Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je Nikola Damjanov. Mi se relativno kratko znamo uživo, ali ja godinama unazad pratim njegov rad. On je 3D umetnik, ali u suštini, dizajner koji je kroz karijeru radio brojne interesantne stvari, od muzičkih spotova, preko vizualizacija u arhitekturi, do interaktivnog dizajna. A prethodnih, pa skoro 15 godina, je neizostavan deo Nordeusovog tima, razvoja raznih video igara, ali pre svega flagship igre Top Eleven. Pričali smo o razvojnom putu kreativca koji počinje u blokovima, a završava se na najvećoj svetskoj sceni. Pričali smo i o tome da možda u nekom periodu života treba da date i više nego što možete za stvari koje su vam važne, ali da je isto tako u nekim malo zrelijim godinama u kojima smo obojica, ipak morate i malo više da povedete računa o sebi i zašto je to važno. U svakom slučaju, siguran sam da će vam ova epizoda biti interesantna i zabavna. Uživajte. 

Podršku realizacije ovog podkasta pruža i kompanija Orion Telekom, a ukoliko vodite biznis koji zavisi od internet konekcije, trebalo bi da znate za njihove Biznis Internet pakete. Ovi paketi donose optičku konekciju na 10-gigabitnoj mreži, stabilnu vezu bez prekida i komplet digitalnih servisa: hosting, .RS domen, SSL sertifikat i statičku IP adresu. Tokom promotivnog perioda, prva tri meseca korišćenja dostupna su po ceni od samo 1 dinar.
Uz dodatke kao što su Microsoft 365, Trend Micro zaštita, e-faktura i e-fiskal, dobijate rešenje koje pokriva sve što je potrebno jednom modernom biznisu.
Detaljnije informacije možete pronaći na oriontelekom.rs ili pišite na biz.prodaja@oriontelekom.rs

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

POČETAK RAZGOVORA

Ivan Minić: Imao sam prilike za ovih sedam godina, u preko 350 epizoda, da ugostim razne ljude i razne profile ljudi, ali ono što je meni nekako uvek najinteresantnije su ljudi koji su ili sportisti, ili ljudi koji su kolege kreativci koji rade neke super stvari, ili ljudi koji su inženjeri. A sad imam nekako tri u jedan. Nije to baš tri u jedan, ali nije ni da nije. Tako da me ovaj razgovor posebno raduje i dugo vremena mi je trebalo da skupim hrabrost da uopšte pošaljem mail, a ispostavilo se da uopšte nije trebalo da nešto ja to mnogo skupljam, da je samo trebalo da pošaljem taj mail kako se i obično ispostavi u životu, tako da. Nikola, mnogo ti hvala što si došao, što ćeš podeliti ovu priču, što si bio sa nama na konferenciji u Nišu. I što nisi došao na konferenciju samo da ispredaješ nego iz nekog razloga si ostao sa nama sve vreme i čini mi se da ti je to bilo jedno lepo iskustvo, bar ovaj, je to utisak koji je ostao kod mene. 

Nikola Damjanov: I kod mene, apsolutno. 

Ivan Minić: I što nekako prihvataš da budeš deo ovog plemena koje sam ja okupio u Pojačalu, tih nekih pomalo blesavih ljudi koji vole sebi da komplikuju život i koji ne mogu nikad da se zadovolje sa nečim što je okej, nego imaju potrebu da urade nešto dalje i da od toga što je okej naprave nešto što je bolje i retko kad u životu mogu da kažu da su, da su zadovoljni onim što su napravili. Dobro mi došao.

Nikola Damjanov: Hvala, bolje te našao. Puno hvala na pozivu. Čoveče ovo 3 u 1 zaista zvuči onako dosta čudno, nemoj da bude ko ono na kraju Nescafe 3 u 1, ono nit je kafa, nit je šećer, nit je mleko, al 3 u 1.

Ivan Minić: Pa vidi, ali ali spoj te tri stvari, koji koji ovde imamo, jer ti već jako dugo si deo ovog tima ključnih ljudi u Nordeusu koji rade na Top Elevenu i na nekim drugim igrama i i proizvodima koje razvijate. To je mnogo važno zato što vrlo često u toj nekoj podeli posla tradicionalnoj barem u IT-u gde imaš dizajnere, pa sad milion nekih provenijencija i specijalizacija i imaš developere, inženjere, sistemaše, hajde da kažemo sve kao inženjere sa druge strane, vrlo često postoji ozbiljan problem u komunikaciji između te dve strane, oni se ne razumeju, a da bi napravili nešto što osim što je lepo je i funkcionalno, potrebne su obe strane. Ili u jednoj osobi, ili u više osoba, ali lepe stvari koje ne služe ničemu, vrlo brzo dosade.

Nikola Damjanov: Tako je, tako je. Isto kao i funkcionalne stvari koje baš ne izgledaju lepo.

Ivan Minić: Možda ne dosade toliko brzo, ali ih ne koristiš sa radošću, nego eto ako baš moram. A ćeš da pređeš odmah na ono što je bari malo lepše ćeš veoma lako ćeš da prebegneš. Tako je, jeste. Tako je. A tvoja karijera je duga, zabavna, turbulentna, neobična, ali hajde da i ovaj razgovor počnemo kao svaki prethodni sa pitanjem, šta si hteo da budeš kad porasteš?

KAD PORASTEM BIĆU

Nikola Damjanov: Šta sam hteo da budem kad porastem? Ja mislim da kad sam bio mali hteo sam da budem majstor.

Ivan Minić: Dobro.

Nikola Damjanov: To je nekako bila ono inicijalna želja, samo da se ja mislio da su zapravo majstori i ljudi koji prave sve oko nas. To je dete klinac vizualizuješ te neke stvari. A zapravo nije to ni bilo mislim ni daleko od istine ono. Ali meni je bilo mnogo zanimljivo. Imao sam veliku ovaj dalje naravno veliku da kažem dozu poštovanja prema prema ljudima koji mogu nešto da naprave svojim rukama, pogotovo ako je to nešto od nule. I ovaj tako da kao klinac sam hteo da budem majstor. To me nekako zanimalo. A imao sam kod sebe znaš ne toliko možda toliko puno primera, ali imao sam ujaka, ovaj i dalje ga ima, živi je, hvala Bogu, koji je ovaj kako bi trebalo nešto u kući da se radi, on je došao. Šta god da je to bilo, da l’ je trebalo da se da bude to stolarija, da l’ je to nešto bilo oko struje, nešto oko vode, i to u tom momentu za mene je bio ne čovek, super čovek, znaš kako ono. Zar ima ko ne postoji od jedan ono svaki majstor za po nešto do ovoga, kako to sve može jedan čovek da radi. I ovaj meni je to bilo mnogo zanimljivo. Inspirišuće ja mislim, sigurno. On je nekako mislim i verovatno podsvesno i uticao na mene da se bavim nekako prirodnim naukama i ETF-om i posle čak i kreativnim stvarima jer on zapravo radi na tamo u institutu za fiziku, pa mi je on malo zainteresovao i za fiziku i za neke prirodne nauke. Zanimljivo je znaš te neke stvari koje ti možda neke pravce odluče ono kad si mali, a ni ne znaš da su odlučili ono umesto umesto tebe. Ali da, majstor sam hteo da budem.

Ivan Minić: Znači imao si najprekvalifikovanijeg house majstora u Srbiji.

Nikola Damjanov: Verovatno da.

Ivan Minić: Dobro. Kakvo je bilo okruženje u kom si odrastao?

Nikola Damjanov: Joj, znaš šta? Ja imam da neke delove detinjstva koje pamtim veoma onako visceralno, a neke koje sam potpuno možda čak i zablokirao. To su ono recimo doba, osnovna škola. Ovaj prvo mislim moji su se razveli kad sam ja imao godinu dana i ovaj ono manje više moja mama odgajala sestru i mene, ovaj samostalno. Ćale pilot, on je otišao nekim svojim drugim putem. A moja mama je od starta u nama sa nama imala znaš ono jedan matrijarhalan odnos, ali sa veoma velikim akcentom na važnost obrazovanja, u svakom pogledu. Tako da ovaj ona nas je veoma bila stroga u tom pogledu, u nekim stvarima nam je davala sve što je mogla da nam pruži, a kad je bilo pitanje škole, taj deo, aspekt je bio onako poprilično kontrolisan i i ovaj i u neku ruku strog. Što je dovelo do toga da ja sam u u osnovnoj školi recimo bio štreber, to je bilo onako poprilično očekivano. I sestra i ja, sestra čak mislim da je bio veći štreber od mene, ja sam nekako barem ono i i tu neku četvorku koju sam retko dobio nisam doživljavao sa tolikim nervnim slomovima kao neki drugi ukućani, ali i dalje znaš postoji veliki pritisak da škola mora da se iznese u apsolutno najboljem mogućem stanju. Čak i za vreme tih nesretnih ono 90-ih godina kada stanje u državi baš i nije bilo idealno, da ti ideš u školu, na časove, pa se vraćaš, pa posle toga ideš u red za mleko u prahu i tako su neke okolnosti. Ali nema veze, ja verujem da je to sve mene nekako ojačalo na na kraju, pošto ono uzmeš i dobro i loše i sve nekako zajedno. Ali ono što jeste bilo još pored toga zanimljivo što je moje odrastanje bilo, ja mislim i veoma od starta obogaćeno ljudima iz raznih interesovanja i socijalnih sredina. Znaš, imao sam neku svoju ekipu iz bloka, kao što svako ima neku svoju ekipu, znaš. I ja mislim da bi moja možda kao i većina raznih bila onako poprilično šarenolika. I ovaj ja se sa gomilom tih ljudi i dan danas družim i ovaj i iako nas ima znaš u raznim branšama, ovaj i od od majstora do ovaj ono znaš, akademika. Tako da

Ivan Minić: A mislim da je to poslednje vreme, to neko vreme našeg odrastanja i možda par godina starijih, par godina mlađih, posebno poslednje vreme kada se govorilo o bloku, blokovima u pozitivnom kontekstu kao nečemu što je bilo dobro organizovano, imao si sve tu, suštinski nisi morao da, uglavnom nisi morao da izlaziš iz svog, svoje mikro sredine. Da su tu bili, opet uglavnom, neki pristojni ljudi, da su tu, da si ti tu imao i sa kim da se družiš, da je bilo mnogo dece. Ja se sećam taj jedan kratki period koji sam živeo sa babom i dedom u bloku 23, koliko je dece bilo mojih godina. Znaš, ja ne znam da l’ sad u u mom bloku ima petina te dece. Jer jednostavno, mnogo je teže, mnogo je komplikovanije sve. Mladi parovi nemaju mogućnost da budu deo nekog takvog, nekog takvog okruženja. Mnogo češće se oni sada nalaze po nekim periferijama grada jer to najčešće sebi mogu da priušte i slično. I nekako znaš, kao ja, bez obzira na sive zgrade, jer beton je siv, ja blokove sam pamtio pre svega po zelenilu, pre svega po tome što si imao u svakom vrtić, u svakom između zgrada igralište jedno, drugo, treće koje gde si imao golove koji su celi, gde si imao koš koji je ceo, gde si imao ljuljašku koja kad pukne za tri dana je neko popravi. Da l’ neko dođe iz održavanja ili neko to od, ne, to je uglavnom komšija dođe da. Ali neko popravi to i ti ponovo imaš ljuljašku. Što su sve stvari koje samo 10 godina kasnije su bile nezamislive. Da. Ovaj i stvarno mislim da, opet sad glorifikujemo Jugoslaviju. A nismo generacija koja bi o tome trebala da priča na taj način. Ali mi se zaista čini da taj posebno Novi Beograd, Cerak, ta naselja koja su nastajala, da su ona stvarno bila pravljena sa sa vizijom i po meri ljudi koji su tu trebali da žive. Da je to stvarno pravljeno sa idejom da ti tu imaš kvalitetan i zaokružen život.

Nikola Damjanov: Ja se, ja bih se s tobom složio. Ja ja sam u blokove došao nešto do pogodi što prvog razreda. Ovaj mi smo bili do tada podstanari. Ja mislim da sam do svoje sedme godine pa ja ne znam mislim da smo promenili 9 ili 10 stanova. Tako nešto je bilo. Mislim da je možda Dedinje jedina opština Beograda koju nisam živeo. Mi verovatno moja mama zna tu statistiku bolje, ja ću biti ja mogu malo lupetam, ali ali smo dobar deo Beograda ovaj kao podstanari obišli. I onda sam u prvom razredu sam došao u blokove i moje inicijalno iskustvo blokova je bilo onako surovo pošto kad ti dođeš u neku znaš ono pogodište prvog razreda, nekako su se ekipice već stvorile, malo treba tu znaš da se probiješ, da nađeš neku svoju ekipu. Ali nije to bilo toliko nemoguće i kad to uradiš i kad te tamo prime, bude stvarno onako jedna veoma lepa sredina. Iako su realno u to vreme blokovi onako malo bili donekle leglo kriminala. Znači kad se dođe, kad se zamene, stave nove sijalice, one prežive možda dva dana, ono noću već su parkići ovi mračni. Ali ti ljudi okolo iako su bili onako sumnjivog karaktera su ono čuvali jedni druge. I ovaj bila je onako ne znam, zanimljivo ja mislim.

Ivan Minić: Postoji taj momenat da je ono kao to su u suštini deca vojnih lica.

Nikola Damjanov: Jeste da, da.

Ivan Minić: Uglavnom i deca vojnih lica su ili ispala fantastični ljudi ili su ispala ljudi koji baš imaju ozbiljan problem sa autoritetom što znači da odu na neku od na neku od strana. A osim toga što si hteo da budeš majstor, kako su se razvijala interesovanja kad si polako dolazio u susret sa drugim stvarima?

ŠKOLSKI DANI I INTERESOVANJA

Nikola Damjanov: E pa znaš kako, opet ga ono osnovna škola ja sam to odradio misleći da sve mora da bude pod konac i to sam tako i završio. Ali su mi prirodne nauke išle od starta. I ovaj voleo sam ja dosta matematiku i i fiziku osnovne škole. Prosto sam pronalazio neku zabavu u tim pravilima koje se prosto vode te te nauke. I bilo mi je zanimljivo da rešavam te ono mini zagonetke u zadacima koji su to ono mene pružali. Mnogo više nego da učim istoriju i geografiju ili ovaj neku društvenu ovaj nauku. Tako da sam se ja na kraju osnovne škole nisam se baš imao najbolju predstavu šta ću da upišem i onda sam više bio ono kuci kuci tu i mali Muja i onda moja sestra koja je ovaj godinu dana starija od mene, on je upisala gimnaziju. On je imala mnogo bolju predstavu u tom ono dobu šta će da radi nego ja. Ja sam više kao išao za njom kao okej, cenio sam sve sam cenio njeno mišljenje i ko idem ja gimnaziju. Meni je to u tom trenutku delovalo, meni je to kupuje možda još četiri godine da ja zapravo vidim šta ću da uradim, a imam i smisla da dobijem neko generalizovano obrazovanje na nekom možda većem stepenu. E, sad gimnazija je bila malo drugačija, to je onaj kreneš malo onako ozbiljnije da se družiš, da izlaziš, malo neke znaš nove stvari otkriješ kad napuniš tamo 17, 18, 19 godina. Ovaj nisam bio više toliki štreber, a dalje sam bio dobar đak. Osnovnu školu sam završio kao Vukovac, ovaj gimnaziju kao kao odličan. I to je ja mislim samo zahvaljujući bombardovanju. Jer prve godine kad sam upisao gimnaziju, ovaj te prve godine 99. je bilo bombardovanje. I ovaj mislim mi te godine nismo baš nešto puno učili. Ja mislim da bih ja skoro apsolutno mislim ubeđen sam da bih verovatno pao taj taj prvi razred, jer sam imao keca kao vrata tipa iz latinskog i ne znam još još nečega i onda je bila neka varijanta smo mi došli jedan dan, bilo je onako hajde kao neki samo kontrolni. Ja sam tu nešto prepisao od mog drugara iz klupe, dobio ne znam kako neku trojku. To je bilo ono polugodište i onda kad se završavala školska godina pošto drugo polugodište mislim da smo nešto baš minimalno išli u školu. Opet neko imam osobno mutna ta sećanja. Ovaj bila je varijanta koje su ocene bile na polugodištu plus jedan i to zaključi i dobro da smo kao živi ostali pa ćemo da vidimo šta ćemo dalje. E ali mene nekako mislim da je ta godina mene malo posle razdrmala i onda drugi, treći razred, četvrti sam ja već polako počeo da ovaj razvijam i svoju ljubav prema informatici. To je neki period kad sam ja dobio svoj prvi ono računar, krenuo da se bavim, krenuo da masovno igram igrice kao i klinci u tom u tom dobu, ali ne samo da igram igrice nego da probam i da je kao analiziram, da ih pravim, da gledam kao kako se ovo napravilo, zašto ovo izgleda ovako. Nešto znaš već počelo da da neko razvijam neko svoje mišljenje, ja bih ovo malo drugačije. Ne bih ja to baš ovako. I ovaj i onda kada kad se približi ono kad se bližio kraj srednje škole, kad smo odlučivali gde ćemo, šta ćemo. Ja sam već tada bio negde na rubu između kreative i tehnologije, možda više u tom trenutku na na strani tehnologije i ovih prirodnih nauka. I za mene je ETF prosto bio u tom momentu kao neka prirodna sledeća sledeći korak. Ja mislim da je to nekako bilo i malo indukovano mojim afinitetom prema prirodnim naukama, ovaj i time što je prosto ono moja mama je ovaj i dalje kao gajila taj odnos prema obrazovanju kod nas koje je veoma važno i stvari u životu. I ne samo to nego radila u rektoratu u to vreme Beogradskog univerziteta i ETF je prosto na glasu bio kao najbolja moguća stvar koja može da ti se da ti se desi, ovaj. Ako pogotovo ako voliš prirodne nauke, ako hoćeš da se baviš tim. I najteže. I najteže, tako je, da. Ovaj i ja sam odlučio kao okej, ja ću ETF ono, nekako se samo jedan dan je pala odluka, u porodici je bila kao okej, kao mislim imaš kao dobre ocene, moraćete malo da se za to potrudiš da ti prijemni prođe dobro. Da skupiš ti si odličan, al treba skupiti poene. Ovaj i ja sam taj prijemni nekako prijemni odradio možda i lakše nego što što bi trebalo. Da l’ mi je kliknulo ili mi je bilo sve ok. I dosta sam se dobro rangirao kad sam došao na na taj ETF. E sad ne znam šta sam očekivao zapravo znaš kad sam kad ono šta da dobijem od tog ETF-a, ali ne mogu da kažem da sam dobio ono što sam očekivao. Tad nije postojao SI kao kao smer, nešto najbliže što je bilo ovom što sam ja voleo kao informatici je bio RTI. Ja sam upisao RTI. I ovaj, sad kao prva godina, malo si ti upoznaješ, dobiješ neke predmete. I to je neki prvi put momenat kad ti počinješ da shvataš da sve ono što si učio vezano za matematiku i fiziku od osnovne srednje škole to to više ništa ne važi brate. Potpuno su nova pravila, sve, to su nova pravila igre, nova pravila univerzuma. Sve je ekstremno kompleksnije. I ovaj sad ne znam da li je ta kompleksnost ili nešto drugo, to je sad polako meni počinje da da pada interesovanje ka svemu tome. Ja vidim da to prosto nije na nivou koji meni prija i nije mi više ovaj zabavno kao da se bavim ovim. Kao mogu ja to, ali sad već vidim da je sve više brute force u pitanju. To već stvarno moram da sednem i da bubam da bih postigao neki rezultat koji mi je do pre toga bio neću da kažem lak, ali bar prirodniji. I ovaj i sad to mene sad znaš onako malo ovaj ono me nervira, smara, šta god. Gubim ja polako interesovanje. Međutim u to je bio taj neki period početak možda prva, druga godina fakulteta kada sam ja krenuo da se bavim 3D-om iz hobija. Znaš kao čisto isto znaš kao imam kao mrzi me da učim, šta je najbolja stvar koju mogu da uzmem da se bavim ono prokrastiniram, daj nešto potpuno drugo. Hajde uvek te interesovalo kao 3D, ono mnogo sam voleo 3D igre ovaj da igram ono Homeworld, Duke Nukem i sve, rekao hajde da vidim kako se pravi to, šta je šta je šta je to. I on sam tako negde negde mislim da je bio prvi, drugi godina fakulteta kad je to krenulo iz hobija i onda je hobi perastao u prvi posao i onda nisam dao ispit šest godina nego sam samo plaćao da ne idem u vojsku, da bih usput radio i ovaj i tako.

