Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moja današnja gošća u Pojačalu je Marija Trkulja Jordeva, jedna krajnje neobična, ali izuzetno divna dama koja je u životu prošla mnogo zemalja, mnogo jezika, mnogo zanimanja i mnogo fakulteta, zapravo i to treba reći. I dugo se tražila dok se zapravo sasvim slučajno nije pronašla baš ovde i baš u poslu koji je ovaj i meni jako blizak, a koji je u suštini marketing, komunikacije. Ali ono o čemu ćemo pričati jeste jedan vrlo kompleksan i emotivan lični put, jedna velika i emotivna lična borba. I mislim da baš svakome treba da posluša ovu epizodu na početku jedne godine da bi možda malo bolje razumeo svet oko sebe i ljude oko sebe i borbe sa kojima se svi oni svakog dana bore. Uživajte. 

Podršku realizacije ovog podkasta pruža i kompanija Orion Telekom, a ukoliko vodite biznis koji zavisi od internet konekcije, trebalo bi da znate za njihove Biznis Internet pakete. Ovi paketi donose optičku konekciju na 10-gigabitnoj mreži, stabilnu vezu bez prekida i komplet digitalnih servisa: hosting, .RS domen, SSL sertifikat i statičku IP adresu. Tokom promotivnog perioda, prva tri meseca korišćenja dostupna su po ceni od samo 1 dinar.
Uz dodatke kao što su Microsoft 365, Trend Micro zaštita, e-faktura i e-fiskal, dobijate rešenje koje pokriva sve što je potrebno jednom modernom biznisu.
Detaljnije informacije možete pronaći na oriontelekom.rs ili pišite na biz.prodaja@oriontelekom.rs

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: E pa Marija, dobro mi došla.

Marija Trkulja Jordeva: Bolje te našla.

Ivan Minić: Mnogo mi je drago da si ovde i mnogo mi je drago što ćemo novu godinu početi sa jednom malo neuobičajenom pričom za pojačalo, iako ona ima sve elemente koje pojačalo priče imaju. Mislim da će ovo biti malo nežnija, ličnija i emotivnija, a mislim da nam je svima u januaru to potrebno da bi se nekako pripremili za sve ono što što sledi u godini koja nam u trenutku snimanja predstoji, a u trenutku slušanja je ovaj već počela. Imaćemo naravno ceo hronološki put kako to obično biva, ali hajde da za početak pre nego što krenemo sa tim ti kažeš ko si ti danas i koje su tvoje najvažnije uloge i kako ti gledaš na njih.

Marija Trkulja Jordeva: Ko sam ja danas je možda najteže pitanje generalno za mene. Ovaj, jedno životno pitanje koje istražujem od kad znam za sebe. Ali, počeću najbitnijim nekako redosledom. To mi je ja sam mama pre svega. umetnica, slikarka, novinarka, dizajnerka po obrazovanju, supruga, ćerka, to je mnogo važno, i sestra najbolje osobe na ovom svetu.

Ivan Minić: Dobro. Lepo si to uobličila. Pričaćemo o tome šta šta ti je posao od devet do pet, šta šta ti je posao od trenutka kad ćerka zaspi pa koliko možeš da izdržiš. Ali evo imamo ovaj pred nama jednu osobu koja ima mnogo uloga i za sve te uloge je u nekom trenutku morala da se izbori. Ali hajde da krenemo kao što krećemo svako pojačalo pitanjem šta si htela da budeš kad porasteš.

KAD PORASTEM BIĆU

Marija Trkulja Jordeva: Prvo nešto što sam htela da budem kad porastem je da budem kao mama. Moja mama naravno, a moja mama je radila u farmaceutskoj kompaniji, ali ja nisam želela da budem farmaceut nego da se bavim nešto što se zvalo dokumentacijom. Znači uređenjem dokumentacije, slaganjem papira, gomila papira, potpisivanja, arhiviranja i ta neka ovaj standardizacija koja zapravo me prati kroz čitav život. nešto, neki poriv da sredim sve oko sebe od dokumentacije do stana, kuće, života, životnih uloga, papira jer sam putovala i živela, ovo je četvrta država u kojoj živim. Tako da papira imam različitih. Imam čak i tri jedinstvena matična broja, što je onako malo suludo. Ovaj, a zatim sam htela da budem pedijatar. Onda sam od toga nekako odustala, jer sam zavolela umetnost i na kraju nisam mogla da izaberem da l’ više volim da slikam i crtam ili pišem i onda sam paralelno upisala dizajn i novinarstvo.

Ivan Minić: Dobro, pričaćemo i o tome detaljnije. Ono što si pomenula a što jeste specifično i nema mnogo ljudi koji imaju takvu priču. Ti si odrasla i formirala se u četiri zemlje, na četiri jezika sa mnogo nekih preseljenja, sa mnogo nekih prilagođavanja. Ljudima je problem i kad promene u istom gradu školu. A kamoli kada promeniš kompletan kontekst u kome se nalaziš. Šta je šta se tu sve dešavalo i ono, ti imaš frku od toga da ne zvučiš uvek savršeno na srpskom, hajde da objasnimo zašto je to tako.

Marija Trkulja Jordeva: Zašto je problem? Pa ovako, ja sam rođena u Skoplju u Skoplju zapravo Skoplje Makedonije, Severna Makedonija kako je danas tamo gde večno sunce sja. ’86 u jednom prelepom majskom ovom danu mislim nekako mi je bar ga tako mama opisuje.

Ivan Minić: Dobro, maj ume da bude takav.

