Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Naši prijatelji iz Orion telekoma imaju važnu informaciju za vas. Orion telekom predstavlja Orion AI Hub, suverenu AI infrastrukturu nove generacije. Rešenje razvijeno u saradnji sa kompanijama NVIDIA i NetApp, zasnovano je na najnovijoj NVIDIA DGX Blackwell B200 GPU arhitekturi. Orion AI Hub omogućava organizacijama da lokalno razvijaju, treniraju i implementiraju AI modele, uz potpunu kontrolu podataka, ultra-nisku latenciju i infrastrukturu usklađenu sa domaćom i evropskom regulativom. U okviru Orion AI Huba dostupni su različiti paketi i modeli korišćenja, od razvojnih okruženja i trening klastera do produkcionih inference servisa.
Za više informacija posetite https://orionfactory.ai/, ili se obratite direktno na biznis.prodaja@oriontelekom.rs

Redovni slušaoci i gledaci Pojačala već dobro znaju da je naš partner već nekoliko godina kompanija Epson i posebno smo im zahvalni na tome. Epson je japanska tehnološka kompanija sa dugom istorijom razvoja i inovacija, a prethodnih decenija bili su vrlo fokusirani na očuvanje životne sredine. Možda je upravo to i razlog što svake godine inoviraju najviše u domenu projektora i štampača za razne namene i već 20 godina proizvode zvanično najbolje projektore na svetu. Što se tiče štampe, od malih post štampača za svakodnevnu upotrebu u maloprodajama preko kućnih office rešenja pa do onih velikih za industrijsku upotrebu, Epson štampači su lideri u svakom od ovih segmenata. A osim izuzetno kvalitetnog otiska, nude i uštitu električne energije kao i zaštitu životne sredine od pakovanja do načina na koji se dopunjavaju i načina na koji se održavaju. Ukoliko ste zainteresovani za nešto ovako, sve informacije možete pronaći na sajtu www.epson.rs

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Lale, dobro mi došao.

Dobrivoje Lale Erić: Hvala, bolje te našao Ivane.

Ivan Minić: Ovaj, nemam često priliku da sedim sa gostima koji su u oblasti u kojoj si ti, a mnogo volim tu tu celu priču i sa naukom i sa naučnom komunikacijom. Ovaj, pričaćemo o tome šta ti sve radiš poslednjih desetak godina. Pričaćemo o celom tvom putu i naravno pričaćemo i o onome što sam siguran da te smara, ali kako da te kako da te ne pitam, ovaj sve sve što treba. Ljudi koji gledaju primetiće i i fizičku sličnost, ovaj, a ko zna priču, zna da je tvoj otac bio deo naše obavezne lektire i odrastanja poslednjih 50-ak godina. Ovaj, ali ali svakako voleo bih da pre nego što krenemo hronološki kako inače uvek idemo, da kažeš šta ti trenutno radiš u Centru za promociju nauke, ovaj, koji je, da kažem negde bio i razlog kako smo se spojili da napravimo ovu priču.

Dobrivoje Lale Erić: Tako je, pa na neki način obeležavamo mojih prvih ili ukupnih ili ne znam kako reći 15 godina u Centru za promociju nauke. I dosta se aktivnosti i poslova tu promenilo, ali poslednjih 10 godina vodim sektor za međunarodnu saradnju koji na neki način pozicionira centar na međunarodnom nivou, pre svega u nekoj široj regiji jugoistočne Evrope, ali i na evropskom nivou i nešto malo i izvan i koordinišemo radom velikog broja međunarodnih projekata, prvenstveno finansiranih iz različitih programa Evropske unije u kojima centar učestvuje u saradnji sa nebrojenim organizacijama iz praktično svake zemlje Evrope koja ti može pasti na pamet. Tako da praktično aktivnosti koje centar sprovodi po kojima je vidljiv mi radimo u jednom širem međunarodnom okruženju i pokušavamo s jedne strane da našu nauku, naše rezultate i istraživanja, ljude koji ih rade i ono što je bitno za našu zajednicu izvučemo i predstavimo izvan naše zemlje, a da sa druge strane kod nas dovedemo neke primere i neke vrednosti za koje mislimo da su upotrebljive i dragocene kod nas.

Ivan Minić: Ono što znam je da je u tom domenu da kažem dostupnih fondova kroz evropske projekte da smo zapravo u prethodnih nekoliko godina, možda i nešto pre COVID-a postali, hajde da kažemo relativno ravnopravni, u smislu da možemo apsolutno da učestvujemo, iako nismo članica EU, na većini tih projekata i da su oni uglavnom strukturirani tako da su, da prvo da su partneri multidisciplinarni i obično da su partneri iz različitih sektora u različitim zemljama i da zapravo na taj način donose različita iskustva sa različitih tržišta. I da da vrlo često je to, ako je projekat veći, da podrazumeva ogroman broj partnera i da za svakog ima mesta za neki deo priče koji koji treba da radi.

Dobrivoje Lale Erić: Apsolutno. Dakle, potpuno si u pravu, već 20 i nešto godina, možda i celih 25 Srbija dakle ima priliku da potpuno ravnopravno učestvuje u tim evropskim programima. Pre svega u domenu, hajde da kažem, nauke, obrazovanja, interdisciplinarnosti i povezivanja nauke i različitih sektora. Mi upravo koristimo te prilike. One su kod nas i zakonski regulisane, to je isto bitno. Dakle, kod nas su svi ti programi saradnje potpisani i usvojeni u Narodnoj skupštini. Dakle, oni imaju zakonodavnu moć. Tako da je to jedna vrlo regulisana oblast koja naravno onda zavisi od naših kvaliteta i kapaciteta da iskoristimo mogućnosti koje su nam date. Ono što je dobro, pre svega u tom najvećem i najznačajnijem programu koji je sada Horizont Evropa, jeste što zapravo jako dobro stojimo. I to ne ono kad se kaže zapadni Balkan, je l’ da, to je ono naših naših ovih par sirotinjskih komšija i mi koji tu dominiramo. Jeste, da, da, da. Ne, ne, mi zapravo jako dobro stojimo i u poređenju sa nekim zemljama unutar Evropske unije. Dakle, sa zemljama članicama, jer naša nauka ima i širinu i dubinu. I jako mi je negde žao da kažem da to nije većina naše naučne zajednice, ipak njen kvalitativni deo, jedna zaista izuzetna kvalitativna manjina je u stanju da iskoristi i implementira ogromne projekte i na tom fonu negde i centar funkcioniše. Dakle, mi smo jedna od tih organizacija koja je razumela mogućnosti koje ovi programi nude. Dakle, to nije samo finansiranje, već zapravo jedan neverovatna mogućnost za usavršavanje, za upoređivanje, za korišćenje, implementaciju raznih pristupa, formata, metodologija, tehnologija. Dakle, nešto što mi sami apsolutno nikada ne bismo mogli da razvijemo i proizvedemo. Dakle, evropska nauka se i zasniva na toj sveobuhvatnoj zajedničkoj saradnji i dakle, povezivanju različitih tipova organizacija kao što si rekao, usmerenih i to je ključno na one teme i izazove koji su zaista aktuelni za, evo sad već treću deceniju 21. veka.

Ivan Minić: Ono što je super interesantno kad neko ovaj, krene malo više da kopa po onim listama univerziteta, najboljih 500, najboljih 1.000 i tako dalje, činjenica je da mi tu ne stojimo spektakularno. Međutim, ja sam, jer moj mozak radi tako i to je strašno i treba živeti s tim, ovaj, krenuo da kopam da vidim kakva je situacija zapravo u užem i širem regionu i mi smo tu prilično dobri, da kažemo, naši rezultati su možda i najbolji u tom užem regionu. Ali ono što je jako zanimljivo kad uđeš u te dublje stvari, kad kad zanemariš samo osnovnu listu i poređenje osnovnih lista za prethodnih nekoliko godina, kad uđeš u specifično, ti zapravo shvatiš da na nivou svakog pojedinačnog univerziteta i beogradski i novosadski i tako dalje, ovaj, postoje određene oblasti u kojima smo mi u top 100. Postoje određene oblasti u kojima smo od 100-og do 200-og mesta, što je impresivno. Njih nema mnogo, ali je vrlo interesantno da one zaista postoje i, uh, samo ću reći da nisu one koje bi možda neko očekivao na prvu loptu. Da tu recimo ima, dobro se sećam, da ima dosta poljoprivrede, da ima hemije, da ima, ok, elektroinženjerstvo, negde smo i računali da je tu negde, pošto svi naši elektro fakulteti su među cenjenijima, ali ima nekoliko tih oblasti za koje niko na prvu loptu ne bi uopšte pretpostavio da to može da bude tako, a jeste, što znači da su ti neki ljudi, da bi se uopšte našli tu, radili neke sjajne stvari deceniju unazad i onda sada ubiraju rezultate kroz kroz takav neki rezultat.

Dobrivoje Lale Erić: Da, da, ima tu i teorijske matematike, ima i materijala, recimo, što je isto vrlo specifično polje delovanja. Objektivno treba reći, dakle, nije samo do sadašnjeg trenutka, jer mi na neki način smo nasledili ogroman naučni sistem iz nekadašnje zemlje, koji je bio centralizovan po određenim prestonicama tih republika, ali tamo gde se smatralo da najviše ima potencijala. Dakle, to je ta osovina Beograd, Zagreb, Ljubljana, kada su istovremeno osnovana tri najveća i najznačajnija naučna instituta, kod nas u Vinči, u Zagrebu Ruđer Bošković i Jože Stefan u u Ljubljani. I zahvaljujući toliko širokom sistemu koji je trebalo da obezbedi industrijski i tehnološki razvoj zemlje sa 21-2 plus miliona stanovništva, zapravo je nauka rapidno rasla i onda su u nizu osnivani instituti i katedre na fakultetima za pojedine oblasti. Naravno, kada je došlo do kolapsa sistema, mnoge stvari su postale irelevantne, jer su bile uslovljene nekom, među, hajde tako da kažem, saradnjom i povezivanjima, to je naravno stalo zbog onoga kroz šta smo prošli. Ali neke oblasti su je fantastično transformisale i u toj transformaciji su sačekale novi ovaj milenijum i novi vek kada su postale dostupni ti međunarodni fondovi koji su naravno neophodni. U nauci su neophodna ogromna ulaganja, pristup opremi, na neki način je čak i besmisleno kupovati opremu, jer ona ističe kao i svaka veoma veoma brzo i nije dovoljna za tok kojom brzinom istraživanje napreduje, već je daleko bolje zajednički je koristiti. Dakle, zajednički je ulagati, postaviti na jedno mesto i onda je učiniti dostupnim mnogima kojima može biti potrebna. I kroz takva povezivanja zapravo nauka raste i napreduje i postoje niše na našim i fakultetima i institutima gde rade neverovatni timovi koji nažalost, kako to kod nas biva, su daleko poznatiji izvan naše zemlje nego li ovde. Dakle, oni žive u nekoj svojoj izolaciji, u nekoj tišini, ali zapravo imaju ogromnu prepoznatljivost u tim naučnim oblastima, ali i čak i izvan njih. Dakle, to su neki ljudi koji su poznati ovaj po po raznim delovima sveta.

KAD PORASTEM BIĆU

Ivan Minić: Pričaćemo o tome, pričaćemo ovaj, i o konkretnim projektima na kojima si učestvovao. Ja sad da te vratim na prapočetak i da te vratim na na, ovaj, poštovanje vremenske linije i odrastanja i svega i da ti postavim naše Smajlis pitanje, šta si hteo da budeš kad porasteš?

Dobrivoje Lale Erić: Pa bojim se da je to jedno vrlo opšte mesto, verujem da je da je dosta ovaj učesnika, posebno ovih muškog ovaj roda, to to izjavilo, a to je želeo sam da budem astronaut. Ali ali…

Ivan Minić: Samo da je neka uniforma. Znači niko nije u neko neka obična garderoba. Nebitno da li ono su ljudi koji čiste ulice, pa neko voli i kamion i to, ili su vatrogasci ili su piloti ili su policajci ili su vojnici, al mora biti uniforma.

Dobrivoje Lale Erić: Pa možda, ali nije iz one, da kažem, sad naravno iz perspektive Centra za promociju nauke, lako je to reći, ali zapravo nije toliko, ja sam ja voleo nauku i neke delove i ja sam što šta čitao i zanimalo me dakle u tim srednjim srednjim 80-im prošloga veka, zapravo je druga druga potpuno priča i drugi razlog i to je nešto što me i drži sve te godine. Moj otac, do koga ćemo definitivno doći, negde sredinom 80-ih živeo nekoliko godina u Švedskoj. I jedna od stvari koju sam ja dobio u toj ranoj fazi, ja sam tad imao nekih možda osam godina, bile su prve LEGO igračke. I u tim LEGO igračkama postojao je fantastičan, postojali su brojni setovi tematski, ali oni koji sam ja dobio prvi i koji sam posle razvijao i neumorno skupljao dok nisam morao sebi da priznam u kasnoj srednjoj školi da je stvarno dosta i da više nema nema smisla i da već devojke kad dođu malo je l’ da gledaju sa čuđenjem šta ja radim sa tim LEGO kockicama, su zapravo bili svemirci. I i ta neka ovaj, igra sa njima i magija i imaginacija i zamišljanje sveta u kojem bi oni mogli bivati, da li ja mogu biti deo toga, me je vodila u te neke čarobne svetove. Naravno, to je i vreme Ratova zvezda, koje sam gledao, ali recimo meni su zvezdane staze bile veći favorit u to vreme i dakle, kapetan Žan-Lik Pikar i cela ta ekipa sa Enterprise-a su me je l’ da vodili na ta putovanja i stvarno stvarno sam maštao o tom o tom svetu, dugo naravno, dokle god sam mogao sebi da dozvolim neznanje i da znam kako to funkcioniše u praksi. To se malo malo kasnije promenilo. Tako da dugo sam mislio da da je moguće je l’ da osvajati svemir na jedan relativno jednostavan način, tako da uđeš u različita vozila, različitih oblika, boje, dimenzija, strukture, forme i onda je l’ da prelaziš neke nestvarne prostore i otkrivaš nove nove svetove. Ono što je ostalo iz toga i što me ovaj drži dobar deo života, to je ta želja i žuđ i žeđ za igrom kao pokretačkom snagom i u životu i u radu i u raznim oblastima. Dakle, da kroz igru, kroz neko najjednostavnije dečije istraživanje zapravo dođemo do nekih saznanja i da pokušamo sebe da ubacimo u neke priče, ma koliko one nerealne, neizvodljive i nemoguće bile.

Ivan Minić: Sve je u nekom trenutku bilo nerealno, neizvodljivo i nemoguće. A pošto si stariji nekoliko godina od mene, znači da si zakačio da kažemo malo više onog nekog normalnog i zdravijeg perioda. Ja manje više čim sam krenuo da se sećam, počeli su ratovi, al ne zvezda. Ovaj i onda je to bilo dosta napeto jedno 10 godina. Bilo je i tebi u malo kasnijoj fazi, ali kako je bilo samo odrastanje, ono kad si bio mali?

Dobrivoje Lale Erić: Uh, da da da. Pa sad sam baš pričao, bio sam na nekoj konferenciji ovaj sa nekim prijateljima iz Rijeke i tamo smo se sreli i pričao sam im kako sam ja zapravo naučio da plivam na jednom divnom ostrvu koje se zove Lokrum, a nalazi se malo izvan Dubrovnika. Negde 84. recimo, recimo godine. kakve ovaj kakve su to mogućnosti bile i koliko smo bili potpuno nesvesni je l’ da bivanja u tako jednom fantastičnom ovaj prostoru i ambijentu. Taj Jugoslavije mi stvarno deluje kao Evropska unija u malom. Dakle, ali sa jednim vrlo nesvesnim i krvavim raspletom što je nadam se sudbina koju neće doživeti Evropska unija. Te godine stvarno 80-e su bile… Naravno svi svi idealizujemo mladost i detinjstvo u ma kakvim okolnostima rasli i 90-e kad sam išao u srednju školu ja ih pamtim kao kao kao izuzetno pozitivno i srećno iskustvo i okruženje. Ali 80-e su stvarno bile veoma jednostavne. Bile su skromne, jer smo svi imali koliko nam treba ili većina nas ili ali velika većina nas i nismo maštali o nekim stvarima koje ne možemo doći, jer je sve bilo na neki način dostupno u nekoj meri. Dakle, umerenoj meri. To nije bilo vreme izobilja kao danas gde je sve moguće, ali zna se koja je cena. Tada je bilo svega dovoljno u nekoj meri, ali ta cena je bila relativno skromna i mogao je da je priušti svako ko je ko je radio. Velika većina je stvarno radila neke neke aktivnosti, neke forme. Uh, moji roditelji koji jesu bili razvedeni od moje 6-7. godine života su mi zapravo omogućili sasvim prijatno, prijatno odrastanje uprkos toj okolnosti i ono što se ja sećam, a život sam proveo tada do kraja osnovne škole u selu Bariču, to je tu kod Obrenovca nedaleko od Beograda u kući koju je moj čukun deda podigao još 1875. godine sa mamine strane u sa ogromnim dvorištem i ogromnim otvorenim prostorima duž sela koje smo mi osvajali i leti i zimi kroz igre koje možda jesu bile malo krvavije nego li one koje ja preporučujem svojoj deci i zamišljam, ali koje su nas nekako definisale da u jednom stvarno iz današnje perspektive idiličnom vremenu ipak malo dođemo u dodir i sa nekim nekim surovim elementima i momentima. Dakle bilo je tu raznih igara koje ovaj, koje koje svakako nisu adekvatne za današnje vreme, jer je realnost postala možda i surovija nego li što te igre jesu, pa onda kroz igre hajde da deci pokušamo da obezbedimo neku malo blagonakliju, blagonakloniju realnosti i i okruženje. Ali sve u svemu fantastično iskustvo, prostor, igranje fudbala u porti pored taj moj čukun deda on je bio sveštenik i on kad je otišao u penziju krajem 19. veka on je dakle uzeo imanje, kupio imanje pored i tu je podigao podigao svoju kuću, našu porodičnu posle širio to imanje, a mi smo imali do skora kapijicu, jedna vrata mala na ogradi, kroz koju smo imali direktni pristup u portu. Dakle, imali smo direktni ulaz. I porta je bila i dalje jako velika, široka i prostrana i mi smo obožavali tu društvo iz kraja i ekipa da igramo fudbal, jer je tu bilo jako lepo i prijatna trava i onda smo mi recimo za vikende, bila je emisija na Radio Beogradu kada su se uživo uključivali dopisnici sa svih stadiona na kojima se igraju utakmice fudbalskog prvenstva i onda smo mi rezultate i ono što smo čuli u tim prenosima rekreirali na toj. Dakle golovi, penali, slobodni udarci, korneri, dakle sve sve po redu. Ali je tu postojala jedna kvaka. A kvaka je bila u tome što je to vreme kada crkva nije bila dominantna društvena organizacija kao što je danas i kada je bila, neću reći u defanzivi, postojala je, funkcionisala, ali svakako nije bila prioritetniji društveni ambijent. I tadašnji naš, kako bi moja baka rekla, komšija, odnosno prota, sveštenik, on zapravo nije mogao, za razliku od današnjih, sebe da izdržava od svog primarnog svešteničkog poziva, već je morao da nađe načine kako će da dopuni svoj kućni budžet, a ono što mu je bilo najdragocenije jeste zapravo bila ta livada na kojoj on sam svojom rukom sa kosom kosio tu travu i onda je prodavao seljacima kojima je bila potrebna za hranjenje stoke. E sad zamisli ovaj kada mi dođemo je l’ da, mali klinci divljaci, gomila i mi njemu gazimo. I poravnavamo tu travu. Dakle mi njemu direktno ugrožavamo kućni budžet. Dakle on ima svoju porodicu, trebalo je to izdržavati. Crkveni prihodi su bili minimalni. Sećam se da on od svih raspoloživih vozila imao samo onaj mali motocikl, ne znam da li se sećaš tih. Dakle on ono što može biti bicikl, ima mali motorić, pa se dopunjuje, motorić radi, kad se ide uzbrdo ili ne može da izvuče, dakle kao ovi električni danas samo dakle analogno ovaj za za hipster verovatno jedno jedno adekvatno prevozno sredstvo i to je sve čime se on on kretao po veoma velikom selu i prostoru i onda naravno on u mantiji on čuči iza crkve i gleda nas i čim lopta ode malo ka njemu on priskoči, pokupi nam loptu, jer u ono vreme nismo ni imali mnoge lopte, bilo ih je nekoliko, a obično samo jedna kožna prava je l’ da fudbalska, bile su oni gumenjaci je l’ da. Uzme loptu, razne, pa neću baš da kažem kletve, teška je reč, ali razne ili anateme, dakle ali razne ne baš prijatne reči nam izgovori i ode. I mi naravno onako pokunjeni pobegnemo, ali smo ostali bez lopte. I sad pošto a ja sam živeo tu sa mamom i bakom i pošto njima bilo je veoma neprijatno da sad idu kod komšije je l’ da da objasne šta kako onda su čekale da moj tata dođe iz Beograda da me obiđe i onda tata i ja idemo u mirovnu misiju kod komšije prote, gde se ja pokunjen izjašnjavam da sam kriv. Kažem naravno da se to nikad više neće desiti i uz neki blaženi blaženi osmeh ovaj zamolim komšiju da nam vrati loptu, koja je najčešće bila moja. I onda se taj ciklus i taj ritam, taj ritual, da kažemo, možemo reći religijski ritual na neki način dešavao u krug veoma često dokle god smo mi sve te godine je l’ da igrali igrali fudbal u njegovom dvorištu. Inače pored porte je bilo odmah i škola, tako su se sela formirala, dakle zna se koje su bile tradicionalne vrednosti. 19., to je selo koje je u 19. veku dominantno nastalo krajem i naravno u školi je postojao, u školskom dvorištu su postojali tereni, ali tamo su bili veliki, nama je pristup bio ekstremno limitiran i mi smo se naravno zadovoljavali gaženjem crkvene porte i komšijine trave što eto danas bi imalo verovatno potpuno drugačiju konotaciju, ovaj je l’ da pitanje kakve se sve trave mogu naći u portama širom Srbije, ali ovaj, ali u ono vreme dakle, naš naš divni komšija Kosta, sveštenik, on je ovaj zapravo izdržavao se od toga što je svojim rukama kosio travu i onda je prodavao po selu.

