Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je moj dragi prijatelj Branko Džakula. Možda ste primetili na društvenim mrežama, pre svega LinkedInu, jednog simpatičnog mladića koji priča o informacionoj bezbednosti kroz neke besplatne lekcije koje deli na tu temu. Branko je profesionalac u ovoj oblasti već više od decenije i ima izuzetno neobičan razvojni put kroz koji je radio svašta nešto interesantno u nekim velikim sistemima kako ovde, tako i u nekim drugim zemljama i učio. Bio je uvek gladan znanja i imao potrebu da nauči nešto novo i da se dokaže. Kasnije je postao preduzetnik što dodatno obogaćuje njegov put i njegovo iskustvo. Razgovor je u dve epizode. U prvoj pričamo o tome kako je došlo do toga da krene zapravo da se bavi profesionalno ovom temom koja je izuzetno važna i kojom se nažalost ne bavimo dovoljno do trenutka dok ne dođemo u pravi problem. Uživajte.

Podršku realizacije ovog podkasta pruža i kompanija Orion Telekom, a ukoliko vodite biznis koji zavisi od internet konekcije, trebalo bi da znate za njihove Biznis Internet pakete. Ovi paketi donose optičku konekciju na 10-gigabitnoj mreži, stabilnu vezu bez prekida i komplet digitalnih servisa: hosting, .RS domen, SSL sertifikat i statičku IP adresu. Tokom promotivnog perioda, prva tri meseca korišćenja dostupna su po ceni od samo 1 dinar.
Uz dodatke kao što su Microsoft 365, Trend Micro zaštita, e-faktura i e-fiskal, dobijate rešenje koje pokriva sve što je potrebno jednom modernom biznisu.
Detaljnije informacije možete pronaći na oriontelekom.rs ili pišite na biz.prodaja@oriontelekom.rs

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: E pa Branko, dobro mi došao.

Branko Džakula: Bolje te našao.

Ivan Minić: Prethodnih nekoliko nedelja, možda i meseci, ko je malo aktivniji na LinkedInu i ko se interesuje za teme informacione bezbednosti, imao je prilike da te vidi u gomili nekog interesantnog edukativnog materijala. To je ono što ti je posao, da kažem, pitanje sigurnosti i bezbednosti, ali o tome ćemo pričati ovaj u nekoj kasnijoj fazi. Samo eto da oni ljudi koji, kojima se čini da te poznaju odnegde, verovatno te poznaju odatle. Ti si naravno aktivan i na događajima stručnim i tako dalje, ali ovaj, posvetio si se dosta tome i imaš dosta velike planove u vezi sa tim da je potrebno, poželjno i potrebno edukovati širu javnost danas više nego ikad kada su upravo pitanja informacione bezbednosti u pitanju. Mi smo ono godinama gledali te američke serije i filmove u kojima je krađa identiteta i prevare sa kreditnim karticama i sve ostalo su bile svakodnevica. Kod nas to u principu nije baš bilo preterano često, ali je danas sve češće i svi ti trendovi nekako dođu i kod nas vremenom, a o kompleksnijim i ozbiljnijim stvarima da ne govorimo. Hajde pre nego što krenemo naravno hronološki, hajde napravi ti nekakav presek čime se ti sad baviš, koje su ti sad aktuelne pozicije.

Branko Džakula: Uglavnom domen informacione bezbednosti mi je i dalje glavni fokus, iz više aspekata. Kako zaštite kompanija, naravno da bi biznis mogao da radi i da bi neka, da bi neko te usluge ovaj i u suštini naručio i dali u obliku zaštite njihovih sistema, širih informacionih sistema kompanija ili pružanju određenih usluga implementacije nekog cyber security standarda, usaglašavanju sa nekom regulativom ili održavanju određenih obuka za zaposlene. A takođe i penetraciono testiranje, to jest testiranje određenih sistema na bezbednosne ranjivosti ili simulacija cyber security napada su neki od servisa koji su mi glavni fokus kroz kompanije koje vodim. A takođe i razvoj novih proizvoda iz domena informacione bezbednosti gdje smo vidjeli da u suštini korišćenje drugih alata koji su nam potrebni da bismo mogli da sprovodimo naše servise, neke od tih alata smo htjeli da baš prilagodimo za naš rad i danas lakše nego ikad je doći i do svog proizvoda i kastomizovanog proizvoda koji u suštini zadržavate kompletan IP, imate kompletnu kontrolu nad kastomizacijom tog softvera, pa smo počeli da razvijamo i naše proizvode. I to sam sve nekako raščlanio kroz više pravnih lica, startapova koji su product startapovi, a servisna organizacija koja je samo servisna organizacija, kako bi ti svi poslovni, sve te poslovne cjeline nekako bile fokusirane na konkretno svoje manje ciljeve, a onda zajedno nastupaju na scenu, da kažem, na različitim tržištima. Tako da trenutne pozicije, teško ih je nekako pinpointovati konkretno koja je moja uloga u svakoj kompaniji, ne fokusiram se mnogo na to. Svaki dan prioritizujem tako što gledam gdje najviše gori. U kojoj kompaniji je moja pažnja taj dan najviše potrebna, ako je blokiran neki posao, da li za razvoj proizvoda ili neki klijent je pod velikim cyber napadom, fokusiraću taj dan najviše pažnju na rješavanje nekog problema ili blokiranja nekih ljudi da mogu da rade svoj posao. Tako da ne znam, ne znam koja mi je pozicija, ali svaštojed i ovaj, multitasker ili debloker problema u svim kompanijama kako se oni zadese.

KAD PORASTEM BIĆU

Ivan Minić: Pričaćemo i o tome kako je ovaj raditi više stvari istovremeno, kako je biti u više partnerstava istovremeno, jer svaka od tih stvari donosi neke vrlo očigledne i lepe benefite, ali donosi i niz izazova koje je potrebno rešiti da bi to sve funkcionisalo. Ali hajde da krenemo kako i inače krećemo u Pojačalu sa pitanjem šta si hteo da budeš kad porasteš.

Branko Džakula: Srećom ili ne, od, hajde, od prvih, prvih dana kada sam uopšte sebe gledao kao u nekom radnom okruženju, bilo je vezano za računarstvo. Tehnologija me jako puno privlačila od malih nogu, kada sam bio eksponiran bilo kojom tehnologijom koja je ušla u kuću, od Sege Mege, da krećem od tih konzola i gara što jeste bila neka prva naprednija tehnologija koja nam je ušla u stan ili generalno satelitska televizija, da kažemo, možda je i to bilo. I sjećam se tada smo već tražili načine kako da zaobiđemo sve bezbednosne mjere koje su satelitske televizije sprovodile, pa su se punile kartice kod komšije koji je skidao nove kodove da se otključavaju razni kanali, onda smo imali više kanala nego što je iko mogao suštinski da ih pogleda. I sjećam se tada sam gledao i crtane na njemačkom, na italijanskom. Ja mislim da sam najviše učio njemačkog i italijanskog gledajući crtane koji jednostavno… To je bio Super RTL, pa je bio italijanski, bio je njemački i gledao sam sve te crtane jednostavno na svim jezicima osim, osim našeg, osim što su naši emitovali tada da kažem na ovim, na državnim televizijama. I to mi je bilo zanimljivo, kako to radi, kako se dopunjuju te kartice. Onda sam išao kod komšije često koji je takođe bio zaluđenik za računarstvom, oni su imali nekoliko računara, stalno je na stolu su bile neke kartice, bili su neki čipovi, milion kablova i meni je to bilo space shuttle. Znači kad odem kod njih i to me izuzetno privlačilo. Nisam ni znao zašto, sve me jednostavno bilo jako zanimljivo. I kada sam dobio ja prvi računar, nisam se skidao sa njega, stalno sam nešto radio, nešto eksperimentisao. Kada sam prvi put otvorio kućište od računara, isto to je bilo za mene core memory momenat djetinjstva. Kada sam prvi put vidio matičnu ploču i kuler koji radi i sve to, tona prašine na njega naravno, i onda kada sam prvi put učio kako se to čisti i onda sam ja mislim da sam nedeljno čistio, samo da bih otvarao i da bih čačkao nešto. I naravno više puta to nisam vratio na mjesto kako treba, više štete sam napravio isto ovaj, taj trial and error ovaj što se dešavao. A i u mojoj porodici takođe bio ovaj, mislim još uvijek, moj brat od tetke koji je takođe izuzetno gajio tu ljubav prema tehnologiji, samouk, stalno je nešto radio, lemio ovaj neke ploče, neke čipove i isto imao gomilu te tehnologije u prostoriji. I to je sve meni nekako setupovalo me za ovo što se dešava i danas, a to je da sam u tehnologiji. I to me uvijek privlačilo. Kad je izašao Matrix i kad sam prvi put pogledao Matrix, ja to, to je za mene bilo i dan danas ovaj najveće remek djelo koje sam ikad pogledao i ikad ću gledati vjerovatno.

Ivan Minić: Ima onaj momenat ovaj što sam nekih ovih dana čuo da u nekoj od biblioteka su science fiction sekciju prebacili u “trenutna dešavanja” kao sekciju. I u principu Matrix ono koji je nama delovao kao science fiction film u koji smo bili zaljubljeni sad deluje kao dokumentarac manje-više.

Branko Džakula: Da, sad je dokumentarac, tako je.

Ivan Minić: To je ono što malo je zastrašujuće. Ovaj, kaži mi kakvo je bilo samo okruženje u kome si rastao?

Branko Džakula: Pa primorski geto. To je, to je malo mjesto koje se zove Bijela u Boki Kotorskoj. Primorsko mjestašce, kao i svako u Boki, inicijalno bilo fokusirano ili na ribarstvo ili na brodarstvo i tu u stvari jeste brodogradilište Bijela.

Ivan Minić: Malo mesto sa velikim brodogradilištem.

Branko Džakula: Sa velikim brodogradilištem, to jeste za Bijelu je to bilo ovaj i dan danas je da kažemo neka ključna lokacija. Sada je i promijenila naravno, više to nije brodogradilište, više je bio brodoremont veći period mog mladalačkog života. I moja majka je dugo godina radila tamo, kao i većina Bijeljana koji su bili zaposleni u brodogradilištu jer je bio najveći poslodavac. Ali onda stečaj, državna firma kako kod nas ide, ovaj sa svim potencijalno velikim pričama koje jednostavno ovaj loše rukovodstvo je dovelo do gašenja i to se desilo i sa brodogradilištem. I sad je, mislim da je sad remont velikih mega jahti i jahti, da kažem zadržala se ta infrastruktura, samo ima novog vlasnika. Međutim, to okruženje, prvo što je primorje i što sam stvarno bio pored mora, to smatram najvećim, najvećom srećom i blagom moga djetinjstva, da sam se zadesio i da su moje okolnosti životne me dovele do toga da sam odrastao na primorju. To je nešto što ću, što sam počeo da cijenim kada sam napustio Boku Kotorsku naravno i shvatio da jedan dio mene je ostao dolje i da ja uvijek moram da se vratim Boki i to se kontinualno dešavalo i dok sam studirao i dok sam radio u inostranstvu o čemu ću ovaj pričati kasnije. Ali to malo mjesto, odrastao sam u porodičnom stanu, onako prilično tradicionalnom, prilično, rekao bih, standardnom, basic nekom normalnom životu porodičnom. Roditelji rade, nemaju po cijeli dan, djeca ovaj lutaju oko zgrade, igraju se. Bio sam u blatu, bio sam u, pravili smo logore i to kad je naravno i ona post ratna sezona i periodi kada su djeca samo ratovala oko zgrade, eto to mi smo ratovali, imali svi drvene puške i ovaj pravili logore od bilo čega što smo našli oko zgrade, od svih limova i plastike. Vozili bicikla, majke dozivale sa terase kad god pada mrak i okupljali se kod drugih u stanovima kad god se nešto slavi. Tako da prilično, rekao bih, lijepo, prosječno balkansko djetinjstvo sa svim sa svim nekim prilivima onih mimova koje stalno gledamo, kako je balkansko djetinjstvo bilo. Prolazio sam kroz sve njih, rekao bih, da nema najveći dio, onaj koji cijenim, je taj što je to stvarno bilo na primorju jer to je, to je stvarno nešto što meni smatram da je promijenilo ovaj način na koji gledam i razmišljam o dosta stvari.