Marija Trkulja Jordeva: Jeste. Ovaj, mislim dobro, tad je rođen i Freud i Bulgakov, tako da to je meni ima i moj tata i tada je pričaćemo i o tome nastala moja ćerkica, tačnije tada je stvoren embrion, tako da maj za mene ima onako jedno jedno ovaj jednu širu dimenziju, hajde tako da kažem. Ovaj, rođena sam dakle u Skoplju, tamo sam bila do svoje 11. godine. Dve godine posle mene rođena je i moja sestra koja je i moj najbolji prijatelj kroz ceo život, moja kuma, moja moja podrška, moj jedan jedan velika zvezda vodilja koja je bila uvek za mene i kroz sve te neke uspone i padove se ispostavilo da su mi mama i tata zapravo poklonili zaista jednog ovog prijatelja za za ceo život. Odrasli smo obe u Skoplju sa mamom i tatom u ulici Jani Lukrovski. Ovaj odrasle smo dosta bezbrižno, nismo imali bog zna šta, al smo imali kuću, mislim kuću, stan, krov iznad glave, mama i tata su radili, tata je radio u Metalskom zavodu Tito. to se tada zvalo, to je bio zavod koji se bavio proizvodnjom sad možda i ću nešto pogrešiti al proizvodnjom dodatne opreme za tenkove. A mama je radila u dve smene u apoteci u istom tom naselju gde smo živeli. Tu smo upisali obe školu, osnovna škola Stiv Naumov. isto Skoplje, odmah iza zgrade. tu nam je bio vrtić nam je bio ispred zgrade, škola iza zgrade. tako da je sve bilo taj naš svet i zapravo gde smo počeli kao porodica i gde je moje neko večito sidro i najveća uspomena odakle sam i ko sam gde počinjem počinje bukvalno u toj u toj ulici gde smo svi na okupu svi zajedno u petak srčemo pasulj. Tata baca neke fore, mama prevrće očima, tako da ovaj tako jedno zaista, mislim živeli smo u jednoj takvoj mislim ja tada nisam ni znala, naravno ni znala sam otprilike ko su nam komšije, ono to što učimo u školi. Al u jedno onako bezbrižno detinjstvo neopterećeno ratovima, nekim velikim brigama, bilo je samo eto da važno da se da završimo svoje zadatke u školi i da jednostavno ovaj živimo. Zanimljiva je priča zapravo kako su se mama i tata upoznali jer nama je i mama neko ko je putovao tačnije selio se više puta u životu, ona je rođena u Skoplju takođe iako je tata Slovenac poreklom iz Češke. Ovaj sa neobičnim prezimenom Voltavski koji ima W i Y na kraju. On je moj deda Franc, on je zapravo dok je studirao metalurgiju u u Bože u Sloveniji, sad ja ne znam da l je to pretpostavljam da je u Ljubljani ili u Celju, više i ne znam ovaj gde je baš taj fakultet ovaj tada bio. Uh dobio je stipendiju stipendiju iz makedonskog rudnika u Probištipu. tako da je mogao odmah posle završetka studija da se mislim bila je obaveza da je li odradi neki period. Tamo je upoznao moju baku, maminu mamu. ona je iz grada Kratovo. Uh i tako su se oni upoznali, zaljubili, venčali i dalje je njihov put se nastavio u Kučevu gde je jedno vreme deda radio pa u Jajcu i onda da bi završili na kraju u Titovom Velesu gde je se mama ponovo nekako vratila u Makedoniju i sa bratom njenim. i kada je završila farmaciju fakultet ona je odlučila da ostane a njeni roditelji i brat su se vratili u Maribor gde su bili do svoje do mislim do svoje smrti. Ujka mi je i dalje živ hvala Bogu. Ovaj tako da je mama zapravo upoznala tatu u jedno neobičnoj zgradi koja se zove studentski dom Goce Delčev koji i dalje postoji koja je jedna neverovatna zgrada koja i dalje nije ovaj srušena. Da kažem ostala je u svom nekom prvobitnom izgledu i jeste malo narušena i stara, ali je nekako prelepa. Kada god smo prolazili išli u goste ili negde ovaj tokom života u Skoplju tih 11 godina svaki put kad smo tu prolazili tata bukvalno nije propuštao priliku da kaže ovde smo se mama i ja upoznali i pričao je priču kako je eto ona se saplela navodno namerno na prvom dejtu i tako su se oni poljubili. Bio je neverovatno ovaj tata voleo je mnogo lepo da priča priče i lepo ih je pričao i privlačio je pažnju nekako tim svojim pričama i voleo je da zapravo bude u centru pažnje mislim da je to bilo ključno, ali i nekako je zaslužio bi tu pažnju načinom kako bi to pričao i onda je zapravo mislim da je bio dosta i ovaj jedan romantičar u duši iako to nije hteo da prizna. Tako da ovaj tih 11 godina, sestra devet, živeli smo u nekoj našoj idili. Bar ja se tako sećam dok nije jedne ovaj mislim da je bio mart kad nas je mama pozvala da dođemo u dnevni boravak tamo u autokomandi tako se zove naselje u Skoplju. da malo sa nama popriča i pitala nas šta mislite o preseljenju u Moskvu? Mi smo prvo pitali gde je to. Naravno. Pokazala nam je na karti gde je, onda smo pitali koji jezik tamo govore. Onda je rekla da je neki drugi jezik. I imali smo oduvek poverenje u mamu. svi mi, uključujući i tate. Pitali smo je hoće nam tamo biti lepše. Mislim zašto idemo tamo. I mama je rekla mislim da će nam biti poprilično fino. Tako da te ’97 sećam se te godine u avgustu je umrla princeza Dajana. Znam da sam tada uopšte i saznala da postoji neka princeza jer je tata o njoj pričao. U avgustu smo se preselili te godine ’97 u Moskvu i doživeli zapravo najveći šok ja mislim u životu. Svaka se borila na svoj način. I mislim i sestre i ja i tata i mama. mislim nismo znali da beknemo, nismo znali ništa, taj jezik je skroz drugačiji od makedonskog koliko god smo u toj nekoj fazi od aprila do avgusta imali smo dolazila je zapravo učiteljica neka koja je nama svima pokušala da da nas nauči makar nekim osnovama, al prosto se to nije mislim koliko može da čovek nauči jezik jednom nedeljno kada do mislim prosto je mnogo drugačije kada se ode tamo. U trebalo je 1. septembra da krenemo u školu. Mi nismo znali da kažemo ono normalno svoje ime. Uh bilo je baš baš loše. Koliko god smo verovali mami i tati, bili smo jako zbunjeni. Mislim ja sam bila prestravljena, ja sam svaku noć pakovala kofer. i stajala bih ispred vrata i shvatala da ja nemam gde da odem, ja ne znam ni da pozovem taksi, mislim ne znam Ne znam ni da okrenem broj, ne znam ništa. Tako da sam obećavali su da će biti bolje svaki dan. Nije bilo bolje, bilo je jako jako teško. Moskva je ’97 bila pa 1000 puta veća od te naše autokomande. znači tog našeg naselja gde smo imali ispred stana vrtić, sve nekako radnje okolo, sve je bilo tu i dom zdravlja, sve smo mogli da obavimo pešice. sad odjednom moraš da se sedne u autu i onda da se jako jako puno putuje. Mislim nekad smo znali da zaglavimo u kolima tipa ne znam po sat, dva, tri. Mami je na primer trebalo da ode do posla sat i po vremena, onda bi zaglavila u gužvi uveče po tri sata. Mislim to Rusi zovu zovu propka. Onda kad staneš u propku, to znači da bukvalno stojiš, to što nisu čak ni ovde kao kod nas gužve ono gde malo mic mic pa se malo pokrećeš, tamo bukvalno stojiš tipa po pola sata i ne pomeraš se. Tako da je mislim to je verovatno bilo tad u tom trenutku i mami najveći najveći izazov jer je ona ta koja je putovala. Mi smo ipak išli peške do škole, bilo nam je relativno relativno blizu. Ali na primer sam prvi septembar je bio jako jako stresan jer su nas samo ostavili. Mi nismo znali stvarno nismo znali ništa ni svoje ime jedva smo mogli da ubodemo da kažemo. I na primer mislim to je toliko bilo stresno da sam se ja mislim trećeg dana uh bila je sreda, sećam se. bio je čas matematike i meni se išlo u WC toliko mnogo, al meni je bilo sramota jer nisam znala kako da kažem da li mogu da izađem do toaleta. Ja prosto nisam izdržala i bukvalno sam se upiškila u gaće. Naravno imala sam sjajne zelene helanke. Ovaj cela škola je znala. Ovaj bilo je jako sramotno. Onda sam slučajno srela tatu koji je došao ranije po sestru jer je ona bila mlađi razred. Ja sam ja sam u Makedoniji završila četvrti razred tako da sam onaj najteži peti što kažu krenula baš u Moskvi. i a sestra je bila tada treći. i on je dolazio po nju i ja njemu kažem tata mene jako boli glava, bilo me je sramota njemu da priznam ovaj jako me boli glava, ja bih da idem kući sa tobom me možeš da me povedeš. jer sam već negde osetila ja ih nisam razumela al sam osetila da se smeju i znala sam zbog čega. Ovaj, uh i verovatno je mislio, mislim tada posle kasnije sam pričala kada sam već bila i starija, mogla sam da ga pitam ovaj i da mu kažem zapravo koji je bio pravi razlog. Tada u tom trenutku nisam htela, bilo me je sramota. Ovaj on je on je pomislio da jednostavno me je strah, da mi je teško jer je li ne razumem jezik. Ovaj i rekao je ne moraš da odradiš svoje obaveze do kraja, doći ću po tebe kada završiš. Tako da sam ja ovaj lepo upišana sedela na časovima i smrdela sebi i drugima. Ovaj, oporavila sam se naravno od toga bilo je bilo je raznoraznih ovih i pesmica posle od strane ovih kako da kažem uh iz odeljenja i ovaj učenika koji su na kraju postali i moji negde i ovaj prijatelji tako da je posle to bila jedna smešna i zanimljiva onako anegdota ovaj na tu temu.

Ivan Minić: Ali znači ipak je bilo bolje u nekom trenutku.

Marija Trkulja Jordeva: Da.

Ivan Minić: E meni je, meni je ruski ono takođe trauma iako nisam bio u Rusiji. Trauma mi je zato što je to jedina stvar koju sam ja učio u životu pet godina i nikad nisam naučio funkcionalno. Ja sam mogao da ono pobedim na takmičenju, nije problem nikakav, ali ako treba da imamo bilo kakvu konverzaciju nema šanse. I dan danas ako je jednostavan razgovor i ako neko sporo priča ja razumem prilično to jer imam fond reči neki koji koji je ostao, ali apsolutno ne postoji šansa da sastavim rečenicu. Znači nikakva šansa. Što je najgore dobar deo vremena, ne sve razrede, ali četiri ja mislim od pet razreda nas je učila žena koja je Ruskinja.