OKRUŽENJE TOKOM ODRASTANJA

Ivan Minić: A kaži mi ceo taj kraj zapravo oko Obrenovca i Barič bila je velika fabrika Prva Iskra koja je bila, mislim big deal što bi rekli. Apsolutno. I generalno Obrenovac je bio i i i ceo kraj je bio izuzetno snažan industrijski i zbog termoelektrane i zbog svega toga što se dešavalo i zbog činjenice da je to da su to bila dosta radničkih naselja što automatski negde diktira i organizaciju i koheziju toga svega i sve. A uh… Naravno 90-ih su ti gradovi koji su tako nastali i tako su rašireni najviše propatili jer su većina zavisili od onoga što od industrije što je propalo. Ali ovaj, to je automatski negde značilo da da to više nije bilo selo u klasičnom smislu. To je bilo naselje koje je imalo ok i porodice koje su istorijski tu, ali bilo je sigurno ovaj i gomila onih koji su došli tu zbog toga što je tu velika fabrika koja ima mnogo zaposlenih, koja radi svašta nešto. Uh… Ti si tamo proveo dakle te prve godine i tamo si odrastao, kakva je bila škola, kakvo je bilo okruženje kad izađeš iz okvira tih nekoliko ovaj, da kažem komšija koje su ti bile najbliže?

Dobrivoje Lale Erić: Da da da. Pa… Prvih 15 godina života sam tamo živeo i posle sam se vraćao u nekim navratima, ovaj, moja mama tamo tamo živi sada. Ovaj, selo je dakle, nastalo je l’ da, to je praktično ušće Kolubare u Savu i malo malo nizvodno od toga. Postojala je fabrika i pre Drugog svetskog rata i tokom Drugog svetskog rata je i bombardovana jer je bila deo nekog industrijskog kompleksa i tu tu se oduvek i imalo i vojne komponente. Moja porodica, ona je bila među nekoliko tih iz 19. veka, koje su zapravo posedovale najveći deo sela, a onda je to posle Drugog svetskog rata je l’ da bilo rekvirano odnosno nacionalizovano i oduzeto, rasparčano. To je bila jedna ogromna trauma ovaj na celu na celu porodicu i cela ta generacija je na neki način od neke tuge i nestala, ugasila se, a mama evo i dan danas juri da da povrati nešto od svega toga, ali još uvek vrlo neuspešno. Uglavnom, bilo je više tih talasa naseljavanja nakon Drugog svetskog rata, baš zbog potrebe daljeg razvoja i širenja fabrike, ali su tu od negde kraja 70-ih i početka 80-ih bile dominantne, baš u našem okruženju i čak su i od nas kupovale delove te preostale zemlje, koje su bile porodice koje su praktično pobegle sa sa Kosova i Metohije. Dakle, njihov dolazak je bio centralan, neki od mojih najbližih prijatelja i drugara su zapravo bili neki koji smo mi zvali Kosovari, je l’ da. To je naziv bio, jer mi nismo razumeli kao deca ovaj situaciju. Znali smo otprilike odakle dolaze i oni naravno su bili mali suviše da bi se sećali opet trauma koje su sa sobom doneli, ali to jeste bio jedan kulturološki zaista sukob, vrlo različitih mentaliteta. Dakle, okolina prestonice, kao što si rekao, vrlo bogata, razvijena, ogromna fabrika. Meni niko blizak nije radio u fabrici, ali oni kojima su radili roditelji ili ili imali neki neki odnos i uticaj, dakle oni su imali povlašćeni položaj. Oni su imali zaista fantastične i prihode i primanja i podrške, ovaj, ali ali to je nekako je l’ da sve legalo legalo i funkcionisalo do negde je l’ da tih ranih 90-ih. Ja sam do 92. živeo u Bariču, kada su počele da dolaze je l’ da prve izbeglice iz ovih ratnih ratnih regija, prvo iz Hrvatske i onda iz Bosne i Hercegovine. I onda je to selo koje je je l’ da bilo dominantno poljoprivredno, polako se transformisalo, postalo visoko industrijalizovano, ali ta industrijalizacija je imala i velike benefite, jer je škola rasla, kad je moja mama odrastala, imali su otvoreni olimpijski bazen u centru sela. Onda su imali svoj bioskop, imali su kulturne sadržaje, imali su koncerte koji su tu održavani, dva fudbalska tima, što takođe nije zanemarljivo, Prva Iskra i i Munja. Ovaj i i prosto to je bio jedna jedna mikro zajednica od nekoliko hiljada ljudi koja je vrlo da kažem bogato i skladno živela u u u tom u tim ravnopravnim 80-ima. Sad 90-im naravno sistem počinje da kolabira, industrijalizacija polako u procesu tranzicije, blokade, sankcija, rasparčanosti sistema koji je bio povezan je l’ da u nekadašnjoj Jugoslaviji ne može više da da funkcioniše i zapravo cela cela ta zajednica na neki način postaje i neka vrsta socijalnog slučaja. Dakle, odjednom se prihodi nestaju, ljudi se otpuštaju ili ili nema nema plata, nema nema ničega i ta transformacija je zaista ogromna. Međutim, Barič je veoma blizu Beograda. On je dakle, naša kuća znam, merili smo je, od Skupštine tačno 25 km, okruglo. Dakle, to to nije neka distanca i on je privlačen na bitnom je putu i odjednom usled svih ovih opet promena ili ili večnih tranzicija kroz koje čini mi se nikada nećemo izaći, zapravo postaje mesto masovnog naseljavanja. I to sad više nisu političke ili ili čak i ove ratom izazvane migracije, to su uglavnom ekonomske migracije. Dakle, ljudi iz svih delova zemlje, pa i malo izvan iz ovih okolnih država, dolaze jer iz iz Bariča mogu veoma lako da da da stignu do Beograda gde naravno ne mogu da priušte sebi neki neki smeštaj i neki pristojan život. I ja ne znam tačno koje su statistike i pitanje naravno šta naše statistike mogu da uhvate i broje, ali ja bih rekao da Barič danas je mesto nekih pa približno 10.000 stanovnika. A to je dakle broj koji nekada veliki gradovi naše nekadašnje zemlje pa i Srbije ne mogu ne mogu da dostignu. Gradovi istočne Srbije, Negotin, Majdanpek, oni više nemaju taj broj ljudi. Oni su nekad za nas bili pojmovi, učili smo o njima i iz kulture i tradicije, nasleđa, industrije, raznih vrednosti. Dakle, oni su sada svedeni na broj koji su nekada imala naša sela. Ta sela su uglavnom ugašena, ali zato ta neka područja koja su približna gradovima, ona su stekla neke obrise i onda je naravno i tu opet došlo do nekog novog kulturološkog odnosa ili šoka, a to je kako definisati ta područja. Ona nisu dovoljno urbanizovana i nemaju adekvatne usluge za toliki broj ljudi, jako se tu štošta razvilo i promenilo. Ona se i dalje smatraju selima, iako je taj primarni poljoprivredni aspekt proizvodnje u njima davno ugašen ili je sveden na minimum. Industrija je u nekoj meri obnovljena, ali to je zaista vrlo vrlo malo u odnosu na ono kako je nekada bilo. Rekao bih da su oni na neki način male izolovane spavaonice Beograda, odakle ljudi je l’ da dolaze da bi da bi radili, da bi da bi živeli, da bi egzistirali u ovoj našoj prestonici. Tako da, jeste, jeste specifično. A a škola sama po sebi u u kojoj je dobar deo moje porodice radio, moji bake i deke su bili učitelji u toj školi, ona se naravno transformisala i negde krajem 80-ih je zaista dobila jedno izvanredno izvanredno zdanje, vrlo vrlo pogodno. Ja sam tada bio neki kasniji razredi osnovne škole, čini mi se šesti. Ovo ona je trebala da bude građena iz tri bloka. Prvo smo dobili blok sa učionicama na sad sam malo i zaboravio, čini mi se tri sprata, dakle veliki objekat. Pa onda dodat sportski blok sa sa salom koji je zatvorio jedno divno dvorište od koje je napravljen atrijum u kome su se čuvale neke kao životinje, bili su neki pauni, sećam se i neke ptice vrlo egzotične i trebalo je da bude treći blok sa bazenom koji nažalost nikada nije nije završen. Tako da kasnije sam ja tu često dolazio, igrao fudbal i basket sa sa ortacima i naravno druga je druga je perspektiva i pozicija, ali Barič ima jednu jednu lepu školu i ima tradiciju škole, ona je inače proslavila sad krajem prošle godine 150 godina postojanja. Kažem celo selo se nekako formiralo u tom u tom periodu i to jesu lepe vrednosti i lepe tradicije koje je l’ da najčešće ostaju u nekom zaboravu, u nekoj prošlosti, u nekom tankom sedenom pamćenju, jer sa protokom generacija i odlaskom ljudi koji to pamte, nažalost gubi se i dobar deo svih tih sećanja.

KAKO JE BITI SIN DOBRICE ERIĆA

Ivan Minić: A kaži mi, uh, uvek kada kada pričam sa ljudima koji su u nekoj manjoj sredini, ovaj odrastali, formirani su, tu je uvek specifično to što, naravno, ljudi su upućeni jedni na druge. Sad, mislim, naš mentalitet često ne pomaže u tom procesu da oni ostanu upućeni jedni na druge. Oni su u startu upućeni pa se onda posvađaju. Ali ovaj, ali obično to znači da u školi većina, da kažem, većina dece su komšije, većina ljudi koji rade u školi su obično takođe tu negde iz kraja, svi se međusobno znaju. I drugačije je, mislim da je i i i nekako bliže i prisnije, a sa druge strane i zahtevnije zato što ne postoji šansa da nešto uradiš a da se to ne sazna u roku od pola dana. Ovaj, da to ne dođe do do do roditelja. Uh… Ti si još imao pritom prilično specifičnu situaciju jer nema baš mnogo dece koja mogu da se pohvale, ovaj, da im je otac deo lektire koju prolaze kroz kroz ovaj obrazovanje. Kako je to izgledalo sa sa tog nekog aspekta? Koliko je koliko je tebi to bilo interesantno, koliko misliš sada kada to gledaš sa ove distance da je bilo dobro organizovano, koliko ti je bilo zanimljivo i koliko je bilo teško biti sin Dobrice Erića?

Dobrivoje Lale Erić: Da da da. Pa zaboravih da dodam plus da je dakle dvorište naše, kao što se graničilo sa sa sa crkvenom portom, tako se isto na na na dijagonali graničilo i sa školskim dvorištem. Tako da da da to je ta bila celina gde prosto sad ni nije bilo bitno ovaj ko su mi roditelji, tu sam, prosto deo sam tog inventara i apsolutno prvi u koga se upiri prstom jer je tu stalno prisutan, a moja mama je imala tu ovu tu patrijarhalnu tradiciju da je dete prvo krivo dok se ne oslobodi krivice. Tako da je tu bila ovaj dvostruka dvostruka krivnja, a plus naravno zbog hajde da kažem te nezaslužene tatine slave i bremena koje nosi dete čiji je čiji je neko neko neko poznat, zapravo sam često bio pod nekim svetlima i dirigencima koje apsolutno nisam želeo i koji su ovaj nekada bili izuzetno lepi, stvarno… kao što se čuje po tvom tonu sada, ali su nekada naravno bili opterećujući jer se smatralo da to nosi ne znam kakve privilegije i da i da ti je život ovaj već definisan, orijentisan, da ćeš ti biti slavni pisac i tako, ovaj, što se srećom pokazalo kao potpuno potpuno ovaj, potpuno besmislica. Ta sredina jeste bila mala, ali baš zbog te blizine Beograda, među nastavnicima imali zaista izuzetne ljude koji su dobrim delom iz Beograda dolazili, iz Obrenovca i tako. Nije ih bilo samo iz iz iz samoga sela. Moji su se tu svi znali. Dakle od tih starih sveštenika i čukun deda i pra deda su bili sveštenici, čukun deda u Bariču, pra deda u jednom relativno blizu selu koje se zove Leskovac, ali se nalazi blizu blizu Lazarevca. Bake i deke su bili učitelji, veoma poznati, ugledni, koji su praktično iškolovali pola sela. I onda i onda su ih svi svi znali, a i mama, tetka i njihov brat i oni su takođe tu bili deo deo neke lokalne zajednice u samom centru mesta, tako da se od mene očekivalo je l’ da da ću biti nastavljač te te tradicije i tog  porodičnog ugleda koji je tu definitivno postojao. Sa obzirom da sam ja tu živeo samo do kraja osnovne škole, nešto mi je malo drugačija perspektiva, jer ipak su mi više formativne godine one koje su došle kasnije u srednjoj školi kada sam se preselio u u u Beograd. Za mene Barič i dalje jeste jedna romantizovana priča i romantizovano sećanje koje za čije ne toliko romantične detalje se prisetim recimo kad me mama zove da joj cepam drva, to je bilo prošli vikend ili da skupljam lišće svake jeseni, jer džaba platiti nekome ipak je pravi, pošto sam ja njoj jedinac da, ipak je pravi pravi osećaj i pravi trud kada se to lično je l’ da uradi, bez obzira na druge obaveze i poslovne i poslovna zaduženja i onda se ja setim je l’ da, pa da, u detinjstvu je bilo dakle raznih zahteva i svega. Ali nešto što mi je baš ovih dana dosta palo palo na pamet jesu jesu te te te zime u Bariču, te seoske zime krajem 80-ih. Dakle to je bilo pola metra, metar ili čak dva metra snega po dva, tri meseca. Dakle, konstantno pošto je selo brdovito, imali smo fantastične sankaške prilike i mogućnosti koje smo obilato koristili, ali uopšte taj osećaj bivanja konstantno ili barem po nekoliko meseci okružen snegom i ledom, dakle to je neko iskustvo koje ja deci veoma teško mogu da da da predstavim i uopšte da dočaram taj klimat u kome smo mi živeli kada su bila užarena leta sa jedne strane, ali užarena na neki drugačiji način od ove užarenosti kroz koju danas prolazimo i zime koje su isto tako bile bile podjednako ledene, užarene. Hoću da kažem bila su dva ekstrema koja su se nekako nadopunjavala, a onda su ih presecali je l’ da proleća na selu, koja su uvek divna sa buđenjem prirode, sa zelenilom. Imali smo ogroman broj, veliki broj raznih drveća i voća i i i svega. Moj deda je još to i kalemio pa smo imali i sve proizvode koji iz toga dolaze i jeseni kada možda selo je i nekako najmanje zanimljivo, dakle ciklus sezona se se gasi, je l’ da, ulazi u onaj period hibernacije ili ili smanjenja aktivnosti, ali i ta melanholija i te melanholične jeseni su me zapravo prijale i nekako su me oblikovale. Tako da bilo je zaista izuzetno dobro živeti, odrasti na jednom selu, ali mogu reći tada više selu nego li danas, i i dalje ne pravom selu, ne onako idiličnom i i i romantičnom kakva sela zamišljamo, ali to je zaista dobrim delom i zbog klimatskog okruženja i onoga kakvo je vreme tada u koje smo mi živeli i provodili, ovaj funkcionisalo, kako je to sve to sve izgledalo. Plus ogromna sloboda. Dakle mi stvarno nismo bili ono kontrolisani, limitirani. Teško je deci objasniti svet pre pre telefona, pre interneta, pre svih mogućih sistema komunikacije i povezivanja. Ja se sećam kako sam recimo negde u osnovnoj školi vozio bajs pa svuda po selu pa čak i do Obrenovca, koji je nekih pet šest kilometara, na jednom ozbiljnom magistralnom putu, ali to prosto tada, ok, ne znam da li sam bio prijavio da sam to išao, ali to nije bio toliki izazov ili tolika avantura kao što bi bilo bilo danas. Ili sećam se kada baš sam bio mali, možda neka 84. peta, svi smo naravno obožavali sličice, ovaj ta tu strast nekako ponovo živiš sa decom, ali to inicijalno iskustvo je dragoceno kada sam išao u dalji deo sela pošto je selo bilo podeljeno na neka tri dela. Naš se zvao Rampa, centar, tu je nekada prolazila pruga onaj Ćira Beograd, Sarajevo, Jadranska obala i tu je bila stanica Rampa. Desno ka Beogradu je Duboko, levo je Kolonija. Kolonija zato što su tu su naseljeni ljudi, pre svega radnici koji su radili u fabrici. U Koloniji pretpostavljam zato što su oni bili najbogatiji u to vreme, bio bila je trafika sa najboljim izborom i stripova i sličica i onda sam ja peške, a imao sam recimo nekih 7-8 godina, išao da kupim kesice za Meksiko 86-e, dakle svetsko prvenstvo je l’ da. Jedan vrlo loše popunjen album sa sa moje strane. Dakle jedan od prvih kojih se kojih se sećam i znam bilo je neko leto, bilo je bilo je vrelo, užareno, ta kola okolo jure, ja otvaram one kesice i u oduševljenju pronalazim Zika. Ziko je bio legenda brazilskog fudbala. Čini mi se desetka ili osmica, dakle taj neki neki prednji ofanzivni u svakom slučaju i moje fascinacija da tako kao takvu takvu takvu sliku sa onom čupavom je l’ da kosom i frizurom iz 80-ih držim u rukama u toj baričkoj prašini recimo nekog jula ili ili nečega. Ali tako se prosto živelo i to su to su zaista vremena koja koja eto žive u nekim u nekim sećanjima unutra.

Ivan Minić: Ja se sećam jako jako dobro ovaj tog perioda 90-ih zapravo već, ovaj gde da, apsolutno je bilo pakleno vruće. Međutim, pakleno vruće u na Paliluli u betonskoj zgradi, ispod koje je isto, mislim ispod betona si svuda oko tebe je beton, i na terenu, u školskom dvorištu je beton, kamen i kad je užareno, užareno je. I kad zađe sunce isijava još par sati, dok uh kad odem na selo kod kod babe i dede i sa jedne i sa druge strane, jeste vruće, jeste strašno, ali onog trenutka kad si ispod neke krošnje, a ima i nekoliko oko tebe, vruće je i vazduh stoji, ali onog trenutka kad procirkuliše postaje potpuno podnošljivo. Znaš i sve je ok, ovaj. 

Dobrivoje Lale Erić: Ili čak moraš da se ili moraš da se ogrneš. 

Ivan Minić: Da da da, ali ako zađe sunce iza nekog oblaka ili nečega tebi je već hladno, ali potpuno je drugačije kada kada ima gomila zelenila. Dobro, mi u ovom gradu uskoro nećemo morati izgleda uopšte da brinemo o tome, ali kad god sam negde putovao i i i i naletim na te neke manje ili veće zelene oaze po gradovima, znaš ono shvatiš koliko je to zapravo važno i koliko ti neki drvoredi, jer ja pamtim bulevar revolucije sa krošnjama drveća gde si ti mogao da da hodaš i gde si mogao i kad krene kiša da ideš kroz drvored i da ne pokisneš uglavnom, ako nije baš nešto katastrofalno, ovaj kako toga svega više apsolutno nema ni u tragovima i ono što ima od parkova se polako ali sigurno pretvara u sive oaze, ne u zelene oaze. Koliko koliko se to da kažemo relativno relativno brzo promenilo. A, da. Mislim, izvini što ti to radim, ali moram, znači moram, jače je od mene. Ovaj, uh u našem odrastanju, odrastanju moje generacije i sigurno i tvoje i nekoliko iza tebe i mnogih ovih nakon nas, poezija tvog oca je bila jedna od lepših, iskrenijih i nevinijih stvari sa kojima smo se sreli na početku. Imala je ona razne svoje karakteristike i on je imao razne faze, ali iz svega toga i iz njegovih nastupa sa onim osmehom koji je, mislim, koji si nasledio i siguran sam da ti je u životu pomogao, ovaj uh, bio si potpuno siguran da je to jedan uh blag, veseo, divan čovek. Temperamentan, ok, temperamentan, ali kao i sa Ršumom, kao sa par tih ljudi, good guy, good guy u celoj toj priči. E sad, kako je to kad ti je ćale? 

