Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost pojačalo je Todor Vukčević. Možda vam to ime ne zvuči poznato, ali budite sigurni da će vam u narednih nekoliko godina postati poznato. Todor je mladi kuvar sa sada već vrlo bogatim iskustvom kako u našem regionu tako i internacionalno, a u suštini jedan nesuđeni glumac koji da je postao glumac voleo bi da kuva, a sada je kuvar koji ponekad voli malo da odglumi i da zabavi ljude. Njegova lična priča je jako interesantna i to je priča o tome kako neko naizgled slučajno pronađe svoju veliku strast, a onda kako uz ogroman trud, napor i odricanje nauči neke stvari koje ga lansiraju u ligu sa najboljima. Iako je i dalje mlad, iza sebe ima fantastične rezultate i iskustvo. A ako ništa drugo, uživaćete o tome jer smo pričali o hrani, jer smo se radovali hrani, jer smo pričali o tome koliko zapravo nismo ni svesni koliko smo blagosloveni gde se nalazimo i šta nam je na raspolaganju. Uživajte. 

Podršku realizacije ovog podkasta pruža i kompanija Orion Telekom, a ukoliko vodite biznis koji zavisi od internet konekcije, trebalo bi da znate za njihove Biznis Internet pakete. Ovi paketi donose optičku konekciju na 10-gigabitnoj mreži, stabilnu vezu bez prekida i komplet digitalnih servisa: hosting, .RS domen, SSL sertifikat i statičku IP adresu. Tokom promotivnog perioda, prva tri meseca korišćenja dostupna su po ceni od samo 1 dinar.
Uz dodatke kao što su Microsoft 365, Trend Micro zaštita, e-faktura i e-fiskal, dobijate rešenje koje pokriva sve što je potrebno jednom modernom biznisu.
Detaljnije informacije možete pronaći na oriontelekom.rs ili pišite na biz.prodaja@oriontelekom.rs

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Nakon dužeg dogovaranja, konačno smo uspeli da se uskladimo jer današnji gost ne živi u Beogradu, samo voli ponekad tu da dođe. Doduše, ovaj sad put kad je došao, shvatio je da možda i ne želi baš toliko često da dolazi jer kretanje kroz Beograd je dosta, ovaj, otežano, otežano. Ovaj, posebno oko praznika, ali mnogo mi je drago da si konačno ovde, zato što jebiga, s tobom mogu da pričam o hrani. Sa svim ostalima ne pričam skoro uopšte o tome, a sa tobom mogu da pričam o tome, a kao što je poznato i vidi se, ovaj, to su, to su neke od mojih omiljenih tema. Tako da dobro mi došao, smešni čoveče.

Todor Vukčević: Bolje te našao i nadam se da ću malo i češće dolaziti, samo radi tebe pa da odemo negde da vidimo.

Ivan Minić: A, u odnosu na to kad smo se prošli put videli, kad je bila neka priča, ovaj, šta su, šta su naredni koraci u profesionalnoj karijeri, dosta toga se izmenilo. Ali ono što je lepo je da si ti sada konačno nakon duže vremena srećan i zadovoljan profesionalno, pa hajde mi samo ukratko reci o čemu se tu radi.

Todor Vukčević: A, kao što sam ti ja onda prvi put kad smo se upoznali rekao, kod mene sreća kuca stalno na vrata, na vrata i nakon četiri godine rada u histeriji, sam konačno srećan. A kako sam srećan, dao sam otkaz, to jest probudio sam se jedno jutro, zamolio ženu da dam otkaz. Da se ne ljuti, rekla je: „Naravno.“ I tri meseca sam tražio sreću. Kako sam je tražio, tako što smo sastavili uz pomoć dobrog i poznatog Chat GPT-ja jedan lepi imejl i slao ga na sve moguće adrese gde se sreća nalazi. I nakon tri meseca sreća je slučajno u saobraćaju, u gužvi, pokucala na vrata i dobio sam ponudu da pređem na jedan mali brod od 115 metara, da radim kao su-šef ili ti cruise-su-šef za jednu malu posadu od samo 38 članova, sa nas još troje i uplovio sam veoma, veoma uplašen u te vode, ali sam izašao kao što si ti sad rekao, veoma, veoma srećan sa tih voda. I odradio sam prva dva meseca, ta probna, prva dva meseca i zadnji dan ti ono kažu kad odradiš taj exit letter da li se ti vraćaš ili ne. I srećom ja se vraćam kroz par dana se vraćam tamo i veoma se radujem tome.

Ivan Minić: E, mnogo mi je drago zbog toga. Mislim da su i oni dobili jednu veoma neobičnu i blesavu, ali sjajnu osobu, a da si i ti konačno…

Todor Vukčević: To sam prvi dan čuo.

Ivan Minić: E.

Todor Vukčević: To je bilo, here’s the eclectic guy.

Ivan Minić: Ali da ovaj, i ti konačno možeš da i normalno funkcionišeš i odmoriš se i planiraš neke stvari, a ono što je super u ovom konkretnom aranžmanu je da imaš prostora i za dodatni neki odmor i za neke svoje aktivnosti u tim periodima kada nisi aktivno ovaj na brodu.

Todor Vukčević: Da. Ne, četiri, četiri godine sam bio u toj histeriji korporacije i četiri godine sam se ja prilagođavao drugim ljudima gde sam ja potpuno zaboravio da neke druge stvari postoje u životu mimo volje korporacije i nisam ni znao da ovakve prilike na svetu postoje gde ti pola godine radiš, pola godine odmaraš i plaćen si da odmaraš. I poželjno je da odmaraš od strane tvog poslodavca jer ta dva meseca kad si tamo ti si u full snazi i treba da dokažeš to zašto si ti plaćen. I da. Bio sam, bio sam, bio sam veoma uplašen kad sam došao, ali to je trajalo par dana kad sam video da je ekipa potpuno iste energije kao ja i da je to sve sasvim normalno jer bio sam na nekoj poziciji četiri godine koja je očekivala neku ozbiljnost. I sad može se reći da sam stupio malo stepenicu ispod jer sad si su-šef, crew-šef, nisi kao što sam ovamo bio su-šef private homes i nekakva ozbiljna faca. Ali baš mi je to trebalo da se odmorim od papirologije, od svega i da nastavim da radim ono zbog čega sam i počeo da radim, a to je da kuvam. I konačno sam se vratio sa svog radnog mesta sa tupim noževima. Ja već četiri godine nisam oštrio sve noževe, ja četiri godine sam imao noževe više kući nego na poslu. Sad sam se vratio i majstor koji mi je oštrio noževe mi je rekao: „A bogami si ih vala mi si ih dobro si ih istupio.“ I bogami jesam. Dva meseca je bilo cepanja, ali je bilo cepanja uz muziku, uz dobro raspoloženje, uz talase od sedam do devet metara, uz korpu za povraćanje pored tebe, ali uz da nekakvu šalu kao slobodno povrati, ali nastavi da radiš sve je OK, ono kao idi legni ono iskuliraj ili doneće ti neko supu ili doneće ti neko sok, pita te neko konačno nešto ili si žedan, hoćeš li kafu, nije bilo ono kao radi, radi, radi, radi. Al’ eto.

Ivan Minić: Dobro, pričaćemo o svemu i o tvom ovom tvom razvojnom putu koji je onako karakterističan i i sličan mnogim ljudima koji su bili u pojačalu gde ili ti je lepo ili naučiš nešto korisno. Ako ništa naučiš ono što, što ne želiš. 

KAD PORASTEM BIĆU

Ivan Minić: Ali hajde da krenemo od početka kako to uvek u pojačalu radimo sa tim šta si ti hteo da budeš kad porasteš.

Todor Vukčević: Uh, hteo sam samo jednu stvar da budem kad porastem i srećom, mislim da je to bila sreća da sam hteo samo jednu stvar jer nisam, imao sam dosta onda slobodnog vremena. Ja sam najmlađi od četvoro dece. I kad si najmlađi od četvoro dece i ogromna je razlika između svih nas, posebno između roditelja. Mene je majka dobila sa 40 godina, što znači da je sve one frustracije preživela, sve probleme videla, sve povrede je videla, svaku hitnu je obišla, tako da je ja kao četvrto dete sam bio nekako pušten. Ne mogu da kažem zaboravljen, ali bio sam pušten. Moje je bilo samo da se vratim svaku noć kući, da nisam napravio nikakav problem, da sam živ i zdrav i imao sam puno poverenja i od braće, sestre i od roditelja, al’ to što sam želeo bio je da budem glumac. Zašto glumac? Moj pokojni otac je bio glumac u Dečijem podgoričkom pozorištu celi svoj život i on je bio otac od Pipi Duge Čarape i ja sam pogledao tu predstavu nekih 7.000 puta. Ta predstava je izrežirana od strane mog najstarijeg brata. Nije moj otac preko veze dobio tu ulogu, nego je nekako izgledao kao mornar, ogroman, malo korpulentnije građe kao ti sa velikom bradom, baš je bio Pipi Duga Čarapa. I uvek me je zanimalo više šta se dešava nakon predstave. I uvek me i dan danas dešava šta se dešava nakon bilo kakve predstave, šta se dešava tamo iza i taj život iza me nekako još kad kreneš malo u te adolescentne godine privlačio. Te slatke glumice, ti kokteli, pa se završi negde u nekom hotelu, na festivalima, svašta nešto. Taj život mi je uvek bio kao vau, slatko je to. I došao je momenat negde već u drugom razredu srednje gde moj rođeni brat kreće da pravi kasting za njegov dugometražni film, Dečaci iz ulice Marksa i Engelsa i jedna od glavnih uloga jeste Vojo, srednjoškolac, traži da izgubi nevinost i tako je onako lepuškast, miran i negde on vidi mene u svemu tome. I krećem ja da se borim kroz te kastinge, to traje nekih godinu dana i dolazi taj finalni kasting gde između mene su još dva momka. Jedan je na akademiji, drugi pokušava da dođe do akademije u Beogradu i dešava se situacija gde završava se kasting, ulazi jedan, izlazi tužan, izlazi drugi, izlazi tužan i ja sam u svojoj glavi, to je to, ja sam dobio ulogu, a glumac sam postajem. Kad dolazim ja i vidim njega tamo sedi, vidim malo je zabrinut, reko OK, sve je OK. Gde on meni izgovara rečenicu da ja radim nešto što oni zovu gluma glume. Da ja nisam glumac, da sam ja u rangu tamo nekih crnogorskih kolega da sad to ne govorimo, gde meni se svet ruši, meni sve ono što sam zamislio nestaje, ja sam takva osoba, meni kritika je u tim godinama bila najgora moguća stvar. To je ono kao da si bokser i da doživeo si svoj prvi poraz i potpuno si u daunu, ne znaš šta da radiš sad, kako sa 10:0 da si ti sad treba da budeš 11:0, sad si 10:1 i sad kako da se ja vratim na svoje noge sa 16 godina. Ali dešava se ta situacija da isti taj brat me zadnjih par nedelja srednje škole pita šta ću ja da budem kad porastem, gde ja nemam odgovor, gde mi on govori: „OK, šta voliš da radiš?“ Između ostalog govorim da volim i da kuvam, što se i znalo, jer celi život smo svi kuvali kući. Kao što sam i na tom mestu gde smo se upoznali rekao, imali smo i svinje, imali smo i kokoške, imali smo i farmu gusaka i svega i to se moralo pojesti u nekom momentu i to je neko morao da skuva. Uglavnom je to bila majka i sestra, al’ kao kad si najmlađi moraš i ti da učestvuješ u tome i meni je uvek bilo drago da učestvujem u tome, nikad mi nije bilo teško da učestvujem u tome. I i pojavljuje se, da, on koji mi govori: „Dobro, imam prijatelje koji imaju privatni fakultet dole u Miločeru. Jesi li spreman da odemo, da sednemo u auto i da odemo tamo?“ Reko: „Jesam, naravno.“ I pošli smo bukvalno sutra dan smo seli i pošli dole do Miločera i slušaš sad predavanje, to je kanadska diploma, ti ćeš da budeš to, ti ćeš da putuješ, ti ćeš da postaneš novi Gordon Remzi posle nas. I ti upijaš sve to i ti si kao vau. To je neki avgust. OK. Kupuje se u septembru uniforma, isprobavaš, prvi put oblačiš i onako si kao, sladak si, dobro izgleda, moglo bi nešto od toga da bude. I dolaziš tamo i kapiraš bukvalno iz tog momenta kako si uzeo taj nož i dasku i setapovao se i tad nije bilo ni društvenih mreža toliko, nije bilo ni YouTube toliko aktivan da se ja sad nešto istražio, ne. Došao sam pun, srećan elana i video da je to, to. I nastavio. Ali sam isto u tom momentu video da ta škola nije to, to što meni treba, da meni treba malo ozbiljnija sredina i nakon dve godine sam se ja preselio u ovaj divni grad i nastavio svoje školovanje na Visokoj hotelijerskoj i danas kao što si ti rekao, sam uzeo diplomu. Nisam je doneo da ti pokažem, to je za majku, ali dobio sam danas konačno diplomu nakon 10 godina. Ne zato što ne znam, nego zato što sam imao druge preokupacije u međuvremenu, al’ diploma je tu i i i ovaj grad mi je doneo i prvo zdravo radno iskustvo i prvog zdravog šefa u u svojoj karijeri i neko ogromno znanje, tako da eto. To je ukratko.

