča. Ne sećam se baš tih detalja. Ali nažalost nakon nekih ah. Sa nekih 10 meseci smo već bili sigurni da nešto nije u redu sa njom. Zato što probavni i digestivni sistem nije radio kako treba. U vreme kada beba već prelazi na neku konkretniju hranu i tako dalje. 90-te, ludilo, nemaština, snabdevanje lekovima i tako dalje. Imali smo tu jednog divnog prijatelja koji je bio gastarbajter u to vreme i ispostavi se sa nekih kažem 9, 10 Tamarinih meseci da moja sestra ima glutensku netoleranciju koju niko u Požarevcu nije otkrio. Igrom slučaja preko jedne divne žene koja je ono odlepila više od svega i bila u fazonu rekla mojoj mami snežo pakujte se, idite za Beograd, ovde niko vam detetu ne može da pomogne. Moja sestra je bila sa mamom pa 9 meseci po bolnicama na institutu za majku i dete i na u Tiršovi. Zaista, mislim pod okriljem divnih lekara i tu su bili ljudi koji su se beskrajno borili za njen život. Ja u to vreme živim sa tatom u Požarevcu i naravno tu smo na relacijama. Tata je nonstop u Beogradu, nonstop na poslu. Ja krećem u prvi razred. Ovaj. Za mene je to sve u tom trenutku normalno. Kao imamo problem, borimo se kao porodica da bude najbolje moguće. I nažalost kada ja krećem u drugi razred navršava se Tamarinih nepunih dve godine života i ona je tada preminula. Njeno njeno malo telo nije uspelo da da izdrži sve to. I tu negde kreće ovaj to neko verovatno moje novo poglavlje koje ja u tom trenutku naravno kao devojčica od osam godina ne percipiram kao kako bih rekla, u tom trenutku je to za mene događaj. A tek kasnije kroz moje odrastanje ja počinjem da shvatam šta u stvari ja nosim sa sobom sve vreme, gde će to sve da ispliva i tako dalje. I ja tad upisujem muzičku školu. To je isto da kažem, ja sam valjda nalazila tu sreću u nekim drugim stvarima. Naravno, mislim sad pričati o tome kako jedna porodica živi sa tim gubitkom to to je dubina i to je posebna tema, jako bitna, ali ja bih samo rekla onako podvukla bih crtu i zahvalila se svojim roditeljima što u celoj toj situaciji od mene nisu napravili ono jednog malog samoživog stvora ispod staklenog zvona nego nekako stvarno bili toliko hrabri i toliko mi i dalje davali samo vetar u leđa. To to uvek govorim što bi rekao moj pokojni tata, to smo pričali ja sam uvek ispred i iza tebe šta god bilo. Tako da eto to je naj naj strašniji, najemotivniji događaj koji je definisao moje detinjstvo, kasnije naravno i ceo moj život. Ali ja opet znam da imam tamo jednog malog anđela koji koji sigurno ovaj nadgleda i čuva sve što je tu oko mene.

Ivan Minić: To je period koji je za sve ljude na ovim prostorima bio teži i najteži i zbog svega što se dešavalo i činjenice da se i lokalna ekonomija potpuno urušila, da novac nije imao nikakvu vrednost, da to što ideš na posao, doneseš platu ne znači ništa posle pola sata, tako je tako je. I to je nekako bio period koji čini mi se da su svi gledali samo da preguraju na neki način da da da prežive u nadi da će da će doći nešto bolje nakon toga što u principu je li i desilo posle nekog vremena. Ali ne znam, mi smo tad bili bili deca. Nisam siguran koliko su sada deca svesna stvari koje se dešavaju oko njih. Iako je to sve mnogo dostupnije i mogu to da vide svuda. Ja sam bio potpuno svestan svega jer je i moja porodica prolazila kroz neki lični težak period. I jer i roditelji čini mi se, mislim pričali smo o tome u nekom trenutku, nisu smatrali da treba da me prezaštite jer tako je ako je loše, vrlo verovatno će još nekad u životu biti loše i teško pa možda treba da budeš na neki način spreman na to. Tako je. Ovaj, ali taj fini balans, ovaj taj taj ples koji oni moraju da odigraju i da izaberu do koje mere će te opteretiti a od koje mere će te pustiti da da budeš u svom svetu, jer to je period u kome svako od nas ima neki svoj svet. Mislim da bez obzira na to što sigurno nisu bili opremljeni za nešto tako, čini mi se da da su dosta dobar dosta dobar posao uradili. A ako se sad prisetiš tog perioda, kako je bilo okruženje oko tebe u Požarevcu?

Tijana Ranđelović: Pa predivno. Moji roditelji su ovako imali super ekipu ljudi oko sebe. To su bili sve ovaj super kul parovi. Pogotovo što sam ja u tom trenutku živela, mislim u Požarevcu je tada zgrada od devet spratova bila najveća zgrada. Možda i dalje, nisam sigurna. Zvala se Drmljanka. Ovaj pošto su ljudi koji su živeli u našoj zgradi radili u EPS-u u Drmnu. Moj tata je bio jedan od njih. I oni su nekako bilo je, znaš ono imali smo prijatelja sa drugog sprata, sa devetog, sa osmog. I to se znalo, to se mi smo svi jedni bili kod drugih non stop. Znaš, pogotovo u to vreme kad je tata na primer dosta išao za Beograd ja kod komšinice ove, kod komšinice ove radim domaći, kod ove ideš po ulje, po čašu šećera uveče kad se zatvori radnja, jer bože moj u Požarevcu je sve u osam bilo ćao subotom i nedeljom ništa ne radi. I bili smo jako upućeni jedni na druge. Svi smo imali klince. Mi smo se svi družili. Celo naselje u kome sam ja odrasla je bilo živopisno. To je bilo puno dece. Mi smo se non stop mi smo vozili rolere, igrali lastiš, između dve vatre, lopovi žace, to nas u bre komšije polivale vrelom vodom jer smo preterivali sa dranjem i igranjem. Ja se sećam se znaš bio je taj deda na drugom spratu koji izađe u beloj majci na bretele i fljusne vreo lavor jer je u fazonu decu bre dosta više. Tako da u to vreme je kod nas bilo veselo i živopisno i zaista volela bih da je to i dalje tako. Ne meni, nego današnjoj deci.

MUZIČKA ŠKOLA 

Ivan Minić: A škola i jedna i druga?

Tijana Ranđelović: I jedna i druga. Sve najlepše čega mogu da se setim. Divna deca, divno odeljenje. Onako stara garda učiteljice. Znalo se sve to pravila sve, znaš, dobar dan, sedite. Ali uvek je bilo lepo, imali smo disciplinu, imali smo poštovanje autoriteta prema autoritetima. Bili smo vredni, a opet sa druge strane imali vremena da se družimo. U muzičku školu sam išla isto sa radošću. Uvek sam išla u školu sa radošću. Nisam bila dete koje nije volelo da uči, al malo sam učila. Stvarno sam malo učila. Meni to nešto kao daj da ja to zbembam i da idem da se igram. Ovaj, tako da muzičku školu sam obožavala, ali joj. Svirala sam klavir. Ja sam otišla sama da se upišem u muzičku školu. To mi je mama pričala, ne sećam se. Valjda sam dedu uhvatila za ruku i bio u fazonu da me odvede. Tako nešto. Možda lupam sad, ali u svakom slučaju nisu moji znali da ja sad idem na prijemni sa muzičku školu. Upišem ja klavir, dolazim kući i kažem mami, ja sam se upisala u muzičku školu. Kaže mama, dobro. Šta si upisala? Ja kažem mama klavir. Kaže ona dobro sine, kako ćemo klavir na sedmi sprat? Znači njima je to bila jedina problematika kao nije sporno što si upisala muzičku, znaš? Naravno, ovaj ostao je doneo taj klavir na sedmi sprat u roku od 45 sekundi, dok moja mama nije ni stigla kafu da im skuva. Ovaj, tako da muzička škola je bila sjajna, vesela, puna svega lepog, ali ja sam mnogo mrzela da vežbam klavir. Mene to. Nisam ja mrzela da vežbam, ali to kao sad da ja sedim satima i da radim neke vežbe tehnike, meni je tu bilo ludilo. I zato sam negde u petoj godini htela da odustanem od svega jer kao nisam videla sebe da ću ja sutradan biti pijanista. I kao šta će sad to meni, znaš? I ja tu već onako ludim, moja profesorka je bila onako dosta ambiciozna što se mene tiče, ja nisam imala tih ambicija. I ja kažem mojima rekoh ja ja ću da bacim. Jer sam jednom čas onako preplakala jer me nerviralo sve to ono jako sam se uznemirila kao neću bre i neću da plačem zbog toga. I meni moji kao vidi samo kao samo jedna stvar. Kao ako si završila pet godina, daj još tu jednu pošto muzička škola traje šest godina. I kao ono završi priču. Ja stvarno poslušam i uradim to i to mi je posle donelo mnogo dobrog. Da. Ta završena muzička me je dovela posle i do drugih nekih muzičkih angažovanja i sad sam beskrajno zahvalna što sam poslušala savet svojih roditelja.

Ivan Minić: U mom okruženju nije bilo mnogo dece koja su išla u muzičku školu ili na balet i imali neku takvu relativno ozbiljnu obavezu u tom ranom periodu odrastanja. Ali koliko sam shvatio, ovaj, iz razgovora sa ljudima u suštini tebi svi ti niži oblici muzičkog obrazovanja i niža i srednja u principu u formalnom smislu ne znače previše ako ne upišeš akademiju. Ako upišeš akademiju bude ti lakše, pripremljeniji si, sve je to u redu, ali u suštini u svetu kod nas je to zvalo ozbiljna muzika. To je ono što je strašno, baš strašno, ali u svetu ozbiljne muzike za tebe ne postoji mesto. Znaš, može da se izboriš za to mesto, naravno, ali u suštini to je baš onako nice to have. Nema neku, nema neku upotrebnu vrednost.

Tijana Ranđelović: Pa evo na primer to ja možda jesam adekvatan primerak koji može da ti odgovori na to. Za mene to nije nikada imala upotrebnu vrednost, znači u smislu ja sam rešila da ja neću profesionalno da se bavim muzikom, da meni treba završena srednja muzička ili akademija da bih ja mogla dalje sa tim. Ali daleko od toga da ja nisam čvrsto verovala i želela da muzika ostane u mom životu. I onda se ne treba ti, ali koliko je meni olakšalo kada sam postajala deo pozorišnih trupa, da kažem, u kojima sam radila, kada sam kasnije krenula na Krsmanac, na hor, pa sam posle postala pridruženi član hora RTS-a gde tebi neko samo da partituru i od tebe se očekuje da ti to čitaš. Ja da nisam imala tu nižu muzičku školu i bila dobra solfeđista, ništa od toga sigurno ne bih tako uspešno radila ili bih bila zamenjena nekim drugim. Tako da postoji neke neke vrste muzičkih angažovanja poslova gde ti ne moraš da imaš formalno obrazovanje, ali i te kako ćeš biti brži, bolji i ono preći brže ispred nekih drugih ljudi u u u tom redu zato što imaš te veštine i ta znanja već savladana. Tako da baš mi je drago i milo mi je danas. 

FORMALNO ILI NEFORMALNO?

Ivan Minić: Ono što sad primećujem kao kao trend negde jeste da deca koja su zainteresovana za neki konkretan instrument idu na časove tog instrumenta, ne idu u muzičku školu. Naravno ima ima različitih ovaj oblika svega toga i ne znam ko želi da ide na pevanje, ide na hor ili u nekom drugom aranžmanu sve to da se forma toga možda promenila i prilagodila i sad iz ugla nekog ko je prošao strukturu, koja te sigurno nervira, ne postoji niko koga solfeđo nije nervirao, siguran sam. 

Tijana Ranđelović: Ne, ne znam. Ja sam solfeđo obožavala.

Ivan Minić: That makes you very unique. Ovaj šta bi rekla nekome ko sad ovo sluša ko jeste zainteresovan, ko voli i tako dalje, ili ili čije dete voli, da li je možda bolji put ipak klasični put ili to da dete prosto ima časove uči i uživa u instrumentu koji želi da svira.

Tijana Ranđelović: Pa vidi ovako, mislim da je tu jako bitno da roditelj proceni karakter svog deteta. Zašto? Za mene je definitivno bilo bolje formalno obrazovanje. Ja sam takvo dete. Bila i dalje sam i ja. Pa zaista. Znači za mene ja volim strukturu. Kada koja je u vezi sa obrazovanjem, sa nekim sistemom delovanja, volim da se takmičim, volim da budem deo grupe i tako dalje. Ono što takođe, mislim postoje deca koji su individualci čoveče. Znači njima zaista ako ti vidiš da je tvoje dete talenat za nešto, ako si sposoban da to prepoznaš, što mislim da je jako bitno dana u današnje vreme gde nažalost roditelji ne provode puno vremena sa svojom decom. To dete ako ti vidiš da je ono u tome i da njemu da njemu sistem može samo da naruši želju da bude da bude dobar u tome, da istraje, da izgura baš tu stvar, tu gitaru, taj klavir, saksofon, pevanje, šta god to bilo, daj to svom detetu. Ono gde mislim da je nastao malo i problem u današnje vreme je što danas deca idu na privatne časove svega. Kad smo mi bili klinci.

Ivan Minić: Od četvrte godine.

Tijana Ranđelović: Veruj mi od druge. Veruj mi od druge. Znači oni ne progovore svoj maternji jezik, srpski jezik, ali oni već idu na engleski. U vrtiću ili na muzičku radionicu. Nemam ništa protiv, ali u naše vreme prvo moji nisu bre imali pare to da finansiraju. Znaš kakav nastavnik matematike, kakav nastavnik gitare, vidi imaš muzičku školu hoćeš, hoćeš, kad si već rešila ideš. Danas radimo non-stop da bismo zaradili da naša deca mogu svuda da idu gde treba da se plati. To je ludilo, mislim imaš muku gde deca moraju da idu na nešto što se plaća kao što je nažalost moj današnji poziv, ali engleski, ja vidi pričali smo o digitalnom svetu, imamo odnos prema svemu tome i tehnikami ja sam ono pećinski čovek. Ali ja sam engleski počela da učim u petom razredu osnovne škole i znam ga baš onako dobro, mislim kako bih ti rekla i da pročitam i da razgovaram i da prevedem i to. Ništa mi nije falilo što od druge godine engleski nisam učila.