Ivan Minić: Ja se sećam, ja mislim da je to bio drugi razred, mi smo išli na rekreativnu nastavu i išli smo u Bijelu na rekreativnu nastavu zato što je iz moje tadašnje perspektive gde sam bio verovatno 20 puta manji fizički nego sada, bio jedan, bilo jedno ogromno odmaralište koje je bilo opremljeno zapravo za te stvari. Dakle imalo je i učionice potpuno opremljene, tako da si ti mogao da napraviš rekreativnu nastavu gde ćeš imati nastavu. Naravno da kad si na moru nemaš punu nastavu i sve ostalo, ali tih desetak dana prođeš kroz neki osnovni fond časova koji treba da se ispuni i tako dalje. I ja se naravno sećam toga jer to je u mom slučaju neka ’92, ’93, ovaj, ’94 gde je užasna situacija svuda i mi sad imamo mogućnost da odemo na more i svako more je magično. Tebi je bilo podrazumevano do trenutka dok ovaj nisi otišao, meni je to bilo ono spektakl svaki put kad odemo. I sećam se da je da mi je Bijela bila super interesantna. Imali smo i u drugom i u trećem, možda i u četvrtom razredu. U prvom znam da nismo imali, učiteljica smatrala smo previše mali za nešto tako, a i tad je bilo najzanimljivije ovaj najzanimljiviji deo ovog našeg građanskog rata. Ali znaš čak i ja pamtim Bijelu kao nešto što je bilo jako zanimljivo jer smo mi naravno sa plaže gledali u pravcu ovaj brodogradilišta i čekali da li će nešto da se desi, neće ništa da se desi, tad se naravno ništa nije ni dešavalo. Ali je sve to bilo prilično, prilično impresivno za jednog klinca koji je koji je tu došao. Kakva je bila škola?

ŠKOLSKI DANI

Branko Džakula: Škola, škola nam je bila na pjenu od mora. I bijeljanska škola Orjenski bataljon, znači dvorište dolazi do plaže. I suštinski imali smo, kad god smo imali školu u prirodi ili neki izlet da je pa nas izvedu malo iz učionice ili se ode do plaže pa se onda ili traže neke školjkice, rakovi, priča se o tome. U stvari to je možda čak i bilo više u vrtiću i nekih možda prvih par godina osnovne škole. Ali škola je bila jako prijatna. Imali smo učitelji prvih posebno četiri godine osnovne škole po tom programu kojem sam ja bio, sada je već i devet godina osnovne škole, sad ima ovaj devet razreda, ranije se kreće u osnovnu školu godinu dana ranije. Ja sam bio u tom starijem sistemu gdje sam prošao predškolsku grupu u vrtiću koji je tik uz osnovnu školu i samo promijenio ulaz i nastavio školovanje u osnovnoj školi. Učitelji su bili jako posvećeni, jako jako im je stalo do svakog đaka i i osjećali smo se stvarno kao neka cjelina, kao odjeljenje. Bili su stvarno živopisni likovi u ovaj razredima i i nekako dosta dosta je fokusa bilo na na đake koji stvarno prepoznaju sebe u u onome što učitelj želi da, da kažem, da pripovijeda i isticali su se neki učenici uvijek u prvoj klupi i onda smo imali u srednjoj one koji su da kažem djelimično zainteresovani, uvijek u zadnjoj klupi su bili oni koji prave neku frku. I to, taj model je bio repliciran kroz svako odjeljenje faktički kroz koje sam ovaj poslije imao poslije pete godine osnovnih studija, pardon, osnovne škole. I nekako bilo je prijatno, prirodno i porodično okruženje. To dvorište veliko pamtim, jer smo najviše vremena provodili i poslije škole u tom dvorištu, uvijek se organizovala neka utakmica, da li se igrao basket, da li se igrao fudbal ili se išlo na plažu. Tako da pamtim osnovnu školu kao kao izuzetno ovaj prijatno iskustvo i dosta toga, dosta tih porodičnih vrijednosti se definitivno moglo osjetiti u u osnovnoj školi.

Ivan Minić: Mislim uvek je nekako posebno kad pričaš sa ljudima koji dolaze iz tih nekih relativno manjih sredina. Ok, Bijela je ipak relativno ozbiljno mesto, nije selo ovaj kakvih smo priča imali do sada u Pojačalu. Ali naravno potpuno je drugačije kada je to neka manja sredina gde se svi ljudi uglavnom poznaju ili se preko barem ono ne više od jednog hopa mogu ovaj povezati i obično je upravo to tako, da s jedne strane ti ljudi koji su nastavnici, profesori su vrlo cenjeni zato što su vrlo važni za tu sredinu. Deca imaju uz to neko poštovanje i neku dozu onoga da deca će uvek biti deca i uvek će se šaliti i uvek će praviti razne ovaj smicalice, ali su mnogo više oni koji su zainteresovani posvećeni tome nego što je to u nekakvom proseku gde si ti jedan od 1500 dece u u školi, u jednom od devet odeljenja tog razreda i tako dalje, gde je gotovo nemoguće bilo koga tu tu zapamtiti i primetiti. A jesi, okej, ti si bio izložen na drugi način tehnologiji i to je bilo nešto što što te interesovalo i stimulisalo. A jesi kroz školu došao do još nekih stvari koje te zanimaju i šta je to bilo, ako jesi?

Branko Džakula: Pa kroz školu sam više shvatio stvari koje me ne zanimaju. Kako biva, stvarno pažnju sam uvijek posvećivao predmetima i briljirao sam u predmetima koji su me prirodno zanimali. I to je bilo to. Ono što me nije zanimalo, jako mi je teško bilo da naučim. I kući su imali rutinu, moja sestra Ana, dvije godine starija od mene, ona je ona je fenomen. Inače stvarno jedno od najinteligentnijih bića ovaj koje poznajem i jedna od najvrijednijih majki takođe danas koje poznajem i ona ima i savršeno pamćenje. Inače što u nekim situacijama zna biti jako problematično, posebno kad te citira šta si rekao kada si imao pet ili šest godina. Ovaj i citira razgovor apsolutno šta se tada desilo dok si ti u šoku da prvo kako, kako si to zapamtila, a drugo, da se to stvarno desilo, ali sad ona mi je ona mi je onaj search engine znači prethodnih događaja ovaj životnih i i stvarno čuva neke, ne, mislim čuva neke stvari koje su se desile koje sam ja apsolutno zaboravio, a koje su blago da kažem i djetinstva i prelijepo je nekad kad te podsjeti neko u to sa takvim detaljima šta se desilo kao da ti pokaže video u suštini. Uglavnom ona je briljirala u svemu. I u osnovnoj i u srednjoj i bila je lučonoša i đak generacije i svi su je, svi su je konstantno hvalili i s punim pravom. Ali ona je krčila put te dvije godine ispred mene. I onda je došao Branko Džakula ispred Ane Džakule, ovaj to jest iza dvije godine. I gdje god sam se ja pojavljivao i prvi put me ovaj vidili neki učitelj ili profesor na krećemo sa nastavom, da li sad italijanski jezik ili bilo šta. I oni kažu: “A ti si Anin brat!” I ja sam bio Anin brat u suštini, ja nisam bio Branko, ja sam bio Anin brat i u osnovnoj i u srednjoj, jer smo istu osnovnu, istu srednju završavali. I sad to je bilo i dobro i loše. Negdje je bilo dobro jer je učitelji su imali pretpostavku da ću ja da briljiram kao ona. Bože sačuvaj. Potpuno potpuna suprotnost. Prvo nisu imao taj kapacitet koji je ona imala, nisu imao ni toliku želju i stvarno samo ono što me zanimalo ja sam tome posvećivao pažnju. Ono što me nije zanimalo, ona mi je držala privatne časove kući. I ona mi je pisala kontrolne iz matematike, iz engleskog i ona je uživala u tome, ona ima ulogu profesorice i ona meni, ne znaš ti kakav je to, koji to kvalitet bio tih kontrolnih zadataka, ona meni spremi, ona meni ocjeni, crvenom hemijskom, sve uredno. I ovaj, i stvarno me spremi. Zato što me apsolutno ne zanima. I moji otac i majka su shvatili da jednostavno se mogu osloniti na Anu da ja se ono stavim na pravi put što se tiče ovaj učenja, da imam te neke da kažem okej ocjene. I stvarno bio sam ja odličan đak i prolazilo je to sve na kraju krajeva uvijek ja isboksujem i izađem na kraj sa sa tim nekim predmetom koji me stvarno nije zanimao. Srednja škola je bila malo drugačija, tu ono i prvi put se čovjek i zaljubi i onda odluta pažnja sa časova i tu sam imao možda treće, treća godina srednje mi je možda bila problematična. Tad je eto lupio pubertet da da se javi. Ovaj kod mene, ali definitivno na na sestru sam se oslanjao i te kako da i zbog nje mi je čitav taj put bio mnogo lakši. Ali sam imao i taj luksuz da mogu da se fokusiram na stvari koje me stvarno zanimaju, a što se tiče tehnologije konkretno, to je i dalje bilo van nastavna aktivnost. Kad dođem kući, e, evo ga moj Pentium 3, Pentium 4, pa sve dalje što je krenulo i to je više bilo onaj samo iz sopstvene znatiželje ovaj istraživanje šta šta stvarno mogu da izvučem iz te tehnologije i šta ima novo.

Ivan Minić: A kažeš ovaj da si imao dosta stvari koje te nisu zanimale u školi. Ok, svi smo mi, mislim nismo svi, ali dobar deo nas jesu iz nekih ono dobrih pristojnih porodica u kojima neki nivo mora da se ispoštuje, znaš, kao vrlo dobar moraš da budeš, a sad da l’ ćeš da budeš više od toga videćemo. Ti si uglavnom bio odličan, ali ovaj znaš kao šta te, šta je to što te nije zanimalo i da li se kaješ sad što te nije zanimalo?

