Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je Uroš Petrović. I on je neko koga sam jako dugo želeo da dovedem i konačno smo uspeli da se uklopimo i da ovo snimim. Siguran sam da ćete u ovom razgovoru uživati. Uroš je danas najprepoznatljiviji kao pisac za decu sa više od 30 naslova i gotovo 600.000 prodatih knjiga. Kako u Srbiji tako i u desetak drugih zemalja gde su njegove knjige prevedene i objavljene, ali njegov lični i profesionalni put je zapravo mnogo interesantniji od onoga što možda zamišljate na prvu loptu i daleko manje predvidljiv i linearan nego što je uobičajeno put ljudi koji su pronašli svoj poziv i njega se danas drže. Siguran sam da ćete uživati. A svakako mislim da svako od nas ima mnogo da nauči od njega jer ne samo što je svojevremeno kroz sve medije proglašen za najpametnijeg Srbina jer je uradio jedan od najtežih testova inteligencije na svetu sa jednim od pet najboljih rezultata u istoriji. Uroš je neko ko duboko promišlja o stvarima, ko je ostao radoznao i ko se i dalje igra, što mu omogućava da i danas stvara neverovatne stvari i čini svet boljim, zanimljivijim, nežnijim, zabavnijim mestom i čini odrastanje neke dece mnogo lepšim. Uživajte.

Naši prijatelji iz Orion telekoma imaju važnu informaciju za vas. Orion telekom predstavlja Orion AI Hub, suverenu AI infrastrukturu nove generacije. Rešenje razvijeno u saradnji sa kompanijama NVIDIA i NetApp, zasnovano je na najnovijoj NVIDIA DGX Blackwell B200 GPU arhitekturi. Orion AI Hub omogućava organizacijama da lokalno razvijaju, treniraju i implementiraju AI modele, uz potpunu kontrolu podataka, ultra-nisku latenciju i infrastrukturu usklađenu sa domaćom i evropskom regulativom. U okviru Orion AI Huba dostupni su različiti paketi i modeli korišćenja, od razvojnih okruženja i trening klastera do produkcionih inference servisa.
Za više informacija posetite https://orionfactory.ai/, ili se obratite direktno na biznis.prodaja@oriontelekom.rs

Redovni slušaoci i gledaci Pojačala već dobro znaju da je naš partner već nekoliko godina kompanija Epson i posebno smo im zahvalni na tome. Epson je japanska tehnološka kompanija sa dugom istorijom razvoja i inovacija, a prethodnih decenija bili su vrlo fokusirani na očuvanje životne sredine. Možda je upravo to i razlog što svake godine inoviraju najviše u domenu projektora i štampača za razne namene i već 20 godina proizvode zvanično najbolje projektore na svetu. Što se tiče štampe, od malih post štampača za svakodnevnu upotrebu u maloprodajama preko kućnih office rešenja pa do onih velikih za industrijsku upotrebu, Epson štampači su lideri u svakom od ovih segmenata. A osim izuzetno kvalitetnog otiska, nude i uštitu električne energije kao i zaštitu životne sredine od pakovanja do načina na koji se dopunjavaju i načina na koji se održavaju. Ukoliko ste zainteresovani za nešto ovako, sve informacije možete pronaći na sajtu www.epson.rs

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Uroše dobro mi došao, veliko mi je zadovoljstvo što si danas ovde.

Uroš Petrović: I meni je što sam tu.

Ivan Minić: Ti i ja kad pričamo o nekim stvarima to se pretvori u višečasovne razgovore, pa je meni bila ideja da neke od tih razgovora snimimo ovde.

Uroš Petrović: Da ne ide u etar, kako?

Ivan Minić: Da, da i da i drugi imaju pristup tome o čemu sve pričamo. Ali mi je jedna od velikih želja zapravo bila da na jednom mestu ispričamo tvoj životni put. Naravno da to ne može biti preterano detaljno jer nemamo toliko prostora u podkastu ali zapravo mnogi ljudi ni ne znaju kako je to sve izgledalo i mogu da pokupe samo fragmente iz različitih emisija i teško im je da povežu sve te stvari u nekakvu celinu. A meni je zapravo ta celina najzanimljivija, jer je ona ovaj jedan proces metamorfoze od jednog radoznalog deteta koje je u nekom smislu malo nesnađeno do čoveka koji se zapravo prilično dobro snalazi u svemu i svačemu i radi svakakve neke neobične i blesave stvari kroz kroz vreme. OK, danas si najprepoznatljiviji kao pisac za decu i neko ko se bavi i razvojem kreativnosti i kod dece i kod odraslih i ovaj stimuliše nas da razmišljamo što nije nešto što je uobičajeno. Sad je to došlo onako retkost.

Uroš Petrović: Ali doći će vreme. Dakle kao što sad ove teretane su jako popularne i svi kao idemo u kao u teretanu, zato što nema više tih teških poslova. Znači mora nešto da zameni to. Sad sa ovom veštačkom i svojim čudima biće sve manje razmišljanja i moraćemo da idemo u teretanu za mozak. I ja to pripremam polako, pravim rebuse, zagonetke i to. Ima da otvorim lanac teretana za mozak širom sveta.

Ivan Minić: Dobro, ti si ti si vremenom da kažemo napravio kolekciju koja je poprilično zamašna.

Uroš Petrović: E kolekciju zamašnu.

KAD PORASTEM BIĆU

Ivan Minić: Za početak kao i u svakom Pojačalu, Smajlis pitanje: Šta si hteo da budeš kad porasteš?

Uroš Petrović: To je jako neobično sad ali evo reći ću. Znači ja sam želeo da imam ilegalnu radio stanicu. Znači to mi je bilo kad sam se ovaj, kao dete još igrao, toga se dobro sećam. Da li sam ono šta sam Otpisani neka, partizani neke. Znači ja ne znam zašto. Ali ja sam zamišljao tačno, ja sam čak crtao gde se ona krije negde ono u planini pa ne možeš da uđeš, pa samo antena kroz neko drvo i svi znaju, okupirana mi je zemlja. Ili nije. Znači svejedno ali onako uglavnom jako je slušana i niko ne zna gde sam ni ko sam. I to je bila ideja. I onda sam ja zamišljao znači ono kao kako se javljam i kako se svi nerviraju kao što ne mogu da me pronađu. I to sve. I zvala se Radio Jugoslavija, iz nekog razloga. Nije mnogo maštovito. E to mi je bila to mi je bila ideja. Ali ono verovatno nešto realnije mogao sam da budem slikar. Ja sam uvek voleo da crtam, volim i danas da crtam. Pa imam čak imao sam i izložbe. Nacrtao sam neku džunglu 12 metara sa stotinama skrivenih životinja i onda na izložbi koja je putovala, bila je čak i na Exitu jedne godine, nije sad dođeš pa gledaš slike crteže pa se diviš. Nego tražiš skrivene životinje, dobiješ karticu i kao ko nađe skrivenu životinju i to sve. I to je nešto što što me i dan danas raduje da da crtam. Prvu knjigu Aven i jazopas u zemlji Vauka sam sam ilustrovao. Sad dajem to mnogo boljim od sebe.

Ivan Minić: A kako je izgledalo da kažemo tvoje okruženje u tom odrastanju?

Uroš Petrović: E bilo je zanimljivo. Ja se sad znači prva sećanja ne idu mnogo daleko. Ja se divim ljudima koji se sećaju nečega ono sa dve, tri godine. Ja se sećam znači ono u u fragmentima u vrtić, sećam se kad su došli po mene da me upišu u školu. A bilo je to godinu dana ranije od generacije jer sam ja ovaj generacija ono 67, a išao sam sa 6 u u školu i sećam se da sam onako bio prilično ovaj ponosan. I mislim da mi je to donelo uh tad nisam baš bio mnogo srećan kad sam video da su svi malko od tako stariji su od mene svi, znači ta razlika u u tim godinama je velika od godinu dana. Al su mi dali priliku da se borim. Ja sam morao da se borim. Dakle da budem jednak sa drugima i to sve. A uvek do danas znam dobro, tad nisam naravno znao da bi napredovao, da ne bi stao, moraš da imaš izazove. Znači ako ti nije teško, stao si.

Ivan Minić: A ako stojiš u suštini ideš unazad.

Uroš Petrović: Ako stojiš ideš unazad, naravno.

Ivan Minić: Uh, znam iz nekih priča koje sam slušao da si imao tu tu tranziciju iz manjeg mesta u Beograd.

Uroš Petrović: Jeste, to je bilo jako zanimljivo. Ja sam zahvalan zbog odrastanja. Znači ja sam prvih sedam godina života proveo u Gornjem Milanovcu. Jeste u centru, ali ti 300 metara od centra si imao okruženje pod krošnjama gde su životinje pod poput šumskih konjača. Tad ih je još bilo, Testudo hermanni u Šumadiji, sad ih nema samo u istočnoj Srbiji nažalost. Gde su bile avanture epske, dakle. Ja se sećam zaista da sad to malo zvuči znam ono da ono deca to ne vole to mnogo da slušaju kako smo ne znam ceo dan proveli, al to je tako bilo. dosta mi znači da kad danas opisujem kako je kad padneš u hladnu vodu, da sam pao u hladnu vodu mnogo puta. Sećam se da sam imao toliki broj modrica na nogama da su lekari mislili da školski dakle na sistematskom predlogu da mi nešto izbija. Nisu mogli da veruju da sam se udario baš na svako mesto.

Ivan Minić: Al ti si bio uporan.

Uroš Petrović: A sam se udario baš na svako mesto. I dan danas su mi noge pune modrica. Sad imam jednu najnoviju slon mi napravio.

Ivan Minić: A kaži mi taj prelazak za Beograd, kako je to izgledalo?

Uroš Petrović: Pa u svakom slučaju znači ono sad ima starijeg brata i sad znači on je stariji dve i po godine i onda smo bili tužni jer smo mislili da je ono najbolje društvo na svetu tamo i to sve. Ali opet s druge strane znači dolazimo u Beograd, Novi Beograd blok 70 tek se sagradio. samo blok 70 i blok 45 postoje. Između je peščara u kojoj su zečevi, lisice. Sećam se da sam video i neku nekog ono neku lasicu i to sve gde je bukvalno ono bare neke, Sava, ima divlju obalu sa lijanama. Tako da je onako bilo odmah i to i to super. Uh opet sam morao da se borim. Znači opet sam došao si u novo okruženje, još si mlađi. Morao sam da budem je l’ tako po najbolji da bi bio jednak, znači ono sa drugima. Jer se ja sećam, znači sećam se da sam bio čak ono bilo mi je stalo da budem brz da u onoj trci koju smo imali nekoj i šta ja znam. Nismo imali školu, nije bila sagrađena pa smo išli u solitere u vešernice u bloku 70. Znači svako odeljenje u jednu vešernicu i što je isto imalo svoj svoju čar. Kasnije je tek sagrađena škola 20. oktobar koja je u tom trenutku bila najmodernija na Balkanu sa bazenom, sa posebnim podom u sali za fizičko i tako. Znači onda iz jednog, znači iz vešernice u najmoderniju školu na Balkanu, isto je bilo zanimljivo. Tako da sigurno da su sve te stvari dosta uticale na mene. Ali ja mislim da je to uvek dobro, dakle da ti doživljavaš razne neke stvari koje su teške, nelagodne. I sećam se ni u čemu nisam bio najbolji u odeljenju. Što je opet dobro. Znači ni u čemu. Znači bio sam dobar na primer u matematici, čini mi se drugi na Novom Beogradu na nekom takmičenju. Ali bio je jedan dečak koji je bio bolji. Lepo sam crtao, ali neko je opet još malo lepše crtao. Znači ni u čemu najbolji u odeljenju. Ali je i to pravilo od mene nekoga ko pokušava da bude još bolji što je uvek dobro.

Ivan Minić: A kaži mi taj momenat, mislim ja sam došao koju deceniju kasnije na gotovo manje više na Novi Beograd, ali jeste mi i ono od najmanjih nogu pošto mi je ovaj baka i deka su živeli na Novom Beogradu i ja sam sa dekom išao to ovaj tramvajem od početne do krajnje stanice za sve linije. Znao sam ceo grad tako i autobusom i sve ostalo. Ali meni Novi Beograd bio fascinantan i onako monumentalan sa onim ogromnim zgradama sa sada to naravno ne izgleda tako, ali pre 35 godina između svake te zgrade je bio park, bila je šumica, bilo je bilo je gomila igrališta, bilo je gomila igrališta koja su ono u slobodnom nekom, slobodnoj formi bila i onih sa ne znam ljuljaškama i sve to. I ceo Novi Beograd mi je nekako delovao kao jedna od retkih stvari koje su planski rađene.

Uroš Petrović: I jeste bilo da.

Ivan Minić: E sad ti si ti si svedočio tome kako je to nicalo.

Uroš Petrović: Ne, ja sam ono još živeo u četvorospratnicama u bloku 70, blizu Save. Terasa mi je bila 12 metara. Znači tri one po 4 metra gde sam ja na primer to je zanimljivo. Ja sam donosio uvek sam voleo biljke. I onda ja nađem na primer tamo tu po toj pesku i to sve da nikne, znam da prepoznam po lišću koja je voćka na primer, znam da sam donosio te orahe i onda ih zasadim u žardinjeru na terasu. I onda kad to malo poraste, pošto sam zasadio na mom placu na Kosmaju, ta dva oraha su sad ogromna, znači koji imaju krošnje čini mi se 20-ak metara u obimu. Uh Novi Beograd je meni mislim onaj ko je rastao na Novom Beogradu da ga baš voli. Ja sam rastao u zgradi pored čuvene rupe gde su stasavali košarkaši. Ovaj, i tu sam bio onako relativno u sportu, nije ni u čemu najbolji, al tako znači ono, ali u na tom terenu koji su svi zvali Rupa, ja su stasali mnogi posle reprezentativci Srbije, Jugoslavije i tako. Onda bilo je mnogo dece. Dakle to je naravno velika prednost pri odrastanju. Jeste to planski građeno, jeste bilo mesta gde su ljuljaške i to sve, al mi nikad nismo to koristili kao baš za ono za šta je namenjeno, nego smo recimo iz tih ljuljaški merili koliko možeš da iskočiš. Pa ko, zaljuljaš se pa se odbaciš pa ko dalje, ne znam skoči. Bili su neki stubići ne znam čemu. Ja mislim da bi to sad pohapsili i arhitektu i roditelje koje puste decu na tako neko mesto. Znači četiri stubića sa nekim daskama gore, to je visoko po 2,5 metra i mi se popnemo gore i hodamo po daskama. Nema obezbeđenja, nema dole je beton i sve to. To je sad nezamislivo na primer da se tako nešto napravi, a pogotovo da na nešto tako pustiš decu. Tako da je ovaj odrastanje na Novom Beogradu ja mogu da kažem, mislim ne znam za bolje. Ali meni je i to ovaj ono bilo super i uvek mi je nekako toplo oko srca kad dan danas, mislim ne živim na Novom Beogradu, ali kad odem u taj kraj jako je sad to sasvim drugačije naravno. Nešto se tu probudi onako lepo.

ŠKOLA: KREATIVNOST I BUNTOVNOST 

Ivan Minić: A kaži mi kroz to školovanje i odrastanje i kroz to okruženje u kome si bio, šta se još javljalo i razvijalo od tvojih interesovanja?

Uroš Petrović: E pa puno toga, dakle ja sad kad se osvrnem i to volim da pričam ljudima da je što si mlađi, to je važniji period života. Znači tu su veći uticaji. Svaka stvar koja se dogodi u tom komadu života, tom najčarobnijem, najranijem može jednog dana da negde negde ovaj se pretvori u nešto veliko i lepo. Voleo sam kažem da crtam. Imao sam na primer sećam se super učiteljicu, Stanomirku Kovačević sa kojom se i dan danas čujem i koja čita sve moje knjige. Mi smo bili prva generacija i kojoj ko, ja sam zahvalan svako jutro čoveče da mi je živa učiteljica i zdrava i dopisujem se sa njom. Još se volimo. Znači ona je ovaj rešava moje zagonetke, čita knjige, šalje mi kritike mojih knjiga. Tako da ovaj evo ako i ovo će verovatno slušati pa je opet pozdravljam. Tako da je ona prepoznala čini mi se da svako dete u tom periodu radi nešto lepo i važno. I sad ću nešto da kažem što će možda ono da demantuje. Kad smo se videli posle mnogo godina, došla je na moj književni susret koji sam držao sa Ršumom na sajmu knjiga. Ja se oduševio i donela mi moje sveske. Ona je sačuvala moje sveske. Sveska iz matematike sve crteži okolo. Sveska iz srpskog, sve crteži, sve ono karikature, čuda neka i to sve, znači nije mi branila i ona je sačuvala i kaže ja sam znala da ćeš ti da postaneš neko, što mislim da je ovaj uradilo i sa sveskama drugih đaka. Da je ona mudra. Tako da ovaj nova škola znači koja je bila moderna. Imao sam dosta tu stimulativno okruženje, ne mogu da kažem. Sećam se da sam imao posle kad sam prešao u peti kad su počeli predmeti, poseban nastavnik, poseban predmet. Imao sam ono par ne znam čak i sukoba sa nastavnicima, tipa pita me nastavnica fizike zašto tresem ruke kad su mi mokre. I sad ja kažem to je zbog inercije. Ja se zaletim i kad naglo zaustavim ruku, kapi odlete dalje i ona kaže ne to nije istina. Tresemo ruke da bismo napravili vetar i da bi vetar to osušio. I sad ja sećam se naljutim ja kažem pa vi tresite da pravite vetar, a ja ću i dalje da tresem da mi inercija skloni kapi. Sećam se takođe da sam na primer pošto danas živim od pisanja i tako sve da sam imao promenljiv uspeh kod pisanih zadataka, kako u zavisnosti od toga koji je nastavnik na. Al sam i tad znao nešto što danas predajem da se mozak budi kad nešto izađe iz uobičajenog. Znači trudio sam se da nikad ne bude mi ono sastav, znaš ono jesen u mome gradu ne znam lišće menja boju pada. Ne, ne, ne, ja sam pisao znači iz ugla skakavca, znači ili iz ugla izdanka, znači biljka koja nije uspela da poraste, pa nešto oko tome i znam da je to ko je umeo da je l’ tako prepozna kao neku posebnost da sam dobro prolazio. Neko bi se opet šokirao pa dobiješ ono kritiku.