Ivan Minić: Dobro, ti si malo videla i sveta.

Tijana Ranđelović: Pa dobro malo mislim kao znaš ali nije da sam tamo učila engleski, ima masa zemalja gde ne znaju da beknu engleski, razumeš? Mislim nije reper. Al hoću da ti kažem, malo da da da probamo svoju decu da prepoznamo. Da l njemu treba sistem i formalno obrazovanje ili mu zaista treba usmeravanje u jednom pravcu i tu da gruva i tu da da da mu budiš tu satisfakciju da bude u tome dobar. Poznajem takve ljude izvini pa zbog toga mogu da tvrdim.

GIMNAZIJA I PUT KA LOGOPEDIJI

Ivan Minić: Kada si završila muzičku školu, trebalo je negde doneti odluku šta sa tim dalje. A isto tako, ovaj, u osnovnoj školi je to otprilike vreme kad treba isto doneti odluku šta sa školom dalje. I kako je izgledao taj period, taj period oko 15 godina kad svi malo polude?

Tijana Ranđelović: Jao da. Pa muzičku sam završila pre osnovne. Znači kad sam završila sedmi razred tad sam završila i klavir i donosim odluku da upišem solo pevanje, jer kao što da ne kao treba mi nešto da radim sa strane, je l? Ja upisujem to solo pevanje, sve je to bilo super, imam divnu profesorku. Ona nakon šest meseci kaže, ja mislim da bi trebalo da daš dve za jednu. Dve godine za jednu, pošto solo pevanje traje dve godine. Ja kao ok. Posle šest meseci polažem ispite, posle drugih šest meseci polažem druge ispite. I posle toga ovaj jedno jutro se budim sa otpalom donjom vilicom, zaglavljenom, sećam se idem u prepodnevnu smenu u 20 do 8. I ja iskrivljena, šta se desilo, pa od te količine pevanja i ovaj takve vrste impostacije ispostavlja se da moja vilica u tom trenutku ipak sa mojih 13 i po godina nije bila dovoljno zrela za sve to, gde su meni ti zglobovi bili oslabljeni, pa onda kreću neke vežbe, vilica se vraća u normalu, ja nastavljam da da mogu da pevam normalno. Vrlo lako odlučujem da upisujem gimnaziju jer kao ne nema tu sad ne znam šta bih ti ispričala na tu temu. Šta upisuješ gimnaziju? Što? Pa tako.

Ivan Minić: Prirodna i a default.

Tijana Ranđelović: Pa da, kao mislim. Jedino kao što je bilo, pošto u Požarevačkoj gimnaziji postoji društveno-jezički smer koji sam ja preferirala. I drugo je prirodno-matematički. Tu je kao bila neka ono mikro debata sa mamom kao znaš kao matematički možda imaš malo duže i intenzivnije neke predmete slušaš u odnosu na društveno-jezički, jer su znaš kao društveno-jezički svi predmeti su i na matematičkom i kao hm, ok. I to opet bude dobra odluka. Ja završi ja daj, ja završim taj prirodno-matematički na kraju s matematikom, fizikom i hemijom na potpunom dnu. Ono iz petice, četvorke, trojke, zato što sam vrlo brzo nakon druge godine skontala da ja neću da se bavim ničim što je u vezi sa matematikom već sa biologijom.

Ivan Minić: I kako si to skontala?

Tijana Ranđelović: Pa isto sam samo skontala kao samo je bilo aha kao završila sam drugu godinu i jednog dana sam sedela kod kuće i kao bilo u fazonu ja bih želela da budem logoped.

Ivan Minić: Kako si znala uopšte šta je logoped?

Tijana Ranđelović: A pa znala sam, znala sam ja šta je logoped. Mislim imali smo komšinicu Micu, ona je bila logoped u svim vrtićima. Mislim kao to je to, znam da postoji logoped. Mislim to je interesantno jer generalno dosta ljudi uopšte ni nije znalo za naše moje sadašnje zanimanje. Vrlo prosto, to je to kao hoću da budem logoped, zato što volim da radim, mislim rad sa decom i volim decu, volim da se bavim jezikom i smatram da muzika jako doprinosi ovaj logopedskom pozivu. Ja kažem to mojima, moji u fazonu dobro. S tim da ja njima naglašavam u tom trenutku da ne zanimaju mene te artikulacije kao sad ja tu da ispravljam kao r, nešto. Daj konkretno, hoću tešku patologiju. Moja mama u tom fazonu u tom trenutku u fazonu ok, ima jedna žena Ljilja, ona radi u domu zdravlja, kao hoćeš da odeš kod nje da vidiš kako to izgleda pa da da vidimo je l to to? Hoću. Prvi dan raspusta nakon druge godine završene ovaj u gimnaziji ja odlazim kod gospođe Ljilje, dobar dan, dobar dan, sedi, gledaj, ja izlazim iz ordinacije poslednjeg dana raspusta, bukvalno. Ovaj gde je nakon prvog dana kaže moja mama koja mi to govori tek na studijama. Kaže ona ti kad si se vratila tog dana kući, sva ozarena. Pa ja kažem nisam mogla tebi da kažem kao mislim sine je l ti znaš kao šta te čeka s tim poslom? Jer moja mama nije taj lik, ona je žena koja kad vidi bolesno dete ili bilo šta, nju je teško, mislim možda je zbog njene prirode i karaktera, možda je zbog toga što je preživela. Ja sam bila presrećna, to je bilo to, to je bio trenutak kad sam shvatila da je to prava odluka. I to je to. Naredna treća i četvrta godina gimnazije ja samo čekam da se završe ono da prođu, da prođu da bih mogla da idem na studije.

STUDIJE LOGOPEDIJE

Ivan Minić: E sad ovaj, kako izgleda i priprema za te studije i kako izgleda upis, šta je tu potrebno sve, šta se polaže, kad se polaže, gde se polaže.

Tijana Ranđelović: U moje vreme se polagala biologija, tačnije deo makrobiologije, polagala se sociologija i psihologija. To je bilo pre 20 godina tačno. Ovaj, u Beogradu, u Velegradu. Jao priprema, pa priprema je to mislim kao ta tri predmeta ja spremam ispite tako što ih učim u toku treće i četvrte godine, učim te predmete, mislim da bi ono da ne bih morala da se bakćem posle toga trošim vreme. I tako je i bilo. Ja sam svoj prijemni super, ja sam biologiju pokidala, čak sam taj maturski rad uzela da radim na temu makrobiologije, autozomno dominantnih naslednih bolesti kod ljudi, da bi ja sve to što više spremila da opet imam vremena za svoje aktivnosti, je l da se vreme ne troši bezveze. I ovaj i upisujem faks, tad su primali 40 logopeda na na budžet. Ja sam upala kao 37. Tri nedelje sam nešto tu štrebala. Mama je isto ono bila u fazonu sine, hoćeš da se sjatiš kući kao da spremaš taj ispit. Ja u fazonu spremno čoveče, šta malo samo obnovim i to je to. Došla u grad, Velegrad, sela na bus, došla sama, položila i to je to. Upala na budžet, olakšala džep svojim dragim roditeljima i kreće život u Beogradu.

Ivan Minić: Je l faks bio ono što si očekivala ili je bio drugačiji?

Tijana Ranđelović: Naravno da je bio drugačiji. Mislim ok, dobio si ti tu neku formalno znanje. Pri tom ta mi smo bili ta probna generacija Bolonje, tu se nije znalo ko pije, ko plaća čoveče. Znači te polaži kolokvijume, te usmeni odgovori, te ovo, te ono, vas da neki bodovi, nešto sve nešto jurcaš, pišeš neke seminarske. Sve nešto prevodiš neke tekstove, nigde konkretnih stvari, mislim to su knjige koje se vrte 200 godina, a patologija otišla u potpuno drugom pravcu. Tako da mislim fakultet mi je doneo, ono što mi je prijalo je bila ta neka praksa jer su nas stvarno vodili po svim mogućim domovima, stacionarima, institucijama. Ugrubo smo sažvakali patologiju, ugrubo. Ovaj ništa od toga ja stvarno ne mogu da kažem da ja sad kad sednem i dobijem dete sa kojim radim da ja sad postavim tu analizu, znaš kao te podele to, ma kakvi. Svako dete priča za sebe. I ovaj tako da nije mi fakultet bio. Al mi je bilo super. Imala sam super ekipu, mi smo bile super ekipa drugarica, spremale ispite zajedno, uživale, izlazile, sve potpuno.

Ivan Minić: Je l bilo teško?

Tijana Ranđelović: Ne. Ne. Kao mislim fakultet sam. Ne, ne. Mislim ono najteže ti je kad je imaš one neke profesore koji te nešto gnjavave pa izlaziš, pa padaš, pa izlaziš, pa padaš, ali ništa to nije bilo, mislim kao proći će. Nije, ne.

Ivan Minić: A je l bilo nekih momenata koji su bili ono neočekivano zanimljivi, nešto što ne mora čak ni da bude korisno, ali da ti je da ti je bilo zanimljivo i da ti je drago što si prošla?

Tijana Ranđelović: O da. Bilo je izuzetnih predavanja i profesora koji su me ono razneli svojim pedagoškim pristupom, načinom na koji su nama preneli znanje. Tu su čak nekad bili i neki izborni predmeti koje i dan danas pamtim i dan danas kad čujem da ti ljudi i dalje rade, predaju to to to su tako dobra sećanja. I naravno odlazak u par nekih institucija za koje sam sigurna da ne bih sama ni znala da postoje, ovaj gde sam zaista mogla da vidim jako, jako teške slučajeve. Čak neke stvari koje u našoj praksi ni ne srećemo jer su to institucionalizovana lica, lica koja mislim nažalost žive jedan život koji čak nije ni ni human. To su ljudi koji su i nepokretni i ne govore, to prosto u nekom trenutku postoji biljke. Ovaj ne u nikakvom pogrdnom smislu nego nažalost jednostavno te njihove sposobnosti samo regresiraju i to to mi je drago da sam videla jer znam šta postoji. Znaš? I tako da i dan danas kad god vidim dete koje je na primer ja uvek kažem samo ne govori, u fazonu sam ljudi imamo samo jedan problem. Znaš? Tako da mislim da je merodavno imati takvu vrstu iskustva da bi mogao kasnije da da procenjuješ neke druge stvari na pozitivniji način.

HOR, POZORIŠTE I PUT DO BENDA

Ivan Minić: E sad, tvoj život je i u prethodnom periodu koji smo opisivali bio bogat vannastavnim aktivnostima. Tebi se sve vrti u nekoliko ravni istovremeno. Živiš barem dva života u istom trenutku.

Tijana Ranđelović: Da. Da.

Ivan Minić: Šta si radila tokom faksa?

Tijana Ranđelović: Jao tokom faksa. Da, tokom faksa sam pevala u Krsmanjcu. To je bilo jedno fenomenalno iskustvo kod pokojne Darinke Matić Marović, stekla mnogo divnih prijatelja, mnogo pevačkih veština, proputovala onako fin deo Evrope. I na osnovu toga dobila preporuku da pevam u horu RTS-a kao pridruženi član, imala stvarno čast da izvodim vrhunska dela. I Rekvijem i Karminu Buranu, to su stvarno bile onako i dalje se ježim kad se setim tog osećaja stajanja na bini sa orkestrom i sa horom od 120 ljudi i sa nekim fantastičnim imenima iz džeza, iz klasike i tako dalje. I u jednom trenutku ovaj počinjem da radim u pozorištu, sasvim slučajno. Ja do tog trenutka uopšte nisam lik koji voli da bude viđen u frontu. Znači ja pevam iza zavese u studiju od svoje pete godine. Možda na nekoj priredbi, ali znaš ništa to sad da ja nekog trebam da zabavljam, da mene neko treba da gleda, ne. Dešava se pozorište sasvim slučajno. Drug me zove da se radi mjuzikl Ljubav i moda u Madlenijanumu tada. I kao ja kao pevam fino i mogla bih da budem deo toga. Ja kao važi, ja super, pevamo u, snimamo pesme i to, ekstra. Kako se razvijao sam projekat odjednom mi smo sve više nešto na sceni, razumeš? I ja kao šta ću? A doduše mala digresija, pre toga sam već igrala u Jadnicima isto u Madlenijanumu, prevashodno kao pevač, al tu smo se mi nešto muvali po sceni i sad mislim onako imaš ti tu ozbiljnu ekipu glumaca, pa ti sad njih gledaš, pa ih pitaš, pa ti oni kažu šta da radiš i već tu onako dobiješ neko samopouzdanje da ipak možda znaš šta da radiš na sceni i šta radiš. Ljubav i moda kao pevamo, pevamo, pa hajde ovo pa obuci ovaj kostim, pa obuci završi smo ti mi čoveče kao likovi koji prate celu predstavu sve vreme. Dobro. E i to je bilo tako i to je trajalo bogami jedno dve godine. I drugar sa kojim sam igrala u tom trenutku, sada jedan od mojih najbližih i najboljih prijatelja, kaže meni jao Tićo, kaže znaš pošto je on u tada peva u jednom bendu koji je aplicirao da ide na brod. I on znaš kaže dobili kao prihvatili su nam ovaj aplikaciju što smo aplicirali. A kaže pevačica nam je zatrudnela. I ja kao jao čovek pa šta znaš kao šta ćete sad? Kaže on hoćeš da ideš ti s nama na brod? Ja kaže pa ja kažem kao kako znaš ja mislim nikad nisam stala da pevam kao sad da ja pevam, da ja sad zabavljam tu nekog i da ja sad prvo ja ne znam pa ja ne znam šta je aranžman pesme čoveče. Meni daš note ja čitam, idem po tome ćao. Kaže on ma daj ne zeza kao možeš ti to šta? Meni onako želo da ti kažem onako skače. Kao u fazonu sam ok, došlo je vreme za to, hajde. Ja se ubijem kod kuće od vežbanja prvo mora da prođem audiciju za bend. Čoveče. Tog stresa za mene. Ja mislim ne, ja sam drhtala dok sam pevala i oni kažu e super kao to je to prodato. Ja on u fazonu dobro, šta šta sad treba da radim? Znaš kao šta kako se sad, kako se peva u bendu čoveče? Pa ništa kao ima jedno 200, 250 pesama da skinemo, idemo za mesec i po dana, to je to. Pri tom ja se u to vreme već mislim kao bavim nekim poslom, već kao nešto tu kreće znaš, čuvam neku decu, sve to nešto sad treba da stavim na standby, razumeš? I tako i uradim i odem na brod na dva i po meseca i tu kreće to novo poglavlje i ta neka nova iskustva.