Dobrivoje Lale Erić: Da da da da. Uh da. Pa ne znam da li smem da da izgovorim u ovoj emisiji, ali jedna moja ujna iz Šapca kaže geni nisu govna. To je dakle njen njen zaključak i njena analiza. U našem slučaju to je fizički zaista apsolutno u jednoj u jednoj ovaj fazi i sad kad bi možda pustio kosu još još i te kako. Međutim karakterno smo mi veoma različiti. I jedna od bitnih stvari jeste što gotovo ni o čemu nismo imali ista ista mišljenja i razmišljanja. Tako da je zapravo to neminovno vodilo do do raznih sukoba. U kojima naravno jer sam slabiji u svakom smislu, sam ja vukao deblji kraj, ali se nikad nisam povukao. Pa ma kakva da je da je cena bila i to me negde možda malo i pripremilo uz neke dalje dalje dodatke u životu za jedan doživljaj uopšte autoriteta i stvari kao relativno relativnih. U smislu da nije baš sve onako kao što se čini na na prvu loptu. Kod tate ima još jedan bitan momenat koji ga je veoma odredio, a to je da je on iz moje perspektive bio jedna ličnost do negde ’91., dok je bio taj veliki sistem, velika država, stabilnost, bratstvo i jedinstvo, a kada je krenuo rat, to je zaista bacilo jednu jednu mračnu senku na njega i promenilo mu i taj i taj njegov veseli zaista karakter i neki doživljaj sveta i razigranost. Nije on odstupio od sebe, od svog načina života. On se za to žestoko izborio, jer je potekao sa pravog sela, imao je rođenog brata Dobrivoja koji je nažalost mlad umro i po kome sam ja dobio ime i koji je imao sudbinu da završi školu. On je završio fakultet i bio je nastavnik u gimnaziji u Batočini, a za tatu je bila sudbina da ne završava školu, tako da on ima tek nekoliko razreda osnovne škole i da preuzme opet veliko ozbiljno imanje u Donjoj Crnući kod kod Gornjeg Milanovca, dakle u tom njegovom slavnom šumadijskom kraju koji je tako tako opevao. I onda se on naravno osećajući da nosi u sebi neku nekih neku vrednost, imao je neki očigledno neverovatan osećaj i veru u sebe i snagu i i žeđ za borbom i trud, izborio da potpuno redefiniše svoj život, da prvo pokaže to što nosi, a onda zahvaljujući tome zapravo i živi onako kao što misli da treba. I sad odrastanje uz nekog takvog jeste s jedne strane ovaj privilegija i jeste imalo tu dozu igre, dodatne igre i zabave i pesme, jednog pozitivnog doživljaja sveta. On je bio izrazito nematerijalno orijentisana osoba, što je eto ostalo i na mene, eto možda malo u tom karakternom delu mogu da kažem da je da da mi je taj deo sa njega prešao na mene, ali sa druge strane dakle, po onome kako je doživljavao neke tradicionalne porodične vrednosti i veze, to više govori je l’ da ovaj uglavnom čitav niz ljubavnih veza koje je ostvarivao i koje su mu bile objektivno govoreći najveća životna inspiracija i način života koji je sebi omogućio da ima. Mi s obzirom da smo se mi rano razveli, kad sam ja bio mali, ovaj, on nije nije živeo sa sa nama veći deo mog života, ali smo imali direktan neposredan odnos. On je tek kasnije 80-ih i 90-e delom proveo u Švedskoj sa svojom tadašnjom ženom koja je bila naša, ali je tamo živela, delom takođe sa njom u Beogradu u jednom divnom porodičnom, porodičnoj kući kod Hale Pionir, gde sam ja stvarno provodio mnoge mnoge vikende i i i opet otkrivao jedan jedan novi svet zahvaljujući je l’ da njemu i toj i tim odnosima i porodicama u kojima je u porodici u kojoj je on bio. Sa druge strane pak, dakle, uh, snaga njegovog odnosa i autoriteta se često nije zasnivala na objektivnim činjenicama, što bi se za moglo reći, kao neko iskusan, etabliran, je l’ da, trebalo bi da je baratao dobrom aparaturom u tom domenu. Više se zasnivalo na tome da je on imao ogromno obožavanje na svim na svim stranama. On jeste bio neposredna, otvorena osoba koja je direktno komunicirala sa ljudima bez ikakvih zadrški, barijera, davao se i ta njegova poezija on jeste je živeo na neki način, ali zapravo taj odnos prema nama, ja imam dosta starijeg i brata, polubrata i polu i polusestru sa kojima sam takođe blizak, iako je l’ da opet ne viđamo se toliko često koliko bi koliko bi moglo, ali smo opet veći deo života proveli zajedno. I verujem da je njihov odnos prema ocu drugačiji jer je on bio tada mlad kada ih je dobio, sa mnom je već bio u nekim u nekom zrelom ili srednjem životnom dobu, ali bilo je veoma izazovno suprotstaviti se i na neki način sučeliti se sa njim, sa takvom je l’ da pojavom i i u fizičkom smislu, ali posebno sa tim njegovim uh uh stavom koji je zaista bio iz njegove perspektive nepogrešiv. A ja sam, ja se nisam s time slagao. I onda smo imali dinamiku koja je bila prilično aktivna, posebno od neke moje srednje škole pa pa kasnije i na fakultetu oko raznih tema, osim u jednoj fazi života kada sam bio veoma veoma zavisan od njega, a to je što on nikada nije vozio i nije ga to ni zanimalo, a ja sam mu manje više i ja i brat i bratova deca kasnije mi smo mu služili kao vozači. I on je stalno putovao, bio je uvek po, živeo je formalno u Beogradu, delom tamo na selu, ali je suštinski stalno bio negde negde na putu. Dakle jedan životni road trip fazon, tako da da kažem. I sad mi smo dosta dobro prihodovali, posebno dok sam bio student od te te vožnje. Dakle imali smo jedan dobar, opet da iskoristim, on bi bio oduševljen ovu srpsku reč incentive ovaj. Kako bismo to ovaj ovaj ovaj rekli ovde, jedan dobar razlog da da ovaj, da učestvujemo u tome, a ovaj, ali onda sam morao naravno da slušam i da i da ćutim ovaj na sve njegove životne doživljaje i i i komentare i okvire koje on naravno isticao jer je znao da su potpuno suprotni mojim nekim svetonazorima i stavovima, ali je naravno bio u u situaciji da me da me uslovi. Tako da da, bila je ta dinamika, bilo je fantastičnih iskustava. Recimo, to to to često i kažem ovaj, nekada u nekim momentima ne toliko čestim, kad se šetamo recimo pa nekako završimo u Knezu i recimo sad treba da od Kališa je l’ da dođeš do do Trga republike i trebalo bi ti ono laganim hodom možda 15-20 minuta je l’ da. Sa njim je to moglo da traje po dva tri sata. Jer je zaista on konstantno bio u u fokusu i neverovatan broj ljudi mu je prilazilo sa zaista velikom ljubavlju, evo kao što sam i sada kod tebe kod tebe osetio i naravno onda i prema meni ta neka neželjena slava i svetlost pozornice koju je trebalo izdržati. On se nažalost uh razboleo od od od nekog vida Parkinsonove bolesti i onda je poslednjih četiri pet šest godina života proveo zaista u u teškim uslovima i moja sestra Svetlana je bila uz njega i i i negovala ga je. I najtužnije u toj u toj celoj priči je bilo u trenutku kad se on razboleo, to je bilo 2014. godine u novembru. On je tada već imao je l’ da 70 i i i osam godina, a delovao je i mi smo mislili da će em da će da živi barem 100 godina pa plus, em što je delovao da ima možda 60 i neku godinu. Dakle neverovatna vitalnost. Bi bio i hipohondar. Ekstremno se čuvao, ovaj, imao je problema sa leđima pa je visio i kačio se gde god je mogao po autobusima, po granama kao mlađi naopačke, posle samo ovako, beli luk to mu je bilo u džepu uvek, to je ovaj se se hranio. Plus ljubav i žene koje su mu ovaj od održavale životnu snagu i energiju do maksimuma. A onda zapravo se kroz tu bolest videlo koliko smo mi krhki kao bića, kao kao organizmi. Jako se on dugo borio i jako je imao neka gotovo vaskrsnuća, oživljavanja. Mi smo se mnogo puta pozdravljali sa njim i svi dovodili i decu, unuke, praunuke, već šta je šta je imao da ga da ga vide poslednji put. On se vraćao i to je stvarno bila jedna i bolna i nežna i emotivna priča i doživljaj da bi onda kad je umro, a imao je u tom trenutku 80 i i tri godine, on delovao meni kada sam ga video poslednji put kao neki starac od recimo 100-110 godina, dakle koliko je ovaj ta ta bolest izvukla sav život i svu životnu snagu i energiju iz njega. Tako da doživljaj je l’ da mog oca je vrlo specifičan, veoma emotivan i jedinstven. Mnogo toga dobrog mi je doneo i dan danas ovaj mnogi ga i fizički prepoznaju ili kad čuju zaista su oduševljeni i znaju mnoge stihove i sećaju se vašara u Topoli, ne samo ovi iz Topole nego iz iz čitave nekadašnje nekadašnje zemlje. Čak sam i sa nekim prijateljima iz Hrvatske, iz Bosne pričao o njegovoj poeziji, neke starije generacije ga se sećaju iz tih 80-ih godina. I to ne samo kao dečijeg pisca nego i zreloga. Mene je inače krstio Duško Radović kao bebu. Dakle, tatin tatin drugar iz tih godina i recimo odlazak sa tatom kod kuma Duška na vrh Beograđanke neke 80 i neke godine, mi je jedno od najranijih sećanja. One neke izmaglice i neki lift koji juri u neku nedokučivu visinu za za perspektive deteta koje raste u u jednoj seoskoj sredini sa kućama na eventualnom spratu ili dva. Odlasci na neke književne susrete, poezije gde on je bio i neverovatan izvođač. Ono što bi se reklo performer. Dakle niko nije mogao njegovu poeziju da da da predstavi na način kao što je on to činio, a pritom je gotovo sve, a u pitanju su hiljade pesama znao napamet. I mogao je da da ne samo reprodukuje, nego mogao je da da taj unutrašnji osećaj da bi se razumelo šta je zapravo hteo da kaže, jer mi kad čitamo nešto više čitamo to kao mi, odnosno više unosimo naš deo ličnosti nego li ono što je pisac hteo da kaže. A on je imao tu moć i i zavodljivosti i vladao je masama. Čak su mu i nudili neke razne političke uloge i pozicije koje je takođe odbijao, jer nije uopšte želeo da se, što je dobro, nije želeo da se upušta u to u to polje i u nekim drugim boljim vremenima. Ali sa druge strane dakle on je objektivno bio veoma malo u našim životima i fizički i vremenski. Impovao je kao figura, bio je pojava, bilo bilo je snaga nečega moćnog što nije prisutno, što nedostaje, nekako smo ga čini mi se ostali željni zauvek, posebno u tim nekim formativnim periodima periodima života i neke stvari su prosto žrtvovane zarad njegove slave i karijere i uopšte njegovog pisanja i tog ovog umetničkog stvaralaštva u kome je u kome je bio izuzetan. Tako da osećaj veoma emotivan, objektivno u nekim tačkama ambivalentan, odnosno suprotstavljena su određena gledišta, ali tek kada je umro, dakle 2019. godine, sam nekako posle par meseci kada se to posložilo, shvatio zapravo koliko je uloga oca bilo koga, bilo čijeg, bilo gde, ključna za za svako dete, naravno kao kao i majke, jer je prosto jedna jedna velika rupa ostala u u u meni i rupa koju zaista trebale su godine da prođu da bi se to na neki način zacelilo i i i zatvorilo i često je l’ da se sećam ovog brojnih doživljaja koje sam imao sa njim. Pre bih rekao da je on bio čovek doživljaja i čovek situacije, nego li nekog kontinuiranog prisustva u životu. 

SELO I ŠKOLSKI DANI

Ivan Minić: Uh… Jedna od od stvari koje mi naravno prvo pada na pamet osim što mislim da mi je to bila prva pesmica koju sam učio u školi na pamet, je l’. Vašar u Topoli, da da, znam da je izrecitujem 30 godina kasnije. Jer je takva, jer je mnogo toga što je pisao bilo takvo da prvo lako ga naučiš, lako ga zapamtiš, sve je logično, ništa nije previše. Ničega nema, ništa nije okićeno i nakićeno previše, nego je vrlo direktno i lepo napisano. Ali način na koji je stvarao neke često i zvučne slike, a i da kažemo, ono doživljaj kako bi nešto moglo da izgleda u njegovoj priči, iako je naravno vrlo individualno kod svakog od nas, ja ne znam nikog ko je na lepši način opisao selo. Koje nije samo lepo. On je imao i i ovo što si ti prošao, je imalo i svoje teške strane. I ono što sam ja prošao kao dete koje dolazi iz grada u selo mesec dana godišnje, po nedelju, dve, tri nekad malo više, ima to svoje i kad moraš da ustaneš i da pomogneš nešto, a i kad možeš da planduješ, sve je ok. Ovaj…

Dobrivoje Lale Erić: Pa tu moram izvini da se ubacim jer zapravo sam ja kod tate na selu, dakle u Donjoj Crnojici, doživljavam kao dete iz grada koje dolazi baš na to da provede mesec dana kod babe i dede i koje isto ustaje i pomaže u svemu. Dakle i doživljava taj neposredni život na selu ni malo romantično. Posebno kad si mali, kasnije se to nekako uđe uđe u naviku i stvarno veći deo osnovne i srednje škole sam tamo bivao. Ali eto koliko su to bila luda vremena. Dakle mene su tamo naučili da sa nekih osam godina čini mi se vozim traktor. I ne samo što sam ga jako dobro vozio, već su mi ga dali da vozim i na magistrali, Kragujevac, Gornji Milanovac, jedan ozbiljan put. I bio sam dobar, mogu ti reći, sad ne znam da li bih se prisetio da upalim traktor, tu ima one one onaj redaktor i ovaj i promene i sistema i ovih kako se zovu ovi… Brzine. Brzine, ali ovih ima ima ima ima ima ima ima one dve, ali prosto je to bio jedan život gde se praktična znanja konkretna. I ta praktična znanja moraju da se steknu da bi ti mogao da poseješ šta treba da se poseje, pokupiš šta treba da se pokupi. Okopavanje krompira, vađenje krompira, to se sećam i dan danas. Vađenje krompira koje se uvek radi negde krajem jula, početkom avgusta. Ma koliko se rano ustalo i otišlo na njivu, a nisam nikakav ranoranilac, dakle to nisu moje omiljene vremena. Tata je bio sabajle tip, a ja sam onaj ona noćna noćna ptica i to je bio još jedan što je ozbiljno tačka našeg našeg sukoba. E, uglavnom mislim da u životu su bile dve najteže stvari fizičke kojima sam se bavio. Jedno je bilo vađenje krompira u tim jutrima dok ne popadaš od tog, od tog sunca, savijen, sa ogromnim bolom u leđima. Dakle, sa motikom kopaš i prčkaš, vadiš. A drugo je bilo takođe tamo, ali smo i mi u Bariču to imali, to je bilo kupljenje šljiva.

Ivan Minić: Mhm.

Dobrivoje Lale Erić: Deluje tako idilično, je l’ da, i tako lepo, je l’ da. Tako klizi ako se dobro, ako se, ovaj, dobro fermentira i posle proces završi ili za džem, za šta god, ali kupljenje šljiva, to je jedna paklena rabota.

Ivan Minić: Ne, ja mislim, svi mi to danas romantizujemo i danas to ljudi plaćaju da dožive taj experience, znaš, na tim bildinzima. Ali, ovaj, i i ja se toga sećam još kad si mali, pa je tebi lakše da se sagneš jer ti je realno bliže i, mislim, valjaš se po toj zemlji svakako.

Dobrivoje Lale Erić: Boli i dalje, veruj mi. Evo, evo.

Ivan Minić: Za, za krompir boli, sećam se. A kad pričamo o o o tvojoj priči, došli smo do srednje škole. Kako si izabrao srednju školu? Šta ti je bila logika? Dolaziš na samom početku najtežeg perioda u Beogradu.

Dobrivoje Lale Erić: Da, to je takođe jedna specifična priča, samo iz potpuno druge perspektive. Moja mama, ona je profesorka srpskog jezika bila, sad je u penziji u 13. gimnaziji na Banovom brdu. Mi smo tada živeli u Bariču. Ja treba da se, spremam se, idem na pripreme. Imao sam jednu tetku Ljubu od koje sam spremao srpski. Iako mi mama predaje srpski, ali je ona rekla idi bolje objektivnije. Ona je živela u Obrenovcu. Ja sam kod nje išao biciklom svaki, svaki dan na prijemni. Matematiku sam sam spremao, ona mi je dosta dobro išla u osnovnoj školi. Rešio sam hoću prirodno-matematički smer jer me, su me uglavnom više zanimale, ovaj, te, te teme i oblasti. Jedina stvar u kojoj su mi mama konkretno pomagala tokom čitavog školovanja u osnovnoj školi, a to je vrlo indikativno za kasniji izbor moj studija i fakulteta, jeste bilo likovno. Ona mi je naime crtala. Bio sam potpuno, potpuno nepismen što se toga tiče i iako volim stalno da žvrljam nešto, jasno se vidi zašto je to, to činjeno i ma koliko naivni njeni crteži bili, eto nekako su prolazili. Sve drugo je dakle bilo apsolutno na, na meni i organizacija, obaveze, zadaci i sve ostalo. Ja se spremam u to vreme, dakle već je rat, žestok rat u Hrvatskoj. Naše odeljenje u Bariču već sa nekih, recimo sećam se 37 nas je bilo, je naraslo u jednom trenutku na jedno 45, 6 učenika, jer su u svakom odeljenju dodavana deca koja su došla kao, kao izbeglice iz tih krajeva. Ja se spremam i sad imamo nekoliko opcija. Obrenovac je odmah tu. On je na nekih 5, 6 kilometara, direktan autobus. To je dakle desetak minuta u ono, u ono vreme. Tu ima gimnazija koja je sasvim OK. Ja nešto nisam bio ljubitelj Obrenovca. Iako je to jako blizu, ja sam uvek nekako težio ka Beogradu. U, u toku osnovne škole išao sam u Beograd i kod tate stalno, ali sam išao na plivanje, na Košutnjak, na bazen, pa sam išao na francuski u Francusko-srpsku alijansu koja je bila tu u centru kod Londona. Pa sam išao na muzičku omladinu na Kolarac i na razne druge dešavanja. Dakle u bioskope, stalno pozorišta i tako. Dakle, prosto mi je to neko bilo okruženje. Ja sam iz ne znam kog razloga želeo da upišem petu. To mi je bila neka, neka fiksacija. Nije, znao sam neke, neke iz tih okruženja koji su tu nameravali, bili malo stariji pa su išli, ali nemam pojma zašto. Mi smo u isto vreme imali stan u samom centru grada kod Terazija, koji smo izdavali, jer je prosto bilo daleko prijatnije i lepše živeti na selu, u kući, ogromno dvorište, sloboda i prostor, nego li nabijen u lepom, ali ipak svedenom stanu u samome centru Beograda. To je bila neka logika tih 80-ih. Uh, dolazi maj ’92. Dakle uskoro će i prijemni. I dolaze sankcije Ujedinjenih nacija za koje su je l’ da glasala sva naša nekadašnja braća, večni saveznici. Dakle mi završavamo pod, pod sankcijama zbog ratova u kojima ne učestvujemo, je l’ da. I situacija se toliko drastično menja da taj uh, vrlo jednostavni put čak i do Obrenovca, ali i do Beograda postaje nemoguć, jer više nema, nema benzina ili njegova cena raste, raste u nebesa. Plate, cena benzina raste gore, plate idu potpuno dole. Dakle apsolutna disproporcija i mi shvatamo da taj način života nije održiv. Ne možemo. Mi smo tada već živeli, moja mama je imala, imala muža Ariškog i mi smo sa njim živeli, baka je i dalje bila živa i prosto smo imali neku porodičnu kupljanju. Ja sam više slušao, oni su se dogovarali, shvatili smo da uprkos svemu moramo da se selimo za Beograd. Baka je već bila bolešljiva. Ja sam rekao: “OK, pa evo, ova peta mi je super.” Ali onda bakin glas, baka je tada imala 81 godinu i rekla: “Pa kako će dete? Pa ko zna šta će se desiti, pa pogledajte kakva su vremena. Pa neće on moći tamo da se snađe, to je, to je za njega suviše teško.” Ovi su drugi rekli: “Da, da.” I praktično sam bio nateran da se upišem u školu u kojoj predaje moja mama, a to je 13. beogradska gimnazija i bio sam malo je reći očajan. Potpuno rasturen ovaj, ovaj time. Upisao sam se u školu, prirodno-matematički smer. Mi se još uvek nismo bili preselili za Beograd iz prosto logistike i organizacije. I ja sam prvih par meseci živeo baš na Banovom brdu, jer je moja tetka, mamina rođena sestra tu živela sa svojom porodicom i bili smo i dan danas smo uh, neverovatno bliski i ja sam tu proveo, pa mogu reći zaista divnih nekoliko meseci. Banovo brdo je onako dosta brdovito, a oni su gore skroz na Košutnjaku bili, ispod, ispod kampa. Dakle jedan od od najlepših tačaka koja se i dan danas može naći u nekadašnjem učiteljskom naselju iznad šumarskog fakulteta. I ja sam onako pešaka, nije baš jednostavna distanca, ali ovaj, dolazio do, do, do škole i nazad negde čini mi se sve do novembra dok oni nisu, nisu stigli. I zapravo kroz to odvajanje od porodice i bivanje sa bliskim rođacima, ali ipak odvojen od mame i bake, nekako se steklo, steklo moje prvo potpuno osamostaljivanje. I to je zaista jedna, jedna ključna tačka mog odrastanja, iako nam je bila potpuno kontrolisana, ugodna, prijatna. Zapravo mi je dala jednu slobodu koju, koju osećam i koju živim, evo, evo do, do dana, do dana danas. Posle toga je pak postalo bitno drugačije, jer smo se preselili u taj stan u, u Nušićevoj ulici. I sad zamisli ’92., ‘3., ‘4., pa i dobar deo ‘5. putovati od Nušićeve, od centra do Banovog brda i nazad sa potpuno limitiranim saobraćajem. Ali kad je čovek mlad je l’ da, sve je mnogo lakše, tako da ne znam koliko, ali ne brojem broj puta sam peške išao i vratio se. Sećam se da je to bilo nekih sat, sat i 15. Postoje razne, razne rute i razne prečice kojima se to, to može postići. I uprkos tome što sam prvih šest meseci potpuno bežao od mame u školi i pokušavao da na svaki način sklonim bilo kakvu asocijaciju i identifikaciju i povezivanje, zapravo je moje društvo shvatilo, je l’ da iz na razne načine, je l’ da ko mi je mama i oni su to nekako bolje prihvatili nego li ja. Meni je zaista trebalo mnogo vremena, jer potpuno nisam želeo da budem deo toga. Želeo sam da se odvojim, želeo sam da budem možda i neki X, Y, jer kao što rekoh, i zbog tate, ali posebno zbog te prepoznatljivosti u Bariču, uvek sam nekako bio, bio, bio vidljiv i nekako u fokusu, a ja sam želeo da gradim neku, neku svoju autentičnu vidljivost koja ne zavisi od mojih roditelja ili ili ili rodbine i rođaka. I onda ono što smo pričali na na početku, dakle te ’90., potpuno, potpuno suprotno tim idiličnim ’80. Dakle, uviđamo bedu, uviđamo očaj, uviđamo nemaštinu, nemamo ništa. I pre toga taj prvi šok kada sam ’91. umesto na razna mesta po po Hrvatskoj, obali, išao na Korčulu najviše, ovaj, išao, išao na more u Budvu. Dakle, taj, taj šok kulturološki, ovaj, te promene. Ovaj, kasnije su oni moji moji mama i i Ariško, oni su išli tamo, ja ja nisam više više mogao da idem. To mi je bilo, bilo, dok nisam kasnije mogao potpuno da se osamostalim, to mi je bilo neprihvatljivo iskustvo. Ali zato sam u jednom fantastičnom školskom ambijentu sa neverovatnom ekipom gde smo se povezali i i spojili sa neverovatnih strana, otkrio zapravo šta Beograd može ponuditi jednom srednjoškolcu ovaj koji, koji tu živi. Dakle, uh, od nekog prvog, drugog srednje već, KST, Akademija, izlasci, društva, škola koja je dosta dobro išla, nisam baš briljirao kao u osnovnoj školi, ali je dosta dobro išlo, ali zaista beskrajni koncerti, uh, grupe, muzika, uh, rok, underground, hardcore, pop. Dakle, neverovatna muzika ’90. koja me je obeležila i konstantni koncerti sreda, petak, nekad i subota. Dakle tri puta nedeljno. To je bilo moje odrastanje i detinjstvo. A negde u, u, u drugom osnovne, opet na maminu inicijativu, ona je.

Ivan Minić: Osnovne ili srednje?

Dobrivoje Lale Erić: Srednje, srednje. U drugom, izvini, u drugom, u drugom srednje, na maminu inicijativu. Ona jeste bila pokretač, uh, mnogih mojih nekih interesovanja. Uh, objasnila mi je l’ da da postoji Petica i, uh, objasnila mi je da je ona istorijski važna i za našu porodicu, jer od njene mame, od moje bake, otac je iz tog kraja i on je bio prilično dobar i poznat geograf u to vreme. Opet kraj 19., početak 20. veka. Njemu je Jovan Cvijić bio, bio venčani kum i oni su zajedno istraživali te krajeve. On je bio njegova škola. Kasnije je bio, uh, direktor gimnazije u Šapcu, od, odakle moja baka i i gradonačelnik, odnosno predsednik, predsednik opštine i da je zapravo naša, naša, naša porodica u jednom trenutku došla, taj deo porodice došla iz Crne Gore u 17. veku. Neko je ubio nekoga, pa su pobegli.

Ivan Minić: Standardno.