Marija Trkulja Jordeva: Da.

Ivan Minić: I trudila se, ali jednostavno niko to nije naučio i ja mislim da je jedan od razloga bio i kulturološki jer mi ruski nigde nismo mogli da sretnemo.

Marija Trkulja Jordeva: Da.

Ivan Minić: A engleski smo mogli da čujemo svuda i u muzici i u serijama i u filmovima. Znaš u jednom trenutku ti zapravo shvatiš da iako si ne znam do 12. godine čitao titl kad gledaš film u jednom trenutku sam samo prestaneš da čitaš je l’ razumeš šta pričaju. Sa ruskim nikad nisam imao tu vrstu interakcije iako je bilo nešto na televiziji to su bili neki opskurni momenti i neke pesmice koje ono kapiram da ni sad ne bih razumeo kad kad čujem. A svi koji su bili čak i ono po velikim gradovima i koji su iz Beograda otišli u Moskvu govore o tome koliko je suludo velika, prostrana, koliko su zgrade ogromne, koliko je to sve onako preplavljujuće kad ti tamo dođeš.

Marija Trkulja Jordeva: Jeste. Pa mislim nama, to to se to mama voli da se našali, ali nama posle Moskve i muzeja ništa više nije veliko. Znači gde god smo išli Italija, New York, nama je kao ok, visoko je, ali mislim ta nekako ta prostranost i i bukvalno i ruska kultura u smislu pozorište, opera, balet, sve te njihove kulturne institucije, to je to je nešto što je zaista neverovatno veliko i neverovatno impozantno. Koliko god da je to zlato, sad mi možemo da se ono da da pričamo o tome da l’ se taj stil sviđa ili ne sviđa ali prosto da je to nekako zaista zaista veliko. Prosto da se od one i crkve na na crvenom trgu do Kremlja do da ne pričam o metrou koji je metro stanice su mislim postoji posebna tura gde se obilaze metro stanice koliko se mislim imaju i lustere koje ne znam koliko vrede, slike. Mislim to je stvarno stvarno prelepo i mislim na neki način mislim metro ne samo što je prelep nego i jako jedna funkcionalna stvar. Ovaj veoma veoma je koristan jer realno mnogo je lakše ispod zemlje kretati se i brže nego nego ovaj po ulicama. Mislim Moskva ima i ona tri prstena, Kaljco i onda ona MKAD sa strane koji je ne znam koliko, tada je sad nisam proveravala podatak ali ne znam, nama su tada govorili da je Moskva kao cela Makedonija. Tako da.

Ivan Minić: Pa vrlo je moguće. Znam da su neke cifre bile nenormalne, da ne znam da li drugi prsten je nešto 240 km krug, ne prečnik toliki, nego..

Marija Trkulja Jordeva: Jeste, jeste, jeste, jeste, krug. I onda nam je tata sve vreme govorio e sad smo stigli u Gostivar, ili tako ili Bitola, ili Ohrid, sad smo prešli. I.

Ivan Minić: I kad neko kaže ono kao ima vikendicu u Podmoskovlju to je Budimpešta, nije to, to je ono ima da se vozi. Mislim, generalno, ruska prostranstva su potpuno neverovatna. Sećam se nekog mog suludog projekta koji je jedan kolega hteo da sprovede gde bi išao autoputem na Murmansk, Vladivostok i tako nešto. Ima jedan trenutak u kome ti izađeš na autoput i kaže 9000 km pravo. Kao, šta radiš u toj situaciji? Pa ništa, voziš 9000 km pravo.

Marija Trkulja Jordeva: Jeste. Jeste. Jeste. Dosta je dosta je i ravna. Mislim mi smo Skoplje je grad u kotlini, ne znam da l’ se tako tako kaže, sa strane su sve neke Vodno, Skopska Crna Gora ovaj tako se zove, bože zaboravila sam. Ovaj, ali je, mislim zato ima jako puno magle zato što je stvarno nekako u rupi i sa svih strana se neka neka brda vide i generalno brdoviti su naši ovi prostori. pogotovo tamo kad krenemo kad smo kad bih smo krenuli ka tatinom selu odakle je. Ovaj iz istočne Makedonije, mislim to su stvarno ono jako je sve brdovito, a Moskva je onako baš flat skroz cela ravna i prosto ne neobuhvatna. Mislim sećam se kako smo kroz onaj ovalni prozor u na u avionu obe smo ovako gledale sa sestrom prosto smo bile mislim toliko šokirane da da da prosto da ovo postoji, jer mislim nismo nešto puno putovali, za nas je i Grčka bila ovaj prosto odlazak kao da smo otišli ne znam to je bio raj na zemlji. Mislim svi Makedonci, pogotovo što smo tada imali problem, pogotovo mi kad smo bili kad smo bili mali, tada još nije bilo ono regulisano. Prosto Grčka nije priznavala naše pasoše. tako da smo tu u kolon u kolonama stajali satima, slavilo se ispred grčke ambasade kada bismo dobili vizu. Mislim čak postoje ljudi ono sa ovaj trubači i toliko je to bilo ovaj, tako smo bili srećni što odemo na more. i tako odjednom ta Moskva i taj jezik koji je zapravo najlepši jezik na na na celom svetu. Mislim ja sam se u njega baš baš ovaj zaljubila, ja generalno mnogo volim gramatiku. Ovaj, meni ona ima neku logiku i neku neki sklad, neku poetičnost, neko uh uh standardizaciju.

Ivan Minić: Pa mislim često kad ljudi pričaju o tome prave neku paralelu sa programiranjem i sa tim da je ono u suštini to algoritam i to uglavnom i jeste tako. Mislim i kod nas je u jednom delu tako. Ali nažalost recimo moje iskustvo s tim, ja sam je odlično znao iako nisam znao da pričam, znao sam da te ispravim. ali smo mi većinu stvari učili napamet. I ok, ima dosta nepravilnih glagola kao i u nekim drugim jezicima pa to negde moraš da učiš napamet ili makar da dobiješ dodatni dodatno pojašnjenje logiku zašto se to baš formira tako. Ali većina ovih ostalih stvari je nažalost bila nešto što smo mi baš učili učili napamet i to ja sam išao i na takmičenja i imao sam super rezultate na takmičenjima i u osmom razredu na ne znam jednom od poslednjih časova kad me je moja nastavnica pitala kako bih sada u Moskvi na Crvenom trgu pitao koliko je sati, ja sam se nasmejao i rekao na engleskom. Jer ne znam to da uradim. I osećao bih se jako nekomforno u bilo kakvoj komunikaciji. Sad ono postoje sad ove razni eksperimenti za te neke panslovenske jezike koji su u principu takvi da se svi međusobno razumeju pod uslovom da se malo napravi prilagođavanje. Ali meni ni u jednom trenutku nije bio logičan, meni ni u jednom trenutku nije bio blizak. Uh, engleski mi je bio mnogo bliži delom zbog toga što sam bio potopljen u njega. E sad ti si bila potopljena u tu kulturu, u to celo okruženje i i Rusija i kada je bila u najgoroj fazi, u tom periodu kada si ti otišla nije bilo sjajno. Ja sam tada počeo da se ovaj dopisujem sa ono ljudima preko interneta, imao sam par drugara u Rusiji, smo kao probali smo to nešto. Meni je bilo fascinantno da u trenucima kada se sve raspada gde kod nas kada se sve raspada sve se raspada. Kod njih se sve raspada, ali deca regularno završavaju dva fakulteta jer sve se raspada, ali to je to. I dan danas ti možeš da vidiš da te institucije koliko god da su poljuljane na različite načine postoji neki nivo i taj nivo je izuzetno visok i zahtevi su izuzetno veliki i odgovornost koja se prebacuje i na mlade ljude je izuzetno velika. Znaš, tako da kapiram da je to bilo onako dosta živopisno.