Ivan Minić: Da da da da. Ima ima raznih. Mi smo imali fantastičnu ovaj nastavnika srpskog i u i u osnovnoj i posle u srednjoj. Imali smo jedan period u srednjoj pre ovaj njega gde gde je bila jedna nastavnica koja apsolutno ni apsolutno ništa što ima ikakve veze sa bilo čim što izlazi iz uobičajenih okvira. Znači ono ja sam za verovatno najbolju stvar koju sam napisao u životu dobio dvojku.

Uroš Petrović: E to, to, to, to su i meni događalo, to je super. Znaš, mislim to je sad znam da je super, tad je bilo onako.

SREDNJA ŠKOLA

Ivan Minić: Kaži mi ovaj taj neki trenutak na kraju osnovne škole kad opet se menja okruženje, opet se menja sve, kako si ti to, šta si razmišljao, gde si išao, kako je to bilo?

Uroš Petrović: Pa dobro, to je sad bilo onako mi smo svi zajedno prešli, svi smo zajedno prešli u neku školu koja nije bila mnogo stimulativna tamo na Novom Beogradu, mašinski centar neki ono kao svi i onda sam ja to napustio. Znači ja sam prešao onda u prvu ekonomsku u grad da doživim nove stvari, da doživim ipak da to ne napravim nešto. Osećao sam da nije dobro da super mi je. Ja se viđam dan danas, to je jako neobično. Ja se viđam intenzivno danas sa nekoliko drugara iz odeljenja. Ali intenzivno, znači ono kao. Ovaj, mislim ono svake nedelje na primer. Znači to. Ovaj što je dosta retko, dakle za u Beogradu na primer i uopšte u današnje vreme kad je malo. Ovaj, ali sam tad video da OK, bilo nam je lepo, ostani, znači trebalo bi da nešto promenim, trebalo bi da, znači ono, hajde da upoznamo nove stvari i tako. Pa sam onda čak morao da popunim lažno. Sećam se da bismo se premestili, nisi mogao tek tako evo ću ja u drugu školu. Nego si morao da napišeš zahtev školi i da se to radiš radi preseljenja. Nisam se preselio naravno, nego kao da bi ispunio formu. Tako da sam prešao u prvu ekonomsku, stekao novo društvo neko i to. Kasnije pošto je tad bilo ono usmereno, čak odlazim u jednu laganu školu, dakle gde sam bio đak generacijom onako bez, ničim izazvan i to sve, jer sam čuo da je dosta lagano i i lepo i ne znam mnogo više devojčica nego. Mislim tako su neke stvari odlučivale i tako. Da sam onda prešao ne znam u tekstilnu školu gore na na Voždovcu i tako, mislim.

Ivan Minić: Vidiš baš si promenio.

Uroš Petrović: Pa da da, ali ono kao bilo bi super i tu sam stekao dva ovaj drugara draga za čitav život. Jedan mi je i kum bio i tako. Znači sve to je bilo zanimljivo i lepo. Nisam se mislim nikad pokajao. Inače sam pristalica toga, ma kakvo kajanje, šta to svi, mislim kajanje se mnogo ne isplati nego sad vidiš šta možeš da uradiš tako.

Ivan Minić: A šta si radio po pitanju van nastavnih aktivnosti?

Uroš Petrović: Pa razne stvari. Dakle ono ja sam uvek voleo ono recimo uh još kao mali na primer da čitam stripove. To je bilo ono nešto što i dan danas volim. I volim što su danas stripovi došli na svoje, jer smo mi morali da krijemo, sećam se staviš strip u knjigu. Ja sam tad ono čitao Zagora i čak sam sačuvao, znači ono pošto sam ja to skupljao pa nađem pa ovo. Imam stripove čak one pre nego što sam ja rođen. Imam prva četiri nastavka zlatne serije i prva četiri nastavka prva četiri broja Lunovog Magnus stripa na primer i ono i Alan Ford i sve sam to voleo. Pa sam onda i crtao te likove, pa sam pravio i svoje stripove i čak sam prodavao to nekom drugaru tamo u školi i to sve. Mislim ono u jednom primerku i to. Imam čak neke sam sačuvao. Znači voleo sam da čitam kasnije i knjige. Uvek danas savetujem roditeljima nemoj da preskačete stripove. Stripovi su super. Ti gledaš sliku, čitaš tekst, praviš vezu između dela neuronske mreže zaduženog za slike i onog za reči, što je jako dobro. A stripovi su i lep prelazni oblik ka knjigama. Pa evo to danas posle koliko godina izlazi mi sledeća knjiga mi je kombinacija knjige i stripa. Evo to sam tek sad shvatio da je možda tu koren bio. Uh, dakle moja knjiga koja će izaći za par dana zove se Beogradska manga i preliva se strip manga, nije baš kao japanska, zato je beogradska. Znači preliva se u u roman pa se vraća u mangu i tako naizmenično. Videćemo kako će da prođe.

Ivan Minić: A kaži mi ovaj, je l’ bilo nekih još neobičnih interesovanja? Nešto što je drugačije od ovog što si što si do sad pominjao?

Uroš Petrović: Bilo je puno toga. Ne znam da l’ smem sve da, nešto bih i prećutao rado. Al sećam se isto da sam voleo da pravim stvari. Dakle, da pokušavam da napravim neki izum. Sećam se tog jednog, on je bio čak i uspešan za lov na sitnu ribu koji sam ja odmah proverio na Savi tu. I čak ono iznenadio tamo lokalne ribolovce.

Ivan Minić: Ali nisi hteo da im daš pošto su bili.

Uroš Petrović: Jeste, znači to, ali sam bio jako ponosan što je što je to uspelo. Onda sam recimo napravio izum, ja sam ga zvao Uroš 2000 pošto tad 2000. bila daleka. I sad je daleka. I sad je daleko samo na drugu stranu da gledano da. Ovaj, naime, bio je neki predmet koji stalno neko dođe i uzme. Sad su bile hemijske vredne. Znači hemijske olovke. Makaze. Je kuća imala jedne makaze? Ono sad kupiš ne znam ono, ali kao kuća ono makaze i to se zna gde stoji. To je vrednost znači ono neka koja se danas znači to više ništa nema veze sa životom. I sećam se pošto se te makaze stalno ovaj gubili i stalno neko ih uzme i ovo i to, ja sam onda smislio izum Uroš 2000 gde sam zakačio za makaze, zavezao najgluplja dva predmeta koja postoje. Neki pečat onaj datumski koji je istekao i stari kabl za telefon koji je prekinut. Nikad više makaze niko nije odneo, znači da ih uvek su ostajale tu. Tako da ovaj to sam radio i sa hemijskama, to je kao bilo neko obezbeđenje. Onda sam recimo razmišljao kako bih mogao da olakšam neke stvari koje volim da radim, pa sam tu ne znam nešto nešto ovaj smišljao. Uvek sam voleo da nešto neki su bili jako neuspešni, neki su bili besmisleni. Ali bio si uporan. Uporan i to i danas znači govorim deci uh moraš 10 grešaka da napraviš da bi nemoj preskočiš ni jednu da bi nešto uradio kako treba. Ne valja ni jednu da preskočiš. I to što si napravio na kraju nije znači nije najvažnije. Ovo možda ti je ovo ovih 10 grešaka dragocenijih. Šta si tu sve naučio? Pa da se podigneš, pa da ovo, pa da ono. Znači to je nešto nešto što sad znam. Ja sam to radio, ne znam, niko mi nije pričao. I često pomislim, al to verovatno pomisle svi ljudi da je imao neko da mi priča ovo što sad ja pričam, kad sam ja bio, kad sam što ja pričam deci danas, da je neko meni imao da priča kad sam ja bio dete, pa ja bih sa četiri noge imao sad. Znači tako mi se čini. Verovatno mi se samo čini.

Ivan Minić: Nisam baš siguran.

Uroš Petrović: Da. Ja volim da učim. Znači ja i dan danas na primer učim, evo i i danas ja sam iz tvojih podkasta ja bih trebao sad da ti dam jedno 500 evra, mislim šta sam ja sve, ozbiljno naučio iz tvojih podkasta. od raznih ljudi koje si dovodio.

Ivan Minić: Bilo je neko mnogo drugačije vreme. Ja se sećam kad kad pominješ hemijske olovke i moj otac je u nekom trenutku skupljao hemijske olovke pre nego što sam ja došao na scenu. Ja sam na na išao na tu kutiju. I ono što mi je bilo fascinantno, pazi već već ne znam 90-e neke kad sam ja do toga došao, a to je bilo i 70-e, 80-e neke. Svaka druga olovka koju dobiješ je bila ista, samo je imala drugi logo na sebi.

Uroš Petrović: Jeste, da da da ono kao već su počeli.

Ivan Minić: Ali u toj kutiji gde su bile njegove olovke koje je on skupljao, ni jedna nije bila ista.

Uroš Petrović: To su umetnička dela bila. Umetnička dela. Ja se sećam, ima ona čuvena ona što ovako staviš ono mastilo kad sa onom devojkom. Pa onda recimo sećam se ovako olovka, pa tu neko ulje pa tu kao neki plovak i ribi. Znači to je bilo nešto drugačije. Sad su čini mi se mislim drugačije su stvari izgledale. Ja sad volim da odem uvek u kom god gradu ili državi da sam pa znam da ima neka ona buvlja pijaca il tako nešto. Uvek volim da odem i uvek tako nešto kad vidim ono probudi mi se. Gledam da ne budem baš nešto nostalgičan mnogo nego mi je lepo da vidim, setim se nekih stvari koje sam zaboravio i tako.

Ivan Minić: Ali čini mi se prosto u tom tom periodu da je sve bilo na neki način posebnije zato što se nije toliko mnogo i toliko često.

Uroš Petrović: Jeste. Pa ne al to to je danas toliko jasno, nikad nije bilo jasnije. Znači sve vredi upravo onoliko koliko je teško ovaj problematično doći do toga. I sad znači kažem mi smo imali olovku pa se to čuva pa ako izgubiš olovku pa se sekiraš pa ko ti uzeo znači to sve. Sad ono ima toga toliko da ne vredi ništa. To često govorim za igračke dečije. Znači ja sam imao nekog znači gorilu koju ovako imam položaj ono kao dignute ruke kao nešto fleksuje sa mišićima i on mi je bio junak gde sam ja smišljao priče. Nisam siguran da bih danas pisao knjige ovako aj kažu maštovito da nisam smišljao te priče kao dete. Pa on ne znam živi tamo kod filadendrona što je meni bio filadendron je bio ogromno neko drvo sa ljanama u stvari znači ono kućna biljka. Pa ne znam ja sam s tim gorilom znači proživeo godine avantura i to sve. I danas, ali sam imao malo igračaka. Ne znam posle dobijem neki bumerang, nešto. Znači nije to nešto, još mi otac putovao u Nemačku.

Ivan Minić: Sad skupljaš bumerange.

Uroš Petrović: Sad imam 46 bumeranga u sreći i veselju. Imao sam 47, jedan sam poklonio isto. Ovaj nedavno. Tako da sam ovaj oskrnavio kolekciju, ali ja volim da oskrnavim kolekciju, nije problem znači. I uglavnom nekako imaš dve i znači ti pošto su dve ili pošto je jedna. Danas detetu igračaka ne znači ni jedna ništa jer su stao dobiješ za rođendan, ne znam dođe znači ti iz kineske radnje i iz ovoga, ma nek i iz najbolje radnje. Nek i original. Nek je Betmen koji ima sve moguće na automobilu. Ali stavićeš ga među stotinu ostalih. Znači i to je onda devalviralo. Pa evo znači evo kad se setim i istorije, ako se setimo ne znam ljudi su ratovali zbog bibera. Ne znam ono se zove biber pa su ljudi zavideli znači ovi tamo na dvoru imaju biber pa stave na meso pa ono se ne znači bude. I ko danas gleda, obraća pažnju, biber, normalno znači kupiš, je l’ tako? Nisi srećan što imaš biber.

Ivan Minić: Dobro, uvek ima nešto.

Uroš Petrović: Pa uvek ima nešto, ali to znači da nije vrednost van glave ništa. Znači samo kako ga ti smatraš. I to je i onda kad to proširiš na svet i to, tu onda može da se uvežbaju razne ovaj uh stvari gde ti možeš da napraviš u glavi svojoj uh da ti je život dobar.

Ivan Minić: Mislim da je velika stvar kako smo ovaj odrastali i i činjenica da nije bilo izobilja da smo bili investirani u odnose nekada i sa stvarima, ali da si ti investiran. Znači ono ti ja se sećam svakih svojih patika ne zato što su bile ne znam kako lepe nego zato što sam u njima proživeo neverovatne stvari.

Uroš Petrović: Jeste. Bukvalno se sećam isto znači dođe mi na primer majka sa poslom i onako svratila neku knjižaru i neku gumicu, gumica u oblik ne znam Mickey Mouse, nešto kupila ne znam i zašto je kupila neka impulsivna kupovina u to vreme. Ja meni je on bio znači ja sam mu davao ime, ja sam ga nosio, ja sam ono znači u pernici. Znači pamtiš miris i to sve. I opet se vraćamo na isto. Sve vredi upravo onoliko koliko ga smatraš vrednim. Ništa ama ni ni molekul više od toga. I sve znači kad posmatraš svet oko sebe pa sve je onako kako ga smatraš. Nikako drugačije. Znači ja znam sad ovo recimo kad odemo negde i sad vidiš nešto što je tamo uobičajeno nekom ko živi, ali ti ga vidiš i ti ga prepoznaš kao lepo i to. Ovaj tamo čovek nije ni svestan mislim to gleda kao nešto uobičajeno i što mu je dato i što je E sad ja teram sebe i učim to stalno i nekad padnem, ali nekad uspem da to prizovem da budem srećan zbog nekih stvari, kao što su neograničeni izvori vode u mom tako mestu gde boravim, živim, drveće, da vidim. Znači pa nebo je čudo. Znači mislim imaš plavo pa neki oblaci tamo lete ogromni, pa ne znam nose vodu. Čuj znači nebo. Ajde ponekad da pogledaš nebo pa da ti bude ono čudno. Zamisli da je nebo belo stalno pa se probudiš jedno jutro pa onako gledaš ono zalazak pukne znači pa kao šta je sad ovo luda kuća znači. Ne ali znaš da li se je l’ da li se gore Inuit divi Aurori Borealis? Trebalo bi, ali se ne divi verovatno ako nije slušao ovaj podkast.

Ivan Minić: Mnogo mi je podrazumevano stvari. Često je ona priča samo pre nekoliko generacija, ljudi sa kojima smo mi odrastali nisu imali toplu vodu.

Uroš Petrović: Ma ne znači ono kao ovaj imao 20 knjiga bio bre čudo ono bio biblioteka ga zvali. E. A mislim ja u tvom hodniku evo ispred ovog studija bih se zabavio možda me zaključaš tu dve godine ja bih imao šta da radim. Znači ono tako i da naučim i da čitam i da ovo. To je bogatstvo. Bogatstvo. Ova ova tehnika ovo što sad ovde imamo oko sebe počev od klime do ne znam svih ovih stvari kojima pa to nije imala NASA bre pre pre 20 30 godina.

Ivan Minić: Tako je.

Uroš Petrović: Eto. Imamo, govorim deci, nemojte koristiti za gluposti telefon. Čoveče imate kameru jaču nego što su imali režiseri koji su dobijali oskara pre 20, 30 godina. Ti imaš na telefonu. Pa kažem ako već voliš ne znam gledaš TikTok i to sve, uzmi neki drugar zna da glumi. Neki se stidi ali zna lepo da napiše priču. E a ovaj mali zna da montira. Koliko košta kurs za montiranje na YouTube-u? Besplatno je brate, imaš pokačio čovek kako se montira i to sve. I sad imaš neka deca su sa tim telefonom i sa malo volje snimila film, poslala ga na festival. Ima taj festival recimo u Novom Pazaru gde sam bio u žiriju. I sad kako ta deca koriste, znači oni su sa 10, 11 godina snimili film. Znači mi imamo danas mogućnosti koje nikada nisu postojale. Nikad nije bilo udobnije, dostupnije. Koliko imamo garderobe? Ja ne znam koliko imam košulja, znači ono uopšte nemam pojma. A recimo moj otac je kad je dobio prvu platu kupio štof pa je čekao ne znam koliko da da da mu sašiju odelo. 

Ivan Minić: To je samo jedna generacija.

Uroš Petrović: Mnogo mi podrazumevamo.

Ivan Minić: Mnogo smo se mi razmazili.

Uroš Petrović: Mnogo brate. Znači mnogo se ja se bojim uvek kad tako se neko opusti i razmazi dobije ovaj.

TEHNOLOGIJA, MOZAK I VEŠTAČKA INTELIGENCIJA

Ivan Minić: Nego evo ti jedna banalna stvar koja mi je onako neka česta tema za razmišljanje. Kad sam počeo da vozim nismo imali Google Maps. Odnosno imali smo Google Maps na računaru ali nije bio s nama u džepu.

Uroš Petrović: Ma kakvi bre se izgubiš da se.

Ivan Minić: Pojavila se neke navigacije posle par godina, ali tih prvih par godina kad treba da izađeš negde iz okvira onoga što ti je poznato, kad treba da odeš u Budimpeštu i da nađeš neki deo grada, neku ulicu, to je bilo pakao. To je bilo pakao i mogao si da završiš u Islandu verovatno.

Uroš Petrović: Ma bukvalno ono kod Albuquerquija. Dakle, i to je bilo tako. Nosilo je to neki deo avanture, znači i to sve. Ali ti danas ne možeš da zamisliš koliko je lako. Ubaciš ono bukvalno te vodi gde god hoćeš. Ja sam bio nedavno u Bangkoku znači te u glavu u Bangkoku dakle tamo da i da izbegneš one. Ali atrofira.

Ivan Minić: Tako je. Ono što sam naučio kad sam vozio bez toga ja i dalje to znam.