ŽIVOT MUZIČARA NA KRUZERU

Ivan Minić: Kako je ovaj na brodu? Pričao sam sa dosta ljudi, ali zapravo nikad nisam pričao sa nekim ko je bio izvođač tamo. Uglavnom su to bili ljudi koji su ili u nekom back office-u ili u tehnici. I svi su otišli jer im je u nekom trenutku u životu trebalo prvo da se izmeste, drugo da ono kao prikupe, akumuliraju neki novac da li za učešće za stan ili za pokretanje biznisa ili šta god. Ovaj, ali nikad nisam bio zapravo sa nekim ko toliko ima kontakt sa publikom i sa druge strane ko je ostao toliko dugo iako je otišao na dva meseca.

Tijana Ranđelović: Da. Pa sigurno je da imamo potpuno suprotno iskustvo zato što mislim da je pozicija muzičara na brodu najbolji mogući izbor. Zaista. Naše konkretno radno vreme u smislu na brodu dnevno je neviđeno kratko u odnosu na sve druge ljude koji imaju realne smene od 8, 10, 12, čak i 14 sati. Mi imamo svirku koja treba da puca, gde ti treba da zabavljaš ljude, gde treba da se proda piće, gde su to tematske večeri. I suštinski ti si u obavezi da jedno 3, 3.5 sata budeš na brodu fokusiran na rad i na pripremu za taj isti rad, za izvođenje. Tokom dana si realno slobodan. Tako da smo mi maksimalno koristili da budemo slobodni, da obiđemo sve te divne predele gde smo bili i da živimo život da odredimo svoj posao najbolje moguće. Tu nije bilo zezanja, zato što mi smo se u Beogradu mnogo dobro spremili. Nama je uvek bio cilj da mi odemo odavde super spremni da bi nam na brodu bilo laganica. I tako je bilo stvarno i mi smo ono postavili da kažem neki neki nivo kako posao treba da se uradi, al znaš onda odeš uveče u kru bar i kao sad svi su nešto polumrtvi, umorni. Boli vas uvo kao, vi radite dva, tri sata. Mi smo se ono, pa šta da radim čoveče. Takva je priča, takva je situacija i ovaj tako da eto mi smo narednih osam ugovora uradili na brodu. Paralelno smo imali i poslove ovde i sve, ali nekako uz dobronamernost ljudi to smo nekako uspevali da peglamo dobro.

Ivan Minić: A kako izgleda sam raspored ono koliko vremena si na brodu, kolike su pauze između?

Tijana Ranđelović: Mi smo imali dugačke pauze jer smo to želeli, jer smo želeli da bend radi i u Srbiji. Tako da smo mi odlazili na dva, dva i po meseca na brod i nakon toga smo po jedno četiri, pet meseci bili u Srbiji, da bismo mogli i ovde da pokrenemo priču jer suštinski niko od nas, nas je osmoro bilo na na ovaj brodu u bendu, niko od nas nije imao ambiciju da ostane da kažem brodski muzičar, nego da se razvija i ovde da li u sferi muzike, ako mu je to primarno zanimanje, ili u nekoj drugoj sferi kao što je to slučaj kod mene i još nas par.

Ivan Minić: U, ili u više istovremeno i u sferi muzike i… 

Tijana Ranđelović: Pa dobro šta sad, vidi, ja ne znam šta nosi sutra. Stvarno.

POČECI LOGOPEDSKE KARIJERE

Ivan Minić: Dobro, hajde da se vratimo na tvoju struku. OK, faks je faks, ali kako izgleda osim tih praksi koje imate gde u suštini imate kontakt sa nekim stvarima, ali ste studenti koji tu ništa konkretno ne rade.

Tijana Ranđelović: Tako je. 

Ivan Minić: Kako izgleda ulazak u to kao posao? Prvo kako je tada bilo uopšte postavljeno kako se postaje logoped koji može da ima klijente, pacijente sa kojima radi, a drugo kao šta je na neki način najbolji put za nekog ko je mlad da uđe u u tu priču?

Tijana Ranđelović: Najbolji put mislim da je naći dobru praksu. Da je to najbitnije od svega. I mislim da mladi mlade kolege treba apsolutno i jedino tome da streme. Ono gde nastaje problem je što, pitao si kako je bilo tada. Kada smo mi završavali fakultet, znači pre jedno 15-ak godina, tada je bilo obavezno da ti godinu dana imaš pripravnički staž. Znači da sam nađeš instituciju gde ćeš da stičeš svoju praksu, gde nisi imao dinarčić, ništa, nego godinu dana džidžiš, gledaš, slušaš, učiš, odeš da polažeš državni ispit i tek tada možeš da budeš logoped. Danas, završiš poslednji ispit, ti si logoped koji otvara privatnu ordinaciju ili centar. Za mene je to nešto, ja na primer ne dozvoljavam i ne želim da moji stažisti i budući radnici budu neko ko nema iskustva. Ja ću im pružiti maksimalno ovaj maksimalnu obuku, ali da radiš sa tuđim detetom, a da ne znaš šta radiš, za mene je to totalno neprihvatljivo. Tako da nažalost danas je situacija takva, ali imam tu sreću da se uvek trudim da nađem neke ambiciozne i normalne osobe koje su spremne da da uče i da stiču znanje. 

Ivan Minić: Ono što se meni čini gledajući tvoj posao sa strane i kroz iskustva, iskustva nekih roditelja i dece koju koju poznajem i tako dalje, da ono što si i ti pomenula, da je svako dete priča za sebe i da je to jednostavno previše promenljivih koje mogu biti ovakve ili onakve i da je nemoguće napraviti nekakav šablon po kome se bilo šta radi i da zapravo u toj postavci stvari to prestaje da bude u klasičnom smislu veština kao što je nekakav zanat. I mnogo je više stvar osećaja. Naravno, stvar i iskustva i svega. Ako gledam to sa strane, meni to deluje kao neka fina umetnost u kojoj ako si zaista dobar, ti si i vrhunski zanatlija, ali nije dovoljno da budeš vrhunski zanatlija, nije dovoljno da znaš sve, moraš da osećaš stvari i da na osnovu osećaja upravljaš situacijom. Kako je tekao tvoj ulazak, upliv u tu celu priču? Kako si ti gradila taj osećaj?

Tijana Ranđelović: E to je, to je baš to je baš dobro pitanje, znaš, jer ti, ti prvih pet godina ja, ja ja poprilično imam samopouzdanja, ali u tih prvih pet godina zaista mogu da kažem da da si sluđen. Zašto? Zato što nemaš još uvek iskustva. Gledao si decu, znači jedno je kad ti gledaš kako neko radi sa detetom, a drugo je trenutak kada dete sedi ispred tebe ili pored tebe i ti u tih 50 minuta, sat vremena si apsolutno odgovoran da doneseš odluku šta ćeš reći, a kamoli uraditi, očekivati od tog deteta i šta ćeš mu ponuditi. Te borbe u prvih nekoliko godina, ta preznojavanja u smislu da li sam uradila šta je trebalo? Da li sam uradila najbolje moguće? Gde sam pogrešila? Šta sam propustila? To je, to je ja priznajem, meni je to bilo toliko izazovno. Ti imaš nečije dete ispred sebe. Znaš? Nije to vreća krompira. To je dete koje treba da ode kući sa nečim naučenim. Pritom to dete u tom trenutku na početku jako malo zna i trebaš mu za sve što imaš da mu daš. I za ponašanje, i za govor, i za motoriku, i za razumevanje, i za odnos sa roditeljima. Ti tim roditeljima treba da otvoriš jedan novi svet.

Ivan Minić: I dodao bih možda jednu stvar koja je isto mislim da je jako važna, koja je meni jedan od dominantnijih utisaka je nije samo tvoj zadatak da uradiš nešto dobro. Tvoj zadatak je da probaš da poništiš loše stvari koje su se desile, jer većina te dece i većina tih roditelja dolazi sa nekom vrstom trauma kroz koje je prošlo sa prethodnim lekarima, sa raznim stvarima kroz koje su prošli koje prosto nisu dale rezultat. To nije često, nije samo dete koje treba nešto da nauči, to je dete koje ne reaguje ni na šta ili ne sluša nikog ili ima vrlo je agresivno, vrlo je previše je živo i apsolutno je užasno komplikovano uopšte uspostaviti neko poverenje, uspostaviti nekakav autoritet, a na sve to imamo i roditelja koji ne kažem da je lako biti roditelj, ne znam kako je, jednog dana nadam se da ću saznati. Siguran sam da nije lako, al sam isto tako siguran da vrlo često ne pomažu.

Tijana Ranđelović: Da.

Ivan Minić: Dok se ne uspostavi poverenje.

Tijana Ranđelović: E upravo, e to je to. Iskustvo, dobra praksa, iskustvo, dobra praksa. Zašto? Zato što kad sedne porodica ispred tebe, kada se dešava taj prijem, taj prvi kontakt, ta procena takozvana, ja kažem prvo što uvek kažem roditeljima, meni je jasno da oni dolaze po stoti put negde da opet pričaju svoju životnu priču, to je jako teško. Ti svaki put trigeruješ te roditelje na neke stvari koje su njima jako teške. Znaš, trenutak gde oni uvek treba da se sete toga kada je njihovo dete dobilo dijagnozu, koja god ona bila. Ja uvek kažem roditeljima, znaš oni uvek pitaju je l’ da ponesemo papire, nalaze? Ne. Ponesite samo ako ima nekih neuroloških naznaka da mi sad tu vidimo gde su žarišta i šta se desilo. I uvek želim i uvek im ponudim da mi samo ispričaju ono što misle da treba da znam. Da ne idemo u, vidimo mi već po detetu da li treba da postavimo neko podpitanje. Vidiš ti i i da l’ ono gleda, i gde gleda, i šta dira, šta ga zanima, i kako se glasa, i da li se glasa, da li hoda, da li ne hoda. Šta mama radi kada se on oglasa. To je sve već dovoljno dobar reper. Al prođe toliko iskustva da ja kažem verujte mi kako ulaze kako zvone na vrata znam s kim imam posla. Zaista, nakon dobrog iskustva i nakon prođenih to to toliko dece, to su stotine dece koje su meni prošle kroz ruke jer sam bila pre svega i u državnoj praksi, i u privatnoj praksi, i u vrtićima, trudila sam se zaista da se muvam svuda. Dođe taj mir gde ne skače više želudac kada treba da odlučiš u toku tretmana šta ćeš da uradiš ili šta ćeš reći roditelju. Kad znaš iza čega stojiš i kad im daš to poverenje, onda sve može. 

Ivan Minić: Imamo neke sada već zajedničke prijatelje koji ovaj su mi ispričali svoje iskustvo koje je koje je neverovatno, ali hajde pošto to tu pričamo sad o periodu pre nekih više od 10 godina, kaži mi kroz to koje vrste iskustava si prošla i šta ti je koje od tih pozicija, institucija donela kao kao neku vrednost sa kojom danas ideš dalje. Jer to, većinom se ljudi u tom nekom mladom dobu opredele za jednu i ne gledaju da idu mnogo šire od toga. Mislim, da ne kažem da ljudi se trude maksimalno da što manje rade i da što manje izlaze iz okvira svoje ovaj zone komfora. Što je u redu al tako se ne postižu izuzetne stvari. A pošto smo do sad već uveliko videli da ste jedna luda žena, ovaj, hajmo malo da objasnimo ovaj šta kaže taj deo, jer u tom trenutku ti si prošla formalno sve što treba, ti si sunđer koji je spreman da upija i da nauči, ti si maksimalno motivisana i mnogo je bitno čemu ćeš zapravo biti izložena i šta ćeš dobiti i na koji način i koliko ćeš zapravo moći da to iskusiš i da da internalizuješ.