Dobrivoje Lale Erić: Regularna priča i naselili se u selu u, u selu Petnica, odnosno u zaseoku Klinci, prenevši ime svoje naseobine iz, iz Boke, na Luštici se nalazi selo Klinci i oni su došli, naselili se i to je meni bilo fenomenalno da kada sam prvi put stigao u Petnicu poneo sam geneološko stablo, porodično stablo naše porodice i išao po selu da nađem muške, pošto je to po muškim, a ja sam bio po ženskoj liniji, mene nema tu, ali sam svejedno bio, bio ponosan da nađem naslednike i čak sam dopisao sledećeg koga sam upoznao uz čašicu rakije naravno, kako drugačije i predstavio se. E pa, Petnica ’90., to je, to je dakle zapravo bilo to transformativno iskustvo koje sam očekivao da će se desiti. Dakle ta beogradska rok scena i koncerti i Petnica kao prostor neverovatne slobode u potpuno zatvorenom okruženju gde ne samo iz materijalnih razloga, nego si ti fizički limitiran gde možeš da odeš. Ti si zatvoren u neku vrstu kaveza pod sankcijama, si bez obzira što one uslovno nisu ka tebi kao pojedincu, ali zapravo najviše tebe kao nekog tamo pojedinca dotiču i pogađaju. E pa onda nađeš unutar sebe, znači u neku, u nekom unutrašnjem okviru nađeš mnogo istomišljenika, nađeš vrednosti koje osećaš da postoje i bio si ubeđen da nešto tako ima, ali nisi imao pojma gde se i kako nalazi. I onda sam ja kroz neka dva ciklusa u Petnici bio na arheologiji i antropologiji i imao sam zaista neposredan kontakt sa, hajde da kažem, najvećim autoritetima u naučnom smislu u tim oblastima koji su kod nas radili, počevši od Dragoslava Srejovića, pa do čitavog niza arheologa i etnologa i drugih naučnika i istraživača i mogu reći zaista da, da, da je ta Petnica nekako usmerila moj, moj način razmišljanja. Ono kako treba doživljavati bilo šta sa čime si suočen, bilo koju priču koju ti neko, neko kaže da zapravo ovo što ti ja radimo, odnosno slušanje i postavljanje pitanja je jedini način kako se može neki, neki smisleni odnos među ljudima ostvariti. 

Ivan Minić: Uh, moj utisak je uvek bio, uh, jer sam često prolazio kao, kao i to kao baš mali. Ovaj, Banovim brdom, pa onda Košutnjakom, i onda Cerak, i ceo taj kraj, ne znam, Skojevsko naselje, ono naselje na Ceraku, Cerak vinogradi i to sve. Meni je to sve bilo mnogo lepo uređeno, one bele zgrade, pa sve bilo čisto, pa bilo mnogo zelenila, pa je Košutnjak bio najlepše mesto u Beogradu gde možeš da odeš. Sve je teže. Znači i sve su ćelavija brda. To mi je ono što mi je strašan stres. Ali da, kao kad hoćeš nekoga da odvedeš na najlepše mesto u gradu, odvedeš ga na skijašku stazu. Idealno ako nije leto, pa nema milijardu ljudi, ali kao to je, to je to. Nije jedino, ali ali jeste jedno od od lepših. I, uh, nekako utisak mi je uvek bio, uh, kad sam bio jako mali da je Banovo brdo jako daleko, a zapravo uopšte nije, zapravo je tu. Ovaj, ali da je uvek bilo fantastično povezano. I da je bilo nekako, sad se to naravno sve izmenilo, ali da je nekako bilo planski, da je nekako bilo po meri čoveka. Da si nekako imao tu sve što ti treba, da ne moraš ti nešto mnogo daleko, da ima svašta nešto. I to recimo naselje koje je koje je sagrađeno iznad šumarskog fakulteta je meni isto jedno od najlepših naselja u, u Beogradu daleko i kako su organizovane te ovaj zgrade i stanovi i sve ostalo. Bilo mi je magično. Bilo mi je kao da je potpuno izmešteno u odnosu na ono ludilo i centra grada i ludilo Novog Beograda koje je na svoj način sad drugačije napravljeno. Nije bio, nije bilo betona toliko, nije bilo delovalo mi je kao mesto gde možeš svašta nešto da uradiš i nemaš toliko potrebu da zavisiš od svega ostalog. Sad ti si bio mnogo mlad, ti si imao potrebe i ti si živeo, da kažem, u, u centru grada primarno. Al’ kakav je to ekosistem bio u, u tom periodu, ti si mnogo zreliji bio, ja sam to gledao iz autobusa i kad sam šetao. 

BANOVO BRDO NEKADA

Ivan Minić: Kakav, kakvo je bilo Banovo brdo?

Dobrivoje Lale Erić: Pa, sad je problem što sam definitivno bajsovan zato što već 10 i više godina živim u Žarkovu. Aha. Koje je tada iz naše srednjoškolske perspektive 13. gimnazije bilo kraj sveta. Al’ evo, al’ evo pre par godina je Žarkovo dobilo baš tu kod nas McDonald’s i to smatramo krajem globalizacije. Ne može se dalje ići, dakle nema.

Ivan Minić: Pre nekih dan sam shvatio da postoji. Prošao sam pored njega i kao: “Vau.”

Dobrivoje Lale Erić: Da, da, da, da. Tako da, ovaj, zapravo, Žarkovo kao i sav taj deo, ono, ono je na neki način orbitira oko Košutnjaka i meni i dalje Košutnjak, uh, jedna od najomiljenijih tačaka na ovoj planeti. I čak sam, ovaj, uh, decu, decu za i, za, za, zadužio tamo je na Košutnjaku, na Topčiderskom groblju sahranjen moj, moj očuh. I sa kog sam isto bio veoma, veoma vezan i blizak i ja sam rekao: “Deco, što god da bude, ovo je za mene, hoću ovde da, hoću ovaj pogled i ovu perspektivu da mi bude, da mi bude trajna, trajna i večna.” Dakle, uh, to su bile potpuno drugačije mikrourbane sredine u mojoj srednjoj školi, tačnije bila velika distinkcija kako smo mi to pravili ko dolazi sa Ceraka, iz tih fensi naselja, Cerak Vinogradi, dakle to je bilo i slavno i sad je kulturno zaštićeno kao kulturno dobro naselje, izuzetno uređeno, jako specifično zato što je sav saobraćaj izmešten na na obode, a unutra su isključivo bile, bile bili prostori za, za, za pešake i za, i za ljude. Naravno, to je sada narušeno i izmenjeno, ali takav je bio originalni koncept. I čak na tom obodu, obodu, obodu, obodu vinograda postoji jedan divan vrtić u kome su moja, moja dvoje mlađe dece ovaj išli, to jest ova najmlađa i dan danas. Dakle boravimo dosta u tim prostorima. Onda Vidikovac koji je bio već malo nekako tvrđi. Tamo je bila neka više, da kažemo, radnička ekipa, malo su se više zalagali za sebe. Onda donji, donji Cerak i, i ovo naše Žarkovo gde su primarno bile porodične kuće, dakle neki, neki drugi porodični ambijenti. Hajde jedna mala istorijska lekcija za one koji ne znaju. Dakle, mi iz Žarkova, mi dakle Cerak zovemo Gornje Žarkovo, jer je sve to bila opština Žarkovo do Drugog svetskog rata, ali po svojoj reakcionarnoj prirodi morala da bude rasparčana i podeljena, tako da je Žarkovo prebačeno pola da bude deo Čukarice, pola da bude deo Rakovice, kako bi se taj uticaj malo sveo. A to što se naselje zove Vinogradi, zapravo je s pone sa time što je u neka vremena kada je poljoprivreda bila primarno zanimanje, zapravo su domaćini iz Žarkova imali svoje vinograde i njive. S jedne strane dole na Makišu, a sa druge gore, gore, gore na Ceraku. I to su neke neke istorije i istorije, istorijske zaista perspektive zaboravljene. Čak u Žarkovu sad ima i muzej u kome se nešto može. Jednom, jednom će se nešto i o tome moći, ovaj, ovaj, videti i naučiti kada se uradi neka stalna postavka koja nikako da bude, da bude gotova. Ali ono što je bitno tada u srednjoj školi, mi smo se sprdali, je l’ da, sa tim sa nekim bokova, ovaj, posebno Žarkova da oni dolaze iz ko zna kakve daljine i da ovaj i da, da je čudno da uopšte mogu da dođu na čas ovaj, ovaj sa nama. Ali eto naravno sa onim sa čime se zezaš, završiš na kraju u tom ambijentu. To ti je splet okolnosti i perspektiva.

Ivan Minić: Znaš šta mislim da je bila velika stvar? Ovaj, kad, kad smo, kad smo odrastali, a koja naravno već godinama ne postoji i mislim da, da bilo ko ko ima manje od 30, ne zna ni da je to postojalo. Al’ meni je to bila velika stvar. Znači, uh, moj deda sa ćaletove strane bio vojno lice, što znači da je sve bilo ne po PS-u, nego, znači ono, izbrijavanje milimetar ispod kože. Uh, i ja sam najviše voleo sa njim da sednem na ili tramvaj ili autobus i napravimo krug do poslednje stanice. On meni priča usput nešto. Nekad izađemo, nekad ne izađemo. Nekad izađemo na nekoj tački koja je interesantna. Uglavnom, ja sam znao sve linije koje idu sa Novog Beograda i svaku stanicu i sve to. E sad, ja sam bio mali. Baš mali. Ali pošto je deda deda, nije tu bila opcija da ja ne platim kartu.

Dobrivoje Lale Erić: Svaka čast.

Ivan Minić: I, uh, pantljičar. Znači pantljičara kao način na koji se plaća karta. Ti sad imaš nešto dugačko kartonsko što savijaš. Neki su cepali, mi nikad nismo cepali.

Dobrivoje Lale Erić: Mislim da ima jedno 10 polja, čini mi se. Recimo da bi bilo.

Ivan Minić: Da, da. I bile su raznih boja, što je isto bilo živopisno, naročito ono za različite zone i to sve. I onda sam ja znao koliko pošto imam pantljičara. Ja sam znao koliko stanica ima između dve tačke. I onda čim nešto pređe 7, 8, 10 stanica, to je baš daleko. Da. I nisu, mislim da one čak nisu ni bile toliko načičkane kao što su sad. I onda kao kad tako ideš recimo ne znam od, faktički od, od, od, od, od Dunav stanice do ’37 do, do Cerak Vinograda, to je.

Dobrivoje Lale Erić: Iza toga, iza toga, ne znam gde. Da.

Ivan Minić: Al’ ja sam išao tu relaciju kao.

Dobrivoje Lale Erić: To je prirediš bre.

Ivan Minić: Da. 40 minuta se voziš.

Dobrivoje Lale Erić: Pa to objektivno danas bi se išlo jedno sat vremena verovatno.

Ivan Minić: Objektivno danas bi se išlo do sutra. Da, do sutra, ali dobro.

Dobrivoje Lale Erić: Izvini, samo tu si mi dao ovaj jedan jedan šlagvort. Uh, moj tata u toj nekoj poslednjoj aktivnoj fazi, on je mog najstarijeg sina Filipa, on pošto nije vozio, on je njega stavljao na tramvaj i oni su kružili po, po Beogradu. Sećam se najviše su voleli kad su se pojavili oni oni španski tramvaji tamo negde 2000 recimo 11., 12., 13., oni sednu, oni su ih zvali jazavac i onda idu gde god ti, ti tramvaji voze i to idu od po, početne do poslednje ili obrnuto, izađu tamo, malo se motaju po tom kraju, imaju neki neki šetnju pošto su tamo po keju na Novom Beogradu išli i onda se i onda se vrate nazad. Tako da eto mnogim dedama i mnogim unucima ili unukama to je zajednička perspektiva.

Ivan Minić: Ne, mislim ostane ti nekako, ostane ti za ceo život i kroz to stekneš i neki odnos da je nešto daleko, ali isto tako stekneš odnos da je dostižno. Ja sam već sa sedam, osam godina sam išao autobuso, autobusom na drugi kraj grada. OK, neko bi me tamo obično sačekao. Posle već od drugog razreda me niko nije ni čekao i sve to i kao nisam siguran koliko bi bio komforan danas sa tim. Nemam decu, ali da imam, nisam baš siguran da bih baš bio komforan sa tim. A tad mi nije delovalo to da može da bude problem. Iako je u mom slučaju to ’93., ‘4.

Dobrivoje Lale Erić: Pa pazi ja sam iz Bariča, uh, neka osnovna škola. Sad ne znam možda treći, četvrti osnovni, sednem na autobus do, do grada i tamo me tata čeka ovaj na, na nekoj na nekoj stanici na sajmu ili, ili dokle su autobusi išli. Poslednja Lastina stanica tamo. One, one, oni su srušeni kompleks ko, pored Bristola. Dakle to je bio način života. To nije bilo dileme. Nismo sumnjali da tako može ili ne treba. Vozilo se naravno, dosta se vozilo, ali prosto nije baš svako imao svoj auto i.

Ivan Minić: Tako je.

Dobrivoje Lale Erić: Posebno nije se baš da je svako u porodici imao svoj auto, već prosto se ovaj, to, to drugačije gledalo. Isto sam tako nešto kasnije, ne mogu sad baš da budem siguran, ali sednem na autobus na autobuske stanice i idem kod tate na selo tako što autobus ide do Gornjeg Milanovca. Tamo siđem, nekad me on čeka ili ne, al’ na istoj stanici odmah se uzima autobus za, ovaj, ima jedno selo Lipovac. To je bila poslednja tačka tog ili za Kragujevac i siđem ovaj relativno blizu naše kuće. Dakle, to je ne, neka osnovna škola ovaj ne ne znam, ali prosto to je bilo sa svom uzbuđenje koje to nosi i kuvanje u autobusu kad nam ne radi klima, koja je letom najčešće su bila bila leta i prženje i sve, ali oduševljenje naravno što se dolazi u neki tako poznat i voljeni ambijent.

GDE NA STUDIJE 

Ivan Minić: Uh, kad je došlo vreme da se opredeliš za fakultet, pošto je kao to svima nama prva neka odrasla, prava odrasla odluka koju treba da donesemo. A ti si imao to iskustvo i sa Petnicom i sa svim ostalim i imao si razne interesovanja koja jesu bila više u domenu prirodnih nauka i svega toga i i.

Dobrivoje Lale Erić: Pa zapravo tokom srednje škole percepcija mi se potpuno okrenula. I od nekoga ko je upisao prirodno-matematički smer baš zbog ljubavi prema matematici i nekim drugim naukama, odjednom sam postao u potpunosti orijentisan na nešto drugo. I želeo sam veći deo srednje škole da, da budem arheolog. To mi je sledeća želja. Moj deda je bio s mamine strane bio arheolog amater. On je i osnovao zavičajni muzej u Obrenovcu koji je postojao kao regionalna instanca dok je on bio, bio živ i funkcionisao. Kasnije je to sve propalo i kolekcija rasparčana, ali neke nalaze koje je on našao, on je bio poznat u tom kraju pa su ga ljudi nalazili kada po njivama nešto iskopaju. Mnogi nalazi se nalaze pa čak i u Narodnom muzeju, ali dominantno u Muzeju grada Beograda i puno je pisao o tome i neke stvari smo i mi imali po kući i ja sam to prosto voleo i bilo mi je blisko i onda sam kroz Petnicu, uh, upoznao arheologiju malo, malo dublje. Imali smo i neki i neka i neka, neka kopanja, neka istraživanja i u Gamzigradu i, i u Kartašu, Dijana tamo na, na Đerdapu i na nekim manjim lokacijama po Srbiji i bio sam ubeđen, dobar deo srednje škole da zapravo ja se polako pripremam za arheologiju, to mi nije, nije, nije teško palo. Međutim, onda se desila jedna stvar koja mi je na neki način i obeležila kasniji prilog života, to je što sam se nesrećno zaljubio u jednu već studentkinju arheologije, dosta stariju od mene u tom trenutku i ta nesrećna ljubav mi je jako teško pala, na taj način pala da sam ja odustao od arheologije. Identifikovao sam naime taj neostvareni ljubavni zanos sa arheologijom kao takvom. I to je bilo dosta kasno, to je bilo već negde na pola četvrte, četvrte godine i u toj situaciji je l’ da ne možeš baš mnogo izbora u životu. Postoje je l’ da samo dve opcije, a to su pravo ili ekonomija, je l’. I nekako pravo mi nije bilo blisko, odlučio sam se za ekonomiju, upisao fakultet i sećam se ovaj, uh, oduševljenja moje mame koja je ja mislim bila najradosnija osoba u u celome, u celome mom okruženju, koja je pomislila: “O, evo ga. Konačno neko, konačno neko konkretan, koristan, praktičan ovaj koji će je l’ da nešto postići sa svojim životom.” Međutim tu su se opet ukrstile druge stvari. Prva stvar je što sam ja upisao fakultet ’96. godine i opet zahvaljujući njoj, odmah sam počeo da radim kao neki novinar pripravnik u tadašnjim Večernjim novostima. I to mi je bilo jedno vrlo zanimljivo iskustvo, vrlo autentično. Prvo neka beogradska rubrika, pa onda noćna smena. Mi smo naime tada u redakciji imali jednu malu motorolu koja je, koja je slušala, pratila ovaj policijske talase i onda smo slušali izveštavanje i kad se desi neko čudo dešavalo se, onda smo izlazili na teren. Sećam se tada je bilo ovaj izvanrednih mladih ljudi, saradnika, novinara. Onda mi kolima nekim ko šta ima, ja tad nisam još vozio. Ovaj smo išli na teren. Sećam se Milana Radonjića, on je sada vrlo etabliran novinar koji je isto sa mnom tako sedeo, čučao nad nad nad motorolom i osluškivao, onda smo išli na teren i nešto pisali, pratili. Mene je vuklo malo i ka kulturi, ali tu je već nije tako lako moglo da se probije, to je već bilo malo za one zahtevnije, malo elitistička je l’ da tema i oblast. A sa druge strane osim tog prvog angažmana koji mi je doneo neku, neku, neku zaradu, a koju sam inače najpre potrošio na čokolade, smatrajući da je ultimativno zadovoljstvo to što sam sebi konačno mogu da kupim čokoladu koju sam zaradio. To je bio vrhunac moga doživljaja i još jedan indikator mojih životnih opredeljenja. Ovaj, druga stvar je bila što posle par meseci u novembru ’96. došlo je do onih lokalnih izbora koji su očigledno bili pokradeni, došlo je do ogromnog talasa prvo građanskog, društvenog nezadovoljstva i potresa, a onda i studentskog kome sam se ja naravno odmah priključio, tako da sam te sve mesece, pogotovo ako znaš perspektivu da sam živeo u Nušićevoj, a da je gro protesta bio u Kolačevoj, dakle nekih 50 metara od mog stana, zapravo bio u epicentru svih dešavanja. Tako da je moja prva godina na ekonomiji tako prošla. Pokušao sam nešto da neki rezultat da postignem, ali izrazito neuspešno. Mogu slobodno sebe da proglasim za razliku od nekih drugih da sam najgori student u istoriji ekonomije. Ali, ovaj, ali sam onda razmišljao: “OK, šta dalje, čime da se bavim.” Počeo sam takođe postepeno da pišem za još neke medije koji su tada postojali. Uglavnom neka omladinska glasila, “Student”, razni časopisi koji su tada, tada nicali. Preorijentisao sam se malo na kulturu, pa sam onda i dobijao i ulaznice i propusnice za koncerte, festivale, Bitef, Fest. Dakle pratio sam tu scenu, živeo sam tu scenu i nekako se dosta organski iskristalisala ideja da bi trebalo da probam sa dramaturgijom. Jer već sam lepo pisao, hajde i taj gen je l’ da negde, negde negde čuči, iskočiće i prosto sam se kretao u tom ambijentu. Međutim, tu postoji jedan vrlo konkretan i najmanje slučajan preduslov, a to je da bi uopšte izašao na prijemni na, za dramaturgiju na FDU ti moraš unapred da predaš svoju dramu ili scenario, dakle neki dramski tekst. Što ja uprkos pokušajima bez ikakve pomoći bilo, bilo koga pa ni tate, nažalost nisam uspeo. I to sam shvatio kasnije, ali sam shvatio da OK, u to vreme je su te umetničke studije bile mnogo popularnije nego danas i bilo je velika konkurencija i interesovanje. Nije bilo lako upisati. Bio sam donekle realan da se to možda neće desiti i onda sam smišljao šta bi mogla biti neka backup opcija. Šta bih mogao da radim, čime da se bavim. Ja sam tako razmišljao. Sećam se to je ’98., leto, neki jun. Polako počinje svetsko fudbalsko prvenstvo opet u Francuskoj. Znam da je ispod mog stana u Nušićevoj bio jedan, jedan kafe dole i tamo trešte ono utakmice, gledaju se, gledaju se u, u baštama, a ja se odlučim da pripremam studije istorije umetnosti. Dakle ono gde me vraća moja nesposobnost da nacrtam išta smisleno, pa je moja majka znala. Doduše, istorija umetnosti nije crtanje, već je teorija, analiza, ali nekako su se moja razna interesovanja tu spojila. I ja paralelno je l’ da, pokušavajući da napišem neko dramsko delo, krećem da, da, da spremam taj prijemni i za razliku od, od, od, od, od FDU-a vrlo jednostavno upisujem istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu. Sećam se da sam bio 13. na, na, na listi. Dakle nakon 13. gimnazije ovaj još jedan, još jednom sam ovaj dosegao taj taj meni vrlo, vrlo drag broj. I jako sam se čudno osećao jer uopšte nisam bio siguran da li ja to želim. Mislio sam da treba nešto da studiram, da je to dobro, da oslobađa od vojske, što nije bilo u to vreme, nije bilo zanemarljivo ni, ni, ni, ni najmanje. I da polako je l’ da kreće neka neka nova etapa u mom životu. Paralelno sam radio je l’ da neke, neke stvari. I druge stvari, ali pre svega sam pisao za razne, za razne, za razne, za razne medije. Smatrao sam da će se to nekako povezati i uklopiti. 

FAKULTETSKI DANI

Ivan Minić: I kako je bilo na istoriji umetnosti?