ODRASTANJE I DETINJSTVO

Ivan Minić: Pričaćemo, pričaćemo o svemu tome. Ja bih te još malo da te zadržim na, na detinjstvu, upravo zato što, ovaj, kao što si malo i natuknuo iz ovoga što, što si, što si pričao, to detinjstvo nije baš bilo uobičajeno i definitivno nije bilo gradsko.

Todor Vukčević: Ne. Ne. Oni su, to jest moja porodica je živela u kvartu koji se danas zove Moskovska, a tad se zvao Marksa i Engelsa, po čemu je nastao sam naziv filma i oni su živeli u jednom podrumu, jednom suterenu i tata je neko ko je sa svojih deset prstiju znao bukvalno sve da stvori i sve da napravi, da iz knjige dobije tačnu sliku nečega što treba, kako treba da izgleda i kako treba da se odradi. I u jednom momentu tamo negde ’70 i neke on je u nekoj Donjoj Gorici kupio neki plac i odlučio je da gradi tamo kuću. I kako se ta kuća polako gradila samo od strane njega i drugara koji su imali entuzijazam sličan njemu, kao što si ti rekao tad još ti su zidovi trebali nekako da se iskoriste u njegovoj glavi da to ne stoji i ne vapi tako prazno. Pa je prva ideja bila farma kunića. Kako, ne znam, ali ti kunići se nisu prodali, ti kunići su stajali u zamrzivač, pa je došlo leto, pa je to krenulo da se oseća, pa je to krenulo da se baca. Pa se sagradio još jedan sprat, pa kako ćemo tu zimu da iskoristimo taj sprat, farma jaja. Pa su se te kokoške nakotile, pa su se ta jaja nisu prodala, pa su se i ta jaja na leto pokvarila i sad određeni članovi moje familije ne mogu da smisle kokošku i ne mogu da smisle jaja i dan danas ne jedu piletinu. Al’ onda kad se ta kuća konačno sagradila, morala je da se sagradi još jedna pomoćna kućica. Šta ćemo u toj pomoćnoj kućici? Svinje. Zašto svinje? Pa da bi se ovolika petočlana porodica. Ja i dalje ne postojim. Da bi se petočlana porodica prehranila, jer je l’ te živiš u Donjoj Gorici, van grada, sad je tad je Donja Gorica bila pa ne mogu da kažem selo, ali bilo je nešto što nije dio grada. Oni su išli preko livada do autobusa, preko kanala, to su one stare priče, e kad smo mi išli u školu u naše vreme, tako je i njima bilo. I mokri su dolazili kući iz škole i do škole. Ali, nešto, kažem ti morali su da se prehrane i onda je došla nova ideja, to su svinje, pošto je duž celog placa ide jedan kanal, to jest nažalost zadnjih deset godina ne ide, ali je išao jedan kanal Marezin koji je služio da poveže dva ribnjaka. Jedan ribnjak se nalazio na Marezi, drugi ribnjak se nalazio na Morači. To je bio jedan vrhunski projekt za vreme Jugoslavije koji je jedan vrhunski čovek smislio, Čika Dreco i to je imalo smisla i tu je vazda čak i znala riba neka pastrmka da prolazi, pa su je neki naravno lovili i žicom i strujom i čudima i dinamitima i svim, ali bilo je živopisno. E kad sam se ja rodio mene je sačekalo osam prasica, što znači da je svaka prasica od osam do 12 prasića rodi svake godine, što znači da imaš mnogo kobasica, mnogo pršute, mnogo mesa i to je previše za šestočlanu porodicu u tom momentu. I onda su svi ti nekakvi ljudi posle predstave i posle tih dešavanja dođu u tvoju kuću, ali ne dolaze u nekakvo zdravo vreme, nego dolaze oko 10:00, 11:00, 12:00, 01:00 ujutru i to je znalo da traje do ranijih jutarnjih sati i mi dan danas u dnevnoj sobi imamo jedan veliki kamin koji je znao da služi i kao roštilj ploča i kao rotiseri i da se tu prće i pola praseta i svega. Tako da bilo je nekako zabavno, a bilo je i veoma, veoma da kažem teško za određene članove porodice kao što je majka i sestra jer su morali sve to da iznesu. Svaka slava je bila Ivkova slava. Svaka slava je bukvalno trajala po dva, tri dana i to je tek doživljaj za sebe, a posebno znaš kad su sami kakvi su umetnici kad dođu. A da bi se sve to zalilo nečim, moralo je da postoji vinograd. Pa nakon prasica došla je nova ideja vinograd. Je l’ te? Jer treba se isfinansirati tolika količina alkohola. Ne možeš ti sad da ugostiš nekoga, a da nemaš kao domaćin nešto da mu poslužiš, pa eto došao je bio vinograd. I nakon njegove smrti taj vinograd je nasledio moj najstariji brat, to jest odlučio je on da ga preuzme. Mi smo se ono dogovorili i taj vinograd je pre nekih godinu dana doživeo svoju prvu prezentaciju i on se sad zove Sine Wine i ima nekih četiri etikete i mogu reći da je planuo taj ograničen broj flaša koje je on imao za ovo leto. Nije niko očekivao jer u Crnoj Gori imaš toliko dobrog vina, toliko dobrih vinarija, koji imaju ogromne budžete, a ovo je ipak neki, nije ni mikro, nego nano vinograd. Gde smo mi čekali neke, on u stvari čekao. Ja sam mu samo moralna podrška, eventualno ako treba nešto da se isfizikališe jer nemam i dalje to znanje u svojim prstima i svojoj glavi. Desila se neka ogromna količina u zadnjih par godina i kažem ti došla je prezentacija tog vina ove sezone i zadovoljni smo svi, a posebno on i ponosni kako je to prošlo. Donio sam i tebi naravno jednu flašu, molim te, kaži mi.

POČECI U KULINARSTVU

Ivan Minić: Reći, reći ti utiske. Ovaj, uvek kada neko krene na put nečega što je zanat, ali je i umetnost, što znači da podrazumeva i veštinu i kreativnost. I OK, ne mora nužno da podrazumeva to, ti možeš da budeš i kuvar koji samo radi ono što mu se kaže, ne moraš ništa da smisliš, ne moraš ništa da uradiš po tom pitanju, ali ti očigledno nisi jedan od tih. Ide onaj deo koji je užasno dosadan i za neke ljude frustrirajući gde ti prosto treba da savladaš sve neke stvari koje su osnova zanata da u prstima imaš sve što je potrebno da bi uopšte mogao kasnije da radiš nešto ozbiljnije, kreativno, da budeš pouzdan, da budeš, da postoji nekakav standard i da neko može da očekuje od tebe u različitim uslovima da će dobiti istu stvar i sve ostalo. I vrlo često kad sam pričao sa ljudima koji su prolazili takve priče, mnogi od njih su bili nestrpljivi i jako im je teško padalo što uopšte moraju da se bave time. Pa sad da li je to neko seckanje ili je to nešto drugo, ono, neko ne želi da slika stvari koje ne želi da slika, ali da bi mogao da slika mora da prvo naslika sve što ide po nekom redu. A, kako je kod tebe to izgledalo i u te prve dve godine i kasnije, kako si prosto prolazio, šta si, šta si sve prošao da bi došao do toga da kad se pojaviš u nekoj kuhinji i ukaže se ta prilika, ti možeš nešto da uradiš, možeš da pomogneš, možeš da doprineseš, možeš da budeš koristan.

Todor Vukčević: A moja prva praksa je bila hotel od pet zvezdica, 700 ljudi. I moje radno vreme je bilo od pet ujutru do 11 uveče, bez ikakve pauze, bez, ovo nije laž, ovo nije sad ono preuveličavanje. To je bilo klasično izrabljivanje jer ti si praktikant i ti si dužan da nakon ta tri meseca svome fakultetu doneseš potpis od njih jer ne možeš da upišeš drugu godinu, to jest ne možeš da nastaviš dalje svoje studiranje. Ali ja to nisam i da i plata je bila 123 evra. Sećam se. To je bilo za jul mesec, je l’ ima državnih praznika pa je bila malo veća taj mesec. Ali ja sam imao sreću u nesreći tu jednog šefa koji mi je ako je video da sam radan i da sam voljan i koji mi je skrenuo pažnju na jedan lep način da je veoma mala razlika između kuvara od 500 i 1.500 evra. Koja je to razlika? To je razlika u samim detaljima. To je razlika u brizi prema proizvodu, to je razlika u common sensu koji ti koristiš prilikom kuvanja. OK, to jeste fizički rad u kuhinji, ali to je u stvari i psihički rad, jer ti treba da si psihički spreman jer to je ogromna količina posla koju ti treba dnevno da odradiš i ogroman broj različitih taskova koje ti treba da završiš u jednom kratkom vremenskom periodu kako bi ti bio spreman za nešto. Šta je to nešto? To je 300 ljudi da ti sedne u narednih sat, sat i po vremena i da su svi srećni i zadovoljni i nahranjeni kad izađu iz toga restorana. E ja sam to veoma brzo shvatio i imao sam sreću da nakon njega naredna dva šefa su nekog sličnog senzibiliteta, ako ne i malo strožiji. Gde kod njih nije bilo na reči nego na dela. Posebno sledeći prvi posao, nije nakon te prakse došao prvi posao jer je l’ te upoznao sam jednu gospođicu vešticu i onda sam morao da radim da bih imao neki dodatni dinar da tu gospođicu vešticu negde izvedem na neko piće, večeru. Završio sam kod danas verovatno svi u Srbiji znaju kod Nikole Nikolića, koji je danas poznat po svome brendu Preto. A, tad smo bili u jednom slatkom malom restoranu na Dorćolu, koji je imao jedan fini koncept svake srede uparivanje pića i hrane, što znači da si izlazio out of the box svake srede, gde Nikola Nikolić kao šef bez ikakvog ega želeo da nas troje ostalih u kuhinju uključi da imaš četiri jela te nedelje, da svako ima svoje jelo. I ako ti u tom momentu imaš tri meseca karijere kao kuvar, on je u svima nama video da neko može da pruži nešto i svakog od nas je na neki način motivisao da izrazimo sebe kroz to jelo, pa će on da ti pokaže kako to jelo bi u stvari trebalo da izgleda ako treba nešto da se popravi. I mi smo veoma brzo svi porasli zbog takve politike vođenja kuhinje uz njega i dobili nekakve zdrave rezone kako kuhinja treba da izgleda, jer ti na kraju meseca u svakoj kuhinji imaš nešto što svi mi mrzimo, a to je onaj popis, jer moraš da staneš van radnog vremena ili da dođeš pre svoje smene i onda treba da se spustiš u sve te frižidere, komore, da sve povadiš, da sve kako se zove, primeriš. Al’ taj Nikola Nikolić je napravio sistem gde ti samo treba da prebrojiš kese vakumirane i porcije jer sve je tačno posloženo po porcijama i ti samo zapisuješ i veoma je to kratko trajalo. E kad imaš takvog šefa u u svojim ranim danima ja verujem da mlade kolege ako su voljni da nastave da rade ne mogu da pogreše. I da su spremni da kad se jednog dana pruži prilika da oni vode neku kuhinju, da su stvarno spremni da dođu i da pokažu zašto su oni dobili tu šansu da vode kuhinju, a ne neko drugi. I zašto su zaslužili tu platu, jer uvek je na Balkanu a koliko platu ima ovaj, ja radim za ovoliko para, a on radi za toliko para. Uvek je to gledanje u tuđi džep, a ne u svoj džep. Ja sam tamo radio za mizernu platu ako gledamo s tog aspekta, ali ja sam radio kod Nikole Nikolića jer sam ja prvih pet dana video da ću ja tu da naučim mnogo više stvari nego što će bilo ko drugi da mi plati da naučim. Mogao sam da radim na 1.000 drugih mesta gde je plata bila deset puta veća, ali nisam video da se na tim mestima i po drugim kolegama koji su radili na tim mestima jer mi smo mala sekta, nema nas puno koji koji želimo i koji volimo da naučimo. Video da neke stvari ne mogu da se plate. Tako da. Svi ostali su bili samo dodatak, a osoba nakon njega je bio još veći Marko Đurašević i to se desilo u Splitu dve godine nakon Nikole. E to je tek priča za sebe.

