Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je ponovo Slavimir Stojanović. Prošlo je nekoliko godina, svašta zanimljivo se izdešavalo u međuvremenu i želeo sam da popričamo o svemu tome. Posebno što on ulazi u jednu, pa ne baš potpuno novu fazu u karijeri, ali u prethodnom periodu je uradio neke jako interesantne stvari koje mislim da mogu da budu zanimljive i korisne svima koji se zanimaju za dizajn vizuelne komunikacije, bilo kao njihovom profesionalnom opredeljenju ili prosto hobistički, ili kao neko ko vodi neki biznis ili želi da stvori neki brend i želi da ima odgovarajuće razumevanje ovih stvari da bi na pravi način, ako ništa drugo, ono napravio dobar brif za dizajnera koji će raditi na tome. Sa Slavimirom je uvek zadovoljstvo razgovarati, a eto ponekad iskoristimo da to uradimo i pred kamerama da bi i vi u tome mogli da uživate.

Podršku realizacije ovog podkasta pruža i kompanija Orion Telekom, a ukoliko vodite biznis koji zavisi od internet konekcije, trebalo bi da znate za njihove Biznis Internet pakete. Ovi paketi donose optičku konekciju na 10-gigabitnoj mreži, stabilnu vezu bez prekida i komplet digitalnih servisa: hosting, .RS domen, SSL sertifikat i statičku IP adresu. Tokom promotivnog perioda, prva tri meseca korišćenja dostupna su po ceni od samo 1 dinar.
Uz dodatke kao što su Microsoft 365, Trend Micro zaštita, e-faktura i e-fiskal, dobijate rešenje koje pokriva sve što je potrebno jednom modernom biznisu.
Detaljnije informacije možete pronaći na oriontelekom.rs ili pišite na biz.prodaja@oriontelekom.rs

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Prošli put kada smo sedeli u Pojačalu, sve je delovalo mnogo nekako poletnije nego danas u trenutku kada se viđamo. I ti si bio u dosta nekih uloga u kojima više nisi. Sada si i u nekim novim ulogama, radiš na nekim novim interesantnim stvarima. Ko gleda, a ne sluša podkast, može da vidi na stolu i dve knjige na kojima si u međuvremenu radio, koje su, osim što fantastično izgledaju, ali to smo nekako i očekivali, mislim, bilo bi glupo da ne izgledaju dobro, ovaj, i sadržajno izuzetno interesantne. Pričaćeš o tome. Ali u suštini ja sam prošli put epizodu završio sa jednim čovekom koji vodi studio, predaje na svom fakultetu i na primenjenoj i u nekom je životnom naletu, u nekoj fantastičnoj energiji, radi neke sjajne stvari i sa studentima i ovako. A kakva je situacija sada?

Slavimir Stojanović: Pa stvari se menjaju, mislim živimo u svetu u kome moramo da se prilagođavamo. On je stvarno postao ovaj na trenutke nesavladiv, da ne kažem nepodnošljiv, ali jako je teško savladati otežavajuće okolnosti za rad pre svega, ako ćemo o tome pričamo. A privatno da ne pričamo, pošto su uvek isti izazovi već od moje srednje škole praktično. Od 80-ih, 87-me, 8-me, prvi put kad sam čuo ovo, ko je, da li je neko Srbin ili nije, tad sam shvatio da smo ovaj baš nešto idemo u nekom čudnom pravcu kao društvo. I mislim na stranu što sad neko se više ili manje oseća tako, ali to je jednostavno ta misaonost traje već evo 40 skoro godina i dovela nas je tu gde smo. Nismo kosmopolite, nekako smo se učaurili u svoje lično jezgro jer je to jedini način da se sačuvaš, pa onda praviš neke mikrokosmose koji se nažalost su se razmrežili. Nije više to mikrokosmos da bi se umrežavali sa sličnima, nego su svi sad postali svoje ono čaure. I to ne može da donese ništa dobro. Nažalost je to trend globalni, ali nije ni blizu koliko je to kod nas problematično. Svako ko putuje može da vidi da neke stvari iako se moralno i konceptualno životi društava čitavih urušavaju ovaj napolju, ali isto tako su i neki delovi tih društava i dalje funkcionalni. Tako da su taj stalni obaziranje kao ma i tamo je bezveze, šta sad, gde ćeš sad tamo, gde god to bilo. Imam drugove koji žive u Kini, koji su tamo profesori engleskog i u životu im nikad bolje nije bilo recimo, zato što je tamo misaonost društvena ovaj pogled u budućnost. Tako da ovaj naš posao dizajnerski je vezan jako za viziju budućnosti i kod nas se ta vizija bukvalno u jednu tačku pretvorila. Da se samo pregura ovaj mračan period. I zbog toga onda nemamo ni širinu, ni krila, nego smo se svi suzili da bi prošli kroz tu tačkicu. I zato je tako jedan ćutološki period nastupio i sve ove druge snage koje imamo kreativne. Sad nezgodno je da ja pričam u ime kolega ili društva ili tako dalje, niti sam tome posvećen, nego sam posvećen svom radu. Ja sam morao kroz ove okolnosti da isto se snađem, da nađem neki modus kako ću da se osećam na trenutke bar dobro i da imam osećaj neke bolje budućnosti. U smislu ovaj motivacije pre svega.

Ivan Minić: Znaš šta, ja mislim da prosto ono pitanje identiteta jeste važno pitanje za svakoga jer kao da bi mogao da budeš okej prvo moraš negde da se uzemljiš, da si odnegde i sve to. Ali onog trenutka kada pitanje identiteta postane problem, da li si nešto ili nisi nešto, i zašto si nešto, a ne nešto drugo, to je trenutak u kome ti vidiš da neko društvo nije dozrelo okolnostima u kojima se nalazi. A mislim da mi taj test onako istorijski gledano junački padamo ovaj decenijama unazad i uvek smo nekako na pogrešnoj strani te krive. Jer okej, svaki rast podrazumeva da nakon toga dolazi neki antiklimaks i nekakav pad i sve ostalo. Mi nekako baš uvek krenemo da se spuštamo samo, k’o na skijanju. Mislim, niko ne skija uzbrdo, ali…

Slavimir Stojanović: Vidi, moje iskustvo sa tim životom u Sloveniji, o kojem smo prošli put pričali, ja sam ipak proveo 10 godina tamo. I ja sam bio na tom jednom ozbiljnom uzletu društvenom njihovom osamostaljenja, ali pre svega ulaženja u širu zajednicu naroda, u Evropsku uniju i deo osećanja da si deo neke šire kulture. Pre svega je to kulturna stvar, kulturnog identiteta. E kod nas se to jednostavno odnos prema kreativnim ljudima, prema umetnicima, prema ljudima koji kreiraju u stvari ono što braniš u ratu. Znaš, to se brani u ratu. Ne braniš mamu, tatu, brata, sestru, ćerku, sina i tako dalje, ali oni da bi imali neki smisao nekog zajedničkog udruživanja u neku širu zajednicu, dakle oni moraju da imaju neku kulturnu vertikalu oko koje se ovaj organizuju i koja se onda brani, očuvava se, onda se pravi od nje neka tradicija i tako dalje. E kod nas se to sve nekako razvodnilo i dobilo je konotaciju nekog kusura političkog, a ne stvarne orijentacije društva s nekim konsenzusom gde smo krenuli da… Koja estetika, znaš? Mi se dizajneri polomismo, pogotovo mi koji smo malo modernističkije ovako orijentisani, mi se ubismo da pokrenemo neke stvari napred, al’ ti ne možeš kad je društvo hoće da bude vraćeno… Mislim bar tako pokazuju svojim ponašanjem, ovaj naši su narodnici da vole nešto što je maksimalističko, a ne nešto što je minimalističko.

Ivan Minić: Nekako font Miroslavljeva nikako da ode u zasluženu penziju i da ga nasledi neki zaista koji se oslanja na tu tradiciju, koji je stilski tehnički urađen na nivou na kome treba da bude pa da to ima smisla. Ono svaki put kad vidim, kad vidim onaj kerning koji ne liči ni na šta i slova koja su, svako je udaljeno od onog drugog onoliko koliko je neko otprilike procenio da treba, ali se i dalje caruje.

Slavimir Stojanović: Jeste, ali taj font nam je ogadio ovaj ćirilicu koja je prelepa u principu. I taj Miroslavljevo jevanđelje iz 1176. godine, neki čovek sa neverovatnim osećajem ili ljudi, kaluđeri, ko god, koliko god da je monaha tamo bilo, oni su to uradili veoma vešto. I to je prelepo kad se vidi uživo. E sad, ima nova ova ekipa već, nije nova, već godinama rade ova oko Tipometra i RNIDS sajta gde može da se pokupi gomila ćirilica koje su jako kvalitetne i ja gledam njih da recimo koristim u svojim projektima koje radim. I moram da priznam da sam ih bogami skoro sve do sad nekada i po nekoliko puta iskoristio. Znači mi imamo talentovane ljude, to je nesumnjivo. Ono što je meni nezgodacija je što mi nemamo neki ukupni presek scene, nemamo takmičenja za dizajn koja su, da kažem, koja dobiju zamah ili medijsko pokrivanje i tako jer to je sad sve smešno i govoriti. Znači svi smo se preselili u virtuelni neki svet, svi smo na društvenim mrežama i tamo kreiramo svoje male državice. To je bukvalno smo to uradili. I jer objektivno ljudski duh traži da se ispolji. Ne mogu, ja sam morao da uradim u ovim svim okolnostima, ja sam sad za šest meseci izbacio dve knjige, koje su uopšte nisu naivne po svojoj kompleksnosti i težini da se proizvedu. Ja sam u to utkao pogotovo u drugu ovu Logo Logic, to je 40 godina, sve što znam sam stavio u tu knjigu. E sad da li to ima smisao u ovim okolnostima, da li to ima publiku uopšte? Zato sam i morao da je radim na engleskom, na primer. A idealno bi bilo da ima i srpska verzija i tako dalje. Ali ovo ja plaćam, ja sam, nemam izdavača. Ja sam izdavač. Znači ja sve što zaradim moram da investiram praktično u auto, kako se to zove, relevantnost. Da sam sebi konstantno budem i ovaj što šutira penal i golman. Šutnem i idem, trčim brzo da odbranim. Razumeš? To je tako mi živimo. I svaka nam čast. Stvarno moramo da se potapšemo po ramenu što preguravamo ovakve ovaj stvarno nedaće. A drugo zamisli, znaš, ima mnogo gorih stvari naravno. Sva sreća je da nemamo ovaj ratno stanje, ali ovo je nešto što jedna, jedna pauza duha se dešava. Eto to. Stavili smo duh na pauzu, a duh ne može da bude na pauzi. Tako da će i fizički reakcije su neminovne, a i ove ove pogubnije reakcije besmisla su najgore od svega. Jer to kad uhvati čitavo društvo, to je nema od toga, nema leka baš za to.

STANJE DRUŠTVA

Ivan Minić: Često ovaj analiziramo stvari, pričamo, diskutujemo o tome šta kako dalje, kako sa ovim, kako sa onim, bez nekih posledica ili sa što manje posledica. I činjenično stanje je da, okej, ti si stariji od mene dosta, ali u ovom da kažem tvom opusu koji si ovde predstavio, ovih 40 godina, to je mojih 40 godina života. I od tih 40 godina života, onih prvih 5 kojih se najmanje sećam su bili normalni, relativno. A nakon toga je nekakav režim preživljavanja koji je na momente prestajao da bude to taman da se uhvati malo dah, ali ni u jednom trenutku zapravo to nije bio nekakav normalan život. I to je ono što je u suštini strašno, što mi jesmo naviknuti da se snađemo svuda i uvek i gde god da nas staviš nešto će da bude, neće se propasti.

Slavimir Stojanović: Jeste.

Ivan Minić: Ali to je u suštini kolektivna trauma. I to ono sa produženim dejstvom. Znači to nije jedna ružna stvar koja se desila, to je milion stvari koje su se desile, koje smo mi počeli da doživljavamo kao potpuno normalne. Više ih niko ne doživljava kao problem. Znaš, ja se sećam, mislim sećam se imao sam 14 godina, bio sam magarac već veliki, tog bombardovanja. Bombardovanje niko nije doživljavao ozbiljno.

Slavimir Stojanović: Da, da, pa to je taj, to je taj žilavost duha.

Ivan Minić: Mislim ko ga doživljavao ozbiljno, taj, on je bio potpuno skrajnut iz društva kao neko ko, ma šta se… kao to šta bombardovanje, opušteno. I naravno tada je, kao i u raznim drugim situacijama velikih društvenih kriza, taj naš duh i sposobnost da u najcrnjim situacijama imamo najbolji humor je bila velika i jeste ona nas održala. Ali kao, brate je l’ mora baš toliko? Jer mora baš tako? Je l’ ne može malo lakše?