Dobrivoje Lale Erić: Na istoriji umetnosti je krenulo vrlo uzbudljivo. Bilo nas je, uh, neverovatnih. Tog vremena, istorija umetnosti je primala čini mi se 120 studenata po godini. A bilo je interesovanje da je recimo za svako mesto konkurisalo, nisam siguran, ali bar dve do, do dve i po osobe. Dakle veliko interesovanje što znači da i oni koji se upisivali, dolazili su zaista bili zainteresovani za to i imali su određeni uspeh iza da bi uopšte mogli, mogli da upišu. Ono što je dominantno, to je da kao što smo malo, maločas ti ja pričali o, o biologiji, dakle istorija umetnosti pre svega poznata po devojkama koje studiraju, a nas momaka ima nekoliko, ali sa druge strane to i daje određeni privilegovani položaj, ali na neki način skreće fokus sa, sa samih studija. Uh, uprkos je l’ da tom vrlo prijatnom ambijentu, ono što je usledilo sledeće godine naravno bila je, uh, bila, bila, bila, bila simbolika naše generacije i celog našeg odrastanja, a to je naravno NATO bombardovanje i, ovaj, rat u kome smo ovaj put neposredno doživeli. Tada su na neki način studije i prekinute. To, tad nije se moglo ići u neki je l’ da hibridni ili virtuelni mod, ali jeste bio jedan, jedan veliki uticaj i utisak je l’ da studirati u toliko rasturenoj i razorenoj zemlji i sistemu. I onda dolazi 2000. Meni su te studije dosta dobro krenule, posebno što su tamo bili ogromni ispiti, uglavnom četvorosemestralni sa nepreglednom količinom literature i knjiga. To je potpuno besmisao ono kako je naš sistem često funkcionisao. Dakle cele, cele studije su imale možda nekih 12, 13, 15 predmeta u vrh glave, ali su to bile stotine knjiga koje apsolutno niko ne može da, da pročita na taj, na taj način i, i da doživi. Ali na početku su bili laki ispiti, kraći, jednosemestralni, dvosemestralni. Ja sam to dosta dobro, ovaj, prošao i shvatio sam da imam vremena i da u jednom dosta bednom okruženju 2000. zapravo želim opet da radim nešto. I onda sam se zaposlio u jednom kafiću koji je u to vreme bio legendarna na, na Dorćolu, zvao se Ipanema. I to je vreme, to je bio jedan od prvih kafića u Strahinjića bana, dakle pre nego što je Silikonska dolina stekla taj taj naziv i sve te silne silikone. I to je vreme pre silikona, nije ih još uvek bilo u tolikoj meri. I tamo sam radio nekih 5, 6 meseci zaista fizički težak, ozbiljan posao. Sećam se da je ritam bio taj da na svake dve nedelje imamo jedan dan slobodno, eto. To je, to je ritam. Pa onda se smenjuju prepodnevna, noćna smena. Noćna je duža i, i, i, ide duboko u noć, ali zbog mog životnog ritma meni ona je lakše padala nego li ova druga. I imam neki verovatno subjektivan osećaj da nikada u životu nisam zaradio više novca nego li kao 20 dvogodišnjak, trogodišnjak te godine u odnosu na ono koliko mi je novca trebalo, šta sam sa njime mogao, mogao da, da uradim i koliko mi je ostalo. To je dakle bila jedna za mene misaona imenica ovaj, jer prosto je to bilo popularno mesto. Zarade, uh, plata je l’ da je bila mala, ali su bakšiši bili veliki. Bilo je ekstremno popularno mesto. Sećam se da su tada u Ipanemu dolazili i, i, i, i najveći naši sportisti tada kao ne znam Bodiroga ili Savo Milošević i, i umetnici i glumci. Dakle jedna jedna, jedna plejada likova i ličnosti ovaj sa kojima smo mi tako i često i ulazili u neke razgovore i u neke priče. Dakle opet jedno kulturološko iskustvo koje je bilo naravno u senci svih onih tinjanja i društvene situacije koja je izbijala, koja je obeležavala krizu društva, toliko razorenog ratom i koja je onda kulminirala 5. oktobra. Uh, 30. septembra inače bio moj poslednji, poslednji radni, radni dan prema planu. Započeo sam negde sa sredinom aprila i imao sam to je nekako u to vreme bila letnja sezona ovaj u nekom, nekom punom jeku. I sećam se da sam sa, sa mojim potonjim kumom Stefanom prvog ili drugog oktobra se uputio na ovaj Lazarevačke ugljenokope, da pružimo podršku našim rudarima, pošto smo obojica iz tih krajeva, a sve je bilo zatvoreno i pod barikadama. Mi smo znali neke lokalne puteve. On je, on je vozio, zajedno smo išli. Kuda smo se provukli i eto stigli i na tu tačku odakle je zapravo ta čitava pobuna i, i pokrenuta i i dalje se razvijala. Ali eto, time se završila, završila ta, ta, ta ozbiljna radna, radna epizoda. Od tada zaista ostavljam velike bakšiše koliko god mogu svim ovaj restoranima i kafeima i vrlo poštujem rad mladih koji recimo uz studiranje ili uz neke druge poslove mogu toliko da se, da se orijentišu. Možda je to danas malo i jednostavnije i lakše. Ne znam, nisam siguran, ali zapravo je jedan deluje jednostavno da pereš lavabo i lako, ali, ali veoma težak i zahtevan posao.

Ivan Minić: Naročito ukoliko želiš da ga radiš kako treba. Što na mestima na kojima je promet veliki moraš da radiš, u suprotnom neće funkcionisati. I ima dosta slučajeva ono ima lokalnih kafića, sad malih milion, u kojima prođe troje ljudi u toku dana. Ono, vlasnik je vlasnik lokala, ima jednu ili dve plate koje isplaćuje, šta god da se napravi od prometa, njemu je OK. I kao tu često ono, znam i, i ovaj, uglavnom mlađe neko društvo koje uzme taj posao da bi učilo jer tamo nema šta da radi pa mora da uči u toku dana. Ali kao ako, ako si na mestu koje je aktuelno, ako je, ako je još, uh, ono, restoran je još dodatno kompleksan zbog svega, ali kao i ako je kafić koji je koji je ono, prometan i frekventan, to je pakao. Tu, tu se od tebe zahteva da budeš hobotnica u suštini. I naučiš da ceniš razne stvari, razviješ motoriku, razviješ svašta i ništa ti posle više nije teško.

Dobrivoje Lale Erić: Pa da, da se vratim jedan korak unazad. Dakle moj tata (Dobrica Erić) on je imao, mislim i mama, ali tata posebno imao neku neverovatnu radnu etiku. Dakle, ako bih ga definisao po dve, po dve obeležja, dakle pored tih žena, drugo je dakle rad i posvećenost. Neverovatno je, to nikada nisam, nisam video. Dakle, on kad je imao neki zadatak i koji uglavnom sam sebi stavljao, što je takođe veoma važno, on je bio apsolutno posvećen. I bilo je tu raznih svađa kad sam bio mali jer želim oca, je l’ da to što ga imam, što sam s njim, ali ne, on se zaključa, zatvori, ode, skloni, uh, mota, deluje, malopre si spomenuo njegove stihove, je l’ da kako su ritmični. On je baš poznat po tome i on je i multitalentovan kao umetnik. Fantastično je crtao. Pevao je to, to se i oseća, to, to se vidi te slike dakle su koliko u rečima toliko su i stvarno i nekako i grafičke i i zvučne. Ali da bi on to postigao, dakle to ni najmanje lako i jednostavno nije iz njega izlazilo. To je zaista bio mukotrpan posao i potpuna posvećenost tome, dakle tom pozivu za koji se on izborio, koji mu nije bio, nije bio dat. Tako da negde sam i to prepoznao i, i osetio i ovo je možda moj, dakle pored tih povremenih izleta sa krompirima i šljivama, dakle to je možda moj prvi susret sa zaista veoma zahtevnim fizičkim poslom, ali i nekim osećajem ispunjenja koje dobiješ što si nešto postigao. Ja sam sebi bio zadao, ja nisam morao da radim tada da se razumemo. Ovaj, nisam imao ne znam šta, ali nisam bio životno ugrožen, već sam ja odlučio i želeo i zadao sebi da ću od tog i tog aprila do 30. septembra uraditi taj posao da bih prosto doživeo posao kao takav. To mi inače puno koštalo, jer sam definitivno izgubio dosta i od studija i produžio studiranje, ali sam ipak stekao određene radne navike i neki doživljaj onog što si ti malopre nazvao realnog sistema, odnosno kako, kako stvari funkcionišu iza onoga što se vidi i što se vidi na, na površini. Dakle zaista izuzetno iskustvo, ali veoma teško i, i složeno.

ŽIVOT NAKON REVOLUCIJE

Ivan Minić: I kad smo prošli tvoji prvi veći revolucionarni ovaj rezultati, uh, neko vreme je, neko vreme je bila panika, pa je onda došla jedna nova, sjajna energija i velika nada i veliko očekivanje. Nije potrajalo mnogo dugo, ali dobro. Ovaj, ali jeste se desila i ta neka normalizacija svega nakon par meseci uz, čini mi se, ja sam tad bio u srednjoj, uz čini mi se jedan veliki polet i jedno veliko očekivanje da neke sjajne stvari mogu da se dese relativno brzo. Mislim i, jeste velika stvar za svakog, za svaki narod. Ovaj naš je nekako nabadaren da funkcioniše dobro u, u, u takvim sistemima uvek, da imaš neprijatelja. Da imaš zajedničkog neprijatelja. Nećemo se ovaj dogovoriti oko toga ko je naša opcija, ali ako imamo zajedničkog neprijatelja onda zapravo nešto može da se, da se pokrene. Videćemo. Ovaj, u svakom slučaju to jeste bio jedan izuzetno poletan period gde se svašta nešto u relativno kratkom vremenu desilo. Promenio se izgled grada. Promenio se tržište rada. Promenilo se tržište banaka. Promenilo se, promenilo se tržište poslova, da su se pojavili poslovi koji nisu postojali pre toga, jer se svašta nešto desilo. Gomila stranih kompanija je došla, među ja se sećam odrastanju Beobanke, Jugobanke i to je otprilike to. Da. I u SDK se čeka red, pa čekovi, pa dok oni uplaćuju, ja crtam po čekovima, pravim avione i tako dalje. Ovaj, a sad odjednom imaš svašta nešto i niču nove zgrade i te nove zgrade su lepe. Imaš svetleće reklame, imaš gomilu bilborda, što kao kad gledaš fotke ne znam ono street fotke Goranke Matić ili Bugija iz ’90-ih. Grad je isti, samo nema bilborda. A sad odjednom ima svega toga i ti si sad u, u, u, u nekim najpotentnijim godinama za sve i u, u toku tih studija i svega i šta radiš sa sobom, sa studijama, kako?

Dobrivoje Lale Erić: To, to je bila jedna dosta nezgodna situacija. Moja generacija, dakle koja je regularno upisala fakultet i završila ga već, dakle tih ranih 2000-ih, koja što je potpuno koincidiralo sa dolaskom i promenom sistema objektivnom, ovaj, oni su odjednom počeli da rade. I počeli su da zarađuju i tu se pravi jedna i to ozbiljno da zarađuju za, za one godine. Tu se pravi jedna ozbiljna disproporcija između naših životnih stilova, je l’ da, iz, iz nekog druženja i apsolutnog zezanja i studiranja i posećivanja i niko nema ništa, pa je sve OK. Da. Da, da, da. Da, da taj egalitarni pristup se narušava. I ja se stvarno nekako tu na neki način odvajam jer ja ne, ne samo što nastavljam da studiram, već sam ja objektivno na početku studija jer sam izgubio što šta. OK, jesam i dalje nastavio da radim i dalje sam pisao. Čak sam posle jedno vreme radio kao copywriter preko nekih agencija i imao sam, ne znam sad tačno da se setim koja je to godina bila, ali recimo neka 2003., ‘4. imao sam ponudu da se stalno zaposlim u jednoj agenciji i to je bila ogromna dilema. Dakle faks je napredovao, ali daleko sporije. Ono, apsolvirao sam i onda još godine su, su predamnom sa tim ogromnim ispitima. A vukla me je ta samostalnost i taj, taj osećaj da, ovaj, da, da mogu sebe da obezbedim, da mogu da budem nezavistan. To je stvarno specifična pozicija i premišljao sam se zaista mnogo. To je bila veoma dobra agencija i pretpostavljam da bi bili dobri uslovi, nismo mi došli do tih detalja, ali baš sam se lomio i u nekom momentu.

Ivan Minić: A ako si i dalje živeo u Nušićevoj, bila je sigurno i blizu.

Dobrivoje Lale Erić: Bila je blizu, jeste. Bila je, bila je na Zelenom vencu, u Lominoj ulici, sećam se. Baš blizu. I međutim, ovaj, odbio sam na kraju. Rekao sam da, da ipak želim da, da, da nastavim i da završim faks. Uh, možda bih ga ja i završio uz posao, ali nisam baš siguran da l’ bih imao toliko posvećenosti i takve, takve kapacitete u tom, u tom trenutku. I dakle nastavljaju se studije, radim razne stvarno, stvarno poslove i, da vam kažem neke ankete radio jedno vreme, pa sam počeo da prevodim takođe. I sa tim prevođenjem ima ima zanimljiva priča. U mojoj Baričkoj osnovnoj školi, ona se zvala 14. oktobar, to je datum oslobođenja Bariča 1944. godine u Drugom svetskom ratu. Mi smo imali pa rekao bih jedinstvenu, možda će neko reći i šizofrenu jezičku kombinaciju. Od trećeg jezika, trećeg razreda smo učili francuski, od petog nemački. Ne znam, evo i imao si 300 koliko gostiju. Da li je neko ovaj.

Ivan Minić: Ne. I najčešća kombinacija je apsolutno bila kao i moja ruski i engleski, s tim što je obično engleski bio prvi. Meni je ruski bio prvi. Ovaj, ali ima to malo kao italijanski ponegde, francuski đe ne, đe ne, imalo je. Nemački i italijanski su baš bili retki. Jeste, jeste. A tu kombinaciju niko.

Dobrivoje Lale Erić: Ali niko. Ne. Ne, hvala ti na tome, da eto potvrdio si moju sumnje. Ja sam inače voleo, voleo oba jezika. Sećam se nemački sam dobijao neke super ocene jer mi je bio tako jednostavan i logičan, ali nisam voleo izgovor, baš mi je smetao mnogo je tvrd, a francuski sam onako pevao, francuski je ljubav, je l’ da. Francuski je poezija i išao sam još na to dodatno i super sam pričao francuski. I onda dolazim u srednju školu gde je kao: “Šta je ovo? Nema toga, to ne postoji.” Morao sam da napravim promenu i sa odeljenjem sam krenuo na engleski koji oni uče od trećeg ili od petog, je l’ da najkasnije, zadržao sam francuski. I onda sam paralelno krenuo da, da učim engleski u institutu za, za strane jezike i posle i na Kolarcu i tako i i francuski. To mi je išlo OK. Ali onda na fakultetu za mnoge predmete veliki broj literature je bio isključivo na stranim jezicima. Dominantno engleski i drugi ruski, čak i tako ko je šta znao, ali nije nije nisu postali domaći udžbenici. I onda sam ja zapravo krenuo da usavršavam jezik, što me dovelo do toga da sam negde već pred kraj fakulteta prevodio sa engleskog. Kasnije sam i u jednom narednom angažmanu sa time takođe bavio. A danas pa barem polovinu svog vremena profesionalnog, ovaj, ovaj, provodim na engleskom. Tako da je, ovaj, to eto jedna jedna, jedna fantastična škola. I tu ima jedna dublja priča i neko značenje koje mislim da, da može biti korisno ljudima. Uh, to sam i čuo kao neke rezultate istraživanja, ali iz prve ruke. Jedna delegacija iz Srbije je učestvovala na nekom sajmu u, u Japanu. Imali su svoj štand. Ne znam tačno šta je šta je bila tema i oblast. Tamo su bili i u jednom trenutku dolazi velika grupa japanski, Japanaca bakica i dekica sa srpskim zastavama, zastavicama maše im, pozdravlja ih na srpskom jeziku i počinje komunikaciju na srpskom jeziku sa njima. To su ljudi, pošto je Japan veoma dugovečna, uh, dugovečno društvo i kultura, to su ljudi bar od 80 plus, možda i 90 plus godina. Su da ovi zapanjeni, malo se čude. Obično se deca, je l’ da, instruiraju da, da ovaj, da pruže dobrodošlice, je l’ da, gostima. Ispostavlja se da oni u domu u kome borave imaju program koji je osmišljen tako da, uh, ljudi u određenim godinama aktiviraju zapostavljene ili nekorišćene regije mozga time što će praktikovati određene, uh, uh, mentalne angažmane sa kojima nikada nisu imali dodira u prethodnom životu. I jedna od ponuđenih opcija je bio srpski jezik. Oni su odabrali srpski i to zapravo njima, uh, zadržava kvalitet života. Dakle drži određene regije aktivnim ili ih pobuđuje. A onda oni prate bilo šta što dolazi iz te zemlje. Da li je muzika, da li su filmovi, da li je vesti, knjige, šta god. I onda jure, uh, ove, ove, uh, kako se kaže, opet evo ja sad, native, ne, native speakers, kako bismo to, šta su?

Ivan Minić: One kojima je maternji.

Dobrivoje Lale Erić: Maternji, da, da. Oni koji maternji jezik i onda su oni videli da je sajam sa gostima iz Srbije došli da iskoriste da predstave rezultate svoga učenja. Dakle fantastično. Naravno, to je kulturološki nama, nama svemirski brod. Oni, oni oni mog iz detinjstva. Ali jeste poučno i, i planiram neke stvari da se bavim ovaj kada dođem u neke godine da aktiviram određene oblasti. Uglavnom, dakle krenuo sam i sa tim nekim jezičkim aktivnostima i polako nekako korak po korak privodio, privodio fakultet kraju. Što se i desilo negde krajem 2006. godine i onda se pre toga se zapravo ukrstilo još dve stvari. U, u to moje vreme vojni rok još uvek nije bio ukinut, ali je uvedena civilna služba. A pre toga, opet mala digresija, ja završavam nešto što smatram logičnim nastavkom, uh, Petnice. I što je opet naravno imalo uticaja na dužinu mojih studija, to je Beogradska otvorena škola. Kao mesto susreta već formiranih ličnosti. Dakle, tamo smo srednjoškolci, dakle, mi smo još uvek neki ne, ne, ne, u, u mentalnom smislu neki koji se traže, koji razmišljaju. Ovde smo već srednjoškolci sa ozbiljnim perspektivama, sa svih mogućih fakulteta, čak i iz drugih, uh, gradova koji dolaze kako bi se usavršavali u određenim pre svega veštinama i savremenim znanjima. Dakle, to je recimo moj prvi susret sa rukovođenjem projektima, sa pisanjem projekata, pa sa jezičkim usavršavanjem takođe, pa sa političkim temama, s obzirom da je to bio cilj da se razvije građansko društvo, građanski aktivizam, pa i preduzetništvo, pa i različite inicijative. Dakle, razne tačke koje te zapravo otvaraju ka nekim.

Ivan Minić: Javni nastup, javni nastup.

Dobrivoje Lale Erić: Tako je, tako je, javni. Dakle, razne vešti, praktične veštine, ali zapravo mogućnosti, opet otvaranje nekih, nekih novih frontova, novih polja, novih, novih prostora delovanja. Fantastičnih godinu dana i i i nebrojena prijateljstva uključujući i mog, mog, mog najdražeg, a nažalost preminulog kuma koga sam upoznao upravo, upravo tamo. Tako da to iskustvo me je, ovaj, dodatno nekako ojačalo, ali mi istovremeno i produžilo, ovaj, je l’ da, je l’ da studiranje. A tokom studiranja, u narednoj sezoni sam morao je l’ da da završim taj obavezni vojni rok, koji sam ja naravno imajući u vidu moju apsolutno nemilitarističku prirodu ličnosti, odabrao da bude civilno. I opet zahvaljujući profesoru koji nam je držao javni nastup, a koji je u to vreme bio, uh, direktor Narodnog pozorišta, to je glumac Ljubivoje Tadić. Uspeo sam da se prijavim i da budem deo te čuvene generacije od nekoliko stotina, uh, civilnih vojnika na služenju vojnog roka u Narodnom pozorištu. Prevedeno u neki razumljivi rečnik, jasno je da kada neprijatelj udari, a udariće, on prvo udari na kulturu. I znajući prirodu neprijatelja, obično prvo stradaju je l’ da naše glumice, balerine i operske pevačice. Dakle neophodno je da ih neko štiti i odsud taj golemi vojni, vojni sistem, koji je inače zaista tada bio uređen po nekom vojnom okruženju. Su imali nekog šefa bezbednosti u pozorištu koji je bio nekadašnji specijalac i on nas je on podelio na neke čete, vodove. Imali smo jedne zime, prave zime 2003. na ‘4. čini mi se, usiljeni marš po Košutnjaku, ali zaista po metru, metru snega. Imali smo kondicione treninge svakog vikenda na Kalemegdanu, sa trčanjem ima. U praktičnom smislu smo pomagali, je l’ da, od garderobe i razvođenja po pozorištu, preko, uh, raznih, ovaj, raznih potreba koje, koje imamo. Mnogo je to bilo i glumaca i i reditelja i svega. Ja sam u jednom trenutku bio, bio četovođa, pa se sećam da su u mojoj, u mojoj četi kojima sam bio nadređeni bili i, i Bane Trifunović i i Stefan Kapičić i Igor Đorđević. Dakle vrlo jedna specifična generacija. Mnogi moji drugari iz, iz srednje, srednje škole su takođe bili, bili sa mnom tamo i, i neki koje sam upoznao i sa kojima se i dalje družim. Imam i, i najboljeg druga iz vojske iz tog, iz tog.

Ivan Minić: Što je inače važna stvar kad gledaš istorijski, drug iz vojske je jedna velika stvar.

Dobrivoje Lale Erić: Drug, drug. Najviši drug iz vojske, da, takođe. I ono, i ono što je bitno, što je bitno reći, dakle, uh, deluje banalno. I naravno, da je to rezultat neorganizovanosti našeg sistema. Besmisleno je apsolutno. Ali smo mi čak kroz takav jedan odnos na neki način ipak minimalno doprineli nekom delovanju sistema. Sad zamisli ako bi se to zaista stavilo na papir i videlo i imaš veliki broj mladih ljudi sa vrlo različitim znanjima i kapacitetima. Većina nas je imala 26, 7 godina. Možda je bilo i mlađih, ali ti sa 27 već stvarno si osposobljen barem za neke stvari, jer si mentalno pripremljen i spreman. Dakle, zamisli kada bi to neko znao da usmeri za one tačke u sistemu gde, gde zaista vape i, i nedostajem pomoći. Znam, uh, mnogi moji drugari, ovaj, su završili u daleko, u nekim, medicinskim ustanovama ili ustanovama za pomoć i bilo je veoma teško i složeno, jer nisu bili pripremljeni. Ali mislim da je takav jedan resurs zaista fenomenalan i jako se protivim vraćanju vojnog roka kao takvoga u, u, u smislu dakle ovog militarističkog dela. Zapravo mislim da bi neki vid obavezne civilne službe, pa makar od nekoliko meseci, bio i te kako potreban da bi se napravio odnos prema nekom javnom dobru, javnim potrebama koje u našem društvu su toliko neophodne i, i toliko postoje.