GASTRONOMSKA SCENA KROZ GODINE

Ivan Minić: Pričaćeš mi, pričaćeš mi o njoj. Sticajem okolnosti znam Nikolu i bio sam tu kad se vratio iz inostranstva, bio sam degustirao sam razne neke stvari koje je tada suštinski on doneo u u Beograd i pre toga ovde nisu bile prisutne na taj način. Naravno, gastronomska scena Beograda se mnogo razvila u prethodnih 15-ak godina, prethodnih 10 godina. I kada su u pitanju ti neki internacionalni ukusi, to da ti sad u Beogradu možeš da nađeš fantastičan italijanski restoran, meksički restoran, španski restoran, šta god da te zanima možeš da nađeš i biće u nivou boljih restorana u toj zemlji. To je sve lepo, ali ono što, što mislim da je u suštini najvažnije jeste taj neki momenat da su se pojavili ti restorani sa nekim autentičnim ukusima, od kojih su neki vrlo nepretenciozni i možeš u njih da svratiš u šorcu i papučama jer su takvi. A neki su ipak nešto malo drugačije i neka fine dining priča i sve. Uostalom mislim da je zapravo to što se desilo sa sa Mišelinom i i i ostalim vodičima koji su sad ovde prisutni se desilo u idealnom trenutku ako zanemarimo COVID jer je sad sazrelo dovoljno da zapravo stvarno imaš šta da da preporučiš publici koja ima velika očekivanja da, da, da to može da bude dobro. No, mislim da je, da je mnogo važna stvar, verovatno će u nekom trenutku i Ludak sedeti ovde i pričati. Ovaj, al’ mislim da je jako važna stvar nešto što, što sam zapravo naučio razgovarajući privatno sa, sa ljudima vašeg profila to koliko je nabavka važna, koliko je važno da ti poštuješ te namirnice, koliko je važno da ti nađeš način da isplaniraš, iskoristiš sve na što bolji način jer ako sam ja dobro shvatio, a i ja se nekako vodim time jer sam odrastao tu gde sam odrastao, ovaj, da je greh bacati hranu.

Todor Vukčević: Najveći greh, najveća greška, lenost uma da se nešto baci, lenost same osobe, da to je nekakav kao lakši put. OK, bacićemo jer postoji veoma ogroman broj načina da bilo šta iskoristiš. Ne mora da to bude finalni proizvod, ali ima nešto što se kod nas zove poluproizvod i gomila tog otpada može da završi u nekom poluproizvodu na bilo koji način. I kod Nikole si definitivno to naučio iz razloga što je Nikola otišao iz ove zemlje, a Nikola je imao i tad godina i Nikola je stažirao u nekim najboljim restoranima po Evropi. I kad ti najbolji restorani po Evropi su doživeli taj neki woke moment gde više nije samo najbolji komad pačetine na tanjiru, a sve ostalo je završavalo u smeću, nego su videli da su oni u debelom minusu i da sad treba da se radi na tom što se danas zove zero waste kulturi, pa su se onda malo javile klikeri u glavi, krenulo da se pojavljuje u tom periodu fermentacija je bila i te kako popularna. Nije više bilo kerefeke i nije više bilo molekularne kuhinje, nego je sad krenulo da se uključi malo mozak za zdravije priče i Nikola je bio među tim prvim talasima ljudi koji su to ukačili i ukapiraš da je to veoma, veoma, veoma bitno, posebno kod nas, jer nemamo mi veliki broj obim ljudi koji obilaze restorane pa da ti praviš neke ozbiljne pare u restoranima. I to je ona greška balkanska gde aha, imam neki ekstra keš, šta ću da uradim, otvoriću ugostiteljski objekat. Pa taj ugostiteljski objekat propadne nakon godinu dana, ako i dočeka godinu dana, baš zbog takvih mentaliteta jer nisi našao pravi tim, nisi našao pravu osobu jer sve danas košta. I baciti određene stvari je takav minus i takav ključ za restoran i i nema potrebe za tim. Ako ti ne možeš da smisliš ti si šef, budi pametan, zamoli ovo troje ostalih u kuhinji da oni smisle, daj im zadatak, da oni smisle, a posebno danas u ovom dobu gde ti je sve pruženo u par sekundi da ti samo otkucaš jedan simple prompt i da ti neko da ideja ako ih već ti nemaš.

Ivan Minić: Ne, mislim ima različitih vrsta ugostiteljstva. Ja znam da kažem dosta objekata u gradu i dosta vlasnika i vrlo često pričamo i mesta na kojima ja volim da idem da nešto jedem su mesta koja ne žive od toga. Da. Oni vrlo otvoreno kada pričamo mi koji smo da kažem i prijatelji i sve, vrlo otvoreno kažu da oni žive od toga što se nalaze tu gde se nalaze, pa su relativno atraktivno mesto za izaći pre nekog klabinga, nečeg i da se suštinski živi od toga što se proda mnogo pića. Da je hrana tu kao ipak dodatni, ovaj, motiv da ti malo duže ostaneš, da zavoliš, da ovo, ono i hrana je jako važna jer na kraju dana je ona nešto kada pričaš o restoranu, pričaš o njoj. Ali da se živi od toga što se par puta mesečno napravi veče sa muzikom gde se napravi dovoljno pazara da pokrije sve ostale minuse koje imaš jer jednostavno to piće samo treba da se sipa ili u slučaju koktela, hajde malo da se neko iscima oko toga, dok sve ostalo šta god bilo i koliko god bilo jednostavno ipak neke ruke moraju da naprave, termički obrade, serviraju, iznesu, pokupe, operu taj ono…

Todor Vukčević: Posebno u ovom gradu koji zavisi dosta od sezonskih kuvara jer imati objekat u Beogradu je kul tokom zime i tokom jeseni, kad već dođe maj svi ti dobri kul dečaci i devojčice idu negde na more da rade, da zarade neki veći, ozbiljniji novac. I to je ogroman teret kad ti recimo imaš četiri do pet kuvara i od tih četiri do pet kuvara ti izgubiš tri na četiri meseca, možda i na duže, možda ti se više nikad ne vrate, možda nastave svoj životni put. I to je veliki, veliki, veliki teret za ovaj grad. Mene i moju suprugu godinama svi pitaju kad ćemo mi da otvorimo nešto naše. Kad budem imao 2.000.000 evra u banci da mogu da sipam u taj projekat jer…

Ivan Minić: Ili da se ne opterećuješ da li će to.

Todor Vukčević: To. Imat, imat ugostiteljski objekat jedan, jedan ugostiteljski objekat u današnje vreme je ne znam. Možda ćemo da radimo neku brzu hranu i to je kul, spremam se, ali da radim ozbiljan restoran, ozbiljno ugostiteljstvo… Videćemo.

Ivan Minić: Mogu da potvrdim, meni je otvaranje ugostiteljskog objekta najgora poslovna odluka u životu, daleko najgora od svih, ali dobro. 

RAD KOD MIŠELIN MAJSTORA 

Ivan Minić: Ovaj, kako se priča razvijala nakon tog sudbonosnog susreta sa Nikolom i prvih tih meseci i stasavanja uz tu kuhinju.