Uroš Petrović: Sposobnost. Što si razvio kao deo neuronske mreže koji je zadužen za orijentaciju. Znači to je jedan ozbiljan londonski taksisti su imali superioran taj deo. Veliki grad. Taksisti u Bangkoku mislim da su bili super ljudi, znači ono da su. Ali po kad se pojavio GPS sve se vratilo na normalu jer je to preuzelo tvoju sposobnost orijentacije. Znači to je preuzelo. E ja se sad bojim, ovo odmah zakržlja jer ti ne treba. Je l’ tako? Sećaš se ono.

Ivan Minić: Sve što ne treniraš.

Uroš Petrović: Sve što ti ne treba što ne radi znači mozak. Ha ovo mu ne treba, znači ovo gasi. Mora da štedi mozak. Mozak ono kilo i 240 grama, a mali procenat težine to jest mase čoveka, ali ogroman procenat protrošnje energije 20, 22, 23%. Mora da štedi. Ovo ne radi. Ivan ne pamti više telefonske brojeve. Ugasi mu taj deo za pamćenje brojeva i to sve. Ovaj vidi ono šta radi pa mu to malo razgori. I mi smo prestali da pamtimo brojeve, prestali smo da obraćamo pažnju orijentacija gde je ovo, aha da to pamtimo. Preuzeo GPS.

Ivan Minić: Je l’ ti samo slušaš šta ti kažem?

Uroš Petrović: Jeste. Uopšte dakle ono ne ne ovaj. E sad šta će biti kada veštačka inteligencija preuzme dobar deo razmišljanja našeg. To je sad, tu sam ti ja rekao da će biti ta teretana za mozak. 

Ivan Minić: Ne ja ja već vidim da postoje brojni slučajevi i u mom okruženju gde su ljudi jedva dočekali da ono kognitivne procese prebace tehnologiji i ti vidiš za dve godine da ta osoba više ne ume da sastavi.

Uroš Petrović: Znači mi smo mi smo u problemu uopšte kao kao zašto? Je l’ tako je nekako napravljeno čudno. Znači težiš da ti bude udobno i lepo. Naravno, normalan sam čovek, ja težim da mi bude udobno i lepo. A tamo kad ti je udobno i lepo onda to nije dobro za tebe. Znači to je sad jedna igranka gde ti moraš da prepoznaš nekad da se namerno izbaciš iz toga kad ti je udobno i lepo. A to uopšte nije lako. Mislim ono.

Ivan Minić: Ne sme dugo da ti bude udobno i lepo. Nekad je OK da malo odmoriš ali ne sme da se navikavaš.

Uroš Petrović: Ok, normalno sve, znači sve i ne možeš ti da dobiješ novu ideju ako ne napraviš mesto za novu ideju i bilo šta. Znači znači mora, ali ako ti je udobno i lepo pa to malo se ustali.

Ivan Minić: Ne treba se navikavati.

Uroš Petrović: Ja sad ti da izađeš svesno iz toga. Ovaj život često napravi pa te ono.

Ivan Minić: Pomogne.

Uroš Petrović: Bukvalno da. Ja ne smem da pomislim kao e ovo je sad znači to ne smem da pomislim, jer kao da neko sluša odozgo i kaže sad ću da vidim kako je veselo.

ODABIR FAKULTETA

Ivan Minić: Dakle na vremenskoj liniji sad smo u periodu tvoje, tvojih srednjih škola.

Uroš Petrović: Jeste, da, da, da, bilo ih je više, jeste.

Ivan Minić: Ovaj, a šta je bilo kad je došlo vreme za fakultet?

Uroš Petrović: A ništa upisao sam isto sam to dosta ovaj dobro uradio zbog ta dva druga koja sam i ostali za čitav život iz iz srednje škole, upisali smo višu prvo, znači višu da bismo ne znam to završili lakše da posle ja sam posle na fakultet dakle priznate su mi prve dve godine sa više škole, pa sam tehnički fakultet, odsek za dizajn tekstila, neko ludilo. što sam čak i radio. Ja sam imao te neke butike. Znači to je bilo to je isto zanimljivo. Ovaj uh i sve što sam naučio u životu mi je značilo. Ja znam sad i ako kažu ono jeste matematiku si učio pa se pita neko kao ovaj uh da l’ ti je trebala matematika ako si jedan dan postao pisac i to. Kako mi nije trebala? Pa ja sad motam reči kao brojeve. Moja prva nagrada za književnost je za pesmu od 10.000 strofa, koju sam uspeo matematički u stvari preko matrice da je napišem. Ima 10.000 strofa, sve su različite, sve se sve se rimuju i sve su smislene. A čitava pesma je stala na jedan papir A4. To je naravno uz pomoć matematike. Danas kad smišljam zagonetke, u pa ja sam smislio pre dva dana jednu, uh čini mi se da umem da baratam rečima i slovima kao da su cifre i brojevi, što je dosta korisno kad praviš zagonetke. Kad si život namestio tako da ti je dosta bitno kakve su ti zagonetke. A ja sam tu jako strog. Znači ja ono da bi ušla zagonetka moja ovaj u knjigu i to mora da bude i mora da ima jedno rešenje. Jedno samo rešenje. Mora da bude zahtevna. Znači nikako laka, može da napravi ko god hoće. Znači čak sam probao je l’ ko ChatGPT, znači ne da ne da nema pojma ili bilo koja ta veštačka, oni prave zagonetke toliko banalne i glupe da sam ja ponosan što još uvek ne mogu. Uh možda će jednog dana moći, ni sam ne bih voleo, ali ko zna. Prave zagonetke, ne znam ono kao e sad sija na nebu a nije dan, znaš kao zvezde, ne znam mesec, glupo. Znači banalne. Mora da bude zahtevna i da se mučiš dok je ne rešiš, a kad je rešiš da kažeš brate kako nisam ono. To je to. Znači ono ne moraš ni da pitaš.

Ivan Minić: Kako nisam video?

Uroš Petrović: E to, to je prava onda prava zagonetka.

Ivan Minić: Pa evo i mene si malopre.

Uroš Petrović: Pa da, da, evo recimo ja sam sad znači ono bukvalno sam sad pričao sa prijateljem telefonom, ali meni stalno mozak nabar na to jer meni treba 30 zagonetka godišnje obavezno. Znači za knjigu, za radionice, za ovo. I ja to volim da radim. I to je kad ja smislim novu zagonetku jedan dan, pa ja legnem uveče ko vinjak. Znači ono spavam brate kao da sam ono oslobodio i Beograd i široku okolinu. Tako da sve znači, znači sve što sam ikad naučio. Naučio sam ne znam onaj Morzevu azbuku sam znači naučio u jednom trenutku, pa uh naučio sam uh kako se vezuju čvorovi. Znači to. I sve mi znači. I sve mi znači. Znači nekad pogotovo danas deca pa kao šta će mu to, ne znam. Šta će njemu ne znam matematika i to sve. I onda kad poraste ode u ne znam kladionicu. Znači da se kladi protiv matematike. Mislim takve stvari. Znači uvek ti je potrebno da probaš nešto novo, da nešto naučiš, usvojiš, jer jednog dana kad se osvrneš ćeš moći da prepoznaš gde je to niklo i na koji način. Tako da.

TEŠKOĆE KAO POKRETAČKA SNAGA  

Ivan Minić: Mislim, ja se sećam ovaj u tom nekom periodu srednje škole baš uh nekih razgovora i sa profesorom srpskog i sa nekim drugim profesorima kao koliko postoje neke specifičnosti koje na prvu loptu ne vidiš, ali koje prave ozbiljnu razliku. I jedna od tih stvari recimo uh sećam se ja to nisam ni razmišljao niti sam video na taj način, ali kada mi je rekao, onda sam shvatio da to jeste tako, ti imaš jako ritmične rečenice. Jeste. Što je mnogo zanimljivo.

Uroš Petrović: I evo te danas čuveni podkast pričaš, ja ja pustim nekad znaš ono pred spavanje čuješ to lepo da ti znaš kao. Jer to je zapravo važno.

Uroš Petrović: Evo primer. Znači jedan moj drugar to mi on priča, mislim ono lično. Reću i kako se zove na kraju, ali tek na kraju ovo ovog segmenta zbog efekta. Čuvala ga je baka Sofija, on mali četiri, pet godina. Čuva ga baka Sofija, profesor književnosti iz Sombora i to. I sad mali trči ono kako progovori stani, izgovori ponovo. Ne izgovara se to tako. Nije ti dobra dikcija. dikcija ja naučio šta je dikcija sa 8 godina. Znači sad trči mali, čuva ga baka i ispravlja ga za sve što kaže. On danas kaže da živi od toga što je uradila baka Sofija kad je bio mali. Zove se Slavko Beleslin i on znači ima čuveni taj bariton znači koji svi znamo sa dobrim momak Slavko. Jeste sa raznih televizija. Znači to je napravila baka. Znači to je detinjstvo. To je neko kad obrati pažnju na nešto. To je promena života. Znači to je i ima hiljadu primera. Ja sad mogu da pričam, ali recimo znam uh evo imamo kao mi smo ponosni pa smo imamo za Teslu i to sve. Ja sam potpuno siguran, on je pričao kad je bio dete da je uh bio fasciniran kad se njegov mačak, znači na električne pedoluju pa ga on ono sad pazi se ovo smiljan ono mrak, kakav tvoj studio, kakav je ono mrak bio. Znači znači i sad on mazi tu mačku i krene da pršte varnice i to sve. Znači čudo jedno za dečaka iz tog doba mislim. Čitavog života jurio te varnice i napravio čudo.

Ivan Minić: E ali znaš ja se često šalim na taj račun iako mi je malo svaki put muka kad to tako kažem. Da je ostao ovde bio bi ludi sveštenikov sin.

Uroš Petrović: Al to je sad da, bilo al ali isključivo zbog mesta. Znači ne čak zbog naše naravi. Ne zbog čak zbog našeg karaktera. Kažu ljudi Sloveni su vole i čak od poraste u dvorištu, krš je dvorište korovje, ali ako neka biljka malo izraste na drugima da će da je secnu i to sve. To je malo, to je osobina raznih naroda. Nije to samo samo kod nas i to sve. Mislim da je do toga kako je recimo nastala Amerika da je tu bilo tehnologije, da se naprave ti eksperimenti i sve to. Uh kada je okruženje takvo naravno da ćeš da ćeš napraviti ovaj lakše neko čudo u takvoj zemlji. Ali pitanje recimo imamo ljudi koji su ovaj pitanje da l’ bi Novak Đoković napravio ova čuda da nije morao ovde rastao, da tu ne znam padne po koja bomba, da se roditelji nisu toliko mučili za novac, da se ne verujem da bi napravio ovakva čuda.

Ivan Minić: Mnoge stvari tog tipa se u blagostanju ne dešavaju.

Uroš Petrović: Ne dešavaju se jednostavno.

Ivan Minić: I ako gledaš sve te priče svi su morali da prođu nešto što ih je formiralo u ljude kakvi su to.

Uroš Petrović: Naravno. I to sam ja slušao recimo isto kad ne znam jedna grupa ljudi, na primer eto znači ljudi koji ovaj kojima je lepo i udobno na primer žive i sad kažu da vidiš ovi došli pa se povezali svi pa uspelo im pa ovo pa ono. Pa znaš šta ima malo i do toga da mu nije baš bilo lako pa je morao. Znači morao je da se bori, morao je da je nauči, morao je da nauči da savlada izazove. Bilo je teško mnogo puta, ali ga je to učinilo ne znam jačim, upornijim. Svako to ide sad znači to.

Ivan Minić: Tako je pa mislim. Imamo primer recimo kod ja to gledam pošto ja volim prirodu stalno sam u prirodi, volim drveće, šume, životinje jako volim i to sve. Ja sam sad čuo evo to možda neki lovci iskusniji koji slušaju možda mogu da potvrde ili me demantuju u komentaru, ali da mnoge životinje u prirodi ne mogu da prežive više ako im lovci ne ostavljaju tokom zime na hranilišta ne znam žito, kukuruz, ne neko seno i to sve. Zašto? Ti iz najbolje namere sad ostavljaš je l’ tako to da pomogneš tim životinjama. Ali nisi im pomogao. Ti si ih učinio slabašnim. Zašto?

Ivan Minić: Još slabijim.

Uroš Petrović: Da. Zato što oni su to navikli i doći će tu i ako jedne godine lovci ne ostave to, oni ne mogu više da prežive. Znači jer nisu navikli, zaboravili su da skidaju koru sa smrznutog drveća i sve to. Znači nekom kad pomogneš, to važi često i za decu, važi za sve ostalo, često ga učiniš slabijim i to sve. Imamo dokaz i recimo kod nekih životinjskih vrsta koje pokušavamo da istrebimo kao što su na primer muve ili pacovi ili znači oni su sve otporniji i jači i sve ih je je l’ tako? E sad to nas dovodi do razmišljanja šta znači nekom pomoći. To je sad veliko pitanje. Znači to i duboko, nisam siguran da da bih i sam znao da da ga lepo objasnim. 00:48:47

Ivan Minić: Ima ima tu mnogo čega, ima tu i toga šta neko očekuje od tebe kao pomoć, a i šta ti ima?

SREĆA I KVALITET ODNOSA

Uroš Petrović: Pa ima primera, znači to tek u ljudskim odnosima. A ono što je zanimljivo evo i što bih voleo da ovaj gledaoci i slušaoci ovog podkasta onako čuju i razmisle o tome. Postoje te razne ankete, istraživanja šta je sreća i šta čini srećne, zadovoljne ljude čiji je život ispunjen sadržajem. I sad videlo se da to nije presudno količina novca, BDP. Jer su šarolike te zemlje. Znači nije čak ni lepo vreme. Često su najsrećniji tamo ljudi koji imaju 29 dana godišnje sunca. Znači nije čak ni to. Opet tu uskoči neka.

Ivan Minić: Skandinavci su uvek tu dobro plasirani, a kod njih bi trebalo da bude depresivno.

Uroš Petrović: Uvek. Jeste jeste i i bude depresivno. Znači i ima dosta depresije, ima dosta i otuđenosti i ima svega. Znači to je sad pitanje ko pravi anketu i kako i šta ubaciš kao reference. Znači, ali uglavnom se svodi, to kažu i psiholozi i psihijatri, ja volim da ih slušam i gledam. Na kvalitetne odnose sa ljudima. Znači uvek šta god gledaš, to se svodi na kvalitetne odnose sa ljudima. Oko tebe. Da li je to rodbina, partner, znači šta god i to sve. E, kad znamo da se sreća praktično meri kvalitetom odnosa sa ljudima, onda bismo ako trebali da poradimo i dobro porazmislimo kako da ti odnosi budu što bolji i i to kad bi se ljudi čini mi se razmišljali i usvojili da bi nam svima bilo malo bolje i lepše.

Ivan Minić: Kažu i ove neke svežije istraživanja takođe da ne samo sreća nego i kvalitet života u smislu zdravlja i drugih parametara. Sve. Znači da je to jedan od glavnih prediktora to.

Uroš Petrović: Očigledno. A i mislim da je čak i glavni.

Ivan Minić: Znači kao postoje ne znam i zdrav život, fizička aktivnost, sve ostalo i kao sve to staviš na jednu stranu. Ovo je na drugoj strani i prevagne ipak na stranu.

Uroš Petrović: Jeste jeste uvek to ono usamljenost je ovaj dosta nezgodno.

FAKULTET, NACRTNA GEOMETRIJA I ZAGONETKE

Ivan Minić: Uh dobro. fakultet.

Uroš Petrović: Kasnije znači fakultet taj taj ovaj i tu mi je recimo dosta pomoglo. Imao sam zahtevne nacrtne geometrije recimo. U kako mi je to prijalo. Tu baš moraš da razmišljaš u 3D. U 3D. Znači sad recimo ovaj mikrofon moraš da ga nacrtaš odavde, odavde, pa odavde u 3D. Sad sve to moraš prvo u mozgu da napraviš. To je ono što kažu da je na primer Tesla lepo razvio, da je mogao sve da zamisli i da je imao vrlo malo izuma koji ne rade. Je l’ on kaže sve promisli.

Ivan Minić: Sve je to probao. On je to sve probao.

Uroš Petrović: E on je sve to. E, tako da sam to recimo taj predmet obožavao, znam da sam imao tu tu desetke i kasnije mi je dosta pomoglo kažem za sve što sam drugo radio, a sam napravio mehanizam. Inače kad radim sa decom i recimo ovo što smo radili u NTC sistemu i to sve, to je uvek važno da kažem. Na primer napravimo igru, imam ja ta zagonetna pitanja pa kao ne znam, evo jedno od tih pitanja glasi koji veliki, značajan grad se nalazio usred Čehoslovačke, a danas nije ni u Češkoj ni u Slovačkoj, na primer. Gde ti da bi odgovorio sad, ne znam, sad ću reći odgovor sad da ovaj ovi koji nas prate ne razmišljaju o tome i prestanu da nas slušaju šta pričamo. Rešenje je Oslo, je l’ kad napišeš Čehoslovačka, u sred imaš Oslo. A ono kad se, znači sad nije ni u Češkoj ni u Slovačkoj. Tako nemaš više to slovo unutra. Uh gde praktično učimo decu da prepoznaju segment reči ili rečenice gde je nešto skriveno. Ne znam ono napravio sam pitanje koje životinje se kriju u ovoj upitnoj rečenici. Znači koje životinje se kriju. Kad zamisliš rečenicu u glavi, ti onda gledaš segment. Ko je životinja? A jež. Se kriju u ovoj, vo. Upitnoj rečenici, noj. Upitnoj. E, sad i to oni postanu majstori u tome. Ali nije tu smišljeno da bi postali majstori u toj igri, već da bi napravili mehanizam da prepoznaju deo u nečemu koji se izdvaja pa će to sutra da koriste da prepoznaju u nekom matematičkom obrascu neki deo ili u programskoj naredbi jedan deo koji ne radi ili u hemijskoj formuli CH3 gde je, znači mi napravimo sposobnost detetu koje ono koristi. E to tako je meni sve što sam naučio donelo sposobnost da ga primenim na nečemu drugom.