Slavimir Stojanović: Očigledno da nismo u stanju, bar ne pokazujemo tu sposobnost u zadnjih više decenija, da organizujemo strukturu na kojoj može da se napravi zdravo i onako što kažu društvo koje cveta. Ono što meni upada u oči, pošto sam pet godina u međuvremenu bio profesor na fakultetu, upada mi u oči da su i dalje studenti i dalje su talentovani. U svakoj generaciji ima jedno do dvoje studenata koji su baš ono ubice, mislim razbijaju kako rade. Meni se to desilo na faksu, ne znam da l’ smo to prošli put pričali, ja sam zaplakao kad sam video nešto stvarno talentovano. Baš suze, bukvalno nisam mogao da se sprečim. Nešto što nikad ne bih ni očekivao da mi se desi na na faksu, mi se desilo pred celim klasom. Tu je bilo nešto dvadesetak studenata koji nisu mogli da veruju da sam potpuno izgubio dah. Nisam mogao da pričam koliko je dobro to što je, što sam video. Znači to ako ti se desi u nekoj sredini i to mi, kako bih rekao, mnogo puta mi se to oduševljenje ovaj ponavljalo, a da posle ti shvataš da ta deca bukvalno nemaju industriju u koju će da se udenu nego ili će da zapale napolje ili će da rade neke opskurne drugačije poslove za koje nisu rođeni da bi preživeli. I onda to nije to samo tuga, nego to samo jedna neorganizovanost, odnosno nebriga za ono što je suština društva, a to je da taj duh cveta. A on je sad stavljen na neki bajpas, onaj ono nešto, nemoj da smetaš sad je, sad su ozbiljnije stvari, idi tamo dete lezi popodne spavaj vidiš da je tata umoran. Razumeš, otprilike je taj rad. I ovaj to je, to, to isto treba sad pregrmeti, tražiti načine. Ja sad kao neko ko bi trebalo da imam neki savet u ovim godinama, isto sam u nedoumici šta je najpametnije. Moj lični kako bih reko, rešenje za ovo je da se fokusiram, ja sam sad recimo strašno aktivan na društvenim mrežama, kačim sve što sam u životu uradio i pokušavam tako i sebe i druge da motivišem da… I sad ću početi da snimam ove kratke neke reel-se kao filmiće od minut, kako sam bukvalno svaki projekat koji je ili nagrađen ili za koji mislim da treba da ovaj, da bih objasnio proces, strukturu, kako sam došao od ideje do i kao da praktično jednim delom zaboravim da imam izazov u sredini u kojoj živim. Izazov smisla, relevantnosti svega što radim, sve je nekako, onako kao da nije važno. A u najboljim sam nekako godinama i zrelosti i ljudske i osećanja emocije prema drugima, znaš, sve mi je prošlo je ovo što ego je vozio, odavno mislim, ali sad je baš ovo upalile su mi se ove lampice kako da se pomogne nekome i i onda samim tim i društvu i studentima i ne znam klijentima pristupan sa aspekta pomoći. I to je sad postalo jako teško voditi tako. A kad imam klijenta i pošto imam sreće da imam i klijente u inostranstvu, to je potpuno druga pesma. To nema ni, nema trunke ovog tereta koji koji donosi svaki novi projekat u kod nas ovde.

Ivan Minić: Da, i ja mislim da da ta teskoba sa kojom prilazimo svemu novom, čak i ako nas raduje, raduje nas, a znamo da ima i element teskobe koji nosi sa sobom, da je to onako prilično teško za izdržati dugoročno. Svako od nas to može da izdrži na kratke staze, ali već dugo to sve traje.

Slavimir Stojanović: Vidi, meni se pre tri godine recimo, 23-će sam došao do kraja jednog procesa. To, radio sam na faksu dve, pet godina, istovremeno sam imao 14 zaposlenih u dizajn studiju, imao sam i te svoje radnje, Futro brend je imao nekoliko radnji, isto još 14 ljudi. Znači jedno 20, skoro 30 ljudi sam imao zaposlenih, a na faksu mi se po je porastao broj studenata sa ne znam dve klase od po 12, znači 24, 5 njih, mi se je porastao na 120 studenata jer smo uveli novu akreditaciju gde sam se zajedno sa Milošem Ilićem i celom tom ekipom na faksu nekako smo se dogovorili, udružili se napokon da od osnivanja faksa napokon uvedemo da imaš grafički dizajn od prve godine. Da ne čekaš tek treću jer u prve dve se rade ove likovne opšta mesta što bi rekli gde se gde se pretvaraš u jednog znalca slikarskog, što je isto jako kvalitetno, to malo koji faks i dalje ima. Ima, imamo tu znači jedno stručno teorija forme, jedno poznavanje likovnosti. Što je to je fenomenalno. Ali čekaj bre daj nam neki bar jedan predmet iz dizajna da ne zaboravimo zašto smo upisali faks. E ja pošto sam to ovaj izdejstvovao zajedno s ovim mojim drugarima, ovaj onda je došlo do toga da nemamo dovoljan broj profesora koji bi predavali onda tim prvacima, drugacima i tako dalje. I ja sam završio tako što sam ja normalno podmetnuo da jer praktično sam gurao to nekako sam bio najagresivniji i ja sam morao onda da predajem svima. I to je bilo nespojivo sa mojim kako se kaže ovim biznisom. I posle ne, posle dve godine sam rekao ja ljudi mora neko da dođe, video sam da niko ne dolazi, da jednostavno nema resursa za nove ovaj nove profesore na našoj klasi, iako je taj grafički dizajn da kažemo najcenje, najtraženiji, mislim najveće su gužve kod nas za upis. Međutim nema, nije to, ne ne radi se ni o sluhu ne znam nekoga iz dekanata pogotovo ili ili ne znam ovoga ministarstva, nego nema. Nema brate, nema, nema love za to. Nema dovoljno i gotovo, tako je. I onda sam ja rekao pošto nema za to ja ne mogu, neću preživeti ovako. Ja sam se onda uklonio iz te priče. Ovaj, i isto tako sam i zatvorio automatski svoj studio. Jer je došlo, došlo sam do kraja svojih fizičkih mogućnosti. I zato sam 2023. se sveo na, postao sam ponovo ono frilenser. Mislim imam firmu, ali radim sam sa još jednom mojom super koleginicom, asistentkinjom praktično, Srđanom Savić, ona zna sve šta treba da radi, ona je jedina da kažem koja je preživela taj slom studija. Koji je bio u nekom naponu, ali isto tako to je vrlo važno za kolege koje slušaju ovaj mlađe, da isto tako kad praviš veliki neki ovaj agenciju, studio i tako dalje, a ti si taj koji je zbog koga klijenti dolaze, ne dolaze… Iako sam ja forsirao Futro design, Futro design daj sad kao Meta Klinika ili ovi svi drugi kolege što imaju unibrend i to, pa kao sad ću i ja da biće Futro design, ne moram ja da budem personaliti iza toga, iako se zna ko je, ali ne moram svaki projekat ja da radim. E međutim u mom slučaju su klijenti stvarno s pravom očekivali jer sam ja napravio toliko svoju personu u PR smislu sam izgradio da sam postao sopstvena žrtva. Jer čim urade klinci ovi moji nešto, jer sam ih ja uglavnom dovodio sa faksa i onda to je poluiskusno, talentovano ali poluiskusno i onda ako ja ne umešam prste u svaki projekat, klijent provali to. I mislim provali, to se svuda u svetu tako radi. Rade šegrti i dođe majstor i popravi malo. Međutim ovde je počelo da, počeli su da mi odlaze klijenti jer su rekli mi smo tebe platili. I onda ti ne možeš da radiš 200 projekata mislim godišnje nego možda možeš 50. Al’ to možeš i sam ako si brz i ako umeš. I onda sam shvatio moram da ipak i ne mogu da da očekujem od sebe niti imam menadžerske sposobnosti baš izražene niti sam imao sreće da nekako organizujem tim, znači to, to je bi možda glavni moj izazov je bio što ne nisam umeo tim da organizujem da se oni osećaju sigurno i bezbedno bez mene. Da ja mogu da ni ne radim to recimo. Nego sam uvek morao da nekako popravim. I i time sam im davao možda lošu kako bih rek’o loš signal da nisu dovoljno dobri.

PREDUZETNIČKE MUKE U DIZAJNU

Ivan Minić: Mislim svakako postoji taj taj problem za za svakog od nas ko je ipak lice ispred firme, lice ispred brenda, da bez obzira na to što oni možda ne očekuju da ćeš svaku stvar uraditi ti, ako ništa drugo očekuju da ti budeš na svakom sastanku.

Slavimir Stojanović: Pa da.

Ivan Minić: A ima konačan broj sastanaka u danu koji mogu da se dese. I ja često se šalim pošto jeste ovaj period iza nas je period u kome sam ja sastančio mnogo više nego što volim i nego što mi prija jer je to bio period u kome pokušavaš da zbog ukupnog pada posla i svega dovedeš neki novi posao, neki novi nekog novog klijenta, neki novi projekat. I to uvek podrazumeva nekoliko barem sastanaka i svega toga. I ja uvek kažem, završim sastanke pa da sednem da radim. Zato što to nije rad, za mene to prvo, mislim jeste to rad, ali za mene je to mučenje pre svega.

Slavimir Stojanović: Pa da.

Ivan Minić: Znači ponekad mi prija jedan, dva sastanka dnevno sa nekim dobrim ljudima na nekim zanimljivim idejama je fantastičan. Ali posle petog sastanka ja moram da sednem sam sa sobom da nešto radim da se vratim u normalu da mogu da funkcionišem. A to je prosto nešto što se jako često jako često očekuje ovaj u u u takvim situacijama. Posebno kada je u pitanju kreativa i kad neko želi taj tvoj duh, taj tvoj vic ili taj tvoj stil. Jer kod tebe ima svaka od tih stvari.

Slavimir Stojanović: Da, s tim što je to deo onda ja postanem i prijatelj sa svojim klijentima, znaš. Ja sam tak, ja drukčije ni ne znam da radim ovaj posao. Ja moram da upoznam ljude da bi znao stvarno šta im treba od pomoći koju mogu da ponudim. I onda se to uglavnom pretvori u prijateljstvo neko dugotrajno uglavnom na svu moju sreću. Međutim kada smo počeli da radimo za veće korporacije gde radiš direktno sa middle menadžmentom koji onda on se šali s tobom tu ali gleda da sačuva svoju poziciju prirodno mislim sve mi, sve, meni je to mnogo jasnije nego što oni misle. Ali u principu ovaj tu se onda gubi znaš ja onda mogu da odem sa vlasnicima na ručak i da kažem ovi su rekli ovako, a ovaj mora onda sebe da zaštiti pa će onda ono ovako i kreće neki Kaligula ono neka razumeš neka serija španska koju nema veze sa dizajnom nego sa svim drugim. Što je isto potpuno naravno deo biznisa svima je to jasno. Nego ja onda nemam gde tu prostor manevarski da mi duh dođe do izražaja. Nego onda izgleda dolaze neke druge stvari za koje ja nisam ne mogu trošim vreme na to evo najiskrenije. I zato sam povukao ručnu i rekao ko hoće da to što umem da radim znaš da da a da to može da im pomogne, to ću i da radim. I i kad sam to očistio stvarno sam progledao. Ali je finansijski to daleko manje ovaj uzbudljivo.

Ivan Minić: Naš narod kaže mnogo babica kilavo dete dete.

Slavimir Stojanović: Da.

Ivan Minić: A ono u na ovim drugim jezicima koje si koristio ovde za pisanje knjige se to kaže “design by committee”. I kao kad svi dođu, iznesu svoje svoje zapažanja i naročito oni koji se apsolutno ni na koji način ne razumeju u sve to, ti na kraju nikada ne dobiješ nešto što zaista ima smisla. A kod nas je to mnogo često, posebno u tim varijantama kada postoji mnogo slojeva između stva, pa mnogo procesa odobravanja, pa mnogo onih situacija u kojima ti nešto nekome kažeš pa on to prenese, pa u četvrtoj iteraciji to nema veze sa onim prvim što je rečeno. I izgubi se ono što može da se dobije kada postoji ono prava linija između dve bitne tačke.

SOLO KARIJERA

Slavimir Stojanović: Ali znaš šta je recimo specifično šta se od našeg zadnjeg razgovora u stvari desilo? Ja sam tad bio i knjiga mi je izašla ova Devet, ovaj moj roman autobiografski i to je nekako stavilo temelje i meni pojačalo sigurnost da ja mogu i za klijente možda da napišem po nešto. Jer sam zazirao od toga kad sam radio u advertajzingu pogotovo, to je domen kopirajtera koji znaš ono nećeš da ugrožavaš kolege, sad kažeš čekaj imam ja neku ideju i onda te samo pogleda jednom i ti vidiš da mu bukvalno o glavi radiš unutar tog te tog sistema. Međutim ovo kad sam kad sam kako bih rek’o dok sam imao studio sa puno ljudi, ali i kad sam posle to očistio otvorio se prostor da znaš i klijenti su neki su i pročitali knjigu, videli ovo za decu što sam radio Singi Lumbu i tako i i oni su me počeli da me okuražavaju da ja sam nešto smislim tekstualno, da li je slogan, hedlajn ili ili kompletan koncept njihovog kako bih rek’o predstavljanja, komunikacijskog nekog. I ja sam tu u stvari shvatio da sam ja “one man agency”, da mogu sam to sve u domenu koji mogu ja da pokrijem. Naravno nem, ima tu kompleksnih stvari koje ne znam, ali ali ovo gde gde ti dobiješ od mene vizuelni paket i nivo da li je humor, da li je ozbiljno, da li je znaš taj neki tone of voice od samog ovaj brenda, tu mogu da baš napravim ceo komplet. I to je u stvari moja trenutno tržišna pozicija i tako me i tretiraju ljudi. Znaju da sam povoljniji nego da angažuju neku veliku agenciju u kojoj će to uglavnom raditi juniori, kasnije pogotovo izvedbu i tako dalje i onda kažu evo sad je Slavimir to radio. I to je sad brendirano na neki način u u tim krugovima klijenata tih. I tu je moja pozicija trenutno. Ali recimo ovo što radim za strane klijente, tu tu bukvalno samo imam detalje neke koje ja sredim, popravim, doteram ga do maksimuma estetskog, ali me niko ne pita za tekst i da pišem ne znam, razumeš. Znači potpuno je druga ovaj, al’ tu ima taj jedna vrlo važna stvar koju sam hteo da kažem u vezi sa tim odnosom između naših klijenata i kad radiš za inostranstvo. Mi smo ovde imali sreću jer smo odrasli u vreme pionirsko vreme advertajzinga koji je sleš dizajn, to je bilo isto, to se na istim mestima radilo. I ovaj i onda si ti u to vreme morao da se dotakneš pošto i nije bilo ni love, raspadalo se sve 90, pričam o 90-im Sači, Spektra, ne znam koje god od tih agencija Softver vision. Svako je morao da proba sve da radi. Ne toliko da piše, ali da ako imaš sposobnost da fotkaš i imaš aparat ti ćeš da slikaš, nećemo sad da zovemo nekog učenog.