Todor Vukčević: A, ja sam Đura putnik i mene ne drži dugo mesto. To gospođa moja najbolje nažalost njeno zna. A, pojavila se prilika da odem za Split, da radim kod izvesnog Marka Đuraševića, prijatelja iz detinjstva moje sestre i moje braće iz te ulice, iste Marksa i Engelsa. To je jedna osoba koju sam ja zbog njih upoznao preko Instagrama godinama pre toga i video da je taj čovek (Marko Đurašević) radio i da iza sebe ima preko 20 tih Mišelinovih zvezdica koje su Mišelinove zvezdica. U tom momentu kao i svaki mladi kuvar si zaluđen da u jednom momentu imaš ili radiš ili da postaneš takav kuvar. Čujem od sestre da ga je neka ekipa nagovorila da se iz Barcelone preseli za Split, da će da otvara svoj novi projekat. Zvao sam ga telefonom, 15 minuta je bio razgovor: „Kad ti trebam?“ „U narednih pet dana mi trebaš.“ OK. Nikola kao Nikola, izvoli, nastavi, srećan, zadovoljan. Ja sam se seo, sutradan bukvalno autobus sa koferom. Nisam znao ni platu, nisam znao ni poziciju, nisam znao ni da l’ imam smeštaj, gde je smeštaj. Split znam na mapi gde je, znam sa slika kako Split izgleda i to je to. Ali me sačekao je ujutru gospodin Đurašević, ovaj, na, na peronu i smestio me u sred starog grada, u sred Dioklecijanove palate, tik uz restoran, na lokaciji gde je sniman Game of Thrones. Kako to znam, jer 7.000 tura ljudi je prolazilo pored mog prozora svakog dana i naučio sam napamet koja scena je bila snimana tu, u kojoj epizodi, kojoj sezoni, na sedam različitih jezika sam znao da objasnim ljudima. Ali to je bio nekakav doživljaj sam po sebi i rekao mi je danas nećeš da radiš, iskuliraj, odmori, dođi večeras, sedni da se nahraniš i da vidiš kako mi funkcionišemo. OK. Poslušao sam. Upadam uveče u restoran. Bila je onako prelepa, prvi put mi se to dešava, otvorena kuhinja. Full otvorena kuhinja, sve se vidi sa jednim ogromnim pultom, za kojim stoji on u ultra skupoj bluzi, sa rukavima sa potpisom, sa zlatnim dugmadima, sav obrijan, sav začešljan. Kod Nikole je bio fun dining, ovo je fine dining kod Marka u tom momentu i ja uzimam telefon nakon desetak minuta i šaljem gospođi poruku, reko: „Kuku majko, šta je ovo? Reko, gde sam ja došao?“ Reko: „Šta ću ja ovde, znači sve ću sad da im pokvarim.“ Reko, nemam pojma za ovo. Jer to je ono moje još od Nikole gde ja sebe ne cenim dovoljno i kao neki strah se budi. Ali bukvalno nakon desetak dana sam ukapirao da to nije ništa strašno i da postoje procedure koje, kao i u fun diningu i u fine diningu postoje procedure i da postoje neke sekcije, da je neko zadužen za određeni broj stvari, da postoje recepture koje se prate i da uključiš mozak samo 20% više i sve će biti u redu. I tako je bilo. Ta sezona je bila nenormalna iz milion razloga jer Hrvatska je i dan danas gastronomijom iz, ne pet stepenica, nego 200 stepenica ispred svih nas zemalja između Crne Gore i Srbije, zato što su na vreme uvideli koliko je to veoma bitno za sami turizam države, za, za samo prepoznavanje nekog ličnog identiteta države i imali su, imali su neke mlade ljude koji su mnogo ranije od nas svih otišli, je l’ te, jer su bili deo, i dan danas su Evropske unije, pa su imali priliku da odu u tu samu Evropu i da pokradu znanje. Stalno upotrebljavam taj termin jer radi, kad radiš u nekim objektima posebno kad stažiraš, ti kradeš znanje. To nije ružna reč u našoj našem poslu, nego naprotiv veoma pozitivna jer što si više pokrao, to si ti bogatiji, ali na pozitivnom smislu i oni su se svi vratili u svoju zemlju i krenuli da to znanje implementiraju na svoj način sa svojim namirnicama koje se nalaze u njihovoj državi, jer Hrvatska i Srbija i Crna Gora, hvala Bogu pa smo bogati prirodom i zdravom prirodom i imao sam sreću da baš Marko Đurašević bude ta osoba od koje ću ja da kradem naredno znanje jer čovek je, kao što si već rekao, radio u bezbroj Mišelinovih restorana, ne radio, nego vodio Mišelinove kuhinje. Ti znaš za osobu koja je Mišelinov šef toga kuhinje, ali u stvari taj čovek koji je marketinški, a u stvari neki Marko pozadi vodi tim od 30 ljudi i stara se da je to sve i Marko je bio ta osoba decenijama unazad. I to leto je Hrvatska doživela nekakav veliki bum u portalima, u nekim novim nagradama i on se postarao da iskoristi taj talas i da sebe prikaže u što boljem svetlu i mi smo se pojavljivali na bezbroj prigodbi, na takmičenjima raznim, na raznim šouovima i bukvalno smo ono bili kao main guys tu. I završila se sezona u oktobru, vrhunski, ključ u bravu je stavljen, gazdarica zadovoljna, mi svi srećni. Ja sam se tad opet vratio za, za Beograd i naravno pokucao gde nego kod Nikole Nikolića da sad ja probam da te srede malo više je l’ te upotpunim svojim znanjem, jer malo sam ga svoje ego napumpao i dignuo i tako je bilo sve do momenta dok Nikola nije napustio taj objekat, preuzeo neku drugu priču, a on mene preporučio upravo kod, je l’ te vlasnika da sam ja neko ko je zreo da nasledi njegovu poziciju i da nastavi da vodi taj restoran. Naravno opet sam se uplašio, al’ naravno opet veštica od gospođe je tu iza mojih leđa veoma brzo dogovorila i ja sam bio prinuđen da preuzmem to, ali nakon par dana sam ukapirao da je to potpuno normalno, da je sve OK i da neće ništa loše da se desi. 

POVRATAK U SRBIJU

Ivan Minić: Ja mislim da je to bilo vezano za, za ovo iskustvo u Splitu, tako mi se čini iz, iz inicijalne priče da je jedan deo celog tog iskustva zapravo bio i to da si ti shvatio da postoji sve ono izvan samo pripremanja hrane, tretmana namirnica i svega ostalog da je za tu prezentaciju važno i kakva je čaša i kakav je tanjir i kakav je escajg i da su to prosto stvari koje OK, u generičkom restoranu koji se koristi kao menza sa brzim biznis ručkovima je važno da to bude funkcionalno i ništa dalje nije bitno, ali ako želiš da napraviš posebno iskustvo za ljude, onda sve mora da bude posebno. 

Todor Vukčević: Tako je. Posebno sa Markom, jer ja sam Marku u jednom momentu pitao: „Zašto ti za tih 20 godina u Barceloni nisi nešto kupio sebi, znaš ono sad već smo upoznali smo se dovoljno i sad smo na ti.“ Ja i on onako pričamo sad kao zašto nisi sebi nešto kupio tamo, makar ostavio? Reko: „Dođi.“ I poveo me do jednog magacina i otvorio jedan magacin i vidim u tom magacinu dva brodska kontejnera, tanjira, escajga, sifona, mašina za sladoled, mašina za vakumiranje. Jer ja sam bio u fazonu kad sam došao u tom restoranu, ja u kakva kuhinja, sve imamo. Kao kako dobar poslodavac. Ne, majčin sine, to je Marko 20 godina odvajao od svojih usta, od svog džepa i kupovao i negde skladištio i sad kad se preselio morao je da plati da se sve to donese jer Marko ima jedno nenormalno jelo, biftek, je l’ te tenderloin, a, koji se sastojao od sedam različitih pirea od povrća, koji su onako tačkani po tanjiru, sam tanjir je imao jedno udubljenje reljefno. Ne možeš da primetiš jer u Splitu si, ali kad se malo se zagledaš, izgleda kao reljef Crne Gore, kao mapa naše Crne Gore, a onda on te piree sa raznim dehidriranim povrćem onako dastuje polako da to izgleda kao Crna Gora iz vazduha kad je jesen, kad padne ono lišće i onda znaš imaš dio Ko Lovćena koji je crven, pa i dalje imaš one zimzelene šume kad se spuštaš dole malo pod Budve, pa imaš ono žuto dole i kapiraš čoveče koliko radi u stvari mozak ovim ljudima potpuno drugačije nego tebi, dokle to ide. Da ne pričamo o onim bolesnim momentima gde se lenjirom određene stvari mere, da ne pričamo da naš pas, a kad kažem pas, to je mesto u kuhinji gde se hrana servira i odakle odlazi u ruke konobara. I kao iz onih filmova sa selotejp trakama, sa sekcijama, sa stolovima, sa 1.000 hemijskih, sa brojevima gde tu noć prvu ja to gledam i i i i ne kapiram uopšte gde sam ja došao. Ali školica. I čovek koji zna šta radi, da. Potpuno. Majnd, da ne upotrebim ružnu reč, ne znam smem li da psujem kod tebe, ali…

Ivan Minić: Ja psujem, a ti si fin.

Todor Vukčević: Mind fuck. Kompletan. Da. I to je donekle. Al’ sam isto tako u tom momentu ukapirao da nisam ja baš osoba za sve te stvari, da sam ja ipak fan dining lik. Kad koristim ovaj fan dining termin želim da pomenem osobu kod koje sam prvi put pročitao taj termin i kod koje sam poveo sad za godišnjicu braka svoju gospođu u Zagrebu, kolega Marko Turek iz Zagreba, koji ima jedan sladak koncept restoran koji se zove Bekal. Ne znam ga lično, nije ovo nikakva reklama, ovo je samo nešto želim u životu neke ljude da pohvalim zbog ideja koje su tako autentične. On sebe karakteriše kao fan dining šefa. I taj koncept i ta ideja je nešto što ja bih nekad u životu kad porastem želeo da budem. I kad bih imao svoj projekat i kad bih imao svoj restoran, voleo bih da je taj restoran fan dining restoran, jer nisam uštogljena osoba i ne funkcionišem po tom principu i ne slažem se dobro u takvim kolektivima.

Ivan Minić: Kako je bilo kada si se nakon tog iskustva vratio kod Nikole?

Todor Vukčević: Bilo je, bilo je i te kako interesantno, imao sam veću slobodu, imao sam neki veći kredibilitet i osećaš se potpuno, potpuno, onako hrabar si. Veoma si hrabar, jer vidiš da neko te gura, sad daje ti neku neki veći prostor. I tad je Nikola već ušao u štos sa samom lokacijom. Treba svakom restoranu i svakom šefu u nekom objektu treba malo vremena dok uđe, dok ne razgazi te cipele, dok ne oseti kako sve funkcioniše, diše. E Nikola i Neša, Nenad, njegov partner iz Pretopa su tad u tom momentu našli neke slatke farme, pa nismo plaćali kao svi ostali šparglu recimo 3.000 dinara, nego smo mi našli farmu kod koje je to bilo 500-600 dinara. Zašto? Zato što smo mi pošli kod tih ljudi na farmi i interesovali se kako se ta špargla gaji i čak i naučili da razlika između bele i zelene špargle jeste to što je zelena kad krene da raste pokrivena crnim celofanom i onda ne dobija sunce. Veoma logično, ali ne razmišljaš o tome i ona ne može da sav taj hlorofil proizvede. I Nikola je krenuo u tu sezonsku priču menija, koja je meni uvek bila interesantna i to je nastavilo sve dok nas on nije napustio. I kad nas je napustio, ja sam nastavio, to jest i imao sam u cilju da gradim tu priču. Vlasnik samog objekta je imao nekakve kul ideje za kul događaje, za kul momente, ali desilo se ono što niko nije znao da će se desiti, a to je korona. I onda je bilo svima teško.

PREŽIVLJAVANJE TOKOM COVIDA

Ivan Minić: Korona je bila, ovaj, s jedne strane taj period gde su čini mi se ugostitelji kao grupa najviše propatili. Ovaj, jer to apsolutno je značilo da nekoliko meseci ti niko neće ući na vrata, troškovi su ti isti. Mislim, mogu možda malo da budu manji, ali ne značajno. Neki su se snalazili sa nekim dostavama, ali ti ni to nije moglo da bude ni blizu.

Todor Vukčević: Ne. Posebno prvih meseci kad nisi ni znao ništa šta se dešava. Hoće li postojati živa duša na ulici da neko dostavi to? OK, meni je bilo kul, imam dozvolu da sam na ulici. Jer je l’ te idem do posla, ali posle deset dana ukapiraš da je to, uh, jezivo je malo, znaš.

Ivan Minić: I ono, mislim nisam bio tu, bio sam zarobljen u Americi, ali u suštini ovaj meni je to nekako delovalo i iz razgovora sa ljudima da i oni koji su mogli da idu nisu znali zašto idu. Da. Što je u principu prilično onako, prilično zajeban trenutak. A, za mene je COVID bio trenutak kada sam se ja vratio u kuhinju i osim svega što je bilo strašno, taj deo mi je bio divan, jer ja stvarno volim da spremam, ali ono, dugo živim sam, nemam naviku ni potrebu da nešto preterano, ovaj, spremam sebi. A, tad smo bili u jednoj maloj komuni i u Americi su stvarno, ovaj, namirnice bile fantastične svuda i non-stop je bilo nešto i mislim mene smirivalo da seckam povrće i luk i sve ostalo. Šta ste vi radili tokom COVIDa?