Branko Džakula: Pa evo prvi primjer. Krenem od roditelja i čime su se oni bavili. Otac mi je doktor, hirurg, ortoped, čovjek koji je proveo većinu svog života u bolnici. Ili je dežurao ili je bio pripravan ili je bio u operacionoj sali. I to je jedan, da kažemo, očigledan zvučan poziv koji obično jedno dijete će da prihvati. U ovom slučaju to je bila moja sestra koja je takođe doktorica, ona je ginekolog i pratila je stope mog oca uprkos njegovoj želji da ona to ne radi. Možda je više, možda je on imao neku želju ili preferenciju da se ja bavim time, nikada to nije forsirao niti konkretno aludirao na to, shvatio je koliko je to težak poziv i taj poziv se stvarno ne može olako shvatiti. Ja ekstremno cijenim sve ljude koji se ozbiljno bave medicinom jer jer vidio sam iz prve ruke šta koliko to stvarno utiče na na život jednog čovjeka. To je to je ekstremno požrtvovanje i posebno za za doktore koji stvarno shvate taj poziv kao kako treba. Znači po Hipokratovoj zakletvi pričamo onaj originalni izvor tog poziva i koliko je on jedna žrtva individue da se posveti narodu i kolektivnom zdravlju. Danas je malo iskrivljena ta slika, rekao bih malo više i privatizovana i pretvoreno u jedan biznis, ali hajde da ne zalazimo u to, sigurno bi o tome mogao da pričam ovaj kakvih sve situacija sam gledao. Ali ono što sam iskreno izuzetno ponosan na mog oca što je do dana današnjeg ostao jedan jedan čisti pravi ljekar ovaj kojem se stvarno svako mogao obratiti u bilo koje doba dana i noći i ništa mu draže nije bilo nego da bude ljekar za nekoga. I da nikada nije niti primio mito, niti uzeo, mislim što danas reći je da kažemo, kao stvarno, zašto? Kao zašto nije? Znam, znam po tome kako smo živjeli, je l’ tako? Znači ostali smo da živimo u tom stanu u kojem sam i odrastao. Znači mi ništa nismo imali više nego što nam je trebalo, ovaj nego što je on zarađivao od svoje plate i očigledno bih znao da se nešto dešava da mi ne priča jer bismo živjeli malo komfornije, luksuznije. Ne, živjeli smo apsolutno ovaj i on dan danas živi jako skromno i znam da se držao toga jer čak kada je krenuo da radi u u bolnici u Risnu, pričao mi je da je bilo možda jedan ili dvoje doktora koji koji su da kažem znalo se za njih da vole da budu nadoknađeni za da stave nekoga preko reda, ovaj da da da kažem da odrade možda neki posao koji ne bi odradili ili ili šta, zavisi koji je doktor koja je specijalnost. Ali kaže kad je izašao iz bolnice, kad se penzionisao, da je on i možda još jedna koleginica su ostali koji nisu uzimali ovaj i nisu otimali od naroda da bi radili svoj posao, što je eto, gdje smo bili i gdje smo došli. I taj poziv generalno nije bio za mene. Ja sam, posjećivao sam ga u bolnici i u njegovoj kancelariji i tamo poznavao sve doktore, medicinske sestre i onako bilo mi je zabavno ja da odem tamo i da budem neki dan da vidim kako šta tata radi. Često izlazio sav krvav iz operacione sale. Mislim onako bile su neke scene koje eto moju sestru su ovaj možda, mojoj sestri su se ili dopale ili su je privukle i uvijek je htjela da da da vidi sve te i lijepe i ružne stvari ovaj medicine i jednostavno vidjelo se da nju stvarno to privlači i taj poziv da je to za nju, jer od malih nogu ja ću da budem dotkojica. To je bilo ja mislim ovaj prvi prvi ovaj prvi signal da da, vjerovatno će da bude. Mislim ona može da bude šta god poželi u tom momentu, stvarno je bila apsolutno sposobna za sve. Ali ja sam bio a-a. Nikako, nema šanse. I po ovoliko da radim sa ljudima i onda kad sam ja vidio s kakvim ljudima radi pa onda i radio sam i u ugostiteljstvu u jednom momentu isto, u stvari sa 14 godina radio sam na na na po plažnim barovima kako sezona obično i i omogući svima da mogu stvarno da rade finu sezonu. I i tu sam isto vidio da kroz rad s ljudima ne, volio bih da napravim distancu ili neki filter između, što u ovom slučaju tehnologije, računari su apsolutno bili tu. A moja majka s druge strane ona je i i i pravnica i ekonomista, da kažemo i ovaj imala je neke širu struku koju je ovaj dalje sprovodila radeći u u u ovaj u brodogradilištu u Bijeloj takođe kao i većina. I takođe u toj kooperaciji kako se zvalo, ti sektori koji su bili onako prilično ex-YU orijentisani i i radila je prilično taj da kažemo državni korporativni posao. I ovaj takođe za mene kad god sam otišao u njene kancelarije da vidim šta se radi, isto taj kancelarijski prostor i to sve, više mi je bilo nešto čime bih se bavio i u kakvom bih okruženju radio, ali opet da sam fokusiran na tehnologiju. Tako da definitivno sam otišao nekim svojim putem koji nije ni u mojoj široj porodici, izuzev eto Šimeta mog ovaj mog rođaka koji je izuzetno bio, i on je jedan od mojih inspiracija bio za dalje usavršavanje u tehnologiji, nije bilo uticaja iz uže porodice.

SREDNJA ŠKOLA

Ivan Minić: A kaži mi ovaj taj momenat prelaska iz osnovne u srednju školu. Ti naravno nemaš izbor svega onoga što što ima u velikom gradu. Kako izgleda prelazak, mnogo je ozbiljnije, zahtevnije sve to što dolazi sa srednjom školom?

Branko Džakula: Pa jeste i kod nas moralo se putovati naravno u srednju školu. Moja srednja škola Ivan Goran Kovačić je bila u Herceg Novom. Iako je Bijela bila, to jest i dan danas je dio opštine Herceg Novi, opet morali smo jedno pola sata da putujemo. Školski autobus dođe, kupi djecu redom po svim mjestima, ona jedna magistrala koju imamo, znači kada izađeš ili možeš lijevo ili desno. Nemaš puno opcija. Pravo je more, iza tebe je brdo. Tako da Boka je prilično linearna što se tiče opcija ovaj putovanja i i i to nekako olakšava život pravo da ti kažem. Kad smo došli u grad, sve je postalo nekako 3D. Možeš i gore i dolje, lijevo, desno. Ali u primorju je to drugačije, uz obalu ideš i to je to. I imali smo te školske autobuse, pokupe svu djecu i voze ih svi koji ne žive u blizini srednje škole. I tako da smo putovali svaki dan do škole i škole, to je bila prva promena, da kažem, bio sam i malo dalje od kuće, morao sam se oslanjati na taj prevoz i da tempiram i da se budim ranije što je bilo pakao teško, zato što ko god voli računare postane gejmer, ko god postane gejmer zaspe oko dva, tri. To je činjenica bila i nema šanse drugačije da može. Zašto? Zato što su svi onlajn i svi igramo zajedno. Ako se igra do tri i World of Warcraft ima rejd ovaj do do tri, onda sam budan do tri, nema šta. I tako da srednja škola je baš bila i moj najveći gejmerski period. Tako da spavanje je bilo u ekstremnom deficitu. I buđenje… Opcijalno. Jao, buđenje je bilo najteža stvar jer majka ujutru, otac već ode ili jako rano na posao ili spava u bolnici zato što je dežuran. I onda je majka bila ta koja je bila budilnik i onda ona doziva iz drugih prostorija 10 puta da bi se ja probudio, te jedan alarm, drugi alarm, ma kakvi. I onda na kraju: “E kasniš, e autobus ti je za 5 minuta” i onda stalno onu paniku unese. Uvijek sam se budio s panikom da kasnim. Naravno ona to uradi pola sata ranije zato što zna da… Zato što zna da drugačije neću ustati iz kreveta ovaj jer sam apsolutno hronički neispavan. I tako da je stalno bila trka da se stigne na taj autobus i to je moja trauma bila odlaska u srednju školu. Ali i to je neka lijepa stvar, jer onda čitav taj put do srednje to je tih pola sata koje imaš malo za sebe. I onda kreneš u onu tinejdžersku fazu, onda malo slušaš određene pjesme pa ovaj i albume vrtiš i malo mozgaš ili pričaš s nekim i ovaj i bio jedan ovaj da kažemo jedna terapija od do ovaj, to jest odlaska u školu i i škole. Tako da taj prelazak, znao sam šta da očekujem zbog sestre takođe. Ona je ta koja je krčila put stvarno, moram to da priznam, gdje god je otišla i naslijedio sam njene knjige i udžbenike i sveske koje je ona savršeno sve zapisivala.

Ivan Minić: Najpedantnije ono što postoji.

Branko Džakula: Znači ma to je bilo, ma to je bilo to, to nisam htio da diram znaš ono neka puštio… Bolje da uramim ili ili upakujem u plastificiram jer ovo je stvarno ovo je remek djelo, a ja sam kupusario svaku svesku, uništavao ovaj nisam, nisam stvarno vodio vodio računa koliko sam trebao i žao mi je zbog toga. Ali ali bilo je, bilo je ovaj, bilo mi je, imao sam tu da kažem olakšanu okolnost da sam znao šta me čeka.

Ivan Minić: A imao si i neko novo društvo. Sad već mnogo je šire to društvo ovaj sa kojim zapravo provodiš vreme.

Branko Džakula: Jeste, jeste, novo odjeljenje, novi, to je sad već poznavanje potpuno nove, nove ustanove, izmješani đaci iz svih krajeva opštine. Sada više nisam bio samo da kažem okružen Bijeljanima koje sam svakako gledao i s komšiluka na ulici, opet to su djeca s kojima sam se igrao oko zgrade. Već već su to bila i djeca iz drugih krajeva i neki koji su se i doselili i neki koji su izbjegli zbog rata i takođe pošto ima dječiji dom u Bijeloj, dok sam išao u osnovnu, u svim odjeljenjima je bilo troje, četvoro djece iz doma za nezbrinutu djecu. I to je isto bilo jedno, reću jako bitno iskustvo za svu djecu da vide kako žive djeca ovaj koja nemaju roditelje ili iz bilo kog razloga, da li ih nemaju ili su ih napustili ili ono “all of the above” je bilo raznih priča. I kako integrisati tu djecu stvarno u normalno društvo da osjete neki normalan život. I to je takođe, i stalno su nam svi učitelji pričali o tome i pred njima i kako oni žive i stalno nas podsjećali na na to da i mi budemo malo zahvalni i srećni kako mi živimo koji imamo porodice kakve god je ko imao kući, jer ovi ova djeca na kraju škole se vraćaju u tu ustanovu gdje oni svi žive zajedno i žive oni u tim nekim manjim porodicama i sve to, ali niko ne može da zamijeni okruženje sa bar jednim roditeljem, je l’ tako? I i sa tom djecom smo takođe išli u srednju školu i i onda je bila potpuno jedna homogena smjesa svega i tada je već krenuo i pubertet i imali smo tamo i jutarnju i popodnevnu smjenu pošto to je mješovita škola i onda je bila i gimnazija i turistička i i da kažem ove zanatske škole koje su se pretvorile da kažem u programe srednje škole, više ovaj, u stvari ne nisu ne ne više škole su nakon srednje koje su se pretvorile poslije sa bachelorom u osnovne škole, u osnovne ovaj studije izvini. A u srednjoj smo imali jako puno tih programa. I frizerski i monteri suve gradnje, da kažem bilo je i ekonomska, sve je bilo tu. I mnogo djece je bilo. I bilo je svega, bilo je i i siledžija, bilo je i da kažemo djece koja su bila dobra u sportu pa su bila malo popularnija i i curice i dječaci raznih kalibara da kažem i raznih bekgraunda i bilo je svih tih nekih elemenata jedne jako velike homogene smjese gdje je vladala isto neka hijerarhijica gdje isto se znalo ko je ko, iako nikoga nisi možda ni lično upoznao, ni nekim s nekim ljudima nikad nisi popričao, ali svi su se nekako s distance znali jer opet i Herceg Novi kao Herceg Novi iako je grad u odnosu na na Bijelu, opet je to sve mala sredina kad gledaš iz perspektive bilo kojeg drugog grada. I opet se svi na kraju znaju i opet svi znaju ko je čiji, je l’, i odakle ko dolazi. Tako da morao si da igraš neke statusne igrice svaki dan kad odeš u takvu školu.

Ivan Minić: A šta je bila tvoja uloga? Ko si bio ti?

Branko Džakula: Uh, to se… imao sam faze. Razne faze. Razne faze kroz koje sam prolazio, posebno prva, druga godina. Već u trećoj sam se nekako, rekao bih, pronašao i smirio, ali bile su rekao bih blamažne faze strašno. Bio sam u raznim fazonima. Ja mislim na početku srednje škole družio sam se uglavnom sa ženskom populacijom. Ali iz nekog, iz nekog šmekerskog aspekta. Ne. I i nekako uživao sam u društvo ovaj mojih da kažemo svih djevojaka iz odjeljenja i šire nekako volio sam da budem ili s njima u društvu ili da izlazimo poslije ovaj poslije časa ili između časova kada onaj mali odmor, da sjedim s njima, da pričamo, da se družimo dok je ova muška populacija nekako silila stalno da se ide na neki sport, da se stalno ide na fudbal, da i stalno su me zvale, ja sam toliko negodovao da da idem zato što ili završim kao golman zato što me fudbal nije toliko zanimao kao sport. Volio sam da gledam kad je svetsko prvenstvo i to je to. Ali oni su silili fudbal, mene je recimo više zanimala odbojka. Niko nije hteo da igra odbojku. Pa reko ne mogu ljudi, ne mogu da igram fudbal, ne igra mi se fudbal s tim se ovdje i onda sam se nekako ovaj družio više sa njima. I naučio sam tu isto svašta iz njihovih razgovora. Dosta se tračarilo i bilo je tih nekih faza. Onda onda sam se družio sa starijom ekipom u srednjoj, znači treća, četvrta godina. Tu sam pronalazio isto neke neko društvo koje su bili više oko gejmerske znači populacije, to je sad World of Warcraft igramo i onda sam sa gejmerima, onda sam promijenio potpuno društvo, onda sam se družio sa drugim ljudima. Onda sam imao hip-hop fazu gdje samo se to slušalo i družio sam se sa ekipom koja to sluša, koja bitboksuje, repuje tamo po po hodnicima i ovaj koja voli isto da da pa da umišlja da može da da piše i svoje ovaj miks tejpove i i onda je bio rok fazon takođe i onda sve neka to fazice koje su trajale po mesec dana, čak ono bilo više “okej gdje sam, gdje pripadam, s kim se družim”. I onda na kraju se profiltriralo i onda sam iz nekako iz svake od tih grupica pronašao po jednog prijatelja koji su nekako bili ta cjelina ovaj kroz koju sam izdržao ostatak srednje škole i ja sam se nekako isto smirio, pronašao bio okej sa samim sobom ko sam, u kom pravcu idem. To je bila ta neka treća godina i prva ljubav da kažemo i prošao kroz sve te neke boljke ovaj plačeve i tuge i dovoljno iskusio života da kažem: “Okej hajde idemo sad da se fokusiramo na ozbiljnije stvari, šta ću da studiram, u kom pravcu ide ovaj život i na šta stvarno treba da fokusiram svoju pažnju i i vrijeme”.