Ivan Minić: Mislim da sam i ja pričao to u nekoj od prethodnih epizoda. Mislim sigurno jesam, previše ih je bilo. Ali ja sam imao taj momenat doduše u srednjoj školi kad je matematika bez obzira na to što sam ja u osnovnoj išao na takmičenje, pobeđivao i sve ostalo, u jednom trenutku matematika prestala da bude nešto što ja intuitivno razumem, nego moraš da mi objasniš. A moraš da se potrudiš da mi objasniš. Ja onda razumem i onda to ide nekako. I nije sporno, nije meni teško da se potrudim. Ali granice toga što ja razumem, kao ono u u strategijama kad vidiš ono dva polja oko sebe, vidiš, a ostalo je mrak. Granice su jako, jako male. A ja sam navikao da vidim osam koraka unapred i takvo mi je bilo celo odrastanje. A onda sam se video sa mojim drugarima koji su, koje znam iz Arhimedesa, koji su uglavnom otišli u matematičku gimnaziju i neki od njih su se tamo osećali fantastično. Nekima od njih je i to bilo previše. I skapirao sam da opet neki od njih i dalje sve razumeju na nivou na kome smo razumeli pre pet, šest godina svi. I da to jednostavno nije za mene. Mogu ja to da radim na silu isto kao i ti, ali da prvo neće biti srećan. Drugo nikad neću moći da budem zaista dobar u tome jer ja ne vidim to. Znači ja mogu da rešim, okej, uz mnogo mučenja, ali ja to ne vidim. Ne vidim ono, ja ne vidim source kod u Matrixu. I to je to brate. Ono u čemu sam shvatio da sam dobar, opet zahvaljujući tim ljudima, jer da nije bilo njih, nikad to verovatno ne bih shvatio, ne bih imao koga da prevodim. Jeste što ja znam nešto te matematike, malo više i malo fizike i to sve, ne znam dovoljno, al oni ne znaju kako da to prevedu na ljudski jezik, a ja dosta dobro baratam time i da će moj posao u suštini negde da bude to. Mediator. Neka vrsta ono mediatora, menadžera između tek hardcore tehnologije, nauke i nečega što je primena toga i u suštini ono, bez obzira na to što ja i dalje tehnologiju volim beskrajno, manje više ceo život mi se sveo na to da sam ja taj prevodilac. Ovaj i nije to tako loše, zato što dobiješ neke super stvari iz iz svakog od svetova i kad želiš da se potopiš u malo ozbiljnije tehnologije, možeš to da uradiš kao hobi, ne opterećuješ se da li to mora da da rezultat ili ne mora. Radiš to zato što voliš.

Nikola Damjanov: Tako je.

PRVI POSLOVI I ZARADE

Ivan Minić: A dobro, znači šest godina si plaćao fakultet da ne bi išao u vojsku. A šta si to radio?

Nikola Damjanov: Šta sam to radio, e? E, pa zapravo, ovaj, kako su se stvari nekako se razvile iz hobija i od u potpuno neku, znaš, zanimljivu stranu. Opet, 3D je slučajno krenuo da radim, mislim to mi je bilo zanimljivo i ovaj, međutim, znaš, to vreme kad sam se ja time bavio, ne znam da li je postojalo tri čoveka koja su se time bavila, bar da sam, da sam ih ja znao. Ovaj, i postojala je jedna zajednica, bila je Dizajn zona forum, ovaj, koji je bio nekako kog sam ja, kad pitaš dizajnere i fotografe, kao, da, kao, to je tad bilo. Ja sam to nisam, opet, nisam imao pojma da to postoji, nego su mi kolege fotografi rekli kao ima tamo nešto za 3D, ima par ljudi koji se tamo kao kreće. E, i ovaj, i to je bio moj prvi nekako susret sa, ovaj, sa ljudima koji se, ono, imaju slična interesovanja i mišljenja, hobije kao kao i ja. I koji su mi isto tako potpuno pomogli da, znaš, da naučim i da da shvatim ovaj, ono, šta hoću da radim dalje. I zanimljiva stvar se desila tada, pošto je ono, to je kao svaki drugi forum, ti tamo radiš, kačiš svoje radove, dobiješ neke komentare, fidbeke, mi se družimo, stvorila se neka zajednica, puno pomažemo se, zezamo se. I jednog dana dolazi meni ovaj poruka od svojevrsnog Ivana Gavrilovića, Ivana Koda, koje, ja sam video tvoje radove, kao, ja sam taj i taj, ja sam Ivan Kod, ja radim, kao, pravim spotove, imam svoju produkcijsku kuću. Ovaj, mi puno spotova snimamo na, kao, green screenu, radimo puno sa postprodukcijom. Meni zapravo treba neko ko će da mi pomogne u svemu tome. Kao, bi ti voleo kao da si kao ti i ja sretnemo, ono, popričamo, šta god. Ja u tom momentu kao, niko nisam imao, nisam to čak u tom momentu nije mi bila ni ambicija da meni hobi preraste u profesiju. Meni je hobi, eto, mi je bio samo ono bekstvo  od toga da da me smara da učim ono OET ili RT2 ili nešto, nego samo kao beg. Rekao, hajde šta bi, ono, imam vremena, bukvalno, imam par sati da ubijem, hajde da se ti i ja sretnemo. I ovaj, i kaže meni, hajde dođi ti i ja snimam ono spot tad i tad, tu i tu, ako ti možeš, ti svrati tokom snimanja, ja sam tu ceo dan. I ja sam u tom momentu sam ja mislio kao, vidi ga ovaj, znaš, ne može da da odvoji sat vremena da se nađemo negde neutralno nego hoće da me uglavi u neki posao dok radi. A zapravo sad iz ove pozicije vidim koliko je to zapravo bio genijalan potez. Znaš, on dođe da mi odmah na startu pokaže koliko je onako, pogotovo za nekog u to bomento klinca. Vidiš šta je. Tako je, da. Taj posao taj, znaš, šta je to okruženje onako veoma zanimljivo i primamljivo. Ja sam se, kome je on u tom trenutku snimao spot. Nije ni važno. Ja sam sad došao, znaš, to je sad meni kao da sam ušao na filmski set. To je bio jedan studio tamo gore, sad ta zgrada više ne postoji, tamo nekad je bila, ovaj, ono Štajga, železnička stanica, dole mosta, neki hangar koji je bio prerađen u zeleni studio, ogroman green screen, ono. Tri zida, plafon, gomila neke rasvete, kamere, sve, ti si, pošto, znaš, ne očekuješ da vidiš tako nešto. Znaš, ko ja to, u tom, prolazim tramvajem tuda pored svaki dan da idem na fakultet, u životu se nisam osvrnuo ako je ovoj zgradi, a po meni su se u tom momentu nalazi Hollywood. Ko tu je, znaš. Se ljudi, znaš, trče, gaferi, nose se, šminkeri, idu, ono, DP namešta se sve. I ja ko klinac ulazim ko, gde sam došao, ko da sam kroz Narniju prošao, kroz neki orman, ušao u neki potpuno nerealni svet. I tu upoznam njega i on me naravno ono kupi tom celom pričom, ta vidiš kako ovo. Mi smo brate ovde, ludilo. Znaš, vidi, vidi šta radimo, znaš. Pravimo spotove ono za za estradu, iako estradu kao to me ne interesuje uopšte. Ko zanimljivo mi je da doživim taj svet, ali kao nemam kao neke ambicije da to bude moj ovaj poziv. Ali ovo što ti radiš mi deluje super. I on je u tom momentu, to je bilo malo posle filma Matrix gde je on ovaj je bio imao par spotova gde je totalno kopirao Matrix efekte. On je oni su imali svoj grupu kod ono vreme album i sve. Sećaš se da. I ovaj gde je on znaš kao nalazio veoma ono zanimljive načine kako da za ono ultra jeftine trikove i ono preko nekog prekopira efekte iz Matrixa. Sad nije to bilo naravno taj kvalitet, ali znaš. Ali da se razumemo, izgledalo je dobro. Izgledalo je znaš, za to vreme.

Ivan Minić: Samo imao taj objektivan problem da se zove Ivan Gavrilović, da ne može da se zove umetnički Ivan Gavrilović. Ali dobro. 

Nikola Damjanov: E Ivan i on nije Gavrilović. Ivan Čolić, Čolić, Čolić, Čolić.

Ivan Minić: Nisam siguran. Moguće.

Nikola Damjanov: Čolić. Ne, ima on Gavrilović je bio pevač. Ovaj je bio Ivan Čolić koji je. E su bile braze. Jeste da. Ivan i Josip, tako je da. Tako je. Da da da. Evo ja bih se setio sam se, ispravio sam se. I uh to mi je bilo stvarno kao okej, znači znaš šta, ko mi ljudi stalno snimamo spotove, mi svakih vikend manje više snimamo za nekoga. On je imao nekako kontakte, prvo što je bio mislim veoma konkurentan i cenovno jer je ono, scenografija je bila nula. Zeleni ekran snimiš, on to sve radi u postprodukciji. On je u to vreme mislim bio jedini koji je to radio na tom nivou. Jedini koji je u to vreme znao ono da ono kompuje u Afteru, da se ubaci ono vatra prednji plan, nego vatra zadnji plan. Znaš, da se malo ko kolekcija dotegne da to deluje koliko toliko ono skupo. I ovaj, i to je, to je ono prštalo i ono par godina je to stvarno prštalo.  I meni je bilo veoma neverovatno zanimljivo sa ono kreativne i tehničke strane, jer svaki spot bio potpuno novi izazov, jer kako to izgledalo u praksi? Znači, mi on meni kaže, evo mi snimamo spot za, ne znam, Cecu. I sad mi odemo na sastanak sa sa Cecom. I ovaj, i on napiše neku, neki scenario, storyboard. On je kao pevač u pesmu, on je napisao neki scenario, storyboard. To je neku na nivou koncepta, ne, ne više od toga. I mi sad predstavimo taj koncept, da l’ Ceci direktno ili nekom iz njenog, ovaj, ono menadžmenta. I sad naravno, to s čime smo mi došli i s onime s čime smo mi završili sastanak, to je nema nebo zemlja. Je l’ znaš, kad krenu da se javljaju ideje i želje i prohtevi, a mi, naravno i on i ja, šta god ona predloži, mi kažemo, da, da, naravno, da možemo to da radimo.

Ivan Minić: Jer ne mora da se sazida. 

Nikola Damjanov: Ne mora da se sazida, da. Sve što se predloži, sve može, iako smo se mi onda gledali ovako, nemamo pojma kako bi to uradili. Ali smo se tako prećutno se znaš, ono, shvatimo, okej, hajde snaći ćemo se nekako. I sad ti 70% vremena se realno snađeš. Ima momenata kada se baš i ne snađeš, pa ono izvinjavaš se, šta god. Ali je neverovatno bilo kako je svaki spot je bio potpuno drugačiji izazov za sebe. Je l’ potpuno nešto novo radiš, potpuno nešto novo probaš, nešto nikada pre nisi imao pojma. A potpuno su drugačija vremena bila, znaš, nije bilo toliko sada da imaš tutorijal za svaki mogući i specijalni efekat imaš tutorijal na netu. I sve asete možeš da skineš za džabe na na klik. Nego ne brate, znači sedneš i praviš ga dok ga nekako ne napraviš ili ga baš ga ne napraviš dovoljno dobro da možeš da slažeš da si ga da si ga napravio. Meni je to bio neverovatan period, ono sve, i to koliko sam naučio, koliko sam ono uspeo iz njega, i kakve sam sve te doživljaje imao sa njim. Znači, kao, njegov rođendan mi je kod njega kući, ja sam na žurci, ono tu je Baki B3, tu je Đogani, tu je, znaš, kao onaj, i kao oni u nekom dance betlu, ja đuskam sa njima. Znaš, meni to deluje sve kao da su opet Narnija, da se znaš, nekako totalno neki prošli prošli život. I ovaj, i onda je jedan to zaokret u jednom momentu gde je ovaj domaća strada nešto počinje da taj posao se smanjuje. U tom trenutku on se valjda i dalje ima neke prijatelje, veze. Oni Nuclear Blast Records koji su opet nije kao moja branša, ali u slučaju sam imao priliku da doživim, gde su krenuli da dovode ono punk, heavy rock, heavy metal bendove ovde. Znači sad nam dolaze stranci, znaš, dolaze stranci u Beograd da im mi radimo spotove, što je meni bio sledeći mind blown. Kao, okej, ja sam mislio da smo mi dovoljno dobri za neku kao domaći nivo, znaš, kao nešto nemam baš osećaj niti kao neku veru u ono kompetencije svoje da mi možemo da iznesemo nešto što će eventualno dođe na na MTV ili šta god. Nije nije ni važno. Ovaj, međutim ne, opet sve, ako možemo, a možemo. Znamo, ma znamo, sve možemo i sve znamo. I ovaj, i onda ti malo taj pritisak je mislim malo ovaj opet gurneš znaš da malo, okej, sad moramo da budemo malo bolji, ne možemo baš da znaš, mnogo ćemo teže da slažemo Blind Guardian nego što smo Joksimovića slagali ili ne znam koga. I onda te to malo detaljno onako utegne da ono da budeš malo ovaj i bolji u tome što što radiš. Opet neko iskustvo koje je onako potpuno drugačije da sada znaš više nisam na na snimanjima sa sa ono ljudima koji se bave turbo folkom nego sa ljudima koji se bave heavy metal muzikom. Znači potpuno drugačije iskustvo. Sad oni imaju rider liste, neko sve to drugačije. Jednom momentu ja mislim da je bila da li je bio Type O-Negative, ako bend završava i ljudi koje sam ja tamo upoznao su isto neverovatni. Završava bend sviranje kao pauza, sad ne znam tri, četiri člana benda odlaze i idu na ono imaju pauzu za ručak. Ovaj jedan član benda ostaje, klavijaturista je bio. Sedeo ovako i čovek vadi knjigu. Ogromna knjigu zaboravio sam koja je bila i čita. Ja kao pa kao pauza kao ručak. A ko ne, ja svoje pauze uvek koristim da čitam knjige. Ja rekoh pa kao okej kao ali kao svi se tamo zezaju kao ne, mene to kao zezanje kao mene to ne interesuje. Kao ja se ja sam odlučio ja ću da se bavim kao heavy metalom tri godine, tome sam posvetio život. Posle ću posle da idem da radim nešto drugo. I ja sam ušao u neku priču sa čovekom, čovek priča sedam jezika, ima dva doktorata, ne znam jedan iz književnosti, drugi zaboravio sam iz čega. Znači tako neki potpuno zanimljivi ovi ljudi koje sam srela imam baš neverovatne prilike da da da upoznam. I mislim da su me ta iskustva stvarno obogatila onako sa sa raznih strana. Međutim znaš kako ono industrija se menja, spotovi su onda bili sve manje i manje važni, neke druge stvari dolaze u fokus. I ovaj i prosto znaš u nekom periodu, nekom trenutku ti shvatiš kako si udaraš neke limite. Postoje ono, postoje svuda. Samo je pitanje kad ćeš da zvekneš glavom. I ja prosto u jednom momentu osećam okej, mislim da sam prosto doživeo sve što sam mogao da živim u ovom kao domenu svog života. Mislim da je vreme da probam nešto novo. Ali ono što sam sigurno nisam znao šta ću da probam novo. Nisam imao kao neku ideju. Ovaj pošto onda se sama prezentovala posle za mene. Ali ono što sam sigurno znao u tom momentu, ma kakav crni ETF, mene to stvarno više ne zanima. Nije više ni na konceptualnom nivou. Ovo je ono čime ja hoću da se bavim. Kao 3D, Art, Digital Art, to je nešto što što mene čini kao ono zabavno i i ide mi.

3D I DIGITAL ARTS 

Ivan Minić: I to jeste neki period u kome lagano te stvari počinju da dolaze u mainstream i u drugim oblicima. Hajde, spotovi su bili specifični jer su spotovi imali mnogo važnu ulogu na za promociju svih tih ljudi. Bilo je bitno da i spot bude dobar, da oni se ispromovišu tu maksimalno. A i koncept singla je tad dalje bio nekako aktuelan. Znači izbaciš singl, mora spot. Tako je. Njih to ono kvalifikuje obično za te nastupe koji su napolju. Za napolje mora da izgleda kako treba i prosto to je tako. Ali to je negde period u kome mnogo češće postaje i da se komercijalne stvari i reklame i slično rade kao 3D. I to nešto što je ili dobro atraktivno snimljen video koji je oplemenjen Mhm. ovaj, efektima i 3D-om. Ili 3D koji stvarno izgleda impresivno. Jer kao pre toga bilo je dovoljno da je 3D i da je animirano, da bude da bude već. Vidi kako je zanimljivo. Tako je. Zato što je bio. A sad već mora da bude dobro da bi to izgledalo kako treba. Kao i za dizajn, za štampu i slično. Ja se sećam nekih, to nikad neću zaboraviti, neke fascikle koje su izgledale neverovatno, jer su to bile prve dizajnirane fascikle tamo, ne znam, 97, 8. gde je zlato bilo zlatotisak, izgledalo je kako treba. A sve ostale stvari koje su bile u efektima ti sa dalje od 20 cm nisi mogao da provališ da to nije stvarno. Znači neko se iscimao za sve hajlajte, za sve senke, nije to sad ne znam šta, sad znam ja to da uradim. Nije. Al’ tad je bilo magija. Jeste. I onda kao samo su se vremenom sve više usložnjavale stvari. Znaš pre ono neko uzme i zavrti logo 360° i ti se onesvestiš. Mislim recimo logo Palme i nešto tog tipa. 

Nikola Damjanov: Ja se sećam da je kompanij radio je bila nekad. 