Tijana Ranđelović: Pa iskustva koja su mi se dešavala u tom smislu, hmm krenulo je tako što sam kažem, htela dobru praksu i nisam ja sad nešto bila previše upoznata, htela sam privatnu praksu. Da se odmah razumemo. Ja sam znala da sam ja lik za privatni posao. Državne institucije, državne institucije me zaista nisu zanimale još ni tada, a kamoli sada. Ovaj, uz dužno poštovanje pojedincima, zaista. Pa prosto tako je sad. Kažem uz dužno poštovanje pojedincima. Ovaj i ja samo sam sela jednog dana, dobila sam na, tad je bio Facebook aktuelan. Imala sam Facebook. Stiže mi kao poruka tamo da kao se održava neka obuka iz neke logopedske oblasti i metode u stvari. I ja pogledam kao ju, pritom interesantno je da ja u tom trenutku u svom životu imam 100 EUR u šteku. Da je to sve što ja imam. Da je moja kirija za naredni mesec u tom trenutku 150. Čuvam jednu devojčicu, od nje ću da zaradim 150, platiću kiriju, moji će malo da ulete. Aha, stotka, OK, dajem na tu edukaciju. Odlazim na tu edukaciju kod jednog našeg da kažem poznatog logopeda, savladavam to i saznajem da oni imaju jedno mesto za stažiranje. Ja odem do njih, dobar dan. Ja sam Tijana, vidim da imate jedno mesto. On meni tada kaže da, da, da kao imamo još jedno, evo tu je koleginica, ovaj ona je došla pre 15 dana. Ja kao super. Ja sad očekujem, sad će tu neko ispitivanje, pa CV, pa ništa. Kaže čovek, kad možete da počnete. Ja sad imam kako kad mogu da počnem čoveče, ovamo čuvam neko dete, hoću da počnem sutra. Ja sad kako njemu da kažem da ja ne mogu, znaš, da ja sad još imam neki uslov. Ali ja mu kažem iskreno, ko znate šta, ja čuvam tu jednu devojčicu, radim sa njom, rekoh od toga plaćam stan. Pošteno bi bilo rekoh da dam otkazni rok ako valja kod tih ljudi. Dobro, dobro, završi ti to pa dođi. Mesec dana prošlo, ja došla, ono stažerska knjižica, to je tad bilo obavezno. Knjižica i kreće mojih godinu dana ovaj staža, pripravničkog u privatnoj ordinaciji i nakon četiri meseca ja već, meni već dozvoljava ovaj tadašnji šef da da radim sa jednim dečakom koji u tom trenutku ima devet godina i zbog, on je jako bitan u mom životu jer su se od rada sa njim otvorila mnoga neka vrata. Taj dečak se zove Nemanja. On danas ima 19 godina i to je jedno divno malo, mislim veliko biće. Ovaj ja počinjem da radim sa njim, on ima devet godina u tom trenutku i ne govori. I ovaj krećemo mi tu da pravimo napredak, mama i tata ono super podrška, idemo zajedno sve. Oni su iz Novog Sada. Ja u tom trenutku, bio je već avgust 28. i ja dobijam poziv iz škole u Novom Sadu da dođem na mesec dana, ne, ne, pre toga sam nešto već išla na mesec dana da menjam neku ženu na porodiljskom. Kao to je bilo simpatično, kratko idemo kao OK. Državna škola, specijalna. 28. avgusta me zovu da dođem da radim. Ja kažem pa kao možete da dođete 1. septembra? Pa mislim kako da dođem prekosutra čoveče. Reko ja mogu 3. septembra da dođem kao to mogu. I ja se onako spakujem, pitam šefa, reko šta vi mislite, mislim rekoh ja bih da odem da vidim, znaš državna institucija proći će ti mnogo dece kroz ruke pred očima. I on kaže idi. Al kaže taman možeš sa ovim malim da radiš u Novom Sadu da oni ljudi ne bi putovali svakog dana čoveče. To je organizacija, to su pare. Vau, super. Kreće moj tamo život, ja tu. Sad šta je fora? Znaš, tu je bila jedna situacija koja je meni realno išla u korist, a to je znaš, završio se avgust, svi su raspodelili decu ko će s kim da radi. Deca koju niko nije hteo, to jest koje su bile zaista sa teškim problemima zapadnu meni. Ja srećna. Ja srećna, čoveče hajde da vidimo je l’ možemo nešto da napravimo, znaš. Dobijem ja stvarno masu dečice onako sa nekim ozbiljnim poteškoćama negovorenjem, bilo je tu i intelektualnih nekih stvarčica i tako dalje. I super kreće škola, ja tu gruvam. Naravno, mislim papira, papira. To je da ti se smuči život. Naš školski sistem, šta od tebe očekuje da ti na dnevnom nivou popišeš? To su takve budalaštine. Ode vreme umesto da radiš sa detetom. Znaš? To je meni ono uvek bilo. Dobro, bavila sam se ja i tim papirima koliko je trebalo i radila sam Nemanju, mi Nemanja super napredovao ono već počeo da priča. I zbog njega me je zadržao u školi. Kao u fazonu, ne, ne, ne kao to je to, on dete super napreduje. Ja počinjem i u školi da radim sa njim, igrom slučaja njegovi neki rođaci rade u toj školi i kao to je to kao, ne dajemo ti otkaz. Ja htela da dam otkaz, neće da mi daju otkaz. Ne mogu. Smučilo mi se. Ja sam toliko bila u toj školi da su samo su mi se smučili papiri. Hoću da radim čoveče. Upisala sam i master u međuvremenu, tada u Novom Sadu, ovaj na dramskim umetnostima. To je ovaj neka dramska pedagogija, primenjeno pozorište. Paralelno s tim završavala i onda sam dala otkaz više u školi jer to nije bila moja priča. Pokrenuli smo, u stvari paralelno sve vreme sam ja radila privatno u ogranku ove ordinacije iz Beograda i posle sam ostala još dve godine da radim privatno u Novom Sadu. Praktično nisam postojala u Beogradu. Jer sam ja već četiri godine u Novom Sadu i radim kao logoped i ubijam se od posla i subotom i nedeljom. Po 10, 11 sati. 

Ivan Minić: Skoro sam baš pričao sa sa sa jednom mamom koja ovaj razmatra neke aktivnosti koje koje su interesantne i kroz koje želi da promoviše neke ljude koji koji su dobri i koji koji kvalitetno rade. Ja joj kažem, možda zvuči glupo, ali ja koliko znam svi ljudi koji dobro rade su već sada prebukirani i apsolutno nemaju prostora ni za šta. Prosto se povremeno otvori kada neko dete završi.

Tijana Ranđelović: Da, da. Ili odustane na kraju krajeva, da.

Ivan Minić: Od, ali generalno prostora nema. Nije neka situacija sad ćemo promovisati da probamo da napunimo nekome kalendar, kalendar je već prepun. I znaš dosta često, mislim ne znam kako je kod tebe, ali dosta često i kada se završi i uprazni neko mesto, ljudi ostave da bude upražnjeno da bi malo prodisali jer je tempo neizdrživ. Ovaj i i to je prosto utisak za sve te neke fine stvari koje neko treba da radi ako je nisu jednostavno, da li da je u pitanju moler ili da je u pitanju neko ko je lekar ili terapeut ili defektolog, logoped. Sve su stvari koje su u deficitu. A naročito su u deficitu kada su u pitanju ljudi koji nešto znaju i kojima je stalo i koji su investirani u to sve.

Tijana Ranđelović: Slažem se, da.

Ivan Minić: Mislim mora mnogo stvari da se poklopi. Nije samo da znaju, mora da im bude stalo.

Tijana Ranđelović: Da, da, da.

Ivan Minić: A i moraju da budu vrlo često dovoljno rano na svom putu u tome jer u nekom trenutku te spali ako se ne čuvaš dovoljno.

Tijana Ranđelović: Tačno.

Ivan Minić: Ovaj i tako. Mislim ja dosta promišljam o tome kao što vidiš.

Tijana Ranđelović: Ali pazi, apsolutno neophodno za današnje vreme razmišljati o svemu tome.

KOVID, GUBITAK OCA I NOVI POČETAK

Ivan Minić: Uh, šta dalje sa tvojom pričom? Dakle, OK imaš brod, imaš to da si u struci koliko god možeš i kada god možeš. I onda dolazi Covid.

Tijana Ranđelović: Da, dolazi Covid. Dolazi Covid, mi završavamo sa brodom. Pre to, baš bukvalno se vraćamo sa broda i Covid kreće. Nama super, znaš, imamo lovu, došli iz broda, sve je OK. Ja završavam sa Novim Sadom u svakom smislu, jer ja sam bila u fazonu, ja više ne mogu. Desilo mi se to da sam imala dva udesa čak, ovaj dok sam toliko intenzivno radila, da jedan totalno ne mojom krivicom, drugi totalno mojom krivicom. Hvala Bogu, svi smo bili dobro, ali ja sam u 11:00 ujutru imala blackout kad treba da budem najodmornija, ja sam na semaforu bila premorena. Meni je pala glava i ja sam zgazila gas i udarila čoveka ispred sebe. I bila u fazonu, to je to. Ja završavam sa ovim tempom. Paralelno u nekom trenutku sam i u Apatinu počela da radim privatno paralelno sa tim. To je bila, da, to je bio kao utorak i to je bilo na putu za Apatin. I kao ne. Ja sečem sve, odlazim u Novi Sad sredom da održavam, to jest da završim te neke terapijske procese koje sam počela sa pojedinom decom, nalazim adekvatnu zamenu, moja koleginica i dan danas radi u Novom Sadu, vrhunski je logoped, preponosna sam na nju. Znači sve, sve, svi ostaju podmireni. Ništa nismo ostavili kao zapušteno. Ja se vraćam u Beograd i odlučujem da sada u Beogradu krenem od nule. Mislim u Beogradu zaista niko ne zna za mene kao logopeda. I kreće Covid. Kreće Covid, ja ono OK, idem na posao, gledam kao opet od nule, ja gledam sad moju stariju koleginicu šta ona radi, gledam to tu njenu dečicu. I zatvaraju se granice, zatvaraju se sve i meni se dešava da jedan pacijent koji je došao iz Nemačke, naši su ljudi ali žive tamo, dečak od 12 godina koji ne govori, ovaj ostaje u Srbiji i ja kao i oni ljudi znaš kao tu smo, nema nazad, ne možemo da idemo kući. Ja sam u fazonu, a ono dolazi onaj lockdown, ništa. Ja kažem ja ću da radim. Šta sad da sedim kod kuće ceo dan? Ja ono svaki dan malo bajs, odem, odradim taj jednu tu terapiju i vratim se i stvarno moj Danilo tad za tih, za ta dva, tri meseca super napredovao. Meni nije bilo dosadno, ja sam imala šta da radim, nisam sedela baš kod kuće ceo dan. Međutim, OK, posle sad završila se korona, tu već svi krećemo da radimo, super sve. I ja u jednom trenutku, u stvari pre posla meni umire tata, pre tri godine sada već. To je za mene, to je uh. To mi je baš bio težak period života i kažem, ne znam kako se to i kada leči i da li se leči, ali to je to je onako moj drugi veliki gubitak ovaj sa kojim sa kojim živim. I tata više nema. Ja, ja se malo ono dižem iz pepela, nastavljam sa svojim životom. Hvala Bogu, imam podršku svojih najdivnijih ljudi oko sebe, svoje mame, svog dragog, svojih prijatelja, ovaj kolega, kakve to je sve bilo da kažem uz njih naj, najlakše moguće za podneti. Ja odlučujem da dajem otkaz. Ne mogu više. Ne mogu čoveče, mislim kao nešto, samo ne mogu više na taj način. I tada, sad u tom trenutku ja već 10 godina kako se ja bavim logopedijom i kako radim u istom, na istom mestu, u istoj ordinaciji. I jednostavno kao i sve drugo prethodno, bez ikakvih loših namera ili bilo čega, ja odlučujem da ja želim da radim sama. I ja saopštim ovaj svojim šefovima tada da ja želim da dam otkaz, da ja hoću da se upustim u neke svoje cipele, da plovim svojim brodom. I ovaj OK, verujem da njima to negde nije baš prijatno palo, ali tako je kako je, mislim kao idemo dalje, svi na svoju stranu. Tu sam nažalost u nekom trenutku pred moj sam odlazak, bukvalno dva dana pred odlazak dešava i neki neprijatni sukob, da tako kažem, ne interesan, nego jednostavno između nas i to bude razlog zašto i preo, u stvari jedna moja koleginica je već rešila da ide sa mnom, druga odmah za njom, ali s obzirom da se desila neka vrsta neprijatnosti, odlučuje i treća koleginica, moja najstarija koleginica s kojom najduže radim u stvari odlučuju da pređu kod mene na posao, kod mene da rade, a ja sam stvarno htela da radim sama. Mislim kao, nisam uopšte bila u fazonu kao e hoćeš ti da ti i ja, znaš. Ne. Stvarno sam htela svoju priču na svoj način. Ja u tom trenutku imam mesec dana čoveče da ja opremim, da nađem prostor za četiri radnika. Ludilo. Ludilo. Znači moja glava mesec dana haosa. Na sve to, šta je bitno i lepo da kažem, prezahvalna sam, stvarno. Pričali smo malopre o poverenju roditelja. 80% dece krene za svojim terapeutom. Deca i roditelji se ne vezuju za zidove, vezuju se za poverenje i za osobu. Hvala im na tome, bez njih stvarno ništa ne bih sad uspela. Ovaj i to je to, evo godinu i po dana kasnije moje drage divne koleginice ja guramo našu priču.

POVERENJE, GRANICE I DISCIPLINA 

Ivan Minić: Posao kojim se baviš, odnosno jedan od dva posla kojima se baviš jer moram vraćati na to jer s tobom kafa da se popije je generalno jedan tetris sa kalendarima.

Tijana Ranđelović: Ali uspešan.

Ivan Minić: Jeste uspešan, nego kad treba da se ukrste tvoj i moj kalendar to je dosta komplikovano.

Tijana Ranđelović: E pa to je to, da, da.

Ivan Minić: To baš ono nema ono, nema ni jedno slobodna tačka. Ovaj, ali posao kojim se baviš kao što smo i rekli negde jeste vrlo specifičan, taj odnos je vrlo ličan, taj odnos je često vrlo dugotrajan i taj odnos je takav da na početku podrazumeva veliku investiciju ličnu u u u u izgradnju poverenja, izgradnju svega. Jedan od razloga zašto sam ovaj hteo da da pričamo i da snimimo ovo pored činjenice da ti voliš sebe da komplikuješ život, što je u principu nešto što te kvalifikuje za ove razgovore jeste i upravo to da i u mom okruženju, a čini mi se da je i šire gledano imamo sve više primera dece koji imaju neku vrstu ili razvojnog problema ili smetnji.

Tijana Ranđelović: Tako je.

Ivan Minić: Sve su manje, manje učestali slučajevi gde ono dete se rodi, ti ga manje više pustiš i sve bude super i super škola i super sve i nema potrebe ni za kakvim krupnim intervencijama. I ponašanje dece se menja i okruženje u kome deca rasta se menja, količina senzacija se menja, način na koji se taj mozak razvija se menja. Voleo bih da pričamo i kroz neke primere sa čime si se susretala, šta si kroz upoznavanje saznala. Ovaj i šta su prosto neka ponašanja koja kroz koja mi nesvesno pravimo probleme svoje dece. Mislim jedno od ponašanja je vrlo poznato, a to je tutneš detetu telefon ili tablet i sve bude super do jednog trenutka kad prestane da bude sve super. Ja kao neko ko je obožavao da drnda gameboy, i računare i sve ostalo nemam tu nešto mnogo pravo da se žalim, al to nije bilo kad sam imao dve godine, to je bilo kad sam imao osam godina. Do tad sam već i trčao i skakao i sve ostalo i nisam ja manje trčao i skakao zbog ovoga. Ja sam manje učio. Jer nije bilo potrebe. Ovaj, ali to prosto teže je mnogo biti roditelj, čini mi se. Previše je stresa, previše je distrakcija, previše je svega, ali kako da ne napravimo baš one najkrupnije greške koje posle mnogo teže popraviti.

