Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je Jovana Gospavić. Naša mlada kostimografkinja koju je put odveo od Užica, preko Beograda, Praga, Antverpena, na kraju do Londona, u kome već više od 10 godina gradi uspešnu karijeru u njihovoj filmskoj i TV industriji. Pričali smo o tome kako je izgledao njen razvojni put naravno, ali i kako je to raditi u jednom od svetskih centara na izuzetno velikim i kompleksnim i zahtevnim projektima i kako u celom tom procesu napraviti dobar rezultat, ali ne izgubiti sebe. Uživajte.

Naši prijatelji iz Orion telekoma imaju važnu informaciju za vas. Orion telekom predstavlja Orion AI Hub, suverenu AI infrastrukturu nove generacije. Rešenje razvijeno u saradnji sa kompanijama NVIDIA i NetApp, zasnovano je na najnovijoj NVIDIA DGX Blackwell B200 GPU arhitekturi. Orion AI Hub omogućava organizacijama da lokalno razvijaju, treniraju i implementiraju AI modele, uz potpunu kontrolu podataka, ultra-nisku latenciju i infrastrukturu usklađenu sa domaćom i evropskom regulativom. U okviru Orion AI Huba dostupni su različiti paketi i modeli korišćenja, od razvojnih okruženja i trening klastera do produkcionih inference servisa.
Za više informacija posetite https://orionfactory.ai/, ili se obratite direktno na biznis.prodaja@oriontelekom.rs

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Draga Jovana, dobro mi došla.

Jovana Gospavić: Bolje vas našla.

Ivan Minić: Mnogo mi je drago što si danas ovde iz više razloga. Prvo zato što si prva ženska predstavnica Užica koja je ovde. Ovaj, a drugo zato što nemam često priliku da pričam sa ljudima koji rade u kreativnim industrijama, a ovo neko vreme u kome smo danas i prethodnih pet pa i više godina, jeste vreme krize, jeste vreme nekih teških kretanja na tržištima i obično kreativne industrije tu najviše propate. Ovaj, a pošto si ti u centru zbivanja i sve to što radiš, radiš na najvećoj sceni, onda verovatno se i tamo to sve oseti. Ali ovaj, dobro, pričaćemo o svemu tome naravno kako to i ovaj obično biva. Za početak, za one koji te ne znaju, ukratko ko si ti, čime se baviš?

Jovana Gospavić: A, dobro. Moje ime je Jovana Gospavić. Bavim se kostimom, odnosno kostimograf sam u filmskoj i TV industriji. Bazirana sam u Engleskoj, u Londonu već poslednjih 12 godina. Pretežno tamo radim. Nadam se nekim projektima i ovde jednog dana. I to je to za sada.

Ivan Minić: A dobro. Ovaj, tvoj razvojni put i kako si stigla do tamo je vrlo interesantan i neobičan. Mislim, u vašoj industriji možda i nije toliko redak, ali iz ugla nekog ko je odavde definitivno jeste. 

KAD PORASTEM BIĆU

Ivan Minić: Ali hajmo da krenemo od samog početka, od toga šta si htela da budeš kad porasteš.

Jovana Gospavić: Aha. Pa jako dugo nisam ni znala da kostim postoji, u stvari ne, znala sam da postoji fizički kostim, ali nikad se nisam bavila tematikom mogućnosti studiranja istog. Do trenutka mog osmog razreda, početka gimnazije, tadašnja najbolja drugarica mi je u stvari dala primer jedne osobe koju je znala da je studirala kostim i bila je baš u fazonu: “Ti bi bila, to bi bilo to definitivno.” Jer tada sam se prelamala da l’ bih arhitekturu, da l’ bih slikarstvo, iako sam upisala matematičku gimnaziju, ali nisam tačno znala šta je konkretno to kreativno do tog trenutka kada Jovana, druga Jovana, je to izgovorila i shvatila sam da je to to. I onda sam samo počela da se bavim istraživanjima na kom fakultetu je to moguće, kakvi su prijemni, kakvi su uslovi, naravno sve u nekoj idealnoj situaciji u mojoj glavi u tom trenutku, samo eto da se dokopam toga. Tako da smo krenuli od toga. Od same ideje. Tada sam još bila u Užicu, u gimnaziji tamo. Fakultet primenjenih sam upisala ovde u Beogradu i tu sam ostala dve godine gde sam studirala scenski kostim i posle navršene dve godine sam otišla u Prag gde sam započela osnovne studije scenografije i kostimografije na DAMU. To sam završila tamo. Onda sam otišla u Belgiju na razmenu studenata Erasmus na devet meseci jer sam planirala da ostanem ili moguće u stvari da ostanem na masteru tamo. Međutim to mi se nije dopadalo kao ideja i tako se i London desio gde sam otišla da studiram i ostala. Mislim, jako sažeta priča ali…

Ivan Minić: E a sad ćemo da krenemo u detalje u svemu tome. Ovaj, kakvo je bilo tvoje okruženje tokom odrastanja? I ono kad si bila baš mala i u tim ono ranim godinama i osnovne škole i svega. Kako je bilo okruženje i šta je, šta te je tad interesovalo?

Jovana Gospavić: Moram reći da je okruženje jako, jako šaroliko što se tiče i mog društva i same škole. Imala sam velike sreće da sam bila okružena ljudima koji su uvek bili odlični u prihvatanju drugačijih ljudi i drugačijih interesovanja. Moj razredni starešina u osnovnoj školi je bio nastavnik likovnog i u to vreme on je došao jako mlad i dosta se bavio već posle studija stripom. Tako da, on se zaista trudio sve nas, kao celo odeljenje, da, da usmeri ne ka umetnosti nego ka različitim delovima umetnosti, čak i književnosti. On nam je prepričavao Teri Pračeta i Hobita takođe na času likovnog. Tako da, evo rekla bih da je on bio jedan od tih prvih što se tiče samog obrazovanja koji je to malo više prepoznao tu kreativnost u meni. Iako smo je, iako sam ja znala da je to jako bitan deo mog života, ali on je bio jedan od prvih stručnih ljudi da kažemo koji je, mislim dao i samopouzdanja mojoj majci da shvati da je u redu da ja možda odem u tom pravcu.

Ivan Minić: E to isto hoću da te pitam. Ovaj, pošto obično porodice ne reaguju baš sjajno na takve stvari ovde i obično se negde, posebno da kažemo nama koji smo odrastali u devedesetim i početkom dvehiljaditih, se nekako uvek su gledali i nadali su se da ćemo da radimo nešto konkretno za šta postoji ono plata, odelo, sat, ovaj, kravata i sve ostalo. I onda kad dođeš sa nečim što je nesigurno, što može da bude okej, divno zaista, ali je realno prilično nesigurno i nije toliko opipljivo. Ovaj, kako to izgleda pri tom, mislim, neću da kažem da je to manja sredina, ali realno jeste manja sredina, sve što nije Beograd je manja sredina u tom nekom smislu i prilično si usmeren za takve stvari na dolazak u Beograd.

Jovana Gospavić: Pa moram reći da što se tiče mojih roditelja i porodice konkretno, podržavali su uvek moje ideje. Naravno nikada nisu odvraćali od istih ali su jako racionalno pristupali tim idejama mojim na primer sa konkretnim pitanjima: A šta dalje? A kako dalje? I ostalo pa je bilo malo više preusmeravanja ka možda arhitekturi ili nekim vrstama umetnosti koje su više primenljive i koje nisu toliko vezane za posao na slobodnoj nozi, ali na kraju, na kraju su me uvek podržali i bili su tu. Ali nisu sami to gurali nego su to bili uz mene da, da budu i hladnija ruka istine, a u isto vreme i podrška ako, kada su shvatili da je to nešto što zaista želim da radim. Tako da, da.

Ivan Minić: A jesi ti bila jedno od one dece koja je imalo hiljade i hiljade iscrtanih nekih papira i nečega?

Jovana Gospavić: A da, da, da, da. To smo skoro, pošto smo sređivali sobe po kući od letos, našli smo dosta baš radova. I baš sam neke sam, što nije super stvar, neke sam pobacala jer baš su žvrljotine, ali mama je baš čuvala dosta stvari kad sam bila mala. Tako da, da. I većinom su zaista bila pri…, mislim dobro to je kliše da se kaže da su devojčice crtale barbike i princeze, ali ali većinom svi su stalno bili u nekim istorijskim kostimima. Tako da čini mi se da je to baš bilo jasno.

PRIPREMA ZA FAKULTET

Ivan Minić: A kaži mi, okej to je da kažemo i stvar i talenta i želje i nekog ovaj neke motivacije da se baviš time, ali jedna stvar koja je podloga svega toga je u nekom smislu zanat. Treba naučiti kako se sve to crta, kako da možeš da prikažeš ono što si zamislila, što želiš, da to možeš da izvedeš. I to je nešto što je isto proces. Mislim ljudi koji su talentovani njima to naravno ide mnogo lakše i sve, ali kad si uopšte prvi put tome pristupila kao nečemu što sad okej nije samo zabava nego treba da se uči, treba da se, treba da mu se pristupi ozbiljno?

Jovana Gospavić: Aha. Pa mislim da je to uvek postojalo. U tom trenutku kad sam shvatila da u redu to je moguće studirati, počela sam malo više da se bavim konkretno istorijom kostima. I iskreno to je bilo jako zanimljivo jer je to takođe deo istorije i umetnosti, a i kada se posmatra sa strane i sociološke, kao sociološki fenomen garderoba, mnogo je zanimljivo uopšte samo istraživanje toga. Tako da nikad, mislim učiš ti to ali nikada, nikad nisam imala osećaj kao da je to pod moranje nečega što je teško. Ali da je definitivno važno, jeste. I nekako se samo sa ne znam celim afinitetom za istoriju ili za taj storytelling odnosno za narativ sam po sebi to spojilo. Tako da eto, dobili smo objekat koji je izveden i pričom i, i istorijom iza nje. Znači postoje realni, realne informacije na kojima učimo a postoji i taj deo fantazije koji je takođe potreban za taj kostim. Tako da oba faktora su zanimljiva.

Ivan Minić: Kad sam bio klinac, ovaj, jedna, jedna od stvari koju sam obožavao je kad odem kod rodbine, jednog konkretnog dela rodbine gde, gde je ovaj moj centar svega bio moj ujak, ovaj, koji mi je u suštini bio stariji burazer celo odrastanje. E njegov ćale je imao tu jednu knjigu koja se zvala “Slikanje i crtanje”. I imala je ono mnogo strana i bila je šarena i bila je najlepša enciklopedija koju sam ja video. I on je fantastično slikao, iako mu je to samo bio hobi. I pošto sam ja kao imao dosta talenta za crtanje i sve, on mi je dao strukturu. Znači on me je naterao da sednem i kao: “Okej, kao sad ćeš da, iz čega se sastoji ovaj slon ili ovaj čovek? Kako se prave proporcije da to ima smisla?” Što je meni bilo super interesantno jer je do tad crtanje bilo nešto što ja uzmem i nacrtam, a tad je to bilo postavljeno onako inženjerski prilično znaš. Što je uvek dobro funkcionisalo sa mojom glavom. Mislim, način na koji razmišljam. I ja sam zapravo naučio mnogo bolje da crtam tako što me je on naučio kako se svako od tih stvari rešava, rešavaš, znaš, ono mislim i perspektive i sve ostalo.

Jovana Gospavić: Da, počeo si drugačije da gledaš.

Ivan Minić: I ovaj, naravno prvo je sve bilo dosta gore nego dok je bio potpuni freestyle, ali onda nakon toga postalo mnogo bolje i sve je postalo odjednom u proporciji, sve je postalo počelo da liči na nešto što je realna scena a ne neki detalj koji sam ja lepo ižvrljao u nekom trenutku. I ovaj, mislim super je što pominješ da, da je profa se bavio stripom jer je to meni bio najzanimljiviji momenat cele te priče. Ja sam isto upoznao par ljudi koji su se bavili stripom i to su to ljudi koji jako brzo sa vrlo malo poteza naprave nešto što je prvo autentično, realistično, a onda konzistentno kroz vreme. Kao, znaš, okej nacrtao si jednom, aj sad iz drugog ugla tog istog karaktera. Ja ne mogu da ga nacrtam da bude konzistentan, on može. I onda kao gde su tu detalji i šta se sve tu ovaj dešava. Kad je došlo vreme da se ono prelomi definitivno, ovaj, kako si donela odluku i šta si sve radila u smislu neke pripreme za faks?