Ivan Minić: Jeste, kompanij je to radio. Ja sam čak i znao momka koji je bio jedan od njihovih glavnih animatora. Ovaj i on je bio aktivan na Dizajn Zoni i na još nekim forumima. Sad je u Americi, radi neke potpuno ludačke stvari. Ovaj, ali počinje to da da postaje relevantno. Počinju ono. Ja sam pričao baš sa nedavno sa sa ovaj Brankom Lukićem na tu temu. Kao ja nikad nisam nešto preterano igrao igrice. Znao sam sebe da ako krenem, neću stati. I to je to. I ono, vrlo sam se dozirao, vrlo sam to igrao sam u društvu. Organizovali Counter večeri i sve to, to je sve kul. Ali kući vrlo retko. I ono ti izlazi novi Need for Speed, ja ga instaliram, prođem ga za sedam dana, skinem ga i idem dalje. Ali sećam se kao danas ovog trenutka tamo negde 2000 ja recimo mislim da je to četvrta, peta. Far Cry. Kakva igra. I sad instaliramo Far Cry i ja odem kod kod drugara koji je tad imao one Samsung flat monitore, one NF što je imao na dve ono linije se vidi. Znači vidi se prokleta žica, ali nema veze. To se zove Sony Trinitron ili kako se. Ali jebi ga, 19ica Matori, 19ica ravan ekran. Nisi morao da staviš zaštitu. Instaliram i sad dešava se, šta se dešava? Šta je šta je ključni trenutak? Ti se sediš tamo i sa to je neko brate, nemam pojma, ostrvo, pesak, ovo ono i voda. I ja ulazim u vodu i kao brate, pucaju na tebe. Pusti ti njih nek pucaju brate, vidi vodu kakva je. Prvi put voda koja je voda. Voda koja nije plava tekstura sa nečim što izgleda užasno ili nije samo providno, a nema. Nema, voda jebote. Drvo koje nije drvo. Nego je koje nije tri lista pod ono 30° u krug pa ne. Nema, drvo jebote. Da, da, da. Koje se duva, ono se pomera. 

Nikola Damjanov: Upravo da. I kaži, kaži koliko je to bilo dobro. Zato što upravo ja mislim da da da je u neku ruku i to bila prelazna tačka i za mene. To je bio period kad su okej, 3D igre su bile, postojale su, al su manje više sve bile, izgledale su nekako slično. Bio je ono, koristili su ili neki ID engine, ono koji je došao iz Quakea ili šta god. I onda kad je kad se pojavio Crytek sa svojim Cry Enginom, kad je došao ono Far Cry i kad posle ovaj ono Crytek igra. To je bilo šta je ovo? Potpuno nova paradigma u pravljenju 3D igara. I tad to je bio period kad sam ja isto kao i ti krenuo da se divim tehnologiji iza pravljenja igara. Je l’ je bilo ono što potpuno novo za mene, okej, kako sad ovo? Kako su, zašto ovo izgleda beskrajno puta bolje od svega ovoga? Vidi ovo. Ja uzmem pušku, pucam u drvo, list otpadne. Kad pucam više, drvo padne. mogu da da znaš kao prenosim one buriće i kao pucam u jedno, svi lančano eksplodiraju. Kao neverovatno. Odjedanputa svet postaje mnogo realniji. A ko je neko bio dokor da sve ovo pravi. Hvala mu.

Ivan Minić: Znaš, i kao jeste, pre toga je 3D podrazumevao da postoje, da se ne krećeš na jednoj liniji, nego se krećeš u prostoru i 3D igre su bile beskrajno zabavne. Ja i dalje mislim da je prvi Unreal najzabavnija stvar na svetu. Iako je sve izgledalo bedno, ali je bilo beskrajno zabavno, brzo i igrivo. Ali nije bilo lepo. Nisi se zaljubljivao u stvari koje vidiš. Nisi se zaljubljivao u to kako izlazi ili zalazi sunce. Jer nije bilo resursa da se tako nešto napravi. Znaš, ja sam znao kako se prave 2D igre jer sam ih pravio još krajem 90-ih par komada. Prvo tekstualne avanture, onda nešto malo više. I kao ti znaš da je to nekoliko spritova koji se izvrtete kad se nešto desi i to je prilično jadno. Nema veze. Mi smo ono autokomplitovali da to nama bude magično. Ali je bilo jadno. Bilo je jadno. I hoćeš toga i kažeš dobro. A može i ovako. 

Nikola Damjanov: A jesi igrao Homeworld? Homeworld je igra gde sam se ja možda isto među među prvim igrama, Homeworld je bila 3D strategija. Ali strategija u smislu gde si stvarno bila je i 3D igra i strateški nivo igranja je bio u 3 dimenzije. Znači mogao si da napadaš iz bilo kog nivoa i da praviš strategiju znaš i u svim osama. Bila je semirska. Semirska strategija. Ali sa ekstremno limitiranim resursima i pogotovo tehnologijom u to vreme su oni napravili igricu koja ja mislim da i dan danas izgleda prelepo. I to je bio momenat kad sam se ja isto zaljubio u igru. Kao prvo što je narativno isto bila fenomenalna. A drugo ono vizuelno kao vau, to je to. Ja sam

Ivan Minić: Mislim, možda grešim, jer kao romantizujemo vreme kad smo bili mladi, ovaj, ali mislim da su sve igre narativno bile jako dobre, jer ne bi nikad postale igre da nisu bile dobre. To nije bilo kao sad da možeš da napraviš. Ne možeš da napraviš. Znači mora mnogo ludaka koji umeju to da naprave, da ti veruje da to ima smisla da bi došlo uopšte do toga.

Nikola Damjanov: Tako je, da. Ja sam odrastao na na polje klik avanturama gde narativ bio sve. Tako je. I to je mislim ja jake narativne igre su i dan danas vrste igara koje ja najviše volim i najređe, najdraže igram.

PREKRETNICE U ŽIVOTU

Ivan Minić: I dobro, šta si ti uradio kad si shvatio da to nije samo…

Nikola Damjanov: Da spotovi više ne. Šta, kad sam se pozdravio sa Cecom i sa sa Đuganijem i sa ekipom da. Šta sam uradio? Pa ne, ovaj sledeća opet nekako kroz mene je pratilo ja mislim ti neke prekretnice u životu kad sam ja išao da vidim gde ću šta da budem, nekako se stvari dešavale pa da, igrom slučaja, znaš kad kažeš kao poruka na dizajn zoni je odlučila da ću ja da pravim spotove sledećih x godina. Tako sam ja preko prijatelja upoznao neke arhitekte. I to je bio period kada je onaj vizualizacija u arhitekturi je krenula da baš onako visoko ovaj raste. Tad već 3D više nije bio toliko ono ovaj neobičan. Uporo što si rekao ušao je u mainstream i arhitekte su ga prihvatile onako veoma oberučke, jer to njima bio neverovatan selling point. I i tog posla je odjedanput došlo beskonačno. Znači mi smo se ono par drugara i ja koje smo to tada radili, mi smo se u jednom momentu davili od Arkvis posla. Do te mere da sam ja zarađivao dva tri puta više od ono rendera soba nego od spotova, mislim od specijalnih efekata za spotove. Što je mislim i dan danas veoma veoma čudno. Znaš, ne bi očekivao takav raspored tržišta, ali ono tržište je tržište. I ti poslovi su opet bili u početku meni veoma zanimljivi jer su opet bili potpuno drugačiji sada izazov koji koji su zahtevali od mene. Jer znaš u spotovima sam ja više bio nekako u tom nekom srednjem sloju, ko mi imamo neki scenario, ja se više bavim nekim asetima koji se isporučim, a se na kraju Ivan radi ono montažu, kompoziciju i sve. A ovde sam ja sada prvi put bio zadužen za zapravo ono da isporučim finalni piksel. Što je uh nov par rukava u tom trenutku. Opet zanimljiv i opet ono izazovan. Uh ali veoma brzo postaje šablon. Jer to znaš Arkvis je kad je došao, to je bilo okej, imaš ti par renderera koji to može da izvuče, ti to izmodeluješ i onda čekaš render da se završi sledećih 12 sati. Znaš ti odeš ne znam spremaš ručak, vratiš se sutra. Što mi je to bilo sasvim običajno u to vreme da ja na kompjuteru pustim renderom enterijera neke sobe i da dođem posle 16 sati da vidim da li je slika uspela ili nije ili je puklo. Ili je puklo nešto ili sam zaboravio da ugasim neki objekat, upalim neko svetlo. Mislim nije nije ni važno pa hajmo kao iz početka. Ili ne daj bože da dobiješ feedback od klijenta pa ne, ja znaš nije mi ovo hajde kao stavi ovo sofa da bude malo drugačije. Ti kao hajmo iz početka šta da. Ovaj, onda su se pojavili ne znam da li ako si ikad bavio time, bili su oni Arkwiz modeli. To je u jednom momentu taj posao se pretvorio u šablonisanje. Gde su postali kataloški modeli. Krenulo je sve da se tu prodaje biblioteke modela. Već su se ti kao dešavale, znaš nemaš ti sad nešto puno da izmisliš. Znaš kao okej, ovako ti je setup za dnevno svetlo, ovako ti je setup ako hoćeš nešto noćno, enterijer, eksterijer, ekstremno postalo ovaj šablonski i samim tim i ono neću da kažem tržište se povećalo zato što je mnogo više posla moglo da se radi, ali su cene bile po projektu ono manje. Krenulo da se mnogo više ono obrće. Svi su jurili neki ono ultra hiper realizam, gde do do momenta gde ti govore kao znaš šta, meni ove dlake na tepihu ovom čupavom su mi malo deblje nego što bi bile u realnosti. Mislim to neke gluposti koje su ja stvarno nisam ni imao ni živac da se bavim time. E i onda sam ja kroz taj Arkvis uspeo da upoznam neke druge arhitekte koji su me zvali hajde ti kao dođi kod nas da da radiš. Nama treba pomoć ne samo oko Arkvisa, nego ovaj oko nekih kao generalno stvari koje mi radimo za 3D. Pa rekao čime se vi bavite? Ovaj prijatelj jedni Spring Studio se se zove njihova firma. Kaže pa mi puno radimo kao konkurse, kao radimo ovaj ono idejne projekte. Kao nama nama ovaj foto-realizam nije nam uopšte cilj. Nama je cilj da razvijemo ideje kroz kao neku 3D iteraciju. Meni je to bilo zanimljivo. Hajde ko zvuči mi kao zanimljiv ono obrt cele priče. I ja sam tu sa njima radio ono par godina. Neverovatno. Onda sam po malo sam ušao tad u arhitekturu. Tada sam shvatio koliko su zapravo arhitekte dobri dizajneri, grafički dizajneri često ovaj dosta dobri. Ovaj neverovatno ono kako koliko dobru ovaj ono fundament imaju kada završe taj taj fakultet.

Ivan Minić: Prostorno razmišljanje. Znaš ja mnogo logo dizajnera koji su vrhunski su došli iz arhitekture zato što imaju prostorno razmišljanje, umeju da koriste negative space za razliku od većine ljudi i nekako znaš ono svi ti elementi nemaju nikakvog smisla dok ih oni ne poslože kad imaju savršen smisao. Tako je. Savršen smisao da. I te boje ne nema logike da budu takve dok ih oni ne slože i onda je to savršeno sklopljeno. Savršeno ima smisla odjedanput. Pa samo se iznerviraš. Znači samo se iznerviraš. 

Nikola Damjanov: A ja recimo nešto ja sad na poslu ono u Norudus-u još jedan kolege koji su ovaj došli iz arhitekture, završili arhitekturu, a sad su ili ono 3D artisti ili game dizajneri ili se bave nečime što znaš ima možda neke neko dodiru neku tangentu, ali opet ovo mislim da im je arhitektura puno značila da dođu do toga gde su došli. E ali šta je bilo zanimljivo da se vratim ovaj na ovu priču jeste što mi sad tu kao radimo neke konkurse koji su zanimljivi, kao okej neke potpuno nove zgrade, idejna rešenja. Jedan od konkursa koji smo radili je bio konkurs za garažu Nobelićevom vencu. Mi smo tada imali neki projekat, te garaže je bio onako u nekoj sačastoj fasadi. Mi smo uzeli na kraju treće mesto za za za to. Mislim ja mislim da ono se životu ne bi napravilo u Beogradu jer je verovatno bilo preskupo da se napravi jer se bilo ono kasno rešenje i gledalo je veoma lepo, futuristički, ali kao okej, nije baš za to momentu. Mada, mada kvadrat garaže u Beogradu je najbolja investicija ikad. To sigurno da, pogotovo sad u centru grada. I ovaj, i onda sam ja kroz njih tako znaš ono išao i upoznavao arhitekte i kao skakao tako s projekta na projekat, manje više birao šta mi je zanimljiv projekat. Mogao sam kao, to mi se moglo. Dok nisam upoznao ovaj Maju Lalić, tad nije bila Lalić, zaboravio sam kako se prezivala tada. Ona je držala studio koji se zvao Remix koji su isto bili kao ono projektni dizajn, dizajn biro. Kao ajde ti dođi kod nas, nama treba isto takav pomoć. Ali mi se više bavimo kao baš kao ono produkcijskim projektima enterijera. Isto krenemo od konceptualne faze, ali mi to ne idemo mnogo dalje od koncepta. Ali gde kao gde je meni tu bilo zanimljivo, gde sam ja sad ušao u neki za mene novi vode, gde ja više nisam bio samo u tu u domenu malog od Palube koji ide i radi šta mu se kaže, nego sam ja kao dobijao i neka mini rešenja da ih ono dizajnerski rešim. Kao radili smo recimo veliki jedan veći projekat koji sam tamo radio je bio dizajn enterijera Supermarket koncept stora na Dorćolu. To su oni radili. Sad taj enterijer je u sebi imao i taj koncept store koji je imao razne neke tu onako police, kutije za izlaganje. To je sve bilo custom dizajnerno. Znači deo toga sam ja pravio, smišljao. Mi smo ono znaš pričao i sa inženjerima i sa mašin bravarima, kako ovo znaš, taj ono nivo industrijalizacije i zapravo pravljenja ono o fizikalisanja nečega što si ti napravio u 3D-u je bio u tom momentu potpuno novi aspekt za mene. Sad ja ja sad kao idem, pričam sa majstorima, moram znaš da budem odgovoran za neki nacrt, šemu, znaš opet okej ono neka nova priča, ali mnogo zanimljivo. I tad si shvatio da ne želiš da budeš majstor. Tad ja mislim da sam tad shvatio da zapravo ne želim da budem majstor jer to znaš ono kao i sve ono traumatizuješ stvari, a dok zapravo ih ne ne doživiš. 

Ivan Minić: Prvi put kad si došao i kad ti je rekao znaš ti koliko je to posao?

Nikola Damjanov: I onog posla kad te pita ko ti je ovo radio. Joj kao samo se skloni sam ću da. Kad to može? Uf. Kao šta znači uf. Al ti je neverovatne stvari. Znaš, mi radimo enterijer tog tog ovaj supermarketa i jedanput treba da se probuši rupa za neko, za neko, kroz neki zid, zato što je to tako zamišljeno po konceptu. Sad ljudi krenu da buše tu rupu i shvate da je tu armatura koja prolazi. Kao šta da radimo ovo? Pa ne, to jedini način da se ta armatura sada sredi i da se to sve obeleži jeste da dođe neka specijalna dijamantska brusilica koja samo to može da iseče. I ti sada čekaš tri nedelje da dođe neki lik sa nekom ogromnom dijamantskom brusilicom i to košta ko garažno mesto ono da ti iseče tri armature i ko ide ide kući, znaš. Joj ne znam, to supermarket sve smo onda posle toga radili Telenorov flagship store u Kneza Mihajlova. sad onom crnom trakom koja je išla kroz ceo prostor. Tad je mislim prvi put među među prvim putevima, bar koliko sam ja bio upoznat, al opet ono ja sam bio laik u tome, je taj kao materijal ono Kerok dolazio došao kod nas. Taj neki oblik te ne znam je to neki poli polimaterijal, neki epoksi, ne znam šta je, koji se onako na licu mesta topi, oblikuje i to je to. Kad ga ti jedanput oblikuješ, on posle bude ono ko mermer tvrd, ali i to je to. I smo mi pravili konstrukciju za tu celu crnu traku koja je prolazila. Pa su dolazili majstori, pa se to znaš bio je ogroman efort za to vreme. Znaš ti koliko je to to to posao. Pa smo onda radili i onaj nesrećni Karim Rašidov restoran onaj Magic to, ja mislim da to nikad ni ni uspelo ja mislim komercijalno to. Nije, ali je sad pomodor. Je l’ tako? Sad je pomodor. Konačno sad konačno da. Eto da. Molim i drugi put. I da su to tako neke potpuno zanimljive priče ovaj iz tog nekog ovaj aspekta. I ovaj i on se po par godina sam tu plivao u u arhitekturi dok dok mi je to bilo zanimljivo i dok me dok me to držalo. Ali znaš ono onaj glas ono moje mame u glavi koji ono non stop mi je kljucao sve te godine, iako sam ja veoma voleo to što radim, iako zapravo nikad mi nije toliko bilo žao što nisam završio ono ETF, nego sam ga ostavio tu da ledi, da bude u nekom ono limbu. Ovaj znaš taj glasić je ko nemaš diplomu, nemaš diplomu, nemaš diplomu. Nisi završio fakultet. 

Ivan Minić: A to što finansiram najbolji fakultet u državi to ništa. 

Nikola Damjanov: To ništa, tako je, da. Niko hvala da ti kažem. Niko hvala niko da me se seti ono za dan ETF-a da me bar pročitaju broj mog broj mog indeksa tamo da na svečano ne znam. Ovaj i i onda sam ja u jednom momentu bio samo kao okej, znaš šta, meni ovo super ide, ali ja sam se malo u tom momentu osetio, meni deluje kao da ću ja do kraja svog svoje karijere, života, čega god, nije ni bitno do kraja nečega uvek biti neko ko će da pomaže nekome i ja sam mislio da je dobar deo toga, moj osećaj u tome zato što ja kao nemam diplomu. I sam kao nemam tu neku određenu vrednost koju treba da nosim sa sobom da bih ja sad sebi dao sebi dozvolu da zapravo ja budem ono nosilac neke vrednosti, a ne samo nekoga ko to potpomaže. I onda sam se ja u tom momentu odlučio da je okej, mislim da je možda vreme da kao napravim pauzu u ovoj karijeri, šta god to bilo. Malo sam izgustirao i onda arhitekturu i sve. Ovaj i Remix Remix Studio kao studio oni su se počeli da smanjuju posla. Oni su se malo su se krenuli nekim drugim stvarima. Ali smo mi dan danas ono ostali u nekim super ovaj kontaktima.