Marija Trkulja Jordeva: Jeste. Uh i mislim jeste bilo nam bolje. i to je možda najveći jedno od najvažnijih bogatstava koje su nam roditelji dali. Zapravo mislim na kraju dana i oni su pristali da odu da izađu iz zone komfora jer mama je dobila posao ne tata. I onda je tata na taj način izgubio posao, tako da je ostao da nas čuva, da sa nama zajedno prevodi zadatke, prvo na makedonski uz pomoć rečnika, a onda da iste te zadatke prevodimo na na ruskom. Imali smo odmah smo dobili učiteljicu Svetlanu, koja je stvarno, mislim bila bila fenomenalna, ona je znala i makedonski jezik. Ovaj, tačne srpski je znala, srpski je završila je neki mislim mislim da je srpski bio ipak je li kako je ona govorila srpsko-hrvatski da ne uvredim. Ovaj tako da je to završila i ali sa nama nije razgovarala na na srpskom. Mislim mi smo negde razumeli od starta i srpski, slovenački i hrvatski, ja bih tako rekla jer dok smo živeli u Skoplju dok smo gledali na primer srećne ljude ili tako porodično blago, tata nam je govorio nemojte da čitate, nemojte da čitate. Slušajte, slušajte, to je sve isto, to je sve isto, to je sve isto. I onda mi smo tako slušali i tako kako nas uhvati da čitamo tako kaže nemoj da čitaš slušaj. I ovaj tako da smo nekako upijali i taj engleski meni isto na početku na primer mnogo više nekako legao taj engleski jer sam ga učila i u školi u Skoplju, a ruski mi je bio apsolutno nekako nepoznat. Ja sam bila ubeđena da nema šanse da ga naučim nikada. Ja sam čak i rekla mami, vi ja stvarno ovo ne ide. Mislim ja ne mogu da izgovorim zdrastvujte. A sad mogu, ali tada nisam mogla. Mislim mi smo plakale. Nismo imale sećam se ovaj trebalo je još napuniti taj stan i nama daska za peglanje je zapravo bila sto na kojem smo radili sa tom učiteljicom Svetlanom ovaj naše zadatke. Ali kada ona nije bila tu bio je tata sa sa rečnikom. Ovaj, mama je bila ovaj na poslu. I jednostavno meni on nije legao na prvu i bio je dogovor kada sam stvarno već mesec dana dolazila kući i plakala i govorila da se ja ovde stvarno ne osećam dobro. Njima sigurno nije bilo svejedno, oni su jako puno stvari stavili da kažem ono na bacili su kocku pa hajde da vidimo kako će biti. Tata iz mislim nije imao posla, mama je ostala jedina, mislim žena koja je on nekako zarađuje za celu za celu porodicu. Tako su se preokrenuli njihove uloge i do kraja života tatinog je zapravo tako i ovaj bilo. Ali dogovor je bio sa njom da, mislim ona je obećala da će do kraja godine, znači, da sačekamo do kraja decembra i ukoliko ne naučimo jezik ona nama obećava da se mi vraćamo zauvek. To smo se ono pružili ruku, rekli, sve fer. Mama je stvarno uvek svoja obećanja ispunjavala tako da ovaj, ali eto naučili smo jezik, ja sam ga naučila, zavladala sam ga za dva tri meseca. Od tada ga govorim bukvalno kao da sam iz iz Rusije. Sad verovatno bi se malo i osetilo. Ovaj, al sam ga zavolela. Uh na pošto mi smo u Moskvi živeli u jednom korpusu, tako se zvao i to se čak i zvalo jugosi tako su nas zvali Rusi jer je to bio korpus u kom su bili uglavnom ljudi iz ambasada ili prosto sa sa strane. Nije bilo tu Rusa. To je bilo osam ulaza po 16 spratova. uglavnom su bili svi bivši ovaj Jugosloveni zato se i zvalo zvao ceo taj korpus jugos. Uh i bili su tu i Hrvati i Srbi i Bosanci i mi Makedonci i Slovenci sa nama bilo bilo nas je ovaj jako jako ovaj puno. I imali smo i obezbeđenje jer pošto je bila tu i ambasada makedonska u jednom od tih. Kakva je država takva je i ambasada. U jednom od stanova pa svi imaju kao svoje zgrade, mi smo imali stan ono dvosoban. Tako da ovaj, jadna moja Makedonija i dalje jako volim. Ovaj imali smo to obezbeđenje i onda kad smo se iza iza zgrade sestre i ja igrale i kada bi dolazili na primer neki naši iz iz škole prijatelji Rusi, i mi smo pričali na ruskom, nama ti iz obezbeđenja su nas izbacivali van korpusa jer nam nisu verovale da nisu verovali da nismo da nismo ovaj Ruskinje. Ja sam još i bila nekako dosta plava, svetla, sestra ne toliko, al opet, ovaj, tako da su nas izbacivali i mi kao al dođite molim vas da vam dokažemo da smo ovde prosto nam nisu verovali. Ovaj nekako smo upili taj jezik i ja pogotovo, ja sam ga baš zavolela jer sam i kasnije mnogo i mnogo čitala i pisala na ruskom. Imala sam predivnu učiteljicu Oljga Vladimirovna Tkaćuk i dalje se sećam kako se zove. Ona mi je stvorila tu neku ljubav prema gramatici, prema književnosti. Žena je ne samo da je citirala, žena je znala tolika dela napamet i tako je nekako volela je svoj jezik i poštovala je. A bili smo to nisam rekla to je bilo veliko iznenađenje za nas to je mislim kao i ovde obično su osnovne, srednje škole nazvane po nekom. A u Rusiji su brojevi. Mislim znači prosto srednja škola 104. I naša je bila 104 i to nam je bilo prvo iznenađenje jer kao kakva je to broja mislim kakva je to škola, nekako nije bila lična, nekako nemaš neku emociju nego kao ono kao neki zatvor, mislim baš je bilo još i tako nekako izgledala je dosta socijalistički. Jeste. I onda ovaj uđeš unutra i najveće iznenađenje nam je bio WC jer u Skoplju na primer koliko god smo mislili da smo kao nazadni imali smo vrata od toaleta. Ovaj tačnije od svakih kabina. Bile su posebne kabine, a u Rusiji su samo poređane šolje. Ovaj, i to je bilo baš onako nekako neka invazija na na na na neki lični prostor kada hoćeš da je li da se ovaj da obaviš neke fiziološke potrebe. Tako da to je bilo dosta, sve je bilo dosta socijalistički od pločica do nastavnica koje su stvarno izgledale kao da su iz prošlog veka, nekako i deca su tako izgledala sa onim velikim mašnama.

Ivan Minić: Je l’ su bile uniforme?

Marija Trkulja Jordeva: Ne nismo imali tada već uniforme al smo imali domaćinstvo na primer i ovaj tako smo kuvali i to pravili omlet, sećam se to nam je bio prvi zadatak da napravimo omlet a drugi smo onda smo šili neke kecelje i tako, al to je bilo tada u tom nekom mislim da se to posle 2000. i ugasilo kao kao predmet.

ODRASTANJE U RUSIJI

Ivan Minić: A kaži mi taj taj momenat, dakle pričali smo o tome da je njihov obrazovni sistem bez obzira na sve i dalje izuzetno jak, izuzetno zahtevan. E sad ti imaš taj period adaptacije u kome su očekivanja minimalna jer za početak treba da razumeš, a onda treba da naučiš da se sporazumeš. E sad dobro kad prođe to i naučiš i jedno i drugo barem na osnovnom nivou i sve počinju da postoje i očekivanja u smislu nekog rezultata, postignuća i tebe zanima svašta i prosto kao kako si se prilagodila, koliko je bilo teško u smislu nivoa znanja, očekivanja po tom pitanju. Koliko je bilo i drugačije?