Jovana Gospavić: Pa u suštini ta odluka u mojoj glavi je već bila rešena, u stvari donešena od trenutka kad sam shvatila da taj fakultet postoji. To je, to je bilo sasvim jasno. Znači pre prvog dana u gimnaziji to je bilo rešeno u mojoj glavi. A što se tiče naravno samih priprema, naše akademije, kao i većina evropskih akademija imaju prijemne ispite. Engleska konkretno nema toliko bitan taj prijemni ali je jako bitan intervju i portfolio koji se, koji se gradi. Na pripreme sam odlazila u atelje koji su držala naša dva umetnika iz, iz Užica, Nataša i Kaplan. Oni su držali, oboje su veliki slikari i jako dobri pedagozi. Oboje su se bavili sa nama, odnosno sa grupom koja je bila dosta šarolika, od ljudi koji su želeli da upišu arhitekturu, do dece koja su htela slikarstvo, grafiku, ilustraciju. Dosta njih je već bilo u umetničkoj, ali smo mi odlazili na pripreme kod njih. Sad se ne sećam koliko puta nedeljno je to bilo, ali mislim dva, dva ili više puta nedeljno, četiri ili više sati. Tako da oni su krenuli da nas uče kao što si ti rekao, te osnove i crtanja i slikanja koje su nama svima bile potrebni za, i za prijemni i naravno i za posao sam po sebi. Od perspektive… Mislim crtali smo dva meseca kutije. I to je jako dobra vežba jer nema, nemaš nikakvog drugog objekta dok ne savladaš kutije koje su u različitim veličinama, u perspektivi, jedna na drugoj, u drugačijim pozama. Tako da eto krenuli smo od kutija. I onda do stolica, ostalih objekata, ljudi. Tako da pripreme većinom su bile dve, godinu do dve. Onda što se tiče samog kostima, pošto kostim, u stvari prijemni na Primenjenim je bio, je trajao šest dana tada. Sad nisam sigurna da li je to menjano. Od kojih su poslednja dva dana bila vezana za konkretno scenski kostim, koji se, koji se crta na osnovu istorijskog kostima odnosno reference koja je data. Pa jedan dan je tragedija, drugi dan je komedija. Pa se radi ilustracija vezano za to. A mene je spremala kostimografkinja takođe iz Užica koja se bavila dugo modom u Parizu 80-ih godina. Njeno ime je Snežana Kovačević i ona je nakon Pariza bila u Užicu kao, u stvari radila u Užicu kao glavni kostimograf, sigurno do pre par godina kada je otišla u penziju i dobila je dosta nagrada na jugoslovenskom i srpskom i međunarodnom nivou. Tako da ona mi je definitivno dosta pomogla da se, da usmerim svoje znanje i da se spremim za prijemni.

Ivan Minić: Je l’ ti bilo teško?

Jovana Gospavić: Koji konkretan deo?

Ivan Minić: Pa ceo taj proces pripreme.

Jovana Gospavić: Ne bih rekla da je bio težak, ali sigurno je najteži deo bilo kako savladati sebe. U smislu da svako od nas ima naučen način kako radi nešto, a naročito nešto što nam je velika ljubav ili bio hobi jako dugo. I jako je teško odvojiti se subjektivno, u stvari odvojiti se od tog subjektivnog ka malo objektivnijem pristupu crtanju ili slikanju. Tako da… Mislim da i dalje ponekad imam problem sa tim ali verovatno…

Ivan Minić: Ali znaš, generalno kreativci često imaju u bilo kom domenu, na kraju dana i u sportu, imaju problem da rade dosadne repetitivne stvari. Brate niko ne voli da crta mrtvu prirodu a kamoli kutije. Ali ako to ne uradiš i ne naučiš na tome onda nikada nećeš doći do nečeg drugog. A obično kad želiš nešto, prirodno je posebno kad si mlad da želiš da to dođe što pre.

Jovana Gospavić: Da, da, naravno.

Ivan Minić: Znači malo je to bilo onako…

Jovana Gospavić: Malo je to bilo pa onda isto uraditi sve, ili borba sa perfekcionizmom koju ja pretpostavljam da dosta ljudi koji se bave istim, istim poslom imaju. Sve treba uraditi u određenom vremenskom periodu. I iskreno ja dok sam bila na prijemn… na pripremama, do samog prijemnog nekad nisam uradila stvari, odnosno završila ih na, na vreme. Jer nikada to ne bi bilo gotovo i nikada nisam želela da guram tu granicu do samog trenutka kad je, kad je to bilo moranje na prijemnom. Tako da to je isto bila neka zanimljiva borba sama sa sobom.

Ivan Minić: Moraš da uradiš stvar u jedinici vremena.

Jovana Gospavić: Da. Jer inače…

Ivan Minić: Da se organizuješ u okviru toga.

Jovana Gospavić: Da, da, da. I onda na priprema… na pripremama se i u fazonu “pa nema veze, sutra ću ja nastaviti” zato što znam da mogu. Ali kada je prijemni došao onda to je to. Vreme ističe.

Ivan Minić: I kako je bilo kad si došla na prijemni?

Jovana Gospavić: To je davno bilo. To je davno bilo ali sećam se, trema je najgora bila prvi dan. Drugi dan je već bilo bolje. Pošto prva dva dana su crtanje figure, odnosno akta. Zaboravila sam koji je to format… 1 sa 20 sa 70 ili ta… zaboravila sam koji je sad to format. Onda druga dva dana su, u stvari je slikanje mrtve prirode i onda poslednja dva dana su bili ovi stručni, mislim polustručni kostimski predmeti. Opet mi je bila velika trema trećeg dana kad je bilo slikanje jer konkretno obožavala sam slikanje ali tu sliku nikada kao što sam rekla nisam završila za vreme pri…, priprema. Tako da mi je bio veliki strah da li ću to moći i u kojoj meri da završim na prijemnom, ali sve je prošlo okej.

Ivan Minić: A jel ono, jel se iz faze u fazu da kažemo kvalifikuješ za naredni korak ili svi prolaze sve pa na kraju ide evaluacija?

Jovana Gospavić: Svi, svi prolaze sve. Mislim tako je bilo pre. Sad ne znam… Na primer u, u Pragu, odnosno na češkoj akademiji nije tako. Oni imaju krugove i oni se eliminišu u krugovima isto, ali da, na akademiji u stvari na, na Fakultetu primenjenih ovde se radi sve.

Ivan Minić: A jel postoji nekakav ono feedback tokom trajanja toga svega ili si u suštini prepušten sebi u tim okolnostima, imaš okvire vremenske i prostorne ali nemaš nikakvo…

Jovana Gospavić: Nema mnogo.

Ivan Minić: Do kraja nemaš ništa.

Jovana Gospavić: Nema, nema mnogo feedbacka. Mislim koliko se sećam uopšte. Ali opet mnogo znači i što nisi, nisi sam na prijemnom nego imaš svoje buduće kolege. Tako da lako videti gde stojiš ali takođe i super kada, kada se ta kolegijalnost probudi pa ljudi zaista budu objektivni sa tobom na primer ako je nešto promašeno, perspektiva, boja i tako. Mislim…

Ivan Minić: A šta se dešava na kraju tog procesa? Prvo, koliko vas je bilo ono? Koliko je bila velika konkurencija? A drugo, šta se dešava da kažemo na kraju samog kad ti završiš sve što je do tebe?

Jovana Gospavić: Ja se ne sećam koliko je nas bilo tada. Nekoliko… možda dvadesetak ili više. Mislim da je bilo više. Sa na samom prijemnom. A primalo se pet.

Ivan Minić: Dobro. I? Kako se odredi tih pet?

Jovana Gospavić: To radi komisija. To što se, što se njihovog rada tiče nisam baš sigurna.

Ivan Minić: Samo dobijete rang listu na kraju?

Jovana Gospavić: Samo se dobije rang lista. Mislim koliko se sećam. To je bilo dve hiljade i… koja godina sam ja upisala… 2009. To je bilo davno. Možda se sad dobije neki feedback ali tada nismo. Samo smo dobili rang listu i od tog, od tih pet mesta, dva su bila na budžetu a tri samofinansiranje.

Ivan Minić: Dobro. Generalno na, na umetničkim fakultetima koliko znam uglavnom postoji taj nekakav proces gde ti daju neku vrstu feedbacka na čemu da radiš za slučaj da odlučiš naredne godine da se ponovo kazniš. Ovaj, ali verovatno vi to dobijate u procesu kada krenete sa studijama neku vrstu… Ovaj…

Jovana Gospavić: Ali da, ne sećam se feedbacka. To… možda sad, neću ne želim da grešim dušu ali možda se sad tome više pridaje značaj. Nadam se.

Ivan Minić: I dobro. To je prošlo kako treba.

Jovana Gospavić: Mhm.

STUDENTSKI DANI

Ivan Minić: I?

Jovana Gospavić: I ništa, u roku od petnaestak dana sam bila na fakultetu ovde. Inače moj plan nije ni bio da studiram u Beogradu. Plan je bilo da se ide za Prag i da se proba tamo. Međutim ja sam na prijemni ovde izašla nakon završene treće godine gimnazije. Tako da kada sam primljena na fakultet i dalje sam bila učenik četvrtog, četvrte, čet…, je l’ se kaže razred ili godina, sad…

Ivan Minić: Razred, godina svejedno, da.

Jovana Gospavić: Gimnazije. Tako da sam otišla jako neplanirano za Beograd na, na fakultet.

Ivan Minić: I? Kako je bilo?

Jovana Gospavić: Ne… Mislim sad opet davno je to bilo sa jedne strane. Ali definitivno se nisam dovoljno pripremila na, za život na fakultetu, a pogotovo na fakultetu studija nečega što sam zaista, zaista želela. Tako da naišla sam na, na neka negativna iskustva sama sa sobom i sa tim fakultetom koje je trajalo definitivno prvi semestar. Ali prevazišli smo to.

Ivan Minić: A kako je bilo prosto doći u Beograd?

Jovana Gospavić: Iskreno… okej. U redu. Dolazila sam pre toga često tako da bilo je lepo eto biti sam svoj gazda jer nisam više kod mame i tate. Ali da, ni…, nije mi se otvorio sad svet vau.

Ivan Minić: Sa par ljudi sa kojima sam pričao koji su studirali Primenjenu, uglavnom su završili u dizajnu i to im je bila i namera od starta. Oni su uglavnom imali problem sa tim što su opet došli zbog nečega konkretnog. Zavisno od generacije neki su to došli u vreme u kome je još uvek sve bilo analogno, neki su došli u vreme kada je već mahom su stvari bile digitalne. Ali su došli na to da je za njih prva godina, možda i prva i druga, uglavnom bila vrlo klasična u smislu mnogo slikarstva, beskonačno mnogo slikarstva.

Jovana Gospavić: Da, da, da. Imali smo svaki dan crtanje i svaki dan slikanje u drugoj godini, da. To smo imali svi.

Ivan Minić: I to kao super je to, ali nisam ja zbog toga došao. To je bio neki ono generalni osećaj. Onda posle kroz vreme su svi došli do toga da su uglavnom zadovoljni kako je to bilo i šta su sve dobili od tog fakulteta i da imaju tu dobru da kažemo likovnjačku osnovu i tako dalje. Ali to dolazi u kasnijim godinama. Ovaj, kako je to kod tebe bilo što se tiče prosto sadržaja koje si dobio tamo, tretmana? Vi ste ipak mislim ne sad u smislu da ste neverovatno posebni, ali ipak vas je samo pet bilo, pa to znači da možda neko može da vam se malo više posveti, možda malo više može da uzme u obzir to i šta vas zanima i šta su vaša interesovanja?

Jovana Gospavić: Pa u suštini i jesu. Mi smo samo to crtanje imali zajedno sa prvom i drugom godinom i kostima i savremenog odevanja odnosno mode. Tako da je nas bilo 20 u ateljeu svaki dan. Što je bilo jako dobro i profesorka zajedno sa asistentkinjom koje su radile tu sa nama… iskreno sećam se da mi je tad bilo žao što nismo imali mnogo predmeta koji su bili vezani za struku. Konkretno za kostim, osim istorije kostimografije. Dobro naravno bavili smo se i anatomijom, imali smo slikanje, imali smo i tehnologiju tekstila u drugoj godini. Ali na primer konkretno kostimom odnosno funkcijom kostima u industriji to nije postojalo uopšte kao tema u prve dve godine. Mada to je generalno problem sa umetničkim fakultetima i sa tim sam se susrela i u Pragu i u Londonu, da svaki od tih univerziteta odnosno akademija je dobar za nešto. I dosta njih su jako bazirani ka umetničkoj slobodi pre nego praktičnosti. Jako su dobri za buduće akademske studije ali ne toliko i za posao. Tako da ja mislim da je sve mač sa dve oštrice. Sma… Mislim da niko ne dobije u potpunosti ono što očekuje i bezveze je reći da ne treba očekivati mnogo ali konkretno o industriji se nije mnogo učilo tada. Nadam se da se sad to promenilo ali bilo je jako slično i sa mojim masterom u Londonu.