Ivan Minić: I i taj momenat da ne razmišljaju samo linearno nego malo i lateralno ponekad, da zaborave.

Uroš Petrović: To ne, ne, naravno ne samo to nego to je jednostavno ti ako uh misliš da sve znaš, pa ti si ti si stao. Je l’ tako? Tako je. Ili recimo kad uh često volim da da malo porazmislimo i o udžbeniku. Znači koji je kažem neko napisao. Sad ti ako sve znaš iz udžbenika, super je to, ali moraš ljudi koji koji smišljaju nešto novo su u stvari važni. Znači da ti odeš malo van udžbenika da vidim šta, što da ne, što da nešto što ti se ne čini kad pročitaš da je to baš tako, pa hajde da vidimo kako bi možda moglo da bude. Pa pogreši, pa ne znam, nisi u pravu. Znaš, mislim ono kao ako ti ne kaže neko da da da grešiš i to verovatno i ne radiš ništa brate.

Ivan Minić: Pa mislim jedna vrlo važna stvar jeste to da treba da normalizujemo to da se greši i da se uči iz tih grešaka. Jer ako si sve vreme preplašen da bilo šta uradiš, da ne bi pogrešio, nećeš ništa ni uraditi.

Uroš Petrović: Gotovo. Znači gotovo. Znači to je, to se zove blokada. Znači onda ništa nisi uradio. Znači ono sam sebi napraviš ogradicu. Te ogradice koje čovek sam sebi napravi, nema jače ograde dakle.

Ivan Minić: A to jeste nažalost nešto što je u našem vaspitanju.

Uroš Petrović: Jeste, dosta često.

Ivan Minić: Da, uveden.

Uroš Petrović: Jeste, dosta, dosta često i i vidiš oko sebe često.

RAZVOJ GOVORA I KREATIVNOSTI KOD DECE

Ivan Minić: Mislim baš sam ovaj nedavno pričao sa prijateljicom, biće i ona uskoro gošća o tome koliko je zapravo problem da da istovremeno imamo situaciju da sve veći broj dece ima problem sa tim kada treba da progovori i sve ostalo.

Uroš Petrović: A mislim. Ja sam se prepoznao. Mi mi se čekamo. Znači i prepoznam čak, ne ja nego što sam čitao pametnije ljude i gledao šta pričaju i to sve. Dakle prepoznamo i problem i znamo gde je i znamo zašto se to događa i opet.

Ivan Minić: Nije, ali ali taj momenat gde ti istovremeno želiš da to dete progovori i ućutkuješ ga od trenutka kad se rodilo.

Uroš Petrović: Ma ne samo to. Ima puno znači tu stvari. Evo recimo to sam isto slučajno znam, pravio sam pitanja za kvizove, za više kvizova. Tako da sam pun nekog znanja koje je na oko nepotrebno, da je prosečno dete od četiri godine postavljalo 437 pitanja dnevno. Prosečno dete pre 30 godina. Znači ono darovito verovatno i više malo tako i to sve. 437 pitanja dnevno dete od četiri godine. Danas znači je to desetkovano u znači najoptimističnijem nekom slučaju. Zašto? Šta se dogodilo? A šta mozak prepozna? Da bi se izgovorila jedna reč kažu da mora ne znam 70 mišića da orkestrira zajedno da bi se prosečna jedna reč izgovorila pravilno. Ozbiljan zadatak. Znači ozbiljan zadatak. A šta ako to ne vežbamo? Ako mozak ne prepozna aha vidi dete stalno pokušava da nešto kaže, stalno pokušava da izgovori, stalno, aha daj da mu napravimo to. Daj da mu napravimo to. I mi imamo kažu logopedi veliki procenat. Znači i do 80% dece u prvom razredu osnovne škole ne može da izgovori sve glasove, što nikad nije bilo u istoriji. 

Ivan Minić: Jeste, mnoge stvari su bolje nego ikada i onda su one često povukle da neke druge stvari budu slabije nego u bilo koje neko skorije dostižno vreme.

Uroš Petrović: Jeste. Možda je to cena koju smo morali da platimo. Ne znam. Ali meni ja sam uvek kažem to nešto na na na decu, na odrastanje, tu sam nekako jako osetljiv. Znači možda zato kažem ja sam izabrao ovo zanimanje. Verovatno je postojalo i imao sam puno šanse da se bavim nekim ne znam unosnijim zanimanjima i šta ne znam bio sam čak ono u u ovaj u nekim šansama da da ali nekako. Znaš, čini mi se da ovo ima puno smisla što radim. Znači knjige za decu, radionice, učim znači ljude inspirišem, nadahnjujem da razmišljaju.

Ivan Minić: Najviše si srećan kao dete što je jedino što je bitno na kraju dana.

Uroš Petrović: Znaš pa pa znaš ima smisla i to sve. Znaš, znaš kad se umoriš? Kad radiš nešto a nisi siguran da ima smisla. Umoriš se brate. To je kao ono što znaš rad bez igre smara, znači smara ozbiljno sve.

Ivan Minić: To je ono što kažu za za burnout, kao ne nastaje burnout od toga što mnogo radiš nego što mnogo radiš ono što ne želiš.

Uroš Petrović: Da, nego da. Jeste i nisi siguran da ima smisla. A dok recimo naravno važi i drugo sad ono neću ja da tu propagiram igru kao nešto. Znači igra bez rada je isto samo puka zabava. Znači bez odgovornosti. Puka zabava. Znaš. E sad tu kad iz to izmešaš pa više se izbriše. E to je najbolje. Znači ja sam to nisam namerno uradio nego sam imao sreće verovatno poklopilo se super. Možda može nekad i sreću da da pohvalimo.

PRVI POSLOVI I PREDUZETNIŠTVO

Ivan Minić: Uh, e sad, šta ti je bio prvi posao?

Uroš Petrović: Uf pa to su sad znači šta sam ja sve radio. Znači to, al sve za sve sam zahvalan. Znači bukvalno za sve. Ja sam čak prodavao fotografije navijača na stadionima. Ja sam dobro fotografisao. Onda sam sa drugarom jednim kupio video kameru Panasonic, da je ona velika kaseta unutra, pa smo čak ono ne znam snimali svadbe i fotografisao sam svadbe i to je isto bilo intenzivno i zanimljivo još ono to su. Pa sam u jednom trenutku, baš sa tim kumom prodavao peći neke. Znači to su bile one peći koje kao zrače toplotu pa ne znam ono. Ja onda sam ja smislio to mi je bio prvi prvi ono ne znam neki marketing koji sam osmislio da napravimo letke i da ih podelimo po delovima grada koji nemaju centralno grejanje. Al tad nije bilo tako lako ko sad. Znači sad u računaru napraviš odštampaš ko ništa. To je bilo, sećam se znači ja da bi napravio čoveka koji se greje, ja siluetu, ja sam seko crni papir pa lepio pa nosio tamo da prave neki film, pa to je bilo skupo brate kontra ono najgori onaj leci i sve. Tako da sam znači zaista radio razne stvari. Ovaj uh sećam se kad su došle sankcije ja sam uh čak odlazio u Kinu da kao uvozim. Mislim ono uvozim samo da me niko ne uhvati. Ovaj svilene košulje, patike iz Južne Koreje. Bio sam nekoliko puta tamo. I tu sam skupio novac da otvorim taj prvi neki butik pošto sam volim da dizajniram ono. I uglavnom i tu sam dosta grešio čini mi se kad vratim film. Bilo je to sve uspešno. Znači sve je išlo super i to sve, al sam nekako ovaj uh gledao da se meni dopadne nešto. To ne treba kad radiš posao da baš gledaš da se tebi dopadne nego gledaš šta se dopada svima. Znači to je u stvari neka. E sećam se ja nisam pravio znači ono izlog tog butika koji je prvi otvoren pa to je bilo sedlo ono pravo neko sedlo i to ne znam koliko sam ga platio znači. Sećam se nekog drvenog glavu indijanca poglavice sam ja isto nešto platio ludilo ono doba već 90-e ono haos i to sve. Ne znam koliko samo da bi taj izlog bude ono kad staneš ispred izloga da se slikaju ljudi. Naravno tad nije bilo mobilnog, nismo se slikali su fotoaparatima i to sve. Tako da ovaj to mi je bilo onako uh to su bili neki neki prvi poslovi. Držao sam prodavnicu uh ribica i kućnih ljubimaca u Beograđanci. To isto bilo super. Sad dva drugara, ja sam se tad već zaposlio. Pravi posao, moj prvi. Zaposlio sam se kao u firmi koja se zvala Transsport. Više ne postoji. Radio sam neku špediciju, neko ludilo brate to. I uglavnom tad je već mogla da se osnuje firma. Ja sam sa dva drugara iz kancelarije napravio tu prodavnicu gde smo one ribice prodavali i šta ja znam, akvarijumske, kornjače. Da mi u Mađarsku po kornjače, cirkus potpun znači ono. Kutiju onako u gepek o grebu one kornjačice. Ali bilo je lepo, naučio sam i tu svašta i tu sam naučio kako sam stvari naučio lepo. Ovaj tako da razne sam stvari pokušavao, mislim i i ništa evo sad recimo pišem novi roman trenutno. Evo sad znači ja sad dok dok pričam sa tobom ja sad tek prepoznajem neke poveznice. Poveznice. Dakle glavni junak romana koji sam počeo da pišem pre mesec dana, lovi sijamske borce po plitkim vodama jugoistočne Azije. Znači ja sam imao te sijamske borce kao jednu od najlepših ribica u toj radnji. Evo vidiš možda me je ono tad ostala tamo. Pa sad je tek nikla. Dakle poruka još jednom, sve što doživiš može jednog dana da izroni u nešto lepo.

Ivan Minić: A u svakom slučaju ono mi smo skup svega što nam se desilo.

Uroš Petrović: Uvek. Znači ni ni ni molekul više ni manje od toga. Skup svega što nam se desilo.

Ivan Minić: A kaži mi.

Uroš Petrović: Ja to zovem nekad ono, pita me neko ja znam ono putujem sa književnim susretom na primer u nekom gradu u Srbiji. E sad ja ne odem nikad, znači odem sad na književni susret, odradim svoje pa se vratim kući. To me ne zanima kao aktivnost. Znači odem ranije pa osetim grad. Pa pitam šta ima zanimljivo. Pa vidim, pa možda ostanem posle, pa prespavam, pa znači uvek nekako gledam da doživim. I onda me je jedna drugarica to uvek se smeje tom mom odgovoru, a ja sam ga rekao onako bez razmišljanja. Kao šta radiš? Pa rekoh evo proizvodim doživljaje. Ali bukvalno je to bilo to. Zašto? Zato što ne znam ostao sam dan duže bez nekog ludog razloga i krenuo sam sutra kad sam video neki putokaz zanimljiv da vidim kao šta ima. I uglavnom nema ništa, ali ponekad.

Ivan Minić: Ponekad ima nešto.

Uroš Petrović: Premija.

MODNI BREND AVENTURIER

Ivan Minić: Uh ono o čemu si pričao u par navrata i pominjao si, a meni je važno i iz razloga što kaže za to si se školovao, jeste bila ta priča sa garderobom koju si dizajnirao.

Uroš Petrović: Jeste. I to evo i dan danas, znači ja pošto volim ja volim kad nešto radim, znači nek bude da bude top. I sad ja sam tu dizajnirao te neke košulje, majice uglavnom tu mušku garderobu neku koja je liči, koja je onako malo neki neki onaj kao malo retro, tu između dva rata nešto tu, Indiana Jonesa sam voleo uvek. Znači taj neki, taj neki stil. Ali bilo je tu onako pravih uspeha. Ja čak i kad sam to zatvorio sve i tad je to sve uspešno radilo. Nego sam jednostavno želeo da da živim od samo od umetnosti, pa.

Ivan Minić: Nije ali super mi je zanimljiv taj momenat da ti si verovatno jedina osoba ovaj koja potpuno otvoreno priča o tome kako je zatvorila nešto što je radilo fantastično.

Uroš Petrović: Pa dobro sad fantastično je rastegljiv pojam. Ali recimo da uspešno, znači uspešno, sve sve kako treba. Znači ono sve super se prodaje, znači sve.

Ivan Minić: Što je za uslove Srbije.

Uroš Petrović: Pa dobro da.

Ivan Minić: Fantastično.

Uroš Petrović: E. I uglavnom na primer bilo imao sam tu sećam se te majice, ali nisam hteo da budu plave, crvene, žute kao što svi prave. I onda nađem ovaj jednog uvoznika iz Novog Sada koji je moglo si da mu kažeš šta ti treba i on ne znam uveze boja peska, boja cigle, znači onako neke baš zemljane. Zemljane znači onako boje. SMB ali onako malko baš onako da bude. E sad i prolazim sećam se pored televizora uh i čujem aha u Srbiji nešto znači toliko hiljada. Ja šta šta bi? I sad vratim u mozak da ga premotam šta je reko, jer znam da me nešto čudno. Uh novinar je rekao da se da je procena da se u Srbiji da u Srbiji živi 800.000 ribolovaca. To sam ja čuo kao prolazeći pored televizora. 800.000 ribolovaca. Ja sednem za računar, pošto ja kažem lepo crtam to iz detinjstva. I onda sam ja lepo u vektorskom programu, Corel-u mislim da sam radio. Uradim onako starinski, lepo, znači štuka. Pa onda ispod latinsko ime, čini mi se da je Esox lucius, koliko se sećam. Pastrmka, pa ispod onako pisanim slovima Salmo trutta morpha fario, znači ono. Pa ovde ono avanturijer. Znači to stvarno izgleda i onako malo iskrza na slova i to izgleda staviš u onu majicu boje peska to izgleda znači top, top. I sad ja uradim te majice 800.000. To je bilo tad više malo više nego 10%. Ne računajući neke delove. Uglavnom uradim taj serijal tih majica za ribolovce, računajući ako ih ima 800.000, znači koliko imaju članova porodice, pa i rođendani pa ovo znači ne znam kupi tati, bratu, stricu. Uh da vidim šta će da se dogodi. Kad je ono krenulo. Znači nismo, znači nisam mogao da se naštampa. Da se naštampa, da. I ono što je zanimljivo, dan danas ih viđam. Dan danas ih viđam. Evo dao sam neke ovaj mom prijatelju Jovanu Memedoviću. I dan danas ih on nosi i kaže nikad nije ono. Ima i on svoje majice dobre danas, ali ovaj voli i te, voli i te moje. Onda recimo sam pravio košulje da, ali kao košulje da budu drugačije, da gde ja pošto sam eto naučio to, znači da ja vidim da ako promenim konac znači od kog se radi, mislim radili od turskog nekog konca, ako stavim neki nemački. Mislim čak da se da se sećam i kako se zvao, al sad da ne pravimo reklamu, znači ono da ti. Ovaj rekoh hajde to je razlika ne znam koliko ide metara, bla bla, ne znam to sam sve znao ali sad nemam pojma. Dakle ako stavim taj, to je neka razlika u ceni, ne znam tipa 10 feninga, 15, mislim ono nešto bezveze razlika u ceni, a u izdržljivosti nepojmljiva razlika. Ti ne možeš. I onda ne samo za taj za taj konac nego uradim nešto što su i tad radili i drugi, ne mogu da kažem, ali ja sam to insistirao na tome da se ta na primer košulja jako agresivno opere pre nego što se uopšte ušiju dugmat i to sve jer da sve promene koje može da doživi taj materijal, taj. Znači sve da doživi pre nego što se uopšte da košulja. Jeste. I to je ono kad onda uzmu ljudi brate nije se promenila ni, kako da se promeni? Znači kad sam je šta sam joj uradio pre toga. I to je onako bilo, onda sam jako polagao ovaj na pakovanje. Uh to isto umem da radim. Znači da taj ti kad vidiš pakovanje, ja sam sačuvao sam neke znači ono baš u original pakovanju i sad da ih odneseš u bilo koji od ovih tržnih centara i da staviš moju košulju pored bilo koje koju mogu da koje možeš da nađeš, ovo će da ti izgleda ova kao da je sa pijace, ova druga. Ovo znači ono visi jedno nekih šest etiketa. To sam ja sve voleo da crtam. Pa neki ovaj uh mislim baš sam obraćao pažnju na to. stvarno izgleda kao da je ranije su stvari ljudi pakovali malo drugačije i lepše, a ja sam pogotovo.

Ivan Minić: Ja se sećam onoga, ovaj, kad kad neko kupi dobru košulju pa ona dođe spakovana, onaj onaj karton i ono sve. I koliko ide onih špenadli prokletih. Što ide.

Uroš Petrović: E, ja nisam stavio špenadle, jer su me nervirali. To je znači to su.

Ivan Minić: Al’ to mi je bio pakao da ti sad to vadiš i toga ima bre 15 komada.

Uroš Petrović: Jeste, to je bilo u onoj elegantnoj, znači. Ne, ja sam imao neke ovaj kao čak sam i drvene stavljao, znači one neke štipaljke. Znaš to brate, znači šta znaš šta to kako to izgleda. To šta mu sve visi, pa kao. Onda recimo svi su ovaj uh svi su mislili da je to francuska firma. Znaš? Zašto? Zato što su svi koristili ono quality, svi su na engleskom. Je l’ tako? Kao američko, impliciraju nešto i to sve. Ja rekoh ja ću francuski. pri tome nemam pojma francuski, znači. I onda i firma se zvala, mislim marka robna se zvala Aventurier. Znači kao avanturista na francuskom. Jer pomislim znači ono, zašto? Pa zato da se razlikujemo od svih. Znači nek bude francuski.

Ivan Minić: To je to. Nije francusko, iz Kanade je.

Uroš Petrović: E da, da, da, možda, da, da. Ali niko ne pomisli znači znaš ono tako nešto. Tako da je to onako sve bilo i puno sam tu učio. Znači puno sam naučio i sve to. Čak kažem to, danas kad pa ima ta jedna tajna koju ne znam ni da l’ da pričamo.

Ivan Minić: Neću ništa da te teram.