Ivan Minić: Da, slažem se. Mislim, nekakva osnovna obuka koja podrazumeva možda nedelju dana nečega, možda ima smisla, mada je pitanje koliko danas išta od toga ima smisla. Ali sve ovo ostalo jeste šansa da se doprinese društvu. Mislim generacijski smo tu negde i za moju generaciju je tada otprilike krenulo jurenje ovaj pre fakulteta, da li će, neće, ko ne upiše. Ja nisam upisao, pa je to bio, pa su to bile ovaj problemi i sve ostalo. I svi su jurili ili ako mogu pozorište ili ako mogu biblioteku. Jer stvarno ljudi koji su, koji nisu imali sreće, pa završe, ovaj, medicinskim ustanovama kao, kao pomoć. Hajde bilo je, mislim, mi smo geekovi svi, inženjeri, računari. Ko je sređivao računare, to je bilo OK. Znaš, mislim. Jeste, to je bilo često, da. Ali problem je što to vrlo često se završi sa nekim jako komplikovanim stvarima. Moj najbolji prijatelj iz tog perioda je završio u centru za odrasla lica koja, uh, koja zahtevaju stalnu negu. I pošto je imao položene sve kategorije, on je više puta vozio sanitet za Beograd, ono gde moraš da stigneš i pitanje je trenutka i sve. Nema potrebe za tom vrstom pritiska za nekog ko se nije opredelio u životu za takvu stvar. I koji nije pripremljen, ne zna ni kako da reaguje, ni.

Ivan Minić: Inače, setio sam se luđe kombinacije.

Dobrivoje Lale Erić: Hajde.

Ivan Minić: Karlovačka gimnazija, latinski i starogrčki. Što mislim je super zanimljivo, ali i kao, upisao si Karlovačku, koja jeste to što jeste, ali kao brate, latinski i starogrčki.

Dobrivoje Lale Erić: Ako mogu u moju odbranu, imao sam naravno latinski u gimnaziji kao sve, ali sam svojevoljno učio starogrčki na faksu kao izborni predmet. Ne pitaj me zašto.

PRAVAC POSLE FAKSA

Ivan Minić: Blesak. Da. A kroz to studiranje i kako se približavao kraj i sa svim ostalim stvarima koje se rade, jesi imao neku jasniju ideju šta ćeš zapravo da radiš u životu?

Dobrivoje Lale Erić: Ne.

Ivan Minić: Nije pomoglo ništa.

Dobrivoje Lale Erić: Ne.

Ivan Minić: I?

Dobrivoje Lale Erić: Da, tu se takođe opet ukrštaju nekad je ovako kad i odvijem i pričam, kad mi pričam ti ovaj, ukrštaju, imam osećaj kao da sam u onome, uh, milioneru iz blata, ako se sećaš. Gde jedan bizaran niz aktivnosti, neverovatan, je l’ da, ali ti shvatiš da se sve tačke negde ukrštaju i imaju neki uticaj. Uh, negde 2000., još sam bio u vojsci. Sećam se i dan danas sam tražio potvrdu za izlazak iz zemlje. Ja sam već tada počeo da spremam, uh, diplomski ispit na fakultetu i iz potpuno opet nekih inspirativnih, trenutno inspirativnih razloga, odabrao sam rimski barok. Tada moja mama još uvek radi u školi i vodi svoje đake na ekskurziju po severnoj Italiji i do Rima sve. I kaže mi da postoji neko mesto da idem sa njom, čak ne moram ništa da, da platim. Ali da s obzirom da sam istoričar umetnosti, moram malo da pričam usput. Sad kao što vidiš, nije mi problem da, da pričam. OK, možda si bio mlađi pa je bilo malo drugačije, ali je l’ da, to nam je porodična sa svih strana, ovaj, ukršteno, verujem da sam zahvalan sagovornik, je l’ da, za to. I ja pričam, pričam o renesansi, pričam o tom baroku, pričam o Firenci, o, o Rimu. Uh, družim se sa nekim klincima. To su tada bili recimo treći, četvrti srednji. Ne sećam se tačno. Vrlo jedno lepo, prijatno iskustvo u maju 2004. godine. Krajem 2006. ja, je l’ da, konačno, konačno diplomiram i u decembru ono da, da bude 2006., a ne ‘7. I sećam se nekih mesec dana pre toga dobijam poziv od jedne, devojke, devojčice koju sam upoznao koja je bila u maminom odeljenju koja me povezuje sa svojim roditeljima koji otvaraju privatni fakultet za modni dizajn na kome između ostalog imaju i predmet istoriju umetnosti ili neki pregled umetnosti i ona smatra, slušajući moju priču iz autobusa, dakle to je ona priča na krđavim zvučnicima, je l’ da, u double deckeru. Ona mene preporučuje njima smatrajući da sam ja pravi odabir za predavača. Tu je bilo više nivoa, ali za predavača istorije umetnosti. Ja zblanut prihvatam i postajem predavač na fakultetu i pre nego što sam završio fakultet. OK, ostao mi je samo diplomski i, i to se ubrzo desilo, ali negde od kraja 2000., 2000, 2006. godine ja počinjem da, da radim na tom fakultetu. E sad, to su privatni fakulteti, dosta komplikovan odnos u, u Srbiji. Ovo je bio za modni dizajn, ali on je bio francuska škola, visoka francuska škola mode sa isturenim odeljenjem. Dakle, radio je po tom francuskom programu, ali kada je istorija umetnosti u pitanju, to su naravno neke opšte taške i značenja, dosta široko, dosta uvodno i to je neka moja bila iznenađujuća tačka eto da se ja i dalje bavim nečim što sam objektivno zavoleo za za sve te godine. Stvarno, sećam se osećaja tokom studiranja da kako ulazim u neku oblast, antika, stari svet, pa rano hrišćanstvo, pa rani srednji vek, romanika, gotika, stilovi, seobe naroda, kulturni uticaji. Ti nekako razumeš dublju prirodu sveta kroz umetnosti. To je stvarno, stvarno dobra pozicija i vrednost koju sam naučio. Ništa praktično nas nažalost nastavnici tamo nisu naučili, niti je taj fakultet bio osmišljen tako da obezbeđuje ili da razvija ljude koji će kritički razmišljati, doprinositi toj nekoj umetničkoj sceni u našoj zemlji, ali smo naučili da, da, da učimo, naučili smo da, da razmišljamo, kako da savladamo nepregledne količine materijala i kako da budemo inspirisani raznim stvarima koje, koje vidimo oko sebe. Evo čak i ovde u studiju je l’ da imaju, imaju neke tačke.

Ivan Minić: I moram da kažem, dosta ljudi koje znam koje su ili završili ili se makar prošli neko duže vreme na, na tom fakultetu, što mislim nije čudno jer ako su ti to interesovanje i ako si se posvetio tome negde je i logičan ishod to, al’ to su možda neki od najzanimljivijih sagovornika koje sam ja imao u životu na najrazličitije teme. Naravno, niko se ne bavi.

Dobrivoje Lale Erić: Hvala ti, hvala ti ako i sebe mogu da svrstam u tu grupaciju.

Ivan Minić: Da, apsolutno. Jer kao, jednostavno to su ljudi koje su zanimale neke interesantne i lepe stvari i sa njima možeš da pričaš o svemu. Mislim ja imam taj, taj trip da sam isto fasciniran nekim stvarima i uvek kada odem u, ovaj, evropske prestonice, a putovao sam po svetu. Volim da vidim sve te stvari koje su bile pre nego što je došla ova sada civilizacija i kako nemam… Mislim znam dovoljno da budem opasan i i dosadan, a ne znam zapravo onoliko koliko bih voleo i koliko bi trebalo. Onda volim da pitam ljude stvari da mi objasne. Da meni to bude zanimljivo, pa ja istražim dalje, pa se ponovo sretnemo, pa ja ponovo pitam nešto i onda se to pretvori u beskonačan razgovor. Al’ zapravo kad ti kroz to što imaš priliku da analiziraš gomilu stvari, shvatiš suštinu iza mnogih od njih, jer to nije samo… Znaš ja često kažem ono što se mene tiče ja nemam odnos prema religiji nikakav, nemam ništa lepo da kažem u svemu tome, ali meni je estetika pravoslavlja prelepa.

Dobrivoje Lale Erić: Mhm, mhm, mhm.

Ivan Minić: Koliko mi je sa druge strane estetika katoličanstva nekako strašna i ozbiljna i mračna i teška i toliko mi je ovo prelepo.

Dobrivoje Lale Erić: Pazi ja sam ja sam diplomirao na rimskom baroku, nema ništa katoličkije od toga, a u tome sam našao neke neverovatne lepote.

Ivan Minić: Ne ne, apsolutno, samo ono kao, potpuno je vizuelno drugačije.

Dobrivoje Lale Erić: Jeste, jeste.

Ivan Minić: Komunikaciono je potpuno drugačije.

Dobrivoje Lale Erić: Jeste, apsolutno da. Filozofski i to što kažeš konceptualno i ovaj naravno i po tom razdoru religije ovaj kako su se jedni jedni i drugi ovaj uputili ka kojim ishodištima. Slažem se i drži me ta fascinacija svetom oko sebe od od tada i ta želja za igrom. Nedavno sam računao da bi mi dan trebalo da traje čini mi se negde oko 52 sata, ali po ovom ritmu, da bih zadovoljio sva svoja interesovanja i potrebe i da bih se naspavao i funkcionisao i sve ostalo, i porodica, ali i da bih mogao zaista da budem u svemu u čemu želim da budem. Potrebno su mi po ovom… Znači ne da menjamo sad strukturu vremena i to kako se naša planeta vrti i koja je pozicija naše galaksije, već zapravo po ovome ritmu i, dakle moram da kompenzujem tih nedostajućih 28 sati je l’ da na neki, na neki drugačiji način. I verujem da je i istorija umetnosti stvarno tome tome tome doprinela i hvala joj, hvala joj na tome prosto kao oblasti ljudskog delovanja i i interesovanja. Uglavnom, krećem da da radim na tom privatnom fakultetu, ali sa vrlo malim fondom, dakle to su dva, tri, četiri najviše sata nedeljno, dakle vrlo me to nosi. Studenti modnog dizajna kojima to naravno nije prioritet, ali koje su male umetničke grupe sa kojima je vrlo lepo komunicirati i raditi. Dosta dugo sam to radio, nekih desetak godina, čini mi se, ali zapravo sam odmah shvatio da je to jedna mala tačka. Ok, možda to može da se raširi, da se proširi, da se poveže više fakulteta, ali da je teško. Okvir privatnih fakulteta i univerziteta nije toliko dobro definisan kod nas i naravno ima boljih i gorih, ali nije to jednostavan sistem, nije ni najmanje idiličan i onda sam prosto tražio neke, neka buduća tačke. Opet želja i i vapim za za nekom samostalnošću i nezavisnošću. Pri tome dobijam diplomu fakulteta i tamo ima neko uputstvo uz diplomu gde piše, ja to nikad ne čitam ovaj, gde piše ovaj šta, za šta sam osposobljen je l’ da, nakon tih studija, nemam pojma. I posle par meseci, sredinom 2007. godine dolazi moj tata sa idejom. A da, mala samo digresija, kada sam upisao ekonomiju, moj tata je mislio da ja studiram arheologiju i onda je svima govorio da mu je sin budući arheolog. Kada sam prešao na istoriju umetnosti, on je konačno shvatio da ja sam ekonomista i da studiram ekonomiju. Dakle, uvek je bila ta jedna distanca oko između realnosti i njegovog doživljaja stvarnosti. To je isto, to je isto indikativno da, da za njega. Ali, u ovom slučaju nekako povezao i predložio me i povezao sa ljudima iz jedne izdavačke kuće, Evro-Giunti se zvala da se bavim izdavaštvom. E sad ja sam takođe sve vreme tog studiranja radio na sajmovima knjiga, u nekim izdavačkim štandovima kuća, to su ono, oni stvarno lepi, lepi, lepi angažmani i lepe aktivnosti. Sećam se sve što sam zaradio sam uglavnom potrošio kupujući knjige na na tom sajmu, ali sam dobijao naravno popuste i i sve. I voleo sam naravno knjige i izdavaštvo i nekako sam mislio i po toj porodičnoj, i mama piše i i još puno članova porodice i naravno tata i sve, da ću se ja time negde i baviti, ali ne na takav način. Imao sam potpuno drugu perspektivu i kao ja sad kao ja sam istoričar umetnosti kakve veze imam ja sa izdavaštvom. I onda nekako pošto je trebalo da predam diplomu, nosim diplomu i uputstvo, i u uputstvu piše da je ovaj svršeni student osposobljen da bude urednik u izdavačkoj kući. Ja potpuno zblanut, ja nemam pojma kakve to ima veze. Ok, jesmo čitali hiljade stranica i stotine knjiga, ali niko nam ništa nije nikada rekao niti nas pripremio za takvu destinaciju. Ja to prihvatam i eto kreće tada jedna ne toliko dugačka, ali veoma intenzivna dvogodišnja avantura koja nisam siguran takođe sam ambivalentan prema njoj kako se kako se završila i okončala, na neki način sam možda malo i razočaran profesionalnim izdavaštvom, jer sam dosta to idealizovao i više doživljavao iz perspektive čitaoca ili stvaraoca u odnosu na na prosto profesionalni okvir koji postoje. Ali, perspektiva koja je ispunjena zaista izvanrednim iskustvima, uspešnim dobijanjem prava za Harryja Pottera, što je je l’ da nekako obeležilo moju moju moju karijeru. I što je takođe zanimljivo, čitanjem svih sedam osnovnih knjiga o Harryju Potteru koje inače me pre toga uopšte nisu zanimale i doticale, fascinacijom tim svetom, iako sam čitao po vrlo poremećenom redosledu jer sam morao da ih čitam onako kako smo ih pripremali za štampu, a to nije bilo linearno. Dakle, krenuli smo od sedme koja je u tom trenutku jedina koja nije bila izašla. Pre toga je Srbija izgubila pravo na izdavanje, odnosno izdavač iz Srbije je izgubio pravo na izdavanje knjiga Harryja Pottera zbog samo piraterije, odnosno neprijavljivanja realnih štampanih primeraka i plaćanja naravno autorskih prava prava na to. Mi smo to regulisali sve, ali napravili jedan serijal komplet završen. Postoji čak i kutija lepa ovaj, i to mi je zaista bilo fascinantno. Uh, fantastična knjiga tada tek izabranog američkog predsednika Baracka Obame Snovi moga oca. To je jedna od najuzbudljivijih knjiga koje sam ikada pročitao, ali je suština da je nije neko pisao za njega, već je on to napisao kao mlad, uh, pa čak se više može reći afroamerikanac, jer on nije tipični američki crnac, on je zapravo čovek kome je majka belkinja, a otac crnac iz Kenije koji je došao na na studije u Ameriku i on je našao, i on je nastao kao rezultat je l’ da njihove njihove studentske ljubavi. Izuzetno izdanje. Onda izdanje tadašnjeg tadašnjeg uh pape, čini mi se da se zvao Johan Radinger, možda sam malo i zaboravio.

Ivan Minić: Ratzinger.

Dobrivoje Lale Erić: Ratzinger, Ratzinger, tako je, da da da. Ovaj dakle opet jedan ulazak u tu tu mistiku katoličanstva, dakle vrlo specifičnu, pa onda knjiga o Putinu koji je tada bio na nekom vrhuncu moći i ljubavi u nekom otvorenom svetu, hajde u odnosu na ovo na ovo današnje vreme i naravno čitav niz raznih autora. Ali i ozbiljan sukob sa tadašnjim vlasnikom izdavačke kuće koji je smatrao da sva ta dela, a bio je u pravu, nisu komercijalne prirode i da zapravo moramo više da se fokusiramo na Danielle Steel, a manje na na neke na neke takve autore što je verovatno u pravu sa iz komercijalne perspektive, ali ne i sa perspektive nekog ozbiljnog izdavaštva koje naravno mora da tu balansira. Odlasci na fantastične sajmove knjiga u Frankfurtu i i Londonu, a koji su potpuno drugačiji od života na našem sajmu knjiga. Naš sajam je orijentisan ka publici i ka i trgovini i uzimanju knjiga, ali i slavljenju je l’ da, i čitalaca i onih koji ih proizvode i onih koji ih pišu.

Ivan Minić: I autora, da uvek su autori.

Dobrivoje Lale Erić: Uvek su autori, jeste. Za razliku od ovih sajmova koji su primarno profesionalne prirode, dakle tu uglavnom dolaze izdavači, vlasnici prava i onda je to trgovina, planiranje. Ali na tom mom prvom sajmu knjiga u Frankfurtu, ja sam sebi zadao cilj da ću pokušati da vidim šta je sa Harry Potterom, on je tada bio sveti gral izdavaštva kao nešto nedostupno. Par godina je trajala ta zabrana. Video sam to su ogromne hale sa sa sa tim štandovima, ali bez publike, dakle samo ljudi iz iz izdavaštva. Dolazim do do agencije koja njega zastupa, ona se zove Christopher Little. Inače na tim sajmovima ti imaš unapred bukirane slotove prosto kao u svakom profesionalnom delovanju. Ja sam imao sa gomilom nekih nekih ljudi, ali ne i sa i sa i sa njima. Dolazim na lice mesta, imam neki naš katalog na engleskom koji smo poneli da da da prikažemo ko smo i šta smo. Vrlo vizuelno, vrlo, vrlo kako bi se to reklo, gliči, gliči uređen, dakle nisam ljubitelj te estetike, pogotovo te neke ove pred ove savremene gliči verzije. I vidim gomila stolova tu ima i vidim da je na jednom stolu jedan stariji gospodin ovaj ovaj sedi potpuno sam i onako okuražen je l’ da klinac iz iz Beograda sa svim bremenima ovih prethodnih iskustava i sa mogućnošću da preskoči to je taj neki poziciju autoriteta jer prilaziš nenajavljen nekome u vrlo uniformisanom i profesionalnom svetu. Predstavljam se stojeći i on me on me nudi da sednem sa njim i kažem da želim da vidimo da li možemo nešto da uradimo povodom Harija Potera. Izlažem mu našu naše publikacije, predstavljam šta smo radili, šta bismo voleli, našu poziciju. Tada je ta kuća i planirala knjižare, tako da je imala relativno jaku mrežu. Ispostavlja se da sam ja se obratio direktno Christopheru Littleu, dakle direktnom agentu J. K. Rowling, ovaj autorke Harija Potera, da sam mu očigledno bio simpatičan. On je onako bio jedan onaj onaj tipični engleski gospodin u nekom odelu od tvida ovaj trorednom i sećam se nekih ogromnih gustih sedih obrva i neke onako nehajne nehajne aristokratske britanske frizure, da se taj ugovor vrlo brzo potpisuje, to je oktobar 2000, 2000, 2007. ili osme, eto sad me malo godine varaju, a mi smo posle par meseci imali konačno srpsko izdanje poslednje knjige o Hariju Poteru u štampi i u prodaji. I to je zaista bila ovaj fantastičan, veoma složen i veoma zahtevan rezultat, ali eto nešto izrazito ovaj pozitivno i kvalitetno u tom mom periodu.

Ivan Minić: Jedna od stvari koja mi se nekako čini da je nepravedno vrlo zapostavljena u našem izdavaštvu i o kojoj se jako retko priča, ja sam imao par puta prilike u podkastu da pričam sa nekim ljudima, ovaj pričao sam i sa Milanom Trobodžić Garfield, koja je prevodila neke španske autore pre više decenija i kada je to bio kapitalni projekat i ne znam Marquez se prevodi celu godinu, jer to je važno da bude izuzetno dobro i očekuje se i tiraž i sve ostalo, i honorar je adekvatan za nešto što radiš toliko dugo. Čini mi se da je sada najniža tačka prevoda koja postoji kod nas u u većini ovaj kod većine izdavača, a mislim da je to posebno osetljivo kad je nešto tako u pitanju, a naročito kad je nešto što ima predistoriju. Gde bi bilo jako pogrešno imati drugačiji jezik sada za… Kako ste rešavali to?

Dobrivoje Lale Erić: Pa pazi, i danas, znači proteklo je skoro je l’ 20 godina otkako više nisam u izdavaštvu. Dakle, i danas znam neke izvanredne prevodioce i izdavačke kuće koje sa njima rade i izdanja koja proizilaze iz raznih jezika i postoji dobra tradicija, postoji i nagrada za najbolje prevodioce kod nas. Kada je kada sam naslutio da postoje određeni neraščišćeni odnosi sa prevodima i prevodiocima, došao sam u sukob sa vlasnicima i upravom je l’ da te izdavačke kuće i nekako smo tu rešili da da da prekinemo odnose. Ja sam pokušavao da uvedem u sistem neke nove ljude, za koje sam čuo, dobio preporuku, video neposredno, koji su često dolazili sa gotovim prevodima. Ljudi naime vole da se posvete nečemu u šta u šta veruju. A takođe si mi dao malopre jedan šlagvort. Opet se vraćamo na onoga Slumdog milionera ovaj iz blata, a to je što je moja sledeća zamisao posle Harry Pottera bio upravo Marquez. Jer je za njega za njega takođe bila isti izdavač je dobio istu zabranu zbog auto plagiranja i nije bilo moguće godinama imati njegova izdanja. I opet sam stupio u kontakt sa vlasnicima njegovih prava i to mi je bila bio neki neki sledeći cilj koji sam želeo da ostvarim. Dakle, njega sam već jako dobro znao i to mi je i daleko bila neka ozbiljnija i zahtevnija priča u odnosu na na Harryja Pottera, ali tada je došlo do tog razmimoilaženja. Apsolutno se slažem sa ovim što si rekao, postoje fantastični prevodioci. Pitanje je koje ih izdavačke kuće i zašto angažuju. U vremenu ove masovne automatizacije i digitalizacije alata, jasno je da ti bilo koji tekst možeš u u trenu da prevedeš i da onda ovaj možeš da pristupiš samo nekom uređivanju, sređivanju teksta. Tako da njihova uloga jeste ograničena danas, ali zapravo iz iznutra, iz profesionalnih perspektive za dobar prevod su dakle podjednako važni i autor i i prevodilac. Oni su ne bih rekao ravnopravni stvaraoci činioci jednog prevedenog dela, ali zapravo džaba fantastične knjige ako je loše prevedena.