POVRATAK NA FAKULTET

Nikola Damjanov:  I ja odlučujem kao okej, hajde stvarno je vreme da završim neki neki fakultet. Sad koji fakultet? Nema smisla da se vraćam na ETF. To stvarno nema nikakvog smisla. Mislim da su me zaboravili kako tamo izgleda. Nisam se pojavio ovaj osim što ono da uzmem neku uplatnicu. Uh imao sam veliki uh momenat da ja želim da se bavim kao vizuelnim. Želim da se bavim umetnošću, digitalnom umetnošću. Ali ja znam i imam nula samopouzdanja da mogu da upišem FDU, FLU, FPU. Kao ja taj prijemni u životu neću proći. A sada niti imam neku ambiciju da ja sad provedem dve tri godine priprema za taj prijemni. Nego ja sam gledao čisto kao šta je neka prečica ono. Da li ja mogu to nešto znaš ono na na brzaka. I igrom slučaja u tom trenutku je bio, tad je bio zapravo samo prvo fakultet, bio je zapravo se zvao ovaj FIT. To je kao fakultet informacionih tehnologija, ja mislim da je bio tada. E, oni su imali kod sebe jedno od smerova je bio dizajn interaktivnih medija. To je ona na 25. Tako je. Oni su kad sam ja upisao, oni su bili gore na na trgu. Tu su imali male male prostorije. I ovaj, veoma brzo ja sam tu upisao 2008. sam upisao taj taj fakultet. Oni su veoma brzo posle toga zapravo postali i univerzitet. Prebacili se tamo u 25. maj, on Milan Gale Muškatirović, sportski centar gore na na spratu. Gde je to sad postao i ono fakultet digitalnih umetnosti, FDU. Uopšte su ga zvali FDU. Bez da veze da naravno zbunjuju ljude, ne znam, ne znam zašto. Ali šta je meni tu bilo, meni je bilo, meni je bilo zanimljivo? Zato što sam ja meni je delovalo da je njihov program bio onako s jedne strane moderan zato što imao si lepo, čitaš na sajtu, šta su kao plan i program nekog nekog ovaj kurikulum nekog studentskog programa. I meni je to sad zvučalo okej, pa dobar deo ovih stvari ja ili znam da radim ili bih voleo da znam da radim ili kao me interesuje, pa da da probam. Kso deluje mi kao nešto što što je ovaj što će da ono ili potvrdi moje znanje ili da me tamo unapredi za neke stvari koje sam koje sam ovaj hteo da su unapredi. Ja sam ja hteo da je bio prepun rupa. Mislim samouk. Ne može znaš ja kao samouk čovek, neću ja sam da sednem da učim ono teoriju estetike, istoriju umetnosti, znaš fundamente vizuelne kulture. Znaš, nisu stvari koje ti kao sad oblačim da ću sad uzeti čitam te knjige. I ovaj i zapravo sam imao suludu sreću, ja mislim da ovaj pored toga što mislim da nikad ne bih prošao prijemni ispit na ovim državnim fakultetima, zapravo sam imao sreću da profesori koji su bili na tim elementarnim predmetima na Metropolitenu su zapravo bili profesori sa FPU-a, sa FLU-a, to im je bilo onako šljaka sa strane ljudi dolaze privatno rade. Tako je, naravno da. Tako da sam ja zapravo ono našao prečicu da dobijem ovaj blagodeti da prisustvujem na tim na tim predavanjima, ovaj koja su neka stvarno bila neverovatno sada za mene ono znaš, oči otvarajuća, jer ja nisam ja nisam nikad imao taj momenat da mi neko sada predaje ono znaš osnove grafičkog dizajna, mi zapravo objasni zašto je lepo nešto što je lepo. I zašto se ova tipografija kombinuje sa ovom tipografijom. I zašto ti kada kažeš neku reč, zašto ta reč više izgleda ono ćoškasta ili oblsta ili ili kako to. I ovaj

Ivan Minić: Oni su baš sećam se tog perioda, oni su baš lepo probrali te ljude koje su doveli i imali su jako puno sluha. Ne znam uopšte kakva je situacija sad već baš dugo nemam nikakav kontakt. Jeste. A ja više ne znam. Ali recimo u jednom periodu sećam se, to je jako rano bilo. To je bilo pre 13, 14 godina gde me zovu nešto na nekom gostujućem predavanju i sve i upoznajemo se i ja vidim, ulazim i vidim poster na kome kaže novi predmet od sledećeg ovog polugodišta odnosno sledećeg semestra, game design. Game design, da. I kao čekaj, stani. I onda shvatiš i ono dobro opremljeni kabineti. Dobra emisiona tehnika da ti možeš ljudima da prezentuješ zapravo to što sve radiš. Mislim jesu grafoskopi super stvar, ali. Al ima ima i nešto modernijih stvari. Konji su bili super. Znaš, al možda nije baš tako zgodno ovaj za svakodnevnu upotrebu. I baš mi je baš je ostavio neki pozitivan utisak na mene. Znam dosta ljudi koji su kao i ti realno tamo došli sa već karijerom. Mhm. Da se popune. Neki su završili, neki nisu, ali im je značilo i ljude koje su upoznali i sve u toj priči jer se nekako ono desila savršena oluja da tamo budu neki super interesantni ljudi.

Nikola Damjanov: U podvlačim obe te stvari. Ja mislim da te godine kad sam ja upisao (FIT), mislim da u mojoj klasi je možda jedna osoba bila da joj je to bio zapravo prvi fakultet. Da je to zapravo znaš neko ko je bilo vreme da upiše fakultet i da je upisao taj fakultet. Svi ostali od nas, ne znam koliko nas je bilo na na klasiću možda 20-ak. Svi smo mi došli stariji. Svi smo mi bili da. Svi smo bili stariji ljudi. Što je nekako ono nekako bilo kao ono vidiš u filmu pa imaš kao neku skupinu outkesta, svako nekako došao iz neke svoje neverovatne priče. Ali smo se ovaj skupili tu. I sad tu je bilo raznih ljudi. Znači bilo je ultra kreativaca. Bilo je ljudi koji su bili ekstremno tehnički nastrojeni. Bilo je ljudi koji su došli da probaju ali realno nisu imali afiniteta prema tome. Ali sve je ok, znaš, kao skupina, mislim da smo bili veoma zanimljivi, veoma unikatni. I ovaj i onda naravno kad imaš tako neku ono grupu ljudi koja je spremna da proba, jer zapravo mislim nemaš kao šta da izgubiš, drugi fakultet, došao sam tu zato što sam izabrao. Imaš profesore koji su sjajni, ono Bojan, Neda, Kosta, pokojni. Znaš, neverovatna ono sklop ljudi. I u tom momentu, ne znam kako je sad što ti kažeš, ali u tom momentu je je sredina bila stvarno podržavajuća. Gde smo mi kao studenti već na prvoj godini dolazili kod profesora sa nekim našim idejama o zajedničkim projektima i dobijali ništa osim podrške da se te stvari iznesu. Iako je to bilo van okvira studijskog plana i programa, iako je to realno njima donosilo samo dodatnog posla, a ne i dodatnu zaradu jer su to ono van nastavne aktivnosti. Svi su ja mislim od starta prepoznali ono našu želju. Možda smo malo i kod njih ono probudili neke, znaš, ovaj želje ka nekim novim stvarima. I ovaj i što si ti rekao, upoznaš ljude, ono stvarno i to je bila jedna od, znaš, velikih zajednica koja je opet meni pomogla da ono saznam nešto vezano za sebe što možda pre toga ovaj nisam znao. Jer smo mi na fakultetu smo se bili udružili i to jednu kao studentsku grupu, zvali smo se Fresh Veš. Joj, ja dan danas pamtim taj period svog života, onako samo cveće, letirići. Je l’ totalno romantizacija na na maksimum. Koliko je bilo lepo, znaš. mi smo se bavili isključivo samo kreativnim stvarima koje smo mi želeli. Znaš, kad neko pita, evo ti sada, imaš neki minimalni budžet, ali idi radi bukvalno šta šta hoćeš. I kroz moje kontakte koje sam ja ostavio još onda sa Remisom nego posle postao onaj Mixer festival koji se održavao nekoliko par godina na na Dorćolu, u onom prostorijama onog Žito Mina, pre nego što je to postalo ovaj komercijalna zgrada. Taj festival je bio svake godine tamo. I oni su imali koncept da se tu pored ono komercijalnih kreativnih studija, prezentuju i univerziteti i ono nezavisni mali ono umetnici, srednji, šta god. I mi smo tamo prve godine otišli kao zapravo nekom više možda u domenu fakulteta, ali kao koncept Fresh Veša, mi smo bili klinci, kao mi ćemo sad da operemo veš. Kao operemo dizajn. Pa kao fresh veš. Mi se zvali. Imali smo koncert, mi smo radili dizajn neke majice, to štampali na majice. To je bilo onako simpatično za početak, ali ali bilo je zbrzano malo. Znaš, ambicije su bile mnogo veće. I već za sledeću godinu, naše druge ove školske godine, pošto smo već već krenuli na fakultetu da se bavimo ovaj interaktivnim delom dizajna, interaktivnih medija, mi odlučujemo da krenemo da pravimo interaktivne instalacije. Da je to kao će da ono svi smo kao voleli to da probamo. Znači niko nije znao da imamo pojma kako će to da se da se radi. Mi smo te godine imali koncept, nas je bilo devetoro. Otišli smo na na stovarište, našli nekih devet starih veš mašina. Izbacili bubnjeve iz njih, skroz, uzeli samo ljušture. Svako je uzeo farbao jednu u svoju boju. Fakulitet nam je dao devet monitora. Mi smo stavili kao monitore u veš mašine. Dali su nam jednu jednu prostoriju na na fakultetu, neku mini sobu, neki mali studio, mislim da je baš bio foto studio koji smo mi ceo ovako oblepili alu folijom. Izgleda kao nutricije veš mašine i tu stavili kao neke printere pod da izgleda kao kao bubanj. I svako je napravio svoju mini scenografiju. Nas devet je kao svako je imao svoj život u toj veš mašini. Tako da ti kad gledaš postavu, vidiš ako 3 puta 3 veš mašine, svako onako naslagane su. Svako od nas živi u svojoj veš mašini, u toj nekoj mini prostoru. I onako deluje onako malo kao tilt shift, ono minijatura. I svako radi nešto što je na prvi pogled onako neko idle stanje. Znači neko čita, neko ono crta, neko spava, šta god. I svaka veš mašina je imala ovako ono crevo za vodu, koje je bio bilo izbačeno sa strane. I onda smo mi radili kao okej, nivo interakcije jeste da ti duvaš u to crevo i da vazduhom kao utičeš na naš život u u ovaj u toj veš mašini. Zapravo šta smo mi radili tada, ti ta creva su imala ono najobičniji mikrofon u sebi. I kad ti duneš mi ono mikrofon registruje šta god, neki šum, neki ono amplitudu i zapravo se modifikuje taj video koji se puštao na na lup. Tako da ako je ne znam kolega čitao, ti duneš ono ulete mu se papiri sa stola. Ovaj neki šeta, ti duneš, uleti strelica kao pa ga strefi. Tako svako imao neku svoju varijantu. Svako imao tri, četiri, pet načina na koji si mogao ono random da se desi da ubodeš ono trenutak u tom video klipu. To je tada se bilo programirano u flešu, mislim to je bilo nešto ako je ovo skoči na ovaj frame. Znači muka. Ali nema veze, to nama bilo ultra zanimljivo. I bilo je neverovatno dobro primljeno kod ljudi. Znači tamo do šta to ljudi, znaš, što je čekaju u redu da dođu da duvaju creva veš mašine. Mislim znaš kako to kad ti sad objasniš. I ovaj, druga stvar je bila, mi smo pored toga imali zanimljivu stvar, opet moj moj ujak ono majstor. Rekao, hajde treba mi pomoć. Ja sam uvek ono nekako mi taj kao miš i pegla su mi nekako znaš slični pokreti. Kad bi ja mogao da crtam peglom ako bi ona bila kao miš. I onda smo mi uzeli jednu staru peglu, razmontirali je sve i u nju ubacili elektroniku iz miša i zapravo kroz kroz gajtan pegle provukli USB i ona dva gore dugmića za kao paru i ne znam šta, povezali da bude levi i desni klik. I onda smo taj ceo koncept crtanja na majici provukli kroz to. Imali smo kao majicu gde ti kao peglaš ispred sebe projektor i ti zapravo peglanjem crtaš po toj po toj majici sa tim mišem. To je ljudima bilo ne znam neverovatno zanimljivo. I nama je to bilo super, kao mi sad istražujemo neke potpuno nove načine ono da umetnost znaš nije nije fiksna, znaš nego potpuno živi sa tim koga koga koristi i na način koga koristi. Znaš, ljude koji znaš neko pegla ovako, neko onako i potpuno drugi rezultate ovaj dobiješ. I ovaj, i onda to ne znam, već sam posle zaboravio šta smo radili posle. Sledeće godine smo imali isto to bila poslednja godina kad smo učestvovali na na mixer festivalu. Imali smo koncept tri srpske heroine, Milunka Savić, Jelena u sad sam već zaboravio imena. Ove tri srpske heroine koje smo hteli da da obradimo kroz ilustrovane knjige. Ali na način da ovaj, pazi to je bilo doba kada je ono augmented reality bio apsolutno ono science fiction. Mi smo imali devojku, mi smo par prednih ono devojaka koje su radile ilustracije ovako knjige. I znači kao ilustrovana knjiga o toj junakinji, neka životna priča ili aspekt ono života. Kamera koja snima tu knjigu koja ti listaš kao fizičku knjigu, ispred sebe imaš ono monitor i sad svaka ili svaka druga strana ima na sebi neki QR kod i ti kada okreneš tu stranu ti zapravo ispred sebe vidiš u realnom vremenu animiranu verziju te iste strane i te iste priče ovaj ispred ispred sebe. I onda smo hteli naša ideja je bila kao da probamo da napravimo interaktivni ovaj ono edukovan sadržaj. Sad to je onako bilo tehnologija je bila dosta nova, bilo onako malo pipavo, nije baš radilo. Znaš ono ti puno zavisi od kog svetla, znaš malo se zamrači prostorija, QR kod se više ne čita kako treba. To su neko bili počeci. Ali opet bilo je nešto što smo mi mislili da ima možda potencijal da posle u nekom momentu postane komercijalni proizvod. To se naravno nažalost nikad nije desilo. I poslednji naš zvanični da da kažem ovaj nastup kao Fresh veš je bio na festivalu nauke koji je mislim bio dole u u holu Narodne banke na Slaviji. Ja je te godine smo imali koncept tri agregatna stanja vode, gde smo za paru imali onako jedan veliki monitor koji je zapravo bio touch screen monitor. Pa smo malo prekopirali tu ideju sa mikrofonom, ti kada dođeš i duneš u monitor, on se zamagli se i onda ti kao posle pošto je touch screen monitor možeš da crtaš u kao ono u zamagljenom ovom staklu. Za vodu smo imali nekako simplifikovanu 2D simulaciju vode gde su kao klinci mogli da ono na tabli crtaju sisteme spojenih sudova, pa da prave izvore vode, pa da gde gde voda može da prođe. To je njima bilo ultra zanimljivo da se igraju. Kao ono uživo se igraju sa peskom i sa vodom u nekoj nekoj simulaciji. I vamo za led smo imali generator snežne pahulje gde smo se malo naslonili na taj neki aspekt da ni jedna pahulja nije nije ista. Tako je. Fraktali, da. I onda je zapravo bila ideja ti uneseš svoj datum rođenja, kao prašili kao to je nekako kao jedinstvena stvar za neku osobu. I na osnovu tog heša tog broja, ovaj mi ti generišemo jedinstvenu pahulju koja je kao specifična za taj za taj dan. I onda ti se to automatski pošalje na tvoj email ako želiš ili ili šta god. I to je to ljudima onako obožavali, pogotovo klinci, znaš idu, kliću, igraju se. To je ne znam. Taj aspekt je bio dosta, ne znam ja ga pamtim onako sa sa velikim osmehom na na licu. Znaš samo mi smo istraživali, probamo šta bi mogli i idemo pravimo, zezamo se. Super je bilo.

Ivan Minić: A u celom tom periodu ovaj dok ste se vi igrali od čega kupiš kiselu vodu?

Nikola Damjanov: Od čega kupim kiselu vodu? E pa znaš šta, ovaj ja sam zapravo sve to vreme na fakultetu i freelancovao malo sa strane. Ali u nekom obliku koji je bio dovoljan da ja ono preživim. Znači živeo sam sa roditeljima, nešto po nekom mama mi je faktički i dalje izdržavala. Ja sam realno zarađivao dosta manje nego što sam zarađivao za vreme spotova i pogotovo za vreme ono arhitekture. Ali mi kao to nije bio neki fokus u tom trenutku, nego je bio fokus hajde da se znaš unapredim malo. Ali da, kao neki lagani freelance je bio u to vreme. I lagani freelance koji isto mislim da doneo opet neke odluke ovaj za budućnost, jer sam zapravo tada prvi put počeo da radim freelance za gaming industriju. Jer sam ja par tih nekih poslića koje sam u to vreme radio bio je baš za zapravo igre ono. Da su nekad nešto što su bile fleš animacije, tad je fleš bio dosta popularan u pravljenju igara, do toga da sam radio neke prve 3D modele, teksture baš baš za za igre. Je l’ nekako i onda taj ono kao igra, interaktivnost to je nešto potpuno počelo da me da me vuče na na tu stranu. I kad sam završio ovaj ono bachelor i posle kao prvu godinu mastera cela ideja jeste bila da uh ja sam u tom momentu hteo ama kao da ovo sad mene znaš akademski pristup interaktivnoj umetnosti, nešto što mene kao sad izuzetno ono privlači. Ja bih voleo da se unapredim više u tom u tom smeru. I bila mi je želja da odem u Linc. Ars Electronika tamo naravno da, to je jesmo bili jedne godine. Na izvor. Na izvor. Bukvalno na izvor, da. I nas jedne jedne godine baš ti profesori koji su prepoznali našu ljubav prema tome. Tu nas jedne godine odveli tamo. I mi kao deca onako ovako kao kad dete malo dete kad ode u Disneyland ono vau. Šta je ovo? Znači ovo je kao ono što mi volimo samo na na na milioniti stepen, znaš. I kao okej, ko ja stvarno mene ovo neverovatno me privlači. Osećam da me vuče, da gravitiram ka tome jer ako spoji neke nauke, tehnologije, kreativnosti u domenu ne znam, edukacije, istraživanja, nauke, svega kao super, kao svi svi ček boksovi koji mene kao čine srećnim da imamo osmeh na licu to to to okine. Rekao to je to. Ja idem na u Linc. Nema šta. I ovaj ima i tamo na njihovom univerzitetu interface culture, ti kao postmaster ove studije. Moja tadašnja devojka, današnja supruga isto kao htela da pošto je završila isti smer kao i ja. Na fakultetu smo se i ovaj i upoznali. I kao šta ćemo ništa jebote odluka to je to. Sad moram da učim nemački. Nema nema šta. I joj koliko meni jezici idu baš mi ne idu. Puno stvari mi u životu ide, ali jezici nisu jedna od tih stvari. Naročito nemački. Naročito nemački, da. Iako sam ja mislim da sam jednu osminu ili jednu 16-inu Nemac, ali i dalje mi ne ide nemački uopšte mi ne ide. A okej, ja sam to okej, shvatio kao obavezu da prosto to je korak koji moraš da uradiš zato što je cilj koji imaš ispred sebe mnogo veći. Rekao dobro ništa ja učimo nemački i ovaj i on sam ja učio nemački i ono nešto freelanceovao sa strane. Supruga je već radila kao dizajner u nekom u nekom ovaj uh uh studiju koji su se bavili ne znam nekim web developmentom ili app developmentom, više se ni zaboravio. I jedne godine to već to treba da mi treba dogodine treba da idemo. Mi već stvarno našli kao pričali sa profesorima. Znaš već imamo neku ideju gde ćemo smeštaj, gde će to biti. Znači već planiramo to je to. Kao samo čekamo dan da dođe da mi prvo treba da polažemo za ne znam šta je bio C1 ili nije ni važno. I da se mi tamo odselimo. 