Ivan Minić: I nema prebaciš memorijsku karticu i ideš dalje. Nego…

Slavimir Stojanović: Sve sam, scenografiju, kostim ako treba da uzmeš svoje ili od devojke daj ispeglaj mi da slikamo. Razumeš, sve štap i kanap jer nema love za, nema industrija, nema kako bih rek’o, sve je baš onako na o-ruk. I taj deo formiranja jer sam tad imao znači od 23. do 30. da sam radio u Sačiju, to je bilo formativno u stvari najviše jer sam bio izložen realnim projektima, isto koliko i ovim imaginarnim za koje smo dobijali nagrade, ali i na njima i na jednima i na drugima sam radio sve. Znaš, tako sam bio istovremeno i ilustrator ako treba i dizajner i kopiraj i ovaj ne kopiraj nego kako se to kaže art direktor i kreativni direktor ponekad kad me Sakan pustio, razumeš. Ali to su bile te situacije u kojima ti onda shvatiš da moraš da menjaš svoj autput dizajnerski, umetnički, kreativni jer drugačije nećeš preživeti. A ceo svet ovaj razvijeni je došao na sledeći nivo igrice odavno, gde se biraju brate ovaj zna ovako da radi. Ovaj zna Č slovo. I zovu ovog za Č. Razumeš? Samo njega zovu za pošto taj najbolje Č radi. I i to nama nije jasno, ta uska stručnost, odnosno mi smo to zvali fah idiotluk, normalno smo se odmah busali kako mi znamo sve. Ali ja sad kroz ovo što radim za inostranstvo shvatam benefite koji su iz mog ugla precenjeni jer ja dobijem više para za za jedan znači za Č nego ovde što sve smislim. Razumeš, to je to su te, mi to ne možemo da dovatimo uopšte koliko je ovaj, kolika je to razlika između nas i i tog nekog sve, odnosno ne nas, ni ne radi se o nama kao takvima, nego sredina je tržište je manje ili više razvijeno. Razvijena tržišta jednostavno zbog velike konkurencije imaš ljude podeljene na sitne sitne zanatiće u odnos u u okviru jednog ogromnog jedne ogromne industrije. I to i to je da kažem zato sam i ovu knjigu Logo Logic napravio da se vidi da nije ništa jedan stil nego je jedna misao, jedan gest duha, a ne gest ja kad uradim kvadrat ne zna niko ne ume kvadrat k’o ja da napravim. Razumeš, ali to imaš, tako funkcioniše svet. Jer oni su ušli skroz u formu i to se isto deli. Imaš ove formaliste, odnosno estetičare, imaš ove koji rade ovo cerebralni dizajn, imaš ove koji rade communications dizajn. Znači sve to baš izdeljeno. A ja stvarno mogu sve to da radim. I na vrlo solidnom nivou mislim.

Ivan Minić: I što kažeš, kad podvučeš crtu imaš iskustva dovoljno za sva tri da možeš da kažeš da si ono…

Slavimir Stojanović: Da, ali vidi to se to tamo to to te gledaju samo jesi ti bre lud bre? Znaš kao što radiš tri stvari odjednom, dobićeš svejedno lovu za jednu stvar. Znači lova diktira sve što meni nije važno. Shvataš? Meni je važno da ja se oprobam da budem desetobojac. Da kidam iz koplje i da skok u dalj pokidam bre sve te discipline. Meni je taj takmičarski duh usađen tako i mene to zanima. Ko ko će sad da vidim ajmo sad Č. Razumeš.

Ivan Minić: Ali znaš taj momenat da je tebi i dalje u u u zrelim godinama i sa 40 godina iskustva i dalje važno da ti je zanimljivo.

Slavimir Stojanović: Pa da, ali nije mi zanimljivo ako nemam u odnosu na na na šta. Jer ako u odnosu na sebe radim, to je onda taj neki autorski unutrašnji svet koji sam eto iscedio u ovoj Merino Tigar knjizi kroz kroz te kratke priče neke kratke forme koje sam mogao u sat vremena dnevno, 100 dana tako da napišem. Znaš, neki neki ono polu apsurdistan neki ovaj nešto između Monti Pajtona i Rene Magrita i tako te ekipe to što volim inače u umetnosti i i u humoru i tako dalje. Ne znam, ima dosta od ovoga Danijela Harmsa, znači te neke zenitizam isto. Da, neki apsurd i sve to što je onostrano nekako. Što unutra u duhu što ima veze i sa snovima i sa fantazijom gde nema prodaje. Nemam ideju da prodam to. Nego sebi praktično činim plezir dok to pišem.

Ivan Minić: Što kažeš, za svoju dušu.

Slavimir Stojanović: Pa da. I i to je mislim to da sam osvestio da to i to mogu da radim mi je strašno značajno jer mnoge od tih stvari dobiju formu posle i u nekim komercijalnim projektima. Tu se tu se ja onda otvorim u struku što bi rekli. Taj eksperiment urodi vrlo često evo sad neke stvari koje sam crtao za sebe ću koristiti na nekoj ovaj za neku konferenciju dole u u Crnoj Gori u Podgorici radim za njihov fakultet arhitektonski sam radio novi identitet i onda im sad imaju neku konferenciju pa ću nešto što je bio deo mog nekog vizuelnog eksperimentisanja da prebacim na taj projekat i da on dobije jednostavno imaće supstancu nekog autorskog imaće integritet neki umetnički koji ne koji obično ostane u galeriji negde i vidi 12 ljudi i sve to.

RAD U EDUKACIJI

Ivan Minić: Pitao bih te nešto, je l’ ti nedostaje rad sa studentima? Ali ti si zapravo ubrzo nakon što si se reorganizovao i prepakovao i malo oporavio verovatno od svega, ti si napravio neki novi modalitet kako kako radiš sa okej mladima, ne nužno mladima ali ljudima koji žele da se usavrše u određenim specifičnim oblastima koje si koje si pokrio. Pa prosto, aj mi ispričaj kako je došlo do toga.

Slavimir Stojanović: Pa dok sam studir… mislim dok sam studentima objašnjavao kako i šta, ovaj sam shvatio da ja to mogu da pretvorim i u neku svoju privatnu kako bi rek’o školu, to svoje iskustvo da imam strukturu šta i kako mogu da učim ljude. Strašno mi je pomoglo to predavanje na faksu da da uopšte sebe znaš stavim u neke okvire. Znaš okviri su u stvari ono što nam generalno društveno fali. I mi kad imamo merdevine i postavljenu strukturu mi se super penjemo. Mi smo vrlo sposobni ljudi kada imamo strukturu. Al’ smo skloni da rušimo te strukture ili da u njih ne verujemo kad su naše nego verujemo kad su tuđe. I tako tu smo vrlo nezgodni, kroz istoriju bar smo se tako pokazali. Zato naši ljudi kad odu napolju kidaju tamo. Uglavnom ovi što su sposobni oni budu pet puta sposobniji nego ovde što bi bili. I važniji za društvo i tako dalje. E sad to isto sam nekako tu strukturu fakulteta video da da ako ako dam sebi neku neki prostor da to napravim nešto što sam nazvao Futro Masterclass, da imam pet nedelja da traje to jednom nedeljno se viđamo, traje dva do tri sata, ima domaći svaki da svake nedelje pokazuju studenti domaće, odnosno polaznici. Ja im objašnjavam šta treba, kako ne treba, oni kažu sami šta misle, zašto. Znaš jedna žešća interak interaktivna ovaj edukacija i kroz gomilu mojih primera, kroz dnevnu produkciju. Vrlo često se dešavalo da sam pokazivao e da vidite šta sam danas radio, zašto sam uradio, kako sam, šta je rekao klijent, šta mu stvarno treba, kol’ko tačno para sam zaradio. Znači vrlo otvoreno da nemaju snove neke pogotovo ovih mlađi, a ima i ljudi koji ih imaju snove. Mislim hoću da kažem ima raznih projekata. I onda ovaj je to funkcionisalo godinu dana sjajno. To je i počelo te 23-će. Međutim 24. godina je bila godina kada su kada je ogroman nalet bio kurseva za AI i uopšte AI se pojavio kao neka preteća ono mag magla koja će sad sve to da pokrije i onda su se ljudi u tom zazoru jednostavno odustali od edukacija. I verovatno se i završio neki ciklus posle korone znaš. Korona je prouzrokovala da ljudi se naviknu da može se uči od kuće, da se uplaćuju ti neki onlajn kursevi i tako. Moji nisu bili onlajn, kod mene se dolazilo u studio, grupe od po 12 ljudi. Znaš, međutim i to to moje nije bilo jeftino, bilo je 500 evra po osobi za pet, šest nedelja. I drugo imaš određeni broj ljudi. Kroz to je u tih godinu dana prošlo 120 ljudi. I nema baš još mnogo tih ovde u Beogradu ili okolini. Bilo je ljudi koji su putovali svaki utorak iz ne znam Tuzle dolazili ljudi ili Banjaluke, Bijeljine, znaš dođe iz Novog Sada, takvih je bilo najviše. Razumeš, dolazi fizički oće dođe tu, sedne na voz i dođe.

Ivan Minić: Dobro i prostor je specijalan.

Slavimir Stojanović: Pa slatko je da, studio je lep. Mali, ali moj. Ali ali je tu šta je bila fora? Onda se te 24-te, na leto mi je umro ćale, a istovremeno mi se prijavilo 120 ljudi za taj prvi početak tog kursa. I ja rekoh u ovo je fenomenalno, prijavilo se više nego cele godine prošle. I onda ih je samo dvoje u septembru uplatilo. Razumeš? I onda sam ja shvatio da da je tu nešto nije u redu i naravno bio sam vrlo razočaran u sve nekako baš mi se i poklopilo se s tim motiv de motivacijom pošto ćale kad je otišao ja sam stvarno shvatio da sam ovaj mnogo toga za zbog njega radio u životu. Da njemu nešto dokažem da me nije džabe napravio, mislim otprilike. Tako da se ta motivacija urušila i trebalo mi je sigurno godinu dana da da iz tog izađem potpuno ne manja jer je to koincidiralo onda i sa prvim novembrom 24-te i i onda je sve dobilo druge oblike. Tako da se ovaj pre protekli period da nije bilo ovih knjiga da se njima bavim i da mi duša negde ima outlet, bilo bi jako teško da izguram ovaj ovaj period. Je bio baš tragičan u svakom smislu. Zato smo i tako počeli danas podkast sa sa violinom ono dvoručno. Kuk kukanje je neizbežno sad.

Ivan Minić: Meni je ta priča sa masterklasom bila super interesantna. Znam i neke koji su koji su išli i feedback je bio jako pozitivan zato što je bilo vrlo korisno, inspirativno, a sa druge strane jako konkretno. Znači to je bilo super. Konkretno ovaj dve osobe sa kojima sam pričao se već bave time i mogu one funkcionišu sasvim okej od frilens posla. Ali znaš kad osećaš da ti fali nešto što neko može da ti izbrusi, neko može da ti ispolira, nekada je to sve nekada je sve što ti treba jedan razgovor, a ne kurs, ali nekada je baš i kurs da ti da neku vrstu nove vizure i nove strukture od koje možeš da kreneš. Ali to bilo je da kažem bio je feedback od ljudi koji se već bave time. Okej relativno kratko, mladi su, ali to je to. Meni je bilo super interesantno kako si ti to zapravo podelio. Jer uh… Visokoškolske ustanove imaju svoj razlog zašto postoje. I sve to što tamo dobiješ je uvek, nije možda svaka pojedinačna stvar korisna, ali ta širina i ta dubina jesu velika stvar. Ja uvek kažem da sa jedne strane ako si završio neki neki fakultet, to je garancija da možeš da završiš neki fakultet, što ipak govori u prilog tvojoj upornosti, kognitivnim kapacitetima, tome koliko si posvećen, vredan i sve ostalo. A drugo, ako si ga završio podrazumeva se da imaš osnove. Šta ćeš s njima da radiš, to je sad priča za sebe, ali imaš nekakve osnove. Ali je za možda moderni svet to previše sporo i previše obimno. A ovde mi se čini da je to dosta više fokusirano i dosta više konkretno. Ti si kako si podelio bio tu celu priču?