Marija Trkulja Jordeva: Pa zapravo što se tiče mene sestra kaže da ona ima drugačije iskustvo da su nju nekako ovaj na početku više razumele učiteljice. Ona je ipak bila u trećem razredu. Ja na primer sam dobila svoj prvi kec već u prvoj nedelji. zato što uopšte nije bilo razumevanja da ja nisam odatle. Očekivali su da čim sam krenula u školu da ja nešto znam. I onda su me baš ta Olga Vladimirovna prozvala da odgovorim na nešto, ja nisam znala ništa, ja sam samo stajala i ćutala i dobila sam jedinicu. Mislim posle je to sve sređeno naravno zato mislim sređeno u smislu rečeno joj je da, al niko tada u razredu prosto nije rekao ali ona ne zna da govori, ona ne razume mislim devojka, dete. Ovaj onda su rekli samo ne znam kako nije provalila po prezimenu jer je Jordeva se piše kroz i kratko je ono njihovo i znači to bukvalno ne postoji ni jedno prezime koje je koje tako počinje u Rusiji tako da verovatno i one znale, al bila je mnogo mnogo stroga. U ruski sistem obrazovni je stvarno stvarno jak. Mislim na primer imali smo astronomiju kao predmet u jednom trenutku, imali smo tri istorije: istorija sveta, istorija Moskve i istorija Rusije. Znači imali smo odvojeno čas koji se zvao literatura, odvojeno ruski jezik. Znači ruski jezik je gramatika, pravopis, pravila, literatura je književnost. Posvećivali smo mnogo mnogo mnogo vremena književnosti. Čitali smo sve i svašta i uglavnom Ruse. Mislim to je, to je nešto što na primer meni gde ja osećam nedostajanje iz svakog segmenta tačnije te neke opšte kulture. Ja mislim da bi svaki ovaj test opšte kulture pala i ovde i u Makedoniji i u Sloveniji i u Rusiji zato što jednostavno sam skupljala segmente i u dok sam mislim dok je bila škola u Moskvi mi maltene se Jacka Londona, Shakespeara i još možda par inostranih ovih stranih hajde da kažem pisaca i spisateljica uopšte nismo nismo učili. Mislim ruska književnost je priča za sebe, dovoljnu.

Ivan Minić: Dovoljno obilno i dovoljno komplikovano.

Marija Trkulja Jordeva: Dovoljno je, jeste i dovoljno je na primer ne znam Gogolja samo sve njega pročitati, a on je veoma cenjen naravno pored Puškina, ovog Dostojevskog, Tolstoja, Turgenjeva mislim ali mislim tek tek u Rusiji shvatamo zapravo koliko koliko oni vole to što je kod njih stvoreno, koliko cene svoju kulturu, koliko ulažu u nju. Mislim posvetiti čitavo obrazovanje ne samo da eto imate tamo pa pročitajte, nego da zaista obrađujemo ta neka dela koja verovatno u tom trenutku nismo ni razumeli je zaista zaista veliko i zaista to je to je jedno jedno znanje koje ja ne bih mogla za tri života da da da dobijem ako nisam nisam ovaj tamo završila ovaj osnovnu i srednju školu. Tako da bilo je mislim i nekako i mama i tata su od nas imale velika očekivanja čim su shvatili da smo saznali da znamo jezik i da govorimo bolje od maltene, ja sam gramatiku maltene znala bolje i od od nekih mojih ovaj od drugih učenika u odeljenju prosto stvarno jedna velika ljubav prema prema gramatici, neko poštovanje i jednostavno ne znam, razumevanje tih nekih pravila i nekako je razum na ne znam, ima sve je, iako je neobična jer nije piši kao što govoriš kao.

Ivan Minić: Dobro, nije jedan skoro jezik nije takav.

Marija Trkulja Jordeva: Pa makedonski mislim da jeste, da. Naši jezici jesu, ali kao..

Ivan Minić: Nije to u svetu baš uobičajeno.

Marija Trkulja Jordeva: Da, čak i slovenački, da jeste. Ali ovo je baš bilo onako, ali meni nekako je bilo, sve mi je nekako imalo logiku. Kako meni kako učiteljica objasni tako meni nekako ostane integriše se i ostane zauvek. Ja i dalje znam ovaj da kažem na da da se uradi fonetički to se zove fanitičeski razbor, da se fonetski obrazloži svaki zvuk i mislim prosto tako neki neke stvari za koje na primer u Makedoniji nismo ovaj ništa ništa učili. Imali smo naravno uvod u nacrtnu geometriju na primer što ovaj što nisam, mislim ovako mi smo svako leto dolazili u Makedoniju i onda smo tako pričali sa tim našim nekim prijateljima, ovaj drugaricama, drugarima šta oni imaju i uvek smo bile mnogo jače u smislu obrazovanja i šta smo sve naučili u odnosu na primer na njih iz iz ovaj iz Makedonije. Tata je mnogo dobro znao matematiku. Tu nam je jako puno pomagao. Meni pogotovo. Ja sam bila ovaj veoma uporna. svaki put kad nešto nisam znala, ja bih odlazila kod njega da mi pomogne. Onda bi me on uhvatio da ja nešto ne znam iz prethodne lekcije, onda bi mi dao 10 zadataka iz prethodne lekcije da ja to rešim i onda tek dođem kod njega za novu lekciju. Tako da ovaj sestra kaže da ovaj ona je jednom to pokušala i ovaj kad je videla da je dobila još više domaćeg domaćeg zadatka. Ovaj da je odustala i rekla mi ti si budala što ideš ponovo kod njega.

Ivan Minić: Mlađa deca su dosta pametnija.

Marija Trkulja Jordeva: Snalažljivija. Jeste, jeste. Ovaj ali ja sam uporno išla kod tate da mi objasni i nekako mi je na neki način i prijalo to da kaže bravo, savladala si. Tako da bila sam dobro dete, mislim i Eli je bila dobro dete i dalje jeste. Mnogo bolja od mene. Ovaj kao osoba. Ali nekako volela sam da da završim svoje ovaj obaveze. Nekako su nas tako i vaspitali mama i tata, jednostavno nije bilo uh ne znam. Mislim da nas nikad nisu pitali da li ste uradili domaći zadatak. Barem mene nisu. Jednostavno se to znalo. Znalo se red, rad, disciplina, učimo, učimo i da znamo, učimo i za ocenu. Tati su tati su ocene bile bitne. Ovaj on je čak i govorio da je četvorka gora od trojke jer trojka znači da ništa ne znaš, a četvorka nit znaš nit ne znaš, tako da ono kao kao bolje trojka nego ovaj četvorka, takva je neka logika koja to je jedina matematika koja nije imala smisla kod njega. Ovaj, i eto mislim bilo je, bilo je veoma izazovno, ali bilo je i prelepo. To su i prve ljubavi, to su i prijateljstva za ceo život. Ja se i dalje čujem sa ljudima iz Moskve redovno. Ovaj upoznajemo te neke nove članove njihovih porodica i odlazili smo par puta. Al evo ja nisam bila od 2010. Sad sa celom situacijom ne znam ni kada ću, ali ovaj, volela bih da da eto još jednom makar odem da pokažem seni gde je mama živela.

Ivan Minić: A kaži mi, taj ceo momenat onih, kako beše drugih osam sati po drugu Lenjinu? Ovaj, taj momenat kad se završe obaveze i kad ili vikendom i slično kad možeš da vidiš i taj kulturni život grada i kada možeš da obiđeš te muzeje. Ja nisam bio u Rusiji, što je čudno jer sam bio po raznim čudnim mestima po svetu, ali nisam bio u Rusiji. Ovaj, ali ono što znam i ono što sam uvek istraživao i bilo mi je interesantno jesu muzeji i to koliko je to zapravo veliko, važno, koliko je značajno i koliko je i to impozantno. Znaš, ja se sećam, mislim to je dosta opet čudno, ali dobro sad, ja sam tipa u trećem razredu kad smo dobili zadatak iz likovnog, neku zgradu ovaj crtamo, ja sam crtao Lomonosom jer mi je to bilo najzanimljivije u tom trenutku jer kao jednostavno je beskrajno veliko. I sad kasnije to staviš u kontekst pa vidiš da to u odnosu na sve ove stvari koje sad nastaju nije toliko ogromno, ali kad staviš u kontekst kad je nastalo ono ta centralna zgrada stvarno deluje i impozantno. I koliko zapravo svi ti i muzeji i galerije sadrže i nacionalnog blaga i svetske kulturne baštine i koliko su oni posvećeni tome da to bude predstavljeno na pravi način i sve kao na primer ok, Ermitaž kao je li najveći ovaj u celoj toj priči kao tamo se ne ide na nekoliko sati. Tamo se ostavi nekoliko dana i tada vidiš samo ono što te zapravo zanima, a ne sve.