Uroš Petrović: Uh moja prva knjiga, kako sam ušao u svet književnosti. Dobro. Zove se Aven i jazopas u zemlji Vauka. E, a ova firma se zvala Aventurier. Znači i u stvari ovo Aven je prva četiri prve ovaj četiri slova i to je taj font čak koji koji je na knjizi. To je eto to više povezano.

AVEN I JAZOPAS U ZEMLJI VAUKA 

Ivan Minić: Uh, čuo sam priču kako je zapravo izgledao ulazak u svet književnosti, ali verujem da da mnogi ne znaju. Uh ti si, OK, ti si voleo da pišeš, ti si voleo da crtaš, to je sve u redu.

Uroš Petrović: Nisam voleo da pišem.

Ivan Minić: A nisi voleo da pišeš?

Uroš Petrović: Da crtam uglavnom.

Ivan Minić: Aha.

Uroš Petrović: Da. Znači pisanje slabo. Kažem ono, ja sam gledao da mi sastavi budu drugačiji. Znači, nije zabavno da pišem kako kako lišće menja boju i pada. Nije mi zabavno. Pa sam onda iz inata, sećam se ono, pročitam ja Vlak u snijegu, kao šta ste pročitali tokom raspusta? Vlak u snijegu. Pa neko mi se tu kao Vlak u snijegu, kao ono zvanična liga knjige i to sve, ono Mato Lovrak. I ja se ono znači uvredim tu. Znači sledeći put šta ste pročitali za vreme raspusta. Ja sedmi razred recimo. Zapisi iz mrtvog doma, Dostojevski. Znači ono, zatvor, puca, znači ono, pamtim samo scenu kako su švercovali rakiju. Znači, ali ono, kažem, uvek sam voleo da tu malo, ovaj, udarim kontru. Uh tako da, uh prvo što sam ikad napisao to sam već bio u malo zrelijim godinama tako i to. I meni je čudno, evo prvo što mi je objavljeno je roman od 300 strana. Znači obično ljudi krenu sa nekim kratkim formama, pričama, neki časopis i to. Ja sam odmah u glavu seo, napisao taj roman koji je evo kažu do danas mislim da je sad 15., 14. izdanje recimo, da je onako.

Ivan Minić: Ali znam da taj prvi put kada si to radio, kada si veći deo posla uradio sam, da po sopstvenom priznanju ništa nisi znao o tome kako to treba da se radi.

Uroš Petrović: Ma nemam pojma, ne, pa sreća, znači nisam ja, meni izašla ta knjiga, ja sam je izdao kao, ajde kad sam je napisao da je izdam. Ja imam paginaciju na prvoj, znači ono gde je naslov piše jedan gore. Nisam znao kako da izbacim iz Word-a. Ono ništa, korektura, lektura ništa. Znači pregledala je jedna moja drugarica i to, al’ verujem da i ona nije baš mnogo se ovaj udubila. Udubila u sve. Hvala joj naravno i sve, ali, uh tako da je ta prva knjiga koja me je uvela u tu književnost, znači uopšte u tu oblast profesiju je izašla onako ništa ja to nisam znao. Ja sam sve nacrtao i naslov, znači, dobro, ovaj drugar mi je jedan uh kasnije nacrtao mapu, pa je uh Ilija Melentijević, pa je ne znam došao momak jedan, Igor Stefanović koji je kasnije radio kod Spilberga tamo i to, koji je se inspirisao knjigom pa je nacrtao naslovnu. Tako da sad je to drugačije malo izgleda i to sve, ali su još uvek crteži unutra sve moji. Tušem koje sam crtao. I ovaj nisam pojma imao stvarno kako se to radi. I u meni je sve bilo čudno. Ali sam ga uradio i izdao. I tako verovatno se neko i smejao kad je video kako to sve izgleda i to sve. Ali evo ovaj, uh danas od zbog tog Avena danas imam preko 30 knjiga koje su izašle i ne samo kod nas u mnogo izdanja i primeraka. Mislim da je već sad preko 600.000 samo u Srbiji. Knjige su mi izašle u Italiji, Grčkoj, Mađarskoj, Češkoj, Sloveniji, Rumuniji. U Rusiji sad bajke izlaze. Tako da, uh nije bio savršen Aven ali je bio značajan.

Ivan Minić: A kako je izgledao sam početak pisanja? Jesi ti, da, jesi ti ušao jesi ti tada to uradio zato što si hteo to da uradiš ili zato što si već imao u glavi da hoćeš da živiš?

Uroš Petrović: Ne, ja sam, ja sam. Ne znam zašto. Nema kakvi, ma kakvi. Ja nisam, znači ja sam seo i počeo da pišem tu kao priču o Avenu dečaku dugačke bele kose koji živi u nekom okruženju, ima to drvo neko koje sam nazvao Baraba. Znači čak nisam tad ni razmišljao da je to neka poveznica sa Biblijom, sa onim Varavom i tako. Nego to drvo znači ima oštre listove. Vetar duva stalno. I taj ti taj list kad otpadne, on se stvrdne i kad otpadne kad ga vetar ponese on na šta god naiđe seče. Vetar duva na sve strane kao ruža vetrova i on živi taj Aven, odraste tu blizu tog drveta. Znači to je onako zamišljeno bilo. I krenuo da pišem i i krenem i ja se uđem potpuno u to. Ja sam pisao kao znači 300 strana ima taj roman. I crtam ona bića i sve. To je kombinacija, neko enciklopedije, čuda, epska fantastika, znači ono sve. Ali sećam se da da mi je baš bilo značajno da završim. E sad kad sam ga završio ja sam pomislio, OK, možda ono što sam negde čitao da svaki čovek treba da objavi knjigu, ne znam, dobije sina, zasadi drvo. Ima to neka ne znam kineska nešto. Možda, ne, nemam pojma zašto, al’ meni je bilo stalo da je objavim. I ja je sam objavim. Ono dam štamparu samo. Mislim ono, čovek kad mi je zvonio brate ono u palege, ne znam šta je ovo. Znači ko, nisam zamišljao 1.000 knjiga tolika gomila. Šta ću sad s tim čoveče? Al’ kažem ono vrlo onako pozadi onaj spisak ljudi koje stavljam drugare. Ne znam koga da stavim pošto sam video sve knjige ozbiljne imaju puno ljudi pozadi. Šta da stavim samo sebe ko ludak sve radio čoveče? Crtao, prelamao, mislim. Prelamao, nisam umeo ništa. Bukvalno je onako iz Word-a samo izbačeno. Znači nije čak ono prošlo kroz neke. I ovaj i ne znam. Knjiga kažem, promeni mi život. Sad je kažem to već onako kultna, kultna knjiga.

PUT PRVE KNJIGE

Ivan Minić: A kako je izgledao njen njen put? Od trenutka kad ti je stigla paleta.

Uroš Petrović: E ovako, znači stiglo mi sad tih znači ono, ja ne znam šta ću. Doneo mi čovek, ovaj šta ću s ovim? Znači ja sad to, ajde kad sam uzeo, znači treba da se prodaje to negde. Prvo sam dao, nisam ja smeo odmah da dam to sad ljudima. Reko možda je to i, i onda dam uh jednom momku koji je radio u prodavnici cipela u piramidi, dam njemu, dam tako po nekom. I sad oni ljudi kažu, ovo je dosta zanimljivo, dobro, super. I tu se ja malo ohrabrim. Pošaljem uh primerke na konkurs Rade Obrenović, Zmajeve dečje igre. Kao za najbolju knjigu godine. Oni se tamo šokirali brate, šta je ovo? Znači nema kuca, maca, nije tinejdž. Šta je ovo sad? Neki ratovi, neka bića, neki vauci, neki haos. Imam tri izmišljene reči u naslovu. Znači, ono šokirani bili. Međutim doktor književnosti Jovan Ljuštanović odnese tu knjigu koja je prošla jezivo na konkursu, zadnje mesto. Odnese je svojoj, ovaj supruzi. Supruzi dakle, uh Ljilji Pešikan Ljuštanović, koja je isto doktor književnosti. I ona mi, ja pošto sam stavio mail, nisam znao šta se radi. Ja sam stavio iz neiskustva u knjigu moj mail. Otkud znam, umesto biografije, ne znam šta da. I ona meni pošalje mail da je čitala čitavu noć knjigu, da je to nešto što vredi i što ona smatra i tako i ona me u stvari ohrabri da ja to. Ja odnesem u sećam se u knjižaru Plato. Znači tamo kod filozofskog fakulteta. I sad ja onako mene sramota sad ti napisao nešto, nosim u onoj kesi. I ja tamo dođem i oni kao da, šta je to? Ja ponovo otpremnicu ono. Pa rekoh nešto sam napisao, epska fantastika. Kaže, pa dobro, ajde domaća epska fantastika, novo. Daj ostavi nam to znaš pa ćemo da stavimo da prodajemo. I ja sad kao izađem ono potpuno kul. Reko super, prodaje mi se knjiga. Vamo tamo. I ovaj, a ono iza ćoška skačem od sreće čoveče, prihvatili su moju knjigu da. I sad pošto je radio Plato do ponoći, e sad ja mene sramota da ja dođem da vidim gde su je stavili, da l’ su je stavili u izlog i to sve. Sramota me. Ja čekam tu okolo, lutam. Čekam da se zatvori, čekam ponoć. I sećam se, neću nikad zaboraviti taj trenutak. Zatvori se, oni odu svi oni kući. Ja oko pola jedan dolazim ispred i stoji onako moja knjiga u izlogu, Aven i jazopas u zemlji Vauka, pored Gospodara prstenova. Ono dopamin, endorfin, znači ono ludilo kreće da, to. I i ona je krenula da se nekako prodaju. Nekako, ne znam tu tri, ne znam tamo u Mamutu dva, pet, znači sad naravno to nije isplativo skroz jer sam ja morao da nosim. Je l’ tako? Proda se ono tri komada, ja nosim neki magacin na Karaburmi. Sećam se ono, više benzina potrošim nego što zaradim, znaš. Ali svejedno znaš ono kao, to je to. I proda se tu nekih 400 nekako. I odjednom stiže, ima ono kao da predaš za da otkupe biblioteke. Da otkupe biblioteke. I ja to isto pošaljem uredno. Kao predlog. I sad se ako prođe komisiju da je to nešto što vredi kao preporuka za biblioteke i onda svaka biblioteka još treba da se odluči da l’ hoće da l’ neće. Ja sad čekam znači ono i razmišljam drago mi je da bar neka biblioteka to uzme. Zašto? Pa otkud znam. Jednog dana će to ostati negde u biblioteci, znaš i to. Nisam ja kao kako ću ja da budem pisac. Ma ne razmišljam uopšte o tome. Iako me je ova Ljilja Pešikan ohrabrila. I hvala joj do dan danas. Mi smo prijatelji, tad se nismo poznavali, ali da nije bilo nje pitanje. I uh ja gledam izašao spisak konačno. Vau, izašao spisak. Ja gledam ono ovaj Uroš Petrović, p, p, p, p, p. Joj vidim ovaj Dragan Velikić ono dobio Ninovu nagradu. 200 komada otkupili. Znači ovo, rekoh, daj bar pet. Nema ništa pod Petrovićem. Hm. A što nisam bar pet? Bar pet. Znači gledam ovaj isto neka dobila nagradu neku, 211 komada otkupili biblioteke. Ja rekoh ono već se razočaram i pogledam gore pod A, oni su stavili u stvari po naslovu knjige, a ne po autoru. Aven i Jazopas. 400 i ne znam koliko komada. Ono najviše od svih. Znači nema ni jednu knjigu da su toliko otkupili ko moju. Sve. I to po punoj ceni i to sve. Ja ono rekoh ne mogu da verujem. Znači, i onda sam, sećam se da sam onda kad sam doneo u poštu znači 400 i nešto, znači ona mala pošta na Banovom brdu, oni su se dekomponovali ljudi brate. Znači ono sve pakete. Znao sam pakovali celu noć i tako. Ali tad znači ono dobijem ono sve kao idemo dalje. E sad posle sam pomislio da bi trebalo da imam izdavača. Otišao čak na neke razgovore, video rekoh ovi prevaranti ozbiljni. I onda čujem za Dejana Papića i Lagunu, ali da nema domaće pisce. I to je isto savet za sve. Čuješ nešto, a ne može. Nema domaće pisce. E pa dobro, sad će da ima. Sad će da ima. Eto. Znači ono, kad nešto kao ne može, ajde da vidimo, možda i može. I tako, eto tu je, to onda čuvena priča sa ono kako smo se upoznali Papić i ja, tako da danas smo prijatelji. Ponekad zajedno i odemo na neki sajam negde. Znači ono, on, svaka mu čast. Napravio je u Srbiji veliki posao sa knjigama. Mnogo lepih knjižara, lepih mesta. 

Ivan Minić: Uh, baš često pričam sa ljudima iz regiona koliko su oni fascinirani time koliko mi imamo knjižara i kako one izgledaju. I OK, nije to u svakom delu grada kao u centru što ih zaista ima dosta, ali ih u svakom delu grada ima.

Uroš Petrović: I u svakom gradu već.

Ivan Minić: Tako je.

Uroš Petrović: Koji je malo, je l’ tako, malo veći.

Ivan Minić: Malo veći, da.

Uroš Petrović: Uh i to su lepa mesta i to sve. Lepo izgleda i to. Miriše kad uđeš i tu ljudi, znači ja znam poznajem ljude koji dođu tu da provedu vreme malo među knjigama, da gledaju i tako. I nije to lako. I znam kad je dobio uh nagradu za menadžera godine, čini mi se, da je išao na kasnije dodelu u Evropi. I da je sedeo sa ostalim menadžerima iz ostalih zemalja, iz Francuske, Nemačke, Italije i to i da su svi gledali ga ko čudo, što su svi bili neki IT-evci. Menadžeri godine. Sve je to bilo, šta radiš? Prodaješ knjige u Srbiji. Znači ti si ovde menadžer. Znači tako da ono, ovaj, uh, mislim da, uh bi uh, društvo država trebalo da se zahvali Dejanu Papiću. Ja sigurno.

KAKO JE NASTALA SARADNJA SA LAGUNOM 

Ivan Minić: Kaži ti meni, ovaj, mislim, ljudi koji koji su ispratili više znaju, ali oni koji nisu, hajde da im ispričamo, kako smo došli do toga da Laguna ipak ima domaće autore.

Uroš Petrović: A to je znači, pričao sam tu priču, ali je stvarno zanimljiva i ja volim da govorim o tome zato što, uh to zaista liči na nešto što je malo natprirodno.

Ivan Minić: Malo blesav čovek, i jedan i drugi, ja bih rekao, ali dobro.

Uroš Petrović: Da, da, ali uglavnom, znači ono, ja sam došao da, uh u knjižaru da vidim kontakt sa Lagunom. Je l’ kažem bio sam sa par izdavača uh razgovarao, nije mi se dopalo ono što su mi rekli. Jer ja sam već se raspitao, znao sam, znači ja sam već izdao, znao sam koliko košta štampa knjige. I oni su mi rekli ti neki izdavači, da ne pominjem sad njihova imena, do dan danas su izdavači. Rekli su mi e kao, ajde po pola kao, pa zajedno. Ja vidim da je moja polovina koju ja treba da platim dovoljno za sve pošto znam. Uh i ja vidim telefon redakcije u nekoj njihovoj knjizi u knjižari. Nikog ne znam, ne znam o čemu se radi. Ali petoro ljudi mi je reklo kad sam se ja raspitivao ko je tu da izdavač koji od tih petoro mislim čak troje je reklo ima taj Papić ali on nema domaće knjige. Ali kaže ono ozbiljan je čovek i kao tako. Dobro, nema domaće knjige, zvaću ja. I ja pozovem uh i zakažu mi sastanak sutra u dva. Da dođem. I ja sav rekoh super. Sutra u dva. I ja odem, uh stignem na vreme zbog gužve u gradu, ne znamo kad će. Znači parkiram se dole u kod Beograđanke u u garaži. Ali sam stigao ranije, stigao sam u 10 do 2 na primer ispred. E sad, uh imam taj princip i radio sam kažem ono i sa evropskim firmama nekim, nepristojno je doći i ranije mnogo. Znači ja rekoh neću uopšte ranije. Neću ni da se smorim, čekam. Neću ni da. Ja ću dođem u 2:00:00 to je profi. Da bih ubio vreme idem uz Resavsku. Sa leve strane gore, ubijem vreme, ulazim u prodavnicu koja se tada zvala Sve za 60. Tu se prodaju razne gluposti, ono kao sve za dolar neko verovatno tad je bio kurs niži. I uglavnom, uh vaspitan tako da ako već nekome uzimam vreme i energiju, znači, mislim to je kažem možda i čudno, ali ja kad negde preturam ono kao nekako mi je sramota da ne kupim. Kad je neko, prišla mi ona prodavačica i šta ja znam. Izvolite i to. Ima super neke radnje u svetu su već stavile da izabereš korpu, roze ili crnu. Ako izabereš, ako izabereš crnu ne želiš da te niko pita ništa. Ako izabereš roze hoćeš pomoć. Na primer tako. Odlična ideja, svaka čast ko je smislio. Ovde nije toga bilo tako da mi je prišla i ja sad ono, daj ovu, znači, odem onaj neka lupa velika u kutiji se onako na kineska. Znači za 60 dinara, ništa specijalno. Znači to je ko sad na primer 120 dinara. I ja kupim tu lupu i sad, a poneo sam u kesi znači ono malo neka ideja o tim zagonetnim pričama koje su kasnije ovaj uh postale dosta poznate. I prvi taj roman Aven, nesretni sa svim greškama, onim i paginacijom prve strane i ostalim. I to znači ja stavim u tu kesu i sad već gledam, već je nekoliko minuta do dva. Ono interfon 2:00:00. Ulazim gore. Znači oni me uvode i tad prvi put, uvode me kod Papića. Prvi put kad vidim onako, vidim mlad čovek, otresit, već onako pomalo i tako ponosan na svoj uspeh i to sve. Lep je nameštaj, novo sve. Ulazimo, sedamo, rukujemo se i razmenjujemo odmah vizit karte. Jer to je tad bilo. Vizit karta je bila. S tim da sam moju vizit kartu ja sam dizajnirao. Uh i dan danas mi je potpuno ista. Malo je onako ovaj specifična. Ima strelica mala na gore, al’ sve je minimalno, minimalizam neki. Strelica na gore jer je to kao up na engleskom u p, kao moji inicijali Uroš Petrović. Mislim može da se shvati na razne načine. Međutim jesu ta slova malo sitnija. A ne znam da l’ je tad Dejan Papić nosio naočare, ali znam da je rekao čim je uzeo tu kartu, vizit kartu, malo onako i kritički, možda i malo više. Kaže, dobro, kaže, a jel delite vi i lupu uz ovu vizit kartu? Naravno, znači vadim lupu onu veliku i tresnem ispred njega na sto. Sve pakovanje, lupa ogromna, je l’ tražio lupu. I on gleda ono, znači on to naravno rekao samo da uvredi moj dizajn. I on gleda ono znači, i počeo da se smeje čovek, znači ne može da veruje šta vidi. Pritisne ono čudo, zove sekretaricu i kaže donesi viski i ugovor. Ništa nije više ni gledao ni pitao. Evo od tada imamo ovaj, kažem veliki broj. Sad će izaći 30. knjiga. Ovaj nikad ni jedan problem, sve kako smo se dogovorili u sreći i veselju. Zajedno smo rasli. Oni malo više nego ja, ali dobro, i ja sam zadovoljan. 01:28:57 

Ivan Minić: I sad, uh imaš ozbiljnog izdavača, imaš mogućnost da taj proces kroz koji si prošao sa mog, sa mnogo grešaka uradiš kako treba. I kako izgleda kad prvi put to radiš kako treba? 