STUDENTSKI DANI

Ivan Minić: I to je zapravo za većinu mladih ljudi prva velika odluka koju u životu treba da donesu. Koja će da im u nekom obimu odredi kako će im izgledati ostatak života, mada ne mora da bude slučaj. Gomila ljudi se nikad više ne bavi onim što je studirala ili promeni fakultet ili ne… Ali kao to je prvi put kad treba malo skupiti hrabrosti, a posebno u slučajevima gde fakultet nije nešto što je dve stanice tramvajem od tebe. Šta si ti razmišljao, kako si ti razmišljao, šta su bile ideje?

Branko Džakula: Pa bile su razne ideje, sve je bilo fokusirano oko tehnologije definitivno. Da li je to elektrotehnički, da li je PMF, da li bilo koji računarski smjerovi, informacione tehnologije, sve što ima te ključne riječi jeste bilo u apsolutnom fokusu i bio sam siguran da će biti neki fakultet na nekom mjestu koji će da u skladu sa našim mogućnostima porodičnim ovaj ću da budem poslat na tu lokaciju da ovaj završim završim studije. E sad imamo i i i neke viceve u Crnoj Gori ovaj što se tiče djece i studiranja. Roditelji pošalju omiljeno dijete u Beograd da studira, a ovo drugo ostane u Crnoj Gori. Ja sam bio ovo drugo. Moja sestra je otišla u Beograd da studira medicinu i ona je znači dvije godine ispred mene tako da već kad sam ja bio treća godina srednje ona više nije bila u školi sa mnom, nismo zajedno išli u srednju već otišla za Beograd i tada sam i prvi put dobio mini slobodu u stanu jer ne dijelimo više sobu. Sada imam nekako prostor za sebe i te dvije godine i opet nije mi sestra ta koja mi je tu da se mogu osloniti na nju da mi krči put kroz srednju školu. Ona je otišla na fakultet i to daleko. Otišla u Beograd, nije otišla ovaj negdje gdje je blizu ili lako doći ili jeftino doći, znači ili avionom ili autobusom, opet kako god ili je skupo ili je jako naporno, jer to je ono 12 sati autobusom ili avionom, treba platiti kartu. Bio sam svjestan koliko su moji roditelji izdvajali da bi moja sestra uopšte mogla da studira medicinu u Beogradu i i te kako sam uzimao to u obzir kada sam birao gdje da studiram. Tako da malo sam gledao Novi Sad, malo sam gledao jako kratko sam gledao Beograd. Inostranstvo nisam uopšte dovodio u u kao opciju jer to je stvarno bilo preskupo i bez neke stipendije to ne bi bilo fizički moguće da se izvede. I onda je Podgorica bila neki očigledan izbor i samo je bilo pitanje koji fakultet i odabrao sam elektrotehnički fakultet, studije za primijenjeno računarstvo. Kao nešto što je jednostavno bilo očigledan izbor u tom momentu i definitivno odluka koja je bila najbolja za mene. Tako da, dva sata vožnje do Podgorice, vikend imam kod kuće, kad god nije ispitni rok ili nije neka frka da moram da ostanem, bilo je prilično komforno, rekao bih. 

Ivan Minić: A kakva je bila Podgorica u odnosu na tvoje dotadašnje okruženje? 

Branko Džakula: To je Las Vegas za mene. Dolazeći, naravno bio sam u Podgorici nekoliko puta, ne previše, stvarno me jednostavno nije vodio put ka Podgorici toliko pre momenta studiranja, ali bio sam dovoljno puta, ok, znam Podgoricu otprilike, znam neke glavne stvari, a isto i pre toga sam samo dva ili tri puta bio u Beogradu. To je za mene džungla bila, apsolutno. To je ludnica za mene bila, kada sam posetio Beograd, to je stvarno bilo tako. Gde što skreće, kako skreće, vidi ovu ulicu, ovde kako ljudi, ovde taksi, ovde kružni tok Slavija kad sam video prvi put. To je bio šok. Jer brate, toliko opcija, ali ti stvarno, ono kao, možeš da skrećeš levo, desno, okolo. Toliko opcija imate ljudi, a kod nas kažeš samo levo i desno. Ili preko mora, pa ili plivaj ili pali barku. Tako da, Podgorica je takođe za mene bila jako, jako velik grad. Iako je to jako mali grad, za mene je bio jako velik grad, ali rekao bih, idealno mesto za studenta. Sve možeš peške. Cene su bile stvarno jako, jako pristupačne i lepo se moglo živeti sa jako malo novca u Podgorici kao student. To je bilo 2010. kada sam počeo da studiram i takođe je bilo, rekao bih, komforno iz aspekta što je sve bilo na dohvat ruke. Studentska menza je tu. Studentski dom, bio sam sa drugim studentom jer kirija je bila jako pristupačna. To je bilo 100-120 evra da se plaća po studentu, da se živi u jako pristojnom stanu, što je bilo za to vreme stvarno nešto gde možeš da izađeš na kraj, i čak sam težio što pre da se skinem s grbače roditelja i da se osamostalim. I to sam pokušao da radim kroz držanje privatnih časova. To sam već mogao u drugom semestru, kada sam se ja malo uštosio kako sve ide. Bio sam sjajan student, pogodio sam tačno ono što me zanimalo i imao sam i odličan prosek i voleo sam da idem na fakultet, voleo sam da slušam predavanja, da idem na sve vežbe, da stvarno sve završavam u roku. Lako mi je bilo, baš je išlo nekako od ruke i već na drugoj godini fakulteta sam mogao da zarađujem dodatni keš tako što sam držao studentima prve godine pripreme za sve ispite, faktički skoro sve predmete. Čuvao sam stvarno sve što sam ja zapisivao i to mi je bio solidan izvor zarade koji je recimo pokrivao kiriju. A onda je bilo dodatno sve što se tiče veb developmenta. Počeo sam isto, naravno, malo Vordpres, malo Vix mi je isto bio alat koji sam koristio najčešće za veb development, to jest više je bilo vebsajt dizajn za male biznise i to mi je donosilo isto dodatnu zaradu. Nisam imao nikakav marketing, ništa, bilo je samo “e, Džakula ti to zna”. Ili dođe neka preporuka iz Herceg Novog, čak sam se jedno vreme bavio fotografijom, tako da je sve to nekako bio taj kreativni deo koji sam stvarno gajio i dan-danas žudim za prostorom da mogu kreativno da se bavim nečim. Jedva čekam da malo popusti posao, da možda mogu da se bavim nekim drugim kreativnim stvarima, poput muzike ili slikanja ili šta god, ili nekim miksom sa tehnologijom, s obzirom na to da sada mnogo tih opcija postoji. Već od druge godine sam stvarno mogao samostalno da se izdržavam od tih sporednih poslova. Sve je to bilo nestabilno, naravno, i znao sam da uvek mogu da okrenem tatu i kažem mu “pošalji mi, dopuni 100 evra ovaj mesec” ili tako nešto. I on je takođe bio jako zahvalan što sam malo popustio taj teret, jer znam koliko koštaju studije i život u Beogradu, znao sam kroz sestru, ona je bila 100% fokusirana na studije. Ona nije imala ni grama luksuza da zarađuje nešto sa strane i pokriva te troškove, niti se to očekivalo od nje, nego “ti samo uči”. Znači samo uči, medicina je ful-tajm angažman. Tako da, eto, uživao sam i u tome što sam mogao jako brzo da dođem do neke svoje samostalnosti u Podgorici i da se pripremim isto za prvo neko ozbiljnije zaposlenje u nekoj kompaniji.

Ivan Minić: Kaži mi, same studije, koliko je to što si studirao, kažeš da ti je super išlo, što je lepo, koliko je to zapravo bilo interesantno i relevantno za tebe, koliko su profesori i asistenti bili kvalitetni, koliko su bili zanimljivi u svemu tome? Dakle, ok, tebi je išlo dobro, da li je generalno vama koji ste se opredelili za to to bio dobar izbor? 

Branko Džakula: Kod nas, na svim fakultetima koji rade sa modernom tehnologijom, teže je nego ikad da prate šta se dešava i da ažuriraju svoj kurikulum sa ovim što se dešava u tehnologiji. U realnom vremenu nema šanse da to mogu da postignu. I ne kasne oni godinu dana, oni kasne više godina. To je bio problem koji sam osetio i tada, kada je razvoj tehnologije bio ubrzan, ali ne kao danas. Danas mislim da su u ogromnom problemu svi univerziteti. Ja ne mogu sada da preporučim nekome da upiše iste studije koje sam ja završio, jer znam da je toliko veliki jaz između onoga što oni predaju i onoga za šta spremaju studente. To je sve stara tehnologija, to je tehnologija koja je dovoljna da se teoretski pređe i u vidu nekih manjih kurseva, a da se više spremaju za praktične primene nove tehnologije i onoga što dolazi sa veštačkom inteligencijom. Način na koji se razvija softver danas, ove godine nema veze sa prošlom godinom i godinom pre toga, a oni uče ono što je pre pet ili deset godina bilo prisutno. I ne mogu da prate, oni su birokratski naravno usporeni, i procesi ažuriranja tog kurikuluma su jako bolni procesi kojih su profesori srećom svesni i trude se da oni nekako pokriju te stvari i prilagode svoj program neformalno, i da stvarno dovedu nekog gostujućeg predavača koji iz prakse zna kako se to danas primenjuje u poslu iz bilo koje oblasti, ili da oni stvarno nauče pa da mogu i oni da predaju te neke novije stvari. Veliki problem imaju sve računarske škole sa tim. Tada je bio problem, danas je ogroman problem. Meni je bilo lako da to sve savladam jer me je izuzetno interesovalo. Skoro svaki predmet me je izuzetno interesovao i voleo sam da dublje zađem u tu temu, ali većina toga, a možda i skoro sve, nije direktno primenljivo u ovome što ja radim danas. Bila je neka dobra osnova da ja naučim istorijat, kako su te tehnologije bile primenjene, super, ok, imam to znanje. Ali, da li sam morao da potrošim tri godine, ili pet sa master studijama koje sam završio, da bih mogao da kažem da imam taj istorijat u glavi? Mislim da je to previše vremena utrošeno za tako nešto, da to može za jako kraće vreme da se savlada, a da sam to vreme mogao bolje da iskoristim ili radeći ili učeći neke privatne kurseve koji su bili jako relevantni za to vreme u kojem sam tada živeo.

Ivan Minić: Je li bilo teško? 

Branko Džakula: Pa, lično, bilo je teških momenata, ali kad se povuče crta, nije bilo teško. Bilo je jako lepo iskustvo i više cenim sve stvari koje su došle sa studiranjem, a to je ta samostalnost, pronalaženje sebe, praktikovanje samostalnog života i to da brinem o sebi, da znam da je 24 sata moje, ali u svakom smislu moje. Znači u dobrom i u lošem smislu, da apsolutno moram da se snađem od kad se probudim do kad zaspim za moje postojanje i za to kako ću se prehraniti i kako ću iskoristiti dan i na šta ću utrošiti vreme i šta su mi prioriteti, i da nema nikoga ko mi diriguje ili me čak savetuje u kom pravcu treba da idem. Još sam fizički izolovan od svog okruženja u kojem sam odrastao, tako da mi je taj deo bio možda najvredniji što se tiče studiranja. Studije su samo bile razlog da ja dođem tamo. Takođe ljudi koje sam upoznao, profesor mi je jedan od najboljih prijatelja danas, Nikola je moj kum, zapravo dvostruki, vratili smo kumstvo, ja kod njega, on kod mene, upoznali smo se sedeći u klupi na fakultetu. I nekoliko još takvih prijateljstava sam stekao tokom studiranja i to su po meni najveće i najlepše stvari koje su proizašle iz toga. A to znanje i kako se primenjuje na posao, mislim, to je kontinuirano učenje i životno učenje gde, ako si u tehnologiji, ti svaki dan moraš da budeš u tome. Svaki dan moraš to da učiš. Posvećen sam sigurno dva sata dnevno slušajući ili deo nekog podkasta, pošto opet, ko ima četiri sata da sluša Leks Fridmanov podkast ili Džo Roganov kada je neki jako zanimljiv gost koji je baš iz AI tehnologije ili neko ko je izašao iz Mete ili Gugla, pa stvarno želiš da čuješ šta čovek ima da kaže. Odslušam isečak, odslušam rezime, pročitam neki članak ili prođem kroz biltene da vidim šta je novo izašlo u sajber bezbednosti, u IT-u, i da li je neki novi AI model izašao koji treba danas da testiram, da vidim stvarno koji su mu efekti. Znači svaki dan moram da budem u tome i danas je to relevantnije nego ikad. Tako da ne pridajem toliko težine i značaja samom programu na univerzitetu koliko čitavom iskustvu da si student koji prolazi kroz sve te stvari, to je ono što je izuzetno. 