Slavimir Stojanović: Pa podelio sam na pet, šest i sedam tih modula. Jedan je bio logo dizajn, drugi vizuelni identitet, pa brending, pa pekidžing dizajn, pa kreativne komunikacije. Dakle ovo što je vezano za kako se zove pisanje u okviru ovaj toga, više kao advertajzing kurs. Iz mog kol’ko ja znam. Dizajnerske vizure. Pa da i to što znam i da napišem po nešto. I kroz projekte, jer ja sve vreme pričam, nikad nisam spomenuo Apple ili Nike, razumeš, nema to. Nije ne to. Pričam isključivo ovo sam uradio ovako zbog ovoga jer je to trebalo klijentu. To, to je bio brif, ovo je tražio, ovo je želeo. Ovo mu ja sam mu rekao otvori oči ili zatvorio. Razumeš? Bukvalno je iz ekstremno lične vizure. Pa ko šta pokupi od toga. Razumeš? Isto tako se prema tome onda i modeluje i estetski kako ćemo nešto da donesemo neku odluku o o nekoj formi. Znaš, zašto smo sad stavili to da sve bude crno belo ili koje color kod i tako. Znači bukvalno svi sitni detalji koje sam uspevao da prodam. Jer je tu ceo što s, to na faksu ne možeš u toj konstantnoj, ti možeš kroz priču sa studentima to da radiš. I drugo sad je stvarno jako dobra ekipa na faksu, to da ne smem ni da zaboravim ni da poništim. Naš faks ima odličnu ovaj ekipu koja predaje sada je na svim tim delovima vizuelnih komunikacija, stvarno su izvrsni ovaj mlađi, nova generacija, jednostavno novi, novi način predavanja i sve. I ovaj, meni je stvarno žao što nisam tamo, najiskrenije. Ali to mnogo teško, dugotrajno, slabo jako plaćeno i to samo najhrabriji od nas mogu da izdrže. Ozbiljno. Kad su dobri, jer je realno ti u svetu jako malo imaš stručnjaka mog kalibra ili po ono, reputacije, hajde tako da kažemo, da ujedno i dalje aktivan u poslu i da predaje redovno negde. Mi smo uglavnom gostujući predavači.

Ivan Minić: Tako je.

Slavimir Stojanović: Jer ne mogu kad da predajem čoveče, ima svaki dan deset stvari da uradim. Tako da to što sam ja pokušao je bilo i da sam izdržao pet godina to je nenormalno.

Ivan Minić: Dobro, ti si tvoj dug odužio, ako je postojao.

Slavimir Stojanović: Pa dobro da. I drugo to me je kopkalo oduvek. Zanimalo me, volim da prenosim znanje. Samo je pitanje kad si u punom naponu, a mnogi u mojim godinama ne rade više tako intenzivno aktivno. Uglavnom preuzmu mlađe kolege u firmama pa ti možeš onda da ideš i da budeš profesor. Nego kod mene je tako da sam ja, kao što sam ti rekao, žrtva sopstvenog PR-a i onda i drugo mene ložim se brate na ovo, svako jutro hoću novo da pokidam nešto. Ali svako jutro. E sad ima dana kad ne mogu da se nateram da prestanem da gledam Netflix u studiju jer ne mogu, depresija me neka dovati ovo što sam ti pričao prošle godine je bilo jezivo. To je tolika borba sa smislom i sa sobom, i imam projekte i samo se gomilaju, klijenti zovu, ja kažem evo evo evo. Znaš ono, koliko moj jedan drugar čeka ga klijent u Dorian Gray-u, u nekom kafiću na Dorćolu, a ovaj na Banovom brdu. I čeka ga sat vremena i zove ga pa dobro bre gde si čoveče? A on kaže evo me, evo me, vidim te, vidim te. A on a on na Banovom brdu, razumeš. Znači, nisam još došao u tu fazu, ali ovaj imao sam imao sam velika ta prokrastrinacija, kako se to zove već. Ovaj, baš sam ga preterao bio prošlih par meseci.

BORBA SA MOTIVACIJOM

Ivan Minić: Pa dobro, ali si napravio svašta nešto.

Slavimir Stojanović: Pa jeste, zato to i služi. Ti to onda skloniš sa stola sve što je stvarno ono frka, a nema ništa tebe u tome što de, nego gledaš da ima tebe da bi to i sebe opet izvadio žeravicu neku. Jer ovo što te stalno, samo te dodatno umrtvljuju neki projekti s kojima nemaš identifikaciju, a moraš da ih radiš, mora se živi od nečeg. Tako da mnogo ovaj nezgodan period, a u sve to se i desilo da sam zatvorio ove svoje radnje. To je u stvari možda i naj traumatičnije ovako emotivno da kažem. Taj Futro je, Futro kao brend je trajao, mislim on će trajati dok sam ja živ. I uvek mogu da ga vratim i da ne znam smislim nešto ili u inostranstvo da ga plasiram. Šta god već se bude dalje dešavalo. Ali ovo gde mi je bilo značajno jer mi je on bio bafer između ove realnosti o kojoj smo zagudili na početku i i onoga što što ja bih voleo i što bih hteo da imam publiku i da plasiram to kome, kome treba. Tih ljudi i dalje ima i zbog njih mi je jako žao što to ne postoji sad trenutno. I ovaj i onda taj osećaj jednog poraza kreativnog ovaj isto je nezgodan, ali je mnogo skupa igračka. Nisam više imao novac da to održavam u životu. Jer to nije donosilo ni uopšte, to kao biznis model je bilo osuđeno u startu na propast jer je premalo ljudi koji to mogu da konzumiraju uopšte dovoljno redovno da bi ga održavali u životu. Ne možeš da kupiš 200 majici. Znaš. Nego kupiš dve, tri majice godišnje i to je 100 evra.

Ivan Minić: I još dve, tri možda na poklon, ali to je to.

Slavimir Stojanović: Pa da. Mislim to baš kad je fan neko. A takvih možda ima 100, malo preko 100. Mislim po našim istraživanjima. Ozbiljno, ti to, to shvatiš da to nije, nije ozbiljan novac, nego je tako eto, razumeš, neka neka narodna radinost moje porodice, koje smo mi stvarno živeli za to, ali nismo se samo tome posvetili. Nego sam ja sve vreme radio ili na faksu i u studiju i tako dalje, na šest strana i onda ti je Futro kao neka igračkica ono, Lego neki kockice koje sam svako malo, jao što je dobro vidi ove crvene, gde da stavim na žute da vidim kako će da izgleda. Znaš, to tako. Nije ozbiljno, nije jednostavno nije ono da napravimo biznis plan, pa to, to kad a imam prijatelje iz tog sveta koji onda uzmu pa me gnjave kao pa kako bre moraš biznis plan i to. A kako gde da udenem biznis, uopšte da znam to kako se, ne znam kako se to radi.

Ivan Minić: Mnogo mi je takođe žao ovaj što je ta priča za sada ovaj na pauzi. U tim poslednjim danima i nedeljama nekoliko puta sam i bio u radnjama i naručivao preko sajta šta je bilo. I nekih petnaestak ljudi je za novu godinu dobilo.

Slavimir Stojanović: Hvala.

Ivan Minić: Ovaj i svi su se naravno oduševili zato što komad tebe mogu da nose uz sebe svaki dan. Okej imaš znaš ono kao i moj omiljeni poster o kome smo pričali. Ovaj i to je jedna od stvari koju ti svaki dan kada prođeš pored njega imaš neku emociju, a ta emocija je opet vezana i za tebe u celoj priči jer nije isto kad ti je samo simpatično to što je na posteru i kad znaš osobu iza toga i važno ti je da da je deo te osobe tu sa tobom. Ovaj naravno sve to postoji i i i u virtuelnom domenu, ali nije isto.

Slavimir Stojanović: Pa znam, znam.

Ivan Minić: I i i i posebno je ovako. Ovaj, ali činjenica je nažalost da ta ekspanzija dobrih ideja i clothing brendova koji su nastali u prethodnih desetak godina da su većina iako jako dobri, neuspešni jer imaju tržište koje je toliko malo da je jako teško da neko tu zaista opstane.

Slavimir Stojanović: Jeste, to je mislim mi živimo u svetu komercijalizacije, ukrupnjavanja velikih brojki i tako dalje. I zato te male stvari se u stvari ne rade kao biznis nego kao neki outlet duha koji se upali zapali neko vreme, drži neku publiku. Ta publika onda ili poraste ili preraste to, ili ne možeš ponovo, znaš, na 300 načina persvet da napišeš. Jer a radiš to zato što vidiš da to ide dobro pa onda nećeš da ugasiš brend, daj bar ovo što se prodaje, onda stavim nešto što za šta mislim stvarno da je degenerično smešno. Jer ima znaš, ima stvari koje ja se vežem, ne viđam sad jedna od zadnjih majici je bila na kojoj piše “sve mi je jasno i ništa ne razunem”.

Ivan Minić: Sjajno.

Slavimir Stojanović: Razumeš, “ne razunem” piše. Meni je to, ja to kad vidim, ja se smejem grohotom jer to nema veze, to kao, kao da je neko drugi koji je meni duhovit čovek ili žena, rekao i ja se svaki put nasmejem, kao da nisam ja to uradio. Majke mi rođene. I kad god mogu tako da se da izmestim, da pređem tu granicu da nisam vezan za to kao da sam ja, to su najbolje ovaj, za mene iz moje perspektive. Ali to je znaš, to to onda držim tako sam sebi okačeno, imam tu majicu u studiju i tako se nasmejem svaki put kad je vidim. Jer je debilno skroz. I onda ima ljudi koji mi napišu i kažu ovde imaš grešku, ne piše se “ne razunem” nego “ne razumem”. I tu ti staneš.

Ivan Minić: Super.

Slavimir Stojanović: Daj da zatvorimo onda. Razumeš. To, to ti pomisliš kao jebote šta sad da radim sa ovim informacijama. Uh, jer, jer mi kada smo, znaš, kad uđeš u zonu kreativnosti. Znači kad si u onom duboko koncentrisan, meni pisanje to najlakše dođe ili kad radim skice. Znači ja dođem u zonu i u toj zoni kada se duh opusti i kad pliva, znaš ti radiš skice možda za neki logo, ali izlazi ti nešto što nema veze s tim, zapišeš sa strane ono tu negde i posle tek kad se vratiš vidiš da to ima bre neku supstancu, autonomnost neku. Neke poruke, neke neke emocije, esencije duha, znaš. I od toga je meni brend Futro u stvari nastao. Tako da ću ja nastaviti da sigurno da te elemente, to ne može, znaš, glupo je da to ja sad, mnogi su doživeli da sam ja to nešto sad i demonstrativno uradio i što jeste deo ovog opšteg besmisla. Znaš kakve bre majice prodajem ljudima bre ne znamo gde smo bre kao društvo, da na šta se ko loži i zbog čega više, razumeš. Sve nešto čekaš nešto da da prođe neka faza pa kao posle ćemo nešto, ne znam, vrlo čudan period. I ovaj, i to je bio jedan od razloga, ali definitivno ću napraviti neku neku i edukaciju uz koju ću vezati onda i ovaj prodaju tih nekih, uglavnom plakata. Na primer, to sam smislio evo sad ću da te pitam javno šta misliš. Da to bude recimo svake druge subote i da da se subotom se dođe, 4 sata si od 10 do 2 si kod mene, ima pauza jedna, dva sata od, dva sata ono i tu se prođe kroz sve ove, sve što znam da prenesem za to tih 4 sata. To košta 100 evra po osobi i ako hoćeš da kupiš još posle neki plakat, tu dobiješ s popustom. Mislim hoću da kažem takve neki, jedan, jednodnevna aktivnost gde imaš osećaj da si ipak nešto stvarno dobio iz toga. E to je jedino što mi trenutno ovaj pada na pamet i da je to u vreme kad ljudi mogu da odvoje četiri sata za sebe. Eto to sam razmišljao, šta misliš?

Ivan Minić: Meni je to simpatično, mislim ja sam prvi osoba koja bi došla na to da da sluša zato što, brate bilo koja vrsta iskustva i znanja koju ima osoba koju poštuješ profesionalno, lično, na svaki drugi način, koja može da ti, meni treba jedna rečenica. Meni je jedna rečenica dovoljna da mi se svaka takva stvar isplati. Pritom ne mora, nije nužno da se sve isplati, nekad je dovoljno i da ti samo bude zanimljivo i lepo. Ali ja uvek tražim jednu rečenicu. Verujem da ima mnogo ljudi koji traže mnogo više od toga, ali ti ljudi obično nisu pročitali sve što sam ja pročitao, preslušali sve što sam ja preslušao, pregledali sve što sam ja pregledao. I njima je gomila stvari nova. Meni većina koncepata nisu, znaš, prosto tako je kako je. I onda to, ja sam došao po jednu rečenicu i ako dobijem dve, ja sam srećan k’o malo dete. Ako dobijem jednu, ja sam izuzetno zadovoljan. Što je mislim velika, velika stvar. A uh sve ono što si što si radio i što ćeš i dalje raditi jeste nešto što oplemeni svaki prostor u kome se nađe. Ako je u pitanju garderoba, kada vidiš osobu u toj majici ili dukserici, to je kao nekad kada to nije bilo popularno i nisu svi u džepu imali jedan uređaj kompanije Apple, kad vidiš nekog da nosi Apple laptop, ti znaš da on nije baš…

Slavimir Stojanović: Jeste.

Ivan Minić: Pod devedeset sve. I da sa njim možda imaš o čemu da pričaš bez obzira što je on biolog, a ti si muzičar, a ona je sa primenjene. Ali vi verovatno imate o čemu da pričate i biće vam zanimljivo ako podelite nešto. 