Uroš Petrović: Pa to to su oni odradili uglavnom. Znači ono kad, ja mislim onaj lektor da da se nije znao šta šta će sa sobom. Znači ali, kad sam video ja to lektorisano mislim to.

Ivan Minić: Čovek kaže više crveni nego.

Uroš Petrović: E znači crveno brate, znači ali onda su mi rekli kao pa i Andrić je imao kao, znaš. Da, da, znači ono, verujem toliko. I krenu nove nevolje. E, al’ to je sad bilo super, super. Znači opet teškoća. I sad reši Dejan Papić da meni napravi prvi sajam knjiga sledeći, izaći će ti knjige za sajam. Aven i prva dva nastavka zagonetnih priča. I pravim ti bilbord. Na ulasku u sajam. 6 metara puta 3 metra. Daj sliku. Ja se slikam kao ovaj, uh Neo iz Matrixa. Znači bukvalno kaput iz Italije naručen zbog toga. Naočare one iz Matrixa, ludilo slova iza i to, knjige, haos i isečci iz novina, pošto sam ja polagao neki nezgodan test bio tad nešto oko mense čudo neko.

Ivan Minić: I o tome ćemo pričati.

Uroš Petrović: Nema veze, to mislim ono već poznata priča. I uglavnom nešto sam iz malo iz inata, malo i sreće, malo što mi je odgovaralo. Ali napravi tamo neki rezultat. Još stavimo iza tog Nea, mene kao Nea iz Matrixa ti naslovi iz novina najpametniji čovek, Bog te pita. Znači ono kao među pet među pet i knjige tri nove. Znači sad ja odjednom ni iz čega imam bilbord 6 puta 3 metra na sajmu knjiga, znači ono, hormoni sreće divljaju znači po mozgu. Ono na uši izlaze. I sve. E kako to obično biva. Ovu nešto u prelomu sa zagonetnim pričama nije kako treba, neće. E i Aven mora nešto da se vrati. Zvone mene Papić kaže, idi vidi kao samo šta sam ti spremio na sajam pošto ćemo da prelepimo. Knjige ti neće izaći. Samo, ne stižu za sajam. Samo ćemo zbunjivati ljude. Pa ćemo da ga prelepimo sa Aminom Malufom. Dan danas kad čujem Amin Maluf, običan pisac ali ušao mi je u šesto čulo. Nema veze. I sad ja onako, sad svi oni hormoni se pretvaraju u nešto sasvim drugo. Ali, uh već sam u to vreme bio, ja svestan da, uh nevolju ako možeš pretvaraj u prednost. Znači to, da l’ sam negde čuo, nekom je to naučio, nemam pojma. Ili sam ne znam, pročitao, nije ni bitno. OK. I sad kako bi svako reagovao u tom trenutku? Znači ono po besniš kao odeš tamo, ne znam, ovaj što je prelamao kako si pogrešio šta sad da mi imaš kakva šteta i bilbord. Ne, ništa. OK. Ja rekoh, a je l’ mogu ja samo da povučem knjige? Ako sad već ne izlaze za sajam daj da ih povučem uh da uradim još bolje. Znači da uradim još bolje. Ja pređem sve zagonetne priče. Aha, ova malo nije baš savršena. Znači ono, možda je, možda je nisam baš dobro napravio. Onda ova druga je već bila poznata. To sam ono preradio onu staru ne znam neku. Uh, napravim ja obe da budu savršene. Utegnem. Još par crteža gde je ono minijete gde je falilo. Znači zašto? Da ja od te nevolje kada je meni zakasnila knjiga, ne jedna nego sve tri, i kada su mi prelepili bilbord sa turskim piscem, da ja, uh, uh, uh, zbog toga imam malo bolju knjigu. Znači da ne pamtim kao nešto, nego ja, znači, tu gde sam još video par stvari koje bih mogao da unapredim, ja ih unapredim. I u jednoj i u drugoj knjizi. Zagonetne priče, prvi deo danas je 26. izdanje. Znači još uvek se prodaju. Izašle su u drugim zemljama. Sve super. Aven, pričali smo o njemu, sve kako treba. Znači nije, eto opet teškoća je bila. Opet ono. I čak znam da se to dogodilo kasnije jednom piscu. Evo ne znamo ni ime, a to je sad bitno zašto mu ne znam ime. Napisao je odličnu knjigu. Kaže Dejan Papić. I isto je tako zakasnila za sajam. I on je došao sa advokatom da tuži Lagunu zato što mu je zakasnila knjiga kad je on rekao prijateljima da je I evo ne znam ni kako se zove.

Ivan Minić: A verovatno ni ta knjiga posle nije imala svoj život.

Uroš Petrović: Ne, ne, nije. Eto vidiš.

Ivan Minić: Uh, e sad to jeste prvi trenutak u kome to postaje, da kažemo, ozbiljna stvar. Al’ to verovatno nije trenutak kada ti kažeš, OK, ja sad hoću od ovoga da živim. To je tek početak.

Uroš Petrović: E kad su izašle te tri knjige u Laguni i počele odmah da se dobro, dosta čitaju. Ja sam uzeo papir i olovku i rekao, aha, ako mi se sve knjige budu ovako prodavale ja ću moći da živim sa 10. Jer tad je to bilo znači, 30 znači te tri knjige, ja sam sračunao da je to 30% otprilike novca koje je potrebno da moja porodica živi mesečno. OK, ja ću da nastavim da pišem i nastavim da radim ovo što moram da radim je l’ tako? Pa nek se sustižu. Ne, ne, OK, znači radiš, ne mogu ja sad. Znači nije sad ono normalno, kaže ono, kaže deci tata će da bude pisac, znaš ono, a vi se snalazite, znaš. I uglavnom, uh pošto je sad ja sam računao ako bude sve išlo kao te tri prve u početku da mi treba 10. Međutim sa sedam je, jer je, jer je, uh malo sam postao prepoznatljiviji, ajde da kažemo. Znači, pa je onda već među tih prvih sedam izašao Peti leptir, veliki hit, ono prvi horor za decu. Pa se pojavila prva Marta Smart koja je bila ono, poraslo je uh, učestalo s imenom Marta u Srbiji. Znači tu već sa sedam knjiga vidim ja.

Ivan Minić: Moglo bi nešto.

Uroš Petrović: Ne, mogu, ja već mogu, znači ovo ne sad da imam neki život raskalašan, ali da niko u porodici, uh ne nema, ne biva uskraćen za nešto. Znači, ajde da kažem ono, što je osnovno i što je. I ja tu onda odlučujem da sa sedmom knjigom, uh zatvorim tu firmu. I da postaneš samo pisac. Jeste i pošto ja sam takav čovek, ja ja sa papirima sam slab. Znači, mislim mislim da, nešto što je najteže, evo pominjali smo taj test i kao inteligencije. Mislim čega već, nije ni bitno. Ali jako težak, sve al’ mi je bio zanimljiv pa sam ga znaš uradio kako ovaj dolikuje. Dok ako mi daš bilo šta što je forma, što smara, znači ono što, uh nešto i.

Ivan Minić: Birokratija.

Uroš Petrović: Ma birokratija. Od toga se užasavam. Ali zaista. I onda sam ja zbog toga rešio da se, uh zaista mi je, evo i sad kad putujem pa treba nešto da popunim, ne znači pa bilo šta što je ta neka forma i to, u stvari bilo šta što ono što smo već razgovarali za šta smatram negde duboko u sebi da nema puno smisla. Ja mislim da granice nemaju puno smisla. Mislim ono smo pre dočeka smo bre 21. vek odmakao, čekaš tu na granici brate. Van pameti mislim. Sve pored sve tehnologije i svih čuda. Još sad duvaju te one ne znam ti slike, ono svaki put kad.

Ivan Minić: Sad imaju svu tehnologiju i samo je ono gore.

Uroš Petrović: Ma znači ej. Van pameti. Znači to toliko mislim uh, uh trebalo bi da je društvo, znači ljudsko, evropsko da ih je sramota, znači šta radimo mi ovako daleko u 21. veku.

Ivan Minić: Znaš. Nažalost mislim da to sve ima svoje i razloge i opravdanja.

Uroš Petrović: Pa ima znači ali ja verujem da ono kao ja nekako verujem u ljude i verujem da će to prirodno da se to se rastvori, da da da da smetlište istorije, da da ga da ga ne može da ga prepozna niko tamo.

Ivan Minić: I onda ćeš da napraviš Radio Jugoslaviju.

Uroš Petrović: E i onda ću, da, da, nema veze. Pre toga ja ću da napravim Radio, mislim Jugoslaviju, dobro to je tad kao bila. Sad bi napravio znači ovaj preko nekog ne znam VPN-a da ne može da znaju gde su. Ne znam da l’ bi moglo. Ma kakvi bre znaju vidiš gde je. Ni đavo spava brate.

OPUS KNJIGA: OD FANTASTIKE DO MANGE

Ivan Minić: Uh knjige koje objavljuješ su različite.

Uroš Petrović: Jesam.

Ivan Minić: Znači postoje ljudi koji kažem imaju bogat opus, ali u suštini se drže svojih nekih okvira koje su vrlo predvidivi. Kod tebe, ti generalno nisi preterano predvidljiv čovek, ovaj.

Uroš Petrović: Nisam, nisam. Čak i ne volim, znaš.

Ivan Minić: I uklapaš se savršeno u taj koncept Pojačala i ljudi koji vole sebe da komplikuju život.

Uroš Petrović: E, bukvalno, znači ono kao, uh ali ljudi koji se uklapaju znači, čini mi se da. Ne mislim u koncept podkasta Pojačalo, nego koji se uopšte uklapaju u život, e to je konformizam na kraju dana. Jeste, da ne, ne ne bude tu čuda raznih. Ovaj, napisao sam dakle, počeo sam sa uh epskom fantastikom, taj Aven koji je pola enciklopedija, pola opet ima tu neku zanimljivu formu. Znači, nastavio sam sa zagonetnim pričama, pošto sam ja voleo te zagonetne priče kao dete. Uh potom kažem taj Peti leptir horor za decu, pa onda Marta gde sam ja počeo da pišem romane u zagonetkama. Znači da ti ide roman, ide radnja, ti čitaš radnju kao roman, ali ne možeš dalje. Ili ne bi trebalo da ideš dalje dok ne rešiš zagonetku. Pa je to jedna kombinacija. Pa sam onda radio malo i grafičke novele te gde sam malo pisao o životu, o svom psu koji mi je promenio život, o strahovima. Imam knjigu pesama za razmišljanje. Samo jedna knjiga mi je poezija praktično od svih knjiga, to se zove Kamile su debele, ali i one nisu baš obične pesme, nego imaju tu neki preokret koji te tek posle nekoliko sekundi natera na razmišljanje kad pročitaš pesmu, gde sam stavio i dodatak neka zagonetna pitanja na kraju. Pa sam onda počeo da pišem, uh napisao roman o nekim onako, pa antiutopijski, zove se Karavan čudesa. Pa decu bez tragije pseudoistoriju, koja je sad recimo u lektiri u Republici Srpskoj i napravljena je rock opera po toj knjizi. To je sad zanimljivo i trenutno je u nastajanju. Već su arije sjajne su inače. Mladi Janko kompozitor divan. Uh potom uh sam napisao bajke počeo da pišem. To mi je sad nešto došlo. Spletom okolnosti sam došao do bajki. Već izlazi uskoro peti nastavak bajke petih sedam. Imam posebne bajke kao začudne neke priče sa ilustratorkom Anom Grigorjev. One su prvi moj format koji je veći od onog malo klasičnog. Uskoro bi trebalo da se pojavi kažem taj roman pola roman pola manga. Znači to je sve, još nisam sve nabrojao. Znači ima tu još različitih izleta sa knjigom Neko se uselio u onu staru vilu. To je takođe roman od zagonetkama po kome je napravljena profesionalna pozorišna predstava. Peti leptir film 3D još uvek jedini. Tako da eto zaista ono sam zahvalan na svemu što se dogodilo sa sa mojim knjigama.

Ivan Minić: A koliko su te stvari, znači sad kad kad pričaš otprilike taj tok kako su se razvijale. Koliko je to bilo planski, a koliko je to bilo trenutak inspiracije, od koga krene dalje.

Uroš Petrović: Pa nije baš mnogo planski, moram da priznam. Dakle nije baš mnogo planski. OK, kad neka knjiga upali pa sad, znači zagonetne priče, četvrta, knjiga četvrta je planski je l’ tako? I bajke trećih sedam je planski jer su ove dve ovaj upale, vole ih jako ljudi, čitaju puno. Znači to je onda naravno da je da je planski. Ali ponekad je najbolji plan nemati plan. Znači ono nikad nisam promišljeno sad nešto ludo računao nego sam nekako, ovo mi se sad radi i to. Nisam nikad i doduše imao sad rok pa nešto naručenu knjigu nikad nisam imao. Sve je onako bilo od srca.

Ivan Minić: A da li je onog trenutka kada si dostigao cilj i kada si mogao da presečeš i da se prebaciš u ovu priču. Da li si počeo to da tretiraš kao svoj posao? U smislu neke obaveze, u smislu neke redovnosti, u smislu, OK, nemaš, nemaš rok i sve, ali.

Uroš Petrović: Ne, znači. Bio bi problem da je to rad bez igre. Ali ja nisam prestao da se igram. Znači da je rad, ako da se to pretvorilo u rad, aha, e sad moram, znači sad sam ja pisac, sad ja moram da izbacim knjigu ove godine, znači to, to nikad nisam došao u tu fazu, nadam se da neću. Čini mi se ako dođem u tu fazu da će stati. Mislim znam sebe. Ali ne, ne, znači nikad. Naravno nije lako pisati. Znači to ljudi, lepo je, al’ nije lako. Ali ako ti nešto nije teško, teskobno ponekad, nisi na pravom putu. Znači to, uh evo najbanalniji primer. To znaju ljudi na primer koji idu evo u teretanu. Sad ti odeš, ne znam tamo, namestiš neku težinu i radiš ovako, znači ono bez ikakvog napora, ne osećaš super ti, znači to ništa ne radiš u stvari. Ništa ne radiš. Mora da bude teško da bi imalo efekat. Je l’ tako se meri sve. Znači ja i kad pišem roman, nekad stvarno nije lako. Nekad znači to se porađaju rečenice čini mi se i sve. Ali ja znam da je to to.

Ivan Minić: A koliko je taj proces napišeš pa popravljaš, a koliko je proces dok pišeš ne ideš dalje dok.

Uroš Petrović: U. Ne, ne. Napišeš, popravljaš i to. Znači uh, to ima jedno pravilo, to poznaju pisci. Znači taj osećaj. Uh, jednostavno pređem ponovo. Pa evo ovaj ova knjiga što treba. Pređem ponovo, ispravim puno toga. Pređem ponovo, pređem ponovo. U jednom trenutku moraš da pritisneš send. Znači staviš, zakačiš ga na mail, staviš adresu izdavača i pritisneš send. I to je jedini način da se popravljanje završi. Jer ako to ne uradiš možeš 100 puta da ideš. I uvek da nađeš nešto što bi moglo da bude bolje.

VIZUELNA KOMPONENTA KNJIGA

Ivan Minić: Jedna vrlo važna komponenta jeste vizuelna komponenta svega. I verujem da knjige ne bi bile toliko uspešne, toliko voljene i toliko popularne da nisu toliko i vizuelno zanimljive. I radiš sa opet nekim neobičnim i zanimljivim ljudima. To ništa nije po defaultu.

Uroš Petrović: Nije, nije znači. Ali to su zaista, to mi je uživanje i kažem zahvalan sam. A znam da si i ti, pošto smo pričali o tome, što mi je ovo zanimanje omogućilo da upoznam toliko neobičnih, divnih ljudi, čudnih, inspirativnih.

Ivan Minić: I da se prepoznate na nekim.