Marija Trkulja Jordeva: Jeste. Jeste. Tamo mislim ja sam bila u Ermitažu tri puta i i dalje nisam ga celog videla. Verovatno nikad i neću. Ne znam, neko je računao koliko bi ne znam dana trebalo da da se baš zaustaviš makar sekund pored svake slike ili nekog eksponata. Pa mi smo nekako odrasle i sestre i ja i mama i tata su takvi da imaju neverovatno poštovanje prema tuđim prema drugim narodima i drugačijim kulturama. Za nas su svi ljudi oduvek bili jednaki. I gajili su veoma veliko poštovanje prema toj državi u kojoj smo. Nama je svima bilo jako važno da naučimo jezik, da se integrišemo u tu neku kulturu, da prihvatimo njihova pravila, a ne da se nekako ponašamo arogantno, mi smo ti koji smo gosti. Mislim mi smo došli u goste. Ovaj, i naravno ta velika želja da sve živo vidimo. Svaki vikend, posle škole naravno ne, jer ono pogotovo zimi u Moskvi jako jako brzo padne mrak. Mislim već u tri je mračno, mislim stvarno je ovaj, doduše leti je mnogo bolje zato što tek u 11:00 bude mrak i onda je to divno. A bele noći su priča za sebe u Peterburgu, to u Moskvi nema, ali je u 11:00 tad da kažem mrak. Ali vikend vikende bismo koristili da odlazimo ovaj da obilazimo i Kremlj i Trećekovskaja galerija, Trećekovskaja galerija, da obilazimo metro stanice na primer, da tako eto šetamo po tim ulicama, da istražujemo ceo grad. U Kremlju smo bili, svaki put kad bi nam i došli neki novi prijatelji, tata je mnogo voleo da svima pokaže gde smo i onda sam ja stajala u redu pošto su za strance bile mnogo skuplje karte. Ja sam stajala u redu, ja sam kupovala karte jer sam pričala na ruskom i onda su nam davali po nižoj ceni. Tako da smo mogli 500 puta smo ušli u onaj Kremlj i ono oružja gledali i i slike i sve živo i ne znam koliko puta smo ušli u u ovaj Hram Vasilija Blaženova, to je ova crkva na na trgu da. i kako su tu to i slušali tu jednu istu priču jer je tata to mnogo voleo da ponavlja svima kad dođu. A to je da je Ivan Grozni kad je ovaj tada ruski car kada su sagradili tu crkvu te arhitekte pitao da l’ mogu da urade još jednu takvu crkvu i on je oni su rekli da i on im je iskopao navodno oči da ne bi mogli da ponove je li tu to savršenstvo i jeste prelepa je, zaista je posebna, jedan onako i kažu da ima tamo jedna čak i tačka gde svako stane jer ako tamo staneš i baciš novčić, znači vratićeš se ponovo ovaj u Moskvu. I svaki put kad sam odlazila u Moskvu to je bila kao neka tradicija, ovaj odemo tamo da bacimo novčić da da bismo se vratili. Iako je nekako bilo normalno da ćemo se vratiti, ali jednostavno eto. Ovaj i da išli smo i u druge gradove naravno. Ovaj Nižnji Novgorod, Smolensk.

Ivan Minić: Koja kažu da je jako sličan Beogradu po strukturi i po svemu.

Marija Trkulja Jordeva: Jeste. Ja se sad toliko i ne sećam, ali on je dosta manji pa nekako je bliži ovaj nama. Mislim ovim ovde ovaj prostorima. Mislim Petersburg je priča za sebe iako ja mnogo više volim Moskvu i svi se iznenade, al mislim ja sam tamo odrasla tako da je Moskva meni u srcu zauvek. Sankt Peterburg mi je lep, lep mi je centar, ovo ostalo dalje i nije not so much. Ovaj, lep je kao neka, mislim za njega kažu da je Severna Venecija, Ermitaž je moj omiljeni muzej i i dalje prosto se nekako u njemu osećam kao kod kuće. Ne znam, ne znam zašto. jer je sve tako nekako zlatno, takva mi nije kuća. Ovaj, i nekako veliko. Ali je tu omiljena slika Leonarda da Vincija. ovaj i koliko god puta sam bila tamo jednostavno odem da i nju vidim. jer mi je nekako prelepa. To je ova zove se na na na ruskom Madona s mladencem, to je zapravo Madona sa Isusom, ali je tako nekako neobično je naslikana. izgleda dosta i ona i i to dete nežno. Mislim nije kao neka klasična slika o Mariji i Isusu nego kao neka jako topla idilična idiličan portret mame i i bebe i nekako mi je od prvi put kad sam je videla uživo ona mi je bila postala draga i onda svaki put kad odem tamo ovaj videla je. I naravno putovanje koje nikada neću zaboraviti u svom životu je putovanje na Bajkal koji je sa druge strane ovaj Rusije, do kog nam je trebalo šest sati avionom, još toliko kolima, još nekim brodićem da bi nas odvezli na neko ostrvo na samom Bajkalskom jezeru gde smo kampovali u prehladnom jednom vojničkom kampu, gde smo sedeli pored ove vatre i mama i tata naravno i svi njihovi prijatelji su pili pa im bilo toplo. Mi smo se smarali. Ovaj i imala sam 15 godina, bila sam izuzetno ljuta na njih što su me sa 15 godina mene tinejdžerku i sestru odvezli na kraj sveta. Ali mislim da je to i dalje jedno od boljih putovanja u mom životu. Mama i tata su se toliko smejali, toliko su bili srećni i taj pejzaž mislim jelke koje niču iz peska. To je nešto što nikad neću zaboraviti u svom životu. Voda je prehladna, tata nas je gurnuo jer nisam ja platio, ne znam koliko, da vi se ne biste okupale u Bajkalskom jezeru. Bilo je mnogo hladno, smrzla nam se bukvalno glava. Ovaj, al nas je eto gurnuo.

Ivan Minić: Dobro, Rusi vole te varijante. Oni imaju.

Marija Trkulja Jordeva: Pa tata moj nije Rus.

Ivan Minić: Pa dobro, ali bio je prilagođen u tom trenutku. Znam stalno te priče. Ovaj, nisam pošto nisam bio, nisam to doživeo, ali kao ta varijanta da se ide u bukvalno ledenu vodu, onda u saunu, pa u ledenu vodu pa tu da bude neka votka i svašta nešto.

Marija Trkulja Jordeva: Da on ti naši.. Jeste da, oni su bili non stop pijani. Mislim onako ali kontrolisano pijani hajde tako da kažem da znaju gde su im gde su im deca. Ovaj, dobro Rusi baš vole da popiju. Ovaj i ti naši prijatelji koji su bili, bili su zapravo koleginica mami i njen muž sa detetom i onda su oni ujutru na primer išli kupali se. Mislim oni su to im je bilo kao…

Ivan Minić: normalno.

Marija Trkulja Jordeva: Da. Mislim ujutru se okupe, izađu lepo, malo vodkica i tako je to živa riba i sve i svašta.

Ivan Minić: Al smo preživeli.

Marija Trkulja Jordeva: Sa nekim koferima. Ja sam bila jako ljuta na njih, baš sam bila ljuta, non stop sam gunđala, ne znam kako su me preživeli i kako su me nisu bacili tamo u to jezero da.

Ivan Minić: Da, dobro jesu. 

Marija Trkulja Jordeva: Da, dobro, bila je plitko. A uh, tako da eto veoma jedna ovaj, mislim luda priča.