Ivan Minić: A pomenuo si profesore, jesi li izdvojio nekoga? 

Branko Džakula: Apsolutno, izdvojio bih više njih. U stvari, prvog profesora, i stvarno ću reći profesora zato što je bio profesor na Univerzitetu primenjene fizioterapije, moj otac, Miroslav Džakula, doktor Miroslav Džakula, on je prvi profesor od kojeg sam stvarno neke stvari naučio za koje mislim da su mi definisale neke ključne karakterne osobine i usmerile me u mnogo toga u životu. Jedna stvar koju je uporno govorio i govori i dan-danas je “lepota življenja je u davanju, a ne u uzimanju”. I samo je ponavljao to. Znači, lepota življenja je u davanju, davanju, davanju. I naravno, sad tu rečenicu treba da otpakuješ i da vidiš šta to stvarno znači, davanju koliko, kome. I šta je značaj te priče, ono što sam i stvarno iskusio i zavoleo davanje, u stvari je da ja težim da sebe stavim u poziciju da mogu da dam. Šta to znači? Da ću ja prioritetizovati sebe i da nije sebično staviti sebe na prvo mesto, ali u kontekstu da sebe uzvisim kako bih ja mogao da budem u poziciji da pomognem i svojoj porodici i prijateljima ili društvu. Ako si u poziciji, kako se kaže, ko koliko može. Ali ako si u poziciji da pomogneš i društvu, onda si stvarno dosegao neki nivo. I da kažem, imaš neku čast. I čast je da budeš u toj poziciji da možeš da daš i da to treba da bude osećaj koji treba da bude maksimalno pozitivan i osećaj koji treba da juriš. I to me je u korenu promenilo ili postavilo, možda sam bio baš onako neiskusan u tom momentu kada je (otac) pričao, pa je zasadio jednu jako, jako, rekao bih, kvalitetnu stvar koju osećam i dan-danas i osećam da prioritetizujem da sebi namestim, i što se tiče zdravlja i što se tiče karijere i što se tiče znanja, kako bih bio najbolji otac, najbolji muž, najbolji sin, najbolji prijatelj, najbolji kolega, najbolji poslodavac. Sve uloge koje ću imati ili imam trenutno u životu, ja moram da brinem o sebi. I to nije sebično ako je to razlog zašto neko prioritetizuje sebe. I to je, eto, proizašlo iz njegove vrlo jednostavne životne filozofije koja je, mislim, možda najveća lekcija. Kroz fakultet je bilo izuzetnih profesora koji su me inspirisali. Profesori koji sa osmehom predaju i ne gledaju ko ih sluša, nego predaju iz želje da prenesu znanje. Oni su me inspirisali, ima jedan profesor, Veri mu je nadimak, čovek koji, Veselin, koji voli da ide u teretanu i koji dolazi onako ćelav, sa naočarima, izgleda kao štreber koji ne izlazi iz teretane. 

Ivan Minić: Štreber koji radi u obezbeđenju. 

Branko Džakula: Štreber koji radi u obezbeđenju, znači ono, obezbeđenje tipa. Znači, čovek koji impresivno izgleda, kad uđe mora da uđe sa strane da bi prošao kroz vrata, široka ramena, bicepsi, sav utegnut, ali kad krene da priča, to je najpitomije čeljade koje čovek može da doživi. I on je meni bio fascinantna osoba i stvarno sam obožavao da idem na njegova predavanja. Išao sam često kod njega na konsultacije samo da bismo malo popričali. I imali smo sjajan odnos tokom studiranja i sećam se isto na nekim predavanjima, mislim da je moja majka tad bila nešto bolesna u tom momentu, i on je ušao i rekao “ja se izvinjavam ako mi zazvoni telefon, samo da znate, ako je moja majka ja ću morati da se javim, ja ću morati da izađem da obavim razgovor, jer znate”, i on se otvorio, on je rekao jer je ona bolesna i znate kako je, ne znate kakva je situacija i sve, i da mora da bude tu za nju, i ja sam počeo da plačem. I kad sam video da čovek može isto toliko nesebično da se otvori i da bude ranjiv, a to je puna sala studenata, on nema nikakvu obavezu prema njima da tako pristupa, nego je njegov posao da dođe tu i ispredaje šta ima, je l’ tako, i to je posao. Međutim, ne, to je profesor. To je profesor koji je svoj poziv ozbiljno shvatio i on zna da, znači on toliko ceni to naše vreme koje smo mi tu da je imao potrebu da nam kaže tu jednu stvar koju će naravno svako da razume, naravno da će biti uvaženo, nema šta ti meni da kažeš ko te zove, ako ti je bitan poziv, izađi i javi se, ok. Ali taj pristup je meni isto ostao zabeležen kao želja da budem takav čovek. To je to. Tako da je bilo izuzetnih ljudi sa kojima sam danas u sjajnom odnosu. Stvarno, Univerzitet Crne Gore generalno kao ustanovu osećam kao neku svoju akademsku kuću i dan-danas i radim u interesu Univerziteta Crne Gore koliko god mogu. Trenutno imamo i program stručnog osposobljavanja i program stipendiranja studenata i baš smo napravili sa njima sjajan program. Pet studenata je trenutno kod nas u kompaniji i gledam da ja budem gostujući predavač kad god mogu na nekim predmetima za informacionu bezbednost itd. Tako da, izuzetna ustanova, ogroman potencijal i mislim da treba da se fokusira na to da stvarno edukacija bude na što većem nivou, ne samo u Crnoj Gori, mislim globalno, ali moj cilj je da doprinesem koliko god mogu našem univerzitetu i našem širem edukativnom programu.

FAKULTETI I NOVI TRENDOVI

Ivan Minić:  Ono što ja mislim da je važno jeste da postoji nekakva dvojaka uloga i naravno zavisi od toga za šta se opredeliš u karijeri, šta je smer kojim želiš da ideš. U nekim situacijama ti moraš da naučiš stvari da bi mogao da funkcionišeš. Medicina je jedan tipičan primer toga gde, ok, možda ne moraš da znaš kako se zove svaki mišić, ali ako ćeš se ozbiljno baviti time, ne bi bilo loše ipak da znaš svaku od tih stvari, koliko god da je to teško. Ok, sada uz nove tehnologije možeš da imaš asistenciju za većinu tih stvari da ti pomognu, ali kada imaš ti to znanje, tvoje unutrašnje razumevanje tih stvari je ipak nešto što je mnogo veće i mnogo bolje, i mnogo bolja postavka u celoj toj situaciji. I ono što hoću da te pitam jeste, realno stanje stvari je da je vrlo teško za visokoškolsku ustanovu, a u svetu ih ima malo koje mogu da isprate trendove i da isprate sve te nove stvari. Ali ono što mislim da jeste negde ključno, jeste da ti kroz to što učiš i rad sa tim ljudima i interakciju sa njima naučiš da razmišljaš na drugačiji način. Da razumeš neke stvari mnogo više od tog nekog površinskog nivoa. Ljudi to obično ne umeju da, je li, razdvoje na neki okej način, posebno što se kod nas tradicionalno gomila stvari ne radi onako kako bi trebalo da se radi. Kuću zida svako kako misli da treba, misli da majstor treba da mu reši neki kompleksan problem itd, a ne arhitekta i građevinac, i onda to sve bude tako kako bude. A u suštini u obrazovnom sistemu, koliko god on možda ne bio aktuelan, postoji vrlo jasna podela šta ko treba da radi i da taj neki viši akademski nivo, visoki nivo, podrazumeva to strateško promišljanje, osmišljavanje stvari, a da to što imaš srednju školu za neku struku, da si ti izvršilac toga na licu mesta. Znači, ne treba keramičar da ti kaže kako treba da ti izgleda to, ali on treba samo da zalepi pločice kako valja i da to uradi kako treba. Zato te pitam, šta je u tom smislu, šta je to što ti je fakultet doneo? U smislu razumevanja, promišljanja stvari kojima se baviš? 

Branko Džakula: Apsolutno, doprineo je tako što su, mislim, ne samo fakultet već čitavo obrazovanje i određeni predmeti, čak i oni koje nisam voleo, doprineli ili tom logičkom aparatu, ili kreativno, ili jednostavno vežbanju memorije. To su sve neke, da kažemo, osnovne, bazične stvari koje mi moramo da vežbamo intelektualno kako bismo bili uspešni u bilo čemu. I na fakultetu, iako smo se bavili možda nekim programskim jezicima koji možda nisu više toliko relevantni ili smo učili određene tehnologije koje su već tada bile onako na izlazu, sve je to bilo jako korisno. Naravno, kao stručnjak za računarstvo, za informacionu bezbednost, ja sam dužan da znam i evoluciju određenih tehnologija i da kažem “ja sam pre deset godina radio u tome, a danas se radi ovako”, da napravim neku komparativnu analizu. I to su neke vredne stvari, da mogu da ispratim trendove, da mogu da ispratim evoluciju tehnologije i da bih onda mogao da predvidim šta nas čeka za deset godina. To nikad nije bilo teže nego danas, da znamo šta nas čeka za deset godina, jer ne znamo ni šta nas čeka sledeće godine. To je već jako problematično da se predvidi, kojom brzinom se sve razvija, kojom brzinom se svet menja, geopolitičke situacije, to je takav kupus i toliko varijabli ima da ne znam koji matematički aparat može da predvidi u kom pravcu to sve ide. Tako da, svako nagađa. I kritičko razmišljanje, mislim da je to glavna veština koja treba da proizađe iz nekog školovanja, posebno visokog obrazovanja, i da svemu što se plasira studentu on treba kritički da pristupi, da sa profesorom izazove sve te stvari koje se predaju i da ih poredi sa trenutnom situacijom. Da ne uzima sve zdravo za gotovo, nego da, kada oseti da i profesor priča o nečemu što potencijalno trenutno nije u dodiru sa realnošću već se drži svoje skripte, student treba da podigne ruku i kaže: “Izvinite profesore, ali to, to i to je danas ipak ovakva situacija, šta mislite, koje je vaše mišljenje o ovome danas, pričajte mi malo o tome, pustite ovo, okej, ovo ćemo rešiti kroz kolokvijum, ispit, nema veze, odgovoriću ti na ta pitanja iz te tehnologije, ali daj mi trenutnu vrednost. Znate profesore, doktor ste nauka, majka mu stara, valjda pratite i te stvari.” I to smatram da bi svi studenti danas trebali da praktikuju. Znači, kritičko razmišljanje stvarno nije suprotstavljanje, to je izvlačenje maksimalne vrednosti iz profesora i iz aparata u kojem trošiš osam sati dnevno ili više, koliko još učiš kod kuće. Znači, ceo dan, studenti su posvećeni studentskom životu dok ne završe studije. Izvuci maksimum iz toga, a to možeš samo svojom akcijom. 