Ivan Minić: A posebno u nekim specifičnim stvarima kao što je poezija i u mnogo mnogo je slučajeva istorijski, ne toliko da kažemo u ovom aktuelnom trenutku, mnogo je slučajeva gde su neki od velikih pisaca bili prevodioci nekih od velikih pisaca. I to je verovatno bilo nešto što je i njima imponovalo pre svega i njima je to bio težak zadatak za za rešiti, pa su se hvatali u koštac sa…

Dobrivoje Lale Erić: Da da. Da moj otac koji inače nije učio nikakav strani jezik i nije ih poznavao, ali je imao pomoć, on je prevodio Jesenjina tako što bi mu neko stavio bukvalno značenje reči, onda je on to slagao. U u njegovoj radnoj sobi tamo u Crnući je bila ta plejada fotografija njemu najdražih pisaca, Jesenjin, Crnjanski, Desanka i tako i on je bio ponosan na to i iz nekih drugih čini mi se jezika, sad ne znam tačno je, ali voleo je da da se poigrava sa sa rečima i da pravi svoje verzije, možda čak već i prevedenih pesama. To mu je to mu je zaista bila kao neka posveta i neka neka zahvalnost tim tim piscima.

IZ IZDAVAŠTVA U MUZEJ

Ivan Minić: Je l’ sad dolazimo otprilike na vremenskoj liniji do centra za promociju nauke?

Dobrivoje Lale Erić: Ne. Ne. Znači postoji još nešto.

Ivan Minić: Još nešto.

Dobrivoje Lale Erić: Potrajaće ovo. Da, da, da. U tom trenutku ovaj, dakle kada već uviđam da da mi je dosta izdavaštva, već nekoliko meseci unazad sam sam otac, sina Filipa. Moja tadašnja žena koja je koja se bavi naučnim istraživanjima dobija neki projekat u regiji i trebalo bi da da da putuje i mi donosimo odluku da zapravo ja u tom davnom trenutku je l’ da postanem majka, odnosno uzmem to majčinsko odsustvo kako smo se zezali naravno roditeljsko odsustvo i sa nekih njegovih 11 meseci ja provodim nekih pet šest meseci u tom u tom statusu. Zapravo je to bila prilika da je da iskoristim taj taj karijerni prelaz, malo da se odmorim i očistim od od svega što sam ovaj nakupio iza sebe, ali i da nekako upoznam taj taj novi osećaj roditeljstva koji je zaista na mene ostvario neverovatan uticaj i dan danas mislim da su mi tih pet meseci koje smo nas dvojica zajedno, pet šest meseci koje smo nas dvojica zajedno prošli možda i zaista najlepši najlepši period života. I mi smo to tada produžavali, bile su neke neke mogućnosti i opcije, posebno kad pred te komisije dođe otac sa detetom, to je bila čista egzotika. Dakle ovaj dobijali smo isto te…

Ivan Minić: Avangarda potpuna, da.

Dobrivoje Lale Erić: Avangarda potpuna da i to je moglo da se da se vrti i dalje i dalje produžava. Ali tokom tog leta 2009. godine dobijem ponudu koja me opet vraća ka istoriji umetnosti koju zaista nisam mogao da odbijem, a to je da je otvoreno mesto, zamensko mesto, ali na ugovor o četiri godine u odeljenju za arhitekturu muzeja nauke i tehnike. Ja sam inače tokom studija, već sam ti nekako rekao, razne stvari su me vodile i nosile, inspirisale, ali jedna od onih koje su mi nekako najduže ostale u meni jeste upravo moderna arhitektura. Dakle, uopšte teme modernosti, promene, transformacije društava kraj 19. prva polovina 20. veka, uh kulturni, društveni uticaj, teorije i praksa, ono kako su se naši naši prostori menjali. Pojavnost gradova i prostora u kojima mi živimo i dan danas to je sve rezultat nastao iz iz iz tih istorijskih perioda. I ja, sa uslovom naravno da se 1. septembra mora, kao škola, je l’ da, 1. septembra se mora doći na posao. Ja sam pitao je l’ može malo da se produži, nije moglo, dakle uzmi ili ostavi i ja ovaj prekidam sa sa mojim odsustvom i ovaj vraćam se na posao. Moram reći daleko nižu platu nego što sam imao u izdavaštvu, ali prosto je to bila jedna uh jedan unutrašnji poriv da se na neki način bavim svojom strukom. Uz plus neki načelni dogovor da paralelno predajem na tom fakultetu, da, da, to je isto je bitno reći sa tim malim malom pauzom tokom odsustva i ovaj planiram i upisujem tada doktorske studije na na istoriji umetnosti koje nažalost kasnije zbog promena nikada nisam završio i i nisam nastavio, ali jesu bile neki moj cilj u tom nekom nekom trenutku. Iz nekih vrlo administrativnih razloga ta karijera u Muzeju nauke i tehnike posle čini mi se šest sedam meseci drastično izmenjena, jer je osoba na čijem sam ja mestu došao, na taj ugovor od četiri godine koje je ona imala negde drugde, se se vratila i ja praktično gubim je l’ da svoje mesto i svoju poziciju. Vrlo nezahvalna situacija i došao sam sa ciljem da budem kustos za arhitekturu u odeljenju za arhitekturu Muzeja nauke i tehnike. Sada su te pozicije ispunjene, ja i dalje tu na neki način gravitiram, ali postoje druge potrebe u muzeju, a one su programskog karaktera, odnosno da se pojača ta programska delatnost, odnosno organizacija različitih dešavanja, dakle pored stalne postavke, dakle povremene izložbe, prateći programi, razgovori, prezentacije, radionice i tako dalje i tada nekako dolazim u dodir sa raznim konceptima i okvirima neformalnog obrazovanja zapravo. A to je kako da muzej sa svojim znanjima i resursima koje ima, bilo koja ustanova kulture ili nauke ili a ovaj muzej je specifičan jer je u oba u oba polja, zapravo može da izađe pred publiku, kako da ih aktivira, šta da im šta da im ponudi i jako je to bilo neko iznuđeno rešenje, zapravo mi se veoma dopalo. Bio sam i PR muzeja u jednom trenutku, pa sam čak pisao i jedne godine programski budžet za za taj deo muzeja jer nije imao ko. Dakle, dolazim u dodir sa nekim nekim okvirom i okruženjem kojim se apsolutno nisam bavio, ni nisam imao želju niti sam ga percipirao kao zanimljivim, ali on zapravo je ta spona koja će me kasnije dovesti ka Centru za promociju nauke, jer taj ugovor je bio na neki način na mesečnom nivou, stalno se produžavao. Dakle, jedna nesigurnost. Neću reći da sam ja bio toliko ugrožen, ali svakako neprijatno iskustvo i prosto neizvesnost. I polako počinjem da shvatam i na neki način mi je saopšteno da za mene nema perspektive u muzeju. Ja pokušavam da da nađem neke moguće dalje pravce kretanja. I u tom trenutku se osniva Centar za promociju nauke kao jedna onako malo, malo i mistična, apstraktna, ali u roku neko misaono je l’ da pojava. Sarađivao sam kroz muzej sa ljudima koji su takođe bili i deo prvog tog tima Centra za promociju nauke i prosto sam ih kontaktirao i pitao da li postoji neka mogućnost. Istovremeno se isto desilo da sam od jednog vrlo uh, pa nećemo reći očajnog raspoloženja, ali vrlo nesrećnih okolnosti da eto moram da menjam i odem iz nečega iz čega ne želim da odem, ma koliko su mi loši uslovi, meni je tamo dobro. Ja tamo imam, imam svoju ekipu, mi i dan danas sarađujemo i družimo se fenomenalno. Meni je muzej u kome sam proveo nepune nepune dve godine jedna od od najdražih ovaj institucija i i i organizacija.

Ivan Minić: Magična zgrada.

Dobrivoje Lale Erić: Magična i magična zgrada i i viljuškar koji sam vozio i kombi i i sve i sve drugo što je moralo da da stane u taj paket, ali zaista jedan ambijent, inače prva termoelektrana u Beogradu, dakle istorijski veoma značajna zgrada upravo za pitanje modernosti i razvoja i razvoja gradova. I u tom trenutku, to je već jun 2011. godine, od tog neraspoloženja, očaja i sad nekog uh uh urealizacije u u urealivanja sebe, odnosno toga doživiš realnost sa kojom si suočen, nije prijatno, dakle to je nije baš klasičan otkaz, ali jeste neka vrsta gubitka posla. I sad moraš da reaguješ, moraš da budeš proaktivan, moraš da nađeš neku neku inspiraciju, neki motiv. Ja u bukvalno jednoj nedelji dobijam tri ponude za posao. Jedna je bila u Pošti Srbije, jer oni imaju PTT muzej koji je deo zajednice tehničkih muzeja Srbije kojima inače predsedava da kažem Muzej nauke i tehnike kao matična nacionalna ustanova. Ja sam kao mali skupljao markice, novčiće još više, ali markice i ovaj bilo mi je zanimljivo kao klinac sam tu tu išao, on oni su tu na uglu Vlajkovićeve i Majke Jevrosime u centru Beograda blizu gde sam i živeo. Ovaj, druga se već dotiče moje akademske karijere, otvara se pozicija na katedri za modernu umetnost na univerzitetu u Prištini sa istorijskim odeljenjem u Kosovskoj Mitrovici. A zaboravih da kažem da sam 2006. godine sa svojim prijateljom Italijanom Stefanom Đantinom napravio neku vrstu opet road tripa, jednog putovanja po Kosovu i Metohiji. On je naime snimao dokumentarni film o srpskim enklavama, a ja sam mu bio kao neki saradnik. Neću reći baš lokalni poznavalac prilika, jer je to moje prvo i jedino iskustvo na Kosovu, ali vrlo intenzivno 12 dana smo proveli istražujući sve enklave južno od Ibra. Dakle ne na ne ne ne na severu gde su Srbi većina, već zapravo u svim drugim delovima Kosova i Metohije, uključujući to što smo spavali u Prištini, a onda kolima sa italijanskim tablicama i sa ogromnim pres ispisanom na na staklima obilazili i sve naše manastire i sva mesta i tako. I zaista opet mogu reći još jedno ozbiljno transformativno iskustvo i razumevanje nečega oko što me kao pojev, kao pojava, ali svakako bez razumevanja ili ikakvog fizičkog osećaja za taj prostor. I treća ponuda je da zaista pređem u Centar za promociju nauke. I imao sam nekoliko dana na raspolaganju. Uh, tata kako je i on pokušavao verovatno kao i mama da bude praktičan, rekao: “Idi u Poštu, jesi lud, pošta nikad neće propasti, to ti je najsigurniji posao.” Mene to Kosovo nešto vuklo onako, kao sad ću ja da rešim taj mit i…

CENTAR ZA PROMOCIJU NAUKE

Ivan Minić: Pa si zato završio na trećem.

Dobrivoje Lale Erić: I taj centar, ovaj kod koga sam kod tadašnje direktorke otišao na razgovor. Ona mi je predstavila viziju buduće zgrade centra na u bloku gde se nalazi FDU na Novom Beogradu i sve ono što se bavi što mi je delovalo neverovatno savremeno i suštinski inovativno. Evo možda se nismo ni dotakli te reči koja se često koristi u u u javnom diskursu i ja prilično negativno na to reagujem, jer se kod nas sve apsolutno proglašava za za inovativno i napredno i promenu, ali u suštini inovacije su ovde u glavi. I inovativan način razmišljanja. A ona je to imala i taj ideja i koncept centra su zaista bili takvi da zaista razdrmaju našu naučnu zajednicu. I to mi se dopalo da, da ću biti deo nečega što će imati zaista uh suštinski uticaj na na na društvo. Da ćemo ići po dubini na teme koje su toliko ključne kao što je uticaj nauke i tehnologije u 21. veku, koji je toliko očigledan, a kod nas je l’ da opet dosta, dosta opšte opšte prihvatam. I je l’ da sa tim prihvatanjem i neprihvatanjem, ja sam završio u Centru za promociju nauke. To je bio jun 2011. godine.

Ivan Minić: I evo 15 godina kasnije i dalje si tu.

Dobrivoje Lale Erić: 15 godina i pregršt iskustava, aktivnosti, projekata, programa, ljudi, uloga, ne znam. Uloga. Da, da, da, uloga svega. Da da. 15, stvarno dugačkih godina. Ja otprilike jasno videti, nisam od onih koji teže je l’ da nekoj linearnoj karijeri je l’ da da se negde nađem i da onda je l’ da guram tim pravcem. Stvarnosti imam mnogo različitih interesovanja koja najčešće pokušavam da da povežem i da iskomplikujem. Ali centar je eto uspeo da mi zadrži pažnju sve ove godine. Smatrao sam ga vrlo dragocenim za za naše, do dan danas ga naravno smatram vrlo dragocenim i jedinstvenim. On jeste specifična organizacija koja nije uporediva ni sa jednom drugom kod kod nas. Postoje te neke niše javne ustanove koje su stvarno ključne, ali ljudi ih zbog njihove veličine ili vidljivosti ne doživljavaju na taj način, koje su zaista u stanju da da da menjaju okruženje, pa makar u nekim mikro mikro zajednicama i na nekom malom malom uzorku i uticaju. Centar je svakako jedna od njih i svi mi koji smo radili, a mnogo se ljudi tu promenilo, zaista u pitanju su stotine ljudi koje su radile u organizaciji koja je na vrhuncu tada 2012., ’13. brojala recimo 50 ljudi, a sada smo na nekih 30. Dakle iz raznih razloga smo imali ovaj sve te promene i izuzetni pojedinci, stručnjaci, ljudi vrlo različitih profila, zanimanja i znanja su kroz to prošli i mislim da smo napravili instituciju koja stvarno može da bude na ponos ovome društvu, koja je na neki način finansira i podržava.

Ivan Minić: Od trenutka kada se pojavila, kroz brojne aktivnosti koje centar organizovao mi, tada mladi ljudi koji smo bili entuzijasti za nauku, ovaj smo počeli da imamo organizaciju koja nas okuplja raznim povodima, raznim temama. Da li su to neke tribine, da li su to neke aktivnosti u okviru drugih događaja gde postoji deo koji realizuje centar, da li je to kroz pojedinačne neke nastupe nekih ljudi i  neku vrstu da kažemo naučne komunikacije okrenute ka najširoj populaciji, pa od ovaj… Mislim, jedna od stvari koju se svi koji vole nauku sećaju je bilo ono pomračenje i…

Dobrivoje Lale Erić: Devedeset devete.

Ivan Minić: Jeste. Mislim, ’99. je bila značajna iz mnogo razloga, ali ovaj jedan od razloga je bilo i to kao da…

Dobrivoje Lale Erić: Bež’te!

Ivan Minić: … pseudonauka i sve ostalo počela zato što privlači pažnju i vrlo lako polarizuje ljude i tako dalje, dobila dosta prostora i ta bitka za nauku na svim frontovima, mislim da je da je bila jako važna. I mislim da je jako važna stvar od faktički prvog dana to što imamo nešto što ne izgleda kao državna ustanova. Moderno je u svakom pojavnom obliku koji možeš da sretneš od logoa do svih materijala, da li su to plakati, da li su to materijali za neke izložbe, neke vrste publikacija, da li je to na kraju dana i časopis koji je izlazio i sve ostalo, ali to je sve izgledalo svetski. Mislim, to sam baš rekao onako znaš, ali zaista nije izgledalo kao nešto što je izašlo sa naših fakulteta. Nije izgledalo kao nešto što je izašlo iz neke državne institucije. I samim tim, mislim da je mnogo više privlačilo pažnju. Vratilo se, nauka u neke prostore u kojima dugo nije bila.

Dobrivoje Lale Erić: Znaš, one one…

Ivan Minić: Ili u kojima nikada nije bila.

Dobrivoje Lale Erić: Da, recimo.

Ivan Minić: One neke tribine koje su organizovane u u u…

Dobrivoje Lale Erić: U SKC-u.

Ivan Minić: U SKC-u i su… Pa prvo, mislim, ne postoji mnogo lepših mesta od od za za tako nešto od onog amfiteatra. Drugo, ja sam bio na nekoliko, na na dve sam mislim čak i učestvovao na sceni. Ovaj, bilo je dupke puno svaki put. I kada završiš, kada siđeš među ljude ili kada ustaneš i vidiš, to su neki divni ljudi. To su ljudi koje ja godinama nisam video i mnogo sam se obradovao što sam ih video. Neću sad da ulazim u temu to je to je neki pristojni Beograd. Nije uopšte stvar u tome. Stvar je u tome da kao imaš neke ludake i čudake koji sada imaju nešto oko čega mogu kako tako da se okupe i u virtuelnom i u realnom svetu. 

PROBLEMI POSLE KOVIDA

Ivan Minić: E sad, nažalost, čini mi se od Kovida na ovamo da da je taj nivo otvorenosti, komunikacije, aktivnosti svega da je malo splasnuo i mislim da ima mnogo ljudi kojima je to interesantno, koji su u nekom trenutku negde to pokupili na svom radaru, ali zapravo ne znaju ni šta je centar, ni kako je organizovan, ni šta su aktivnosti kojima treba da se bavi, ni šta su neki interesantni projekti. Pa ako možeš malo da kažeš o tome.

Dobrivoje Lale Erić: Pazi, opet moramo da se vratimo na onoga milionera iz blata. Dakle, kako ja u centru je l’ da zvuči logično Muzej nauke i tehnike, Centar za promociju nauke, ali oni kad su gledali moj CV i ono čime sam se bavio, vezali su se za dve stvari. Prva je te programske aktivnosti u muzeju, jer je bila velika potreba da se realizuju aktivnosti u centru, kao priprema za sadržaje buduće zgrade, tog zaista spektakularnog projekta austrijskog arhitekte Wolfganga Tschapplera koji izgleda kao svemirski brod koji sleće pored FDU-a, ali koji se nažalost je l’ da nije i verovatno nikada i neće ostvariti. A drugo je bilo, nećeš verovati, izdavaštvo. Oni su u jednoj osobi odjednom dobili nekoga ko se razume u organizaciju programskih aktivnosti u nauci i nekoga ko ko je izdavaštvo. Od koga sam ja želeo da pobegnem, ali naravno u toj situaciji sam morao da prihvatim. Jedna… Centar je osnovan zakonom i imamo čitav niz zaduženja koja smo dobili, a jedna je da se svake godine na Sajmu knjiga u Beogradu izloži godišnja produkcija naše naučne zajednice. Dakle sve što je naučna zajednica objavila u smislu knjiga, časopisa, monografija, različitih tipova i formata u štampanom obliku i koja treba da bude bude deo uopšte svega onoga što se vidi na našem sajmu knjiga kao na najznačajnijoj kulturnoj manifestaciji koja koja kod nas postoji. Prethodnih godina taj štand koji je direktno Ministarstvo nauke vodilo je bio dosta zanemaren, nekako u zapećku, bez ikakve vidljivosti i nekih vizuelnih…

Ivan Minić: Dosadan.

Dobrivoje Lale Erić: Pa vrlo, vrlo sveden i skroman, hajde tako ako mogu da kažem. A onda mi kad smo došli i te 2011. na jesen, dakle stvarno smo napravili spektakularan ovaj štand. Ja mislim da je to jedan od od najlepših programa i projekata koje je centar ikad uradio. Ali ono što je još bitnije, osmislili smo način i toga se držimo sve ove godine kako da se otprilike 1.000 različitih publikacija predstavi tako da im da se svima da relativno podjednaka vidljivost i pozicija. Dakle da se nekako izdvoje, da se determinišu odrede, uz prateći katalog kao prosto svedočanstvo svega onoga što postoji. To je dakle bilo potpuno revolucionarno. Ja sam naravno išao po sajmovima knjiga po po svetu, pa sam viđao kakvi sve štandovi mogu da budu, a u centru je bila zaista veoma snažna, kreativna ekipa koja je to mogla da da pretvori u neko neko rešenje i time sam se bavio prvih godina. Što se tiče programskih aktivnosti, kao što si malopre rekao, mi smo pokušali u toj stvarno ranoj pionirskoj fazi da uđemo u sve neke prostore gde je nauka bivala, pa je više nema ili koje nam postoje, koje su mogući, koji bi bili vredni da se nauka predstavi na način koji kod nas nije nije vidljiv. Postoji festival nauke i on je sjajan, ali on je samo nekoliko dana godišnje. Postoji Petnica kao neka kreativna potka. Postoje određeni programi naučnih instituta ili fakulteta, ali to je sve dosta dosta svedeno i i i i retko. I onda smo ovaj dobili priliku da nam baza bude u u samom srcu Beograda na Trgu Republike, u napuštenoj robnoj kući Nama preko puta Kulturnog centra Beograda koja je stvarno postala dom nauke i velike većine naših programa od samog početka, dakle od početka 2012. pa negde do 2000, do sredine 2015. godine. Dakle to je bila tačka sa neverovatnom vidljivošću, sa ogromnim mogućnostima. Napuštena, delom i urušena zgrada nekadašnjih i robnih kuća. Svašta je tu bilo, ali koja je zapravo disala i živela nauku na najprometnijem mogućem mestu. Dakle i oni koji bi namenski došli lako bi je našli, ali su sa druge strane oni imali ogroman uticaj na one koji bi svratili samo zato što vide da se nešto neobično tu tu dešava. I to stvarno jesu ogromni, veliki programi, velike investicije, velika ulaganja na neki način povezivanja sa našom naučnom zajednicom sa partnerima sa matematičkim instituta akademije nauka kao ključnim za uspostavljanje Maja meseca matematike, sa elektrotehničkim fakultetom za uspostavljanje programa posvećenog robotici, sa fizičarima za fiziku, biolozima i tako dalje. Dakle brojne discipline i onda naravno usmerenje i na neki način lokalizacija tih tema. Lokalizacija, povezivanje sa vrednostima koje postoje u našoj zajednici, šta se istražuje, šta je nasleđe, šta je moguće, šta je bitno, šta se može povezati sa svakodnevnim životom, sa učenjem, obrazovanjem, sa školama, a sa druge strane, a sa druge strane povezivanje sa nekim širim globalnim i međunarodnim tokovima. Dakle ulazak već u neke međunarodne asocijacije, uzimanje i predstavljanje međunarodnih programa i sadržaja kroz partnerstva sa ambasade, kulturne centre, međunarodne asocijacije i tako dalje. Dakle jedan stvarno široko delovanje na kome smo shvatili da postoje mnoge mogućnosti, da postoje i dodatni fondovi i dodatna finansiranja, da postoji ogromna potreba jer se time niko ne bavi, a da institucija kao takva daje slobodu da budemo ekstremno kreativni, potpuno otvoreni i što je veoma bitno da možemo veoma brzo da da reagujemo jer se neke prilike otvaraju i samo ih treba ugrabiti ako si u stanju za to. Naravno ovako kad kažem je l’ da zvuči je l’ da inspirativno, poletno, ali objektivno iza toga je stajao krvav rad, žestok rad. To su sati koji se nisu brojali. Dakle, neverovatno je da se u tom državnom sektoru je l’ da, za razliku od realnog, može raditi na način da nam ovaj da da da da su nam noći potpuno posvećene poslu, da se radi i kod kuće i na poslu. Dakle i preterano u svakom smislu, ali prosto neki toliko radikalni pionirski koraci se moraju učiniti da bi se je l’ da doseglo nešto više u odnosu na je l’ da neke neki postojeći sadržaji i formati. Tako da ogromno iskustvo. Ja sam tih prvih par godina do 2015. vodio jednu manju jedinicu koja je bila zadužena za organizovanje najvećih manifestacija, uključujući i Maj mesec matematike. I za i za uh izdavaštvo, dakle izdavačku delatnost. To je vreme pre časopisa Elementi. Dakle to su naše knjige, izdanja i prevodi i neka i neka domaća izdanja i naravno nastup na na sajmu knjiga kao kulminacija tog tog izdavačkog dela. Ali veoma rano, već u prvoj godini, sam se susreo sa nečim sa čime sam doduše bio u dodiru i kroz Muzej nauke i tehnike, a to je mogućnost projektnog finansiranja kroz evropske fondove. Posebno usmerenih na nauku, nekad i na kulturu, nekad interdisciplinarno ovaj povezano, ali suština je bila da odjednom postoje mogućnosti, ne samo da se dobije finansijska podrška, već da zapravo zajedno radiš sa vrlo različitim organizacijama sa nekoliko u manjim ili sa desetinama u većim, koje se bave tim temama ili tim oblastima. Ono što mi radimo je akademska oblast koja je prepoznata u većem delu sveta, zove se naučna komunikacija. Ali sa druge strane, dakle u svakoj naučnoj oblasti postoji potreba za time da se ona predstavi na način da ne bude samo dostupna onima koji su profesionalni u tom polju, dakle koji govore jezikom te nauke, već zapravo da se ona prevede i transponuje u neke oblasti oblike, formate i reči koje će biti razumljive bilo kome od nas čime god da se da se bavimo. I to je na neki način bila uloga centra, povezivanje, usmeravanje sa naučnom zajednicom, globalno pozicioniranje i regionalno. To je takođe važan aspekt, ali prosto ideja da nauka može da bude vidljiva, da može da govori, da ima mesta u javnom prostoru i da je ona sastavni deo nekog šireg kulturnog angažmana. Da postoji nešto što bismo mogli nazvati naučna kultura.