KAKO SE DESIO NORDEUS

Nikola Damjanov: I ovaj u međuvremenu se desio Nordeus. 

Ivan Minić: Sad kako se desio Nordeus? 

Nikola Damjanov: Opet kao znaš splet okolnosti, slučajnosti. Ne znam da li više ne znam da li su slučajnosti ili je to prosto tako bilo od od ovaj od zauvek zacrtano. Ja iako sam kao radio za igre i ako sam kao voleo igre, još nisam imao pojma u tom momentu da postoji nešto što je domaća gaming scena. Znači ja do Nordeus nisam imao pojma da to uopšte ima nešto, a kamoli da je na tom na tom nivou kao uspešno i dobro. I ovaj, Bojana je na svom poslu imala neku ekipu koja se prijavila za tada pošto oni su 2012. organizovali svoj prvi hakaton. To je kao to takmičenje u pravljenju igara. On je imala neku svoju ekipu koja je trebalo da ide tamo da da se prijavi. Međutim u poslednjem trenutku ona je imala neku korporativnu večeru ono. To je bio neki decembar, znaš ono kao novogodišnja večera, proslava, šta god. Kao treba da se pojavi, ona nije mogla da ode. Ja naravno pošto nisam radio nigde niko me nije zvao na korporativnu večeru, ja imao sam taj slobodan dan, to jest noć, to jest dva, 24 sata. I ona me zamolila da ja odem umesto nje. Ja rekoh gde da idem. Prvo niti znam ko ti je, nit znam nikog iz tvoje ekipe, ni nemam pojma o čemu se radi. Ali rekao hajde žao ono kao dobar u tom momentu rekao idem, nije ni važno. Ja sam te ljude kojima sam bio u timu upoznao šest dana pre pre taj pre taj hakaton. Mi smo otišli, taj Nordeus je bio još uvek u zgradi NLB NLB banke. Ovaj gore su imali samo tu par kancelarija na spratu. I ulazim ti odjedanput znaš gomila nekih ljudi, mlađi, stariji, ono svi su kao neki game developeri, ima nešto malo artista, nije ni važno. Ovaj sad to traje 24 sata. Ti dobiješ neku temu na licu mesta, ništa ne znaš pre toga i najbolje što možeš da uradiš da napraviš celu kompletnu igru za 24 sata. Igrom slučaja koliko sam ja ono imao iskustva u raznim nekim stvarima pre toga, ja sam nekako svoj deo posla dosta brzo završio. Ne znam za za 12 od tih 24 sata. Ja sam kao šta da radim od 12 sati, ni da idem kući, ni da sad mogu nešto da pomognem sad kod tima, ali ja sam ja se nešto kao pomogao oko dizajna, oko debaga, ali vidim ja da je mnogo bolje da njih ostavim da završe, da ne bude da im smetam, samo im pravim overhead. Ja ću tu sam malo da cunjam pošto je bila kao neka zona za za bleju u tadašnjoj maloj kuhinji. Zapao ja tamo u kuhinju. Bila točilica za pivo, jedno pivo, drugo pivo, treće pivo. Postalo veselo u jednom trenutku. Neka ekipa ljudi, mi se tu nešto zapričali, šta god. Nije ni važno. Kraj, mi osvojili četvrto mesto. Dobili smo nagradu za tipa Technical Excellence ili tako nešto. Nije ni važno, šta god. Međutim ja tada na dodeli nagrada shvatam da su ljudi s kojima sam ja zapravo ono zablejao u toj istoj kunji su zapravo ljudi čiji je Nordeus i kao okej, ko zašto mi ovi ljudi daju nagrade kad smo malo pre bili zajedno ono kao pili i družili se. Opet ja u svom totalnom neznanju tada onako kao laik, kao pas Marsa znaš došao tamo. To se sve završilo kako se završilo. Mi se pozdravili, otišli kući da spavali se. Tri dana posle toga stiže email kao Nikola kao ovaj mi smo ti i ti kao iz Nordeusa kao. Kako se sećaš da? Kao bi ti voleo da dođeš kod nas kao da se upoznamo malo bolje. Kao nismo znaš nismo ono čisto da vidiš ono kad nije ono noć i frka oko pravljenja igrice nego hoću da vidimo se kao i normalan dan ono da se vidimo po dnevnom svetlu ono. Ja rekoh važi, šta da ne. I ja sam tada otišao tamo kod njih, ne znam bio sam se sećam smo možda pričali skoro dva sata. Ja to nikad nisam doživeo kao intervju. Opet moje moje totalno onako laički momenat kako svet funkcioniše, ti to zapravo jeste bio intervju. Ja sam ja sam sedeo onako u u ono u beavn begovima sa tri osnivača Nordeusa i ja rekoh totalno onako opušteno mi pričamo o nekim stvarima, ja odgovaram na neka pitanja misleći da ljude ih interesuje ih nešto znaš kao šta ja imam da kažem. I i onda u jednom momentu kreće oni znaš oni počinju da meni posle kao prvih 45 minuta kreće priča pa znaš nama bi trebala pomoć, mi hoćemo da od gradimo tim. I ja sad meni ovo sada deluje kao da će mi da ponude posao, ali kao nisu mi još ponudili posao. Ja sad onako dobijam kao neke mešane signale. Dok zapravo oni su rekli kao je l’ bi ti kao voleo da radiš ovde. Ja kao okej, kao pa ne znam malo ste me uhvatili nespremnog. Kao kako nespremno kao ovo ti se već sad dva sata pričamo o tome. Ja rekoh a to je bilo to, rekoh okej. I ovaj, međutim ja rekoh znaš šta, meni je ovo deluje super. Meni je ovo što ste vi meni ispričali, deluje prvo veoma kvalitetno, ambiciozno. Vi mi delujete kao super momci. Očigledno da možemo veoma lako da komuniciramo i da pričamo. Radite igre, što je meni veoma zanimljivo. I u tom momentu rekao ja do zapravo ono odlaska iz Srbije imam barem još šest meseci. Kao ništa me ne košta da da probam. Kao što da ne, kao hoću. Može, može, super, kao kad počinješ, mogu da počnem tad. Ja sam krenuo nekada u januaru, 20 nekog januara. Ovaj, došao tamo u kancelarije. Mislim da sam bio zaposlen u Nordeusu broj 33, ako se dobro sećam. Sad nije ostalo puno ljudi tamo koji su ono duže od mene. Mislim da ih ima, da nas ima manje od 10 koji imaju sa većim Nordeus stažem od mene. Ali sada imamo više spratova u novoj zgradi nego što smo tada imali ja mislim kancelarija.

Ivan Minić: Ti si sad dok ti to pričaš ja sve vreme razmišljam ti si tačno mogao biti usvojeni brat Đoganić. 

Nikola Damjanov: Je l’ si video? Kuda kuda je svet mogao da ode da. Ili da ili ili ne daj bože da sad ne znam Karim Rašidom odem da projektujem zgrade ono on ja i da ja Karim i Zaha Hadid da idemo da da poemo pare po bliskom istoku brate.

Ivan Minić: A dobro. Nije to ni tako loše. 

Nikola Damjanov: I tako sam ja završio u Nordeusu, ono, hteo ne hteo, nikad, nikad nisam planirao, al na kraju se u životu nisam ni pokajao.

Ivan Minić: To je otprilike nakon prve godine je l’ tako? Nakon prve njihove godine postojanja.

Nikola Damjanov: Tako je, tako je, tako je, da, da. Ja sam otprilike došao kad je Top Eleven slavio godinu dana, da.

Ivan Minić: To to to. To je još uvek trenutak kad uz dužno poštovanje ovaj našim drugarima koje volimo, ovaj je to sve izgledalo prilično loše.

Nikola Damjanov: Jeste.

Ivan Minić: Ali je bilo beskrajno zabavno.

Nikola Damjanov: Jeste.

Ivan Minić: Što je razlog zašto je bilo uspešno. Ali taj dizajn su radili programeri što se kaže onako srećno vreme. Ovaj bilo je to dosta rudimentarno, bilo je jako basic. Međutim od svih tih simulacija. Mislim kao imaš ono neku ekipu koja je navikla na jedno, drugo, treće. Od svih tih simulacija realno je bilo najigrivije, posebno za ljude koji ne dolaze sa nekim beskonačno velikim iskustvom. Znaš, ljudi koji su igrali hat-trick godinama, igraju i hat-trick i dalje. Tako je. Iako je to strašno i ali igraju. Ovaj, a ovo je za sve, čini mi se u tom trenutku bilo za ljude koji su možda nekad odigrali Premier menadžer nekada davno. Ali to je bilo ti to igraš i bio je onaj kome nije imao save pa ne smeš da gasiš računaru. Tako je da. Ovaj, ali ti to u principu igraš, ali nije kontinuirana stvar. Da. Ti možeš da ubrzaš mnogo stvari, ali ovo je nešto što je meni u tom trenutku bilo fascinantno jer stvara jedan potpuno drugačiji odnos između igrača i igre, gde ti i da hoćeš nemaš šta da radiš duže od pet minuta dnevno.

Nikola Damjanov: Tako je. To je by design.

Ivan Minić: Što je mnogo važno jer to znaš. I ne moraš da budeš tu svaki put. Nije loše da budeš, biće bolje ako si bio i rezultat će biti bolji, ali ako imaš sastanak, ne moraš. Znaš unapred kad ti je u toku dana, znaš sve. Ali kao nema tu vrstu adiktivnosti koja za mnoge mobilne igre učini to da ti posle tri meseca nemaš život i moraš da odustaneš zato što je l’. Jeste, jeste. Da. Ovaj i tad kad sam ja sam tad otprilike krenuo da igram, imao sam neku svoju teoriju zašto tad krećem, to nećemo da delimo sad ovde. Reći ću ti posle. Pričaćemo posle. Uh, malo malo kasnije možda nakon toga. Ali sam pre toga pratio sve što se dešavalo i znao. I relativno brzo dolazi ona nova verzija na kojoj, mislim relativno brzo u narednih godinu dana dolazi nova verzija gde su reakcije ljudi bile podeljene. Mhm. postojećih igrača. 

Nikola Damjanov: Nova verzija, ona kao što je bila sa onim lane ekranom, kao što je bio onaj iTunes. 

Ivan Minić: Ona zelena, zelena verzija. 

Nikola Damjanov: A jeste, da, da, da. Da. 

Ivan Minić: Uh utisci su bili podeljeni, ljudi ne vole da im se menjaju stvari. To je jasno, je l’? Ali ono što je meni to iskomuniciralo je ovo postaje ozbiljno. Znaš. Da. Jer sve to ono pre toga je izgledalo kao Rusi kad naprave softver. Znaš ono on radi, ali kao što smo rekli na početku, malo ti je mučno kad ga otvoriš. Jeste. A ovde je to sve okej, nije sve leglo savršeno, imaš predugo ime tima, pa to se, ali to je sve upeglano za dve nedelje. Dve nedelje, pa da. Ali je kao uh napravljena osnova za nešto što može da bude ozbiljno. E sad ti si bio unutra, pa hajde malo da mi ispričaš kako je to sve izgledalo iznutra.

Nikola Damjanov: Hoću. A ti me slobodno pitaj ako te nešto specifično interesuje. Ali ja znam kad sam došao (u Nordeus), ovaj, znaš, prvo neke stvari su ti su ti budu vau, kao praviš igrice. Neke stvari ti budu, čekaj, je l’ ovo stvarno ovako funkcioniše? Uh, recimo, uh, u to vreme, uh, Top Eleven je bio, ja mislim najveći na Facebook-u. Tad je Facebook bio ubedljivo kao kao platforma za social gaming, neverovatan. Uh, iako je tek posle eksplodirao kad je kad se pojavio onaj social graph i ne znam šta sve ne. To je bilo baš onako zlatno doba social gaming-a. Uh, iako je bio najveći na Facebook-u, postojao je Top Eleven i na iOS-u i na Android-u. Sad tri različite platforme, tri potpuno odvojena tima, tri potpuno odvojene tehnologije za za development. Znači sve, svaki feature u to vreme koji se pravio za Top Eleven se pravio tri puta iz početka. Znači jedanput da se dizajnira i programira i pravi za Facebook, jedanput za Android i iOS. I to je bilo, meni je to bilo toliko nestvarno da shvatim, kao nekoga ko nije bio developer, čekaj, zašto se meni kaže da ne postoji način da se napravi jedanput i kao okači na tri mesta. Kako to ne postoji? Zar zar kompjuteri ne mogu da urade sve? Ovaj, ne. I ovaj, i onda je to bilo onako malo, znaš, malo mučno, pogotovo za nekoga ko je u tom momentu bio dizajner. Da ti znaš, imaš ti potpuno odvojene platforme i ti onda ti kao jedan dizajn moraš da kalemiš na tri potpuno drugačija mesta. Sad ti popuno drugačija ono pravila. Na Facebook moraš ovako, sa ovim marginama, sa ovim proverama, sa ovim ne mogu. Na Android moraš ovako, ovi-

Ivan Minić: Plus to je vreme Androida u kome nemamo uređaje kakvi su sad sa hiljadama i hiljadama piksela nego je to ono brate, imaš 16 uređaja koji imaju 15 različitih rezolucija i one nisu sve u istom aspektu.

Nikola Damjanov: Ne, ništa nije isto. Bukvalno ništa. Znači segmentacija Androida i dan danas je problem, ali i to vreme bilo je mislim katastrofa. Znači ti sad treba da nađeš da nađeš način da ti napraviš ikonicu koja treba kao onaj favikon da radi i kad imaš 16 puta 16 piksela na znaš nekom uređaju koji je pitaj boga ono šta. Telefone za dinar koji su uvek bili pakao. Jeste, baš je bilo čudno. I ovaj, a onda naravno znaš ti imaš pošto ti potpuno drugačije platforme, tri popune na development tima, znači jedna stvar radi super na jednoj platformi, ne radi dobro na drugoj platformi, a ti ti je ideja znaš da ljudi sa iOS-a mogu da igraju, znaš, da svi mogu da igraju sa svima. I onda te cross platform boljke koje su te uvek onako malo onako šenkovale u u u leđa, su bile problem, znaš, čak i za mene sa dizajnerske strane, a kamoli za nekoga ko je ko se bavio ono planiranjem ili ili ili ovaj developmentom. Tako da je tu tu je bilo dosta mučno, ali sreća pa smo ono pametni ljudi unutar Nordeusa su to veoma rano prepoznali kao očigledan hendikep za bilo kakve buduće ove planove. Pa je veoma rano krenuo veliki projekat da se zapravo igra prebaci na Unity kao neki ono uniformni development razvojni paket i da može da se deployuje na šta na šta god. Daleko od toga da je to bilo tako seamless kao što kao što zvuči. Trebalo je puno godina i rada i truda da se to zapravo napravi da radi, da bude stvarno razvijamo jedanputa, a deploy-ujemo na na sve strane. Ali smo nekako došli. I sad ne mogu da se setim da li je taj koji ti verzija Top 11-a koji ti pričaš bila prva koja je bila u Unity-ju ili mislim da nije. Mislim da je tek ona sledeća sa onim glavnim ekranom koji je imao onaj onaj skrolabilne kao kamere kao što je imao ovaj iTunes na na na iPhone-u. Ovaj, da je to bila prva koja je bila na na na Unity-ju. I znaš, tako da je taj aspekt je bio onako meni čudan i otežavajući kao ja baš ne uživam u tome da trošim sate ono da ono radim QA za neki ono minimalne ikonice, boje, fontove na ono tajlandskom, turskom, šta god. 

Ivan Minić: A ne možeš da kažeš taj ekran nas ne zanima jer ima delova sveta u kojima imaš stotine hiljada korisnika i to je to kao. 

Nikola Damjanov: Tako je apsolutno. Ne, to to ti je, to ti je free to play boljka. Ti stvarno moraš da ideš na to da optimizuješ svoj proizvod za što veći segment tržišta, to znači da podržavaš što veći. To je recimo znaš to i dan danas nije rešeno. Igre koje mi dan danas razvijamo, nama je stvarno važno da i nove igre koje mi ono izbacujemo radi na uređajima koji su stariji 10, 12, 13 godina. 

Ivan Minić: I verzijama Androida koje odavno ne postoje i Ja se sećam otprilike u to neko vreme, ali ja imao sam fantastičnu ovaj sreću da pravimo isto nešto što treba da radi na webu, iOS-u i Androidu. i pustimo i sedam dana nakon toga uh browseri ukinu podršku za Unity. Ovaj, tako da nije moglo, mislim moglo je da se igra na webu još par meseci, ali si morao da disable-uješ neki security i onda pakao. Ali se sećam tog momenta gde kao mi to pravimo i to izgleda neverovatno lepo i dobro. Teksture su ludilo, modeli su taman kako treba. Nije to visoka rezolucija ekrana, ne možeš tu sad da napraviš nešto. Ali je lepo, sve super je. I mi zovemo korisnice, odnosno pišu korisnici da imaju probleme, mi nama nije jasno šta je, kao koji su uređaji, ne znam, neki ZTE i neki Alcatel. Zašto ih ima toliko? Zato što su to bili telefoni za dinar kod operatera. I sad taj telefon izgleda kao i svaki drugi telefon, ali unutra CPU i GPU ne postoje. Ne postoji da. I njemu je problem zato što igra igru u kojoj je frame rate vrlo važan, zato što je reakcija je ono što je važno. I nama na uređajima kojim testiramo i iPhone-ima i Androidima, to radi 120, 140, nigde ispod 60 frejmova. Njima radi tri frejma. U je. I kao ne vredi. Kao hajde OK, probaćemo, napravimo light verziju i sve i napravili smo light verziju koja je njima radila OK. Ali znaš kao ta verzija kad sam ja to video kako izgleda, mnogo mi je teško bilo. Da naravno. Znaš, to stvarno izgleda jezivo. Slažem se, da. Ali možeš da odigraš to što treba i ti onda zapravo tek shvatiš koliki je to problem i kad gledaš ono rezolucije na kojima je instalirano u analitici, kad shvatiš da kao da prve tri rezolucije su neki veliki procenti, 20, 30, 70 ono. I onda kreće 500 rezolucija koje su 01, 02, 05%. Da, da. I kao ti možeš da kažeš ne zanima me to, ali realno ti moraš da napraviš nešto što se adaptira ka toj rezoluciji da se ništa ne raspadne.

Nikola Damjanov: Jeste. Ne, mnogo je to, mnogo je bizarno. Znači sa iOS-om je malo bolja situacija. Sa Androidom je baš teško. Pogotovo što ti znaš imaš telefone, ne znam, imaš ono tipa Samsung S10. I sad Samsung S10 za američko i evropsko tržište je potpuno drugačiji. Znači ono iz na jednom si ono bot ti je CPU, na drugom ti je bot GPU. I sad ti hajde ti sad domišljaj se sve pravi. Imamo mi sad tu razne neke stvari kako mi to ono rešavamo. Da ne dajem sad ti tehničkim rešenjima. Ali da, znači ja kao dolazim i kao pravim igre i s jedne strane me kao muči taj uh ono majmunsko pešačko tehnički aspekt posla koji realno oduzima ono puno vremena. A sa druge strane ja kao sedim u nekoj kancelariji na četvrtom spratu neke zgrade na Novom Beogradu i pravim nešto što kad ja ono kliknem i pablišujem vidi 10 miliona ljudi. I kao 

Ivan Minić: I imaš kad uđeš u firmu, vidiš na mapi gde su ti ljudi i koliko ih ima. 