Slavimir Stojanović: Jeste, jeste. To je bio definitivno neka neka vrsta društvenog onog lakmusa, taj futro. I bio je jarbol neki koji smo uspeli da napravimo i ja sam zato mi je najteže palo što smo to sad morali da razmontiramo. I mora definitivno da dobije neki drugi oblik, ali kažem mora se prilagođavati i vremenu u kome se, kome se živi. Duh ne miruje, znaš, isto kao i ovo sa, sa uh Artificial Intelligence. Znaš, duh uvek bre nađe neki kao što su kad je bio, ne znam kad je pronađena ona fotografija. Odjednom je reakcija ljudskog duha je bila impresionizam. Znači ne moramo više hiperrealistički, a ima i ima ljudi koji su nastavili da kidaju hiperrealizam. Za to isto ima publika. Dakle hoću da kažem, ljudski duh traži dalje i onda dođeš do Maljevičevog kvadrata na kraju. Znaš, zato što je pronađena fotografija kao reakcija i odjednom modernizam se dešava, odjednom neke nove, znači tako da sam siguran da će i ova tehnologija izroditi neke nove kvalitete jer ljudski duh, mi smo zato postojimo. Zbog kreativnosti. Ne postojimo da bi jeli i imali nove patike svake nedelje. Znaš, ne, nije to smisao, ne može da bude smisao života. 

Slavimir Stojanović: Tako da je kreativnost i važnost ljudi koji su sposobni da kreiraju ovaj je mnogo veća nego što je sad im se pridaje važnost. I to, to to je ciklično, uvek ima toga kroz istoriju, ovaj ali o tim ljudima se priča, o tim ljudima, oni menjaju stvari. Ne kažem ja, nego mi koji imamo tu sposobnost. Ali to može samo kada smo uh osvestili da to ne radimo zbog sebe nego zbog drugih. E tu je ta zamka gde, znaš, ta ego pretencioznost, sve to što može da uđe u igranku se uh kako bih rekao, izgubi ovaj, relativizuje se.

Ivan Minić: Izgubi na značaju.

Slavimir Stojanović: Izgubi tu oštricu ego i dobije ovo što je suština da smo se rodili da bi drugim ljudima bilo bolje. Zato sam se ja rodio. To mi je trebalo vremena da osvestim. Kad si klinac ti se trudiš da ego bude u naponu, da vozi, da poraziš sve slične ovaj pacijente, da budeš bolji. I tu te ego vodi ka tom, znaš, ovo u stvari se ne radi o takmičenju. Ali da bi došao u poziciju da, da radiš svaki dan to za šta si rođen, ti moraš da se izboriš za to mesto. I da budeš svestan da si se za to izborio da bi nastavio da produciraš to je to nešto što imaš sposobnost u duhu da bi drugima kažem, da bi bio bolji svet. I kad je to osvešćeno i kad ima takvih na stotine ljudi u nekom društvu i kad ti to osećaš da oni postoje i da tako rade unisono na kraju, e onda je cvetanje. A ovako ti nema, svi smo mi opskurni, kao da ne postojimo, znaš, kao da izgubili smo sve platforme javne. Ne mislim izgubili nego to samo je nevažno je i onda, znaš ti imaš velikane bre pisce, znaš kakve imamo. Svašta ima fenomenalno. Ali nije u u javnoj žiži.

Ivan Minić: Nije u fokusu, a ima previše stvari i ima previše šuma i jako je teško da se izdvojiš u tako nekoj stvari. I u suštini mislim mi pričamo o o društvu u kome je ekonomija pažnje zapravo ono što je što je na snazi. A hvatanje nečije pažnje može da se uradi na razne načine, ali najlakše je tako što uradiš nešto loše, preteraš, znaš i…

Slavimir Stojanović: Da, da. Jeste. Mnogo je lakše iznervirati nekog nego mu dati neku pozitivnu emociju. Mada u mom slučaju životinje, snimci debelih životinja na Instagramu dosta pomažu. Ovaj, ali kao bukvalno ima dana kad dođem kući i onda kao pola sata to listam da se smirim jer kao evo postoje životinje, životinje su dosta bolje od ljudi. Onako kad pogledamo to sa strane. 

PRIČA O KNJIGAMA 

Ivan Minić: Uh, važna tema nam je svakako ovo o čemu smo pričali, što smo provukli negde do sad kroz kroz razgovor, ali da kažemo prva tačka o kojoj nismo, ja mislim pričali prošli put skoro uopšte jer nije tad još bilo spremno, jeste Devet, onda Merino Tigar i onda Logo Logic. Devet je, mislim imao si ti i pre toga neke stvari koje koje si objavljivao, što sam, što sa Slavoljubom i tako dalje, ali Devet je ozbiljna priča. Mislim, dosta ozbiljna u odnosu na sve ranije ako pričamo o pisanju.

Slavimir Stojanović: Pa jeste, on je, to je roman koji je autobiografski, ima da kažemo 90% je istina, 10% sam morao da napravim formu da bude čitljiva, da nije samo pričam ti priču nego da je da bude dovoljno da ti drži pažnju, da u dahu možeš da se pročita, jer su gomila kratkih priča, znaš. I to je, to je ono što, što je moja forma koju mogu da iskontrolišem što se pisanja tiče. To sam vrlo nevešto napravio prvu ruku, ali posle sam prošao kroz sve te da kažem iteracije i sazrevanja i savladavanje. Nije to sad književni da l’ jezik, estetika, forma i to nego da to bude lako za čitanje, a da postigne ono što je cilj. I ja sam u tom trenutku naravno ti svi mi kad se nečim početno bavimo onda kreću razni drame ono kompleksi da li je sad u formi da se blamiram. Ja sam ipak dizajner, a sad ovde ulazim u neki, znaš, kreće ta neka pretencioznost koja je neizbežna jer opet ego isto vodi priču, hoće da se ispolji, hoće da kaže, hoće, znaš, u kombinaciji sa duhom i onda je to, to su dečije bolesti koje sam preležao zahvaljujući Slavoljubu Stankoviću, mom drugaru koji mi je bio tu oslonac ozbiljan kao iskusan pisac da mi kaže nemoj bre ovo ovako ili čak je uzeo godišnji odmor pa mi je nedelju dana čitao naglas svaki dan po malo, čitao naglas to što sam ja napisao. On sedne za kompjuter, ja u trosed i slušam, zažmurim i slušam šta sam napisao iz njegovim glasom i onda shvatim koliko je bezveze ili koliko sam pogodio emociju i ono što sam, to mi je bilo instrumentalno ono, baš me izvadi čovek. Tako da to što sam hteo u početku da napravim od toga kao integralni roman od devet poglavlja pa znaš to sam shvatio da je bilo nategnuto i da nemam to iskustvo književno da bi mogao to da izvedem kako sam zamislio i onda sam morao da iseckam to na kratkih 47 priča koje sam objavio na Facebook-u i od toga je nastao posle roman. Pojavio se izdavač ovaj Goran Stojčić me zvao pisac i i rekao da hajde da izdamo to, to je Amonit tada izdavao. To se jako dobro prodavalo. Bole naš drugar iz Amonita je nažalost od korone stradao i i onda smo ugasila se ta izdavačka kuća i prebacili smo tu knjigu u Lagunu. I do sad je prodato baš ono preko 10.000. Što je za mene kao dizajnera ta količina da se proda to je fenomenalno. I onda na osnovu toga sam mogao posle i da da prodajem i druge stvari mislim da Laguni znaš, da se ovaj Merino Tigar uopšte objavi kao potpuno vrlo atipična knjiga štampana u boji full coloru, 200 i nešto strana, znaš.

Ivan Minić: A nije foto knjiga.

Slavimir Stojanović: Nije foto knjiga. I drugo to je bukvalno minuli rad i to je činjenica da postoji publika koju koju ja aktiviram svojim autorskim radom. Mislim to je sve krenulo od one dečije knjige Singi Lumbe gde sam prvi put osvestio da ja stvarno mogu bez narudžbine, mislim dete mi je naručilo da je nacrtam knjigu. O o tome što smo pričali za laku noć. Ali shvatio sam da ja i imam napokon i neki stav, ne nešto da kažem što i uvek sam tome, kako bih rek’o, naginjao kao klinac ali nikad nisam to oslobodio, osvestio i rek’o sebi kao hajde sad… Znaš meni kad kažeš hajde evo imaš prazan papir pa crtaj. Kao da je slobodna tema iz likovnog. Mogu skočim kroz prozor momentalno. Ne znam kako ću da te sad oduševiti, razumeš. Jer ne znam da te pogodim. K’o kad dođeš u kafanu, a malo si pripit i sad hoćeš da te pronađe onaj pevač. A ono Zvonko Bogdan zna 10.000 pesama. I ti mu kažeš nađi me. I on kao “doviđenja, prijatno, šta da ti kažem”. Ne mogu, ne znači ne može tako. I zato sam ja onda bio u tom osećanju da ovaj da neću pogoditi onda publiku. Jer sam išao iz ove premise da to radim za neku zamišljenu publiku, klijenta. To je deformacija iz iz komunikacija vizuelnih, iz posla, iz komercijalnog posla. Tako da to sam morao stavim na stranu i da kažem hajde sad nešto što ja stvarno u šta verujem i mislim da će nekom drugom da pomogne. I tako je nastao prvo i Singi Lumba, posle roman Devet i sve ostalo što sad radim znam da postoji ako ja zaplačem dok pišem to, ako mi knedla stane da ne može da se mrdnem taj dan, da me izblokira skroz da sam neku žicu pokod sebe otvor, znaš, otvorenu ranu začeprkao, znači da ima još takvih ljudi koji će da to isto da reaguju. I tako zato je ta knjiga i na kraju uspešna, bez obzira na njene formalističke ove mane neke u u pisanju. Znaš, ono, sad dijalozi su onako, sad kad ih kad pročitam to, ja sad samo znam da sam trebao još sebi da dam još godinu dana da to našiljim, da zvuči sve još spontanije i tako. Ali ja sam pisao, ja sam četiri nedelje samo pisao to. Znaš i onda je moralo da izađe, bilo je više terapeutsko pisanje nego nego umetničko.

Ivan Minić: Baš sam to i i i i hteo da te pitam zato što je to i neki moj utisak i dok sam čitao priče. Ovaj da okej, naravno publici će to na jedan, drugi, treći način značiti, zavisi ko je sa sa prijemne strane. Ali ono koliko je za tebe to iskustvo bilo transformativno ili transcendentalno.

Slavimir Stojanović: Pa da, mislim to je to otvaranje. Ja se sada kad me pitaš kad se najbolje osećam, dok kreiram, jedan je trenutak kada znam da sam pogodio određenu ideju koju ću ne samo lako prodati klijentu, prodaću je lako zato što mu to treba. Znači da da nađem to što mu stvarno treba za taj brend, to je velika sreća. Stvarno tu se ono znaš, naložim se nenormalno taj dan. I jedva čekam prezentaciju. Ali drugi aspekt je ovo kad sednem da pišem i uđem u zonu bre, skroz, izmestim se, ne mogu da se vratim nazad u ovo sad ovo recimo stanje realnosti. Ne mogu uopšte, budem u tome po nedelju dana. I to je bilo fenomenalno dok sam pisao ovaj Merino Tigar, jer tad sam imao ozbiljno žalovanje za ćaletom, s kojim nisam imao uopšte razvijen odnos. Ni nismo bili ni neposredni, zagrlili smo se triput u životu, razumeš? I i recimo desilo mi se da sam otkrio da mi je ćale ceo život bio duhovit. Ja to pojma nisam imao. Ja sam to otkrio u kolima hitne pomoći, tako što su se dok smo ga nosili, ovi iz te njegove ekipe tih terminalno bolesnih ljudi, grohotom su ga ispra… svi se smeju. I ja gledam šta je, pitam ćale što se smeju ovi? On kaže meni onako razvaljen, gotov već skroz skoro gotov samo što nije umro, i kaže “moraš da mi organizuješ nastup u Domu Sindikata”. I ćale, ja se raspao tada. Ali i tad sam ga prvi put pipnuo u životu. Ga nisam pipnuo oca, sad tad sam ga pomazio po glavi. Jer mi je dozvolio da doživim dok je živ da vidim da je duhovit. Jer nisam, on je bio van kuće, nije, nije bio ovaj u kući, on bi ono dolazio da se trezni nažalost. Takav mu je posao bio. Radio je na benzinskoj pumpi i uglavnom, a na letovanjima on vrlo brzo ode sa nekom ekipom, ja ne stignem da vidim njega u interakciji nekog duha. Nego uvek ima neke to nemojte ovo, hajde deco, nije bio strog ništa nego burazer je on kao, hajde nemoj tamo, hajde obuci to bre Nebojša ili Sale mene Sale zovu tamo kući. I ovaj kao znaš te neke ni ne stigneš ti da vidiš da je on u nekom razgaljenom raspoloženju i to. Nego je sve to držao nekako van. Znaš kakvo je to, to je bilo, to je najlepše od svega. Što mi je dozvolio da vidim taj deo ličnosti i da nemam osećaj da mi je ćale bio luzer. Nego sve, sve suprotno od toga. I to je bilo strašno. I onda sam ja na osnovu toga seo da pišem ovaj ovaj Merino Tigar, te priče. Ali u stvari će ta sva ta spoznaja o ovome što sam sad ispričao biti najevidentnija u sledećem romanu koji koji sad pišem, neki zove se Tobogan radni naslov, ali ovaj ima, radi se o, ima tri samo, troje protagonista, pišem ga tako da može lako da se postavi predstava pozorišna od toga. Ovaj, ima jedan je bivši arhitekta, profesor, jako uspešan, ali se vratio iz Njujorka u Beograd i mogao je samo da se zaposli u parking servisu. I drugi je mladi investitor, koji obojica sede u čekaonici u zatvoru u policijskoj stanici i čekaju šta će s njima dalje biti. Obojica su iz različitih razloga tu, sede, imaju interakciju i tu je neka Milica se zove jedna policajka koja je u stvari neki katalizator između njih dvoje. I to je u startu osuđeno na humor normalno, ne mogu da izbegnem, ali biće i suza do do kolena što se kaže. Tako sam to pričao mojim prijateljima nekim iz pozorišta, prepričao im ukratko to što što mislim da napišem i oni kažu da to može brzo. Teraju me da da se ubrzam da bi ovaj… 

Ivan Minić: Vidi, mislim, kao i ovaj fenomen državnog posla koji postoji već 15 godina i ovaj ono dve i po hiljade epizoda i sve ostalo. Te teme su kod nas nepresušne. Čekaonica je ultimativno mesto u kome se dešavaju najzanimljivije stvari, osim baš onda kad ti treba nešto zanimljivo, pa bude najgori dan i najdosadniji u životu. Ali da. A kroz Merino Tigar ti si ispričao 100 priča za 100 dana i 100 plakata koji koji to prate. A zašto 100 priča za 100 dana i 100 plakata?