OBRAZOVNI PUT

Ivan Minić: A kako se razvijalo to ono, ono sa početka što si te pitao, šta si htela da budeš kad porasteš kroz školu kupiš sve i svašta i ok, ne moraš da se odlučiš ni u osnovnoj, ni u srednjoj, uvek može da ideš na neko generalno obrazovanje, kod nas gimnaziju i tamo verovatno je slično. Ali nakon toga bi trebalo ipak da se donese neka odluka, trebalo bi nešto da se krene. Kako si ti razmišljala o tome tad?

Marija Trkulja Jordeva: Uh, pa zapravo mislim tata je imao ambicije da mi budemo naravno farmaceutkinje obe je li kao mama jer je to je bio naš izvor zarade i iako mama nije bila, mislim radila je u marketingu farmaceutskih kompanije, mislim bila je farmaceut, ali radila je u marketingu, nije se bavila farmacijom. Mislim ono. Uh, tako da on je to video kao neki izvor finansijske stabilnosti. A ja sam volela jako puno da crtam i nekako uvek taj osećaj i da pišem zapravo držanje olovke ili četkice je meni sidro. Ja kad to držim olovku ili četkicu ja to tek sada shvatam da je to bio neki osećaj onaj što se kaže poziv života. Al u tom trenutku ja sam mislila da je to mislim samo hobi, to je nešto što ja volim i treba nešto ono konkretnijem da se da se bavim. Nisam imala apsolutno nikakvu ideju šta ću da budem sem ono kad sam se bavila dokumentacijom i želela nešto da budem kao pedijatar, ali je to stvarno izvetrilo jako jako ovaj brzo. Ja sam od svog ujke, znači od maminog brata čula da postoji nešto što se zove dizajner. Ovaj, i to ni manje ni više nego enterijera. I kada su to pomenuli pošto je on je došao u Moskvu kod nas u goste i mislim da sam bila deveti ili 10. razred u Rusiji je do 11. znači od 1. do 11. s tim što tada nisu imali četvrti razred. Kada je to pomenuo dizajner enterijera i onda mi objasnio šta to znači, ja sam rekla u pa to je baš lepo. Mislim nekako sam mogla da se eto ja zamislim i više je bilo ne kao iz ugla posla čime bih se ja bavila nego kao…

Ivan Minić: u čemu bi tebi bilo lepo?

Marija Trkulja Jordeva: Da. Eto. Ovaj, i onda smo razmišljali jako puno i onda smo shvatili uh mislim pričala sam i sa mamom i sa tatom to zajedno. Mislim generalno voleli smo jako puno da pričamo ovaj tako u krugu porodice, nas smo bili povezani. Mislim Mama i tata su i dalje jedni od mojih boljih prijatelja u u mom životu. Uh bilo nam je jako komforno i mogli smo stvarno iskreno da kažemo i šta osećamo i šta bismo voleli i nekako da i konfrontiraju nas, a opet i mi kažemo šta mislimo, na kraju neki dogovor sklopimo. I bila je, pošto u Moskvi se za fakultet sprema za bilo koji. Mislim tamo postoje časove, da li je slikanje, da li je matematika, da li je ovo, prosto je to neka obaveza da već od 10. razreda se krene u te neke intenzivne, znači posle škole se ide na neke dodatne časove kako bi se spremilo za prijemni ispit, kako bi upisali ovaj fakultet. Tamo je velika velika konkurencija. Mislim ja sam na primer upisala fakultet od 1.800 prijavljenih, samo je 30 je bilo su su primali samo 30 u toj celoj ovaj generaciji za konkretno dizajn enterijera, al se to drugačije završilo, al doći ćemo i do do toga. I mi smo shvatili već u 10. razredu da ako ja želim da nastavim ovde studije u Moskvi i a želimo je li na na najsnažniji fakultet Stroganov koji se zove, tu se, tu tu je stvarno nenormalna konkurencija, to je iz celog sveta, iz cele Rusije dolaze. Nama su od starta u startu rekli da da već uveliko kasnimo, da se ljudi tamo kreću da se spremaju maltene od petog razreda i idu na intenzivne časove akademskog crtanja i slikanja jer nije bitno što ja hoću da se bavim dizajnom enterijera u Rusiji se zna. Prvo.

Ivan Minić: Moraš sve osnove da prođeš i..

Marija Trkulja Jordeva: Tako je. Nema računar.

Ivan Minić: Fakultet je umetnički, nije ono ili je generalno univerzitet negde ima svašta.

Marija Trkulja Jordeva: Ili taj bio baš umetnički.

Ivan Minić: taj bio baš umetnički da.

Marija Trkulja Jordeva: I tu je prosto jednostavno morao si da slikaš, morao si da znaš da slikaš, da znaš osnovne, mislim ne osnove. Stvarno je bio onako na na na visokom glasu. I mi smo shvatili da ja ozbiljno kasnim i onda smo našli jednog profesora akademskog slikara. i onda sam krenula na te intenzivne časove slikanja, znači akademsko crtanje, akademsko slikanje i kompozicija. To su tri predmeta koji se polažu. i naravno ne samo da se polažu, ti dođeš sa portfoliom. Znači moraš da dođeš da pokažeš šta si sve uradio i to nije kao neke skice. a moje skice su stvarno bile nikakve. Mislim ja jesam volela da crtam i volela sam da čitam i mnogo sam volela impresioniste, al sam ja tako nešto kao žvrljala, nisam imala.

Ivan Minić: Pa da, kao to gledaš pa ti se to svidi, pa to radiš.

Marija Trkulja Jordeva: Tako je da, nešto tako iz glave. Mislim apsolutno, mislim ja i čuvam te svoje skice koliko su i to stvarno zato što kad mi kažu kao ti si se rodila sa talentom, ja im kažem to nije istina. Zato što stvarno talenat po meni je talenat da ti nekako automatski. Imala sam jednog drugara iz iz iz klupe u Moskvi, on je umeo da prosto, on nije išao ni na kakve časove, on je jednostavno umeo da nacrta karikaturu svake naše ovaj učiteljice i učitelja i to je bilo pre zabavno, ali jednostavno njega to nije ni interesovalo, jednostavno on je to umeo i meni je to talenat. Ovo moje je naučeno. I to je ono što je i meni tata kroz ceo život govorio 90% je trud, 10% je talenat. Ti možeš da budeš šta god poželiš ako se dovoljno ovaj trudiš. I shvatili smo da sam ja jako jako u zaostatku i da nemam pojma. onda smo odneli one bedne skice i taj akademski slikar je rekao ovo je strašno. Ali kao pošto ste voljni da date puno para. Ovaj, i stvarno su jako puno ovaj koštali časovi, ali pitali su me je l’ to želiš, želim, stvarno želim, ne vidim ništa drugo gde što bilo šta što je kod mene taj neki tu tu neku iskru pokrenulo. Sem naravno pisanja, al od toga ono kao nema leba to je li. Ovako mora nekako i da se zaradi. I krenula sam ja na te časove. To je bilo ponedeljak, sreda, petak svaki dan posle škole išla bih metrom od četiri do devet uveče, po pet sati slikanja, crtanja, kompozicije, bolela su me leđa, bolela su me ruke, zglobovi, imam trajno ovo ovde oštećenje od držanja olovke. Uh, i došao je taj dan, to je trajalo godinu i po dana ta priprema. Došao je taj dan da odemo tata i ja zajedno u Stroganov da se upoznamo sa dekanom, da pogleda moje radove, izabrali smo najbolje, otišli smo tamo. Čovek je pogledao radove i zamolio me da izađem.

Ivan Minić: Dobro.

Marija Trkulja Jordeva: A da tata ostane. I ovaj, i ja izađem, ja sad mislim bukvalno sam u šoku šta će da se desi. Zašto tata? Mislim ne upisuje se on. Ovaj, i onda je tata izašao i kaže ništa idemo. I ja šta se dešava, reći ću ti idemo, idemo, idemo i on ljut, mislim neverovatno koliko ljut. I ulazimo u auto i on meni kaže tražio mi je pare. Jer mislim mi smo stranci, naravno, ovaj treba od nečega živeti, e sad ja sam to shvatila, al nikad nisam pričala sa mojima, ovaj ja sam to shvatila da nisam dovoljno dobra. Da ne bi tražili pare, da su videli potencijal u meni.