Nikola Damjanov: Tako je. Ja mislim da je joj čoveče, ja mislim da ne postoji država na svetu gde nema. Čak imamo nekad znam da smo jednom pričali da je čak jedan čovek igrao (Top Eleven) na Artiku. Možda Antarktiku nemamo nikoga. Uh bilo je korisnika iz Vatikana, bilo je ono. Znaš super daš to su neke te trivije koje su zanimljive, koje ti zapravo onako znaš ko te daju neki. Ima dobrih ljudi svuda po svetu. Ima svuda do ljudi, naravno da. Znaš imaš te aspekte ono posla koji su meni dan danas nerealni. Onda pogotovo kad smo kad je to krenulo da raste u neke neverovatne veličine, gde si ti sada potpisuješ ugovor da ti lice bude Murinjo. Mhm. Znaš kao wow. Znači sledeći je znaš imaš reklamu za ono tim Premier ligi na na dresu nose ovde. Znaš to su neke stvari koje ti ja bar ja nisam mogao da zamislim da će da će da se desi. A mnogo su lepe, znaš. A jedino se desilo zato što si deo znaš sredine koja je puno vremena, truda, znoja, krvi dala da bi se to desilo. 

RAZLIKE MEĐU TRŽIŠTIMA

Ivan Minić: Ali meni je bilo super interesantno i pričao sam u par navrata sa sa raznim ljudima iz firme o tim stvarima. Ovaj, kakva je bila distribucija korisnika po svetu. Da naravno, okej Evropa je Evropa, fudbal u Evropi je fudbal, u Evropi je najvažnija stvar i sve to je u redu. Ovaj i to su neka platežno sposobna tržišta, čak i ta Turska je platežno sposobna u odnosu na mnoge zemlje sveta. I onda shvatiš da postoji, okej, Južna Amerika koja je zaluđena kao jedno potpuno neverovatno ogromno tržište. Ali da postoji i ta Azija, a Azija nije Japan, Kina samo i Koreja, Azija je sve ono ostalo gde su prihodi 10, 100, 200, 500 puta manji nego u tim razvijenim zemljama. Tako je. Ali i oni vole fudbal. Obožavaju ga. I ono ti postaneš izuzetno popularan, imaš milione korisnika na mestima o kojima nikad nisi razmišljao, nikad nisi pomislio da ih posetiš. 

Nikola Damjanov: Jeste. Tako je. 

Ivan Minić: Sećam se nekog razgovora sa drugaricom koja je jedno vreme redovno išla u Bangladeš zbog posla kojim se bavila, gde su se nabavljali neke stvari tamo iz fabrika koja mi je prepričavala ta iskustva kao najtraumatičnija u životu jer kao to to ne izgleda kao ova planeta tamo ljudi žive u neuslovima koji su zastrašujući. Posebno u toj priči tekstila gde ti u istoj fabrici koja ima desetine hiljada kvadratnih metara nečega, ti imaš te majice koje se štampaju da bi se na njima, koje se šiju da bi se na njima nešto štampalo. A tri stola odatle imaš označeno da se tu radi Hugo Boss. A tri stola niže se radi opet neki takav brend koji ti onda ovde platiš 100 EUR majicu ili 200 EUR majicu, ali se pravi tamo u tim istim uslovima. Jeste. I kao ti ljudi koji rade, koji imaju ono 11 godina i rade za dolar dnevno isto vole da igraju fudbal, odnosno vole da da sanjaju da će jednog dana biti Mourinho, Del Bosque ili neko od njih.

Nikola Damjanov:  Tako je. 

Ivan Minić: Ovaj, i kao to je mislim više, više priča za za, kažem kolege iz marketinga kako onda napraviš da ti to ima nekog biznis smisla i sve. A ono što me zanima kod tebe je, ti si verovatno dosta morao da rešavaš tu vrstu problema. Što su sve te sve te regije su kulturološki potpuno drugačije. Tako je. I ti moraš na neki način da se prilagodiš njima ukoliko hoćeš da te oni prihvate.

Nikola Damjanov: Da. Jeste. Znaš šta, bilo je tu problema. Pogotovo u početku. Baš si pomenuo si malo pre font i kako nema mesta. Znači jedan u jednom momentu smo mi dosta vremena trošili sa razlogom jer je bilo baš veliko tržište i dalje. Da budemo sigurni da stvari izgledaju kako treba na na Hinduu i na i na tajlandskom. To su bila ogromna tržišta i ko nama je bilo veoma važno. E i onda shvatiš da dobar deo dizajn sistema koji si ti recimo postavio u igri baš ne funkcioniše za za ove jezike koji se pišu s desna na levo i ako okej. Znaš kako sad da rešavamo ove UX probleme? 

Ivan Minić: Kako da rešavam UX probleme jezika koji ne razumem. 

Nikola Damjanov: Koji ne razumem. To je potpuno da. Mi smo imali armije prevodilaca u jednom momentu. Ovaj s kojima smo radili. Jer je nama veoma značilo da mi kada nešto izdizajniramo, šta god, pre nego što uopšte ono prođe tadašnju UX fazu, koja je bila poprilično minimalna i mi smo imali UX kao department. Ali da znamo da imamo sve ono što je važno, kao naslovi, krucijalni ono tačke interakcije, dugmići, layouti, da mi što pre imamo prave prevode na na jezik sa objašnjenjima kako, da mi to probamo. Da vidimo kako to izgleda u našim dizajnu. Jer to ti je znaš telefon, mali ekran i ti si veoma limitiran. I ti kada kreneš da ono trankuješ slova pa da dodaješ tri tačke, puno toga se izgubi u u u prevodu. Jer mi optimizujemo za engleski, za tom jeziku dizajniramo, ali potpuno drugačije izgleda na na nekom nekom drugom jeziku.

Ivan Minić:  I mislim optimizuješ za engleski. Ali sličan je taj engleski, nemački, italijanski, francuski. Oni su bar po dužini reči, po konceptu. 

Nikola Damjanov: Tako je. Tako je. Da.

Ivan Minić: I koristi se latinica u krajnjem slučaju sa nekim dodacima, ali koristi se latinica. Da. I onda dođeš u zemlju u kojoj se koristi pismo gde ne prepoznaješ ni jedan karakter. Znači nije to sad u Grčkoj. Znaš kao provališ koja su tri slova česta, a ova ostala možeš da pročitaš jer jebi ga znaš ćirilicu i latinicu pa ti je to lakše. Al kao imaš te situacije u kojima brate ono dođeš i ništa ti nije jasno. Ja se sećam, mislim da sam to pominjao, moj prvi posao gde sam imao tu vrstu ono frasa. Smo radili nešto za neke ljude iz Gruzije. Okej. Ti si gledao nekad kako izgleda gruzijsko pismo? Znači sve je u krug jebote. Sve je u krug. Mislim, pri tom, iskreno meni je prelepo. 

Nikola Damjanov: Prelepo je, hteo sam da kažem, mnogo je lepo. 

Ivan Minić: Vizuelno prelepo. Ali kako ti ljudi pročitaju šta tu piše, meni nikad neće biti jasno. I kao, znaš, ja sam nacrtao sve. Inicijalni dizajn je na na engleskom i to je kao sad okej sad oni šalju prevode u Excel-u i ja gledam i kao pukao vam je fajl. Kao ne, ne, ne, to su. Kako mislite to se tako piše? A si otišao u webdings. I i onda kao znaš ono dobro šta ćemo da koristimo tad pre 20 godina. Šta ćemo da koristimo od fontova? Pa kao nemate šta da koristite od fontova. Imate Times New Roman, Arial i recimo da je Tahoma ili Verdana tad imala i kao to je to. Mi smo nama je to OK. Pa da, al ovo što sam napravio na engleskom je lepo. Ja bih voleo da i ovo bude lepo. Kao. Samo vi napravite da radi. I baš je čudan trip i mislim generalno ima i to, a prosto ima i neke stvari oko simbolike, oko takvih stvari koje treba adaptirati. Tako je. Recimo mi znam kad smo bili jedan period nama je trebalo ne znam tri, četiri nedelje, možda čak i mesec dana da shvatimo da smo mi kad smo copy-pastevali neke prevode sa mislim da je baš tajlandski bio u pitanju. Kao copy-pasteujemo baš iz Excela u kao neku bazu ili neki JSON koji treba posle vuče igra. da se jedan ili dva tri karaktera u tom copy-pasteu obrnu i i to onda potpuno znaš ili reč ili promeni značenje ili postane neki džiberiš. I znaš ti mi to ne znamo znaš, nego mi sad to kao OK dobili smo prevod, implementirali smo, to je sada pušteno i sad dok to dođe do nekog QA-ja koji zna zapravo da da čita šta ili eventualno do znaš najboljem u najboljem slučaju mi taj QA dobijemo tek posle launcha kada tamo neki community menadžer lokalno u Tajlandu zapravo vidi to kako uživo izgleda u igri pa nam kaže ej ovo ovo što piše ovo ne znači ništa ono morate da menjate. A s druge strane smo imali baš problema sa simbolikom jer Top Eleven ima one koferčiće. Sad ti imaš kao koferčić za znaš za prvu pomoć. Lečenje. A! Koferčić? Taj. Koferčić za za kao prvu pomoć. Lečenje. Znaš ko nama je normalno da tu bude crveni krstić. O ne. O ne. Ti kao uđeš u ono Reddit hall istraživanja šta je ono lokalni simbol za za medicinu i medicinsku pomoć ono širom sveta. I zapravo shvatiš da to okej, u znaš kao u Evropi i ono zapadnom govornom području, ono anglosaksonskom ili germanskom to jeste krstić, ali ne. Znaš u istočnoj Evropi, ono u Aziji to nije, u Africi to nije. I onda domišljaj se ti. I se kao jao sad mi znaš kao hoćemo da lokalizujemo? Da, hoćemo. Važno nam je da stvarno budemo ovaj na taj način ono tačni. Ali to znači da treba da imamo lokal ono znači mi to više nije kao copy-pasteš font nego mi sad moramo da imamo vizuelno grafičke asete u svim mogućim ono rezolucijama, kombinacijama boja koje se nalazi kao aseti plus još vizuelno lokalizovani za sve. I ono što je to je problem koji se tako lako ono eksplodira u u kompleksnosti jeste da. Na kraju smo mi ono te sve simbole ja mislim da dan danas smo ih sveli na nešto što je očekivani ono faktor za najbolji deo sveta i to je to. Idemo s nečim što je najbolje moguće.

AKTIVNOSTI VAN NORDEUSA

Ivan Minić: A uh znam da je bila neka priča za to, ne znam sad sve detalje, ali tržišta Japan, Kina, Koreja.

Nikola Damjanov: U da, pa u jednom momentu znaš šta, mislim ovaj bila je velika želja da se mi u jednom momentu probijemo na ta tržišta. Mislim kako da ne, to su velika tržišta koja imaju ozbiljan potencijal. Uh mi smo ne znam kako se to tačno završilo, ali mogu da znam da se sećam se nekih stvari. Znam da je nama želja bila, hajmo mi da probamo da to tamo lansiramo pa da vidimo kako će to da ide. I sad ni to čak nije bilo toliko jednostavno, pogotovo za tržište kao što je Kina, gde ti To je totalno zatvoreno. To je totalno zatvoreno. Znači ti ne možeš da se javiš već ti moraš da nađeš tamo nekog lokalnog partnera, developera koji će to da radi. Ono što se u najvećem broju slučajeva desi jeste da ti ako nađeš, uspeš da nađeš neki način da uđeš na to tržište, situacija je takva da ako ti je proizvod i uspešan, oni će napraviti kopiju u roku od par meseci. Neki dobri ljudi će da. Neki dobri ljudi će doći, oni će to ono napraviti svoju lokalnu kopiju i šta sve ne. Naša u tom momentu vizija, veoma slepa vizija je bila, ok, mi ćemo da napravimo neku vizuelno lokalizovanu varijantu za azijsko tržište. Jer smo mi mislili da će ista ista varijanta, ista adaptacija da funkcioniše i za Kinu i za Japan i za Koreju. I mi smo veoma brzo shvatili da to nema apsolutno nikakve veze jer koliko su različite evropsko i kinesko, toliko su različite kinesko i japansko i japansko i korejsko tržište i da mi prosto nema šanse da ono jednim jednim udarcem ubijemo tri muve, šanse nema. I da ovaj da je prvo investicija da se to sve prvo istraži, da se mi upoznamo sa tim tržištima bi bila veoma velika. Veliki rizik da ideš tamo i da te posle neko iskopira i i mislim da smo mi u jednom momentu samo od toga prosto hteo ne hteo ono odustali. Sad u domenu TikToka da li imamo neke drugačije šanse videćemo za koju godinu, ali ta tržišta nas svakako ovaj nisu nisu fokus. Prosto je ući na njih veoma teško. Mislim da je mnogo bolje da ako već hoćemo da se probijemo na neko tržište, pogotovo sad u domenu fudbala, da bi to verovatno bilo bolje da ako mene neko pita, da se to ono više fokusira na američko tržište, pogotovo sad kad je doba svetskog kupa i svega, mislim da bi to verovatno bio neki bolji fokus.

Ivan Minić: Meni je ta taj deo da kažem Azije, najrazvijeniji deo Azije koji sam imao prilike da da obiđem ovaj u prethodnih šest, sedam godina bio fascinantan najviše zbog toga što oni imaju nešto što nema niko drugi na svetu, a svako ima svoje. Mhm. I okej, tržište od milijardu ljudi u Kini mi je jasno i onako kako je zatvoreno i to. Ali Japan i i Koreja nisu zatvorene u tom smislu. Okej, oni imaju jezike koji su specifični i tako dalje, ali ono brate, rade App Store-ovi, radi se to sve je to ok. A oni imaju tu svoju kulturu mega apps koji su faktički ekosistemi za sebe i u sve tri zemlje postoje takvi. Mislim okej, u Kini je to zaista na nivou koji je sulud, ali u ostalim zemljama ti ako ne koristiš njihove aplikacije, ti si hendikepiran. Ti ne postojiš. Znači ako u Koreji ako nisi instalirao kakao ekosistem kod sebe, koji ne možeš da instaliraš ako nemaš lokalni broj i ne razumeš ništa. Ovaj tebi su količina opcija koje imaš na raspolaganju minimalne. Okej, ne znam, Uber radi, i sve. Ili Kinu i za WeChat. U Kini tek jer tu zahteva dodatne verifikacije, čuda, mada kažu da sad prolazi. Kad sam ja bio, bilo je pakao, radi i onda samo jedno jutro ne radi i ti sad prolaziš. Slično je bilo. Celom danu Fortnite i tako dalje. Japan isto neka svoja priča sa svojim aplikacijama, u svom ekosistemu, gde ti u suštini uz tome imaš sve. Znači tu ti je i šoping, tu ti je i plaćanje prevoza, tu su ti i sve informacije, tu su ti i payment, sve je tu. Zdravstvo, pošta, civilna služba, sve je tu, da. I nama je to potpuno nelogično i besmisleno. Ali recimo gledao sam par, prvo ono YouTube kratkih, a onda i jedan malo duži dokumentarac. Ne sećam se kako se zove, došao sam preko YouTube-a do njega, o nekoj devojci koja je azijetkinja, koja je studirala u Evropi, koja je uzela i napravila kao logika dizajna mega apps-a i kao zašto su one toliko uspešne, zašto su toliko genijalne, zašto je ružno lepo kada je funkcionalno i tako dalje. Istraži nekad kad budeš dokon. Šalj mi link. Beskrajno je zabavno da slušaš logiku koja je iza toga, jer koliko god meni to ide na živce, to je tačno. Mislim, ljudi tako funkcionišu, ljudi tako rade. Dobro. A pošto si ti proklet i to smo imali prilike da vidimo ovaj kroz ovaj razgovor. A osim toga što si radio u Nordeusu i što radiš u Nordeusu, ti si imao potrebe da radiš i neke druge stvari za svoju dušu. Jeste. Pa se nekad to preplitalo, nekad se nije preplitalo. Ali hajde kaži mi malo više o tome.