Tijana Ranđelović: Prvo moram da istaknem da ću pričati isključivo kao logoped. Ne želim da zalazim, zaista niti da dajem sebi za pravo da zalazim u bilo koju drugu struku. Znači mnogo mnogo kolega, inter disciplinaran je tim koji se bavi našom decom. Znači tu su psihijatri, psiholozi, pedagozi, defektolozi, masa masa nekih ljudi i svako ima svoj pogled, svoj pravac gledanja na stvari. Ja ću se držati isključivo logopetskog i ljudskog. Zašto kažem ljudskog? Kažem ja još uvek nisam roditelj i ne želim da ulazim u ulogu roditelja. Želim samo da se trudim da ih maksimalno razumem. Zašto? Zato što ja ako uđem u njihovu ulogu, ja ću onda raditi isto što i oni. Ja treba da im dam potpuno drugi primer. Ja mislim da kao što si naveo ono što ja vidim u praksi imamo dva velika problema u današnjici. Opet kažem, jako je bitno, neko će ovo slušati pa će sad da kaže jao vidi kao oni rešavaju, ne. Postoje jako teške genetske malformacije, postoje cerebralne paralize u dijapazonu oblika i težina. To su neke stvari s kojima se rađaš i tu imamo potpuno drugačiju vrstu terapije. Ono što takođe na primer u današnje vreme postoji što si sam rekao jeste da danas mozak i te sinapse i te hemijske reakcije su drugačije i stimulisane i prestimulisane. Tu imamo strašan problem s tim telefonima. A ne znamo da li se dete rodilo sa podlogom. To ne znam da l’ neko može da dokaže kad sad već, znate dolaze roditelji kažu oni ima tri, četiri, pet, šest godina, ne govori, sve je bilo u redu. Ne znam da l’ mogu da kažem da je sve bilo u redu jer kad se dete rodilo nismo mu snimili tad glavu po uradili reviziju na godinu dana. Znači jako pažljivo moramo da pričamo o svemu tome. Ali ono što sigurno smem da potpišem i ruku da dam je da trenutak kada telefon ili tablet dođu u vidokrug i u auditivni krug deteta da mi tu uvodimo dete u prvi krug pakla. Zaista odgovorno tvrdim. Zašto? Kažu neki roditelji pa znate kaže al on nije gledao televizor, on to je samo bilo upaljeno tu. Da čoveče ali on se igra a satima iza neki zvukovi, neke neka ludila i naravno njemu to ulazi, ulazi i nakon tri godine to dete kreće da ili kad su bile Noblice reklama, ne znam da l’ se sećaš toga.

Ivan Minić: Kako ne.

Tijana Ranđelović: Dete mi progovara sa pet godina, super progovara i kreće Noblice, Noblice, pazi nije pričao pet godina. Pa da al probušili smo rupe i krenulo je da curi ono što je bio sadržaj koji je ulazio u uši. Tako da mislim da uopšte nije zafrkancija jer baš po primerima dece koje progovaraju zaista mogu da tvrdim šta tada izlazi. Izlaze pesmice, izlaze to to mislim to to što ide uz pesmice ti cvrkuti, ti ta coktanja, pucanja, to sve ritmički što je dobro organizovano što je sve u desnoj hemisferi koja je tada prestimulisana kreće da da da curi napolje kroz kanal koji se konačno otvorio. I druga izuzetno bitna stvar, granice. Granice. Nama je danas u današnjem vremenu reći detetu ne postalo najveći neprijatelj. Što smatram da je isto jako velika greška. Deca ne znaju šta smeju i šta ne smeju jer sve smeju. Ja kad mi dete dođe kad udari mamu predamnom jer mu mama nešto nije dala, ja odmah radim sa mamom. Ja kažem mamu si predamnom udario sad i nikad više. I to se zaista više ne desi. Zato što učim mamu kako da postupa sa tim i kako da postavi granice. Logopedija nije samo govor i jezik. Logopedija je sve. Jer da bi dete mogao da sjatiš na stolicu, pripremiš za školu i radiš sa njim, dobiješ njegovu pažnju ti moraš i da sprovodiš neku vrstu discipline. A disciplina u kod nas u Srba je znaš uvek ono kao to mora da bude, ne. Disciplina je granica, ne. I ako ja tebi kažem da zaista ne smeš da prospeš ovu čašu, ti to zaista ne smeš. E sad kako doći do discipline? Na tome se dugo dugo radi, al kad imaš s kim da radiš onda se sve postigne. Kad su roditelji raspoloženi i otvoreni. 

Ivan Minić: Mislim da tu postoji taj jedan problem, činjenica da postoje mediji, što nije uvek dobro, nekad jeste, nekad nije, možda ne treba svi mediji da postoje, pa sad ta selekcija koji treba, koji ne treba, isto je vrlo problematična. Ali hoću da kažem, postoje mediji, ima ih užasno mnogo i samim tim skoro da ne postoje nikakvi kriterijumi ni šta će se pojaviti u tim medijima, ko će dobiti prostor i sve ostalo. Kad smo odrastali, postojalo je, neću da kažem da su postojala tri kanala, postojalo je ipak malo više, ali imao si dva i po kanala na kojima je bilo svaki dan mesta za obrazovni program. To je ono što više ne postoji. Ali imao si hiljadu nekih stvari koje su svima nama omogućile da znamo gomilu nečega i da neke ljude, što posle kada oni postanu političari bude traumatično, da neke ljude zapamtiš kao neke divne autoritete u nekim oblastima. Pa sad to što neko zna antičku Grčku, verovatno možda nije dobar pokazatelj da u današnje doba može nešto da doprinese, ali nema veze. Mi smo stvarno kao klinci znali ko su neki autoriteti u raznim oblastima. Sada autoritet postaje vrlo često osoba koja najviše galami, a vrlo često osoba koja najviše galami privlači i najviše ljudi na društvenim mrežama, polariše ih, ali opet ima uvek pola koji prate, pola koji hejtuju i tako dalje. I mislim da je, iako si rekla da to nije u tvom delokrugu posla, mislim da možda nije loše da prokomentarišemo, mislim da su i roditelji zbunjeni time šta treba da rade, šta ne treba da rade, šta ne smeju da rade. 

Tijana Ranđelović: Apsolutno, da. 

Ivan Minić: Jedna stvar je postaviti granicu i reći ne. I šta radiš kada dete uradi nešto? To je pitanje. Jer kao, nije pitanje postaviti granicu. Okej, svako će da postavi granicu, ali neće uspeti da održi tu granicu, neće uspeti da odbrani tu granicu jer ne zna kako to da uradi. 

Tijana Ranđelović: Šta bih ja sad sve tebi ispričala, čoveče! Kreni. Da, da. Možda i nabacam, ali toliko je široka tema. Interesantno je koliko u stvari danas, okej, pogotovo kada dete ima problem, tvoje dete kada ima problem, ti ne znaš. Ti znaš samo ono što ti mi nešto govorimo, nešto tamo što čačkaš, guglaš, nažalost, i tako dalje. Nažalost, i mi svašta pričamo, iskreno ti kažem. Znaš, i ja i moje kolege, i naše kolege i tako dalje. Mi ne znamo koliko je to dete u tom trenutku razumno. U stvari više roditelj ne zna. Mi to i procenimo do neke mere. Koliko su moji mali drugari spremni da manipulišu? To je jedno ludilo. To je pokvareno. Ja se uvek šalim, ali ja sam jako bliska sa roditeljima s kojima radim i ulazimo kasnije u neke opuštenije odnose i sve da bismo postigli najviše što možemo, jer ja zaista poznajem iste ljude, ti ljudi mene zovu general, to sam ti nedavno rekla, to su divni ljudi, ali oni su dozvolili sebi da mi veruju i da stvarno napravimo čudo. Zašto? Zato što sam stvarno morala da im objasnim da njihovom sinu treba promena discipline, ali ta disciplina nije da ti to dete biješ, ni da ti to dete pustiš, da ono slomi čašu i da se iseče. Mislim, mi smo otišli u neke krajnosti, čoveče. Zašto je strašno detetu reći da nešto ne sme? Ali on to stvarno ne sme. Pa znate, kažu, on se frustrira. Dobro, pa majku mu, pa i ja sam se silno frustrirala u životu, ali neke frustracije te izvode iz zone komfora gde nastaje znanje, iskustvo. Ne znam da li se slažeš, ali kako bih rekla, ni ispiti se ne polažu tako što sedim i mazim knjigu i mama mi kaže, jao pa si, ne, ući će to u glavu. Nije, nego se iznerviram 200.000 puta što nešto ne mogu da zapamtim, što mi nije jasno. I onda tek ta frustracija dok ti odgovaraš na ispitu. Ne razumeš zašto, gde smo mi prebacili da mora da bude krajnost, ne može da bude jedno dosledno ne, a možeš super, upali kad odeš u kontru kad vidiš da je dete toliko rešilo da uradi nešto, ja mu kažem dobro hajde uradi pa da idemo dalje. On me gleda, on se tad blokira, masa dece koja imaju takav karakter tu se sve završilo. Zašto? Pa zato što je on hteo da ja sad njemu vičem ne, a da on bude u centru pažnje, da se mi tu natežemo oko te neke gluposti. A ja sam u fazonu dobro, hajde, završi pa da idemo dalje. Verujte mi, u 50% slučajeva upali. Naravno, onog trenutka kada si postavio odnos sa detetom.

Ivan Minić: Šta se dešava u onih drugih 50%?

Tijana Ranđelović: Pa svašta. Svašta. Znaš? Ja sam evo imala, rekao si da mogu da navedem i neki primer, evo neka bude najsvežiji. Primim sad dvoje isto divnih ljudi stvarno. Ovaj. I kaže, on sad vidiš ti dete pet godina ono ne može da se sjati. Šašav, šašav. Trči, čigrica. Ma ja ne mogu da pričam s njima čoveče. Ne mogu da dođem do reči. Ja koja ovoliko mogu da pričam. I ja u jednom trenutku, pustim ga, a mama i sad roditeljima bude neprijatno. Oni bi da pokaže dete najbolje u tom trenutku. A on pokaže sve suprotno. Znaš? On visi naglavačke, on je nešto prosuo, on je nešto oborio, počupao sve. Samo zato što oni treba pet minuta sa mnom da razgovaraju, a ne da gledaju u njega. Ja kuliram, slušam, slušam, slušam, slušam, slušam i vidim ga šta radi. I u jednom trenutku ja to svoje čuveno generalsko ne. A on se ovako skamenio jadan, gleda me, seo na stolicu, a mama i tata se polomiše da ga umire. Gleda mene mama i kaže, ja odma kažem pa njemu to treba. Pa ja kažem da, vaše ne nije bilo dosledno. Bojali ste se svog ne. Moje je dosledno i on je probao to još dva, tri puta da uradi. Ja sam rekla hajde. Hajde. Ja on me gleda. Znaš, to je jedna fenomenalna igra. Mislim deca, mislim da malo nipodaštavamo dečiju inteligenciju u današnje vreme.

Ivan Minić: Sve vreme to što opisuješ meni deluje kao kad gledaš mačku i kažeš joj nemoj da srušiš čašu i ona te gleda i sruši.

Tijana Ranđelović: Pazi imam mačku. Znači sve znam. Znači to je to. I ona i ti si u fazonu, dobro jesi sad srušila, jesam. To je to, završili smo. Znaš, mislim dijapazon je ludilo. Dijapazon gde možemo da da interveniramo. Ja mislim da ja nemam društvene mreže, o tome smo pričali ti i ja. Ja imam samo svoj lični Instagram, nemam nigde ne promovišem svoj centar. Zato što mi je, jako sam ponosna da i dalje negde mogu da radim isključivo na preporuku. I ja negde verujem da ljudi kad preporučuju, znaš ono to je kao kod zubara, kad ideš kad ti on kaže e znaš brate kod njega boli, on nema osećaj ili kažeš baš je nežan. Ja negde verujem da roditelji koji dolaze kod mene odmah objasne drugim roditeljima kakvi smo mi, kakva sam ja. Znaš kao znaju se pravila. I prosto ljudi odmah negde po senzibilitetu verovatno i procene da možda to nije priča za njih. Ima logopeda koji su super nežni, koriste te neke da kažem laganije tehnike za rad i svako od nas ima neku svoju, neki svoj reon koji pokriva i način na koji radimo. I to super. Meni je super da kod mene znaju kod koga su došli, a opet veruj mi na kraju mogu odgovorno da tvrdim da mene moja deca obožavaju i mene i svakog mog terapeuta koji radi tu. Jer to što ti daš tom detetu, kad ono od tebe počne da dobija veštine i znanje, ono bre postane jedan čičak, jedan mali krpelj koji se stalno nešto kači za tebe jer tebi toliko počinje da veruje da to postaje jedan magijski proces. 

KAKO IZGLEDA TERAPIJSKI PROCES 

Ivan Minić: A kako počinje taj proces? Daj mi neki primer.

Tijana Ranđelović: Kakvo iskustvo želiš?

Ivan Minić: Neko ko je ne je malo više uobičajeno, neko ko se češće javlja.

Tijana Ranđelović: Mhm.

Ivan Minić: To je masovnije.