Ivan Minić: Ja znam dosta primera recimo ljudi koji su se u nekom trenutku zainteresovali za nameštaj na primer. Gde ono timovi ako, ako radi više ljudi na tome, uvek postoji neko ko je sa arhitekture ili primenjene sa jedne strane, a sa druge strane je neko sa Šumarskog fakulteta zato što treba napraviti stolicu koja zapravo treba da bude ono tehnički ispravna, anatomski i u svakom drugom smislu. Ovaj će da napravi da bude lepo, a ekipa sa Šumarskog da to, da to funkcioniše. I to mi je… nije mi jasno da to nije u jednom zato što forma i funkcija na primenjenoj bi trebali da budu zajedno nekako. A čini mi se da svuda zapravo nedostaje te prakse. Nedostaje i u dizajnu ali ti u dizajnu kroz dva meseca u agenciji naučiš sve što ti treba od toga šta klijent očekuje i sve ostalo. Ti ako dođeš sa adekvatnim alatima to je mnogo manji problem ako ti znaš da izvedeš sve što treba. Niko te ne nauči da, da prihvatiš to da klijent ne zna šta hoće, da će menjati mišljenje 14 puta i tako dalje. To, to je život, to se, to se uči posle. Ali nedostaje tih baš ono praktičnih stvari i nedostaje ono što se mislim i u srednjim školama kao kad ti kaže ideš na praksu, u većini slučajeva bez obzira na to koji je profil škole ta praksa ne služi ničemu. A to je negde poenta cele priče, da ti zaista vidiš kako to se radi. Jer mislim u intervjuu to zanimanje može da zvuči divno jer se priča samo o najlepšim aspektima toga a u praksi obično to nije baš tako jednostavno.

Jovana Gospavić: Ne, ne, ne. Pa istina je na primer evo sad na mom fakultetu u Londonu u osnovnim studijama bilo kog dizajn pravca imali su u drugoj godini upravo to workplace-ment, odnosno imali su neku vrstu prakse. Što je bilo super i većinom su to studenti morali da nađu za sebe. Ali na masteru toga nemaš i baš si pušten sam sebi. Ali na primer u Pragu je bilo jako funkcionalno. Mislim što se mene i mog mišljenja tiče, radili smo sa režiserima, radili smo na kratkim filmovima, imali smo pozorište na fakultetu. Imali smo ispite i scene iz kostima svaku polovinu semestra, menjali smo projekte. Od početka je bilo konkretno vezano. Koliko god sad nismo pravili te predstave u prvoj godini, mi smo već počeli da se, da se bavimo sržju šta je ta dramaturgija tih objekata koje pravimo i funkcija istih, a u isto vreme smo imali i crtanje i slikanje. Tako da mislim da može da se nađe rešenje za, za oba. Ali na primer dok neki od mojih kolega koji su bili iz Češke nisu voleli tu školu jer su smatrali da je previše tradicionalna. Tako da ja kao što rekoh mislim da niko nikada nije u potpunosti zadovoljan.

Ivan Minić: Jasno. Ali recimo vi na, u Beogradu niste bili upućeni toliko na… To sam i čuo i slušao sam neke nedavno neke devojke koje su inače kostimografi u nekom podkastu, ovaj, da one zapravo nisu uopšte bile upućene na FDU i ono saradnju sa studentima tamo koji rade nešto svoje. Oni su se upoznali u gradu što, što je u redu, ali ovaj nekako ne mislim da treba da budete na taj način prepušteni sebi. Čini mi se bar da to nije dobro.

Jovana Gospavić: Naravno, pogotovo što je u Beogradu to jedan isti univerzitet, Univerziteta umetnosti. A baš konkretno što se toga tiče moje upoznavanje dok sam studirala ovde sa studentima FDU-a je bilo preko, odnosno preko profesorke scenografije. Ona, ona je nas studente kostimografije i studente scenografije, ona je nas slala ako želimo da idemo na predavanja na FDU kod profesora Matija Medenice koji je bio dramaturg i kritičar. On je predavao istoriju pozorišta i njegova predavanja su bila jako zanimljiva. I ko je želeo mogao je da ide i eto na primer zato što sam bila mali štreber ponekad, otišla sam tamo i tako sam upoznala ljude. Ali na primer jako slična priča i za London što se tiče studenata filma i njihovih onih magistarskih i diplomskih filmova.

Ivan Minić: Rekla si da ti je Prag bio od starta nekakav cilj, da si okej došla u Beograd i da si nakon dve godine otišla ipak u Prag. Kako je to izgledalo? Kako je, zašto si ipak prelomila da to uradiš? Mislim zašto? Okej, Praška škola je Praška škola, sve u redu, ali kao ovde si ipak uložila neko vreme, napravila neki rezultat. Da li nije bilo to to?

Jovana Gospavić: Nije bilo to to. Mislim tada nisam… naravno verovatno da je bila drugačija situacija da se nije ukazala prilika, eto da je život bio drugačiji, verovatno bih možda tek otišla na master tamo ili ostala ovde, ali ukazala se prilika da pokažem svoj rad i kako će to da izgleda. Da l’ ću moći uopšte da upišem tamo.

STUDIRANJE U PRAGU

Ivan Minić: Kako to izgleda tamo? Mislim upis i početak cele priče, koliko je bilo drugačije?

Jovana Gospavić: Iskreno znam da je bilo dosta stresno, ali bilo je jako zanimljivo. Nas je bilo, eto da primer nas, nas je bilo samo dve na akademiju u Pragu na scenografiji u godini. A prethodne godine ih je bilo šest ali nas je bilo samo dve. Tako da sve oči su uperene na konkretno naš razvoj. I tu je bilo dosta feedbacka sa strane profesora i pedagoga. Mi smo imali predavanja zajedno eto kao što sam rekla i sa studentima glume i sa studentima režije sa… zavisno koja vrste teorije ili vežbe. Ali meša…, bili smo deo mešanih grupa ali što se tiče samih stručnih predmeta tu smo bili sami u ateljeu i, i radili. I danonoćno radili. U isto vreme ja sam učila sam češki dok sam bila u Eng…, u stvari dok sam bila u Srbiji ali nisam nisam fenomenalno pričala. I jedan od uslova je bilo da do kraja prvog semestra moram da dam državni ispit češkog inače letim sa fakulteta.

Ivan Minić: I?

Jovana Gospavić: Pa ostala sam.

Ivan Minić: Je l’ teško bilo?

Jovana Gospavić: Bilo je jako frustrirajuće kada niste u mogućnosti da izgovorite ono, ono što pokušavate. Tako da ja mislim da ta frustracija je bila jako dobra stvar da, da se guram napred da progovorim.

Ivan Minić: A mislim kako ti je generalno bilo iskustvo sa učenjem češkog? Jer znam dosta primera i ja sam u nekoj meri primer toga, ljudi koji su imali ozbiljan problem da nauče slovenski jezik zato što je sličan a nemaju nikakav problem da nauče strani jezik koji je potpuno drugačiji gde nema te vrste poveznice da jer jednostavno sve zvuči slično, a nije. I vrlo često ono te suptilne razlike mogu da znače u značenju mnogo veliku razliku i da bude problem.

Jovana Gospavić: Da, da, ili znače u potpunosti nešto drugo. Naravno imala sam dosta lapsusa, mislim čak i, i pred profesorima. Tako da nije, nije nemoguće ali iskreno da se sećam da je bilo nekih velikih problema zato što su slični… ne, ali postoji određena granica kada je na primer akcentovanje problem zato što sma… u tvojoj glavi smatraš da razumeš tu reč i znaš kako da je izgovoriš ili već si je naučio na način na koji mi izgovaramo i onda je problem kako je akcentuješ u tom jeziku jer je mnogo teže odučiti se i naučiti novo nego naučiti u potpunosti nešto novo ali mislim… U suštini ja mislim da taj inat i frustracija su pomogli dosta.

Ivan Minić: A je l’ to na čemu si tamo radila bila više ono što, što si želela?

Jovana Gospavić: I da i ne. U stvari, kada sam se našla tamo to mi je u potpunosti otvorilo neki drugi aspekt našeg posla. I u potpunosti je drugačija škola bila u pitanju jer je sama škola odnosno sam, sama katedra bila je napravljena umetnikom, scenografom i arhitektom Františekom Trösterom koji je takođe bio jedan od osnivača Bauhausa. I konkretno moj profesor i šef katedre je bio njegov đak. Tako da ta škola se stalno vodila funkcionalnošću iznad svega i dekoratizmom, dekoracijom ne, ako ne postoji funkcija za isti. Tako da na primer to je bilo jako zanimljivo naučiti jer nije samo bilo pitanje napraviti nešto što je prelepo estetski ali moralo je da postoji morao je da postoji razlog, dramski razlog zašto to postoji. Ili kako ćemo da prodamo priču na primer tom režiseru zašto to pravimo tako. Pa da se napravi akcije u kojoj će da se iskoristi taj objekat. Jer u tom slu… i ta škola je bila odlična za to isto da jer smo naučeni da mi ne radimo za režisera nego zajedno stvaramo delo. Naravno to u praksi zavisi od, od osoba s kojima naravno radimo, ali bilo je jako, jako lepo biti deo nečega, u stvari stvarati nešto zajedno. I shvatiti da posao nije samo puko stvaranje nekog objekta nego i zaista razmišljanje o istom i traženje njegove funkcionalnosti i… da. Mislim malo uopšte razmišljanje o praksi svega.

Ivan Minić: A koliko si tamo bila više upućena i na ostale elemente i ostale ljude sa kojima u svom poslu treba da sarađuješ? Koliko ste zajedno radili na projektima? Koliko ste bili upućeni na kolege koji su sa drugih fakulteta ali zajedno proizvodite nešto?

Jovana Gospavić: Mnogo, mnogo više. Mnogo više. Na primer čak i sećam se… sad to je druga pošto akademija je tamo isto stvorena od tri fakulteta, odnosno Dramski, Fakultet dramskih umetnosti, Fakultet muzičkih i Fakultet filmskih umetnosti. I mi smo svejedno imali predavanja na sva tri. A što se tiče na primer same likovne akademije i Fakulteta primenjenih umetnosti tamo, sa njima nismo imali dodira, ali mogli smo da idemo na časove crtanja tamo ako smo želeli jer su profesori znali jedni druge. Onda na primer jako često za naše izložbe su nam bile potrebne lutke koje smo sami pravili pa ja se sećam da me je profesorka poslala vajarima na Fakultet likovnih umetnosti tamo koji su mi dali negative s kojih, ljudskog kao tela, iz njih da izlivam od lateksa lutku celu na primer. I to su mi pozajmili. Mislim nije, nije sad kao da smo stvarali nešto zajedno ali eto kontakti su bili normalni. Bez problema su mi to dali. Mnogo je ta informacija i komunikacija bolje išla nego ovde. Ali opet kao što rekoh, ja sam ovde bila jako kratko. I možda je uvek postojala ta neka obazrivost da ja ne želim u tom trenutku da…

Ivan Minić: Da se vezuješ previše.

Jovana Gospavić: Da. Mislim sada razmatrajući tu opciju i…

Ivan Minić: A koliko ste bili upućeni na industriju, industriju? Ne ono što se radi u okviru studiranja različitih da kažem fakulteta nego ste bili na realnom setu? Jeste bili u, u realnim okolnostima da prosto vidite te stvari?

Jovana Gospavić: Vodili su nas profesori. Na primer većina naših profesora su se bavili pozorištem više nego filmom. Tako da i dosta njih su u stvari oni su svi u trenutku kad smo studirali oni su i dalje radili i bili angažovani u različitih pozorišta. Tako da jako često su nas vukli sa sobom što je bilo fenomenalno. A takođe i neki od profesora koji su, u stvari bio je jedan profesor koji je, koji nas je učio svetlo odnosno dizajn svetla, a jedan od profesora koji je bio tehnologiju odnosno upravo skor kao nacrtnu geometriju koji smo koristili za, za scenografiju, on je bio šef toga u Narodnom pozorištu. I jako često smo na ispite išli u Narodno pozorište kod njega. Tako da nije toliko bilo vezano za film, ali više za pozorište. Mada u Pragu postoji master za film konkretno, za filmsku scenografiju. Tako da, ja pretpostavljam da je to mnogo više upućeno tamo isto.