Nikola Damjanov: Pa da, ja u nekim aspektima ja sam proklet kao što si rekao. Prosto, ovaj, znaš šta, Nordeus ti puno stvari pruži, ali ne može da ti pruži sve. Mislim nijedna firma ne može da ti da ti pruži sve. Ono što je bilo moje lično prokletstvo u Nordeusu jeste pogotovo u tom nekom početku tih mojih prvih pet, šest, sedam, osam godina u Nordeusu, kad smo mi krenuli da radimo nove igre, politika firme je bila onako poprilično koncentrisana ka tajnovitosti. Ništa nije smelo da se zna, ono, baš smo bili osetljivi na te neki ono korporat špijunaž i šta god. Da li je to bilo osnovano ili ne, ja ja to ne bih ni znao. Ovaj nije ni važno, ali smo bili veoma zatvoreni ka onome što što radimo. Znači, sve što si smeo da znaš jeste ono što smo izbacili, to je to. Šta još ima? Videćete. Čuće se. Čuće se, tako je, da. Iako smo mi interno ogromne napore ulagali recimo da razvijemo nove igre. Ubrzo pošto sam ja došao u Nordeus je krenula ta inicijativa za za nove proizvode. I da prva želja da se napravi taj neki ovaj racing car simulator kao sledeća velika 3D igra, zašto sam ja zapravo i došao kao 3D u Nordeus je baš bilo zbog toga. Mislim tad Top Eleven nije imao ništa od 3D-a. Ja sam tu kao sad nešto pomagao oko hard direkcije, menadžmenta, kao art sourcea onog tog UI interfejsa. Ali je zapravo cela ideja mog dolaska u Nordeus jeste bio da se oformi ono interni art department koji će da preuzme na sebe i da se interno razvija cela sledeća velika igra, za koju je ambicija bila da bude 3D igra. I to je trebalo biti taj kao racing car simulator. Mi smo na tome radili godinama. Mi smo zapošljavali ljude i otvarali kancelarije po ono širom sveta i to je puno stvari se dešavalo, beskonačno stvari se dešavalo u tom periodu. Onda smo i paralelno sa time imali taj kao new games inicijativu gde smo mi ne znam ono podelili se u neke mini timove. Dosta kako je ono Supercell funkcioniše u to vreme da imaš te kao neke ćelije, svaka je nezavisna za sebe i ono i ima pravo da izabere neku igru iz pula ideja i da uradi prototip za jednu, dve, tri nedelje zašto koliko koliki je ovaj scope. Znači mi smo imali, ne znam, 20, 30 prototipa nekih novih igara, pa se to prototipi su se ne znam malo glasali, sabirali, analizirali, pa se to razvijalo dalje u neke razne igre. Jedna od igara koja je došla iz tih prototipa jeste bila Heroic Spells. Ovaj koji na kojoj sam ja dosta dugo radio. I izgledala je Izgledala je. Impresivno. Apsolutno se slažem. Hvala ti. Možemo da pričamo i o tome. Ali upravo to. Znači ti mi interno godinama smo razvijali, ne samo Spells nego i neke razne druge igre, i neke ono city buildere, match 3 igre, svaka je imala neki svoj art stil. Ja sam zbog svoje generalno generalističke prirode nekako bio umešan u većini tih projekata na ovaj ili onaj način. Negde više, negde negde manje. Negde na nivou produkcije, negde na nivou organizacije pipeline-a, negde samo na nivou konsultacija kako neke stvari da se da se implementiraju recimo za VFX ili ili šta god. Ja sam imao, znaš, puno tih nekih artefakata svog postojanja u Nordeusu na koje sam bio ponosan, al nikad nikome nisam smeo da ih pokažem, jer je to bilo to. U onom momenta kad se igra odluči da se ne razvija dalje, znači ubija se prototip, nekad smo prototipe ubijali posle mesec dana, nekad posle godinu dana. To je to. Sve ide pod ključ u fioku i niko ne smem ni da kažem da smo mi to razvijali i radili na tome. I ja u jednom momentu ovaj uhvatim sebe kako ja od ne znam u tom trenutku radim u Nordeusu možda pet godina i da ja imam nula stvari za svoj portfolio. Sad na nekoga ko je pre toga radio spotove, arhitekturu, znaš, bio u nekom momentu možda hiperprodukciji, stalno izbacivao nešto, znaš, i ono bio, dičio se svojim svojim radom, bio ponosan, sad se ja još više dičim i ponosim, ali ja ne mogu brate nikome da pokažem. Znaš, ne mogu da odem na dizajn zonu gde da okačim stvari. Vidi te koliko je ovo strašno. Što sam ja ovo kul radio. Ne mogu, zato što to sad tamo negde zaključano. Jedino što mogu jeste da molim Boga da će sledeća igra na kojoj radim da bude releasovana za tri godine, pa da ja sad retroaktivno ono kažem, e znaš, vidite šta sam ja radio pre pre tri godine. I mene je to mnogo bolelo. Znaš, kao artista, nekog ko voli da ima ovaj ono, znaš, artefakt svog svog rada, da ga da ga pokaže. I ovaj, i ja u tom trenutku nisam našao uopšte bolji način da se sa time borim, nego da idem potpuno ono over kompenzaciju situacije i da krenem da radim na ličnim projektima kod kuće. Znaš kao, okej, meni treba neki očigledan, ono vidljiv output mog kreativnog izražavanja. Ako ja ne mogu da pokazujem ovo što radim na poslu, brate imam ja još kao šest sedam sati tokom dana, uradiću ja nešto što mogu da što ja mogu da pokažem. E, i onda sam ja krenuo da puno vremena trošim na na lične projekte. To je kao da kažem bila inicijalna kapisla. Ono što je bila neočekivana reakcija od mene jeste što se meni opet oslabio taj slobodarski kreativni duh, što me malo posetilo na ono doba iz fakulteta. Kad ja nikome nisam morao da objašnjavam zašto ja pravim ono što pravim. Ja nikad nisam morao da pravim biznis case za zašto ja donosim odluku koju donosim odluku, znaš, nije nikome je govorio da mi govori tri piksela levo, tri piksela desno, logo veći, malo veći. Make it punchy. Tako je, nego znaš, Make it pop, nego sam ja radio ono samo ono što sam ja hteo. I ovaj i to je po meni sada pobudilo jednu veliku želju ne samo za stvaranjem nego i za istraživanjem. I ja sam opet osećao kao neko malo, a ovo mi je onako malo, malo mi je bilo, iako je to fizički bilo veoma iscrpljujuće, tad sam bio dosta mlađi pa sam to mogao da podnesem. Jer kako se to obično dešavalo? Obično je taj moj, da kažem vreme za moje lične projekte, to je najčešće bio noćni rad. I ja godinama nisam legao pre 2, 3 ujutru, osim ako nisam baš bio bolestan pa se nisam negde zaglavio, pa se desilo. Ali standardno je bilo da ja dosta kasno ležem. I to je bio neki period života kad sam ja imao dosta mali procenat sata sna ovaj dnevno. Ali u neku ruku je to i bila fontana mladosti bar za mene ovaj tada. Jer sam ja puno toga isprobavao, puno toga sam izbacivao i samim tim kad sam ja sad imao nešto i da pokažem, ja sam opet imao želju da budem deo ono različitih zajednica. Ja opet sam se osećao kao prihvaćenim. Krenuo sam da delim ideje, krenuo sam da delim znaš tehnike, da upoznajem ljude i tu su se desile dve super stvari su došle iz toga. Jedna super stvar koja je došla iz toga je da je dobar deo tehnike koje sam ja istraživao sam kod kuće sam ja uspeo da prebacim na ovaj moj dnevni posao. Znači puno stvari koje sam ja ekstra, hajde. 

Ivan Minić: Tamo gde nađeš nešto što je primenljivo. 

Nikola Damjanov: Tako je. Znači ja puno, okej, aha, ovo je nešto novo se pojavilo. Ja imam ja sam uvek kad sam bio kao Gavranovo, je šta je next shiny thing, idem tamo, ovo je nova neka nova tehnologija i onda ja provedem neko vreme sa tom tehnologijom i ili sam u fazonu brate ovo ovo nema nikakvog smisla niti za mene niti za kao naše igre, šta god, šta je sledeće. A ima nekada kad mi se ovako oči otvore kao brate ovo je ono što nama treba ono. 

Ivan Minić: Gde si bio ceo život. 

Nikola Damjanov: Bukvalno gde si bio. Da, da, da. Dve stvari su tehnologije konkretno su bile tu koje su meni baš bile to. Jedna je bila substance dizajner, koja je bila onako alat koji je bio za proceduralno pravljenje tekstura. Mi smo u tom momentu sve teksture pravili ručno iz početka. Znaš kad ti treba da praviš racing car igricu, tebi brate treba beskonačno fasada, cigli, zidova, prozora. Ko će bre to sve da pravi ručno? Mislim suludo je. Znaš, i onda kada nađeš neki alat koji ti taj pešački opet ono majmunsko pešački aspekt posla može u neku domenu da ti automatizuje, a da opet zadržiš kreativnu kontrolu nad svojim opu. I da kvalitet bude. I da kvalitet bude još i povećan. Naravno, to je nešto što je veoma retko. Obično povećavaš skalu, nešto mora da trpi. Ovaj jednako bilo sve. I možemo da skaliramo i možemo da da povećamo ovaj ovaj kvalitet. I da se oslobodimo se za neke za neke druge stvari. A druga stvar je bila kad sam prvi put počeo da radim Hudini, koji je isto kao proceduralni alat, ali sada ne samo za teksture nego za sve ikada vezano za za 3D. I onda sam ja uvek gledao da ta veza između mog privatnog rada i ko mog poslovnog rada bude koliko je moguće ono simbiotička. Znaš puno stvari koje sam ja naučio ovaj na na poslu sam prebacivao u svoj privatni rad i ono vice versa, ono obrnuto. A druga stvar koja se javila iz svega toga, ja sad kako sam krenuo da istražujem te stvari i bio sam u dobrom delu tih istraživanja sam bio i neki early adopter ovaj fazi. Imao sam priliku da stvarno budem ono u prvim redovima. Znaš što su me zvali, aha, hajde sad beta testiraj ovo, a šta misliš o ovome? Ajde probaj ovo. I onda sam ja opet kroz svoj istraživački ono rad i neko ono čak, ne nije ni važno, kreativni taj output pravio puno nekog nekih ono aseta, ono radova, dela koje su značile tim ljudima koji prave te alate. I onda sam ja kroz te da kažem zajednice i kroz te beta pristupe došao do nekih ljudi i do nekih veza koje su onda počele da mi otvaraju potpuno novi aspekt u mom životu. Znaš da ja sada mene godišnje pozovu na tri, četiri, pet konferencija da ja idem da da da pričam. Znaš i sada sad je to jedna veoma meni nekako paradoksalna stvar da sam ja ono za poslednjih 10 godina držao ne znam sigurno jedno pa bar tri konferencije ono godišnje, ali ja samo idem i pričam o ličnim projektima. Ja sam možda jednu dve konferencije išao pričao o tome šta sam radio u u u Nordeusu. Al nema veze, znaš uvek nekako gledam da te stvari kad god mogu ovaj ovaj spojim. Ali da, jesam proklet jer to je u jednom momentu je uh prvo želiš da ga radiš, drugo ono obuzme te jer puno tih lepih stvari donese. Znaš kao imaš neki opipljiv benefit svega toga i staviš onako potpuno zanemariš zapravo ono štetnost svega toga na na ovaj na mentalno i i i fizičko zdravlje. Ali da.

Ivan Minić: Ali donese neke dobre stvari.

Nikola Damjanov: Donese puno dobrih stvari.

RAD VS ZDRAVLJE

Ivan Minić: Znaš, ja stvarno mislim da ono zvučaće jako ružno što ja to kažem ovako kako kažem, ali ja ću to ipak da kažem, pa jebi ga ljudi bi šta ćete s tim. Ovaj mislim da mladi ljudi koji ulaze u neku ranu fazu svoje karijere u kojoj i dalje ma šta misle ili o tome koliko nešto znaju, ne znaju ništa, jer niko nije znao ništa dok nije mnogo učio, naučio, probao i sve ostalo. Da moraju malo manje da vode računa o tome da li nešto od stvari koje koje ih zainteresuju i obuzmu može da bude štetno za njih u smislu da moraju previše da se čuvaju. Prvo, mislim, mala deca nisu lomljiva. Drugo Složio bih se. kad misliš da naučiš? Hoćeš u 45 godina da prolaziš taj put? Hoćeš u 45 godina da se kaješ što u 25 nisi spavao sat kraće? Da. Ja uvek kažem ono nemojte trošite vreme na gluposti. Mislim, trošite i na gluposti jer su i gluposti važne u mladosti. Ali budite ekonomični sa glupostima. A ako pronađete to nešto što je divno i što vas vuče i što vas inspiriše, prepustite se tome jer je to jedini način da za kratko vreme dobijete toliko toga što će vam promeniti život. Znaš kao da l’ to sad mi pričamo o nečemu što je tebi bilo stalo ili meni bilo stalo. Ja kad to pričam, ja ne pričam o klijentskom poslu. Da. Znači ne ne treba da ostajete u agenciji do 11 uveče. Treba da dođete kući u 6 i da ostanete do 2 ujutru sa onim što volite. Zato što to je ono što čini da na kraju radiš neke stvari koje koje zaista imaju smisla. I to nemojte da se stidite da pokažete stvari koje radite, čak i ako naletite na negativne komentare to je samo deo procesa. Kroz negativne komentare i kroz recimo, na primer ja preporučujem čitanje komentara na YouTube-u gde vidite koliko je kretina u svetu oko nas što automatski znači da životni reframing brate. Tako je, što automatski znači da treba da prestane da vam bude bitno šta oni misle. A ako podelite i ako delite stvari koje radite, desiće vam se prvo jednom, a onda još po nekoliko puta, a onda češće da vam se jave neki ljudi koji vam promene život.

Nikola Damjanov: Tako je. Ja sam živ testament toga. Apsolutno. Znači

Ivan Minić: nekad je bila dizajn zona, sad nije, ali je neki Bhance ili Dribbble ili šta god. Jeste. Važno je za tvoj, tako je. Znaš. Ali to. I ono to što učite niko nema previše znanja i to je jedina stvar koju sigurno niko ne može da vam uzme. A sve drugo dođe ili ode. Ali ta sposobnost koju koju smo mi kao generacija možda poslednji imali, niko rođen u 90-im ne pristupa tome na taj način. Kao vi ste generalisti. Da, što znači da gde god da me baciš, meni treba dan da se snađem i da budem na nivou nekoga ko je tu nekakav medior. Da. Mene je sve zanimalo pa sam naučio previše stvari. Iako kažem nema previše. Tebe je sve zanimalo pa ćeš uvek naći nešto gde ćeš da se iskažeš i gde možeš da doprineseš. Jedna stvar je da se iskažeš, super, svi imamo potrebu da se iskažemo. A druga stvar je što ti zapravo možeš da doprineseš da nešto bude bolje. Načinom razmišljanja, iskustvom, idejom kako da se pristupi nečemu što nije ono što je lateralno. Nije u glavu. Jeste. Jer da je moglo u glavu rešio bi neko pre tebe. Rešio bi neko pre tebe. Tako je. Tako da mora malo da se bude blesav i mora malo da se bude zaluđen.

Nikola Damjanov: Ja ja se slažem s tobom skroz. Da. 

Ivan Minić: E, a sad kad dođemo u zrele godine i stvari tog tipa počinju da imaju posledice. Počinju da imaju posledice. Je l’? Ovaj kako da se ima mera?

Nikola Damjanov: U čim budem saznao reći ću ti.

Ivan Minić: Ali dobro, ali kako izgleda tvoj put ka tome?

Nikola Damjanov: Moj put ka tome izgleda u maljem u glavu. Ja sam uh ja sam shvatio da treba imati meru možda na možda na teži način. Ne znam, možda je to jedini način, možda je to teži način. Ja ne ne bih znao, ali je bio moj način svakako. Za mene je bio najteži mogući. Ja sam godinama živeo ovako kako sam kako sam opisao. I ovaj i živeo sam lepo. Mislim znači ja sam uspeo da nađem u tom momentu za mene je to bio savršen balans. Znači ja imam posao koji mi je i izazovan i koji je onako glamurozan u smislu da ipak ja radim na na nečemu što je fudbal, imam znaš kontakt sa velikim fudbalskim imenima, radim na na igrici koja je objektivno najbolja mobilna sportska igra na svetu. Znači to su neke epitete koji su poprilično onako ono lepi. Ovaj znaš primaš ih sa sa ponosom. Ali sa druge strane imam i neku svoj lični kao lični mini brend u onome domenu kojim se ja bavim. I ja obe znaš obe stvari guram podjednako. Nekad ide malo nekad ide malo malo brže. I ja kao da živim dvostruki život u tom trenutku. Kao da imam dvostruki uspeh. Sve je lepo do momenta kada nije lepo. Kad sam ja jedan dan ovaj na poslu ovako se kao sedim ti ja pričam sa kolegama, neki običan dan, utorak, čak nije mislim ja na poslu nemam neki kao stres, da ja sada znaš dođem na posao pa se stresam ili brinem ili nešto ono. Meni muče me problemi, ali nešto nije to kao stres. Ja se to rešim nekad do na kraju. Tako jedan sasvim običan dan i ovako ja koji imam osećaj kao neko znaš kao vrtoglavica, kao lagana mi je glava, nešto mi se muti. Rekoh okej, imao sam i trening jutros, možda nisam jeo dovoljno, ko sad će to da prođe, ko šta god. I vidim ti ja da to ne prolazi. 

Ivan Minić: Brufen 600. 

Nikola Damjanov: Brufen 600, vinjak, nešto, znaš šta god. Hajde da vidimo šta će da radi. I ovaj do jednog momenta, mislim ja sam se pre toga u životu onesvestio jedanput. Za za ne znam koliko godina. I ovaj i to je nešto što sam bio naglo ustao i kao pao sam u nesvest i to mi je bilo i smešno jer sam ustao bukvalno za stotinu sekunda. Kao ovaj kao vidi ko srušio sam se dole, izgubio sam kao kontrolu na telu. I ovaj, međutim tada ja vidim da da se znaš da je osećaj koji ja nisam osetio nikada pre ovaj tada. I da on se polako pojačava, pojačava, pojačava. I kao kolege oko mene u kancelariji. Ja kažem ljudi, ja mislim da ću ja da se onesvestim. Mislim oni ga naravno odreaguju prvo sa šalom. Kao ha ha ha kao dobre ti fora i inače kao uvek se nešto uvek se nešto šalimo u kancelariji, niko te ne shvati ozbiljno. I rekao ne, ne, ne kao ozbiljno. Pa oni kao dobro kao stani kao sačekaj, hajde kao hajde kao ono prva pomoć za za te stvari. Kao lezi, podigni noge, hajde voda, pojedi nešto slatko. Odradimo mi sve to po PS-u šta šta treba, šta smo ono gledali ono serijama da treba da se uradi u tom trenutku. I meni prividno bude bolje. Pravo kao to je to, kao prošlo šta god. A pukao si malo šećer, nešto, da, tako je, to je to. Znači nisam u svoj misli završio tu, nisam završio tu misao. Ne znam da si gledao film Kontakt. Znaš kada kada Jody Foster sedi u onoj stolici pa ga krene da prolazi kroz onaj portal, pa kad se ona stoji u mestu, a ceo ceo onaj portal, ceo svet oko nje onako propada. E odjedanputa ovako taj osećaj. Da ja konstantno padam u nesvest, a ne mogu da padnem u nesvest. Znači ja sam stalno na ivici gubljenja gubljenja svesti, a bukvalno oko mene kao da prostor ovako propada, sve onako bura onako dole sve znači pod ide sve dalje od mene i odlazi i odlazi i odlazi. Sve je ako oko mene ja se kao hoću da padnem, padam, ali nikako da ne padnem. I ja znači to je ne ja to ne znam kako to da opišem, jer stvarno mislim tamo mi se to mi se desilo tada i više nikada. Nestvaran jedan osećaj, ekstremno neprijatan, ekstremno. Ja više ne znam šta, okej, je l’ je loš log? Je l’ ja umirem, je l’ me kidnapuju vanzemaljci, ovo naš hoće da me podigne neki ono znaš snop svetla gore. Šta god da je, samo da se završi. Šta god da je, samo da se završi, ko da vidim kraj onaj. I sad u tom momentu ja sad vidim da ja da ja ne padam u nesvest i da imam neku kontrolu i dalje nad sobom, bar kontrolu da shvatam šta se dešava oko mene. I gledam svoje ruke, noge, ekstremitete i oni počnu da se tresu. Znaš ono, baš kao tremor celog tela, tremor. A ja ovako se tresem, znaš, ne mogu znaš, gubim u jednom momentu gubim kontrolu nad ekstremitetima. Ceo se tresem. Tako brate ovo je epi napad, šta znaš. Milion misli ti prođe kroz kroz glavu. A nije baš zgodno što si svestan sad. A svestan, a svestan sam i ja pokušavam da izgovorim nešto i međutim ja shvatam da ne mogu ni da pričam. Ja mi se vilica mi se toliko trese da ja šta god da kažem to je blablablablabla. I ovi kao kolege brate ništa im nije jasno. Oni zovu hitnu pomoć, zovu moju suprugu. Ljudi mene ovako kao nešto stavljaju mi na neku stolicu. Hvala Bogu stolicu na točkićima kao i sve kancelarijske stolice. Znaš, Aeron, udoban, hvala ti. Ako bar treba negde da bar udobno stolici da da odem. I se oni mene guraju kroz firmu onako na onoj stolici. A ja se tresem. Znači ja ne mogu da zamislim kako to izgleda ljudima okolo. I se od mene kroz lift, kroz kroz tri sprata me spuštaju dole. Oni me ubacuju u hitnu pomoć. Ja se i dalje tresem. Stiže supruga, gleda me, ona prebledela. Ja ne mogu ništa da joj kažem. Znaš ne mogu da izgovorim ništa. Oni me kao me tu nešto kao smiruju. Hitna pomoć odvezu me u urgentni i ja u urgentnom sledećih, ja mislim šest ili sedam sati provodim. Ja sad dolazim u onu u šok ono sobu valjda za trijažu ili ili šta god. I ne znam, ja sad nekako polako već počinjem da, znaš, počinjem da se smirujem. Ja se dalje tresem se. Mnogo je blaži osećaj padanja u nesvest. Mislim ti simptomi polako prolaze. A ja nemam pojma šta se desilo. Sedim u toj sobi za trijažu. To je nestvarna scene. Ovamo neki čovek preko puta mene, sav obučen u crno, sa prostrelnom ranom, krvari po podu, vezan lisicom. I sad ti znaš, oko njega lokva krvi. Znaš, ljudi prolaze oko njega, niko ga nije pogledao 15 minuta. I ja u jednom momentu sam sestro, rekoh, ovaj krvari već 15 minuta, niko ga nije pogledao. Ona onako pogleda kao, a, dobro. Dolazi doktor posle pet minuta, kao oni ga tu ušivaju, on nešto, on jao, ne znam šta se. Ne može da veruješ, znaš, neki nerealne, nadrealne scene. Naravno ja sad vidim da je tu ljudi koji su u mnogo gorem stanju od mene. Znači ja im nisam uopšte fokus. Znači meni ni ne otpada glava, znaš, nisam životno ugrožen, očigledno. Jednom momentu oni mene šalju ono kao, ništa ti brate na na neurologiju, tamo idi ono čekaj svoj red za pregled. Ja na neurološko odeljenje ono, ja dolazim prosek godina 80. Mislim očekivano, zar ne? Pri tom ja ne mogu da, znači ja ja u mom momentu da ne mogu da stojim. I sad imaš ti ono znaš, mene moraju negde da stave da ja da ja legnem. Svi kreveti su zauzeti. Sad ti one bake, deke meni ustupaju mesto, da ja kao legnem. Znaš, jednom nekom ovaj, znači baš onako neke ružne, ružne, baš ne sećam se ono rado. Dočekam ja red za za pregled. Odvedu oni mene na sken, pregledaju mi glavu, sve kao nema blokada, nema ničega, nema aneurizma u mozgu, kao ništa im nije jasno. Znači ono vrati me nazad u sobu. Ja sledeća tri i po sata čekam da me samo neko dođe da mi da otpusnu listu da me pregleda. Znaš. I sad, a niko u tom momentu meni niko ne govori šta je sa mnom. Znači niko samo kaže, aha, nije ovo, ali kao šta je, niko to ne zna. Ja se to se sreća se znaš 6, 7, 8 sati, ja se donekle sam se smirio, znaš. Simptomi su prošli. Ja sad mogu da stojim napokon. Mogu da pričam, imam kontrolu nad nad sobom i ništa, ja idem kući. Oni su mi daju su mi otpusnu listu. Ko s tobom ništa, mi ne znamo šta je s tobom. Sve što smo pregledali je dobro. Ti si očigledno imao nešto, ali mi ne znamo šta je. I sad to mi ne znamo šta je, nastavlja da odzvanja u mojoj glavi sledećih mesecima. Ja reko kako mislite da ne znate šta je, ono? Ja sam možda u tom trenutku u mojoj glavi umro od nečega, a da nemam pojma šta je. Kao ja ne mogu da živim s time. Kao kako mislite ne znate šta je, ono? Hoće ovo da se ponovi sutra? 