Todor Vukčević: Isto to. Isto to. Jer svi kao, a govore supruzi Jeleni, kao: „Ah, blago tebi, ti si žena kuvara, mora da ti sprema svaki dan strašne stvari ukusne.“ U stvari realnost je veoma tužna. Mi isto živimo na dostavi, mi isto živimo na brzim obrocima, jer nemaš kad si na tom nivou posla, ja nisam neko ko je radio osam sati. Nikad u životu nisam radio osam sati, niti sam očekivao da ću ikad raditi u životu osam sati. Niti sam znao kad mi je sledeći slobodan dan, da li ga imam uopšte, niti sam bio kao, a ti si meni dužan, toliko si mi ostao. Nažalost, ne govorim da je to ispravna stvar, imati takav mindset, ali ja sam taj bolesnik, kod kojeg to nije bilo bitno, kod nje na njenu žalost i kapiram i jeste. Ali taj momenat tog ludila sa koronom je nekako doneo i malo mira u našoj kući, jer konačno smo se malo i mi podružili, imali malo više vremena za nas i imali smo taj neki novac koji smo mogli da iskoristimo, je l’ te, samo jedan put nedeljno odlaskom u prodavnicu, onda kupiš sve što ti treba i što ti ne treba jer ne znaš. Ali ne možeš ni ti toliko da jedeš, jer ne može niko ni da ti dođe da te poseti pa da podeliš tu hranu. Ja sam osoba koja više voli da deli hranu nego da konzumira sam hranu. I krene stvar, vidiš da će nešto za dva, tri dana da se pokvari, ali u tvoj tvojoj meni u glavi još nije red za to. Pa onda kreneš da malo fermentišeš, da te sve cake koje si od Nikole naučio, hajde da implementiraš ih kući. I gospođa moja kao gospođa je krenula sve to da kači na Instagramu, da postavlja svaki proces svega što mi radimo, naš život je postao Keeping Up with Vukčevići na Instagram i ljudi su bili u fazonu: „A, jedva čekamo da se ovo završi, da dođemo, da probamo, da da skuvamo nešto zajedno.“ Ali gospođa je videla šansu u tom momentu da mi to malo i valorizujemo. Ja naravno kao neko ko nije baš iz skakanja u te vode tako lako, sam bio u fazonu: „OK, proći će i ćuti, nemoj ništa da hajpuješ, samo ćuti.“ Ali ja sam se jedno jutro probudio i vidio da je mene zapratio Instagram profil koji se zove Gurme Turšija. To je neka ideja koja se javila kod nje, koju je ona kroz sve te prijatelje na Instagramu, u tim malim komuna, kao što ti kažeš, mi smo imali online komunu u tim momentima, jer mi smo živeli u jednom saloncu bez terase na sred Vračara i nama je društvena mreža bila komuna jer je l’ te, ne izlaziš. Čak smo jedan put krišom izašli, neka komšinica je vikala policija, policija, zvaću vam policiju, pa se nismo ni usudili više da izlazimo. Ali, nastala je između nje i njene komune Gurme Turšija i oni su, ta komuna zajedno sa njom je smislila to ime. Ja nisam hteo da budem deo toga uopšte, jer ja da bih imao svoj proizvod, posebno takav proizvod, zamišljam prostoriju od par stotina kvadrata koja ima gomilu neke mašinerije koja košta, gomilu nekog novca. Ali ne i u gospođinoj glavi i te kako je mnogo više entuzijastična nego ja i veoma je lakše se pokreće nego ja, zato smo i verovatno i zajedno jer da nismo verovatno bih ko zna gde bio. Ovaj, pojavio se brend Gurme Turšija. Ja sam izašao iz kreveta s telefonom, vidio nju u dnevnoj sobi ovako u krevetu kao: „Hihi, videla je u kapirala je da sam svestan šta se dešava.“ Izvini. Ovaj, i kao: „Imamo četiri porudžbine.“ Reko: „Četiri čega, kako? Gde etikete, gde su teglice?“ U stvari šta je Gurme Turšija? Gurme Turšija je ukiseljeni luk u tom momentu koji smo mi napravili i ja i te kako volim štetne američke stvari i to je nešto što sam iz Amerike doneo jer sam u jednom momentu kao student bio na tom Work and Travel i pokupio te neke njihove cake. I Gurme Turšija je nastala u saloncu na Vračaru. Nakon toga se preselila u još jedno manje stan ovde blizu tebe kod Šumica i Gurme Turšija je nakon korone, kad se korona ono završila i kad smo mogli da funkcionišemo svi, planula, eksplodirala na Instagramu, jer stvarno je bio jedan unikatan proizvod koji se sastojao od luka ukiseljenog u pet različitih varijanti, u pet različitih ukusa. Sve recepture sam odradio ja, dok sav dizajn koji je bio nenormalan je uradila jedna pravnica koja je završila pravni fakultet u Rimu, koja nikad u životu nije kreirala ništa, ili ti moja supruga, ali se pojavio neki kanva aparat koji ti sve to pruža da ti odradiš, gde smo pošli u štampariju sa fleškom da nam nešto ištampaju te etikete gde su nam bili ljudi: „Ovo treba da se optimizuje za štampu i vi treba da pripremite sve ovo za štampu.“ Mi kao dvoje sluđena ne znamo o čemu ovaj čovek priča, ali ona je za par minuta i ukapirala šta to znači i kako treba da se to odradi. I veoma hrabro ušla u to i ta Gurme Turšija kažem ti se sastojala se od pet ukusa ukiseljenog luka, dve vrste džema od luka i onda sledeći proizvod je bio leja i šargarepica koja je isto imala dva ukusa, ali sve se to radilo u jednom stanu od 30-ak kvadrata, u zgradi koja je potpuno nova, čiji parking  je koštao par miliona, kad vidiš ona kola sa terase, a ti ga bajo dinstaš ovamo crnog luka jedno 30 kila. Čak si imao čoveka u prodavnici tempo koji mi javlja, e stigle su džakovi luka. I ja trknem peške do tempa, tu je blizu bio pored zgrade, ovako idem sa tri džaka crvenog luka jer u tempu je bio uvek taj veliki, domaći. Znači onaj baš ono ja sam do optimizujem sebi da je velika glavica da mi je što lakše da ga oljuštim, da ga što pre pripremim i u 16 malih šerpi ti praviš 40 kila luka, pretvaraš u džem i onda cela zgrada, celo naselje miriše. Ti ne možeš da otvoriš više prozor, a koliko imaš plačeš, suze ti idu, a gospođa ti samo govori, imaš još jedan set, imaš još jednu porudžbinu, još tri porudžbine, a sve to pri tom dostavljaš autobusom kroz celi Beograd besplatno i radiš kao šefu u Endorfinu. I to je, a al’ si srećan, znaš. Jer dođe…

Ivan Minić: Zato što nisi normalan.

Todor Vukčević: Nisi normalan. Jer namiriše komšija i pošalje ti poruku: „Baki, šta se to pravi?“ znaš. Može dve tegle ovoga, dve tegle onoga ili dođe jedan ludak od naših prijatelja, ne znam naslov fotografa Stavro, kako se zove. Stavro koji pokupi četiri teglice i on je već do prve pekare pojeo dve i u pekari pojeo još druge dve i kao: „Moram da se vratim, jebiga.“ znaš. I to je tako bio jedan prelepi period i koristili smo svako putovanje da donesemo neke nove začine, da ne odemo samo po restoranima nego da svratimo i u šopove i na velike pijace i tako smo uvek imali neke sezonske ukuse, pa je zimi bio okupan suncem, leti je bio zavejan snegom i sve je to pratilo nekakve teme, pa smo imali čak i special ograničena količina pakete gde je gospođa kreirala najluđe moguće etikete. To se zvalo egzotik mix. Bilo je veselo. Ali u jednom momentu i malo kao što si rekao, popune ti se sve, dojadi ti neka sama atmosfera i mesto na kojem se nalaziš i već smo tri godine u Srbiji, to je za mene već ključa i odlučimo da treba da se vratimo u matičnu rodnu zemlju Crnu Goru i da vidimo šta se kući dešava, da li se neka promena u međuvremenu desila tamo, da li tamo postoji neko kul mesto gde ja mogu da nastavim da radim. I pojavi se neka ponuda da se mi vratimo tamo. Ali nažalost mindset je i dalje isti kod naših vlasnika, kod naših poslodavaca. 

RAD U AMERICI

Ivan Minić: Pričaćemo o tome, ali hoću da te vratim na Ameriku, jer je to deo koji si preskočio, a mislim da nije loše da se pojavi.

Todor Vukčević: Da. A Amerika je ono gde porasteš u stvari, u smislu gde vidiš kako mašinerija funkcioniše, da sve što ti treba može za sedam minuta da bude tu, da tu prvi put vidiš ozbiljne komade mesa, vidiš nešto što gledaš do tog momenta samo na internetu, jer nažalost, OK i u Hrvatskoj kod Marka sam imao vrhunski proizvod, ali ovamo je to ono megalomanski, znaš i sam kakvi su Amerikanci. I ja dobijam posao u jednom ogromnom resortu i stavljaju me ne znajući kao oni sve nas onako potcenjavaju, nekako ne ne pročitaju tvoj CV, ne pročitaju šta si ti do tog momenta postigao. Je l’ te, ti si student pa si došao na studentski program, stavi ga tamo negde u ćošak neka secka. Ali su posle bukvalno par dana videli da mogu da iskoriste mene za neke ozbiljnije stvari i prebacili su me iz te secko kuhinje, su me prebacili u pravi steak house i stavili su me na grill sekciju koja kontroliše sve komade mesa, kontroliše sve proteine, ima ozbiljnu količinu pripreme da radi i vidiš da u stvari tamo čak postoji ta šansa da dođe sve već pripremljeno. Znači u smislu mi ovamo dobijemo komad bifteka koji nije očišćen. U Americi ti dođe očišćen na 250 grama, hoćeš 350 grama, hoćeš 400 grama, već je vakumirano, što je kul u jednu ruku, jer vidiš da postoji to. Ali isto nije malo kul jer malo postaneš len i malo dokona osoba. Ali to iskustvo je i te kako i te kako i te kako obeležilo mene i moju tu karijeru jer sam imao priliku da radim ogromne projekte kao što čeka te onaj Thanksgiving Day, pa te čeka 4th of July na, na, na, na leto, to su nekakve mase ljudi od dve, tri, 4.000. I ti si dio neke mašinerije, nisi imao priliku do tad da radiš te megalomanske poslove, jer tu nije više koliko porcija, nego koliko tona nečega će doći danas i to nešto treba da se skladišti i to sve treba da se opere i da se isjecka i ti sad ne radiš tvoju sekciju, ti radiš što više stvari da se što pre završi i da… I da leglo mi je, leglo mi je, a pri tom za rad, pri tom imaš taj psihološki momenat koji sam prvi put doživeo, e sad te neko ceni i novčano za to što ti radiš i neko te plaća kako treba da te plaća u smislu ako si radio sedam dana 70 sati, ti si plaćen za sedam dana i 70 sati. Nije ti niko dao u koverti, a na računu ti uplatio ovamo toliko i toliko, nego sve je leglo, sve je plaćeno, sve je pokriveno i onda si imaš i tu satisfakciju dodatnu.

Ivan Minić: Pa drugačije je postavljeno jer je to tamo najčešće biznis, a onda sve drugo.

Todor Vukčević: Tamo nema emocija puno. Tamo je, malo mi je to smetalo što je sve fejk. Što se svi ujutru. Ne. Nisi navikao na taj momenat.

Ivan Minić: Ne, i ja i dalje imam trip da kad bi ono, kad me pozdravi na kasi, ja odgovorim, ona se zbuni, ja se zbunim.

Todor Vukčević: Tako je.

Ivan Minić: Znaš, kao niko nikad nije odgovorio. Dobro. Mislim mene kad pitaš. Ja jednom u jednom trenutku mi je jedna starija žena ono pogledala me i rekla otprilike: „A ti nisi odavde?“ Kao: „Ne.“ Mene kad pitaš kako si, ja ću ti kažem.

Todor Vukčević: Is that an Russian? Ne.