Ivan Minić: Ja sam prošle godine prvi put bio u Pragu i baš mi je ostavio izuzetno jak utisak. Jer ok, mislim, obišao sam manje-više sve što je u okruženju, ali jednostavno to je bilo uvek dovoljno daleko kolima, a nije mi nikad bilo usput. Znao sam kako izgleda, naravno sve je ok, ali prilično je preplavljujuće kad prvi put dođeš i shvatiš da postoje gradovi koji zaista drže do svoje istorije, našli su način da je integrišu na pravi način u svoju današnju svakodnevicu, da postoji supermoderni deo grada, ali to ne izgleda kao Frankenštajn, nego je raspoređeno prostorno i da imaš i šumu i da imaš sve što ti treba u tom gradu i da on dobro funkcioniše. Ok, ima malo previše turista za moj ukus, definitivno, ali jeste ostavio na mene možda najjači utisak od svih evropskih gradova u kojima sam bio u tom nekom smislu kada su istorija, tradicija i očuvanje svega toga na jedan dobar način u pitanju. Kakav je tvoj bio utisak u trenutku kada si došla tamo i kada si boravila neko vreme i kada je to postao tvoj grad na neko vreme? 

Jovana Gospavić: Uvek sam se osećala dobro u tom gradu iskreno i prvi put kad sam otišla tamo sa roditeljima u osnovnoj školi to mi je bila želja da dođem i da živim tamo jedan deo svog života tako da sam ponosna na to da sam uspela. Jako često se vraćam tamo, imam i dalje društvo sa kojima sam u kontaktu, nije mnogo njih ali njih par vrednih, neki od njih više ne žive tamo ali se srećemo. Evo, bili smo pre mesec i po dana za Novu godinu. Tako da, da, mislim, volim, volim da idem tamo često. Čak i neke drugarice u Londonu su Čehinje, pokušavam da vežbam jezik kada imam vremena i tako.

Ivan Minić: A kaži mi, kroz, da kažem, ceo taj proces studija, kako ti se formira uopšte zapravo ideja kako ćeš da radiš, kako ćeš da počneš, odakle ćeš da počneš? To u nekom trenutku treba da se desi, ok, nakon fakulteta primarno, ali da li te pripremaju na to ili te samo obskrbe svim znanjima i kažu ti snađi se? 

Jovana Gospavić:  Pa dosta nas u suštini tokom studija već radi na nekim projektima. Sad većinom su to studentski, da li su to studentski filmovi, da li neko uspe da se ubaci na neke reklame, pozorišne predstave, asistiranje, ima milion i jedan način i većinom sam se trudila da se bavim stvarima sa strane dok sam još studirala. Na primer, konkretno u Češkoj sam radila par predstava na kraju, što je bilo super za vreme studija. One su bile komercijalne predstave, neke su bile manjeg karaktera. Onda sam asistirala jednoj poznatoj scenografkinji Kamili Polivkovoj. Radili smo tri predstave, dve u Narodnom, jedna u Činohernom klubu. To je bilo za vreme moje druge godine tamo. To je bilo super iskustvo, jer tu su i radionice i za izradu scenografije i nameštaja i kostima i svega. I sad sećam se da Kamila je u to vreme bila većinom u Švajcarskoj i da sam ja morala da se bavim sa svim tim ljudima. I to je odlično iskustvo. I u suštini, tako se valjda i ulazi u tu industriju. U Londonu sam nastavila da se bavim studentskim filmovima, preko tih ljudi upoznaš nekoga kome treba pomoć oko nekog editorijala ili videa, ono mjuzik video ili neke reklame i onda to tako se nastavi. Ali konkretno za neke veće poslove u Engleskoj postoji jako dobra šema za trenije i za ljude koji tek izlaze sa fakulteta ili čak koji nisu ni studirali ali želeli bi da nauče kroz praksu i taj skil set. Sad sam zaboravila kako se zovu, ali ta jedna organizacija je odlična za njih jer, na primer, brani njihova prava ako vas uzmu pod svoje krilo, pokušaće s vama kada oni traže nekoga, brane prava tih klinaca koji ulaze u industriju i to je odlično iskustvo. Znači, postoje razni načini. Sad nijedan nije garantovan da će dobro proći i svaki posao nosi i iskustvo i probleme za sebe, ali to je već priroda industrije sama po sebi. 

IZ ČEŠKE U LONDON

Ivan Minić: Taj trenutak kada si odlučila da odeš iz Češke i da probaš nešto novo, pa to nije ispalo baš kako si htela. Šta je bila motivacija, zašto baš tamo, šta nije bilo okej?

Jovana Gospavić:  Pa, u stvari već sa jednom od profesorki kostima u Češkoj sam imala razgovor o tome jer ona je smatrala već tada da ću ja da upišem master u Češkoj i onda će da me šalje za London. Ona je već planirala da me šalje za London i London je postojao kao destinacija u mojoj glavi ali opet London je skup, školarine su skupe za internacionalne studente, postoji mogućnost da se dobije deo stipendije ali ne sad ceo iznos i nekako nisam želela uopšte da to razmatram kao opciju za početak i Antverpen mi je uvek bio jako zanimljiv zbog svoje modne škole i kostimske škole u isto vreme i svog savremenog plesa i zanimljivog pristupa prosto kostimu i modi. Tako da tamo sam otišla na razmenu i prosto mi nije legla škola. Mislim, nije da je bilo loše, samo mi nije legla škola i nije mi legao grad toliko. I to je definitivno bio dobar znak da je London taj ili da prosto Antverpen nije. Antverpen nije ni bila prva opcija, nego je prosto bila sigurnija, manje skupa opcija, pogotovo za moju porodicu. Tako da, eto, dala sam šansu, ali… 

Ivan Minić: I kako je onda išao taj put do Londona?

Jovana Gospavić: Pa ništa za vreme… ovako. Kad sam, godine kada sam odlazila za Prag, tog leta su se održavale Praške kvadrijenale. To je simpozijum scenografa i kostimografa na nivou sveta koji se dešava jednom u četiri godine. Većinom su vezani samo za pozorište, nema veze sa filmom i sa eksperimentalnom umetnošću, takođe i sa akademijom. I to se znači dešava svake četiri godine u Pragu. I pred sam polazak na fakultet tamo, mesec dana pre toga sam bila na, na kvadrijenale gde sam igrom slučaja bila na jednoj, jednom od seminara profesorke koja je bila glavna za katedru kostima u Londonu. I mi smo se tada upoznale. I Donatela, profesorka iz Londona je bila jako dobra profesorka, prijateljica Ivani, mojoj profesorki iz, iz Praga. I u suštini ja sam sa Donatelom ostala u kontaktu za vreme celih studija u Pragu. I onda kad, kad sam otišla u Antverpen ona je organizovala da dođem, u stvari tražila je da dođem na fakultet u London da me upozna sa svojim, sa svojom koleginicom Agnes Treplin koja je u to vreme bila glavna za našu katedru. I tada sam donela i portfolio, mi smo se upoznale i bilo je eto. Postojala je opcija, ako želim mogu da budem deo, mogu da budem student. To je samo već bila priča šta će biti dalje sa ostalim funkcionalnim stvarima i strateški kako će se rešiti odlazak u London ali tako da već možda tada sam rešila da eto Antverpen nije to ali, a da London jeste.

Ivan Minić: Da. I dobro, kako je bilo kad si došla tamo?

Jovana Gospavić: Gde? U London?

Ivan Minić: Da.

Jovana Gospavić: Hmm. Samo sad veliki tunel prošlosti. Ja se sad kad razmišljam… Jako zanimljivo. Sad… sad razmišljam konkretno… Imaš neko konkretno pitanje? Pošto sad…

Ivan Minić: To mi je prosto kako izgleda kad ono promeniš to okruženje. Bila si, videla si okej, to sve je to izlet. Sve. I ovde je lepo doći na izlet. Nije lepo živeti u cirkusu. Ovaj…

Jovana Gospavić: Ovde je super doći na izlet.

Ivan Minić: Tako je. Ovaj, e sad, to je veliki korak, to je komplikovan korak, to je i administrativno pakao jer…

Jovana Gospavić: A to, to je bila priča, da, da, da, da.

Ivan Minić: Ovaj i prosto ono kako si rešila sve te peripetije, neke ključne stvari i kako je bilo kada si došla jer kao sada si ipak in the big league. Sve ovo prethodno nije London. Znaš, meni je osećaj kad sam stupio na tlo u Londonu bio: “Okej, ovo je imperija.” Sve drugo manje više, mislim isti osećaj sam imao u Berlinu ali ono kao drugačije. To su, to je jedan od centara sveta. Tog sveta posebno.

Jovana Gospavić: Mhm.

Ivan Minić: I prosto ti si sad tu.

Jovana Gospavić: Iskreno imala sam fenomenalan osećaj. Jer i, i ljude koje sam uspela da upoznam u tih prvih par meseci, nekako stalno se nešto, stalno se nešto dešavalo. I naravno trebalo je i studirati i, i učiti i praviti kontakte sa ljudima, ali sve se dešavalo tako brzo i tako prirodno. Nekako je sve delovalo neforsirano. Mislim jeste brz grad. I te prve godine sam namenski želela da živim u domu, odnosno resident school jer sam želela da se, da stupim u kontakt sa više studenata i naravno da se osećam sigurnije jer čisto eto veliki je grad pa nekako je lakše imati taj svoj mali hub za početak pa dalje se širiti kada znaš gde ideš. Ali definitivno je bilo dobro iskustvo. Mislim, bilo je dosta posla na fakultetu jer mi smo, naš kurs je bio godinu i po dana, ali imali smo dosta zadataka i dosta se od nas očekivalo, ali eto dalo se, dalo se sve.

Ivan Minić: Dobro. I ovaj, šta dalje sa samim poslom? Šta dalje sa sobom u toj celoj priči?

Jovana Gospavić: Pa kao što si već pomenuo, administracija je veliki problem. Posebno za nas koji dolazimo iz zemalja kojima su potrebna viza za ostanak i opstanak u zemljama takvog tipa. Naročito ljudima koji se bave poslom, koji su kreativni, koji nisu poslovi vezani za stalne ugovore. Sad nije čak ni pitanje stalnih ugovora, u Engleskoj konkretno za radne vize i radne dozvole se, se pravi rang lista kakvih profesija uopšte može tamo da se nađe na toj listi da bi sponzorisali vizu. A takođe i sami morate da nađete kompaniju ili ne znam firmu koja već ima taj sponsorship. Inače ne može bilo koji posao i bilo koja plata.

Ivan Minić: Ne, ne možeš da ugrožavaš lokalne kandidate u suštini.

Jovana Gospavić: A da to ne, ne, ne što se toga tiče isto postoji koliko se sećam to je bilo pre, sad oni su sigurno menjali zakon, ali da u slučaju kada vas zapošljavaju (u Engleskoj), ugovor mora da, nije ugovor, oglas mora da postoji mesec ili dva pre vašeg zaposlenja u dostupan javnosti gde oni treba jer oni treba da dokažu Home Office-u da su želeli da zaposle nekoga ko je odatle pre nego da sponzorišu. Naravno sve, sve svega, svega tu ima. Tako da iskreno meni kako se približavao kraj fakulteta, krenuo je veliki strah kako tamo ostati. U to vreme mi smo imali samo tri meseca nakon završetka studija do isticanja vize da se nađe posao. Sada su to promenili. Sada studenti koji završavaju master tamo imaju dve godine. Što je mnogo humanije. A sad se pominje da će to da se promeni na godinu dana ali opet godinu dana je bolje nego tri meseca. 

Ivan Minić: I?

Jovana Gospavić: I iskreno kao što rekoh mene je hvatala velika, ali u isto vreme mene je mnogo interesovao, interesovalo mačevanje kao sport. I to sam počela malo da radim, odnosno počela sam malo da treniram dok sam još bila u Pragu i nastavila sam na, na faksu u, u Londonu. I u suštini preko svega toga sam došla u kontakt sa ljudima koji su bili šefovi federacije za mačevanje i njima je baš u tom trenutku bila potrebna osoba kao što sam bila ja. Neki mla, mladi jeftini dizajner. Isto koji se bavi mačevanjem i oni su mi sponzorisali prvu vizu. Tako da eto, zbog njih sam ostala. Inače ne znam kako bi bilo. Sigurno mi film i TV ne bi to omogućili. 