Ivan Minić: Nekako mi se čini da je dominantno stvar bila takva, kažu mi da se sada malo menja negde i malo više, a da je na nekim mestima zakucano kao što je bilo nekada, da ti suštinski na mnogim fakultetima dolaziš, slušaš i od tebe se očekuje da reprodukuješ. Ni u jednom trenutku ne treba stvari da dovodiš u pitanje, ni u jednom trenutku se ne stimuliše diskusija niti bilo šta slično. Sa druge strane, ko god je od ljudi koji su bili ovde imao prilike da studira na nekim dobrim fakultetima napolju, a vrlo često su to bili ljudi koji su već završili nešto, možda čak i master pa otišli na doktorat ili nešto slično, ono što se upravo najviše stimuliše jeste diskusija i da se kroz diskusiju između pametnih ljudi dođe mnogo dalje nego kroz samo ponavljanje. Kod nas imamo situaciju da ti možeš da naučiš predmet, ali ako nije iz profesorove knjige, onda to tvoje znanje, koje je objektivno sjajno, neće biti dovoljno dobro da ti prođeš taj ispit. I taj momenat da je to bilo otvoreno, da vi možete da diskutujete, mislim da je vrlo značajan i veliki. A sama tehnologija, mislim, pre neki dan sam gledao neki kratki dokumentarac od dvadesetak minuta, ono kako jutjuberi vole da se potrude i naprave, naravno neki matorac priča o tome kako je šezdesetih godina, kada je izmišljen i stvoren Kobol, ideja bila da će on postati nepotreban u narednih desetak godina, pa evo i dan-danas se gomila stvari vrti na tome. Zašto se vrti? Zašto neko ne zameni tehnologiju staru šezdeset do sedamdeset godina na bazi koje se rade finansijske transakcije, na bazi koje se radi naplata i bukiranje karata za avio-industriju i tako dalje? Da, na mejnfrejmu su do skoro bili veliki sistemi. Zašto se to kao ne promeni i sve? Pa zato što radi. Šezdeset godina bez greške, bez zastoja, bez problema sa performansama, bez ičega. I mnogo je teško promeniti nešto što zaista jako dobro radi, i pouzdano radi, i sigurno. Ja se često šalim na taj račun i kad pričam sa ljudima koji su malo starija ekipa, koja se seća dela tih stvari, tada su softver pravili neki malo ozbiljniji ljudi nego što su danas ljudi koji prave softver. Posebno danas, gde sa svim ovim agentnim alatima koji ti omogućavaju da napraviš celu aplikaciju, to nisu samo asistenti za kodiranje, nego ti prave celu aplikaciju kao što je Magnus, Lovabl, nebitno, Antigraviti i tako dalje. 

Ivan Minić:Ti sada imaš više ljudi koji prave aplikacije nego ljudi koji koriste aplikacije. A nekada se skupi tim stručnjaka iz nekog velikog instituta gde su manje-više svi doktori nauka i na postdoktoratima i naprave nešto što u ekstremno limitiranim okolnostima i sa jako malo resursa radi savršeno. Pa kako onda baš da ga zameniš tek tako? Mnogo je lepo i meni je mnogo zanimljivo da istražujem kako je zapravo to izgledalo pedesetih i šezdesetih godina kada je NASA sa nečim što je ekvivalent malo boljeg digitrona danas radila projekcije i pravila kalkulacije za slanje čoveka na Mesec ili u orbitu ili tako nešto. 

Branko Džakula: Da, da, eto baš tog primera da se dohvatimo, slanje čoveka na Mesec. Činjenica je da je računarski kapacitet koji je korišćen tada da se pošalje čovek na Mesec drastično manji nego što ima u prosečnom smartfonu. Znači, pričamo o prosečnom Androidu iz 2005. To je poslalo čoveka na Mesec. Imam još jednu situaciju gde isto nisam znao kako da reagujem u tom momentu kada sam radio u Air Srbiji, došao sam u periodu kada se menjao rezervacioni sistem. Zamenjivao se jedan rezervacioni sistem drugim i dovodio se taj veliki rezervacioni sistem Sejbr, koji je stvarno američki, veliki, globalni, poznat sistem u tom svetu. To je bio ogroman projekat od dvanaest meseci tranzicije, jer u momentu treba da se napravi taj prekid, da jedan rezervacioni sistem prestane da radi, a drugi nastavi, da ne bi bilo nikakvog rizika za biznis da izgubi bilo koju kartu koja treba da se bukira onlajn. To je bio pažljivo, onako laserski planiran projekat. I kada sam pričao sa tim ljudima iz Sejbra, pošto radim u informacionoj bezbednosti tamo, pričali smo o nekim detaljima na kafi, i oni mi pominju stalno mejnfrejm, mejnfrejm. Šta mejnfrejm? Kao, “pa zar ti ne znaš, u stvari naš sržni deo Sejbra i rezervacionih sistema je i dan-danas na mejnfrejmu”. Kako? Kako to radi? Zašto? Kako i zašto? Znači, nisam znao ni šta pre da pitam, jer očigledno to je biznis koji zapošljava oko hiljadu ljudi, globalni gigant iz te oblasti, pa kako ste još uvek na mejnfrejmu? Očigledno imaju dobar razlog, nešto radi kako treba i što kažu, ako nije pokvareno, ne diraj. I ne znam do dana današnjeg da li su oni napravili tu tranziciju, znam da su pričali da će biti apsolutna digitalna transformacija kada bude vreme ili kada budu osetili da mogu to da urade, ali pretpostavljam da su toliko zakomplikovali integracije svojih sistema da… 

Ivan Minić: Ja se sećam jednog projekta koji je kolega radio, koji je meni bio fascinantan pre šest-sedam godina, zaista nije bilo davno, sa nekim sistemom naplate karticama za neko osiguranje. Relativno je kompleksna i prilično zabavna stvar kako to radi, ali to radi na mašini koja ima neprekidan rad od 1986. do danas i u jednom trenutku je crklo napajanje. Pošto je to bukvalno u magacinu, stoji u nekom racku za koji niko ne zna ni šta je, i u nekom trenutku je crklo napajanje, a to je neka mašina na kojoj se vrti Vaks VMS i nema ništa da se kupi. Oni su našli naravno na Ibeju nešto pa su kupili, i onda su pitali šta nam je rešenje. Pa rešenje je da se pređe, dobro, to baš i nije rešenje jer je dosta komplikovano, ali kao šta možemo da radimo da sprečimo ovu vrstu problema nadalje? I oni su krenuli sistemski da kupuju sve što se pojavi na Ibeju i da čuvaju kao rezervne delove. Pa ne znam, matičnu ploču i procesor neće naći sigurno jer nema toga gotovo više nigde da je funkcionalno, a i da nađu, vrlo je nepouzdano, ali su shvatili da recimo Itanijum još uvek može da vrti to, pa su nabavili to sve, testirali, pravili razvojna okruženja, jer super je to što ovo treba da zamenimo, ali mnogo je teško zameniti ga nečim za šta nisi siguran da će da radi kako treba. Ali, sećam se tih momenata: traži se Fortran developer, traži se Kobol developer, traži se Kliper developer. Poslednji čovek koji se seća šta je rađeno u ovom kodu je u penziji pre sedamnaest godina, nema niko živ ko je to inicijalno razvijao itd. Da ne pominjem gomilu tih stvari, nego da ne idemo sad beskonačno u istoriju. Koliko god često banalizovali stvari od kojih smo došli, posebno danas u vreme AI-a gde je osnova za postojanje ovog AI-a to što su ti beskonačne količine resursa dostupne za relativno malo para, što u suštini znači da gotovo ništa što se pravi nije napravljeno da radi efikasno jer nema potrebe. Sve ono što je prethodilo tome je bilo mnogo impresivnije na neki svoj način jer su ljudi sa minimalnim resursima pravili stvari koje su bile neverovatne, genijalne, stabilne, koje su u smislu nekih performansi daleko nadmašivale gomilu onoga što imamo danas. 

MASTER I PRVA ZAPOSLENJA

Ivan Minić: Dobro, znači ti si studirao osnovne studije, i što onda pobogu master, šta ti je to trebalo u životu? 

Branko Džakula: Pazi, ne znam šta su mi trebale ni osnovne studije ako ćemo iz aspekta da li su mi te diplome zatvorile neka vrata ili otvorile neka vrata što se tiče karijere. Nisu. Samo, u momentu kada sam odlazio na intervjue za posao, da li je iko tražio da vidi tu diplomu? Ne. One imaju prst prašine, svaka od njih, i osnovne studije, i specijalističke studije, i master studije. Drago mi je što sam ih završio. Prošao sam kroz taj neki ciklus visokog obrazovanja. Pisao sam te radove, malo naučnih, malo završnih: diplomski, specijalistički i master rad. Ulazio sam u taj proces istraživanja, povezivanja, testiranja, naučne metode, i to je nešto što su po meni veštine koje su itekako relevantne i primenjuju se na poslu. I takođe, uživao sam i u osnovnim studijama, uživao sam u tom okruženju i nije mi ništa smetalo da to radim paralelno sa poslom, jer ja sam počeo u struci da radim već tokom kraja osnovnih studija. Znači, nisam još završio osnovne studije, tada sam ušao u program stručnog osposobljavanja i imao sam još neki staž koji sam dobio u tadašnjem Telenoru Crna Gora, sada je One, a bio je Promonte, pa Telenor, pa One, uglavnom veliki telekomunikacioni operater u Crnoj Gori. I recimo to mi je bio prvi posao, a tada je to bio najpoželjniji poslodavac. Dobijali su one nagrade za najboljeg poslodavca godine. Prvi posao kod najboljeg poslodavca, ja se udaram u grudi. Možda je to loše, možda je trebalo da počnem u nekom jako lošem okruženju, malo mobinga, malo toga, znaš, te stvari da očvrsneš. Ali stvarno je bilo prelepo tamo raditi, to su predivni ljudi sa kojima sam dan-danas skoro sa svima u kontaktu i prelepo okruženje je bilo. Samo, koji su bili problemi? Napredak. Jako brzo sam osetio da bih ja napredovao sa ovom pozicijom, ja tu treba stvarno da kampujem u toj firmi godinama. Mislim, pričam i sa tadašnjom postavom, kako su stvari funkcionisale, tada je bilo mnogo ljudi koji su radili deset i više godina u toj firmi i koji su dosegli neki nivo, ali to je to, udariš u plafon u korporativnoj strukturi, jer to je opet telekom operater u Crnoj Gori. Crna Gora je mala, malo je tržište, a opet je i mali broj zaposlenih za takvu kompaniju. Nije to neka ogromna korporacija sa deset i više hiljada zaposlenih, pa da sad ti imaš neke opcije da se šetaš po lestvici korporativno i da dođeš do nekih pozicija. Ne, ovde je prilično bilo sve zaključano. I specifičan je budžet po departmanu i to je to. Čak sam ja dobio zaposlenje nakon stručne prakse zato što je jedan od zaposlenih otišao na usavršavanje u Norvešku, u Telekom Norveška, tamo gde je Telenor, ja mislim na godinu ili dve dana. I praktično firma nije morala da plaća njegovu platu, Norveška je plaćala njegovu platu, i oni su rekli “imamo ovoliko prostora, možda dvoje da ubacimo juniora, ali dok se čovek ne vrati”. Kad se vrati, ne znam, videćemo šta će biti. Znači, sve je bilo od danas do sutra. I ti budžeti su bili striktni i ja sam video da ne mogu da napredujem, ne mogu da mi garantuju da ću ostati u kompaniji. I čim sam došao, već sam gledao druge opcije: gde ću i šta ću dalje. A u Crnoj Gori opcije su tada bile katastrofalno slabe. Znači, kada se ode na bilo koji portal za zapošljavanje, koji portal za zapošljavanje, nije ga ni bilo. Sad imamo “Preko veze”, jedan od aktuelnih koji sam video, sad ne znam više ni da li postoji, tada je bilo i “Zaposli.me” i tako preko veze, i znam da ih sad ima nekoliko, nisam ispratio skoro situaciju. Ali tada, mislim, i u Crnoj Gori i dan-danas je kultura zapošljavanja na okretanje telefona, preporuku, pa ko se god i prijavi za posao. Te preporuke od ljudi koje znaš su apsolutno odlučujuće za to ko će da se zaposli. I nije to nužno loše, mislim, to je provera referenci, standardni proces zapošljavanja da zoveš reference, ali prethodnog poslodavca ili nekoga tamo da to bude stručna referenca, a ne čiji je mali ili mala. “Dobar je dečko”. Setim se Kumare, komičara iz Crne Gore. On ima ceo jedan skeč o tome: “Daj, zaposli mi Kumaru. Nađi mu neki posao.” I onda ide redom, pa pita šta ima od škole. Kaže: “Nećemo o tome.” “A vredan je, radan sigurno?” “A bogami je tanak.” “A onda je pošten čovek?” “A bolji je radnik.” I uglavnom, parafraziram ceo skeč, ali što ide dublje, čovek nema ništa pozitivno da kaže, ali: “To je moj Kumara, moju ranu čini” i to je to. Mislim da je savršen skeč, prvo iz tog razloga što sam verovatno bio svedok tri-četiri takve situacije. Ali zašto je to tako? Mala je sredina, teško da će se tu sad nešto promeniti po tom pitanju, to je deo kulture. Jednostavno treba samo malo više težine da se stavi na to koliko je osoba stvarno sposobna da radi taj posao. Ok, imam tri vrhunska kandidata, hajde, zaposliću ovog koji ima najjače reference, to je ok prevaga kada mogu da biram s tim. I uglavnom, ja nisam imao gde da idem posle tog posla, jedina sledeća opcija je bila: hajde da tražim posao. I tražio sam posao u Beogradu, otišao sam u InfoStud. Prvi posao koji sam video da ima veze sa bezbednošću, pošto mi je početak karijere, srećom, bio u sajber bezbednosti, a da nisam ništa znao o tome. To je bila potpuna slučajnost i momenat koji se potrefio. Moram da prođem kroz to kako sam ušao u sajber bezbednost, jer je to apsolutno bila slučajnost. Ja sam generalno počeo tamo da radim kao IT help desk. Podešavanje novih računara za Telenor. Tako je, i to mi je bio prvi posao. Malo razvlačiš kablove, malo štampač, malo… Ako te puste u server sobu, to je uz tri nadzora jer ako počneš da čupaš kablove, to je bilo problematično. Ali bio sam gladan znanja i rekao sam: “Dajte mi sve što mogu da radim.” Stvarno, dajte mi da maksimalno iskoristim vreme tu i ako ne znam do kada će to biti, barem da imam što bolje reference. Pripremao sam laptopove za zaposlene i bio onaj osnovni IT administrator i malo podrška kada neko ima neki problem, pa skoknem do drugog, trećeg sprata da vidim šta je zaglavilo. To mi je bio glavni posao. I uživao sam i u tome, to je bila super ekipa s kojom sam radio, stvarno sve sjajni momci i devojke, to je ono što iskreno i izuzetno cenim, što mi je takav početak karijere bio. Ali ključni momenat je bio kolega Slaviša Karafilić, koji je bio menadžer za informacionu bezbednost i u Telenoru Srbija i u Telenoru Crna Gora. Tada su Telenor Srbija i Crna Gora imali zajednički menadžment, iako su države tada već bile odvojene, to je bilo posle, 2012-2013. godina. Onda je on bio menadžer za informacionu bezbednost oba entiteta, ali je bio u Crnoj Gori. A njegov tim, inženjeri, ljudi koji su radili na sistemima za informacionu bezbednost i zaštitu, sedeli su u Beogradu. I nikoga nije imao u Crnoj Gori, nekog šegrta da mu pomaže lokalno sa tim stvarima. On je više bio na nivou menadžmenta, nije bio operativac. Potrefilo se da on dođe kod mene i kaže: “Treba mi pomoć za neki projekat.” Bila je u pitanju instalacija novog antivirusnog rešenja na sve računare i to je bio procesno velik projekat. “Hajde, ovi su svi zauzeti, rade na milion projekata i stvari, pa pomozi ako možeš.” I onda me on skloni sa strane na sastanak i krene da mi priča o informacionoj bezbednosti, te sekjuriti hardening, te pričao mi o Kali Linuksu, o protokolima, o enkripciji, o zaštiti, a meni oči ovolike. Klimam glavom, a nemam pojma o čemu čovek priča. Znači, da je pričao španski ili francuski, isto bi mi bilo. I već kreće frka. Otvara mi se ogromna prilika, potencijalno ako krenem da radim sa njim možda može nešto dobro da bude za moj posao, ali nemam pojma o čemu čovek priča. Ovo ništa nisam učio na fakultetu, nisam nikada istraživao o informacionoj bezbednosti. Hajde prvo da naučim ovo osnovno, pa ćemo lako doći do toga. Ugrubo sam znao šta je zaštita informacionih sistema i to je to. Kod nas se tadašnja praksa i broj stručnjaka iz te oblasti mogao na prste nabrojati. I danas ih ima jako malo, ali je barem bolja situacija. Čim se završio taj sastanak, ja sam samo klimao glavom i rekao: “Sve može”, a u sebi već krenuo da guglam stvari koje mi je rekao. Sve što sam uspeo da zapamtim, pa makar i pogrešno spelovao. Bila je to situacija “hajde snađi se”. Data je prilika, da vidimo može li se. I krenuo sam sve više da pričam sa njim i da ostvarujem odnos, jer sam video ogroman potencijal da od njega naučim to što radi. Ali polazna tačka mi je bila ne nula, nego minus ko zna koliko. To je bila ta prilika koju sam stvarno uhvatio sa ogromnim strahom. Nisam znao da li sam sposoban da išta od toga uradim, ali sam rekao: “Vidi, ili ovo, ili se verovatno kad se završi ovaj ugovor vraćam kući da tražim novi posao.”   