Ivan Minić: Ne, dobro, nemam ja reč, imam ja, ovaj, neki, neki okej akcenat posle nekog vremena, ali znaš kao, potpuno je potpuno je fejk, ali recimo ti restorani koji su dobri po njihovim standardima dobri. Znači to nije fine dining, nije ništa, ali jeste dobar restoran gde je predvidljivo da ćeš dobiti ono što si tražio. Tu stvarno imaš taj momenat da ono, ja se bukvalno sećam, sad naravno to to sećanje ne može da bude baš 100% pouzdano, ali ja mislim, ja sam na istom mestu istu stvar jeo sa devet godina razmaka. Izgledalo je isto i bilo istog ukusa.

Todor Vukčević: Tako je. Standard. 

Ivan Minić: Što je meni onako…impressive, a sa druge strane za sedam godina se nije promenio meni koji od starta nije imao 800 stavki, nije imao ni deset, imao je 15 jedne vrste, 15 druge vrste.

Todor Vukčević: Ali oni rade na varijantu da se ljube stvari. Znači da ti jednu stvar priljubiš drugoj da su dosta slične.

Ivan Minić: Da, da, da. To je u suštini četiri jela sa par varijacija s jedne i što je potpuno u redu jer ti dobiješ ono, ono baš što si hteo i što je lepo isto ti vidiš koliko to košta i platiš to koliko to košta i platiš tip. OK, ali nije ono je l’ možete da mi zamenite prilog i onda jelo košta dva i po puta više zato što kao…

Todor Vukčević: Moje kolege konobari me mrze. Ja sam jedan od tih što ne voli da menja.

Ivan Minić: Pa dobro, ne razumem, ali prosto znaš ono uz roštilj neko hoće proba neku zdraviju opciju, nekad. Mislim i kad komuniciraš to kroz meni kao odvojene stavke… Da. To ima svoje. A, je l’ i tvoj utisak bio kad si došao tamo? Mislim nećemo ono nismo se skupili ovde da hvalimo Ameriku po svaku cenu, ali da to kao namirnice, sirovine, da su…

Todor Vukčević: Tad jesu. Tad, to pričamo o 2018. i imao sam šansu prošle zime da odem opet i potpuno je druga slika. Nažalost je, znači to je koja razlika, osam godina, nije, sedam godina razlika. Potpuno je druga slika. Opet sam radio u ogromnom objektu, super poznatom objektu, koji premijum namirnice nabavlja, ali na svom telu sam osetio iz tog momenta razliku da moje telo odbija određene namirnice, da prosto nisu prirodne. Izgledaju Photoshop, ali tad, tad, tad, tad, tad je to stvarno bila ogromna nebo, nebo i zemlja razlika i kvalitet je bio mnogo, mnogo, mnogo, mnogo veliki. Ali nažalost nije više tako, makar po mojoj situaciji. Ali i po pričao sam sa gomilu kolega koji su dan danas tamo i bilo nas je sa Balkana gomila tamo i koji su i radili godinama pre tamo i čak i sa Amerikancima samima kad pričaš, sa, imao sam sreću da dve gospođe su mi bile iznad mene i gospodin je bio iznad njih. I stare su ono kuke koje su već godinama tu u tom poslu i kao i oni sami ti kažu ovo je nebo i zemlja šta se dešava iz godine u godinu. To je već mas, mas production postalo.

Ivan Minić: Da. Jasno. Mislim ja se sećam tih nekih momenata gde prosto kad ideš lično u nabavku i sve provališ šta je gde bolje. I ne znam ako ćeš ići u Teksas u nabavku i treba ti voće i povrće, sigurno će biti bolje u meksičkom šopu nego u nekom drugom, jer prosto je to tako, naročito ako hoćeš da praviš nešto sa avokadom. I da to bude kako treba.

Todor Vukčević: Da, te određene stvari koje su njima bliže su mnogo kvalitetnije i to to mislim da će uvek biti tako jer to donekle ne zavisi od njih i oni ne mogu da utiču. Al’ na stvari na koje oni mogu da utiču i na stvari koje se proizvode nažalost u Americi je već taj kvalitet.

Ivan Minić: Mislim ja se sećam ono da ne znam piletinu imaš koja je besmisleno jeftina. Da. Ali imaš i to je neka klasa, sad ja to tamo ne znam kako je klasirano, ali to je neka klasa. Ali imaš duplo skuplju piletinu koja je super. Da. Ta najjeftinija je nejestiva. Mislim kad otpakuješ iz tog najlona, samo poželiš da je baciš jer miris koji se proširi je takav kakav jeste. Ali imaš tu opciju koja je duplo skuplja, koja opet nije preskupa. Da. I možeš da napraviš nešto bolje. Znaš kao ja sam tamo shvatio da volim ćuretinu zato što…

Todor Vukčević: Da.

Ivan Minić: U većini slučajeva ovde je ćuretina suva kao barut, tako se neko baš potrudi, onda je napravi da bude ista kao piletina.

Todor Vukčević: I nije čak ovde nećeš je ni naći. Vrlo retko.

Ivan Minić: Na svakom ćošku.

Todor Vukčević: Da.

Ivan Minić: Ne, vrlo retko.

Todor Vukčević: Kod njih je i te kako i te kako zastupljena. I crveno meso, samo kad pričamo o govedini, mi smo, mi više volimo teletinu, mi više volimo junetinu, oni ipak vole govedinu. Ja sam neko od tih koji više poštuje govedinu i taj tu dozu zrelosti goveda, to jest krave i veoma je pristupačnija kod njih nego kod nas.

Ivan Minić: I kvalitet je, mislim u Teksasu je nenormalan. Znači kao grass fed black angus ti je 100 metara, 100 kilometara odatle pasao travu, tako da nema tu…

Todor Vukčević: Druga krava, potpuno. Nego OK, imamo mi stvarno neću da kudim, imamo super kvalitetno meso, ali količina… Krava kao krava nije ista i količina pažnje koja se našoj kravi nažalost pruža i količina pažnje koju oni pružaju svojoj kravi je potpuno drugačija. 

POVRATAK U CRNU GORU

Ivan Minić: Slažem se. Dobro, nakon tog, ovaj, zanimljivog iskustva, ovaj sa preduzetništvom u Beogradu i svim aktivnostima koje su tu bile, vraćaš se u Crnu Goru.

Todor Vukčević: Vraćam se u Crnu Goru, ali vraćam se nakon jednog fantastičnog leta gde smo i ja i gospođa završili na jednoj maloj jahtici po Sardiniji dva meseca. Njena prijateljica je radila godinama na toj jahti. To je jedno leto ona nije mogla da ode i pitala je Jelenu kao: „Da li bi ti zamenila?“ Ona je bila u fazonu: „Bih ako može i Todor.“ I pošli smo zajedno na dva meseca. Kod jedne predivne porodice iz Belgije. On vozi, vlasnik vozi, gazdarica čisti i održava taj brod. Naš posao je bio samo da ih učinimo srećnim hranom. Šta je hrana? Izvoli, karticu, hoću najsvežiju ribu na Sardiniji si i hoću najsvežiji proizvod koji Sardinija pruža. A Sardinija je naj, naj, naj, najlepše mesto na planeti. Putovao sam, stvarno imao sam sreću u životu da sam proputovao dovoljno i dosta. OK, nikad nije dovoljno, ali dosta sam proputovao i video sam svega, ali Sardinija je nešto o čemu ja i ona maštamo godinama da bude neka naša baza i proizvodi koje ti možeš da kupiš u bilo kojoj prodavnici, onoj najmanjoj na svetu, ne postoje. Znači mocarela nije upakovana, vakumirana. Mocarela je nego dođeš kao što kod nas imaš kace sa kajmakom, kod njih imaš kace sa mocarelom, sa buratom, sa stracciatellom, sa svim mogućim sirevima koje oni proizvode, koji su ultra sveži i ultra pristupačni. Nije komad parmezana 800 dinara od 50 grama koji ko zna odakle, nego je… Da ne ulazim.

Ivan Minić: Nemoj da me pričaš to.

Todor Vukčević: Tako je. A ja kao osoba koja obožava mlečne proizvode, a omiljeno povrće mu pored luka mu je paradajz. Tu sam tek pao na dupence kad sam, kad me je povela u prvu pijacu, na prvu pijacu i kad sam video i pasketariju, je l’ te i ribu, a ona pri tom priča tečno italijanski i onda imaš nekakav drugačiji doživljaj i drugačije te gledaju i sami ti ljudi i drugačiji pristup imaju prema tebi.

Ivan Minić: Ti si naš.

Todor Vukčević: Tako, bukvalno je ta varijanta, posebno Sardinci, ljudi sa Sardinije koji su malo drugačiji od ostatka Italije…

Ivan Minić: Kao i svi ostrvljani, uostalom.

Todor Vukčević: Tako je. Oni te baš dožive kao svog i baš te, baš hoće da ti daju, probaj ti ovo, a da probaš i ovo, a lizni ovo, evo ti ovo. I cena je ova za tebe, dok je cena za tebe, Minić, ako ne znaš da pričaš italijanski, malo drugačija. 

Ivan Minić: Dobro. I nakon toga…

Todor Vukčević: Da. Nakon toga smo se vratili u Crnoj Gori i baza je bio Tivat. Nekih sedam, osam meseci. Porto Montenegro, privatan restoran. Sladak je bio dogovor, sve je to zvučalo lepo, ali na kraju nažalost se nije ništa od toga desilo. Ali sam u tom momentu saznao, nisam znao nikad. Ja sam čuo za određene rizortove po Crnoj Gori koji su inostrani, ali nisam čuo da postoji korporacija, nisam znao kako postoji, kako funkcioniše korporacija u smislu u Crnoj Gori i kako funkcioniše kuvarska korporacija, jer si već ja više ne idem na pozicije, ne prijavljujem se na pozicije kuvara, ili ti kako mi imamo komi, demi-šef de parti, šef de parti, su-šef. Da ne nabrajam šef de kuzin. Čuo sam da se otvorio jedan ogroman, ogroman, ogroman, ogroman, ogroman poznat resort u Herceg Novom i da je career’s day kroz nekoliko dana i eto čisto poslao CV svoj u nekakvoj nadi da će me neko primiti, je l’ te. Ali sam dobio potvrdan odgovor i dobio sam zvanje su-šef private homes, gde čitamo i ja i gospođa i ne kapiramo o čemu se radi. U stvari taj resort ima deset svojih privatnih kuća i neka osoba treba da se bavi i brine o ljudima koji su u tim privatnim kućama, je l’ te ili da bude zadužen da ih učini srećnim kroz hranu. I ja postajem su-šef private homes te sezone u tom divnom rizortu i tu ostajem četiri godine i svake zime dobijam priliku da ja odem kroz njihov program koji se zove Task Force za koji postoji by the way u Crnoj Gori već 15 godina kroz drugi rizort i koji pruža mladim kuvarima već 15 godina unazad i idu na najdivnija moguća mesta. I ja ne znam za to i kao ne verujem šta sam ja propustio u svome životu jer slušam od kolega koji su radili u tom rizortu. Ne samo zbog tih lokacija koje si ti posetio, nego zbog količine znanja i iskustva koje si ti pokrao, jer u tim tako ozbiljnim rizortima rade ozbiljne glave. I dobijam šansu prve sezone da pičim na Maldive. Da budem, da budem head chef jednog od četiri outleta koja, to jest četiri restorana koja se nalaze tu i dobijam šansu da kreiram čim sam stigao svoj meni za ručak i svoj meni za večeru i da svakog dana imamo četiri specijala različita. Dva koja su na bazi morskih proizvoda, dva koja su na bazi mesnih ili vegetarijanskih proizvoda. Gde ono hajp je veliki u meni i ogromna želja da se dokažem i najmlađi sam od svih njih tamo glavara, kako oni to zovu, Ex-COM i svega i potpuno drugačiji princip gde svakog dana u 11:30 ti imaš sastanak svih šefova u kancelariji glavnog šefa gde pričaš šta te čeka danas, kako si protekao dan juče, šta te čeka u narednom periodu. Koja je svetska zvezda je trenutno u tvom rizortu? Holivudska, nebitno, ozbiljni, ozbiljne nekakve osobe, vlasnici nekih banaka iz sveta koji imaju različite prohtjeve. Ti već u tim rizortovima imaš neke standarde. Imaš goste koji su već 17, 18 puta odsedali tu i oni su sad nekakav platinum diamond, infinity level prema kojima ti moraš da imaš potpuno poseban pristup koji nije hi, how are you, nego bukvalno ono kao ozbiljan si, ali moraš da si pored njih, a da te ne vide u svakom momentu i da im pružiš. Ali kapiraš i potpuno novi koncept da si ti na pustom ostrvu, da si ti poručio svoje namirnice danas, al’ da će ti stići tek za dve nedelje, jer stižu brodovima, avionima u određenim danima, u određenim lukama na Maldivima, pa tek kad se to prepakuje, složi sve, dolazi kod tebe. I onda učiš varijantu kako da praviš kako da organizuješ kuhinju da bez ikakvih problema funkcioniše naredne dve nedelje da ti se ne desi situacija da ti moraš od druge kuhinje da pozajmljuješ, da šalješ glisere dva sata od tebe da ti kupuju, da da ne stvaraš dodatni trošak koji je nepotreban da ti ne dođe nadređeni i upire ti kao zašto nisi mi rekao na vreme da ti hvali kila paprika? Je l’ ono kapiraš? I potpuno nova škola gde sam ja opet pao na dupence i naučio veoma brzo i prilagodio se još brže i dešavaju se nekakve situacije gde ti imaš novogodišnji program na plaži koja mora da se sastavi u roku od par sati i kad se Nova godina završi da se rastavi jer sutradan je na drugoj lokaciji, pa je prekosutra dan na trećoj lokaciji, pa na četvrtoj lokaciji i vi ste svi budni već 20 dana i ne spavate i umorni ste, ali ste puni elana i puni ste nekakvog entuzijazma jer neko je odradio dobar kasting za nas kolege, da kažem. Neko je doveo prave ljude i sve funkcioniše kako treba.