Tijana Ranđelović: da kažem te dece koja ne govori, koja dođe kod nas negde između treće i pete, da kažem to je najčešće. Jer oni do tad prođu stvarno masu nekih logopedskih tehnika, centara. To su ti suplementacije, to su snimanja, to su dijete. Mislim stvarno ti roditelji prođu svašta. Ja ne kažem da to ne radi, da me ne shvatiš pogrešno i bilo ko drugi. Radi za neke stvari. Ne radi sve za sve. Znaš, nekad zagrejana stolica na pravi način jedino radi stvari. I onda jako samo taj prvi deo je jako težak, znaš. Taj deo dok roditelj shvati kod mene 80% roditelja sedi na terapijama. To je isto vrlo specifično. U masi institucija naših to nije praksa i slažem se, razumem donekle da dete sa ima drugačije se ponaša kad mu je roditelj tu, znaš. Beži od te svoje sitne rupe koje su mu super zona komfora i ne dozvoljava meni da postavim svoj način rada. Ja nekad kad procenim da su roditelji da kažem blagi u tom smislu da mi treba više vremena da dobijem dete, ja zamolim e hajde ovih prvih pet dana da budemo nas dvoje sami. Ja tu s njim odmah postavim pravila igre i tako i bude, znaš. I onda roditelji stvarno sede, kod mene su roditelji uvek uključeni u tretman. Jao, evo desio se jedan jedan mališa, jedno divno dete. Dečak ima cerebralnu paralizu. Još uvek ne hoda samostalno, sada već može da sedi. To je jedno prelepo dete. Moj drugar Bogdan, s ponosom ću reći ime. I on je počeo da dolazi kod mene pa pre nepune godinu dana. Godinu i nešto. Čak se nismo ni viđali svakodnevno ovaj putuju oni, ima on još troje braće i sestara. Mislim divna je to jedna porodica. Dete kome je rečeno da nikad neće progovoriti jer ima takav oblik cerebralne paralize. Mama naravno uliva nadu i čuje od jedne druge mame ili od mog kolege, nisam sigurna. Pa rek’o hajde da probamo. Ti vidiš bre u tim očima da je on pametan. Ti vidiš da ćemo mi moći da napravimo nešto. I meni ono izazov. Ovaj mi počnemo da radimo i sad radimo mi jedno pa jedno dva, tri meseca. Ne dešava se ništa. Znači u smislu on samo nešto počinje da se glasa i tek tad kapira da ima usta i govorni aparat. I nakon tri i po meseca bukvalno se samo dešava taj klik. A sve vreme u ta tri meseca gde je on vrištao prethodno idući na bilo kakve terapije jer na kraju krajeva i boli ga čoveče. On te noge mora da vežba svaki dan. On te rukice mora da ojačava. To nije prijatno, al’ mora. Nema poverenja. Neprijatno mu je. Naravno on se tu drndao i vrištao svaki put kad je kod mene dolazio, ali ja sam to kulirala i upirala u svoje. I ja moram da idem preko te njegove tvrdoglavosti da bih mu pokazala da imam šta da mu dam. Ja moram da budem tvrdoglavija.

Ivan Minić: Što ti nije problem.

Tijana Ranđelović: Nije, nije, to nije mi problem i mislim da je tvrdoglavost jako bitna za našu struku. Ovaj. I ja sam zaista da kažem upirala u taj svoj cilj. Al moraš da znaš, moraš da znaš šta ti je cilj. Ka čemu ideš. To uvek govorim i svojim mlađim kolegama. Moraš da znaš šta hoćeš da postigneš sa ovim što radiš. I zaista nakon tri i po meseca, on je već mene posle mesec dana potpuno svario da kažem. Ja sam njemu postala rame za za druženje, za plakanje, za sreću. Tu nastaje ta ljubav. Kad on počinje da uviđa da se tu stvarno nešto dešava. Jer je to poverenje. Moj Bogdan danas govori toliko da ne zaklapa usta. To je čudo jedno. Imamo i snimke. To su sad takve radosti. To je dete koje kad dođe, mi se silno sad ispričamo. Da opet da ne bude da sad ja pričam neke izmišljene priče. Mi imamo još mnogo da radimo na jeziku. Govor je tu, ali mi imamo sad da gradimo gramatiku, postavljanje pitanja, odgovaranje na pitanja i tako dalje. Mi sve to radimo.

Ivan Minić: Ali funkcionalno…

Tijana Ranđelović: To moje dete dođe i kaže dobar dan. Kako se ja zovem? Tijana. Gde si došao? Kod Tijane. A, knjigu, knjigu. Odmah je to daj mi knjigu. Neće on meni reći Tijana, molim te daj mi knjigu, ali knjigu, daj knjigu svima dovoljno.

Ivan Minić: Za početak.

Tijana Ranđelović: Za početak. Zamisli tu mamu i zamisli tu porodicu. To to je radost sad na sve strane. E tu je magija. Jer je ta mama zaista to je jedna divna žena, jedna krhka žena. Ali ona je dozvolila sebi da mi veruje. Znaš. 

KAKO SE STIMULIŠE GOVOR

Ivan Minić: Kad kažeš da moraš da znaš šta želiš da postigneš.

Tijana Ranđelović: Mhm.

Ivan Minić: To negde u mojoj inženjerskoj glavi implicira da moraš da znaš i šta je problem.

Tijana Ranđelović: Mhm.

Ivan Minić: Uh Šta je problem? Jer ako postoji rešenje i ako je to nekakav proces kroz koji treba da prođeš, koraci kroz koje treba da prođeš koji su negde ti znaš koji će biti, ali će tu biti mnogo fine tuneovanja kroz kroz ceo taj proces. Šta su zapravo najčešći problemi i kako se pristupa? Šta je to što ti radiš sa decom?

Tijana Ranđelović: Neću da dam sebi za pravo da pričam o mozgu previše. Ali ono što se dešava je da o neurološkoj. Mislila sam sa strane neurologije, nisam se lepo izrazila, da. Ovaj Ono što se dešava je dođu roditelji i kažu ti sve je bilo u redu, on ne govori. Opet kažem ograđujem se, ne pričam o cerebralnom oštećenju koje postoji, ne pričam o genetici koja postoji. Pričamo o današnjoj većini dece, on ne govori, mi došli, sve je oduvek bilo u redu. Od porođaja pa na dalje. Šta se desilo? Ja samo mogu na osnovu iskustva da kažem da sam sigurna da se hemija u mozgu potpuno pomutila, da sinapse su totalno razludele od prvo telefona i od pogrešne vrste vizuelnih i auditivnih stimulusa koji nisu našli svoje pravo mesto. Dete treba da bude pothranjeno govorom. Pre svega svoje majke, svojih roditelja, svojih staratelja, ko god to da jeste. Govor, govor, priča. To je leva hemisfera mozga. To hoću da kažem. Jer stalno pričamo o tome kako će muzika da probudi jezik i da pomogne. Hoće, ali znate kad? Kad dete progovori. 

Ivan Minić: Kad je to nadgradnja.

Tijana Ranđelović: Kad je to nadgradnja. Čast izuzecima. Opet kažem, postoje različite patologije. Ne nećemo da da da udarimo crtu. Ali za decu koja imaju ovu ove vrste promena i ovu lošu stimulaciju, neće pesmica da mu pomogne da progovori. Pesmica će da nas ubije u pojam kad bude progovorio pa kad ne bude prestajao da je peva, znaš. Jer se ona skupljala tu gde je radilo. To je desna hemisfera. Desna hemisfera je za muziku, za kreativu, za te prozodijske elemente govora, ritam, tempo i tako dalje. Leva hemisfera govor. Čista motorna motorika govora. I i razumevanje govora. To nije podsticano.

Ivan Minić: Znači to je motorni problem.

Tijana Ranđelović: I s hemijski, motorni bi. Kažem, neću da mislim da samo nije stimulisano na pravi način. A ne znamo da li je postojala podloga. I neću o tome da pričam. Ne smem.

Ivan Minić: A kako probudiš nešto što je uspavalo?

Tijana Ranđelović: E pa znaš kako. Ja ja sa ovih 10 prstiju. Ovaj. Da. Da, da, zaista. Mislim ne koristim nikakve alatke logopedske. Nikakve sonde, nikakve te dodatke. Ja koristim ruke. Ovaj. Zašto koristim ruke? Pa zato što metoda kojom se bavim i jeste ta da stimuliše preko preko da organe oralne muskulature, preko jezika, preko obraza, preko usana, preko nosa. Sve to je inervisano nekim nervima i ide u mozak, je l’? I sad kad nešto ne radi i ne koristiš, pa naravno da ta sprega ni ne radi. Malo se uspavala. Možda ne radi uopšte. I sad kad ti 10 puta, 50, 150 zavisi koliko kome treba, namestiš neko o i stimulišeš te obraze i sve to, ona će početi da radi. To će početi ti impulsi da idu ka tom mozgu i tu će zaista početi nešto da se da se pomera, da da se buši. Kad detetu zapušiš nos, ono će prvo da krene kroz usta. Pa zašto? Pa zato što oni ne znaju ni da dišu adekvatno jer ne postoji govorni ekspirijum. Ne postoji nešto, znaš, mi sad kad govorimo mi izdišemo, je l’? Pevači kad pevaju, glumci i tako dalje. Kod njih to ne postoji. Ne rade strukture jer nisu korišćene.

Ivan Minić: Mhm.

Tijana Ranđelović: Stimulacija sa ovih 10 prstiju. Milina. Znaš kako je simpatično kad deca u nekom trenutku kad još nisu sa kad kad nismo još došli do toga da postoji inicijacija, da oni sami, znaš, ti sad njemu namestiš mama, mama i sad mu nameštaš to mama dok on ne stvori tu motornu šemu za izgovor te reči. Koliko je smešno kad ne kapiraju da mogu i bez svoje ruke pa stanu ovako, mama, znaš sami sa sobom. I onda moje kolege logopedi ono javljaju e je l’ ovaj mališa ide kod tebe kao pipka se dok dok priča. Znaš tako da. To je motorika i podsticanje. Podsticanje neurologije. Podsticanje neurologije kroz naše mišiće.

Ivan Minić: Znam primere da kažem dece koja su išla da popravljaju izgovor nekih reči i tako dalje. To je ono gomila obično dosadnih vežbi koje dobiju.

Tijana Ranđelović: Ja uvek.

Ivan Minić: Verujem da te vežbe isto tako mogu da se smisle da ne budu dosadne, ali OK.

Tijana Ranđelović: Mogu, mogu donekle da.

Ivan Minić: Ali to to su mnogo manji problemi jer to je samo opet to fino podešavanje nekih stvari. Da ne kotrlja r, l, da rešava neke od tih problema. Ovaj, zato mi jeste posebno interesantno to kad ovde imaš sve funkcionalno. Samo treba da provežbaš neke stvari i da naučiš kao što ne znam ako odlučiš da se baviš glumom ili pevanjem i nešto, imaš gomilu onih vežbi koje ti pomažu da koristiš svoj govorni aparat na pravi način, da imaš dobru dikciju i tako dalje. Mislim ljudi koji su radili na televiziji kada su mi pričali ili rade i dalje, kada su mi pričali kako je to izgledalo učiti dikciju. To isto deluje užasno dosadno, ali onda kada čuješ kako oni pričaju to je savršeno i to je uživanje.

Tijana Ranđelović: Išla sam i na časove dikcije, da ono eto. Nisam ti to rekla.

Ivan Minić: Nije da se ne vidi i ne čuje.

Tijana Ranđelović: Ovaj jo hvala.

Ivan Minić: Ali suština negde jeste da kao to su sve mnogo lakši procesi. Nekada po mom mišljenju nažalost prečesto i to ostane nerešeno pa imaš odraslog čoveka koji ne ume da izgovori neka slova što Hajde sad da da ne ne mračim, ali meni to dosta govori o porodici i o toj osobi. Ovaj.

Tijana Ranđelović: Ja ću ovde sad…

Ivan Minić: Ja vas Maksus.

Tijana Ranđelović: Ovaj…

Ivan Minić: To je poznato, to je ljudima poznato od ranije, tako da neće niko nikakav problem. Ali ovde je baš to upravo zanimljivo zato što naravno da nije to baš bukvalno tako, ali i ali malo i jeste. Ti ni iz čega treba da napraviš nešto.

Tijana Ranđelović: Hm.

STRPLJENJE I ISKRENOST PREMA RODITELJIMA

Ivan Minić: I taj proces u kome ti kažeš tri meseca se nije desilo ništa. Ti znaš da se desilo nešto, ali se nije desilo dovoljno da i oni to možda primete, osete i tako dalje. Kako kako u radu i sa decom i sa roditeljima održiš entuzijazam?

Tijana Ranđelović: Pa znaš šta? Pa znaš šta, ja znam da će se nešto desiti. Definitivno. Ako mislim da neće ja ja neću raditi. Ako procenim da ne mogu da pomognem, ja neću raditi. I mislim da je to najkorektniji mogući pristup.

Ivan Minić: I šta je onda tvoja preporuka, iako sigurno i to varira? Da li ti kažeš ja nisam prava osoba ili ja mislim da ja ne mogu da pomognem. Možda neko drugi može, možda imaš i neku ideju ko bi to mogao da bude, ili treba da se mislim u svakom slučaju saopštavaš neku vrstu neprijatne istine što ljudi generalno izbegavaju gotovo uvek.