Ivan Minić: A kaži mi, taj deo oko fakulteta i specijalističkih i master studija, šta su ti bila usmerenja? 

Branko Džakula: Pa ovaj posao mi je zapravo definisao usmerenje od tada. Baš kada sam završavao osnovne studije, to su bile generalno računarske nauke, pa iz toga biraš da li ćeš malo mreže, baze podataka, operativne sisteme ili softver development, da li ćeš hvatati Javu, veb ili razvijanje neke lokalne Windows  aplikacije. Uglavnom su to bile neke reciklirane teme. Na osnovnim studijama se nije baš tražilo da imaš neko originalno istraživanje, niti je iko imao kapaciteta za to. Nemamo laboratorije, nismo bili u toj situaciji, nego odabereš bilo kakvu temu, samo da je relevantna. I taman kako su se završavale osnovne studije, ja sam počeo da ulazim u informacionu bezbednost. I onda sam rekao: “To je to.” Imam mentora na poslu, imam profesore s druge strane i mogu stvarno da napravim neku temu iz informacione bezbednosti. To je bila jedna od prvih tema, mislim da je Slavišin master rad bio prvi na temu informacione bezbednosti u Crnoj Gori u istoriji. I nakon toga se opet niko nije bavio tom temom, a onda sam na osnovnim studijama, na ovom mom studijskom programu, ja bio među prvima, ako ne i prvi, koji je odabrao temu relevantnu za informacionu bezbednost. Eto koliko je to bilo u ranoj fazi. Tako da je usmerenje dalje od osnovnih studija, kroz specijalističke i master, bilo isključivo informaciona bezbednost, ali to sam ja forsirao. Sa strane fakulteta nisam imao opcije, nije bilo ni predmeta. Imali su jedan predmet, kriptografiju, koji se više bavio matematičkim modelima i teorijom svih algoritama za enkripciju. Kako oni funkcionišu i to je to, sve je bilo na papiru i na tabli. Ovo je bilo praktično i onda sam mogao da prenesem nešto sa posla i napravim zanimljiv rad. Onda su bili ti seminarski radovi iz domena informacione bezbednosti i naučni radovi koje sam morao da odbranim na barem dve konferencije ili simpozijuma kako bih dobio bodove da mogu da branim master rad. Master rad mi je bio na temu Secure Software Development Lifecycle, što je obezbeđivanje čitavog razvojnog ciklusa softvera. Tako da je usmerenje od samog početka, spletom okolnosti i velikom srećom, bila informaciona bezbednost.

Ivan MInić: A koliko je uopšte sa strane fakulteta bilo razumevanja za to što ti hoćeš da se baviš nečim što suštinski fakultet ne pokriva? 

Branko Džakula: Bio je veliki entuzijazam i profesori su itekako bili otvoreni, svi. Koga god sam pitao, bilo je: “U, sjajno, to je budućnost, to je ekstra, super”, uz komentar da im je žao što to ne pokrivaju toliko, niti imaju nekoga ko se na univerzitetu bavi tim istraživanjem. Tek odskora, u poslednjih pet godina, mislim da su se rodila dva predmeta. Jedan je osnovan na master studijama, a od prošle godine postoji i novi master program za informacionu bezbednost na Univerzitetu Crne Gore. To je toliko sveže. Tako da su imali razumevanja, znali su da je bitno, ali su rekli: “Vidi, guraj ti to.” Mi ćemo te podržati, ti istraži, a mi ćemo ti proveriti više ovaj akademski deo procesa – da li je dobro napisan rad, da li su dobro mapirane reference, da li je to dobro strukturirano i razumljivo. Daćemo ti fidbek koji iz našeg ugla možemo da damo, ali koju ćeš temu stručno da pokrivaš, to bukvalno biraj sam. Stvarno sam imao te otvorene opcije i to je bilo jako lepo s njihove strane. Zato sam imao tu slobodu, iskoristio sam je maksimalno i na kraju smo napisali jedan jako lep rad. 

ULAZAK U CYBER SECURITY 

Ivan Minić: U drugom delu ćemo se baviti mnogo više ovim konkretnijim delom priče koji dolazi posle, ali hajde za kraj ovog prvog dela ispričaj malo kako je zapravo izgledalo to ulaženje, prilično nevino u celu tu priču, i prosto kako si ti to učio tada kada su znanja iz te oblasti postojala, ali mi se čini da su još uvek bila relativno nestrukturirano dostupna. 

Branko Džakula: Bilo je strašno iz aspekta onog imposter sindroma. Da li sam dovoljno dobar za ovo? Da li ja ovo mogu? Ono što mi je pomoglo je to što mi je prvo radno iskustvo bilo sa 14 godina. Kao primorac, imao sam privilegiju da biram gde ću raditi tokom letnje sezone jer je uvek bila potražnja, uvozili su radnu snagu, a i dan-danas je uvoze. Nije da smo lenji, ali ima toliko mladih u Crnoj Gori koji stvarno imaju priliku da zarade lepe pare radeći u sezoni po tolikim rizortima. Pečeš palačinke na šetalištu, sve je u redu, to su poslovi gde se super zaradi. Nikakav problem nije malo zaraditi da li za novi telefon ili za neko putovanje, šta god da ti je cilj za jednu sezonu. Mogu da se zarade jako lepe pare, a bude i zabavno, neka dinamika u životu. Mene je to privlačilo od ranih dana. Moj ujak Stojan je držao plažu Svetionik, baš na obodu između Bijele i Kamenara. Postoji jedna velika krivina i tu ima velikog nasipa peska od morskih struja, pa je idealno za plažu. Naravno, preko Morskog dobra svake godine moraš da pošalješ ponudu za taj prostor i može neko drugi da ga preuzme, ali uglavnom rentiraš plažu svake godine. On je držao plažu nekoliko godina i to su bile osnovne stvari – onaj jedan kavez na izlivenoj betonskoj ploči koji je imao dva frižidera sa sladoledom, kuvalo za kafu, mutilicu za nes, dva frižidera sa pićem, gaziranim sokovima, kiselom vodom i ponešto od alkohola. Vremenom smo doneli i šporet za palačinke, onaj na ringlu. Bila je to nekako porodična plaža. Plastične stolice ispred šanka gde može da se sedi, plastične ležaljke i suncobrani. Ležaljka evro i po, suncobran 50 centi. Osnova je bila da svaka porodica dođe na ceo dan, da se malo pojede i popije, onako osnovno da se namiri. Tu smo sproveli i neki tuš od onih plastičnih cevi, sve je bilo montažno, ali od srca. Uživao sam da idem tamo, i ne samo da idem, nego kako je ujak radio u brodogradilištu, kao i većina Bijeljana, on završi oko tri-četiri popodne i ne može ujutru da brine o plaži. Onda su se smenjivali on i žena, a deca su im još bila mala, dok sam ja bio tačno na tom prelazu da može da mi poveri nešto da radim sa svojih 14 godina. Počeo sam tamo da radim, tehnički za dnevnicu, u suštini da pokrivam prvu smenu. Dođem biciklom ujutru, otvorim plažu, malo počistim, postavim sve sam. Četrnaestogodišnjak drži čitavu plažu, mislim, mogao je neko da odnese i frižidere i sve da je hteo, ali stekao sam regularne goste, tačno sam znao ko kad dolazi i koga mogu da očekujem. I to je bilo to: daj sladoled, skuvaj kafu, daj piće, može li onaj suncobran, razapet ili dovući tri-četiri ležaljke. To su bili ti prvi poslovi, osetio sam radnu etiku i radno vreme, a nakon toga sam počeo da radim i po drugim plažnim barovima, i za šankom, i kao konobar i šanker, i tako sve do fakulteta. Od 14. godine do praktično ovog prvog zaposlenja u Telenoru.