Ivan Minić: Nisam bio, ali više ljudi koji su, koji su bili, a koji su videli ponešto po svetu pa se ne oduševljavaju baš tako lako na prvu stvar, kažu da je najlepše mesto na svetu.

Todor Vukčević: Voće i da. Voće koje sam ja probao tamo… Uh, imao sam sreću da dovedem i svoju gospođu zadnjih mesec dana svog boravka da pošto kad si na tim pozicijama imaš neke prednosti, je l’ te. Sam si u sobi, to jest u kući, imaš svoju kuću i možeš da ti dođe član tvoje familije kad god, koliko god i da ima isti tretman kao ti, je l’ te ja sam imao neki beneficirani tretman gde sam mogao da u svom slobodnom vremenu boravim i konzumiram bilo koji proizvod koji pruža taj resort. E tako je mogla i ona. Ovaj, došla je ona i nisam znao šta pre da je sačekam u sobi od stvari. Da l’ to voće, da l’ ta tuna koja je izvađena pre 15 minuta. OK, postoje japanske tune, ali tuna sa Maldiva čoveče. Ne može. Hrana koju tuna sa Maldiva ima, koju ona konzumira i hrana koju bilo koja druga tuna na planeti Zemlji jede nebo i zemlja. Ti kad zaroniš na Maldivima je kao da ti je neko ubacio u nekakvu virtualnu realnost, jer ne trebaju ti ni naočare. Ti vidiš milijardu nekakvih ribica ono Nemo ispred tebe u svakom centimetru. Predivan osećaj. I onda je to nešto što sam ja pokušavao svim mladim kolegama da objasnim da nije bitna plata toliko u tim godinama, nego je bitno da nađeš neke firme koje ti te stvari pružaju. Jer da sam ja imao sa 18 ili čak 17 godina sam imao kolege koje su počele da rade u toj firmi. Imao sam kolegu koji je iz Berana, 18 godina je imao i otišao je na Maldive. Pružena mu je šansa da dođe na Maldive i on je razmažen. I ne kapira gde je. Ne kapira ništa šta se dešava oko njega. On skroluje u sobi po celi dan, on je pijan u tom kafiću svaku noć jer je l’ te sad mu je pruženo piće. Ja iskoristio nešto pokušavam da doprem do njega, da mu objasnim gde je, da ovo ne može svako sebi u životu da priušti niti da mu se desi da ti sad imaš priliku da sve to doživiš i budeš plaćen da to doživiš. Nerealno. Nerealno. 

RAD SA POZNATIMA

Ivan Minić: A, ovaj, osim te činjenice da ti u suštini ništa nije dostupno, nego da sve mora da se isplanira da bi se desilo. Uh, kako je imati interakciju i biti zadužen za te najveće face?

Todor Vukčević: Uh, sad već smem, prošlo je dugo godina, smem da pričam neke stvarima. Ovaj, neke ugovore ti potpišeš tu, al’ da. Bio je jedan holivudski glumac, akcioni od koji za kog ja od kad sam mali, bio mi je to omiljeni glumac. I vidiš ti svako jutro dobiješ jednu stvar koja se zove daily lista gostiju, daily guest list, ili  ti ko dolazi taj. I ja vidim da dolazi taj glumac sa svojom gospođom i svojom porodicom i jedna od obaveza moja jeste da sam u periodu od osam do 11 zadužen za vreme švedskog stola, za vreme doručka da sam zadužen tu da se javljam svima, da pitam, treba li nekome da uskoči mlađim kolegama, da donese nešto iz kuhinje, da dopuniš i takve varijante, ali kao da si tu jer mi na većim pozicijama imamo drugačije boje uniforme, malo izgledamo drugačije i vidi se razlika i kao tvoje je da si sladak tu. I pojavljuje se kolega, OK, pri tom žena mu je Victoria’s Secret model. Ne zanima me žena u tom momentu. Zanima me samo da se toj osobi što pre približim, ali ne u smislu kao a, ono da vidi da si a, da si to čobalan. Svima sam svim kolegama koji su bili u tom momentu na floru, na podijumu sam rekao: „Ubiću vas ako bilo ko drugi proba, znači ovo je moj sto, nemoj niko da se primakao.“ I tako se desilo. Znači nisam dozvoljavao od prvog momenta kad sam ga video sa 100 metara da mu iko drugi priđe bez ja. I to su nekakve scene koje ne dešavaju se svakome. I onda sreća je bila da je ta osoba mnogo normalna, da nije, da, da kako kaže ono kao kad upoznaš osobu, poznatu osobu pa se razočaraš. Ja nisam imao taj slučaj sa tom osobom. Bio sam i te kako zadovoljan. Prvim tim susretom ta osoba je bila tri nedelje kod nas, tako da je tih susreta bilo još mnogo. Na kraju smo postali malo i prisni, kako možeš postati. Znao je ko sam, znao je šta ja mogu da pružim i ja sam video svoju šansu da kroz tu njegovu malu decu makar učinim njemu boravak prijatnim tu, da ne mora da misli o njima, da su ta deca uvek dobila najsvežiju moguću hranu, da mala deca nikad nisu čekala da budu nahranjena jer znaš kako mala deca mogu da ti upropaste odmor svojom mrzovoljom. Ako treba da se pričuva, i da se pridrži, i da se bilo šta uradi. Takve ti se situacije dešavaju na takvim lokacijama, ali desilo se takvih osoba jedno desetak. I nerealno ti je, potpuno ti je nerealno da ti hodaš pored njih, da imaš konverzaciju, da ti oni priđu da te pitaju, da bilo šta ono kao i onda si kao where are you from, from Montenegro, a kao šta je to, gde je to, kao vau kao i ti si sad njima interesantan. Bruka je. Naravno zoveš ženu kao a, šta se desilo danas. Ne znam. Bilo je, bilo je, bilo je vrhunskih situacija. 

Ivan Minić: A, statistički je l’ su više divni ili više kreteni?

Todor Vukčević: Više divni. Ali opet ne smijem govoriti neke stvari. Bile su čak i naši celebrity. Balkanski.

Ivan Minić: To, to baš ne želim da znam kako to izgleda i siguran sam da nije sjajno.

Todor Vukčević: Oni su kreteni. Nažalost. Znači svi ovi ljudi koji s razlogom mogu da budu kreteni i imaju, hajde da kažemo, neko moralno pravo da im oprostiš što su kreteni, su tako divni, ali onda dođu naši kreteni. 

AJVAR NA MALDIVIMA

Ivan Minić: Sećam se te jedne priče i mislim da je, da je lepo da ispričamo. Ovaj, da ti je neko tražio nešto…

Todor Vukčević: Ajvar. Na Maldivima. Jeste. Par nedelja, ja sam došao negde u oktobru. Imao sam vlasnike jedne poznate banke iz Britanije u Crnoj Gori u privatnim kućama nekih desetak dana i odradio sam par puta neke večere za njih. Stvar koja im se najviše dopala jeste ajvar. Nekako im je, to im je bio onaj highlight svega, iako smo im radili internacionalno, ali jednu noć smo im odradili crnogorsku, balkansku večeru i ajvar im je bilo nešto što im se dopalo i te kako. Zašto? Zato što su od Due Lipe čuli negde u nekom intervjuu za taj „adžvar“. I hteli su da probaju adžvar i mislim da su jedno par kila u tih nekoliko nedelja oni pojeli adžvara i dolaze na Maldive i prvi restoran, to su već ovi gosti koji već 17, 18 puta dolaze i oni su, prema njima je potpuno drugačiji odnos, oni imaju svoj sto i imaju potpuno drugačiji pristup koji ti moraš da radiš, ti moraš da im priđeš. Majka je tu bila glavna osoba koja ti dođe u jednom momentu i kaže: „Mi bi sine danas voljeli da jedemo to i to u tom momentu i to je to.“ E došla je i ta majka i prepoznala me i prva stvar je bila: „Can we have adžvar, please?“ Hm. Daj da vidim. Ne vidim da li smo pre tri meseca spremili. Znam koliko vole, a znam sigurno da nemamo, znam sigurno da crvena paprika nije nešto što mi imamo na Maldivima u toj količini koja meni treba. Ja sam uspeo da objasnim svom nadređenom. Srećom je na potpuno kul osoba i mi smo uspeli da dignemo gliser što pre i da ode do glavnog grada, ali nismo imali sreće, nismo ni u glavnom gradu našli crvenu papriku u toj meri. Je l’ te Maldive nije paprika nešto popularan proizvod na Maldivima. Pa smo išli do drugih komšija do rizortova koji su blizu nas, ali smo uspeli nekih sedam, osam kila paprike da crvene razne i šilje i babure i uže i ovakve, ali uspeli smo nešto da nađemo. Pri tom suncokretovo ulje isto ne postoji, a veoma je bitno ulje. Je l’ te, mi smo za naš ukus, našeg ajvara, svi smo ga podizali na suncokretovom ulju. Pa je malo to bilo miks maslinovog, miks kanola, miks svega, ali uspeo sam da napravim ajvar u nadi da će to potrajati. Nije potrajalo, ne tri dana, već je opet moralo. Al’ ti ljudi su bili skoro mesec dana tu. I svaki obrok je morao da se drži, znaš, oni vole family style obrok i jedna od tih, da kažem, zdelica je morala da bude i ajvar na stolu. I oni su onaj tip ljudi koje svi znaju pa svi sednu zajedno sa njima, e pa se desilo i par puta gde su i ti koji su seli sa njima hteli da imaju svoj ajvar, pa hajde da ga ponesu kući gde žive. Bilo je, bilo je, bilo je veselo, a pri tom je to novogodišnji festive time iliti rizort se zaključava početkom kraja decembra i već do sredine januara su ti isti ljudi tu. Ne menja ti se, ne menja ti se toliko broj ljudi. I nije baš lako naći u toj količini posla ni vremena, a posebno ni način da ti obezbediš neki proizvod kao što je paprika. Al’ sve ti je to, ja sam osoba koja i te kako prilazi svakom problemu sa što više entuzijazma. OK, uplašen sam duboko u sebi jer ne želim nikoga da razočaram, ali OK, desiće se. Nije mi problem da ostanem ni do četiri ujutru da nađem način da napravim adžvar. 