Uroš Petrović: Ma da se prepoznaš i i ko zna šta iz toga će da nastane i ti vidiš da nekako nisi sam i da to sve. To je. Dakle radim sa ilustratorima koji su onako ovaj, uh ne sad meni po najbolji po po ima ih i sa kojima ne radim ovaj koji su vrhunski. Znaš ne možeš sa svima. Ali, uh ja zaista uživam u u u toj saradnji. Radio sam sa Aleksom Gajićem nekoliko knjiga. Sa Zolotićem koji odradi što šta i za Dizni i DC Comics. Sada u poslednje vreme sa bajke sa Anom Grigorjev koja ono kad znači ono nacrta to, znači da staviš na zid. Ovaj, kako to sve izgleda. Radio sam sa Ilijom Melentijevićem koji je sad u Australiji, te zagonetne priče, te prve. Začudni ilustracije, čudne. Uh Dejan Mandić koji je napravio dakle Martu Smart, koja je ovaj zaista do dan danas dobijem po neko pismo od neke odrasle dame da se zahvali što je rasla kao radoznala uh devojčica zahvaljujući Marti Smart. Tako da uh ilustratori imamo ih zaista puno, vrhunski su. Dobijaju međunarodne nagrade, međunarodne poslove. Često kad radim sa decom pokazujem te primere. Reko, pogledajte ove ljude. Žive ovde, troškovi srpski. Je l’ tako, ono komunalije i to nisu. Žive ovde, tu im je rodbina, prijatelji, sve. Ali su dobri u ovome što rade. E a kad si dobar u tome što radiš, nema tih granica. Nema čekanja. Pošalješ mailom ilustracije za Ameriku, Kanadu, Indiju, Nemačku, gde god hoćeš.

Ivan Minić: A kažem i taj deo koji je isto vrlo logičan nastavak i proširenje ovaj cele priče sa knjigama društvene igre.

Uroš Petrović: O i to mi je bilo uživanje i to mi je i dan danas. Dakle, ali to je bilo opet uz teškoće. Znači opet kad sam radio tu prvu koja se zove Martina zagonetna kutija, koja je do dan danas evo ovaj ovaj puno igra i kupuje i sve i koja ima kažem odavno petocifreni tiraž, uh svi rekli su mi ljudi zaista i to ljudi iz dragi neki čije mišljenje cenim.

Ivan Minić: Dobronamerni.

Uroš Petrović: Da, da. Dobronamerno. Da, da. Kao, pa ti sad šta sad malo znaš, sin na telefonu, to je bila mislim pre 10-ak godina ta prva igra. E bre deca na telefonima, znači pršte one igre, sve, znači ekrani plavičasta svetlost po licima, a ti praviš stonu društvenu igru. Sad su se one vratile. Zadnjih tri, četiri godine. Ali tad.

Ivan Minić: Ali kod odraslih.

Uroš Petrović: Da, ali tad ništa. Tad je bilo su rekli kao, je l’ si ti normalan? Kakva bre kutija? Još ja ono oko kutije dve godine da bude najbolje. Znači drveno da bude to sve, da izgleda. Karton. Karton mora da bude kao od drvo. Znači kad ga u. Kakve znači sad ti tu nešto da oni igraju igre. Bacaju kockice drvene. Ej bre, telefon čoveče. Pogledaj aplikacije kakve su i to sve. Ja sam ćutao i radio. Je l’ ponekad ako, uh te niko ne kritikuje možeš da pomisliš da ne radiš nešto baš mnogo važno. Znači, ima tu neku povezenicu. I uglavnom ja sam gurao to, reko idemo sve. Uh firma Pino Toys je rizikovala. Znači trebalo je to uložiti, je l’ to znači taj tiraž ne može da preko, mora par hiljada da bude, je l’ tako? Ne možeš sad da napraviš. ima zahtevnih delova. Znači te drvene smo morali da u Kini da pravimo. Nema ovde ko da izvede štampano sa obe strane da bude i šta ja znam. Ostalo smo sve radili ovde. Izašla igra, znači kreće ludilo. Kreće, dobija nagradu igračka godine, pojavljuje se. Znači nismo mogli da ih proizvedemo dovoljno. I naravno to je bila meni satisfakcija, ohrabrenje, sve moguće. Ovaj, uh tako da je kažem i do dan danas. Ja sam u stvari kod te igre, ja sam preradio onu zanimljivu geografiju i to sve jer sam je voleo zanimljivu geografiju jako u školi. Znači, međutim dosadi brzo. Zašto? Potrošiš slova. Potrošiš slova. Evo recimo uh, ako igramo na m, kako je tvoje prezime na primer i sad znači dobijemo, hajde šta god. Znači, grad. Ne znam, Maribor.

Ivan Minić: Madrid.

Uroš Petrović: Madrid.

Ivan Minić: Dođeš u tu fazu da suštinski sve vreme razmišljaš šta neko drugi neće iskoristiti da bi dobio malo više bodova. Ali na mnogim slovima je prosto.

Uroš Petrović: Ma da, mačka. Ma ništa bre, pa i ovaj tako razmišlja, pa dobijete za marelicu isto bodova. Mislim znači. Uglavnom dosad, nema sutra ponovo na m ne možeš. Je l’ tako? Nema šanse. E ja onda smislim te da se pre svakog znači igramo na m, pa se pre svakog baca kocka, dve kocke od jedan do šest i od napred ili od pozadi. I onda dobijemo m i dobijemo uh državu treće uh od pozadi m. Uu, sad već nije znači treće od pozadi m država. Dok ti dođeš do Omana. Čoveče polomiš mozak. Idemo dalje znači ono bacamo ponovo. Koji dobijemo broj od jedan do šest? Tri. Tri. S preda m biljka. Uu sad, znači opet nije sad ono bamija, moraš da je. Znači moraš da je. I možeš sutra ponovo na m. Je l’ sve će biti drugačije. Biće biljka peto spreda, ovo peto pozadi. Znači baš sam je ono, lepo sam ga smislio. Znači ono naravno zaštitio sam odmah ovaj taj sistem u u ono u zavodu za pre nego što je izašlo u intelektualnu svojinu, da to bude kao sve to. I evo igra i dan danas dosta popularna, ohrabrila me naravno za sledeću igru, pa sam onda napravio zagonetne domine koja je onako baš zahtevna. Možda i preteška. Ali brate ko je savlada, mislim ko to igra ja garantujem mozak ono na steroidima. Znači za mesec, dva. Pa sam napravio onda, uh opet inspirisan jer sam čitao da deca imaju slabiju pokretljivost prstiju.

Ivan Minić: Pa da, finu motoriku.

Uroš Petrović: Motoriku, da, zbog ovoga. Kako da to pokrene, a da bude zanimljivo? Sad ti kažeš detetu, OK, možeš da odeš na klavir, al’ nema svako školu, znači mogućnost da ode na klavir ili harmoniku ili. Kako da, znači pokrenemo da dete samo želi da to radi, znači i to sve. I onda napravim onu igru dum dum koja je isto dobila nagradu igračka godine kao i ova prva. Uh gde opet bacaš kocku, dve kocke, opet patentirane. Jedna je kocka da li je leva ili desna ruka, l d može da ispadne, leva, desna. A druga kojim prstom. I sad ti imaš četiri tu igre, znaš, imaš i fudbal ono kao pikaš neke ono žetončiće. Uh ima i košarka i svemirski ratovi i sve to. Ali glavno je to. Pred svakog poteza bacaš te dve kocke. I sad imaš šansu. Gotovo, dao si gol. Znači ti si na tri centimetra samo da ga pikneš. Međutim dobiješ ispadne ti s kockom da moraš domalim prstom leve ruke. I sad to nije lako. Promašiš. Ali ako igraš deca ako igraju tu igru dum dum, za mesec dana znači kao da si svirao klavir. I to sam video svojim očima. Ja dok sam je pravio znači sam ja razradio, a kamoli znači dete koje je to slabije pomeralo zbog tih palčeva i telefona i sve. Posle je igrala izašla igra bajkovita igra ravnoteže koju sam povezao sa bajkama. Je l’ sam napravio kao čitav nešto sistem kao bitka za bajke. Znači bajke su mnogo važne. Čitao sam o tome, ima ono šta je Einstein šta je rekao kao da su najvažnije i to sve. Pa sam napravio onda igru bajke i knjige bajke kao da to nešto da se borimo opet da roditelji čitaju bajke ovaj deci pred spavanje jer je mnogo korisno. A i bajke bude, imamo sad problem sa empatijom poslednjih generacija. Znači bajke bude empatiju. Ima preko 30 koristi od čitanja bajke. Ono dokazanih potvrđenih. Sad ne znam ih napamet.

BAJKE, IMAGINACIJA I MOĆ KNJIGE

Ivan Minić: Ja se sećam, ovaj, u tom nekom periodu odrastanja, informiranja bila je školska biblioteka kojoj nije baš moglo mnogo često da se uđe. Žena koja je u njoj radila dosta retko dolazila na posao. Ali smo mi znali kad je ona tu, zato što je upaljeno jedno svetlo koje se vidi iz parta. I ona je sad tu i to znači zna uletiš i da vidimo šta ima i super je biblioteka bila. I imala je sve one, uh iz današnjeg ugla kao to sad deluje možda dosadno kako je to izgledalo i tako dalje. To su bile one uh jednobojne edicije. Pa crvena sa crnim ovim i sad to su sve neke, nekad je vezano za jednog autora, obično nije, obično je tematski bilo vezano. I bila je ona jedna, sećam se da su bile plave korice sa zlatnim ovaj slovima. I gde sad ide redom sad bajke i to su gomila nekih naroda koje sam ja tek posle skapirao da postoje kao narodi.

Uroš Petrović: Južnih naroda.

Ivan Minić: To ne znam, kavkaske bajke, pa uralske bajke, pa ovo pa ono. I u tom trenutku to još uvek.

Uroš Petrović: Bajke južnih mora sećam se isto.

Ivan Minić: I ti kad uzmeš to i kad uzmeš tri te knjige nasumično od 50 koliko ih ima. ja mislim da takve stvari se više ni ne objavljuju. Ali tad ima ih 50. i ti sad uzmeš tri. Potpuno su drugačije.

Uroš Petrović: Jeste. Jeste, jeste.

Ivan Minić: Ali su neverovatne. Svaka je neverovatna.

Uroš Petrović: Jeste. Jeste i to je. Verovatno su se brusile vekovima u tim narodima i to. To je sjajno bilo. Pa evo da nije bilo tih bajki ne znam da l’ bi bilo ovih danas mojih. Znači ja danas s tim baj, na te bajke sam kažem jako ponosan jer se puno čitaju i kažem ako su Rusi ih otkupili mislim da to stvarno koji su poznati po svojim skaskama i. Uh, ali ne, evo mogu da priznam da nije tih bajki bilo iz mog detinjstva da l’ bih ja danas umeo da i da ih nisam čitao da l’ bih danas umeo da izmaštam jer i ove bajke u mojim knjigama su sa svih strana sveta.

Ivan Minić: Ali koliko je meni recimo bilo bilo interesantno i zanimljivo i važno negde posle što ti kroz te bajke upoznaješ njihove svetove. Pa ako su kavkaske bajke onda ima mnogo snega, leda i svega toga, jer tamo toga ima. A opet na drugom kraju nešto što je ne znam oko Kaspijskog jezera ili u Koreji. To je potpuno neka druga priča i ti shvatiš na tom posto.

Uroš Petrović: Jeste. Da, da. Neće pisati Inuito čarobnoj školjci kad ne može da je nađe. Znači ono.

Ivan Minić: I baš je, uh, važno i lepo da shvatiš, kao dete shvatiš da postoje ljudi koji žive u nekoj klimi koja nije kao što je tvoja. Da postoje ljudi kojima je u toku dana život dosta drugačiji, bitniji. Jesmo mi svi odrasli sa ljudima koji su išli 8 km po snegu uzbrdo do škole i nazad isto uzbrdo. Ali ovo je gde ti stvarno imaš gomilu tih nekih detalja, gomilu tih nekih specifičnosti. Pa naučiš kako on buši led, pa šta radi sa njim. Kako preživiš u uslovima gde je okovano sve redom, al’ oni ljudi preživljavaju, žive.

Uroš Petrović: Jeste, jeste. I to je znači ono, meni je žao što, kažem ja sam, ja sam još i sačuvao taj neki dečiji mozak koliko sam god mogao. Znači koliko sam god mogao. Ovaj voleo bih da sam ih i više. Jer taj osećaj. Ti si zaista dete onako, znaš, ti sad u sobi ono knjiga, znači ono lampa i ti uroniš u ono i čitaš bajku južnih mora. Ono ludilo, brod neki, dečak, devojčica, glavni junak, čuda se. Znači ti ko da si doživeo to. Je l’ tako? Mozak.

Ivan Minić: Kao da si bio tamo.

Uroš Petrović: Pa mozak ne zna razliku, znaš. Mozak često ne zna razliku. 

Ivan Minić: I što je svako od nas i što je lepota knjiga na kraju dana, što je za svakog od nas ta bajka drugačija.

Uroš Petrović: Jeste, jeste. Znači i to je ono super. Znači i to je opet ovo, što manje to više. Zašto? Knjiga ti da samo, je l’ tako, kombinaciju slova, ti dobiješ taj tekst i sve moram da zamišljam i kakav je brod. I da l’ je vlažna ograda, da l’ ima soli. Znači da l’ je mir, da l’ je vetar? Da l’ je ono debelo znači ono uže za kako je hrapavo. Znači sve moram da zamišljam. Film ti da manje. Moraš manje da zamišljaš. Zašto? Već ga vidim, znači već ovo, već znači.

Ivan Minić: I posebno danas gde gde je napravljeno da ti bude banalno, a nekad je bilo ipak mnogo više da ti.

Uroš Petrović: Jeste, ali knjiga ti da najviše. Pa ima ona čuvena priča sa Duškom Kovačevićem. Da je ono kao gde je Duško, nema ga čoveče ono kad je bio mali. E ono ga pored radija sluša radio dramu. Znači sluša radio dramu, uh znači ne diše. E onda su ga posle odveli u pozorište i to. Pa se malko razočarao. Jer ono što je on zamišljao ne može niko sa ograničenim budžetom da za predstavu da ti u stvari napravi. I često je tako. Znači da ti sve što sam moraš da izmaštaš, znači ako te nešto nadahne da izmaštaš to uvek bude zanimljivije, čarobnije, sa jačim utiskom nego ako ti neko nešto da na izvolite.

Ivan Minić: Sećam se kad sam bio mali, to je recimo neki drugi razred na primer ili treći na letnjem raspustu sam bio kod babe i dede i u selu i poneo nekoliko knjiga i OK sve sam ih pročitao ali uh bila je žuta knjiga i bila je tada mnogo stara, bila je stara 40 godina pre 30 godina. Uh Til Oil and Špigel, nemački junak. I ali bila je žuta knjiga, imala je onaj neki crtež na njoj kao neki temperom obojen, pa nije ni, mislim.

Uroš Petrović: Nešto sa puno boja ono znači još bio. On je imao neku garderobu kao ovaj dvorsku je l’ tako?

Ivan Minić: Da. I ja sam to pročitao 10 puta to leto. I neki prijatelji su dolazili posle par godina i znali su da za pameti su da ja to mnogo volim i doneli su mi nemačku verziju. Koji mi ne znači ništa pošto ne znam nemački, ali je bila lepa, bila je novija i sve. I ja gledam korice koje su prelepe i savršene. Kaže, ovo nije on. Nije on. Znači ja sam imao onu koricu koja je bila vrlo rudimentarna, ali je bila simpatična. I ja sam od nje napravio sebi film u glavi, ja znam svaki detalj toga. I ti sad meni ovo da ne.

Uroš Petrović: Nije, nije. Kako radi mozak. To je to. Znači to je to. Daš malo i pustiš.

Ivan Minić: Pustiš.

Uroš Petrović: Kao klicu. Pa ja bih voleo i ovaj naš razgovor znači da ono, nećemo mislim ja što, ja kad predajem, znači ja predajem i za dosta ozbiljne kompanije, znači vrhunske i za ovo. Ali sam mislim uopšte nemam sad mišljenje da ja mogu nekog nešto nešto ludo da naučim. Šta ću ja da naučim nekog? Ali mogu da ubacim.

Ivan Minić: Žliška.

Uroš Petrović: Klica.

Ivan Minić: Rovca.

Uroš Petrović: E, ubacim znači tu iskricu, a onda ljudi sami razgore, naprave nešto što možda ne bi bez te iskrice. E u iskrici je, čak mislim da to rade i najbolji učitelji. Znači ne on sad tebi da sažvaće neko gradivo da te nauči to, OK, može znači sve. Ali ako učitelj koji može da ti ubaci žišku da ti zahvaljujući njoj napraviš čuda. To je pravi. To je onaj koji nadahnjuje. To je nekako uvek sam najviše cenio tu iskricu. A dođe sa raznih strana. Dođe nekad nenadano, dođe nekad odakle se nisi nadao. Al’ kad kad ti uđe pod kožu, on napravi čuda. Sećam se da sam jednom bio, boravio na Fruškoj gori u jednom jako zanimljivom društvu. Radio sam sa radionicu sa decom koja imaju dijabetes. Jako zanimljiva deca, divna. Tu su ljudi koji se bave, uopšte Fruška gora je zanimljiva i lepa. Lokacija je bila zanimljiva i lepa. Al’ ništa meni nije donelo tu da je izašlo nova priča osim jedne rečenice koje je doneo vetar. Mi ne znam ni ko je izgovorio. Znači bukvalno neki ljudi koji su tu bili slučajno su pričali o nekom volu koji vuče onaj žrvanj i vuče ga i nestaje. Znači to mi je došlo tako. Ja sam od te rečenice napravio priču koja je kasnije objavljena u letopisu Matice Srpske i sve. Znači to odakle će ti doći, šta. Ali moraš da budeš tamo. Moraš da si da odeš, moraš da si da ustaneš, sedneš u auto ili u autobus ili šta god i da se pojaviš na Fruškoj gori tog jutra. I da budeš otvoren. I da budeš otvoren.

MENSA I NAJPAMETNIJI SRBIN

Ivan Minić: Uh, neću još mnogo da te davim, ali hoću da ti postavim još par nekih pitanja.

Uroš Petrović: Ne osećam nikakvu vrstu napora.

Ivan Minić: Ja, vidi, ja sam siguran da ćemo mi snimiti još neke epizode o nekim konkretnim temama, al’ osećao bih da je ova nezavršena ako te ne bih pitao još par stvari. Prva stvar je ona kako si ti prvi put došao u novine i kako smo svi čuli za tebe, pošto si ti, je li, ovaj najpametniji Srbin kako kažu novine. Ja moram, ja znam koliko tebe to nervira. A ja moram to da kažem, jer to kažu novine.