Ivan Minić: Freelance.

Branko Džakula: Da, freelance sa veb dizajnom i predavanje studentima. Tad više nisam radio sezonski dolje, ali do tada suštinski ja sam imao i to neko radno vrijeme. To je bilo po 12 sati farmerice, polo majica, vani 40 stepeni. Nosiš tacnu i služiš. I zbog te radne etike i i što sam prošao takve poslove, radna disciplina mi nije teško padala. Šta više, osjećao sam se ekstremno komforno kada sam počeo da radim u Telenoru i sve mi je to bilo: “Ljudi, ovo je raj.” I onda kad čujem nekoga da se žali, malo mi malo mi se izvrne želudac. Znaš šta se žališ čovječe, ovo je ovo je prelijepo. I taj dio mi je lako pao i onda sam samo imao da se fokusiram u stvari da učim nešto novo, a to je informaciona bezbednost. I i kad je došao taj momenat prelamajući: “Okej, ovdje sad moram bukvalno od nule da krenem nešto novo, ali ovo miriše na potencijal i miriše da će mi definisati budućnost.” Nisam ja znao, nisam imao pojma šta dolazi, ali sam imao osjećaj da je jako bitno i to je sve što mi je trebalo. I stvarno sam se predao tome. Maltretirao sam tog čovjeka da mi šta je ovo, šta je ovo, kako je ovo. Sve su bila pitanja. I tad sam prvi put i počeo da izgovaram “ne znam”. Jer je bila sramota ne znati u našoj kulturi. Ali tad sam pregrimio i tu sramotu i onda kad me nešto pita, kažem: “Ne znam.” A onda sam naučio i kako da završim tu rečenicu, a to je: “Ne znam, nauči me.” I to je, rekao bih, sledeći skill koji sam naučio, a to je da kažem stvarno kad ne znam, ne znam i šta više ne znam, možeš li me ti naučiti? Da li ti znaš? To je promijenilo tok i mislim da kada sam i taj tu vještinu ovaj savladao i dodao u svoj roster, mislim da je onda praktički priča bila nezaustavljiva što se tiče rasta karijere. 

Ivan Minić: Sad naravno jedna je stvar kad ti to učiš u nekim okolnostima studija i gde nema nekog prevelikog pritiska i gde su prosto okolnosti mnogo relaksiranije. Znaš ja sam ovaj dok sam predavao na na fakultetu moje uvodno predavanje studentima project managementa je počinjalo rečenicom: “Lako je bilo Bogu da stvori svet za sedam dana kad nije imao postojeću infrastrukturu i bazu korisnika.” Zašto se šalim opet na taj račun? Zato što super je što ti to treba da učiš i ok, naravno, ti ćeš dobijati neke zadatke koji su safe a treba da se urade dok stasaš, ali ti i dalje radiš sa nečim što zapravo ljudi koriste, gde jeste važno da se prosto isprate stvari i da, znaš, mislim, imali smo prethodnih godina te situacije i jedan update zaledi pola sveta zato što neko nije neki case testirao.

Branko Džakula: Da, da, da, CrowdStrike je epohalni momenat u Quality Assurance procesima. Tako je, tako je. Srećom, naravno, imao sam trenutnu vrednost koju sam mogao da dam, a to je sve fizički što mogu da završim oko tog projekta i što sam u momentu mogao da uradim i naravno čovek je bio svestan mojih trenutnih mogućnosti. I to se isto baziralo više na ovoj IT administraciji, jer opet na primer instalacija antivirusnog rešenja na 100 plus računara je IT posao. Nije security posao. Security posao je kada se instalira, da se sada to konfiguriše i monitoriše i da se reaguje na bezbednosni incident. To je security posao. Tako da do tog posla tehnički bilo je još vremena da ja dođem i da ja stvarno razumem taj software koji se implementirao, kako on funkcioniše i da napravimo procese oko toga, a takođe bio je taj tim u Beogradu koga sam mogao da učim i putovao sam tamo često. Tako da napravili smo mi neki roadmap. Moj posao je bio da jurim, da učim i da budem spreman za svaku sledeću fazu. I to preslikavam danas i sa svim mojim praktikantima, studentima koji dolaze kod nas, da odradimo assessment njihove polazne tačke, koji mi kažu zanima me informaciona bezbednost, ali nemam pojma o tome. Ok, to je polazna tačka, super, znam koja ti je polazna tačka. Znači, polazna tačka ti je nula. I sad znam šta ne znaš. Ne znaš ništa o tome, znači ja moram da krećem od ove tačke da te učim. Onda ako neko dođe i kaže, ja završio sam ove labove, radio sam Hack The Box, čak sam radio par pen testing projekata onako, freelance, bug bounty, vidiš, super, ti si pokrio čitavu oblast. U toj oblasti nisi tako loš, ok, znam koja je polazna tačka sa tobom. I ispraktisao sam se u pravljenju tih personalizovanih roadmap-ova i career path-ova za ljude, kako bismo pravili novi kadar za informacionu bezbednost koji je ekstremno u deficitu. I iskreno mislim da sam dobar u tome danas, upravo zbog toga kroz kakav sam put ja prošao da postanem stručnjak za informacionu bezbednost, uz pomoć čoveka koji je bio iskreno maksimalno otvoren da radi sa mnom od nule, ne znajući da li će mene to ikad zanimati, da li će on uspeti, ali je bio spreman da uloži i vreme i trud i rad sa mnom da se nešto od mene napravi. I toliko sam zahvalan, možda on nije ni svestan toga, ja mislim da sam pomenuo isto nekoliko puta i njemu, koliko mi je značilo, kažem sad, znači nije ni osećao, ali koliko je imao uticaja na mene i koliko je pozitivnih promena napravljeno oko mene, evo, čitava danas moja karijera je zasnovana možda na tom momentu. 

Ivan Minić: Pogreši čovek. 

Branko Džakula: Pa, da, da, da. Šta je rekao? Moj Slavo, mogao si bolje. I imam obavezu, osećam obavezu da kad god mi se pruži prilika da nekome ja budem taj Slavo ili bilo šta približno, biću. Kako god iskoristi, iskoristi, taj outcome ostavljam u rukama osobe koja je prišla, a ja ću da dam sve sa moje strane i onda ako se nađemo, nađemo. 

Ivan Minić: Znaš kako? Sećam se pre 23-4 godine, sam ja bio jako aktivan u jednoj internet zajednici od koje sam zaista naučio mnogo i tu sam upoznao gomilu sjajnih ljudi, koji su suštinski bili moji neki neformalni mentori i u stručnim stvarima, i u stvarima koje su životne i koje su bile važne i oko započinjanja posla, odabira saradnika i sve ostalo. Jednog od njih sam pitao mnogo godina kasnije zašto si ti meni uopšte pomagao, a on mi je rekao nisu ti bila glupa pitanja. Zašto to kažem? Zato što sećam se u to vreme, jer sam ja bio, da kažemo, aktivan član zajednice, imao sam posle i Burek u kome sam bio aktivan više od decenije i tako dalje. Gro pitanja su bila i užasno glupa. U smislu, jedan klik daleko da izguglaš, a ti uzmeš i pitaš. I onda naravno da niko ozbiljniji i neće da se posveti tome. To je čak postalo i tako da ljudi koji postavljaju takva pitanja češće budu i buliovani u zajednici jer kao brate, toliko si mogao da se iscimaš. A ja nisam bio taj lik, meni je prvo bilo jako neprijatno da postavim pitanje bilo kako. I ja sam prvo iscrpeo sve opcije i onda sam postavio pitanje i to pitanje nije bilo banalno i glupo nego je bilo konkretno, pa je nekom bilo i zabavno. A meni je u suštini samo trebalo usmerenje. Jer pričamo o nekom vremenu, mislim, danas to ljudi dosta teško mogu da kontekstualizuju, pričamo o nekom vremenu gde je jako teško naći bilo kakav odgovor. Znači, milion puta manje informacija i gotovih stvari postoji. Stack Overflow ne postoji. Znači, ne postoji način da te stvari rešiš kroz to što postoji neko kolektivno znanje koje je pretraživo. Nemaš tutorijal, ne postoji YouTube, nema tutorijala i da postoji tutorijal, ti video tutorijal skidaš četiri dana i onda shvatiš da je oštećen fajl. Znači, generalno, mnogo su manji resursi i tad je bilo jako važno tim ljudima koji odvoje neko vreme u svom, svom ludilu i hoće da se posvete, kao od 30 pitanja na koje će odgovoriti, oni će odgovoriti na najzanimljivije i na ono za koje im se učini da je najvažnije, a ostalo, ali jednostavno nema dovoljno vremena. I mislim da je taj momenat tog poštovanja tuđeg vremena, borbe za pažnju time što ćeš pokazati koliko ti je stalo, koliko ti je važno i da nisi došao da pitaš hiljadito glupo pitanje, nego ti treba nešto stvarno što će da te odblokira, da je to u suštini ono što je ključno. 

Branko Džakula: A da, i kroz takvo ponašanje se i prepoznaju ti budući potencijali i naravno i po tome ćeš i filtrirati kome ćeš više svoje pažnje da daš. Nećeš sigurno nekoga stalno vući za rukav, da zavoli ili nešto što ti pokušavaš da propovedaš ili da stane na taj put, nego mora da bude i push i pull momenat. Znači osoba koja dolazi i da nauči mora sebe da gurne ka meni, a ja moram malo da povučem i dobićemo taj momentum gde ćemo zajedno. Sinergetski efekat. Tako je i tu ćemo da isplivamo stvarno zajedno i toliko sam wunderkidova upoznao u poslednjih nekoliko godina, toliko mladih potencijala koji su, ne da su grizli, nego šta je izašlo iz njih ja nisam mogao da verujem, ali upravo i čak sa njima sam jako malo morao da radim i da dajem, a na svemu što sam im dao su bili prezahvalni. Takvi ljudi mi daju uživanje, nego ne radi mi se ništa drugo, samo mi se radi sa njima. Ovaj moj posao hoću da zanemarim jer vidim, hranim se njihovim potencijalom i motiviše me koliko se iznova nekako rodila ta znatiželja kao na mom početku karijere. I onda proživljavam neki taj čitav deo i sam. Pretpostavljam da je to sličan, jedini osećaj koji sam imao van toga je sa svojim detetom. Znači ja proživljavam detinjstvo. Ponovo proživljavam sve te stvari koje sam suštinski zaboravio kako su bile. Proživljavam ih opet sa detetom i nekada se i više igram nego on, mislim. Kako upalimo crtani ili se igramo sa nekom igračkom, ono nekad zna da odluta, ja ostanem i potpuno zaboravim da dete više nije tu, da se igramo, otišlo u drugu sobu i žena me isto gleda, kao izvini, ti to gledaš sam crtani? Pa ne, ne, ja kao filtriram sadržaj da vidim da li je dobro za nju. Ali treba, i što dele zajedničko, što sam isto primetio i koja je srž tog potencijala koji toliko zrači je što oni nisu nikad prestali da budu deca, nego nisu odrasli, nego su dorasli. Znači, ostavili su dete koje je samo kupilo nove skillove. Ostavili su radoznalost i sve to što… Ali ta radoznalost dečija i kreativnost, to je ono što stvarno zrači. Kad mi je god zračilo od bilo koga, to sam, kad malo očistiš ove fasade godina i bilo čega… Rigips, skineš Rigips. Skineš Rigips. To je ta dečija znatiželja koja je stvarno tu i kreativnost i kojoj ja iskreno jako puno pažnje posvećujem i trudim se da sačuvam i u sebi, a takođe i da ako mogu aktiviram u bilo kom drugom. 

Ivan Minić: U drugom delu nastavljamo priču i bavimo se zapravo tvojom karijerom. Ovde smo prošli tu, tako da kažem, genezu bolesti. Hvala ti puno, hvala vama što ste nas slušali, nadam se da vam je bilo interesantno. Svakako, ovaj deo je bio zabavan. Drugi deo, mislim da je svima nama preko potreban, da razumemo šta se zapravo dešava i zašto postoje problemi koji postoje i koja je neka naša uloga u svemu tome kako da budemo odgovorniji, bez obzira na to koja je naša uloga u društvu i kao pojedinci i kao sve ono što neki od nas imaju kao dodatne uloge i roditelji, vlasnici firmi, zaposleni itd. To bi bilo to. Vidimo se ponovo naredne nedelje. Hvala što pratite kanal.