Ivan Minić: Mislim, pravi, ovaj, stručnjaci za, za ajvar sa ovih prostora bi rekli da je jedan od većih problema i to što nemaš gde da skineš saobraćajni znak, jer…

Todor Vukčević: Tako je. Ako ga ne spremaš na…

Ivan Minić: Tako.

Todor Vukčević: E, mi srećom sam imao ono pravi roštilj na ćumur, tako da je sve je bilo kako treba. Pa sam im objasnio da ne trebaju mi gradele, da mi treba ploča preko toga jer taj dodir vatre ne treba da je toliko jak. Pa objasni čoveku iz Indije da ne pere tu papriku kad je ljušti, da ne smije da je takne voda, da taj dim koji se da, da proces stvaranja okna od dima je i te kako bitan i da to što si ti sad bućnuo vodu da bi brže, brže makao te semenke i taj pepeo.

Ivan Minić: Si stvarno.

Todor Vukčević: Uništi si me, ništa. Gledaju te ono kao bolesnika ono kao, a kao relaks ono, kao relaks. 

Ivan Minić: I onda probaju i…

Todor Vukčević: Eto. Dopalo im se. Naravno, zaljute ga oni obožavaju. Imao sam, to je najveća prednost rada na svim tim lokacijama. Po meni jeste što ti radiš sa svim tim ljudima iz svih tih krajeva zemlje. Što znači da kantina u kojoj se ti hraniš je i te kako ukusna i i te kako lepo miriše i i te kako je zabavna i ne i besplatna. Znači ne plaćaš sad sto stotina, a standard je veoma veliki. Čak i u kantini jer dešava se u nekim drugim rizortovima da se pobune, dešavaju, jer ti radiš taj određeni broj sati dnevno i ti trebaš gorivo, kvalitetno gorivo za tebe. Ja sam imao sreću da je naša kantina bila i te kako i te kako ukusna. I mislim da je i gospođa isto doživela isti takav utisak jer češće je htela da se hrani u kantini nego da ide po restoranima jer gleda kao šta je danas na meniju. A posebno veliki broj kolega je bio sa Šri Lanke i Indije, a ja sam neko ko voli ultra začinjenu hranu i ultra spicy hranu. Ona voli donekle začinjenu, ali voli taj način začinjavanja hrane.

Ivan Minić: Dobro, to je ono, u smislu restorana najbrže rastuća kuhinja u svetu.

Todor Vukčević: Da. Da.

Ivan Minić: Znaš, ako ovaj…

Todor Vukčević: Što bi rekli, autohtona britanska kuhinja.

Ivan Minić: Tako je. 

ZAKLJUČAK RAZGOVORA

Todor Vukčević: Da.

Ivan Minić: Ovaj… Imao si prilike da vidiš svašta i probaš svašta i malo si odrastao u tom procesu, ne previše.

Todor Vukčević: Ali.

Ivan Minić: Ali malo si odrastao. I gde si sad, šta, kako sad razmišljaš o svemu tome? Ne, OK, rekao si da sad imaš posao kojim si zadovoljan i sve to, ali prosto šta su naredne stvari nakon što se odmoriš, vratiš u normalu i sve ostalo koje želiš da probaš?

Todor Vukčević: A, ta želja za scenom i ta, ta, ta želja da na neki način izraziš sebe na nekakvi vizuelni način nikad nije posustala kod mene. OK, nisam postao glumac, ali postoje razni načini da ti odglumiš nešto iako si kuvar. Da budeš negde prisutan, da si u nekom centru pažnje jer je l’ te, svi mi volimo da smo u centru pažnje i da, da, da te neko pohvali čak i da te vide, a još ako imaš nešto da pokažeš što je pozitivno, zašto da ne. Tako da voleo bih da to neko slobodno vreme jer sad, hajde da kažem imam i sredstva konačno u životu, imam neka materijalna sredstva da mogu neke određene stvari lakše da sebi pružim i da nisam, ali neki, sad je to mnogo zbog posla kojim se bavim trenutno lakše i pristupačnije. Voleo bih da i gospođa ima mnogo više iskustva jer je l’ te ta Gurme Turšija je donela njoj druga dva, tri nova brenda i odustala od te neke druge svoje karijere koja je bila zamišljena za nju i sad se bavi potpuno nečim desetim i veoma kreativnim i nekako se dopunjujemo i kroz taj kreativni vig gde mogu i ja njoj da pomognem, a može ona još više da pomogne meni. Tako da voleo bih da u nekom narednom periodu to svoje slobodno vreme na neki način i vizuelno predstavim širokim masama. Kao što sam ti rekao, nisam još spreman niti imam volje da otvaram nešto svoje, svoje kao svoje da sam posvećen tome jer nisam osoba koja može da ode dva meseca na brod, a da neko drugi brine o mojoj kući. Nego baš ako već radim nešto svoje, OK. Tu sam uvek bio za druge ljude koji su voljni da otvore nešto svoje i time se ovako i privatno i bavim i bavio sam se već par puta i imam nekog iskustva da pomažem drugima da se njihova želja i volja i zamisao ostvari i implementira na nekakav zdravi način kako ja zamišljam da bi to trebalo da izgleda. Tako da da, budućnost je malo da se posvetim sebi na način da sebe ispromovišem, da bi naša deca živela bolje za par godina, da kao što si rekao idemo u tu penziju i ja i ti što pre, da možemo da se posvetimo nekim zapostavljenim stvarima iz detinjstva i da ostvarimo neke naše snove kroz drugačiji način, jer je l’ te, živimo u vremenu kad nam je sve pristupačno i sve nam je na dohvat ruke i mislim da bi bio budala da ne iskoristim takve stvari.

Ivan Minić: Za sam kraj hoću da te pitam dve stvari koje mislim da su važne da bi ljudi sa ovih naših prostora zapravo malo bolje razumeli gde su i šta imaju oko sebe. Kakav je ovaj naš prostor? Ovaj zajednički prostor. Zovimo ga bivša Jugoslavija, jer je to manje više i dalje jedna, jedna stvar. Kakvi smo u smislu znanja, talenta u oblasti u kojoj se ti nalaziš, kakvi smo u smislu sirovina, ukusa, nacionalne kuhinje? Koliko koliko treba da budemo zahvalni na tome što imamo? Šta tu na prvu loptu najviše možemo da unapredimo i da li imamo ljude oko nas koji su kao ti blesavi i mogu da pomognu u tome?

Todor Vukčević: Da. Čist i zdrav. To je prva i veoma bitna stvar da OK, zima je pa se to malo sad ne vidi i neke stvari otiču na, na, na sami stil života i nije baš trenutno vazduh kakav treba, ali u momentima kad se neke stvari rađaju i te neke biljke rastu, imaju i te kako i dalje zdravu sredinu, prirodno zdravu sredinu i naše pčele su i dalje zdrave, naša voda je i dalje čista. OK, mogla bi da bude i čistija naravno. Nikad ne treba bežati da unaprediš neke stvari. Imamo ljudi ludih, to jest blesavih, to jest šarmantnih, pametnih, bistrih u dovoljnoj meri da ove druge neljude ovaj nekako izbalansiraju. Dešavaju se ogromne promene, čak i ove migracije koje se dešavaju zadnjih par godina kod nas. Ja ih doživljavam pozitivno da ti ljudi koji se naseljavaju na našim područjima su odradili neke pozitivne stvari jer posebno kod nas u Crnoj Gori gde kažem ti ponuda je i dalje ista, bila je ista zadnjih 50 godina, ali zbog tih nekih migracija ti neki ljudi su pokrenuli malo sredinu i pokazali nama da nešto može da se drugačije radi i da nešto treba drugačije da se radi. Vidim da je, to jest doživljavam da je budućnost pozitivna, ali ne vidim da se dovoljno radi u smislu nas samih da smo nekako te neke nove stvari doživeli zdravo za gotovo i da očekujemo da nam neko drugi neke stvari odradi, a mi smo kao OK, kul smo mi likovi, odradićemo nešto, ali i dalje tražimo neki shortcut za sve. I dalje neka prečica tu bitnija nego da se celi put ispoštuje. Da put od pupoljka do cveta je dugačak i da je trnovit što bi rekli ovi stari ljudi. Mislim da treba da radimo mnogo, mnogo više na sebi, da pogledamo u svoje dvorište, pa onda da gledamo u tuđe, jer imamo kvalitetnu namirnicu, imamo kvalitetne ljude, imamo divne države, divne krajolike i mislim da možemo da valorizujemo to mnogo bolje, a da ne gledamo kakva je geopolitička situacija u svetu, ko je na vlasti, ko je ovamo, da li se dešavaju fondovi, ne fondovi. Da treba, OK, ja sam prvi koji je bio ta vrsta osobe, ali zbog nekih stvari koje su se desile u zadnjih par godina u mom životu, gledam da te stvari promenim i trudim se i obećavam i sebi i gospođi da neke određene negativne stvari kod mene će se promeniti i idem ka tome.

Ivan Minić: Da malo ređe, ovaj, kad imamo te neke važne razgovore nakon kojih zapravo nešto treba da se radi, da se uradi, kažemo videćemo, odnosno viđećemo.

Todor Vukčević: Tako je, viđećemo. Što kažu stari Crnogorci, Calm sea never made a skillful sailor, iliti mirno more nikad nije napravilo veštog kapetana. Tako treba i u životu da gledaš, da ne ideš linijom lakšeg otpora nego da malo zasučeš, je l’ te rukave i da idemo, kad ćemo, sad ćemo. A ne sutra ćemo. Znaš, kad ćemo na kafu. E.

Ivan Minić: Pošto si lepo zaključio ovu epizodu u moje ime, ja često kažem da ja ugošćavam ovde ljude koji vole sebe da komplikuju život.

Todor Vukčević: Obožavam.

Ivan Minić: Ti si idealno, idealan meč. Hvala ti puno što si bio.

Todor Vukčević: Uvek.

Ivan Minić: I hvala ti puno što si me u ovih malo više od sat i po nasmejao mnogo puta, jer možemo mi da prolazimo i kroz teške stvari i sve ostalo, al’ mnogo je važno da se ponekad nasmejemo i da ponekad, ovaj, nađemo u sebi snage i kreativnosti da to okrenemo ipak malo na humor. Bez toga je mnogo teže.

Todor Vukčević: Mora. I ono što je, samo da, zaboravio. Ono što je Nikola Nikolić uvek nama govorio, moramo da radite. Znaš, moramo da radite i nastavite tako. Razmišljajte tako, da moramo da radite. To je to.

Ivan Minić: Hvala ti puno. Hvala i vama što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo interesantno i korisno. Eto imate temu za razmišljanje. A ja se nadam da ćete malo više ceniti ono što imamo i da ćete malo manje stvari uzimati zdravo za gotovo jer i ja sam tako dok nisam imao prilike da malo vidim ovog sveta i da shvatim da koliko god se nama ne sviđalo to gde smo, da smo mi u najboljih 20%.

Todor Vukčević: I te kako. Da.

Ivan Minić: A vrlo često nismo svesni toga i vrlo često pokušavamo da se poredimo sa nečim što nam je možda u kratkom roku nedostižno.

Todor Vukčević: Da.

Ivan Minić: A ne znamo koliko smo zapravo blagosloveni. To je to. Vidimo se ponovo naredne nedelje.