Tijana Ranđelović: Pa dobro ali za mene je to mnogo poštenije. Mislim ja uvek kažem nemoj da bude posle da nam niko nije rekao. To smo isto razgovarali, znači mislim da imamo dužnost kao terapeuti da budemo maksimalno iskreni. Da istina boli, ali boli i neka naša istina sa kojom mi živimo svakog dana. Mi terapeuti smo ljudi od krvi i mesa koji su isto tog dana ustali, došli. Od nas se očekuje da mi kako bih ti rekla, ono da sve radimo, da smo uvek nasmejani, da uvek imamo asertivnu komunikaciju i lepu reč, a po nama može sve. Ne može. Svi smo ljudi i imamo obavezu da jedni prema drugima budemo iskreni, ne zbog nas, zbog deteta. Znaš. I ja ću najradije reći da smatram da ja ne mogu da pomognem i da ja nisam pravi izbor za neku situaciju. I po ako znam, poslaću negde dalje. Zaista od srca. Ja toliko imam kolega s kojima tako lepo sarađujem, svi pokrivamo neke ovaj oblasti delanja. Top. Zaista postoje divni ljudi u našem u našoj struci. Ovaj. Imamo dužnost da, znaš kao moje mame neke koje već dugo dugo dolaze kod mene, to su već sad i godine, znaš. Zašto? Pa kaže je l’ imaš entuzijazam? Pa čoveče, znaš ti gde mi treba da stignemo. Moja deca pređu u redovne škole, čoveče, treba da piše, da čita, treba da izrecituje pesmicu tamo pred tablom, pred drugarima. To su sve meni ideje i ciljevi, je l’? I ja kad ja njima kažem e hajde samo samo strpljivo. One, ja mislim da im ovako rogovi na mene izađu, jer taj prvi period te strpljivosti koju roditelj treba da podnese dok se nešto ne desi, je verujem za njih ono harakiri bukvalno. A onda se to desi i onda prođe i onda kad im kažem samo ponavljam, sećate se, samo strpljivo doći će. Sve dođe, treba mu vreme, treba mu. Kad ti kao terapeut postigneš taj mir da znaš da će to stvarno da dođe, jer si video to i juče i prekjuče i ne znam kad sve, ti onda možeš i da ponudiš to kao rešenje. I onda je mnogo simpatično kad dođu novi roditelji koji su ono izbezumljeni šta se sad dešava, a ta mama ista sedi i kaže ništa ne brinite, sve će da dođe. Znaš i ovi ljudi su u fazonu šta priča ova kao, znaš, ona kaže mi smo ovde već dve godine, sve je došlo, ništa ne brinite. I onda se i oni tako konektuju i onda se prenesu jedni drugima to to iskustvo koje su dobili od nas.

KAKO IZABRATI PRAVOG TERAPEUTA

Ivan Minić: Ja ću sad da kažem neke stvari koje ti ne treba da kažeš, a mogu ja da ih kažem jer ja mene posledice u principu ne brinu previše.

Tijana Ranđelović: Dobro.

Ivan Minić: Ovaj, a to je da ti imaš svoje mesto u i svoju ulogu u tom procesu. Ali vrlo često je to neka vrsta procesa kroz koje deca i te porodice prolaze sa više lekara, različitih specijalnosti gde nisu nužno svi lekari dobri. Kao što ni u jednom zanimanju nisu svi ovaj ne dobri, kvalifikovani i tako dalje. S tim što kod lekara još imamo jednu komponentu koja možda mora da bude izražena jer je posao takav kakav je. To su užasno sujetni ljudi vrlo često. Ima predivnih, ima najdivnijih na svetu. Ali postoji ta neka doza sujete i postoji ta neka doza kompeticije između različitih lekara i postoji to nepoverenje i nipodaštavanje i hiljadu takvih stvari. I ja ne želim da ti pričaš o tome zato što ne treba ti ta vrsta problema. Ja samo želim da kažeš kako jedan roditelj da se postavi u toj situaciji. Kada dobija mnogo signala koji su suprotstavljeni, različiti, a mora da izabere kako će i kome će da veruje.

Tijana Ranđelović: Jako teško pitanje. Mislim, ja mogu da pričam samo iz svoje vizure, znaš. Mislim i ja i ti i svako od nas je sutra dan ili danas u situaciji da isto mora nekome da veruje. Bankaru. Dižeš kredit. Nekom svom lekaru. Nemam pojma. Mislim uh roditelji mnogo pričaju među sobom. I mislim da im je to dobar izvor informacija u smislu ko je šta probao. Ono gde nastaje problem je što oni, znaš, njima je samo pa da i tvoje dete ne priča i moje ne priča. Postoji nešto iza svega toga. Znaš, mi vidimo celokupniju sliku, mi vidimo i odnos tog deteta prema ovom detetu što ne govori i odnos ovog drugog. Vidimo taj socijalni milje u kome ono je podsticano ili nije i tako dalje. Ono gde ja savetujem roditelje kada nekako stignu do mene ili neki imaju sreće ranije, neki kasnije, probajte vi sve. Ja znam da će roditelj za svoje dete da uradi sve. Ja sam to u svojoj kući videla. I ja ne mogu da kažem nemojte. Ali hajde probajte da… Ono što kako mislim da vam niko neće mazati oči je, ako nešto tri meseca ne radi, idite dalje. Mislim da će vam to spasiti prvo vreme vašeg deteta koje je nepovratno i taj novac koji je neizostavan deo cele ove priče, neophodan. Ako nešto ne radi tri meseca, idi dalje, probaj nešto drugo. Roditelji se i po godinu dve zadržavaju na mestima i posle dođu i kažu ali znate nije bilo nekog pomaka. Tu nastupa odgovornost roditelja da kaže hvala vam, probali smo. Idemo da vidimo nešto drugo. Jer terapeut on ima neku svoju viziju šta će s tim. Tu mora da postoji transparentni odnos između roditelja i terapeuta. Da se razgovara o tome. Šta radiš sada, na čemu radimo i šta ćemo s tim da uradimo? Kad će to da dođe? Drugo, uh mislim da je drugi problem što roditelji druge vrste pet stvari odjednom rade. Znači dete ide kod logopeda, ide kod defektologa, trenutno je na ne znam dijeti ili na bezglutenskoj ishrani, pije suplemente za mozak, ide na Tomatis, ide… Čekaj, čekaj, čekaj. Polako. Niti znamo šta od čega radi, ni niti znamo šta sukobljava, niti znamo gde je to slobodno vreme od svega toga da se detetu nešto slegne. Odlučite se, opet kažem, pa probajte tri meseca jednu do dve stvari. Pa ako vidite da nije dobar kombo, birajte drugo. Znači ni ne zadržavajte se godinama negde gde se stagnira i nemojte sve odjednom. E to su jedini saveti koje ja od srca mogu da dam. Kao najiskrenije. Osetiće roditelj, svaki ima neku neku žarkicu koja će da mu kaže nije to prava priča ili jeste to prava priča.

Ivan Minić: Verujem da ima, ali isto tako verujem i da ima mnogo slučajeva u kojima roditelji slepo veruju i zbog toga dođu u problem u u o kome sad pričamo ili što bi rekao onaj slogan, da li verujete meni ili svojim očima.

Tijana Ranđelović: Tako je. Jako nezahvalna tema. Mislim… Pogotovo u današnje vreme.

Ivan Minić: Ono što je meni strašno i čega sam video dosta u raznim situacijama jeste taj sukob više ljudi koji bi zapravo samo trebali zajedno da rade na rešenju jednog problema. Ne da svako vuče na svoju stranu kao da treba da pobedi. Kao je l’ hoćeš da budeš najpametniji ili da detetu bude bolje? Da li hoćeš da realno sagledaš da li je detetu bolje? Da li ti imaš odnos, poverenja sa detetom pa da ti dete pokaže da je bolje i tako dalje.

Tijana Ranđelović: Na tu temu samo nisam rekla jednu stvar, a to je da pošto ja ne volim da se mešam u tuđe struke, mislim stvarno ne volim, volim da čujem i naučim, ali kao. Iz tog razloga ja i jesam da kažem ušla u neku saradnju sa sa kolegom Borisom Pozderom koji je vrhunski defektolog koji fantastično radi sve stvari koje su u vezi sa dečijom i ljudskom motorikom. I donekle bila u fazonu čekaj, mnoga deca idu kod tebe na tretmane, mnoga deca idu kod mene na tretmane. Hajde da da napravimo jedan mini prostor gde ćemo moći da im omogućimo da prvo ne gube toliko vremena da se voze između dva centra koja su na drugim krajevima grada. Tako da dvojica ovaj sjajnih defektologa iz njegovog tima rade isto u našem prostoru, tako da bavimo se svako svojim poslom. Znaš. Tako mislim da je to prava stvar. I naravno razgovaramo o tome, e meni dete stiglo do ovde, ja uspeo ovo, ja uspeo ono, šta ti možeš. Naš mali svet, naš mikro svet se trudi da da to radi kako treba. 

Ivan Minić: A što se tiče te cele situacije u kojoj sve više ljudi priča o tome. To možda ne znači da se cifre ovaj povećavaju, ali moj utisak je da jesu. Je l’ i tvoj utisak da je procenat dece sa nekom vrstom problema mnogo veći nego što je bio?

Tijana Ranđelović: Kako ne. Kako ne. Procenat svega je veći. Procenat genskih mutacija je veći, a kamoli a kamoli zaista ovoga što je svako svakodnevica naša. Da deca sve kasnije progovaraju, da su problemi sve dublji, da deca su motorički vrlo, vrlo nespretna. Deca ne trče, deca ne čuče. Deca ne preskaču vijaču, ne ne rade, ne igraju kockice. 

Ivan Minić: Ne penju se na drvo. 

Tijana Ranđelović: Ne penju se na drvo. Ne pada se. Deca su prezaštićena, znaš. Samo da ne nemoj da padneš. Što? Mislim nemoj da ga pustiš da padne… Da, nemoj da ga pustiš da padne s prozora, razumeš, mislim onda onako socijalna služba tu već radi. Ali mora da se zvekne o nešto da bi osetio svoju granicu. Kako bol tako i sigurnosti. Znaš, da bi sledeći put razmislio i zastao, a ne da ne zna gde je to. Mnoga smo prestali da puštamo decu da da stiču iskustveno stvari. Sve ćemo mi umesto njih. Sve ćemo mi umesto njih. A očekujemo da, znaš to je ono kao kad mi dođu sa cuclom u ustima sa četiri godine, a očekuju da priča. Ili nosi pelenu s četiri godine, a očekuje da priča. Informacije koje ti daješ svom detetu su da je beba. A ja treba da ga naučim da priča. Znaš, malo smo u u u kontradiktornosti sa željama i sa onim što radimo. Kao ljudska vrsta.

SAVETI ZA RODITELJE

Ivan Minić: Mislim da postoji ne mali broj nas koji ne umeju da baš procene u tom binarnom stanju između nule i jedinice gde je tačka za različite stvari. Znači ono kao i mislim da je taj balans postići mnogo teško, naročito ako ga nisi poneo kroz neki lični osećaj iz svoje kuće i svog okruženja. Mislim da su se nekad i neću da romantizujem ta vremena jer su ona bila strašna na na na druge načine, ali da da je to nekad bilo ono pleme ili selo je odgajalo dete. I ljudi su bili mnogo više upućeni jedni na druge i neko je uvek bio nosilac nekog znanja i iskustva koje se prenosilo. A da smo sad da da je to sad mnogo manje lično a mnogo više iz gomile nekakvih izvora koji opet to što je nešto popularno ne znači da je dobro. To što nešto funkcioniše u jednoj kulturi ne znači da funkcioniše u drugoj. To što nešto funkcioniše sa jednim detetom ne znači nužno da funkcioniše sa nekim drugim. Da li bi i na koji način bi usmerila ljude koji imaju dete koje nema nikakav problem da ne naprave problem?

Tijana Ranđelović: Mhm. E sad dok to govoriš baš onako razmišljam kao kako sumirati sve to? Hajmo ovako. Ako ne možemo svi sa sigurnošću da tvrdimo šta su uzroci i tako dalje, hajde da sigurno postoje stvari koje možemo da utvrdimo da ako radimo da neće da ćemo smanjiti makar nivo problema u kome je određeno dete, a sigurna sam i broj dece koja imaju probleme. Hajde da kad se dete rodi da se nekako dogovorimo da mu ne dajemo telefon, tablet i telefon. Hajde da mu kupimo onu onu muzičku zvečkicu ili šta je već što onako pustiš pa ide ono uspavankica. Hajde neka to bude muzika i hajde neka mu mama i tata govore pred spavanje ili tokom dana. Hajde da kad prohodava da ga pustimo da malo zapne, da ga manje držimo. Hajde da kad krene da pokazuje prstom da mi odmah ne uslužujemo nego da kažemo kaži sine šta hoćeš? Kaži mami daj. Pa će ono nešto da proba pa da guče pa da gače, a ne da se zarobimo u tom neverbalnom u toj neverbalnoj komunikaciji. Mi sve sasečemo, hajde da ne sasečemo. Hajde da probamo da ako je dete prohodalo da smo češće u parkiću. Ok, nema dece možda u tom parkiću. Hajde budi ti taj koji će da povede decu u parkić. Znam da se nema ni vremena, ali hajde da nađemo vremena. Hajde da deca, hajde da ne bude bitno da dete u parkiću bude super obučeno i da se fotografiše 200 puta kako drži ljuljašku, nego hajde da nauči da se ljulja, da mu je to zabavno. Hajde da kad idemo u restoran prvo što ne uradimo je da dete stavimo odmah ovako tu instaliramo telefončić da bismo mi mogli da se ispričamo, nego hajde ono ja sam u fazonu hajde pozovi me kući da sednemo pa nek se ono valja po podu i igra, a ti i ja da popijemo kafu. Mislim da možemo malim stvarima stvarno da doprinesemo da bude manje loše. Ne da sprečimo. Ne mogu da sprečim, nisam lekar, nisam čudotvorac, ali ovi neki saveti sigurna sam da mogu da nam pomognu da unapredimo i da smanjimo procenat i dubinu u koju će problematika da ode.

KAD POTRAŽITI POMOĆ LOGOPEDA

Ivan Minić: I kada treba da počnemo da primećujemo stvari? Kada… pošto jedna od stvari koja mene užasava, nisam pričao nikad o tome, al’ to jeste jedna dosta velika tema. Sad ima dece koja su projekat. Ovaj, mislim ima raznih oblika dece koja su projekat, ali naravno postoji mnogo ljudi koji su prošli izuzetno velike i teške borbe. I onog trenutka kada se to dete rodi, to je projekat koji je lansiranje satelita da kruži oko zemlje ili ovaj slanje lunarnog modula na mesec. Postoji jedan zid na kome je kao ono kod detektiva ovaj postoji po danima, po satima pa ako u knjizi piše da postoji nešto što se zove skok u razvoju što je jedna od stvari koje mene duboko traumatizuje kao pojam.

Tijana Ranđelović: Da.

Ivan Minić: Ovaj, ako se to nije desilo po kalendaru i u satnici kad treba, onda je to panika i problem i sve ostalo. Ovaj a sa druge strane istovremeno imamo situaciju da kao dete ima tri i po godine, ne radi stvari koje bi trebalo da radi dete koje ima tri i po godine i oni kao ali dobro je kao sve je ok. Znaš samo ono ne ne kome verovati. Mislim da treba da veruješ sebi i svom osećaju, a da taj osećaj treba da gradiš na nečemu. Ovaj, ali ono opet kako manje pogrešiti?