DIZAJN U MAČEVANJU

Ivan Minić: Dobro to jeste bilo neko vreme čini mi se u kome je ipak situacija bila još uvek stabilnija, bilo je posla, sve sva ta tržišta su manje-više rasla, sve je bilo… Mislim mi možemo život da delimo na pre kovida i posle kovida, a sve ovo što se još izdešavalo i Bregzit i sve je samo dodatak na celu priču. Ali jeste bilo neko relativno dobro i, i stabilno vreme. Mislim, taj projekat koji si, koji si zapravo radila za Mačevalačku federaciju je jedna od prvih stvari koju sam ja video i bilo mi je super. I uvek mi je super i to zapravo može da se desi samo u malom sportu, da neko dobije šansu da uradi nešto zaista interesantno. Ono kao, fudbalske reprezentacije će uvek dobiti default dresove nekog od proizvođača i uvek će biti užasni. Znači možda će Nemci dobiti bolji od Adidasa jer je sve to njihovo pa kao ajde, i možda će Brazil dobiti nešto, al generalno to je to. Ti potpisuješ ugovor sa velikim partnerom i njih to manje-više ne zanima ako nisi Tier 1 ekipa. Ali mali sportovi mogu da rade super stvari. I to je uvek bilo i ovde ovaj neki poligon da se neko dokaže i pokaže nešto interesantno. Sad, mislim, oprema za mačevanje je isto prilično komplikovana. To nije baš da dizajniraš majicu i šorc, nego je to dosta, dosta komplikovanije. Kako je došlo do konkretno toga i kako je izgledao proces?

Jovana Gospavić: Pa iskreno za većinu stvari mi nismo došli do samog kraja procesa jer opet je pitanje velikih prototipa i odnosno safety measures, u smislu da to više nije ni stvar Engleske federacije odnosno federacije Velike Britanije, nego FIE, koja je federacija za, za mačevanje na celom svetu. Tako da dosta stvari je ostalo samo u idejnom rešenju, ali bilo je jako zanimljivo. Mislim u to vreme još je bilo super jer mislim da je bila, da, bili su Olimpijske igre u Riju i tad je bilo dosta sportista čak i mačevalaca iz Engleske koji su išli na, na to pa, pa smo i radili neke male projekte i za njih i, pa isto i za, i za klince. Jer se u isto vreme, mislim te, te godine moram reći stvarno sam se desilo ta srećna okolnost da, da sam dobila posao sa njima jer i te godine su oni dobijali novac od vlade, odnosno Sport England i UK Sport. Ali već nakon godinu i po dana oni su izgubili taj novac zato što su odlučili, odnosno veći ljudi su odlučili da u mačevanju verovatno neće dobiti medalju na sledećim, na sledećoj olimpijadi, tako da je taj novac povučen. Ali eto za to vreme dok sam bila tamo igrali smo, igrali smo se dosta. I sa pravim profesionalcima što se tiče sportista, sa klincima u osnovnim školama, od mačeva napravljenih od pene, do konkretno fakulteta St. Mary’s koji se nalazi u Twickenham-u koji se konkretno se bavio dosta pitanjem žens, ženske uniforme i ženskih grudi i njihove, njihove zaštite prilikom mačevanja. A u isto vreme kada smo mi radili sa njima, federacija za, za jahanje, za sportsko jahanje je radila sa njima sa ja, jako sličnom idejom. Zbog žena koje se bave profesionalno jahanjem i zaštite njihovih na primer grudi. I onda je bilo jako zanimljivo eto imati taj, ono spoj i naučnih radova, učenja, upoznavanja ljudi koji se bave time. Tako da eto, naučila sam mnogo za, za tih godinu dana ali…

Ivan Minić: Mislim da je taj momenat zapravo bio idealan, mislim možda bi idealan momenat bio pred londonske igre, ali na igrama u Londonu je bio ogroman broj sportista iz Velike Britanije i mislim ceo onaj branding i Team GB i ja sam imao jedno deset majica pošto sam bio na, na igrama pa sam pokupovao naravno sve to, ovaj. Bio je taj veliki uzlet i ostvareni su bolji rezultati nego što je inače jer imaš kao domaćin sportistu u svakom takmičenju, pa ako je neko malo talentovaniji i malo odskoči ima do narednog ciklusa prilike da, da proba da ostvari još neki rezultat. I uvek je to neko pravilo da zemlje domaćini barem još jedan ciklus prave dobre rezultate, posle se naravno sve optimizuje kao što se i u drugim stvarima sve optimizuje, al to je ono bio trenutak kad je, kad je to moglo da se napravi na, na lep način da se svašta nešto nauči u tom celom procesu. A mislim, okej, ali nisi ti zbog toga studirala?

Jovana Gospavić: Pa nisam, ali onda sam eto se našla u industriji koji, koji nisam planirala. Naučila sam mnogo zanimljiva, zanimljivih stvari. Dosta projekata koje nismo doveli do samog kraja i to je možda nešto što bi bilo eto lepo raditi u nekom trenutku u budućnosti isto, ali da. U isto vreme dok sam radila sa njima u slobodno vreme sam se eto trudila da ostanem u kontaktu sa ljudima koji su se bavili filmom i TV-om. Radila sam i dalje povremeno kratke filmove, po neke reklame i tek nakon završetka saradnje sa njima već sam mogla malo više da se bavim konkretno ulaskom u industriju na višem nivou. Sad što se tiče mog konkretnog posla.

Ivan Minić: I? Kako se to radi? Kako se to radilo tad hajde mislim?

PRVI VELIKI PROJEKAT

Jovana Gospavić: Pa ne, ja stalno govorim da, da ljudi odno…, pogotovo studenti i mladi ljudi treba da ostvare kontakt sa prvenstveno dizajnerima koji ih najviše inspirišu. Znam da je to u potpunosti kliše koji, koji eto nisam mnogo praktikovala, ali kada jesam tako mi je došla u kontakt sa ljudima sa kojima sam želela. Ništa, eto radila sam na nekim malo kraćim filmovima, radila sam sa malo starijim kolegama i sad to je trajalo nekih otprilike godinu dana i eto samo u nekom trenutku sam odlučila da eto napravim taj neki mejl koji ću poslati pet glavnih dizajnera koji me najviše interesu… čisto eto to, to tako ću da probijem led pa ću odatle nastaviti to češće da radim pa će, pa ću se upoznati sa nekim. I jedna od tih osoba je bila je Aleksandra Bern (Alexandra Byrne). Jako veliki profesionalac u svom poslu. Jako zanimljiv dijapazon stvari koje je radila. Nisam čak ni poslala njoj nego sam poslala mejl njenom agentu i bukvalno u roku od par dana mene neko, mene neko zove na telefon i uopšte nisam razumela da je to ona do poslednjeg dela pošto eto ja razgovaram o nekom mogućem poslu ali uopšte ne znam o čemu razgovaram ali mi srce radi jako ubrzano. I tek onda na kraju shvatim da je to ona i da će, da ćemo se upoznati za dan i eto kad smo se upoznali to je bio možda četvrtak, već u ponedeljak smo počeli da radimo. 

Ivan Minić: Vau.

Ivan Minić: Da i to je bio prvi veliki projekat. To je bila Ema po romanu Džejn Ostin. To je bila 2018. godine, da.

Ivan Minić: I kako sad izgleda rad na takvom projektu?

Jovana Gospavić: Hmm. Mislim ima mnogo aspekata. Sad ne znam ni sama odakle, odakle krenuti. Prvo, ni moja pozicija u tom trenutku, bila sam… Evo, sa ovim malo iskreno imam problem sa prevodom nekih zanimanja sa engleskog na, ne, ne, sa engleskog na srpski jer na primer konkretno ne znam kako se neki ljudi uopšte prevode. Ne, ja sam bila costume assistant. Znači bila sam asistent, ali taj eto kao mali neki dizajn asistent. Počela sam da radim sa Aleks i sa njenom glavnom asistentkinjom pre nego što se uopšte na… ono, ispunio ceo tim ljudi. Mislim svaki dan je raznolik. Pogotovo kada s…, u stvari nije pogotovo… Na bilo kojoj poziciji, pogotovo što se tiče tog dizajn ofisa, svaki dan je raznolik. I stalno se gase neke vatre, stalno se nalaze neka rešenja. Nikada nije dosadno. Nikada nije isto. Na nekim malo većim, malo većim, na nekim velikim projektima ako se bavite konkretno, ne znam, vezom ili sa nakitom, e samo ćete se baviti time. Ali što se tiče ovih kreativnih pozicija, dizajnera, asistenta kostimografa, asistent kostimografa i čak i garderobera, svaki dan je drugačiji. Na svakom danom, Bože koliko sam puta ponovila sad… Svakim danom se nešto drugo rešava i eto, mnogo je teško reći: “E ja se samo bavim ovim.”

Ivan Minić: Je, ali mislim da ono većina ljudi nema svest o tome koliko vas zapravo radi na nekom takvom projektu. Kako uopšte izgleda taj tim? Jer okej, ono da, postoji pozicija kostimografa, okej postoji asistent, zna, razume negde svako i šta je garderober, ali mislim kao tim je 30 ljudi, 40 ljudi?

Jovana Gospavić: Da, da, da. Da.

Ivan Minić: 100 ljudi. Gde svako ima nekakav svoj zadatak i okej da, neko je vrlo specifično za neku stvar, radi samo to, a neko ima te kreativne pozicije gde treba da rešava probleme. I svaki problem koji se ne reši adekvatno se vidi. Pa je malo… malo problematično to sve. Mislim, kakav je ono… ono što sam hteo da te pitam, a, a donekle jesi rekla, ono kao kakav je tvoj onboarding u tu celu priču? Jer kao to je prvi put da radiš nešto tako.

Jovana Gospavić: Bilo je jako… Jako zanimljivo i moram da kažem da je Aleks bila jako dobar mentor sa jedne strane jer ona je jako pedantna, veliki perfekcionista, ali ona je rekla bih pre pristupa tom svom kreativnom radu kao inženjer i kao naučnik. Tako kod nje postoji rad… red rada. Kod dosta dizajnera sa kojima sam radila to ne postoji. I to je u suštini moja uloga većinom da organizujem tu neorganizovanost. Ali sa Aleks je bilo super jer mogla sam, ona me je naučila dosta baš o tome. I imala sam konkretno, pošto smo počeli jako rano, počela sam jako rano u projektu da radim sa njom. Znači kreće se od samog scenarija, pa me je ona učila kako se, kako se to deli odnosno raščlanjuje. Radili smo dosta istraživanja zajedno, odnosno radila sam dosta istraživanja za nju. Slala me je po muzejima, po kolekci…, privatnim kolekcijama garderobe iz 19. veka, početka 19. veka koju sam ja fizički mogla eto da vidim i da pipnem i da joj prenesem informaciju pošto ona nije mogla da se nađe svuda. I eto tako je taj eto neki idealni posao krenuo. Onda vi većinom za, za te istorijske projekte dosta stvari se pravi i šije. Imać… imaće dosta i krojača, šnajdera u kući, a isto i van kuća, odnosno van ofisa i studija. Postojeći ljudi koji će se baviti samo sa ovima koji su van, postojeći ljudi koji će se, koji će menadžerisati ove koje su tu. Imamo i bajere (buyers) koji kupuju materijale, ali na primer moj posao je isto da sa njima komuniciram. Onda na primer kad sam bila taj mlađi asistent, sve to što se kupi to mora da se zavede. Postoji određeni red i taj red informacije, iako sve deluje haotično, mora da postoji. Jer kao što si sam rekao, kada nešto ne funkcioniše ili ako vatra nije ugašena, jako brzo će da se vidi. Tako da moram reći da ne postoji konkretan način kako rešiti neke stvari, ali mora… dobro je biti fleksibilan.

Ivan Minić: Ovaj prvi deo koji opisuješ u suštini je da kažemo priprema pre nego što počne da se dešava ceo film i, i sve što ide tu. I ono pre nego što se desi projekat. Kapiram da i kad krene da se dešava projekat ima hiljadu stvari koje se radi. Jer to treba u realnim okolnostima sada da, da uradi sve što treba.

Jovana Gospavić: Pa ne, mislim uvek što se tiče same pripreme, odlično je kad ima više vremena za pripremu jer to do… i dozvoljava i svima nama da, da, da napravimo kvalitetniji rad. Konkretno ako se nešto pravi. Ali jako često se dešava i sada ako postoji priprema od par meseci pred projekat, da na primer kasting nije urađen, da ne znamo ko je, ko će biti u kojoj ulozi ili da na primer taj glumac nije do par dana pred snimanja uopšte u mogućnosti da dođe i da proba taj kostim. Tako da uvek je neka zanimljiva okolnost. I za sve to vreme se i dalje radi. Na primer konkretno, nikad se ne rešava, nikada nemamo dovoljno vremena, nikad se ne, ne rešava ceo scenario. Postoji to idejno rešenje kako bi to trebalo da se reši, ali stvari se menjaju. I konkretno po načinu, odnosno po rasporedu snimanja se rešavaju prvi veliki problemi. I onda se opet vraća na istraživanje, opet se vraća na kupovanje, opet se vraća na probe, na šivenje, na komunikaciju sa režiserom. Za vreme snimanja isto. Tako da je konkretno ceo ciklus uključen. Samo je postao još veći haos kada počne da se snima. Jer onda treba da se radi sve i da cela mašina funkcioniše u realnom vremenu. Da, u realnom vremenu, na nekoliko nivoa.