Slavimir Stojanović: Pa vidi, ovo što se desilo kažem sa ćaletom, bilo je krajem juna i i to leto celo sam kao se pravio da eto bolje da je tako, se ne muči, znaš sve ono što kreneš kroz to. A onda je u septembru, početkom septembra se desilo da mi se niko maltene nije prijavio za kurs, odnosno uplatio. I ja sam ostao tako mentalno na jednoj livadi neviđenoj, u jednom dubokom razočarenju. Ovaj, tad još nisu ni nastupili ovi neki društveni problemi, nastrešnice, ovo ono. I ja sam, a ja sam bio totalno bez kompasa. Nema. Znaš ono, nema nešto i posla nije bilo, obično leti stane sve pa onda čekaš tamo druga polovina septembra. I ja kažem, šta ne znam šta da radim sad, moram sebe da držim u nekoj tenziji kreativnoj. I smislim da onda od, ne znam koji je to bio, dođe 20 i neki septembar do 31. decembra je tačno 100 dana i svaki dan da moram da napišem po jednu kratku priču. Ovaj, da dam sebi sat vremena samo da je napišem. Na kraju sam većinu njih napisao za pola sata, još 15 minuta sam ih malo šiljio, što kažu. Na kraju sam naravno sve prošao i prepravio sve što mislim da treba, ali ovaj, ispostavilo se, trebao mi je neki koncept koji će me držati i terati da ulazim u tu zonu svaki dan. Znaš, a opet odakle da crpim motivaciju? Napravio sam reverziju potpunu, jer sam ja obično radiš, napišeš tekst pa neki ilustrator ili ti ilustruješ tekst. A ja sam ovde rečima u stvari ilustrovao te plakate moje koji su bili autorski, koji su već postojali, koje smo prodavali u u Futro radnji, ali su imali tu neku da kažem autonomnost autorsku i i oni su mi u stvari otvarali ta, tako sam ih, prvo sam napravio in design fajl u kojem sam stavio 220 strana. Ovde će rek’o sam biće uvod, ovde ovo, i onda sam poređao sam na sve desne strane 100 plakata. Imao sam tačno po brojevima, sve sam ih napravio i bukvalno počeo, ja sam pis, nisam uopšte u Word-u pisao ovo sve, nego tačno da mi stane…

Ivan Minić: Što ti je kad je čovek profesionalac.

Slavimir Stojanović: Da, ne, ne sme da pređe, ima broj karaktera koji staje na tu jednu levu stranu. I ovaj i onda znaš i onda je tu i ta vežba, to je u stvari vežba bila estetska i kreativna da mi naslov priče već bude dovoljno intrigantan, koji sam smislim kakav će naslov priče i onda od naslova priče krenem. A naslov je vezan nekako za plakat i onda postoji neka interakcija. Nekad je direktno kao šta je, kao da je ovaj plakat scenografija za tu priču, ili vidiš nekad daleka veza da postoji. Ali me to držalo tih 100 dana i to sam sebe spasao u stvari mentalno, iskreno. Jer tad nije ni posla bilo nešto puno. Bio je jedan vrlo čudan period i krenulo je od prvog novembra ludilo. Tako da ovaj sam se tu, ušrafio sam se za bar za na tih sat vremena sam sebi neki smisao dao.

Ivan Minić: Ja mislim da je to mnogo važno. 

Slavimir Stojanović: Da, brzo se to sve odvilo, jako brzo su ljudi iz Lagune odreagovali, stvarno su bili na nivou zadatka. Urednica je bila Ivana Misirlić, koja je to onda i rasporedila malo, uradila svoj deo posla kvalitetno. Imao sam stvarno od starta podršku za vrlo atipičan projekat, kažem, to nije ni jeftina knjiga u proizvodnji, tako da nije jeftina nikad. I napravili smo hiljadu komada, samo tiraži, obični njihovi tiraži su dve hiljade. Mi smo napravili hiljadu jer je, kažem, ambiciozna u tehničkom smislu, da, ali sve su onda numerisane, datum je stavljen i potpisane su sve. Hiljadu komada sam potpisao. I to prođe šest meseci, proda se, i ja sam onda posle šest meseci ponovo potpisao drugo izdanje, još hiljadu. Tako da to mi je sad ušlo malo u naviku da potpisujem, jer im je dobilo neku težinu, znaš, ljudi vole da vide potpis autora, da se nešto tu ipak, neki živ čovek, to mi je AI uradio. 

Ivan Minić: Dobro, i posebna stvar je kada učiniš da zbog ostalih stvari to bude baš tvoj primerak. Jeste nešto što je serijsko, ali ovo je ipak tvoje, kao što je i sa posterima bila priča. 

Slavimir Stojanović: Jeste. To je zato taj deo duha, znaš, da jeste možda mašinska proizvodnja, ali da je duh unikatan. 

Ivan Minić: Logologic sam video pre nekoliko dana, si objavio da ti je stiglo i sa sve onim u pak papiru, kako sve to izgledalo, video sam cover, ti jesi u prethodnom periodu delio neke od ovih priča kroz mreže i pričao kako je zapravo došlo ili do nekih originalnih logotipa ili do nekih, da kažemo, redizajna koji su bili gde su neki od njih iz nekog kompleksnog oblika očišćeni, svedeni, pročišćeni u suštini i napravljeni vanvremenskim. Ovakve knjige kod nas nema. Jedino što je postojalo slično, postoji u suštini i dalje, i čak drugo izdanje slične je i boje, jeste Jugologo i ono što su izdali, prvo i drugo izdanje, neki od kultnih logotipa iz pedesetih, šezdesetih, sedamdesetih godina i stare Jugoslavije, opisani, objašnjeni, dat je i kontekst i ko je autor i sve ostalo što mislim da je važno jer mi ne znamo takve stvari i ne vodi se previše računa o tome. Vidim da sad ima nekoliko projekata i na Instagramu koje vode neki sjajni ljudi gde se povremeno piše na te teme, izvlače se neke biografije i neki autori se prikazuju ljudima, što mislim da je sjajno, ali ovako nešto od naših autora nije postojalo. Knjiga je neobična. Mislim, znaš ono, mnogo je glupo da se kaže knjiga je jako lepa. To ti je posao, taj deo razumem da ti je posao, ali knjiga je zaista izuzetno neobična, koncipirana drugačije nego što bi to neko uradio da radi samo komercijalno sa idejom da se toga što više proda. Sve priče koje postoje, sve skice koje postoje i, okej, naravno, svi finalni oblici koji su tu su nešto što je vrlo često deo naših života, deo naše lične istorije, jer brendovi su takvi, ali retki su slučajevi, ja imam nekih logo-knjiga koje sam skupljao godinama unazad, gde, ne znam, Logo Lounge izda ovogodišnje, pa tu bude svašta, pa ovo, pa ono, ali vrlo retko tu postoji taj ceo proces, vrlo retko tu postoji nešto više od finalnog rešenja i to je dobro, pa sad, znaš, kao sad ćemo monogram logotipa, cela strana, pa lepo, mislim, lepo. Nije loše ni za neku inspiraciju, ni za nešto, ali ne dobiješ punu vrednost cele priče. A ovde je sve za ovih, mislim, nije sve, ali mnogo za ovih trista koje si odabrao. Kako je izgledao proces?

PRIPREMA KNJIGE ZA OBJAVU

Slavimir Stojanović:  Znaš šta, prošle godine mi je bilo, ono, četrdeset godina od kada se bavim dizajnom. Počeo sam osamdeset pete. Sa šesnaest godina sam prvi plakat uradio koji je dobio neku nagradu i dobio sam i neki honorar. I tad mi je otvoren prvi put račun u Poštanskoj štedionici, žiroračun, i od tada sam živeo, praktično sam radio te poslove vrlo aktivno, jer je moj, od mog najboljeg druga Saše Leskovara, očuh bio Vlada Čeh. Nažalost pokojni, ali velika legenda advertajzinga našeg i Radio Beograda i uopšte, legenda. I taj čovek je bio moj prvi i možda i najvažniji mentor, jer me on uveo u te projekte. Ja sam već odmah, kada je on video da sam zagrejan sa šesnaest godina, on mi je dao odmah da radim neku, što sam dobio za Energoprojekt i imao svoju, kako se to zove, ekstenziju za kompjutere pod firmom koja se zvala Energodata, možda se sećaš. I onda je on smislio da treba Energodata da ima maskotu koju bi nazvali Energobata. I ko će, očili s Alem, Slavke, Slavimir, ja već govorio da sam bio tad, on će da napravi. I onda me Lesi, a ovo je moj drugar Saša Leskovar, me pita, hajde nacrtaj ovog Energobatu, to je tvoja faza. I ja nacrtam stvarno. I onda u animacijskom studiju Veljka Bikića to se animira, ja te procese učim kako se radi. Onda me zvao za neki festival marketinga i propagande u Budvi. Tu sam uradio identitet i od toga dobijem neku lovu, razumeš. I malo po malo ja vidim da od toga možda može da se živi. Tako da sam posle vojske odmah otišao od kuće, živeo sam od toga odmah dok sam i studirao. Tako da je tih četrdeset godina stvarno od najranijih početaka do prošle godine bila zaokružena celina i rekao sam daj nešto sebi da poklonim za četrdeset godina. I opet u, kažem, ovoj jednoj praznini, vakuumu nekom društvenom sam odlučio da pročačkam šta je to specifično za to što radim. Drugo, imao sam sve vreme, imam osećaj, znaš, jedno je ova medijska neka priča, dobro, ti i ja smo sad i drugari i kad se raspričamo u podkastu, to ima svašta što se dotakne intimno i privatno i tako dalje. Ali velika većina ljudi predstavu nema koliko radim ja i koliko sam radio i čega sve. Ne, ozbiljno ti kažem. Znam. I onda svi kao, znaš, kao podrazumeva se, dobro, bre, njemu su lako otvorena vrata i ne znam šta već ko pomisli. I rekao sam, moram stvarno taj kumulativni efekat od toga da pokažem kroz jednu debelu knjigu od četiri santimetra, razumeš. Ali majke mi, jer imao sam tu potrebu da se vidi da je to jedna mašinerija koja se pali svaki dan i svaki dan nešto proizvede. Ima tu, naravno, varira kvalitet od klijenta do klijenta, od projekta do projekta. Varira u smislu raznih estetika. To je ono što smo pričali o tom sistemu kameleonskog pristupa, da se svakom klijentu prilagodiš ti, a ne da namećeš svoj stil, jer to je nemoguće u ovoj sredini. Ne može. Ne može da preživiš četrdeset godina tamo. Znači morao sam da budem i kičer kad treba, i maksimalista i sve, ali sam većinu stvari vodio tako da, znaš, liči da je neko smislio to. Da nije se samo napravilo. I drugo, shvatio sam kroz ta predavanja i na masterklasu i pre toga na faksu da ljudi stvarno sjajno reaguju kada im ispričaš ceo taj storytelling vezan za to kako si prodao i uopšte šta si smislio i zbog čega. Tako da tu za veliku većinu, ima sigurno sto projekata koje sam detaljno opisao, njihovu background story, što se kaže. I to je, mislim, dragoceno za klijente, za mlade. I s druge strane, to je deo tog celog pokušaja da se u virtuelnom svetu takođe, na društvenim mrežama i tako dalje, stvori jedna platforma koju sam već nazvao Complicated Simply with Futro, to znači to ću sad proizvoditi, gde će biti sad mali filmići u kojima ću ja nešto čak i da kažem u kameru, mislim na engleskom, to je ogroman izazov trenutno, a da zvuči da nisam, znaš, robot. Tako da sam u tom smislu, u međuvremenu sam čak i jedan muzički album snimio, to ti ne znaš. 

Ivan Minić: To se sećam, mislim, puštao si mi kada sam bio… 

Slavimir Stojanović: Da, počeo sam nešto na tu temu da radim isto, u cilju toga da se oslobodim, da ta kreativnost ne bude samo u vizuelnom domenu. Znaš, tako da svašta radim da bih sebe iscimao do kraja na razne načine, što bi rekao Skaj Vikler. Iscimaš sebe do kraja, kad znaš da si iscimao sebe do kraja, znaš da si pobednik. 

Ivan Minić: Zašto onaj sivi papir? 