Ivan Minić: To ti je kad je čovek inženjer. 

Nikola Damjanov: Brate ne, nema šanse, kao ne mogu da ostavim ovo na. Znaš i OK, ništa ja sad brate i krećem u krstaški pohod da saznam šta je sa mnom. Idemo brate jedan neurolog, drugi neurolog, kardiolog, hajmo ovi, oni, analize, sve brate tip top. Znači nema šta, ti kad pogledaš moje analize, znači pucam od snage i zdravlja. Al nešto sa mnom nije u redu. Niko nije mogao da, niko mi niko niko da mi kaže uopšte da ti imaš negde neki problem. Ko po ovim nalazima tebi tebi nije ništa. Ja kao okej. I sad to to se kao malo smirilo. I nije se, nije se javljalo neko vreme. Ja reko dobro, može stvarno bio kao one off neki izlet, napad. Ko ne mogu stvarno više da trošim ono vreme i živac fokusirajući se na ovo jer je počelo da me obuzima život u negativnom smislu. Ko moram da nađem način da da ovo da ovo zaboravim. I zaboravim ga na neko vreme. I ovaj par meseci posle toga popuno novi simptomi. Kao da imam sada više nije nesvest, više nije kao taj gubitak svesti nego krenu svi simptomi srčanog udara. Bol u ruci, trnu mi, znaš, trne mi ruka, grudi mi se stežu, čujem srce kao ovaj ono havajski bubanj da mi neko udara ono pored uveta. I ja sad znaš kao reko ovo je novo. Ovo kao prvo ovo nema šanse da ima veze sa onim što se desilo. Rekao ja ja sam bio pre toga skoro i na nekoj trci na Zlatiboru od trčao ne znam 20 km neki triatilon. Rekao da l’ sam se ja nisam nešto znaš. Već imam potpuno druge paranoje u glavi. Ja opet na ono prvi, drugi, treći kardiolog, sve u redu brate. Ko ništa, ko brate srce je ono u mirovanju 45 otkucaja. Znači ko sportsko srce, ja sam trenirao sam dosta dugo rukomet i karate i sve, ko imam sportsko srce, ko sve je kao tip top. I opet ja ono hvala Bogu nemam srčani udar, ali nemam ni odgovor na pitanje šta me muči. Ovaj, dok nisam tako otišao kod ono ne znam kog četvrtog, petog neurologa, neka starija gospođa. Ulazim ja. I ja se već ono imam uvežbanu genezu koju ja pričam ljudima. Ja se ja već kao u tom momentu poznajem ne znam kog doktora po redu. I ona kaže, pa dobro Nikola, sedite vi ispričajte šta je sa vama. I ja ono kao iz vejtura. znaš, kao krenem da da pričam i krenem da pričam, ispričam par stvari koje mi se koje mi se desilo. Ona me gleda ovako kaže, pa Nikola, ja mislim da da dobro da ste došli kod neurologa. Ja mislim da vi imate problem u glavi. Mesto je dobro. Tako je da. Ali kao vama treba malo drugačiji doktor za glavu. Ja kao znaš, to mi nije palo na pamet. Hirurg. Da ko nego šta to znači kao šta drugačije. Kaže pa vi imate Kaže pa vi imate neke- Znači zanimljivo da mi niko do tada nije ni ni ni probao da mi iskre pažnju da je to možda možda problem. I ja rekao dobro, ovo je bar kao neki novi trag. Znaš, imam nešto novo što sad mogu da jurim hajde. 

Ivan Minić: Ja jesam lud, ali da. 

Nikola Damjanov: Ja jesam lud, da. I na kraju sam zapravo dobio i ono potvrdu da jesam lud, da sam dobio ono dijagnozu anksioznosti i napada panike i da zapravo to što se desilo onda kad sam gubio nesvest, bio je moj prvi ikada napad panike u u životu. Na koji sam ja dodatno još odreagovao panikom da panika mi se dešava prvi put, jer nisam imao pojma šta se dešava i samo znaš ono prosto negativna spirala koja me odvela u sve to. A da dodatni problem koji ja imam sa mojom anksioznošću jeste da su simptomi verovatno tako ljudima svima, potpuno plutajući. Znači jedan dan ti umireš od moždanog udara, drugi dan ti umireš od srčanog udara, treći dan nije ni važno. 

Ivan Minić: A recimo to što si opisao kao drugi slučaj je mnogo češći.

Nikola Damjanov: Jeste, jeste. 

Ivan Minić: Mnogo češće se javlja kod ljudi. Ja sam imao tu situaciju pre par godina i bilo je bilo je užasno zato što ja sam relativno brzo skapirao šta je. Što ne znači da ja išta mogu da uradim po tom pitanju. Znači meni je trebalo neko vreme da se smirim i onda sam mogao da uradim šta hoćeš, ali mene je recimo ceo taj dan su me boleli svi mišići, grudi. Ja sam otišao na kraju ono kod kardiologa, ona pregledala, rekla sve je u redu. Ja sam joj rekao, ja mislim da je to. Kao jeste. I ona kao pošto se to desilo u snu, rekoh ja i ovako imam problem da spavam. Da. Šta ćemo da radimo? Pa kao hajde kao nedelju dve pite bromazepam uveče. To će da opusti svakako, sve neće ti imati tu vrstu problema, ali ono, izbacite ga nakon toga jer nije baš idealno da se tako uspavljuje. Tako je. Ali to jeste. Mislim, vrlo često ljudi imaju manifestacije koje nikako ne mogu da povežu sa napadom panike, zato što logika kojom se uglavnom mi vodimo je ne postoji direktan povod da se to desi. 

Nikola Damjanov: Tako je. Tako je. 

Ivan Minić: Znači povod, to nije linearno, ja sam sad doživeo nešto i sad imam napad panike. 

Nikola Damjanov: Nije baš naprotiv. Sve je odloženo dejstvo. Da, da, da. Jer ti u momentu kad se desi nešto što ti je kao atak na na centralni nervni sistem ili na telu u bilo kom smislu, ti se tada prebaciš na način odbrane. I tvoje telo je u grču dok se to ne prođe. Nekada to prođe za dan, nekad prođe za dva meseca. I onda tek kad se opustiš, ono telo krene, OK, sad imam, sad mogu da da paničim. Ali moji simptomi sa srcem su, recimo ovaj ovaj simptom sa padanje u nesvest, to je bio jedanput i baš je bilo hardkor. Posle toga se nije dešavalo. Ali bol u grudima je simptom koji ja dan danas s vremena na na vreme imam. Dugo posle tog prvog napada ovaj bola u grudima sam ja imao te, pogotovo uveče. Uveče je katastrofa. Znaš dođem, dođem kući i kao ceo dan mi bude normalan. Znaš, ne normalan, kao bude mi veseo dan. Kao ja provedem na poslu, provedem vreme sa klincima, družim se sa porodicom. Znaš kako se uveče ono stiša sve, kako se telo opusti, kreće bol u grudima, kreće ono ja ja bukvalno ja ono gledam svoje grudi i imam osećaj kao da vidim da srce hoće ovako da da da iskoči. Znaš, bukvalno osećam sebe kako tako odem pa brojim, pa gledam, znaš, ko ću šta se šta se dešava. I meni se dešavalo da meni grudi bole po dva, tri dana bez bez prestanka, znaš. I onda mi ljudi kažu, brate, da imaš srčani napad, ne bi u roku od pet minuta, ne bi te bolelo, bolelo tri dana. E, i onda sam ovaj kad sam zapravo dobio taj u reka momenat da je to uzrok svega toga, onda sam krenuo na na na psihoterapiju i to je stvar koja me izvukla iz svega toga. 

Ivan Minić: A kako balans život, posao, porodica, hobi?

Nikola Damjanov: Uh, ono što, ono što sam ja svakako zaključio, kažem, modus operandi po kojem ja trenutno živim jeste da se ne predajem se tome toliko kome sam se predavao. Znači pre je bilo moram da uradim sve svakog dana. Ne, sada ipak imam neki malo opušteniji raspored. Napravio sam i na poslu je malo drugačija situacija, tako da dobar deo onoga što bih radio i kod kuće, sad zapravo imam priliku i da radim na poslu, u ovom novog tima. To je kao neko bio jedan od zahteva kad sam se vraćao na posao, da l’ možemo da uradimo nešto da ja stvarno neke stvari zapravo se znaš, imamo sad imam sad kao R&D je zapravo i radi i na i na poslu, tako da to smanjuje dosta ovaj dosta pritisak. I ono što što mi je najteže bilo, a što mislim da mi je najviše pomoglo u svemu tome jeste da odvojim svoj identitet od od svog rada. Da ja nisam ono što što radim. Da to nije, znaš, da sam ja to ne znaš, to je samo neki artefakt mog postojanja, al nije definicija mog mog postojanja. Meni je to bilo mnogo teško da da uradim, jer kao sve što sam postigao u životu je bilo nekako na neki način skoro uvek uslovno time što sam ja nešto radio, pa kao iscimao se i puno toga uradio, dokazao i onda sam imao neki benefit ono toga. I kao meni je bilo normalno da ja kao ja ko radim i kao kroz taj rad ja napredujem i ja sam kao bolji čovek sa više uspeha, sa većom karijerom i.

Ivan Minić: A mislim da je velika stvar kod kreativaca i ja to osećam na svoj način u celoj toj priči je što svaka od tih stvari koju si ti napravio je deo tebe. Jeste. Deo tebe je ugrađen u nju. I onda je mnogo teže da se ti distanciraš od toga u odnosu na ljude koji samo rade neki posao ali ga ne doživljavaju lično. Ovo je jako lično. Jako je lično. Jer možda bi neki drugi ljudi jako dobro rešili isti problem, ali bi ga verovatno rešili drugačije. Verovatno bolje od mene, ali da. U suštini da. Ali da. Ali apsolutno to. To meni, znaš, taj aspekt distanciranja mene od toga je bio mi je težak. I ne mogu da kažem da sam ga i rešio 100%, ali svakako se mnogo bolje ovaj i dalje dajem deo sebe kad se na svemu što radim, ali znaš, pustim ga da ode sad tim sad tim radom. I ne daješ celog sebe. Ne dajem celog, nego znaš, dam delić i pustim ga da ode, znaš. Pre je bilo evo ti deo, a ja ću da zavežem jedan kanar koji će to sada da vuče i da ja budem siguran da se ti kanapi koji su otišli od mene, znaš, pod kontrolom su i neće daleko. Sad mi je totalno okej da da da pustim. I mnogo lakše živim, znaš. I onda mnogo lakše imam više i vremena, imam više i strpljenja za stvari, nekako je sve bolje. I znaš, iako kroz tu psihoterapiju sam ono naučio prosto i neke prosto tehnike smirivanja koje ti pomognu u tim situacijama ono mislim beskrajno. Mislim elementarne tehnike disanja i smirenja su meni činile čuda, bar meni ono. Neverovatno kako te nešto što ti se u nekom momentu čini kao apsolutno nerešiva stvar, jer ti noćima za redom ne možeš da zaspiš koliki problem imaš. Ovaj, a onda ti neko pokaže, okej, probaj samo meditaciju, probaj disanje, probaj ovo, probaj ono, i ti uspeš da se samoregulišeš u roku od 15 minuta.

Ivan Minić: Mislim da je mnogo važno to što si sad ispričao. Mislim, sve što si ispričao je važno, ali ovo je posebno važno, jer dolazimo u neke godine u kojima moramo da vodimo malo više računa o sebi. Mora da. Ovaj, a mislim i da je lepo što si deo priče i kolektiva u kom postoji razumevanje za to i šta si sve kroz vreme dao. pa da i kolekti to može malo da vrati time što će napraviti određenu adaptaciju i uz tu adaptaciju možda dobiti i najbolju verziju tebe koju u ovom trenutku možeš da pružiš. Tako da. Tako je. Respekt za za. To apsolutno, da da. Velika podrška u svemu ovome. Mislim stvarno.

Ivan Minić: Ako pogledamo unazad, prošli smo nekih 40-ak godina i recimo 25 godina, 20 godina nekog kreativnog rada. Jeste. Šta dalje?

Nikola Damjanov: Šta dalje? U, veoma dobro pitanje. Mnogo me ljudi to pita, ovaj, a ja i dalje nemam odgovor uopšte trenutno za to, niti imam neki plan. Uh, ja, kao što sam rekao malopre, ja sam jedan od retkih ljudi koji ostao ovako dugo u u u Nordeusu. Nema puno ljudi koji su tu ovaj duže od mene. Svi su otišli iz iz ono iz x, y, z razloga, x, y, z pobuda, svako nekome nekom svojom idejom, vizijom. Uh, ja se i dalje tu osećam lepo i što je više osećam se korisno. Bio je period kad se nisam osećao korisno, bio je period kad sam se osećao beskorisno, što više. Uh, gde je moj kao taj generalistički pristup poslu bio na moju štetu. Sad je to ono priznato kao veliki onaj benefit i puno stvari koje sam ja uspeo kroz lične projekte da ono naučim, pokažem, dokažem, sada ono prosto ubiram plodove tog rada u svom profesionalnom radu. I mislim da je nekako sada možda tek došao trenutak da ja iskoristim pun arsenal svog znanja na projektima koje trenutno ovaj dolaze. Tako da kao moj moj plan ne ne dobacuje nikada trenutno bar ne ne dalje od od godinu dana. Znam da mi je i dalje veoma lepo tu tu tu gde jesam. Nemam neku potrebu da neke stvari menjam. Imam velike planove za neke svoje lične projekte, ali ono što mi je sada potpuno drugačije što i moji lični projekti sada su na mnogo dužem štapu. Znači više nemam taj tu potrebu da kada dobijem neku ideju da je moram da je realizujem u roku od pet dana inače se nikad neće desiti. Ne, sad sam ja neko ko je mislim kroz ovo ovaj ono kroz ovo da kažem spuštanje lopte i možda zrelost, puštam sada mnogo duže da stvari onako se krčkaju pre nego što bilo šta bilo šta radim. I uz to onako znaš, raduskam, puštam pipke tu i tamo, gledam šta mi je zanimljivo. Nisam odustao uopšte od tih kao kontakta koji imam sa sa strane. I dalje sam veoma nekako da kažem integrisan u taj deo ono i industrije koja je koja je meni važna. I dalje mnogo volim da odem po konferencijama, svake godine imam bar jedan, dva projekta koja pokažem tu i tamo. Ovaj i to je ono dalje što me nekako ispunjava. Možda dopunjava taj kreativni ono aspekt. Znači i dalje imam kao imam ekstremno tehničku zahtevnost na na poslu, ovu kreativnu malo dopunim gde gde treba. I ovaj, i ništa, poslatak vremena uživam u porodici. To mi je isto onako jedan veliki highlight svega svega ovoga. A imam neku ideju na kojoj sam krenuo da sad vide znaš šta ne znam, mislim mislim da svi sad mi ovako u kreativnoj branši onako malo ono imamo jedno uvo na na celu ovu AI priču i kako će to da ono promeni naše poslove. Možda je i to jedan od razloga zašto ja ne pravim neke kao dugoročne planove jer pitaj Boga kako će ova industrija da izgleda za godinu dana, a kamoli za za dve i kako će generalno bilo koji kreativni posao da izgleda. Mislim već sada vidimo drastične promene u nekim u nekim aspektima, mnogo više u VFX industriji, ali svi znamo da će to kad tad dođe i i ovde u kom obliku i kako ne znam. Uticaće sigurno nekako, pa ćemo da pravimo planove možda tad.

Ivan Minić: Svakako, meni je mnogo drago što si bio, što smo ispričali ovo i što iako ti to možda ne želiš da priznaš, si ipak na kraju postao majstor.

Nikola Damjanov: Da. Hvala ti.

Ivan Minić: Hvala vama što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo interesantno. Ako su vam teme o kojima smo pričali zanimljive, pratite šta Nikola radi i objavljuje i na LinkedIn-u i generalno po internetu gde ga možete videti jer ja sam to iz prikrajka pratio godinama i bilo mi je ovaj jako zanimljivo i onda sam mu se javio. Kad sam mu se javio ispalo je kao da se znamo ceo život.

Nikola Damjanov: Tako je, da.

Ivan Minić: Hvala ti puno, hvala vama. Vidimo se ponovo naredne nedelje.