Ivan Minić: To baš hoću da te pitam, taj odnos sa ostalim članovima ekipe i filma. Prosto, kad kažeš neki film i kad se kaže čiji je to film, to je režiserov film. Svi ostali su, okej, jako važni šrafovi i saputnici u toj celoj priči. 

Jovana Gospavić: Producenti bi imali sad veliki problem s tim. 

Ivan Minić: Pa okej, u poslednje vreme je počelo to da je film tog i tog producenta, meni je to užasno. On je našao pare, okej, super. Ali, obično kao to, i režiseri imaju svoj i vizuelni jezik i kako to sve izgleda. Koliko tu postoji, odnosno sigurno postoji gomila komunikacije i gomila nekog finog podešavanja i svega da se svi međusobno razumeju i da svi na kraju budu zadovoljni tim. Što znači da mora da se pravi kompromis na mnogo mesta. E, koliko je intenzivna ta komunikacija? Koliko je to ono u svakom koraku, a koliko je “dovedeš ga pred svršen čin i kažeš: e, ovo smo napravili”? Mislim, pretpostavljam da nije.

Jovana Gospavić:  Jako individualna situacija, iskreno jeste. Zavisi i od osobe sa kojom komunicirate, odnosno od režisera. Zavisi i od toga koliko je neko profesionalac i želi da se ponaša kao profesionalac u datoj situaciji. Koliko neko radi stvari iz inata, što se takođe dešava. Iskreno, to je zaista ono kupovanje mačke u džaku jer smatraš da se odrasli ljudi bave time decenijama, mogu roditelji, baba i deda da mi budu, a komunikacija prosto ne funkcioniše. Neki od njih su naučili da sve bude podređeno njima, kao što si rekao, da se svi ponašaju kao njihov servis, odnosno to je njegova ideja i to mora da bude tako. Što isto nije idealna situacija. Postoje dizajneri koji ne žele da se bave takvim projektima, što u potpunosti razumem i poštujem. A postoje oni koji u potpunosti razumeju koliko je važno da u tome zajedno učestvujemo, jer niko od nas nije najbolji u svemu što radimo. Znači, svako od nas će moći da donese neki novi detalj, neke nove informacije nečega čega se, eto, jedna osoba nije mogla setiti. I opet, glumci su jako bitan faktor u svemu tome, i u komunikaciji isto. Pogotovo što se tiče kostima i šminke, ali kostima posebno. 

Ivan Minić: A recimo, u nekom uobičajenom slučaju, jel’ postoji proces odobravanja koji ide od nivoa skica pa nadalje ili se radi na konkretnim stvarima kada se ima vremena, naravno? 

Jovana Gospavić: Ne, krene se uvek od skica. Mislim, sad ne toliko od nekih fenomenalnih vau ilustracija, jer nažalost nikada nemamo dovoljno vremena za to, osim kada radimo na nekim baš super velikim projektima kada su nam potrebne ilustracije za sam studio. U trenutku kada nemamo još uvek nikakav kostim napravljen ili nikakvu probu urađenu, a potrebno je da postoji odobrenje sa strane studija, tada se jako često zaposle ilustratori koji rade sa nama par nedelja, par dana, kako već ima potrebe, kako bi se vizuelno prikazala naša ideja konkretno studiju i velikim producentima kada to ne može da se zamisli. Kada ima dovoljno vremena, rade se neke jednostavnije skice, rade se mudbordovi, radi se istraživanje i onda kada krene već, dobro, takođe zavisi od individue samog režisera koliko želi da bude uključen u taj sam proces. Neki ljudi imaju jako veliku vizuelnu inteligenciju pa mogu da razumeju da prva kostimska proba ne znači da će kostim u potpunosti biti takav kada je završen. Dosta njih se uplaši kada to ne izgleda perfektno i nekako treba se prilagoditi samom procesu komunikacije sa tom osobom kada počne da se radi sa njom. Tako da, šta smemo nekome da prikažemo, šta ne smemo nekome da prikažemo.

Ivan Minić: I mora se dobro raspitati pre toga.

Jovana Gospavić:  Da, da, da.

Ivan Minić: E sad, nisam te pitao ranije, ali mislim da je sad trenutak za to pošto je to ono što si želela da radiš. Kako izgleda kad prvi put to vidiš u finalnom obliku?

Jovana Gospavić:  Kada funkcioniše, mislim, odličan, odličan osećaj. I čak je super s jedne strane jer je to rad celog tima. I koliko može da se, kada nešto super funkcioniše na ekranu, onda shvatite koliko ljudi je uopšte vezano za to i koliko je to, da se to sve zajedno spojilo. Odličan osećaj kada to funkcioniše, da. Mislim čak i stvari isto što, čak i ako nešto nije perfektno, u dobroj komunikaciji sa direktorom fotografije, sa montažerom, sa režiserom sve može da se reši ukoliko ljudi žele da budu otvoreni za komunikaciju i za prospekt samog projekta. Jer jako često se u montaži zaboravi na neke stvari, jako često prođu neke greške jer se često kostimografima ne šalje taj kat. Ili, na primer, šta se desilo skoro, boja jakne koju smo šili u jednom delu jedne epizode jedne serije je potpuno druga boja. Mislim, nije sad da je filter cele scene nego to je filter koji samo funkcioniše i očigledno reaguje na jednu konkretnu boju i u potpunosti je menja. Ali kao to je jedna, mislim, fotografija je jedna jako čudna stvar. Na primer, to je nešto što treba iskomunicirati sa dizajnerom čisto da se pita je li ovako trebalo da izgleda? 

Ivan Minić: I naravno ti, kao neko ko je u tome, ti vidiš greške koje ne vidi niko drugi.

Jovana Gospavić:  Mislim, to ne samo ja nego svi mi koji se bavimo tim. Ali pretpostavljam, što se toga tiče, mislim da je najgore garderoberima jer konkretno oni su na setu i bave se konkretno glumcima koji su u kostimu u ril tajmu i tačno mogu da vide na primer. I da, njihov deo posla jeste kada se desi neka greška, nešto se pomerilo ili na primer taj garderober nije na vreme stigao da promeni nešto što je trebalo i taj ceo tejk bude kriv, odnosno loš. To se iskomunicira sa skript supervizorom koji to posle iskomunicira sa editorom. Ali jako često ta informacija isto ne prođe i tako se desi nešto u potpunosti van bilo kakve logike, ali postoje eto ljudi, kao što verovatno i sam znaš, koji gledaju greške na filmu. Sad, da. 

Ivan Minić: A dobro, mislim da ti ljudi zapravo ne uspeju da uživaju u tom filmu ako primećuju takve stvari. Znam ih par koji vide svaku nekonzistentnost. Fascinantno mi je to. Ja neću primetiti ni ako prolazi avion u srednjovekovnom vremenu u tom trenutku zato što ako je dobar film, ništa drugo nije važno. To ti je bio prvi veliki projekat. Šta je bilo dalje?

RAD NA SERIJI THE THIRD DAY 

Jovana Gospavić: Da, šta je bilo dalje. Dalje je bio, bila serija, zvala se The Third Day, Treći dan. Radila sam sa drugom dizajnerkom Eni Simons sa kojom sam poslednjih ono koliko, šest, sedam godina radila dosta puta. Bila je jako zanimljiva priča. Jedna jako velika immersive theatre grupa koja se zove Punchdrunk, koja je u stvari jedna od pionira te vrste, u stvari ne bih rekla pionira te vrste pozorišta jer to je postojalo i pre ali te vrste komercijalnog pozorišta iz Londona je radila na, na tom projektu. Tako da u suštini ceo projekat je bio jako, jako zanimljiv. Sad na kraju dobro je, dobro je prošla serija. Opet je jako zanimljivo kada prvi put vidite montažno kako nešto izgleda, pa sad da li vam se dopada ili ne dopada, ali eto to je bio drugi, drugi veći projekat.

Ivan Minić: Je l’ drugačije raditi na seriji u odnosu na film? Jer u suštini ono kad sam pričao sa ljudima, mnogo je pojednostavljenije sve, mnogo je jeftinije sve jer prosto treba da ga se napravi mnogo više, stvari se dešavaju brže, veća je tolerancija na sitne greške i slično. Sad naravno mislim pričamo o serijama koje nisu ozbiljne, ovo jeste sve što ima veze sa Britanijom i serijama je verovatno ozbiljno bar tako je moje iskustvo za ovih 40 godina. Ali prosto druga…, kapiram da je drugačije i da je jednostavnije na jedan način.

Jovana Gospavić: Pa kao što si rekao, sad nije jednostavnije.

Ivan Minić: Dobro.

Jovana Gospavić: Komplikovanije je u smislu da se traži brže, kao što si sam rekao. Proces je mnogo brži i, i onaj ceo ciklus kao što sam, kao što sam ti rekla malopre onog celog procesa je od kreativnog do seta, se na seriji dešava konstantno. Jer jako često mi nemamo sve epizode. I sad u jednom danu na primer imamo dve, dva junita. U jednom danu imamo dva režisera. Radimo prvu epizodu, treću i četvrtu, sedmu i osmu na drugom se…, na drugom kraju. Tako da može da bude baš ono kao logistički nightmare. Oni misle da je to jeftinije ali na kraju je skuplje jer opet je potrebno da se gasi vatra mnogo brže. Manje je vremena za pripremu jer oni smatraju da vam je dovoljno to vreme koje imate dok se pripremate i dok radimo. Tako da je sve, sve je mnogo brže, mnogo komplikovanije logistički. Sad je jeftinije, mislim da jeste za njih onako na duže staze, ali to su duži projekti. 

Ivan Minić: No dobro, ali mislim da je u produkcijskom smislu to pojednostavljeno i isto se tiče snimanja i isto se tiče tog tehničkog dela. Ja sam mnogo više s tim profilom ljudi pričao, kapiram da je vama pakao jer se previše stvari dešava i ne može čovek da nosi isto breme kroz celu seriju. Mi uvek imamo takve slučajeve, ali to je što je, sasvim u redu, zato što je, mislim, realno. Ali ima više različitih stvari koje treba da se dese. Ima različitih i serija. Ima serija koje su samo u enterijeru, pa je sve okej, mnogo svedenije, kontrolisanije i tako dalje. Ali, ovaj, drugačije je, suštinski je dosta drugačije.

Jovana Gospavić: I, eto, malo je manje humana zato što je mnogo duži projekat. I taj pejs je, ta brzina je stalno jača, odnosno sve je mnogo brže, tako da nije idealno stanje stvari za posao na duže staze. 

Ivan Minić: A tim? Je l’ isto veliki tim koji se bavi kostimom?

Jovana Gospavić: Da, da, da. Mislim ne… ovako naravno sad zavisi kakva je vrsta serije. Istorijske, veće produkcije, opet nas 150 do 200 na primer. Neke malo više savremene, tim je od 30, 40 do 50 ljudi. Tako da onda postoje serije koje su mnogo manje, do desetak ljudi isto, tako da… 

Ivan Minić: Da, verovatno se bira garderoba, malo toga se suštinski pravi.

Jovana Gospavić: Dobro, naravno. Da, da, da. I to isto zavisi iz, od samog dizajnera. Mada dosta njih koji su savremene u pitanju mogu da budu ono logistični, na ono noćna mora ako, ako vam je potrebno ono 20 ili 30 istih majica. I tu se kupi ne znam jedna jakna i zaboravi se da je ta jakna bila na rasprodaji i sad ta jakna ne postoji. I onda mora da se pravi. I onda je to mnogo gore nego da se kupilo. Mada ja sam čula od koleginica ovde da konkretno takve situacije su noćna mora u Srbiji jer je jako teško naći garderobu istoj veličini u, u više, u više brojeva.

Ivan Minić: Ne možeš samo da odeš u prodavnicu i da kupiš.

Jovana Gospavić: Da, da, da. Tako da to sam čula da je jako teško naći repeats stvari ovde. Tako da eto da, nikad ne bih o tome razmišljao o tome, ali… Ali da.

DRUGI ZANIMLJIVI PROJEKTI

Ivan Minić: Dobro. Na čemu si još radila?