Slavimir Stojanović: Pa lepo je tako. Ne, to je isto tako jedan deo, jedan deo mene je decentan. Vrlo povučen, smiren, neupadljiv i tako dalje. Ja zbog toga i uspevam ceo ovaj život da vodim, praktično ovaj komercijalni svoj, vodim u službi nekog drugog. Ja sam, jedan deo mene je vrlo, kako bih rekao, ne samo introvertan, to se podrazumeva kad si autor, mislim, ali ono, volim da sam deo nečega što je posle neka veća celina koja se predstavlja tako, da pomognem u tom smislu. A jedan deo mene bi samo bio na bini konstantno, mislim, pod reflektorima, da se ne gasi slučajno program, da se ne menja. Tako da tu sam, imam oprečne te ličnosti i zato je jedan deo narandžast, da je jako, a unutra da je smirela i da nekako je tiha voda brejg raund.

Ivan Minić: Ima dosta u onom procesu kreiranja gde je konceptualizacija, gde je skiciranje i sve ostalo, ima dosta skica koje su rukom na papiru. Je l’ se to menjalo ili nije? 

Slavimir Stojanović: Ne, ne, ne, bukvalno da ti pokažem, danas sam sad sve nacrtao, moj dan počinje tako, to je najlepši deo dana, to je tih sat vremena koliko sebi po projektu kad imam da ga koncipiram od nule, sat vremena jedan dan i sutra još malo pogledam i u principu mi je sasvim dovoljno, ali sam recimo ceo vikend razmišljao po glavi. Tako da ja devedeset posto vremena potrošim na koncipiranje i tu se onda sjate sve te godine iskustva, znaš unapred već vidim i kolor i sve to, znaš i boje i forme i estetiku. Art direkcija mi je odmah jasna kad dođem na sastanak, vidim koje cipele nosi klijent, dosta toga mi je po cipelama jasno. Ovaj, to mi je laki test estetski broj jedan. Ovaj, nego sad ima puno ovih onlajn situacija gde ne vidiš cipelu. Tako da onda zavisiš ili od bretele koja se vidi ili, ako ugase kamere, onda od boje glasa. Znaš, bukvalno tražiš u mraku, tražiš neke reference s kojima se nadaš da ćeš biti estetski po volji svom sagovorniku. Jer tu je, ja kažem ti, to je totalno suprotno od onoga kako se radi recimo u Londonu, moje kolege koje znam pa pričam s njima o tome. Ili u Njujorku.

KREATIVNI RAD

Ivan Minić: Da, ta postavka gde u suštini na normalnim tržištima ti nekog biraš zbog njegovog autorskog jezika. A ovde je to i dalje primarno servis u kome nije loše ako se ti uklapaš u ono što ljudi hoće, ali ako se ne uklapaš, oni će da ti kažu kako ti treba da uradiš svoj posao. 

Slavimir Stojanović: Ali mene tretiraju kao ovaj će da nam smisli, ovaj zna šta radi, on će da smisli. To je velika razlika, neću ja da dizajniram nego ću da im smislim. I za to sam se izborio. To je suverena pozicija. Ne mislim u odnosu na druge, nego to sam hteo da ljudi shvate, da ja njima smišljam nešto, a ne da crtam tamo nešto, da im kuckam, razumeš? Jer to oni tretiraju kao to ti je kompjuter uradio. Zato sam i bežao kad god su novi neki fičeri u programima vu vu, znaš, ono kad smo mi klinci bili, bačena senka, čoveče, znaš. I još smo to i u ilustracijama radili, sećam se u Srednjoj dizajnerskoj. Ko god zna da napravi tako da izgleda da lebdi na papiru nešto, to hajde, možeš da se zaposliš odmah u Grafitu. Tako da znaš, to su te fascinacije, ono, da zaseniš prostotu, što bi rekli. I taj prostor za to, to je to tehničko zasenjivanje, bio je krajem osamdesetih sa ulazom tih PC-jeva, i Mac-a i šta god je bilo, i devedesetih, jer je bila tako jedna nevina livada, totalno otvoren prostor, brisan, ali su puno ljudi i izbrisali takođe. Tako da smo mi mogli, moja generacija je mogla jako brzo da dobija važne poslove i projekte, jer nije bilo ove stare generacije, uglavnom je zapalila u inostranstvo. 

Ivan Minić: Ono što mi se čini da je isto vrlo, vrlo izraženo ovde kod nas, jeste da zapravo velika većina onih najvoljenijih i najistaknutijih brendova je nastala u periodu koji je sa početka ove tvoje priče, sedamdesetih, osamdesetih, ponešto devedesetih, da okej, tržište se beskrajno prezasićivalo proizvodima u prethodnih dvadeset pet godina, ali vrlo malo njih se pretvorilo u nekakve brendove koje ti biraš zato što su to baš ti brendovi. Znaš ono, lupiću sad, ali ako ti trebaju napolitanke, uzećeš napolitanke, nije bitno čije su. Ali zna se šta su oni brendovi koje svi volimo, da li je bananica, smoki, nije važno, ali ima ih. Oni koji su zaista značajni svima nama. Sada ja normalno pričam samo o hrani, ali ne mislim samo na hranu. Većina toga je u startu bila urađena sjajno, a sada su u prethodnim godinama dobili te svoje osvežene, pročišćene verzije i nisu se baš svi snašli u tome.

Slavimir Stojanović:  Nisu, ali ima, ja ponoviću, mi imamo fenomenalno talentovane ljude ovde. Znači stvarno je, samo postoji taj limit veličine tržišta, dovođeno je u pitanje ono što se desilo, jedna ozbiljna tranzicija, to što su svaka čast ljudi iz tog perioda, vlasnici raznih agencija, digli jako visoko kreativna očekivanja, dobijajući te nagrade silne po inostranstvima, za vreme ekonomskih sankcija, posle i bombardovanja. Usred toga svega smo mi dobijali nagrade napolju. To je tako, nema veze, anahrono skroz. I onda je to moralo da dođe na naplatu u nekom trenutku kad je došao realni advertising, realni dizajn za tržište itd. I tu su se mnogi snašli koji su znali da se pozicioniraju, da odigraju sa klijentima, ali to je bilo i carevanje, da kažemo, middle managementa, takva i estetika. Znači, nema hrabrosti velike, nego se boriš za mikron kolača na tržištu i ako nula zapeta sedam nešto podigneš, ovi kažu, super, zadovoljni smo. A ako izgubiš dva zapeta dva, bukvalno te otpuste kao agenciju. Znači, ja ću da kažem, i te sam projekte radio svojevremeno, u Komunisu sam proveo četiri godine sa Ivanom Stankovićem. Imali smo tu jednu partnersku agencijicu koja se zvala Designis i tu smo puno radili za ovako te velike neke klijente. Wellness, ne znam, sam radio baš tada. I Knjaz Miloš je trebao da se skroz redizajnira. Bila je takva, da kažem, takva atmosfera, takav direktor marketinga i sve, stranac je bio neki. I onda se to nije desilo. A dve godine sam to razvijao da liči na Perrier, znaš ono, da bude kosmičko, da je palo, ali da je dobro, stvarno. Da ima tragove naše tradicije i tako. Hoću da kažem, sve ima… Ono što je moj glavni utisak, pored toliko talenata ljudi ovde koji ipak rade, u toj industriji se radi svašta, toliko malo se vidi vrhunskih stvari koliko su ti ljudi sposobni da ih proizvedu, da ti shvatiš da živiš u društvu propuštenih prilika. To je najveći izazov ove sredine i ovih… Ne mogu da kažem da je to tragedija, zašto to, ako ti se ne sviđa, idi negde drugde. To je najtužnije od svega, ta količina propuštenih prilika u vremenima tranzicije u kojoj živimo, gde se onda i rasklimaju ti neki postulati osnovni na kojima se gradi neka struka. Onda se navikneš na propuštenu priliku i okreneš se gde sam bio, šta sam radio. Prođe, evo kad smo se ti i ja videli, ne znam ni koliko godina je bilo prošli put ovde na podkastu, ali ja sad bar imam neke knjige. Ja sam shvatio da imam vreme. Jedino kako mogu da ga obuzdam je da stavim svoj rad i neki duh u neku štampanu formu. Majke mi, ne vidim drugi način jer ovako to toliko leti da moja ćerka sada će ove godine da bude punoletna već. Znaš, to je nepravda. 

Ivan Minić: Kada je nastala Singi Lumba koja sad deluje kao da… 

Slavimir Stojanović: U međuvremenu je postala svetska prvakinja u savremenom plesu sa svojom grupom Ritam i stil, RIS studio plesni, i oni su stvarno super ekipa. Onda je to prestala, treniraš, prevaziđeš to pre dve godine, sa petnaest, šesnaest se obično i prestaje ili se ostaje u tome doživotno praktično. Budeš profesionalni plesač, trener itd. I ona se tu nije dalje videla. Znaš kako, ja pratim te devojčice, celu tu grupu od njihove treće, četvrte godine ona trenira. Pa je malo prvo bio balet, pa onda taj savremeni i ti vidiš kako osvajaju državno, pa jedno, pa drugo, pa treće, pa onda jedne godine je evropsko i sledeće. Ta ista grupa sa sličnim koreografijama, koje su fenomenalne stvarno, i ideš sa njima, putuješ po svetu na ta takmičenja, to vidi. Ja sam bogat čovek zbog toga, ne ove knjige. To su izmišljotine. Ovo se stvarno desilo. I gledaš tamo, plačeš, sreća. Ne, normalno, onda ti neko stane ispred tebe da ne možeš da vidiš dete dok dobija nagradu, a snimaš ga ili nešto, znači da možeš da ih pobiješ bez problema. Šou šta smo sve proživljavali. I onda dobije na kraju i svetsko prvenstvo osvoje. I to baš u Sloveniji je bilo svetsko, gde sam živeo. Tako da kažem, domaće se osećam i tamo. I to je bio spektakl. To je jedno zaokruženje cele te priče. I na kraju šta se desilo s tim njenim knjigama, koje sam za nju pisao dok je mala bila. Ja sam nastavio da ih pišem, napravio sam ih tri do sada. I to se sve zajedno zove kao edicija Avanture Singi Lumbe. I onda su ljudi iz pozorišta Duško Radović prošle godine odlučili da to postave kao pozorišnu predstavu. Vidi, to osećanje, to je moje formativno pozorište u kome sam, pošto sam ja dolazio iz Cvijićeve, Tašmajdan, tu ideš, to je dečje pozorište. I zovu me još Duško Radović, on i Duško Petričić, to su mi heroji detinjstva na kojima sam se i formirao kao dizajner na kraju, ilustrator, šta god da sam radio, kreativac. I onda te zovu iz tog pozorišta i kažu, hajde da uradiš logo, kao da središ ovo, pošto je moralo da se prilagodi smanjenjima na društvenim mrežama, ikonicama i to. Ja to uradim i u tom procesu oni shvate da je meni izašla i treća knjiga i kao daj da pogledam ovo. I oni pogledaju i uzmu i naprave. Isidora Gončić je genijalna i režiserka, ali ona je uradila i dramaturgiju, od te tri knjige je napravila integralni tekst. Fantastično. I dolazi ona i kaže, dođite na prvu probu sa glumcima. Ja se tresem, nikada to nisam doživeo, idem tamo i vodim, Nađa sad velika devojka, žena moja Olja, idemo nas troje, sedimo ovako, znaš, skrušili se u ćošak, a oni čitaju, čitajuća proba, prvi put kad su im podelili uloge, nismo ni znali ko će šta da igra. I oni prvi put čitaju glumci ono što sam detetu pričao za laku noć i u momentu kreće raspad sistema, svi troje, ne možemo se kontrolisati. Znaš, smeješ se i plačeš i smeješ se. Sve emocije odjednom. I vidi, jecamo ovako, smetamo im dok čitaju. A oni ljudi se tope jer vide emociju i onda premijera, čoveče. Ja sam poneo kutiju maramica sa sobom. I još neki songovi fenomenalno napravljeni. I ta predstava postane baš hit predstava. I bila je novogodišnja, pa onda je ušla u stalni program njihov. I to su, kako bih rekao, rasprodate predstave. Shvataš, od ljubavi prema detetu. I to je neuporedivo sa ovim naporima. Znaš, ovo što radim svaki dan. To su dva različita sveta. Tamo je emocija utkana u svaki detalj, koju ja nemam pod kontrolom, to ništa. To sam samo pustio od sebe. Kroz dete i sebe sam pustio. Ali je to što dobiješ povratno… Znaš, ne možeš tako sada da se oduševljavaš nekim logotipom kao što može roditelj sa dečjom predstavom. Ili dete koje viče da je Singi Lumba lično. To su… Ne dajem nijednom i drugom neku prednost, nego ta sreća da sam imao mogućnost da osvojim jednu i drugu tu teritoriju kreativnu i da se osećam sigurno u oba slučaja, to je privilegija. Ako sam na nečemu životno zahvalan, to je što mi se karijera pretvorila u, kako se to zove, u deltu, u sliv neki, a ne u jedan potočić. Nego se raširilo na sve, mogu sve. Bukvalno to je osećaj, ne može se porediti. Zato sam, mislim, vidi, ja mogu sve, ali ne mora sve da bude na istom nivou kreativnom i kvalitativnom. Ali mogu sve, sve što me zabavlja mogu da radim. I zbog tih razloga uzmem jednom, napišem neki tekst koji me intrigira, da li je društveni ili je lični, emotivni. Tu prvu pesmu što sam uradio, uradio sam nešto dok je ćale bio živ, pa on mi je bio inspiracija za pesmu. I kad se objavila ta pesma, on mi kaže, nemoj, izvadi me više iz svojih kombinacija, kaže. Nije tri meseca sa mnom pričao. Ja sam rekao, ćale, ali happy end je u priči. On kaže, mani me, čoveče. I posle dve godine umre. A ja sam u međuvremenu napravio dvanaest tih pesama i tu mi pomažu mnogi talentovani ljudi u tome. Rambo Amadeus je u jednoj takođe učestvovao, Aleksandra Kovač, Roman Goršek, ali i ovi klinci, neki baš talentovani, ovaj Anadar, Andrija Gavrilović, strašan producent i on mi je uradio ostatak albuma, i još jedan mali, Luka Lukić se zove, sa Fakulteta dramskih umetnosti. Studira čovek muzičku produkciju tamo. Poznao sam neki divan svet. Imam puno prijatelja iz ovog rep sveta od ranije. Ja sam za Grua radio omote za ploče i tako. I onda puno tih ljudi znam čiju muziku slušam. Ja sam oduvek bio u hip-hopu. Od početka, od kraja sedamdesetih. I onda sam rekao, daj da ja nešto isto kažem u mikrofon. I to je bilo strašno smešno. A počelo je od nekog projekta koji sam radio za Ideu u Blokovima. I onda je bila pesma, da se smisli pesma, kao može i rep, ali treba neki song da se uradi, zato što se Idea Blok zove. A blok je kao, znaš, blokovi, reper i tu klupica neka. I onda sam ja smislio, tako je počelo sve. Ja sam smislio da išlo je bleja u Bloku, u Bloku je bleja, ekipa mnogo jaka, išli smo do keja, gledamo u reku, dani lako teku, kad se nešto pokvari, ekipica to popravi. Znači tako i tako ceo song. I ja to snimim ovako na neku matricu sa neta, pošaljem klijentu i ovi se oduševe. I ja rekoh, čoveče, vidi, ovo sad odjednom mi nešto krenulo. A kada sam klinac bio, veze nisam imao. Repovao sam, ali sam prepevavao neke Amerikance, oni Sugarhill Gang i to. I onda sam ovaj, i onda sam jednu po jednu pesmu polako počeo da pišem i svaka sledeća koju sam snimio je zvučala ozbiljnije. Tako da to, kad bude kao celina, problem je što stvarno smo u ovom vakuumu i onda nije deplasirano da to objavljujem sad, znaš. Nije, a ima zabave. Ima tu i smešnih stvari, ima i kritičnih. I onda šta sad, znaš, u ovom… Podeljen mi je nekako, knjiga mi je, znaš. To je nekako jasnije, konciznije. A ovo ne znaš sad, jer ovaj sad hoće da se zabavlja, onda me ovi reperi zezaju kao, kidaš, brate, za dvadeset-trideset godina ima da razbijaš. Bićeš fenomenalan.