Tijana Ranđelović: Hm. Nisi došao ovde da ti postave laka pitanja.

Ivan Minić: Ne, ne, ne, jasno.

Tijana Ranđelović: Mislim ja bih svašta i rekla, znaš.

Ivan Minić: Ali se suzdržavam.

Tijana Ranđelović: To je prostor zato ono 1, 2, 3, 4 i tako dalje. Samo sam malo sad izgubila nit pošto smo ovaj

Ivan Minić: Šta je…

Tijana Ranđelović: Šta je?

Ivan Minić: Da, ono.

Tijana Ranđelović: Šta bi prosto trebalo da uzmu u obzir, da na šta da obrate pažnju jer ne možeš da pratiš 8.000 stvari koje ti je neko popisao kalendarski nego kao… OK. Zašto mi pratimo 8.000 stvari kalendarski?

Ivan Minić: Pa knjiga, ima knjiga u boji sa ilustracijama.

Tijana Ranđelović: Pa dobro al kao…

Ivan Minić: I kurs kako biti roditelj.

Tijana Ranđelović: Vidi ovaj, imaju ljudi to onako ljudi sebi dozvoljavaju svašta. Znaš, ima ljudi koji verovatno iz nekih svojih ovaj pobuda, nerešenih stvari, šta god pa kažu pa dobro al ti nisi ti još roditelj, videćeš znaš. Ja kažem nema problema, videću i tako dalje.

Ivan Minić: Mislim niko nije snimio kurs kako postati roditelj jer u suštini ako ne postoji problem, vrlo je jednostavno. Nije potrebna nikakva kvalifikacija.

Tijana Ranđelović: Da, da, da. Iako bih ja izdavala licence ali OK.

Ivan Minić: Slažem se, dobro, hajde. Ovaj, al kao to kako biti dobar roditelj, postoji milion knjiga svega i preplavljujuće je.

Tijana Ranđelović: Jeste. Mislim kao ali znaš sad nisam ja ni u fazonu moja baba nije imala knjigu. Ali naš mnogo smo se više bavili običnim stvarima. Nama je sad ono prvo mislim vi OK, ja jesam za to da treba da jedeš domaće jaje, domaće mleko, čvarak i sve ostalo. A ne sad da mi dete jede pasiranog lososa do tri i po godine i tako dalje. Ljudi dajte deci koricu hleba kad krene da žvaće. Neće da se udavi, verujte mi. Znam, čuvala sam decu u pet ili šest porodica. Neće da se udavi. A vežbaće vilicu i jezik i sve. Nemojte s dve godine da vam je primarno da ga upišete odmah na neke radionice, na na pusti ga da se igra. Tih sat vremena što si ga odveo na radionicu, idi s njim u park. Veruj mi. Kaže se socijalizuje. Pa čoveče,

Ivan Minić: Mhm.

Tijana Ranđelović: socijalizujte se. Je l’? Kao mi se kao sve pričamo o toj nekoj socijalizaciji. Pa dobro idu u vrtić, pa ide ovamo, pa ide onamo, pa ide ovamo, pa ide onamo. Ulabavite. Budite vi malo zajedno. Kažeš na šta treba da obrate pažnju. Neka gledaju u to dete. Nemoj, nemoj stalno. Pa videćeš i sam da ako ti dete ne sedi u nekom iole bližem periodu tamo do šestog meseca, šta ja znam, čekaj bre. Pa pa pitaš mamu svoju. Pitaj baku. One su bre ipak isto nešto nešto znale šta rade. Ne moramo baš odmah da guglamo i da… Znaš sve je postalo neka nauka, čoveče.

Ivan Minić: Da sve je postalo statistika. To je ono što mene užasava. I onda imaš taj momenat da ako dete nije, ne znam sad ću lupiti, ali ako nije progovorilo do 13. meseca, to je sad nabijanje tenzije kao.

Tijana Ranđelović: Nije nabijanje tenzije, posavetuj se. Eto ja to kažem. Ako vidiš da nije progovorio oko godinu dana, moj prijateljski savet. Znaš šta treba, dovedi. Dovedi. Lakše mi je da ga vidim sa godinu, godinu i po i da ti kažem ima problem, ti si problem, ne radiš to i to, ne stimulišeš. Počni tako i tako i tako. Za šest meseci ja se nadam kod vas sve bolje. Al’ ako im za šest meseci nije bolje, znači da opet nešto škripi. Posavetujte se, idi. Nemoj da… Ima jedna boljka sad i kod nas logopeda. Ne znam šta se tu desilo da logopedi sad stalno pričaju da će da do treće godine nije frka ako se ne progovori. Čoveče. Ja ne znam evo da pitam kolege, je l’ vama stvarno lakše kad vam dođe dete od tri ili dete od godinu da rešite stvar. Mislim mnogo manje vremena treba ovamo. Jer sve što si pustio da ne radi dobro, da ne ide dobro tri godine, brže bi bilo da se reši ovamo u godinu. To je moje prvo pitanje zaista za sve moje kolege, čak i za pojedine pedijatre. Nemojte to da pričate. Pokažite, idite, uradite procenu, vidite. Umirićeš i logoped će možda da da neki savet. Nemojte da čekate toliko dugo. A s druge strane nemojte da se bavite glupostima. Nemojte da se bavite glupostima. Svi nešto čitate po tim knjigama. Vodamo kažem, vraćam se uvek na isto. Vodamo decu na sve i svašta, a ne razgovaramo sa njima. Ne ne očekujemo od našeg deteta da govori sa nama. Niti mu se mi obraćamo. Evo zadatak za sve koji ovo budu poslušali. Sutra sad kad izađeš na ulicu. Evo tih pola sata šetnje dok ideš donekle, samo obrati pažnju koliko je dece u kolicima koja bi mogla već da se drže za ruku i hodaju. Koliko mama je na telefonu ili tata dok su u parkiću, dok su deca u kolicima i tako dalje. Koliko beba ima instalirane telefone. Imali smo tu su sad novi držači za tablet za kolica. Radimo sve da deca ne govore, a očekujemo da se problemi govore reše odmah kad se stigne kod logopeda. Nije baš dobra vaga. Stvarno. To je kad pričamo o nečemu što bi trebalo da ima tipičan razvoj. Opet kažem ograđujem se od patologije i tako dalje.

Ivan Minić: Da, mislim i maksimalno pojednostavljeno ako stalno ućutkuješ dete ne možeš baš da očekuješ…

Tijana Ranđelović: To je danas isto jako jako zastupljeno. Dete treba da se glasa, dete treba da plače, da viče, da se smeje, da se ljuti, a mi da bismo dete smirili i ućutkali, opet koristimo telefon ili tablet. Ne razumem. Stvarno ne razumem. Razumem da je naporno da ti vrišti satima. Zaista razumem pa flipnuo bi svako je l’ pa ja mislim sutra dan sve ok. Nije sporno da ti njemu pustiš crtani da nešto uradiš. Ali nije normalno da to bude glavno i jedino sredstvo za smirivanje jer to ne smiruje decu, to im budi nemir. Ne znam da l’ ste propratili malo kako izgleda zavisnost od svega toga kasnije. Koju vrstu agresije to budi u deci.

Ivan Minić: Kada nemaju.

Tijana Ranđelović: Tako je, tako je.

Ivan Minić: Da. Mislim ima tu svega i svačega. Jedna stvar je da su oni samo ono pasivni konzumenti koji gledaju nekakav sadržaj i slično. Ima i stvari koje su u nekoj manjoj ili većoj meri interaktivne, kreativne. To možda može da bude interesantnije, ali u svemu tome treba da postoji mera.

Tijana Ranđelović: Tako je.

Ivan Minić: I ako je to nagrada onda treba da bude nagrada.

Tijana Ranđelović: Zna se kad se dobija nagrada. Tako je. I to je ono gde se vraćamo na granice. Ti kad se s detetom dogovoriš o granicama konzumacije konkretno nečega takvog i kada svom detetu koje je u nekom trenutku sad već i razumnije i tako dalje, ali dok nije razumno ti si taj koji donosi odluku koliko će tvoje dete da provodi vremena uz takve sadržaje. To je granica. Pa da on će da vrišti ako mu ne dam. Pa dobro neka vrišti danas, sutra će da vrišti malo manje, jer ćeš ti…

Ivan Minić: Prekosutra će izgubiti glas.

Tijana Ranđelović: Da. Jer ćeš ti ostajati dosledna da to neće dobiti jer si ti taj koji je odgovoran i koji zna umesto tog deteta da to za njega u toj meri nije dobro.

Ivan Minić: Mislim da ono kad gledaš to sa strane kao neko ko nije roditelj, a imaš priliku da vidiš ovaj različitu decu i različite porodice i sve ostalo, postoje stvari koje ti vidiš koje niko drugi verovatno ne vidi, koje su njima sastavni deo života pa ne znaju. Ali recimo u vreme kada sam ja odrastao ja mislim da nisam bio skoro ni u jednoj ili možda sam bio jedan dva puta u nekom stanu i nekoj dečijoj sobi koja nije bila sređena. Mi možemo da napravimo od nje potpuni haos. Kada završimo sa igranjem mi ćemo je srediti pre nego što se pokupimo i odemo kući. A sad ljudi žive u haosu i ne postoji ta vrsta obaveze i odgovornosti i dečije sobe su obično potpuni haos koji se onda kao i svaka ovaj stvar u entropiji širi po celom stanu i…

Tijana Ranđelović: I kakav je haos onda u glavi tog deteta?

Ivan Minić: Ne znam, ali znam da je i ta odgovornost važna.

Tijana Ranđelović: Ma da. Pa šta ti je čoveče, oni dođu pogotovo kad su te prvi pregledi i te stvari, ta taj prvi kontakt. Skine jaknu ovako i samo je baci dole. I mama priča sa mnom i po inerciji ja kažem ne, ne, ne, ne, ne, ne. Ona… oni su… ušli su… Ne, ne, nije čak ni to. Oni nesvesno ulaze u izvršavanje svih tih stvari umesto svoje dece jer dete im ne govori i oni su naučili da umesto njega rade masu stvari.

Ivan Minić: Samo da bi…

Tijana Ranđelović: I ja onda kažem ne, ne, ne, ne, ne. Mama, povratite vi to. Hajde sad ti. Ja njega lepo samo za rukicu, na ovo, sve uradimo zajedno. Drugi put isto baci ali se vrati i pokupi. Mi smo tu završili. Nekad je mnogo jednostavnije nego što što deluje. I onda kad roditelj to vidi u praksi, onda i njemu lakše primeni kod kuće. To je super. Al’ treba neko da ih osvesti. Naravno malo se šalim, ali kada kada direktno kažeš roditelju šta… polako. Šta šta sad to radite? Kad se on izuzume, to on tek tada ima svest da je on pet puta pet stvari već uradio nesvesno. Znaš to je, dete ne traži vodu, on mu već je on podmiren jer ona zna da on u toliko pije vodu. Nemojte. Pustite ga da oseti šta je žeđ. Neće da dehidrira. Neće stvarno. Par sati sigurno neće. Pustite ga da oseti žeđ da bi imalo potrebu da vam na bilo koji način iskomunicira da mu treba voda. Da krenemo od nečeg neverbalnog, pa da posle dođemo i do reči.

Ivan Minić: Tijana hvala ti.

Tijana Ranđelović: Hvala tebi.

Ivan Minić: Ovaj, meni je bilo vrlo zabavno, a nadam se da će i ljudima biti korisno, ohrabrujuće, da će možda shvatiti da imaju neki problem za koji ne znaju da ih imaju, da nemaju probleme jer neki drugi ljudi imaju probleme. Možda treba razumeti i te druge ljude i tu drugu decu i tako dalje. Ovaj, svakako važna tema i mislim da ću u narednom periodu imati više priča u kojima su ovako neke teme jer su ljudi sjajno reagovali. A od starta kada sam krenuo sa ovim imao sam tu neku potrebu da nekim dobrim pristojnim ljudima koji se trude pokažem da kroz stvari kroz koje prolaze nisu uvek sami. Jer kad si lud i sam, to je dosta strašno. A malo je manje strašno kad samo nisi sam pošto na ovo drugo možda ne možemo da utičemo baš dovoljno. Ovaj, možda je čudan segvej, ali na kraju bih voleo ipak i i to da pomenemo iz prostog razloga što mislim da je uh mislim da ovim poslom možeš da se baviš upravo zato što živiš paralelni život i što imaš ventil na drugoj strani gde radiš nešto što najviše voliš.

Tijana Ranđelović: Mislim u stvari u oba slučaja radiš nešto što najviše voliš. Ti si malo problem u tom pogledu.

Ivan Minić: Ovaj, ali uh gde možemo da vas čujemo, kad možemo da vas čujemo, kako možemo da vas čujemo?

Tijana Ranđelović: Uh pre svega hvala ti na svim lepim rečima i stvarno se nadam da da ćemo doneti nešto lepo ovom pričom. Sve si objasnio da ne ponavljam. Uh bend je Sky Limit. Ovaj i u Beogradu možete na par divnih mesta da nas da nas čujete. U Bitef Art kafeu, u Azbuci, u Mama Šelteru, klub Maska na Vračaru i Frida. U Fridi smo takođe. Ovaj. Najbolje je ovaj zapratiti na Instagramu Sky Limit.bend jer to se updejtuje stalno i tu se najbolje vidi gde smo i kad smo. Dobrodošli.

Ivan Minić: Hvala ti puno. Hvala vama što ste nas slušali. Još jednom kažem, nadam se da vam je bilo interesantno, korisno, da vam je otvorilo neke nove vidike, da ste shvatili da možda niste u problemu ili da možda jeste, ali da mnogo onoga što mislimo da je nerešivo nije. Samo je potrebno krenuti na vreme i biti disciplinovan i opstati u tim nekim procesima. To bi bilo to. Mi se vidimo ponovo naredne nedelje.