Jovana Gospavić: Hmm. Na čemu sam još radila? Radila sam većin… poslednjih par godina sam veći… većinom radila na projektima koji su bili eto tog istorijskog karaktera. Mada i projekti istorijskog karaktera imaju različita stilistička rešenja. Tako da na primer Kraljica Šarlot (Queen Charlotte: A Bridgerton Story), Bridžerton stori je bio, bila jedna vrsta stilizacije istorijskog kostima, a, a na primer Mary and George koja je bila serija, u stvari mini serija bazirana na istorijskim ličnostima i na malo više, malo ozbiljnijoj dramatizaciji samog iventa koji se desio, je bila mnogo ozbiljnija što se tiče dočaravanju nečega što je bilo istorijski tačno. Onda na primer posle toga projekat koji sam radila se bavio terorističkim napadima koji su se desili 2005. godine u Londonu sam… Londonu i situaciji koja se desila nakon toga. I na primer taj konkretno projekat je bio jako zanimljiv jer su, jer je bila u pitanju 2005. i sad na primer dosta producenata smatra da je to savremeni kostim. Sad kao pa pogledajte fotografije. To je bilo pre 20 godina. Ljudi ne izgledaju tako. I sad na primer konkretno bitka sa njima je bila vezana za budžet. Jer oni su bili u fazonu: “Ma lako ćete to naći, kupiti, ono uniforme možete svejedno iznajmiti, ali ovo ostalo se može da se kupi u prodavnicama.” I mi smo u fazonu: “Pa čekajte, mislim ne možete da nam date tako malu količinu novca jer opet je u pitanju istorijski period pre 20 godina.” Tako da eto i, i ta vrsta ono diplo… diplomatska strana posla je jako zanimljiva. I opet zavisi od ljudi. Ali da konkretno taj, taj projekat je bio drugačiji jer smo dosta bili bazirani na, na samom, na samoj istoriji, na to, na istinitosti svega što se desilo. Komunikacija sa ljudima koji su bili deo svega, komunikacija sa ljudima koji su bili u policiji i koji su radili tada za forenzičare, za hitne službe. I dosta onako malo više, mislim u potpunosti drugačije iskustvo nego kada pravite fantaziju. Tako da eto, u svakom slučaju uvek je nešto, nešto zanimljivo i nešto novo što se nauči.

Ivan Minić: Kad zamišljaš u životu da nešto želiš da radiš, ti ga zamišljaš na jedan način. Kad zapravo to radiš, to obično bude dosta drugačije. Ne mora da znači da bude lošije, nekad bude i lepše. Sigurno postoji i jedno i drugo, je l’. Ovaj, ali od tih projekata koje si pomenula, šta je bilo ono što, na šta si s jedne strane najponosnija, a šta ti je bilo najlepše da radiš?

Jovana Gospavić: Hmm. Najlepše? Pa ne znam, moram da ka… Kad sam, kad sam, dok sam studirala i dok sam bila mlađa, smatrala sam da ta konkretno kreativna zamisao jako, eto, da je to najvažnija, najvažniji deo posla i da me najviše ispunjava. Ali nisam shvatila u stvari da čak i taj, ta satisfakcija koja dolazi, proizilazi iz rešavanja konkretnih problema koji se dešavaju iz dana u dan, da je i taj deo posla da će biti jako, jako zanimljiv za mene. I, i dolaziti kao velika nagrada. Mislim dobro, to je opet pitanje same hemije u mozgu i verovatno kratkotrajne satisfakcije koja dolazi nakon velike, velikog stresa. Što verovatno nije u potpunosti zdrava, zdrava stvar ali eto na primer tome se nisam nadala. Šta mi je bilo dosta, moram da kažem, nemam jedan konkretan projekat, ali na primer konkretno mogućnost da se uđe u samu srž tog istraživanja sad kao što sam napomenula konkretno te terorističke napade, ljude koji se bave konkretno heraldikom i bedževima u policiji, pa sad rangovima u policiji, terorističkim napadima, mislim jedinicama za terorističke napade, ljudima koji proizvode odela za detoniranje bombi. Evo na primer kad bih imala priliku da razgovaram sa njima, a još plus da me to zanima. I zašto me to zanima? Mislim, a pored toga onda su kostimi iz doba jakobijanske ere, 17. vek. I opet je i, i to zanimljivo ali nekako vremenom su ove, ove neke realnije stvari sada počele da mi budu malo primamljivije i malo zanimljivije. Jer mašnice i lep nakit naravno su super i svila i, i ti luksuzni materijali, ali konkretno i tako neke malo zanimljivije priče koje nikada ne bih smatrala da će biti deo mog posla su se eto pojavile. I na primer deo našeg tima jako često su ljudi koji se bave patinažom i, i farbanjem, prosto costume breakdown team. I oni su isto jako zanimljivi ljudi koji eto su likovni umetnici, likovni tekstilni umetnici koji jako dobro barataju hemijom i koji takođe moraju da se vode dosta istraživanjem sad na osnovu kako će neke materijale izgledati nakon što je pala bomba, nakon što je neka osoba isečena, nakon što je garderoba odnosno ne znam kabanica ostala na, na vodi, na, na brodiću mesec dana. Kao kako će sve to da izgleda. I to, to je isto jako zanimljiv, nenadani aspekat posla. Mislim, nadam se da sam ti odgovorila na pitanje pošto malo sam ga zamrsila sada. Sad nije konkretno da, da sam ponosna na to ali mi je eto došlo kao jedan zanimljiv aspekt posla.

Ivan Minić: Uvek ima nešto novo da se nauči.

Jovana Gospavić: Da.

Ivan Minić: Ako te zanima uvek ima nešto novo da se nauči.

UTICAJ GLOBALNIH DEŠAVANJA 

Ivan Minić: U ovih desetak godina se svašta izdešavalo. Kako je to konkretno uticalo i na, i na tebe i na posao? I kovid i Bregzit i sve to što se desilo prethodnih 10 godina?

Jovana Gospavić: Pa ovako, što se tiče konkretno Bregzita, sad mislim naravno ekonomski je promenilo Englesku i UK. S jedne strane je to pripomoglo industriji zbog odnosa sa Amerikom. Mislim sad pričamo o politici kojoj nisam stručnjak, ali konkretno je možda čak i pomoglo odnosa Amerike, Holivuda i Engleske pošto engleska je tretirana kao service company Holivudu u svakom slučaju koja je prva baza pred bilo koju sledeću bazu u Evropi. Ali to im je prva evropska baza gde, gde odlaze. Drugo što se tiče samog Bregzita i mene, s obzirom da sam bila subjekat viznog sistema, to na mene mnogo uticalo nije, ali jeste dosta na moje kolege koji su došli iz evropskih, mislim zemalja Evropske unije. Kovid… je uticao na, na mnogo načina. Naravno kad, kad je sve bilo zatvoreno snimanja nije ni bilo, ali kada se sve otvorilo nakon godinu i po dana bio je ogroman bum i ekspanzija same filmske i TV industrije kao što i sam znaš sa svim strimerima i sa potrebom za, za kontentom sa svih strana. Veliki novac je pumpan u industriju i taj mehur je pukao već pre dve godine. Tako da nije preterano dugo trajao. Moram reći da nije zavidna situacija za ljude koji počinju sada da se bave ovim poslom ili koji planiraju jer posle generalno ima mnogo manje. Dosta ljudi je ušlo u industriju odmah nakon kovida i ti isti ljudi sada, jako velika većina i dalje nema posao nakon dve godine.

Ivan Minić: Koliko se promenilo to kako danas funkcioniše sama industrija? U smislu baš to, da se mnogo stvari pravi sa drugačijim ciljem, sa drugačijom distribucijom, sa drugačijim očekivanjima. Da više kada se pravi film sa velikim glumcima, režiserima da uopšte ne mora da znači da će on imati svoj bioskopski život, da će imati sve to što je nekada značilo taj veliki projekat. Nego će možda samo ići na streaming platformi, možda će biti mnogo jednostavniji, mnogo banalniji, mnogo svedeniji. Znači prosto čini mi se primarno Netfliksa a i svi ostali, da su uticali nekako na to da se stvari prebace u neki režim hiperprodukcije sa mnogo manje vođenja računa o detaljima i o tome da to sve bude onako da na kraju dana svi budu ponosni.

Jovana Gospavić: Pa kao što si sam rekao, hiperprodukcija. Većina hiperprodukcije je praćena manjem radnom snagom i manjem vremenskom periodu u kom nastaju te kreativne dela. Tako da šta se dešava jeste da većinom, jako često i na velikim projektima sada nema dovoljno vremena. Ili ni… ili nije dovoljno ljudi zaposleno da rade na projektu. Znači dosta se producenti i studiji trude da uštede novac. I to sigurno utiče na kvalitet. I prave se kompromisi kreativnog tipa koji prosto nisu ni kreativni kompromisi nego samo pitanje da li će glumci na primer što se tiče konkretnog kostima imati nešto da obuku sutra ili ne. I sad kompromis je taj, ako si zaposlen i tvoja uloga jeste da ti glumci ne budu, ne budu nagi ako nema potrebe za tim, da staviš nešto na njih.

Ivan Minić: I da to ima smisla.

Jovana Gospavić: I da to ima smisla. Tako da dosta stvari su dovedene u kompromis koji nije zavidan.

CGI I AI U FILMSKOJ INDUSTRIJI

Ivan Minić: A CGI i cela priča sa AI-jem?

Jovana Gospavić: To i dalje nije zakonom regulisano. Tako da samo je pitanje vremena konkretno šta, šta će da se desi. Priče su bile još pre dve godine kada je bio writers strike i nakon toga cela priča sa glumcima i sa producentima Holivuda da, da su oni želeli da jedan od uslova bude upravo skeniranje ljudi i odnosno skeniranje glumaca ili ovih essays, odnosno kako se kažu, statisti, da.

Ivan Minić: Okej, da.

Jovana Gospavić: I statista koji bi dali svoj lik studiju, prodali ga i koji bi ostao ne do njihovog kraja života u, u, u samom vlasništvu studija, nego odnosno i čak i sutra kada oni ne bi postojali ako studiji i dalje postoji, oni bi imali pravo.

Ivan Minić: Pa i ako postoji potražnja.

Jovana Gospavić: A i to takođe. I onda upravo jedna od priča je bila to da ti ljudi na primer konkretno sad u filmu ili u seriji, vi imate statiste, imate gardero… garderobera koji se bavi tim statistima, asistenta koji se bavi tim statistima, koordinatora statista ili ceo, cele timove različitih delova industrije koji se bave sa tim statistima. I sad ako biste vi isekli njihove radne dane od 90 na 1, svi ti ljudi bi ostali bez posla. Tako da sigurno je neminovno da posao će postojati ali sigurno neće postojati u ovoj količini i neće postojati potražnja za toliko ljudi. Čak i sa kreativnim pozicijama u budućnosti. Tako deluje. Jer konkretno znam da, da pregovori još nisu završeni, da su zatvoreni za sada, ali novi pregovori će krenuti ove godine isto, tako da nisam iskreno sigurna u kom smeru. Jer ne mogu da pričam o nečemu o čemu ne… nemam konkretne podatke. Ali istina je da dosta poznatih starijih režisera već priča o tome koliko je pomoglo njima u procesu stvaranja isto i njihovim počecima time što su skresali velike scene statista i ne znam da li, ne znam da li si gledao Gladijator novi, ovaj koji je izašao pre dve godine. Pa oni su na primer koristili dosta AI statiste. I cela priča je bila vezana za film da koliko su oni novca uštedeli i koliko to fenomenalno izgleda i koliko je bilo lakše obući toliko manje ljudi. Ali u suštini to je konkretno bila samo priča da se ta, eto da se taj lobi progura malo više i koga, svakog koga gleda film može da vidi da to tehnički izgleda ti sve kako treba. U budućnosti kako će, sama kao što smo mi juče pričali u stvari kako ta tehnologija je sve, sve bolja i sve ubedljivija. Ali iskreno ka… kako pristupiti etički svemu tome nisam sigurna.

Ivan Minić: Ne mislim meni se čini, okej to mi je struka i vrlo mi je blisko i sve ostalo, ima to svoje dobre strane i omogućavati da svašta nešto interesantno napraviš sa minimalnim budžetom, možda i da se pokažeš i na početku ako si da imaš veću mogućnost da se izraziš i sve. Međutim naravno to je sve derivativno i to se uči na nečemu što mu ti daš i onda može možda u nekom smislu da replikuje to sa nekim izmenama koje su na nivou nečega što lako možeš da opišeš, da li je u pitanju boja, da li je u pitanju, nebitno, nešto što je što je minimalno. Ali nema stvarno originalnih stvari i stvarno originalne stvari će i dalje morati da dolaze od, od nekih ljudi. Možda od mnogo manjeg broja ljudi.

Jovana Gospavić: Da, manji timovi definitivno.

Ivan Minić: Sigurno. Ali čini mi se da ono ljudi koji su najbolji u nečemu ili jako dobri u nečemu da ne moraju još neko vreme da, da se brinu previše za to. To što si rekla za, za nekog ko sada planira da uđe u mnogo kreativnih industrija je slična situacija. Neko za dizajn treba da postavi direkciju i sve ostalo će se raditi. Sve ono što su nekad radili juniori, mnogo lakše sada može da se radi, okej, možda i dalje neki junior uz pomoć ovoga, ali ne pet juniora, nego možda jedan. Da, teška priča. 