Ivan Minić: U tom, da kažem, prvom delu to jeste bio period kada je možda bilo iz ugla javnosti najvidljivije to sve što radite. Posle možda nije bilo toliko intenzivno, ali je bilo strukturirano. Pa se, pa ono, Elementi su postali nešto što na gomili malo finijih mesta imaš kao, znaš ono, coffee table. Nije baš, ali kao kad dođeš i kad vidiš da neko čita, ok verovatno je osoba s kojom imaš o čemu da pričaš što nije često.

Dobrivoje Lale Erić: Pre par godina sam bio kod naših partnera Karneta u Zagrebu i kod njih u njihovoj centrali random, ja sam slučajno banuo, nisam se najavio, nisu oni to pripremili jer sam bio tu u tom kraju gde su se oni nalaze na njihovom stolu, taj coffee table, ali malo veći u holu stoje Elementi.

Ivan Minić: Lepo.

Dobrivoje Lale Erić: Ćirilični Elementi u centru Zagreba. To je ono ili se kao kao kod Đoke Balaševića. Dakle, to su stvari koje povezuju kulture, jezike, ljude, a ne neki drugi oblici komunikacije.

Ivan Minić: Često ovaj se našalim na tu temu zato što me duboko traumatizuje kako ovaj pošta u kojoj si ti zamalo radio tretira to kad ti nešto napraviš, pa prelomiš, pa odštampaš… Štampana stvar. I kao brate, kao od toliko reči, fraza koje si mogao da iskoristiš, ti ga zoveš štampana stvar. Ali dobro. Ovaj, Lale, uh, jedan bitan deo priče, dakle, jesu i i konkretni pojedinačni projekti na kojima ste radili gde ima raznih uloga. Neki projekti nisu vezani za naš lokal, neki jesu vezani za naš lokal.

Dobrivoje Lale Erić: A ne ne, svi su vezani. Svi su vezani na neki način, svi su veći ili manji uticaj, ali svi su, svi, svi imaju, svi su lokalizovani u nekoj meri.

Ivan Minić: Da da, naravno. Mislim, i lokalni timovi rade na njima, ali prosto ono negde je to veći uticaj, veća količina posla, negde je to prosto učešće u nečem velikom gde treba da postoji ovdašnja komponenta kao deo cele priče. Uh, šta bi izdvojio kao najzanimljivije stvari na kojima ste radili, učestvovali, zato što sam čuo i čitao o o nekim zaista super interesantnim projektima za koje čini mi se da niko ne zna.

Dobrivoje Lale Erić: Pa da, onda, onda imamo ozbiljan problem sa komunikacijom pošto smo u centru koji se u suštini komunicira nauku, ako ne dolazimo do publike, a još i do tebe koji to pratiš, koga to zanima, koji si u suštini naš na neki način saradnik i ovaj i čovek iz sveta nauke. Uh, ono što smo mi uspeli i to smatram svojim ličnim najvećim uspehom jeste uspostavljanje programa pod nazivom Art+Science. Koji je apsolutno zasnovan na međunarodnoj saradnji i iskustvima i koji se sprovodi kroz čitav niz evropskih projekata, pre svega finansiranih kroz program Kreativna Evropa, ali sve više i onih koji su više ili uže naučnog karaktera, dakle poput Horizonta Evropa. Art+Science je krenuo kao eksperiment. I nije jedini, mi smo veliki broj programskih aktivnosti centra sada već standardnih, usvojenih, ljudi to i ne znaju, zapravo počeli da sprovodimo, da testiramo, da pilotiramo kroz evropske projekte. Dečiji naučni kamp na primer kao kao kao format komunikacije. Pa onda sada već vrlo etablirana makers lab zajednica koja je nastala na osnovu Scientix zajednice u kojoj je centar bio nacionalna kontakt tačka velike evropske mreže Scientix koja se takođe kroz Horizont finansirala. Uopšte rad sa školama i nastavnicima i njihovo ojačavanje. Ako mogu da izdvojim, rekao bih da je to ključna tačka centra negde gde smo se prelomile vrednosti i uloga koju smo imali u odnosu na ono kako naša zajednica može može da da da se razvija od onoga šta mi šta mi radimo. Art+Science je jedan potpuno eksperimentalni program jer smo mislili da je veoma dobro da od samog početka angažujemo umetnike da vizuelizuju, da ilustruju nauku, je l’ da, da budu naša podrška i sve, ali smo shvatili da postoji nešto dublje. Da postoji neki mogući odnos u kome jedan profesionalni naučnik i profesionalni umetnik mogu da razgovaraju na ravnim osnovama. Pri tome svako će da zadrži svoje znanje, svoju ekspertizu, svoje vrednosti, ali zajednički mogu da kreiraju neki inovativni okvir, neki program i sadržaj koji zapravo izlaze izvan normi i izvan izvan onoga. Oni takvi formati najčešće imaju umetničku vidljivost ili formu, ali u suštini sadrže naučna znanja, metodologiju, vrednosti. Dakle jedan spoj vrlo različitih disciplina i pristupa. Naravno ona nije nužno uspešna. On često bude bude veoma veoma veoma loš i nekvalitetan, ali čini mi se kao što piše i na tvojoj majici sa prednje i sa zadnje strane, dakle moraš da probaš, moraš da padneš, moraš da ustaneš, moraš ponovo da probaš. Kada dođeš do nečega lošega to je zapravo sjajno jer znaš da se tamo ne može ići, hajmo nazad, hajmo ispočetka. Dakle to su neka uputstva u tome kako se može eksperimentisati i ići i otkrivati prosto neka neka nova polja i neki novi novi prostori. I to je zapravo naša naša uloga da budemo medijatori dijaloga između te te dve vrlo i često polarizovane zajednice koje je možda u sukobu ili izbegava jedna drugu, a mi ih nekako povezujemo i kreiramo mostove koji ih povezuju. Uloga centra jeste da bude most između naučne i svih drugih profesionalnih i društvenih društvenih zajednica i i kod nas i inače. Već 10 godina imamo festival Art+Science i sada smo već napravili jednu ozbiljnu lokalnu scenu i lokalnu podršku koja to dalje usmerava i širi i ka nauci i ka umetnostima, ali sve više ka obrazovanju i ka i ka i ka zajednici ka pojedincima. Druga stvar koja je takođe velika i važna i koja je proistekla iz naših međunarodnih projekata gde smo opet sami probali pa videli da ima smisla, to je to su takozvana građanska naučna istraživanja ili Citizen Science. Mi smo 2018. dobili prvi projekat koji se time bavi, napravili smo jedan pilot okvir u kontekstu klimatskih promena, što je jedna od najvažnijih tema kojima se inače centar bavi i onda smo zapravo videvši potencijal i videvši da je to prepoznato kao metodologija koja ima smisla i svrhe u današnjem vremenu kreirali i predložili Ministarstvu nauke pod kojim se nalazimo, pravljenje nacionalnog programa finansiranja projekata građanskih naučnih istraživanja, što evo već tri godine unazad funkcioniše i daje toliko dobre rezultate da je jedan od projekata koji su finansirani kroz naš program dobio prošle godine na festivalu Ars Electronica u Lincu glavnu evropsku nagradu kao najbolji projekat Citizen Science-a u u Evropi. To je pre svega priznanje za za ljude, istraživače i pojedince i građane koji u njemu učestvuju, ali svakako i za nas koji smo ga prepoznali i inicijalno finansirali kroz kroz naš poziv. Suština je dakle u tome da budemo otvoreni i da pokušamo da prihvatimo nešto o čemu čak možda niko nismo ni čuli ili nešto što postoji kao mogućnost ili kao neki osećaj da može da može vredeti. Mnogi programi i aktivnosti naravno nisu uspeli i nikad ih nismo dalje razvijali i implementirali. Ali međunarodna saradnja ti daje priliku da se uporediš, da se s jedne strane lako je identifikovati šta nama sve fali. Fali nam mnogo toga i malo smo društvo i vrlo problematično po nekom istorijskom i društvenom i ekonomskom razvoju, ali opet neverovatan potencijal i kreativnost i neke vrednosti postoje duboko unutar zajednice u nekim nišama koje često apsolutno nisu vidljive. Osećamo ih, možemo da dođemo u dodir sa njima. Znamo da su tu, ali nažalost u našem društvu ne postoji ta mogućnost da se oni izdvoje, da im se da neka neka specifična vrednost. E na nama je da pokušamo da ih identifikujemo, da dođemo do do njih, da nekako ih izvadimo na površinu i da ih onda ubacimo u neki program koji će ih razvijati i nekako predstaviti javnosti. U tome naravno uspevamo više ili manje i i malopre si stvarno lepo rekao da je kao i mnogim drugim oblastima ovaj pandemija korona potpuno ovaj rasturila neki naš ritam, neki veliki programi i planovi koji smo imali nikada nisu ostvareni. Morali smo da se preusmerimo. Period adaptacije je bio zahtevan i taman kad smo svi je l’ da prešli na virtuelno i na nešto hibridno, onda odjednom naravno svi se vraćamo u nešto fizičko jer smo shvatili da ma koliko da je moguće ipak nas dodatno iscrpljuje i nekako nas čini manje ljudima i ako je često i poželjno i pojednostavljuje mnoge mnoge aktivnosti i procese. Tako da polje je definitivno otvoreno iz hajde tako slobodno mogu da kažem, iz nekog našeg delovanja je proistekla i sada veoma aktuelna i vidljiva Palata nauke, kao kao neko deo sistema, kao jedan prostor umanjen za ono što je centar sa tom zgradom trebalo da bude i sjajno je da postoje takve privatne inicijative koje podržavaju takva delovanja. Postoji Muzej nauke i tehnike na koji se uvek vraćam, jer i on sve više u sebe integriše ne samo taj rad sa kolekcijama i sa baštinom, nasleđem, već zapravo rad sa savremenim temama i sa time kako mlade pre svega privući i na nekakav neki način uključiti u  nauku. Ono što je izazovno u današnje vreme to je da zbog ovih očiglednih geopolitičkih okolnosti sve žešćih sukoba te međunarodne relacije se smanjuju. Fondovi se mnogi gase ili interesovanje za njih raste jer mnogi drugi ne postoje, tako da je konkurencija sve veća i sve teže ih je dobiti. Ali mi u centru eto od 2012. godine imamo stvarno sjajne rezultate. Do sada smo dobili nekih 75 međunarodnih projekata. Uh 12, 13 je trenutno aktivno. To je odličan broj imajući u vidu koliko smo mi organizacija, jer smo primarno javna institucija, a još je veći uspeh u tome kad se uporedimo sa našom naučnom zajednicom gde imamo nekoliko izvanrednih organizacija koje dominiraju, koje su vrlo vidljive i vrlo kvalitetne na međunarodnoj naučnoj sceni, ali zapravo one predstavljaju još više jednu kvalitetnu, ali veliku manjinu u našem društvu. 

Ivan Minić: A vrlo je fragmentisano i ti fragmenti su mali.

Dobrivoje Lale Erić: Apsolutno.

ZAKLJUČAK RAZGOVORA

Ivan Minić: Da. Uh, neko ko je zainteresovan da da isprati sve što centar radi. Ok, može ispratiti naravno kroz društvene mreže i slično, ali haj’ da kažemo da da ljudi verovatno ako ih to zanima žele malo više da saznaju o tome. Malo je neobično kako ste vi to organizovali. Pa ako možeš da daš neki savet gde mogu i kako mogu da se informišu i šta bi trebalo da prate.

Dobrivoje Lale Erić: Da, da, pa neki sve te aktivnosti obično u sebi imaju neku istorijsku perspektivu. Dakle nešto se desilo u nekom momentu što je imalo uticaj i tako se razvijalo. Posle su se ljudi smenjivali pa onda neke ideje nisu ostvarene do kraja i zato je možda ostalo nedovršeno ili nedorečeno. Uh, Centar ima svoj Naučni klub kao tačku susreta nauke sa zajednicom, sa javnošću. Mi smo u Kralja Petra 46 i tu postoji čitav niz aktivnosti, događaja. Škole određenim danima dovode dovode svoje svoje đake na na radionice. Često i fakulteti sprovode neke svoje vežbe kod nas, a takođe imamo i svoj Maker Space sa mašinama i opremom za digitalnu fabrikaciju za razne vrste manipulacija sa raznim materijalima i opremom koja je potpuno otvorena, potpuno besplatna i dostupna, takođe određenim određenim danima. To se može videti preko sajta Naučnog kluba. Uh, kao što si rekao, Elementi kao časopis je možda to neko najvidljivije, glasilo naše koje on izlazi jednom u tri meseca. Na osnovu njih je napravljen naučno popularni portal Elementarijum i on je zaista izuzetna tačka na kojima se mogu čitati upravo eseji koji nastaju na osnovu časopisa, odnosno priče o nauci, ali jezikom koji je koji je razumljiv svakome. Ali takođe tu su i naučne vesti, najave, informacije i dešavanja. Dok osnovna tačka centra ovaj sajt cpn edu, cpn.edu.rs, on je trenutno po nekom rekonstrukcijom, tako da verujem da će u budućnosti biti u prilici da objedini sve te vrlo raznovrsne i heterogene aktivnosti kojima se centar bavi. Mislim da je ta komunikacija aktivnosti centra otežana zbog količine programa i projekata u kojima radimo i obilja tema kojima se bavimo i uloga. Plus smo mi i organizacija koja finansijski podržava projekte. Dakle imamo otvorene pozive, javni poziv za promociju i popularizaciju nauke, program podrške projektima građanskih naučnih istraživanja, Art+Science pozivi koji pozivaju umetnike i naučnike da rade zajedno i neki još drugi iz iz projektnih finansiranja. Tako da stvarno mnogo informacija koje treba nekako iskomunicirati, saopštiti i verujem da da tu dolazi često do do šumova i do prekida u nekom logičnom toku informacija. Takođe pored našeg Naučnog kluba u u Beogradu, mi imamo odnosno koordinišemo mrežom, nacionalnom mrežom Naučnih klubova u Srbiji koji ima 14 jedinica u zaista veoma dobro raspoređenih po čitavoj zemlji i to su lokalne tačke preko kojih delujemo i širimo i programske i projektne aktivnosti. Takođe smo deo i Makers Lab zajednice koja je zaista u ekspanziji, koja se uspostavlja u srednjim školama širom Srbije. Ključno je i evo i to je negde potekst i ovog razgovora, da zapravo ne zaboravimo i sve te tačke koje smo se dotakli po našoj zemlji. Dakle jeste Beograd centar i prestonica, ali veoma je bitno decentralizovati pristup u svemu, pa tako i u naučnoj komunikaciji, zapravo doći i doseći neke ljude koji su možda zainteresovani, ali prosto nisu u prilici. Tako da treba sadržaj da da dođe do njih i da ne zaboravimo dakle da je podjednako važno biti građanin ove zemlje i u Beogradu ili bilo gde da se nalaze.

Ivan Minić: Ako sam dobro shvatio, očekuju nas i ponovo neka druženja uskoro.

Dobrivoje Lale Erić: Uh…

Ivan Minić: Na šta mislim…

Dobrivoje Lale Erić: Znaš šta, ne znam na šta misliš sad.

Ivan Minić: Pa znam da da ste u procesu organizacije nekih aktivnosti interno i da je cilj toga da se od jeseni krene ponovo sa nekim aktivnijim druženjima, tribinama i slično.

Dobrivoje Lale Erić: A to. Pa da da da, mislim možda to nisam naglasio, mi dakle i eksperimentišemo stalno sa novim formatima, uvodimo neke nove, ali i neke revidiramo, vraćamo. Tako da postoje mogućnosti, ali s jedne strane smo limitirani prostornim kapacitetima. Dakle naš Naučni klub je mali i to nije prostor u kome se mogu organizovati neka neka veća dešavanja. Zato koristimo stvarno najrazličitije prostore. Recimo 2012. godine imali smo jedan od do sada možda i najpopularnijih programa koji je bio posvećen robotici, koji je bio smešten u u u sredini 2000, da l’ ’12. ili ’13. eto malo mi se već i brka, ovaj koji je bio smešten u toj nekadašnjoj robnoj kući Nama u Knez Mihajlovoj, a istovremeno na Kolarcu nekoliko dana za redom nastupao, uslovno rečeno, u tom trenutku najnapredniji humanoidni robot Asimo. I na početku je to bila jedna velika nepoznanica, kako će to biti, tehnički pakao da se da se organizuje i da se obezbedi u Beogradu prostor gde može jedan relativno jednostavan robot da da da nastupa i uspeli smo nekako da omogućimo da Kolarac bude ta tačka. On je tu bio tri dana. Prvo veče je bilo samo je l’ da za za za javnost i medije, svečano otvaranje. Drugi dan je dosta skromno počeo, jer informacije još uvek nisu stizale, ali kako su tokom tog dana bukvalno, oni imaju recimo čini mi se pet nastupa dnevno ili tako na svaka dva i po sata, čini mi se po 45 minuta. Kako su informacije dolazile tako je interesovanje odjednom ljudi, ljudi dolaze da je to kulminiralo trećeg dana poslednjim nastupom kada su kolege bukvalno fizički držale sva ona vrata Kolarca da ljudi ne bi provalili. Bile su neke ulaznice koje su deljene, ali samo čisto da se obeleži ulazak i sve to. Kada su bili ispunjeni kapaciteti, a znali su da je to poslednji nastup, ljudi su bukvalno pokušali da probiju barijere i da ulete. Da da, neverovatno iskustvo, ovaj da da se drže vrata, jer kao neverovatni su kapaciteti plus sva deca koja hoće da iskoče na scenu da neposredno je l’ da se druže sa sa sa sa robotom uz svu fascinaciju je l’ da koju tehnološka igrarija praktično može može da pruži u tom trenutku. Tako da da, svakako ćemo ćemo revidirati određene programe i aktivnosti, ali ako bih mogao da svedem tematski, smo čvrsto usmereni na to koji je uticaj tehnologije i raznih formi koje tehnologija danas može imati na na društvo, na našu zajednicu i pokušavamo da to i kreativno i kritički analiziramo. A sa druge strane u ovoj zaista ozbiljnoj klimatskoj krizi u kojoj se nalazi naša planeta, neophodno je ljude osposobiti i znanjima i alatima koji će, verujem, u konačnom omogućiti preživljavanje u uslovima u kojima ćemo biti.

Ivan Minić: Lale, hvala ti puno. Uvek je lepo pričati na ovakve teme sa nekim ko takođe ima više dijagnoza, pa ga to zanima na nekom mnogo dubljem nivou nego što je samo posao. Jer u suštini ovakve stvari ne mogu da se rade samo kao posao, odnosno mogu, ali onda to je vrlo limitiranog dosega. A kada se skupi neka količina ljudi koji zaista to vole, kojima je zaista do toga stalo i koji su spremni uvek da naprave neki korak više, onda stvarno može da se desi magija kao što se desila mnogo puta u u vašoj režiji i u režiji nekih drugih ljudi koji prosto imaju potrebu da svoje svoju strast prema onome čime se bave podele sa svetom. Na kraju dana svi smo mi u nekom trenutku našeg odrastanja inficirani takvim stvarima. Odlučili da se bavimo nečim. Pa sad ni ja ni ti nismo postali astronauti, ti nisi postao arheolog, ja nisam upoznao još uvek dinosauruse, ima vremena. Bio sam ispred njih, bio sam u svakom muzeju u kome ih ima ja sam išao da vidim i bio sam impresioniran, a ja bih i dalje voleo da popričam.

Dobrivoje Lale Erić: Onda je šteta što nisi bio na ovom našem poslednjem Art+Science festivalu u silosima u oktobru, jer smo imali jedan rad dvojice kineskih umetnika koji se zvao kako zamisliti nezamislivo. I bio je posvećen njihovoj fascinaciji dinosaurusima kao dok su bili deca i onome kako mi uopšte predstavljamo i do doživljavamo dinosauruse jer njihova je teza kako zamisliti nešto što ni jedno ljudsko oko nikada nije videlo.

Ivan Minić: Kako nije videlo? Imali smo Jurassic Park. Ali znaš, imam taj trip, ono često me drugari pitaju ono koji imaju klince i to sve, pričamo šta je mene interesovalo, šta je njih interesovalo i tako dalje i kao kad kažu: “Vole da se igraju s dinosaurusima.” Biće sve ok. Voli lego i dinosauruse. Biće sve ok, ne brini ništa. Dete ti je future proof, ono što što se toga tiče. Hvala ti još jednom. Hvala vama što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo interesantno. Ispratite ono što radi Centar za promociju nauke. Ima tu zaista sjajnih aktivnosti, ima tu zaista sjajnih dešavanja, ima sjajnih tekstova koje… Nekad je na BK televiziji postojala kratka emisija koja se zvala Hrana za glavu. Ovaj, bavila se kulturnim programom u Beogradu, ali i ovo je hrana za glavu za nekog kome treba baš nešto tako. Hvala vam puno. Mi se vidimo ponovo naredne nedelje.