ZAKLJUČAK RAZGOVORA

Ivan Minić: Ja mislim da su ove stvari mnogo važne zato što ti omogućavaju da neko sa strane uđe u tvoj svet, makar na kratko. A nije invazivno. Nego možeš ti kada želiš i koliko želiš, i možeš da saznaš origin story za mnoge interesantne stvari. I neke priče sam… Neke priče znam od ranije, i neke skice sam viđao itd. Ali, znaš, ovo je sistematizovano na jednom mestu i može da bude svojevrsno obrazovanje za nekog ko želi da bolje razume i shvati. Ja mislim da su takve stvari mnogo važne ne samo za ljude koji se bave dizajnom. Njima je to svakako logično. Ali i ljudi koji se bave biznisom, preduzetništvom, ličnim nekim brendingom, vidljivošću itd. I oni treba da pogledaju da bi razumeli neke stvari koje nisu njihov posao. Ti ne moraš da znaš da uradiš posao da bi mogao da ga razumeš i da bi mogao da… Znaš, mislim da je to razumevanje ključno da bi mogao da napišeš brif koji ima smisla. Jer najgora stvar koju marketar može da dobije je brif koji kad pročitaš… Ovo je sve moglo da se napiše u jednoj rečenici i onda ne znači ništa.

Slavimir Stojanović: Jeste, to je najveći izazov u našem poslu, da se dođe do te neke suštinske istine svakog projekta. I tu onda mora da se cima baš ozbiljno klijent i da se od njega traži da se udubi u to. Onda ti oni uglavnom kažu, kod nas je bar tako, kaže ti, pa šta ćeš ti da radiš ako ja to smislim? Ja mu kažem, daj bar set nekih ključnih pojmova, izraza ili reči koje te definišu. I najgore je kad im kažem, hajde sad u tri reči kažite. I onda naravno kažu: stabilna, ambiciozna i pouzdana firma. I tu ne možeš ništa od toga jer svi tako sebe doživljavaju. Pogotovo kad su dokazano uspešni. Tako da tu ja najviše čeprkam i tu potrošim najviše vremena, stvarno. I to bukvalno kad se radi, nije nužno da radimo komunikaciju nego baš dizajn. Bez obzira što ja samo radim formu vizuelnu, ako nemam kontekst, nemam šta da ilustrujem dizajnom. Jer to je poenta. Ja ako iščeprkam istinu, dođem do ta dva-tri pojma, nekih reči i tako dalje. Recimo to je bio slučaj sa Beogradskim maratonom. Došao je novi direktor Darko Habuš i hteo je da ostavi trag, da promeni to što je bilo. Oni su imali neki stari logo, bio je sa nekim uobičajenim, predvidljivim čovečuljcima, nekim piktogramčićima koji trče onako, ljudi trče na maratonu i jednako trče. Ali to je kao da si stavio natpis jabuka i stavio jabuku ovako. Znači nema infrikcije nikakve između, znaš, ono semantičko-vizuelni pleonazam. I ja sam hteo da to promenim isto i rekao sam samo moramo za nešto da se uhvatimo. Hoće li biti Pobednik ili će biti Avala ili će, ne znam, Most na Adi, nemam pojma, nešto gde se pretrčava Gazela ili šta ćemo od toga. Onda smo shvatili da su svi ti pojmovi više turistički nego stvarno vezani za maraton. I onda smo se odlučili da odemo u neku apstraktniju formu, ali tako što sam rekao, daj da prvo smislim slogan. Slogan ilustrujemo, obrnuti proces. Ja sam smislio slogan “Uvek više”, što znači da uvek hoćeš brže, više zapoteraš sebe, da istrčiš brže, da tamo gde si počeo završiš iznad toga, tako da je logo bukvalno ilustracija toga. I onda imaš zelenu, plavu boju naših reka, imamo zelene parkove, imamo između staze za trčanje itd. Znači sve ima svoju priču i razloge i to na kraju izgleda kao bilo koji svetski maraton. Super su na kraju napravili medalje i ceo identitet ispada onako kako treba, to recimo nije bila propuštena prilika. To je baš ispalo kako treba da izgleda. Tu sam, na to sam baš ponosan. To sam i stavio kao okosnicu storytelling-a u ovoj knjizi svojoj. Znači ako to ne znamo i nemamo, a to su baš prilike zato što se time predstavljamo u svetu. To mora dobro da izgleda na engleskom, na srpskom, da izgleda u ćirilici dobro, znači sve te varijacije da ne izgleda da je s Marsa pala ćirilica u svet. Miroslavljevo jevanđelje nisam tu, eto.

Ivan Minić: Da napravimo neku vrstu rekapitulacije ove tri godine i šta su neka očekivanja za dalje. Svašta se promenilo, ti si ostao isti, a ipak nisi, jer ti stalno evoluiraš, ali ono što se desilo je da mi se čini da si mnogo više fokusiran nego što si bio i da mnogo manje ima distrakcija, iako ti uvek hoćeš sve da probaš, ali nekako više si u nekoj zoni koja mislim da je jako dobra za tebe, bez obzira na objektivne okolnosti od kojih u suštini svi treba da nađemo način kako da pobegnemo, bar na par sati dnevno. Radiš na novoj knjizi, na romanu, a šta ti je profesionalno neki cilj za naredni period? 

Slavimir Stojanović: Pa gluma, režija, songovi. Sve ove ostale umetnosti koje nisi pokupio. Šalim se, ništa nije isključeno, ali cilj je u stvari da se napravi više tog prisustva u internacionalnim vodama, jer to sada stvarno omogućavaju društvene mreže, pogotovo Instagram i TikTok, ali u mom slučaju Instagram je nekako idealna platforma. Desilo mi se da sam objavu napravio pre mesec dana za knjigu, kao najavu knjige, napravio sam jedan običan karusel od šest-sedam slajdova, stavio neku muziku pozitivnu i napisao jedan kratak tekstić o tome, a među slajdovima je bilo ono, ako povećaš možeš i da pročitaš šta je sadržaj knjige, koji je govorio baš ono uputno za mlade kolege da vide da to stiže odnegde, da to nije zato što volim trougao pa ću sad trougao da stavim, nego zašto trougao, šta znači trougao i tako dalje. Imao sam milion i šeststo hiljada pregleda. Vidi, ja imam trideset hiljada pratilaca, od toga je ogromna količina ovde iz regiona i jako malo stranaca je bilo do tada. Tada sam u tom jednom postu u jednom danu dobio hiljadu i dvesta novih folovera iz svih krajeva sveta. Nešto sam tu pogodio algoritam i tako dalje. I od onda sam počeo mnogo više i da objavljujem konciznih stvari, koherentnih, znači usredsređenih nekih na engleskom uglavnom i sada ostaje još samo da počnem da proizvodim te rilse koji su malo izazovniji. Više tehnički da savladam i montažu i tako dalje, jer to hoću što više sam toga da uradim. Tu moram da savladam neke tehnike. Znaš, zvuk, dobro svetlo, sve sam to pokupovao, pa sada samo treba da se složi sve u jedno. Mislim, samo. Sada dolazi i ovo što taj zanat nemam u svojim rukama, a shvatio sam da je to potpuno besmisleno da dajem ogromne pare na to, jer je to ipak samo u ovoj fazi promocija jednog načina razmišljanja. I eksperiment. Eksperiment koji može da urodi plodom u smislu da se napravi ta platforma koja bi se zvala stvarno Complicated Simply na raznim poljima grafičkog dizajna ili kreativnosti. Ti primeri gde sam to postigao na određeni način uz određene kontekste, zašto sam onda ovu boju, zašto, kako sam došao do te, kako se kaže, disruptivne misli koja te prene i treba da te natera da misliš. Minimalni gest neki, razumeš. E to je platforma i tako će se zvati, sledeća ova neka stručna knjiga će verovatno da se zove Complicated Simply. I to je u planu za onu tamo godinu kad budemo ove rilse doktorirali ove godine. Ali to su paralelni planovi s realnošću gde ja radim blesave ove komercijalne projekte i dalje. Znači to ima svaki dan. A što da radim neki novi festival, mislim identitet novi za festival Cinehill. To je ovaj bivši Motovunski filmski festival koji se preselio u Gorski kotar. Pa se sad zove Cinehill pošto je u brdima Gorskog kotara, koji su by the way prelepi i gde i provodim većinu leta svake godine, jer su u okolini, mama je odande i onda imamo tamo već bazu. I poklopilo se, već sam radio za to mesto Fužine, koje je prelepo mesto, tri brda na tri jezera. Mislim, za njih sam radio identitet pre dve godine i onda se to izrodilo sad u tu dalju eksploataciju kreativnu svega što je u tom Gorskom kotaru. Tako da, znaš, taj osećaj da mogu i dalje na prostorima bivše Jugoslavije nešto da radim i u Sloveniji ponekad imam neki projekat. Sad ima dosta toga u Crnoj Gori, otvorilo se sticajem okolnosti isto. Znači ima, posla ima, samo je pitanje zdravog duha kako da čovek ne poklekne pod nekim osećanjem. Da ga ne usisa vakuum, da nam ne zuje u ušima stalno, nego da malo kroz posao prodišemo. To je jedna od stvari koje radim.

Ivan Minić: Mislim da ti je ova cela stvar mnogo dobra zapravo za tu svakodnevnu strukturu, da ti znaš šta ti je sigurno, čemu treba da se vratiš, što nije ni toliko nužno kreativno nego je više…

Slavimir Stojanović: Jeste.

Ivan Minić: …organizovano i tako dalje. I da imaš svaki dan nešto…

Slavimir Stojanović: Zanima me.

Ivan Minić: Što ćeš znaš kao, što će da te natera da se pokreneš. A onda kad se pokreneš, onda će nekada da se desi čudo, a nekada ćeš samo da provedeš vreme radeći ono što što voliš i do čega ti je stalo.

Slavimir Stojanović: Baš tako.

Ivan Minić: Slavimire, hvala ti puno.

Slavimir Stojanović: Tebi isto. Uvek je uživanje kao sa najboljim ortakom iz detinjstva da pričam.

Ivan Minić: Ovaj, više informacija o tome gde, šta od ovoga može da se nabavi, stavićemo u opis epizode. Ali svakako preporuka svima da pratite ono što Slavimir objavljuje na društvenim mrežama, svim, uključujući i LinkedIn na kome se aktivirao. Zato što je to neka dnevna doza inspiracije koja mislim da je svakome od nas kreativaca potrebna. Jednostavno, drugačije ti počne dan kada ti dan počne sa nečim što je zanimljivo, lepo, interesantno, prijatno, zabavno ili intrigantno na neki način pa i tebe pokrene i ne da ti da pustiš neku misao i neku ideju. A svakako, svi se mi nadamo da naredni put kada sednemo, će to biti u nekom boljem društvenom kontekstu i okruženju i u nečemu gde ćemo moći da kažemo da smo kao društvo progledali i procvetali.

Slavimir Stojanović: Takođe, isto mislim i nadam se.

Ivan Minić: Hvala vam što ste nas slušali, to bi bilo to, mi se vidimo ponovo naredne nedelje.