Jovana Gospavić: Pa ne znam čak koliko je teška, nego je više problem. U stvari nije problem. Ne bih rekla da je problem, ali je pitanje regulisanja svega toga. U smislu, da li treba da postoji neka vrsta zakona gde je to primenjivo, u kojoj meri je to primenjivo, da li je to dozvoljeno svima, što se tiče, mislim, konkretno u kreativnoj filmskoj i TV industriji, da li treba da postoji neka vrsta regulative toga svega. U smislu, ko sme, kada, kako. Čisto, ako žele da štite poslove ljudi. Ako ne žele da štite poslove ljudi, onda, mislim, onda ništa nije važno. 

Ivan Minić: Pa, naravno, nešto će definitivno morati da se desi, jer svi modeli uče na nekim podacima koji obično nisu zaista dostupni. Odnosno, niko nije dao saglasnost da se na njegovim podacima uči. Ja sam u prošlom periodu dosta radio na nekim vrlo autorskim stvarima do kojih je ljudima jako stalo i u ugovorima svim eksplicitno stoji da je zabranjeno učiti modele i koristiti modele za prevođenje, za bilo šta slično, za taj sadržaj za koji kupuješ pravo. Znači, postoji svest o tome na raznim mestima, s tim što realno svi znamo da se bilo koji od ovih velikih modela uči na svemu što je bilo dostupno, nije negde pitao da li je to okej ili nije.

ZAKLJUČAK RAZGOVORA

Ivan Minić: Jedna od stvari koja je odjeknula u medijima jeste bila i velika nagrada koju si osvojila, odnosno projekat na kojem si radila, tim sa kojim si radila, kaži mi nešto više o tome.

Jovana Gospavić:  Pa u stvari bile su dve nominacije, ali nismo dobili. 

Ivan Minić: Nisam ja to dobro shvatio. 

Jovana Gospavić: Ne, sve je u redu. Pa mali kreativni tim, u stvari dizajner, ja kao asistent dizajnera i supervizor su za oba projekta bili nominovani za ovu Kraljicu Šarlot, koju sam pomenula, za Bridžerton, i godinu dana nakon toga smo opet bili nominovani za Emi sa drugim ljudima, za Meri i Džordž. Tako da, u oba slučaja, kao što sam pričala, već istorijski kostimi, ali u potpunosti stilizovani i prikazani na drugačiji način i sa drugačijim objektivom. 

Ivan Minić: Kakav je osećaj biti deo toga u nekom makar obimu? A drugo, da li to ima neku direktnu posledicu na karijeru? 

Jovana Gospavić: Sigurno ima, ali ja smatram da dosta ljudi smatra da to ima mnogo veći odjek nego što ima na kraju. Definitivno daje neku vrstu… Stava mi je mozga. Dobiješ neku vrstu potvrde svakako. I posebno ovim ljudima, konkretno sigurnost za producente ili za studije da ćeš moći da izguraš sledeći projekat. Znači, konkretno njima je manji rizik, to mi se čini. Sad, ako posla nema, onda to mnogo i ne znači, ali definitivno je velika personalna satisfakcija u smislu i za samog sebe i za tim da je nešto tako priznato i da se nešto nekome dopalo i da se taj uloženi trud isplatio.

Ivan Minić: Jesu to bile situacije u kojima si mogla da se upoznaš sa nekim drugim kolegama koje su u istom periodu radile druge projekte koji su takođe bili nominovani, da prosto u tom smislu i ti dobiješ neku satisfakciju da upoznaš gomilu nekih drugih ljudi jer, zato što radiš na projektu, ne možeš fizički biti na više mesta u isto vreme, pa da se iz toga možda izrodi nešto što je interesantno? 

Jovana Gospavić: Pa definitivno da, upoznaš dosta ljudi, međutim to je samo jedno veče, tako da tu se stvore neki novi kontakti, možda se nešto sa tim uradi u budućnosti, možda se ništa sa tim ne uradi mnogo. Stvar je u tome što konkretno više upoznamo ljudi koji se bave našim poslom nego neke producente ili režisere sa kojima bi možda bilo zanimljivo stvoriti kontakt i raditi u budućnosti. Tako da, na primer, mislim da je dosta pitanja sreće. Ali u svakom slučaju je super videti poznate ljude ili upoznati neke od idola, da kažemo tako, neke velike dizajnere o kojima si sanjao da radiš kad si bio mali. I tako, na primer, prošle godine, zapravo ove, to je pre dve godine, sam tako i upoznala Kolin Atvud, koja je kostimografkinja, koja je radila i radi dalje sa Timom Bartonom već decenijama. I tada je bila nominovana i dobila Emi za Wednesday, odnosno za Sredu. I tada smo se upoznale. I mislim, samo mi je ta žena profesionalac kao i svaka, ali samo mi je kroz glavu odzvanjalo ja u srednjoj školi kad sam zamišljala, Bože, kad sam gledala Sleepy Hollow i kad sam zamišljala rad sa nekim takvim ili upoznavanje neke takve osobe. 

Ivan Minić: Za kraj, hoću da te pitam jednu stvar koja mislim da je mnogo važna, posebno za posao koji si izabrala. A to je, užasno je stresno. Mislim, nekad je, obično je lepo, verovatno bi odustala da nije obično lepo nakon što je stresno. Ali, prolazi neko vreme, stičeš iskustvo, imaš sad već ozbiljan portfolio, svašta nešto si radila. Neću da kažem dolazimo u godine, starimo, ali eto, ja otkako sam napunio 40, stalno ponavljam kako sam star. Kako sebe čuvaš? Odnosno, kako da sebe sačuvaš da te to ne spali potpuno ili ne pojede?

Jovana Gospavić: I dalje učim. Moram da kažem da sam smatrala da sam neke stvari naučila. Poslednji projekat me naučio da nisam naučila. Iskreno, mislim da je jako bitno odvojiti svoj personalni život od tog profesionalnog. Jako je teško, posebno jer se bavimo nečim što je u potpunosti udar na nas. Nije samo pitanje kako ti radiš svoj posao, ti si u tome emotivno, ti si u tome fizički. Komunikacija sa ljudima je sa tobom, nije sa nekom maskom Jovane, koju je teško odeliti od nekog normalnog života. I dosta ljudi je u potpunosti konzumirano istim. Mislim, ja shvatam da je deo mog identiteta to što radim, ali i dalje učim da od istog moram nekada da se odvojim. I dalje učim da, kada dođem kući, nastavi se nekad cela priča u glavi i rešavanje, i jako često, kada je neka stresna ili loša situacija, desi se da budemo na telefonu i treba da rešimo to ako je zaista veliki problem, ali to ne treba da bude svaki dan. I postoje ljudi koji uče svoje asistente i svoje pripravnike i ljude koji rade sa njima da im budu dostupni non-stop. I iskreno, to nije u redu. Mislim, ne treba nikome tražiti da ceo život daju poslu. Mislim, naravno, to nije samo pitanje ove moje industrije, nego to se dešava u mnogo, mnogo industrija, naročito u poslovima koji nisu od devet do pet, nego ti moraš da staneš u nekom trenutku i ti si plaćen za određeno vreme, naravno. Jeste tvoja odgovornost, tvoje ime je iza svega toga, ali opet mora da postoji neka granica. Tako da, iskreno, i dalje učim i dalje se trudim da za vreme rada nađem vreme za sebe, za svoje prijatelje, da nemam notifikacije na telefonu. Mislim, možda ću jednog dana uzeti neki drugi telefon, da imam jedan za posao, drugi za život. Još uvek to nisam uradila, ali mislim da ću to uraditi jako brzo. Mislim da je jako bitno da taj neki identitet, očuvanje identiteta ostane i pored posla. Tako da se ljudi bave i nečim drugim osim tim dok rade. Što znam da je nekada teško, ali opet i da… Na primer, ponekad i kad sam umorna, potrudim se da izađem napolje, odem u pozorište, odem u bioskop ili uradim nešto u potpunosti drugo, jer znam da će se inače najlakše zatvoriti u kući i samo razmišljati o poslu. Tako da mislim da je jako bitno nekako ograditi to u sebi i oko sebe. Takođe, mislim, fizička aktivnost je jako bitna. Znam da to dosta pomaže, najbrže pravi presek između posla i odlaska od posla. Tako da, da, i san, mnogo je bitan. 

Ivan Minić: Ono što si mi rekla je da se za par dana vraćaš i da je pred tobom još jedan zanimljiv projekat. Nećemo da delimo ništa o tome, NDA-ovi i sve ostalo, kad bude vreme videćemo, ali sada kad podvučeš crtu, iako je vreme za podvlačenje crte daleko još, ali hajde da kažemo u ovom trenutku, jesi li zadovoljna odlukama koje si donela i mestom na kojem se nalaziš? 

Jovana Gospavić: Da, definitivno. Zadovoljna sam, naravno nije uvek sve idealno, niti su moje odluke bile idealne, ali bez tih odluka ne bih konkretno došla do toga gde sam sada, ne bih došla do saznanja do kojih sam došla, ne bih naučila neke stvari koje sam naučila. Jer isto, jedan od problema ove industrije mi se čini da se znanje ne deli lako, da se prava informacija ne deli lako i da mnogo toga mora da se prođe sam, što se trudim, iskreno, kada sam u komunikaciji sa mlađim naraštajem i sa ljudima koji žele da uđu u industriju, uvek se trudim da im dam što više informacija i da znaju u šta ulaze pre nego što se nađu u svemu tome. Čini mi se da se nedovoljno priča o stvarima, da se nedovoljno priča o komunikaciji i načinu ponašanja u samoj industriji. Da se mnogo igra na tu kartu “treba da budeš zadovoljan što si došao do toga” i ne ostaje ti mnogo iza sebe. Tako da, eto. 

Ivan Minić: Da, industrija je definitivno puna sujete. 

Jovana Gospavić: Dobro, da, definitivno. I mnogo je teško i sa svojom se boriti, a kamoli sa gomilom tuđih koje divljaju u takvim nekim okolnostima. 

Ivan Minić: Pomenula si da bi volela u perspektivi nešto da radiš ovde. Šta bi volela da radiš ovde? 

Jovana Gospavić: Mislim, nisam rekla volela, nego bi bilo lepo, eto, kad se stvore uslovi. 

Ivan Minić: Šta znači kad se stvore uslovi?

Jovana Gospavić:  Pa ako se desi neki projekat koji bi bilo zanimljivo snimati ovde, na primer, bilo bi lepo doprineti kulturnom sadržaju zemlje u kojoj sam rođena, ali to se i dalje nije desilo.

Ivan Minić: Ali ti si otvorena za mogućnost. 

Jovana Gospavić: Naravno, da. 

Ivan Minić: Dobro. Hvala ti puno. 

Jovana Gospavić: Takođe, hvala. 

Ivan Minić: Mnogo je lepo kad imaš priliku da sa nekim s kim voliš da popričaš privatno, ispričaš se i ovde, a posebno kada pričamo o nečemu što su naši ljudi u svetu koji prave velike stvari, ali u suštini neki ljudi koji su na presečnim tačkama nekih velikih globalnih industrija, koji vide kako to zapravo izgleda iznutra. I da, naravno, sve što smo ispričali i ovde, ima svoje sjajne stvari, ima svoje ne tako sjajne stvari, mi obično sa strane i spolja vidimo samo ono lepo. Nije uvek sve lepo i nije tako jednostavno, i naravno nije tako jednostavno ni snaći se, ni probiti se, ni na neki način se nametnuti. I ono što uvek kažu, opet najčešće sportisti, sve je to u redu i ti si možda najbolji ovde, ali kad dođeš tamo, tamo su svi najbolji. I mnogo je teško pozicionirati se, naći svoje mesto, naći poziciju koja ti daje to što želiš da radiš i da imaš dovoljno posla i da ne praviš previše kompromisa. I mislim da je tvoja priča neki model koji svi treba da gledaju i o kome treba da razmišljaju, jer mi smo sad ovde ispričali mnogo godina života i detalje iz svih njih i ništa od toga, naravno, nije došlo ni brzo ni jednostavno, i ti ljudi koji su ti na tom putu pomogli, pomogli su ti zbog toga kakva si ti i kakav je tvoj stav, kakav je tvoj odnos prema poslu i prema svemu, i da prosto niko nije do velikih stvari došao brzo i lako. Hvala vama što ste nas slušali. Kao i do sada sve svoje komentare, pitanja, sugestije ostavite na za to predviđenim mestima na društvenim mrežama i servisima za podkaste. A mi se vidimo i slušamo ponovo naredne nedelje.