Uroš Petrović: Da, da. Da, da, to je bilo još tad su novine bile i čitane ono bilo, to je znači tad novine papir. To je bilo prštalo. Uglavnom, znači opet radoznalost, čitao sam pre mnogo godina, čitao sam o tome da zaista svi imamo mozak ko Tesla. 

Ivan Minić: Samo da koristimo mnogo mali procenat. 

Uroš Petrović: Pa i čak ni to nije. Znači mislim da, nego ga ili ga koristiš ili ne koristiš. Znaš ili te nešto postekne da ga. Znači Tesla ti, ja, ljudi koji nas gledaju, isti mozak bre. Nema tu neke znaš sad tu nešto ovaj. Ja sam mislio, evo iskreno pričam. Znači ja kad sam bio to dete čitao knjige Ćopića, Rašuma, ja sam mislio to ljudi bre dotako ih bre ono Bog kad su se rodili, znači dotakao put i uđeš onda u lektiru, uđeš u sve. Znači da se znaš. A sad na primer imam i ja knjigu u lektiri znaš. Znači nije to baš do tako, divni ljudi, obični ljudi. Tesla je imao period kad je ono, nemam pojma, kockao se po Gracu, mislim. Znaš ono. Ovaj, uh, isti mozak imamo ko Tesla. I to sam ja čitao. I ja rekoh OK, a ja ono prosečan po svemu. Znači rekao sam ti, ni u čemu najbolji u odeljenju. Normalan čovek, mislim šta sad? U nečemu dobar, u nečemu baš i ne znaš. Uglavnom, i sad ja ovaj, dobro ako je tako, znači ja ću sad da vam, imam mozak ko Tesla, ide Tesla moj, idem ja Tesla, idem da polažem za Mensu, za da vidim taj onaj kao test. To je bilo možda 2000. godine, 2001. I bilo je baš kad sam išao po one majice kod onog uvoznika ja sam to povezao. Znači išao sam po te majice, a bilo je testiranje u Novom Sadu na na Medicinskom fakultetu. E vidiš kako je sad recimo sad se setio da su mi kola bila puna, sam rekao bre sad dok ja polažem ove gluposti mi obiju tamo da da ovaj. Uglavnom odem na fakultet, tamo popunim to šta je ono kao te Ravenove po sam naučio šta je, pa sam i ja ne znam vodio testiranja. Ali tad ono one čudne crteže, znači to nešto ispunim vamo tamo, vratim se u, nisu mi obili kola, super. Vrati, je l’ tad je bilo malo više ovaj nego sad. Uglavnom, uh dobijem ja opa, znači dođite da se učlanite, napravili ste rezultat od ne znam ono veći od IQ, veći, ne znam Kaelova skala 156 vamo tamo. Nije ni bitno. Znaš i ja rekoh čoveče vidi ovo bre stvarno, znači imamo svi mozak ko Tesla čoveče. E sad ja mene to, ja radoznao. Znači ja radoznao. Inače to i sad za decu važi i to sam primetim. Uh, radoznalo dete dalje stigne nego pametno dete. Uglavnom, uh hoću ja dalje da vidim. Aha, pošto taj test ima nešto neko ograničenje sad da l’ je to zbog čega je ali do jednog broja to kao pouzdano, a ne preko manje pouzdano jer je manji uzorak. Ne znam, neko ima objašnjenje to verovatno neki psiholog kad bi ti bude došao pa ga pitaš. Ali uglavnom ovaj, uh ne može tačno da ti kaže. E sad ja hoću sad da vidim, znači OK ako sam ja sad uspeo ovo, ja sad mogu, daj ti dalje da vidim koliko ja sad mogu. Pa ne znam, učlanim se onda, položim neki test neki po eting genius society koji ima neko neki čudan zahtev da moraš da imaš uh uh i knjigu objavljenu i visok IQ kao pa onda možeš kao poetic neki society. Nije ni bitno. Onda sam ja tu, ali isto ne može da ti kaže neku brojku. I čujem ja taj neki test težak, znači ono kao X test, to je sad nešto ludilo. I prijaviš se preko maila. Ja se prijavim kao da rešavam taj X test. I ja dobijem, znači to je sad presudna stvar, jer ja dobijam odgovor od nekog, mislim da se zvao prezivao Loid. Britanac. Učtivo mi napiše mail. Vrati i kaže, poštovani gospodine Petroviću, savršeno na engleskom naravno. Vidim da vam engleski nije maternji jezik po vašem mailu skromnom. Uh te vas najiskrenije i najdobronamernije savetujem da se ne upuštate u X test jer on nije culture free. Da biste njega rešavali morate da znate engleski odlično jer je u nekim zadacima za rešenje potrebno poznavanje korena reči i takve stvari. Znači ono otprilike.

Ivan Minić: Tri meseca.

Uroš Petrović: Da. Otprilike nemoj da se.

Ivan Minić: Sirotinja. Nemoj sirotinja.

Uroš Petrović: Nemoj, znači znaš ono, vidiš kakav ti je.

Ivan Minić: Nema potrebe.

Uroš Petrović: Vidiš kakav ti je engleski brate. Što mene naravno probudi sad malo i inat i sve to, znači ko šta, nemoj, daj. Znači ja sad ono škrgućem zubima znači kad sam dobio. I pošalje mi on popunjava tim na brata i da kočiš, ne slušaš i to sve. I ja zaista napravim taj rezultat neki koji je u to vreme, a i dok je bio na internetu to znam da sam bio među pet najboljih na rezultata svih vremena tog znači. I jedini koji nije sa engleskog govornog područja. Znači ono kad sve onako znaš malo inat, malo i zanimljivo je bilo. Znači to super su neki zadaci bili čoveče, to je. Ovaj sećam se ovako neka kao mapa i neka sad reka, znači al’ sad ti ne vidiš kako se zove ova reka. Šta otkud znam kako se zove brate? Znači ono neka ona nacrtana ko da je dete rešavalo. I onda ne znam moraš u stvari da ga pogledaš onda skroz onako iskos pa da vidiš da je te krivine nešto na Mississippi, mislim ludilo neko znači ono. I svaki ima drugačiji neki pristup. I naravno znači taj sad ja ispričam to ovom drugaru iz Mense, mislim to kad sam dobio taj rezultat pokažem mu. I ovaj on ispriča ovom Branku Stankoviću iz Kvadratura kruga.

Ivan Minić: Mhm.

Uroš Petrović: Koji je vodio. Kaže, e hajde dovedi mi tog čoveka, znači da. I sećam se znači to isto ono to prvo pojavljivanje na televiziji, mislim ono ja dolazim ispred RTS-a, trebalo da snimamo napolju u Tašmajdanskom parku. Međutim udarila kiša neka brate ono sastavilo. Kiša gde ćemo ja se sećam ispod Simsa ispred zgrade RTS-a valjda nisu imali svetiljke pa je to moralo da bi napolju da bi imali dobro svetlo. A da sad ne kisnem. Znači i to sve. Pa smo ispod Simsa nekog onog tamo ispred ono. Ja kažem onako zbunjen, ne znam šta da pričam. Kakav bre, znači ovaj sad on pita kako si uspeo da napraviš taj rezultat na tom testu? Znači ja ono samo gledam da da ne pokisnem i sad ne znam ni šta da pričam znaš. Neiskusan, nemam pojma brate. Izađe to u Kvadraturi kruga, tad se mnogo više gledala televizija, bilo je manje, znaš kako već ide. Bilo je manje distrakcija. To vidite, novine krenu, su, znači kiosk za dva dana preplavljen. Uh, politika, novosti, ekspres, najpametniji čovek, među pet, među velikanima, sve. Ludilo da kažem, već novinar to napumpa. No to se otelo kontroli tamo. Al’ mislim zanimljivo sad počeo i komšije da mi se javljaju. Znači čuda, zovu me na neku tribinu brate. Kako, šta da ti pričam ja? Znači neka tribina u Nišu bila. To je isto bilo jako poučno i to često pričam zbog ljudi koje koji su u opasnosti da ih nešto ponese. Kao što sam ja bio u toj, u velikoj, znači sad ti odjednom ja sam znao da je to ništa specijalno, al’ meni to odgovaralo da ja druge testove kad bih polagao ko izginuo bih. Ne ne idu mi, ne znam ono brojevi me smaraju malo. Znaš ono, nije. Ali da ti sad svako te novine to moglo je, mlad sam bio, mislim može to da te ponese, je l’ tako? I onda kažem tu tribinu kad sam otišao, prvo šta sam pristao? Što sam ja pristao da idem da pričam? Šta da pričam bre? Šta da pričaš? Kako si ne znam ono.

Ivan Minić: Kako je to biti najpametniji pisac?

Uroš Petrović: Ma mislim znaš. Samim tim što sam pristao da pričam, već sam ja znači bio na nekom lošem putu, znaš. Ali uglavnom znači, uh pozorište Niško, ja pričam, mislim ne znam ni šta sam pričao, verovatno ništa pametno. Silazim sa bine, razvalim se. Znači pošto je mrak, ono stepenište sa strane, razvalim koleno znači, uh jako bolelo sve. I kažem iz prvog reda dobaci neki Nišlija kaže, ako nam je ovaj najpametniji onda smo ugasili. I sećam se tog, znači neću nikad zaboraviti, znaš to je te tog srama, svega. I to mi je pomoglo da ovaj se nikad više ne ponesem. Na taj način. Kao što sam i bio u opasnosti da se tada nešto. Znaš jer ako ti svako sad priča, ti sad ti izađeš novine brate ovoga, pametan strašno.

Ivan Minić: Ti si bio aktivan u Mensi.

Uroš Petrović: Bio sam kasnije, da. Kasnije naravno. Meni se to sve dopalo, znači onda sam našao neki sistem da možemo još pouzdanije da to vidimo. Pa sam tu upoznao ljude sa kojima sam sa Rankom Majem NTC sistem učenja. Ovog sam upoznao što mi je ilustrovao posle zagonetne priče preko Mense. Znači sve je to jako kvalitetna prijateljstva su ostala do dan danas. I svakome bih preporučio da se ode da se testira. Mislim ja se nisam u u nekoj vezi sa Mensom već ono, više od decenije, ali znam koliko mi je značilo da tu upoznam ljude. Znači, uh, uh bilo je zanimljivo, postao sam posle i predsednik što je onako bilo ovaj zanimljivo za biografiju, al’ je bilo malo naporno. Znači puno mora da se daš i vremena i energije i to sve. Nije to baš onako. Ali kažem, zahvalan sam zbog toga što su ta prijateljstva ostala i što smo napravili mnoge dobre stvari tad. Znači u vreme dok sam bio predsednik mi smo, i Mensa je bila prepoznata kao nešto što je OK, što je zanimljivo, što privlačno za mlade ljude. Pre toga je onako dosta smatrano to za neku vrstu ono neke.

Ivan Minić: Elitističke.

Uroš Petrović: Ma ne znam, čak ono bilo je tu i ono kao da je neka sekta, neke gluposti. Znači to sve. Al’ znači zanimljivo je i kažem nemoj sad da se, ti si sad te simbole rešio koje će svaki štampar koji dosta radi da dosta brzo poveže kako se preklapaju i sve to. Znači OK meri on tu nešto su one Ravenove matrice i to sve. Al’ nije ti to sad znači neka referenca luda. Ali je jako dobro da se učlaniš jer ćeš upoznati veliki broj ljudi. Aktivni su, ne znam sad kako je, verovatno su još uvek. Gde ti ono bukvalno ja se sećam u to vreme svaki grad, da li je Kikinda, do dan danas imam druga iz Kikinde, Ervina Šalga koji koga sam tamo upoznao. Da li znači ti imaš uh, uh mrežu ljudi. Dobro je da se umrežiš na bilo koji način. Da l’ su to ribolovci ili je Mensa ili je društvo za pravljenje zmajeva papirnih, sve je dobro.

FOTOGRAFIJA I NATIONAL GEOGRAPHIC

Ivan Minić: Ti si imao onu priču sa fotografijom tu koja je bila dosta aktivna.

Uroš Petrović: Jeste. Jeste i ja sam ovaj, volim fotografije i bavio sam i dobio sam puno nagrada za fotografiju. Ovaj, uh sećam se ono dobijem prvu nagradu magazina National Geographic Srbija. Znači prva nagrada za najbolju fotografiju, pa su mi onda malo rekli, ma da slučajno se uošilo i to sve. E onda sam ponovo dobio posle. Znači još jednom. Tako da do da dokažem da nije slučajno. Al’ nije mislim volim evo i dan danas, znači evo i dan danas vučem taj ranac. Znači uvek imam. Volim fotografiju. Fotografija je super i fotografija je jedna od žrtava ove veštačke inteligencije koja se pojavila gde sećam se znači, odem ja da slikam neku lisicu, znači malu lisicu, lovci valjda našli malu lisicu. Ne znam ili listali da mi kažu možda su i ubili mamu od male lisice, al’ uglavnom je bila priča da su našli lisicu i da su je malu i da su je ovaj doveli da ne ne umre sama u šumi, pa da je fotografiše. Sad ja dođem, znači pređem ne znam 60 km, ona ujeda, znači ono hoće da me rastrgne. Znači ja ipak slikam nekako na. I onda ta slika je vredela mnogo. Znači imao sam savršenu fotografiju male lisice. Ja sam uradio 60 snimaka, ali su dva bila dobra samo. Oštra.

Ivan Minić: Sve kako treba.

Uroš Petrović: Sve kako treba. Al’ sam bio jedan od retkih ljudi na svetu koji je imao malu lisicu na beloj pozadini, savršenu fotografiju. Znači ako je to okačio na internet, ludilo. Znači ono kao ovaj ima malu lisicu. E sad, znači može bilo ko da stavi, kaže daj mi malu lisicu. Znači da bude ne na beloj pozadini, nego da vozi tricikl.

UTICAJ NA GENERACIJE I ULOGA OCA

Ivan Minić: Uh, za kraj sam hoću da te pitam pošto, je li, tvoja uloga u životima cele jedne generacije koja je odrastala i koja sada odrasta je izuzetno važna.

Uroš Petrović: Čak i više generacija. Sad sam se, znači ja se prepadnem nekad, priđe mi uh čovek koji izgleda otprilike kao ti i kaže, samo sam hteo da vam se zahvalim, ja sam rastao na zagonetnim pričama. Reko, gde si bre ti rastao, znaš. Ali tako je. Znači on je recimo 2003. ako je čovek imao 12 godina, je l’ tako? Sad je veliki. Sad je veliki.

Ivan Minić: Uh, ono što, uh je da kažem o čemu se retko priča i iako, naravno i ti si pomenuo i ljudi znaju, uh ti si takođe otac. Imaš dvoje velike dece.

Uroš Petrović: Velike dece, da.

Ivan Minić: Sve ovo što si ti podario svojoj deci je l’ to odatle došlo? Što si vežbao?

Uroš Petrović: Pa moguće. Znači, zašto? Pa ja nisam ni pisao dok nisam imao dvoje dece. Znači to sad kad vratim film ja vidim sad te neke datume i to. Pričao sam ja pre spavanja njima priče, ali pričaju svi mislim ono, je l’ tako? Ja.

Ivan Minić: A ne pričaju svi dobre priče.

Uroš Petrović: Pa dobro, ali znači svaka je dobra. Svaka je dobra. Šta zna dete od dve godine kakva je priča? Ja ja ovaj inače promovišem da se priča i bebama. I da se priča bebama bez ubeđivanja da li je dobra priča. Pa kaže ne razume ono. Što? E pa treba.

Ivan Minić: Ne znaš ti šta.

Uroš Petrović: Ne znaš ti šta dete, otkud znaš? Znači je l’ ti je neka beba pričala šta razume, šta ne razume? Je l’ tako?

Ivan Minić: Tako je.

Uroš Petrović: Ne sećam se nikad. Znači, uh pričao sam deci, verovatno da nije bilo moje dece, ja verujem sad, znači po po nekoj statistici. Mada imaš ti, znači divnih pisaca za decu koji nisu imali decu. Znači to opet, znači imaju ovaj taj senzibilitet. Moguće da ne bi, ali u svakom slučaju nije odmoglo. Znači, sećam se da sam ono, ovaj, uh, pa dobro, znači čak i taj Aven i Jazopas. Taj Jazopas je bio moj pas, praktično francuski buldog, o kome sam kasnije napisao knjigu da se zahvalim što je postojao i što me je promenio. A i očigledno da se iza tog Jazopsa bukvalno, znači krije taj moj francuski buldog. Inače prvi francuski buldog na ovim prostorima pedigre je broj 0000. Niko nije ni znao za tu rasu tada. Uh, ja sam ga nabavio 1990. godine. Znači on je 89. godište. Pitali su me ljudi, ne koja je rasa, nego šta je to brate? A danas je najpopularnija rasa na svetu.

Ivan Minić: Kako te je promenio?

Uroš Petrović: Promenio mi je. Sve sam opisao u knjizi Priča o Janku. I tu ima jedna rečenica ključna koju sam ovaj baš istakao velikim slovima. Uh, da psi mogu da nauče ljude da budu bolji ljudi, a ljudi ne mogu da nauče pse da budu bolji psi.

Ivan Minić: Mislim da je super da sa ovim završimo. Hvala ti puno. Hvala ti puno za sve što radiš i za to što se i dalje igraš i za to što i dalje istražuješ i pokušavaš nove stvari i što nisi, a mogao si, da budeš konformista, izabrao si da nisi. Mi smo ovde ispričali jedan jako mali deo svega. Pričaćemo nekad u budućnosti i razne druge stvari i šta si ti sve probavao jer ti voliš i dalje da probaš.

Uroš Petrović: Volim.

Ivan Minić: A to je najvažnije da bi se nešto desilo. Mora se proba.

Uroš Petrović: Ma mora. Pa kažem, radoznalo dete daleko dođe. Hvala ti još jednom. Hvala vama što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo interesantno i da iako možda znate šta radi ovaj Uroš prethodnih decenija, sada znate malo više kako je do toga došlo i kako je to ispalo i da to nije bilo baš nešto što se znalo 30 godina unapred da će biti tako, nego se to desilo i da je to jedan splet okolnosti koji je doveo do nečega što je na kraju potpuno magično. Hvala vam. To bi bilo to. Mi se vidimo ponovo naredne nedelje.