Ivan Minić: Verovatno bi tražili pare u svakom slučaju.

Marija Trkulja Jordeva: Verovatno da. Iz ovog ugla sada znam, ali tada sam imala 18, 17 godina i verovala sam u ipak u neku pravdu.

Ivan Minić: I nedovoljno iskustva sa korupcijom ličnog.

Marija Trkulja Jordeva: Verovatno da, pogotovo što sam i vaspitana od strane takvih roditelja koje su veoma ovaj imaju jedan visokomoralni integritet pogotovo mama. Što je čudno što je u farmaceutskoj industriji. Ali ovaj i imala je i ona svoje izazove zbog toga. U svakom slučaju ja tada to nisam podelila sa tatom i on kaže mislim mi možemo, ako želiš možemo. Ja sam rekla ne želim. Ja ću uvek biti u njihovim očima zlatna ribica. Mislim tražiće za sledeći ispit, mislim to je, to je kako kaže, rupa bez dna. Mislim pohlepa je prosto, rupa bez dna, uvek može još, uvek može još i zašto bi me neko gledao kroz tu prizmu a ne kroz ono što ja znam. Onda smo našli jedan drugi fakultet koji je ne baš tako dobar, ali je solidan, mislim u Rusiji ja mislim da je svaka škola dobra. Naša je bila neka baš, ova pogotovo, mislim i čak i ova osnovna i srednja koliko god je bila nekako nije bila na glasu da je nešto najbolja škola, al ja sam toliko znanja odatle pokupila, to su ima, bilo je izuzetaka, naravno, svuda u životu postoje izuzeci. Ali tamo su takvi jedni sjajni ljudi, takvi profesori koji su se toliko.

Ivan Minić: Koji su se opredelili za to.

Marija Trkulja Jordeva: Tako je, da. Mislim to je zaista jedna unutrašnja želja ne da se dođe na posao, nego da se nauči, da naučiš čoveka da da preneseš to znanje i da to znanje neko zaista ovaj čuva i nosi dalje kroz život. Tako da onda sam se spremala za prijemni na tom fakultetu, upala sam, iako se plaća. Mislim nije to kao sad upala sam na budžet u Moskvi se maltene svaki fakultet plaća, to je tek velika mislim da l’ stipendiju imaju samo za jednog ili dvoje ljudi. Tako da to je bilo prosto ovaj neverovatno. Trebalo je stvarno da se spremam još ono u petom razredu ako ne i ranije čim sam progovorila ko onaj naš violi..

Ivan Minić: Violinsta da.

Marija Trkulja Jordeva: ..ovaj koji je imao koncert.

Ivan Minić: Svi smo odrasli ovaj mrzeći Stefana Milenkovića.

Marija Trkulja Jordeva: Pa vi ovde ja sam tek kasnije saznala, al imala sam ja svoje tako. Neko ko je uvek bio bolji. Ovaj.

Ivan Minić: E ono što je super baš konkretno sa njim što ono ispao je prilično kul lik ovaj u odraslim zrelim godinama, ali kao znaš to onaj momenat kad ga sretneš i kao ti znaš da smo mi svi odrasli mrzeći te. Kao ti si uvek bio, šta god, koliko god uradiš dobro, a li nisi Stefan Milenković. Koja lepo onako znaš, a onda i ume ovaj sa tom violinom i i i sve što.

Marija Trkulja Jordeva: I svašta nešto da. Da. Dobro nije ni njemu to izašlo bez posledica. Pričao je i on o tome, mislim da sam ga ovaj slušala sam neki ne znam da l’ je bila emisija ili, ali ovaj nije ni njemu stvarno bilo ovaj lako. Treba sve to ovaj da. Uglavnom, upišem ja taj fakultet i krenem 1. septembra, u Moskvi se kreće 1. septembra na fakultet nije od oktobra kao kod nas. Završim ja maturu koja je mnogo smešna u Rusiji. Svi smo u balskim haljinama. Ovaj i dan danas mislim da se tako oblače. Imali smo baš maturu u Kremlju, to je isto posebno iskustvo. Ovaj, obratio nam se predsednik Putin, pošto su tada i njegove devojčice više škola se prijavi za slavlje u Kremlju i onda se izaberu i naša je bila izabrana tako da smo prolazili pa su tu bile valjda i njegove ćerke ili kako god, al on nam se obratio i tako. Ovaj, upišem ja taj fakultet i krenem na faks. I prođe mesec, dva i ja shvatim da je da moj život tako prolazi. Trebalo mi je sat i po do dva da dođem do fakulteta, isto toliko da se vratim, a predavanja su nekad trajala do sedam i osam uveče. Znači ja sam bukvalno bila od šest do osam, devet, 10 uveče van kuće. Nešto što je bilo totalno suprotno od onoga kako je bilo u srednjoj školi, iako sam bila nekako spremna na na na sve to. A meni je nekako dosadila i Moskva. Imala sam osećaj da se previše oslanjam na roditelje, da sam previše i nekako vezana za njih. Nisam platila u životu tada ni jedan račun, nisam znala kako se to radi, bila sam zaista onako.

Ivan Minić: Pošteđena.

Marija Trkulja Jordeva: I zaštićena. Da. Ovaj i nekako mi je nedostajalo neko drugačije iskustvo. U tom trenutku smo mislim to sam govorila i mami i tati da sam nesrećna, da ja jednostavno osećam da ovo nije moje mesto. I naravno tata je mislio da sam poludela jer kao šta imaš ono kao osećaš. Ja kažem nešto meni kaže da ovo nije moje mesto. I on kao šta tebi kaže. Mislim čoveku ništa nije bilo jasno. Ovaj naravno mama glas razuma pokušala je nekako da umiri te te ovaj veoma agresivne protivteže. jer sam ja zaista insistirala da je to to, ja stvarno ja stvarno ne mogu više da živim u Moskvi, ja se osećam nekako nije ni toliko težine, ja sam stvarno i bila jako jako dobra u onome što radim i slikala sam i profesor akademskog slikanja je rekao da će ovo biti prvi put da neko iz prve godine ima na kraju, da on vidi potencijal da će da, pošto oni imaju svake godine na kraju te školske godine, fakultetske hajde, imaju neku izložbu svih najboljih radova i da on vidi potencijal da ću ja biti jedna od retkih koji iz prve godine može da ode na tu izložbu. I i mama i tata su govorili šta je mislim koji je problem, dobra si u onome što radiš, ide ti, uspela si, toliko smo se trudili nekako da se upišemo na fakultet i sve ja jednostavno sam osećala da to nije moje mesto, da ja treba da uradim još nešto, da ovo nekako ne smem da da završim u Moskvi. Iako mi je bilo jako lepo, ja sam mnogo volela Moskvu, volela sam svoje prijatelje, nekako sam se tamo pronašla. Imala sam jako puno ovaj prijatelja. Nisam imala neke sem tih na početku traumatičnih ovaj iskustava. Kasnije je stvarno bilo, osećala sam se deo i i tog društva. Al jednostavno kao da me ta Moskva pojela. Ogromna je, velika je, mračna je. Na kraju dana, nekako taj život mi se nije svideo da budem konstantno napolju negde, da nemam nekog vremena za i za neke druge stvari.

Ivan Minić: Da ne vidiš sunce šest meseci.

Marija Trkulja Jordeva: Al nekako sam sve vreme osećala da ne mogu da crtam sve vreme, da ja, ja hoću još nešto da radim, nekako nikada i to je do dan danas tako. Ja ne mogu da se opredelim za jednu stvar. Meni treba uvek još nešto da ja iz te stvari izađem da bih mogla da budem razna, različita i i nekako da da ja proizlazim u različitim oblicima eto da da stvaram različite stvari hajde tako da kažem. I tada u tom trenutku mamina jedna sestra je dosta mlađa, ali sestra od od od ujke je upisala neki fakultet za fizioterapeuta u Ljubljani. I rekla nam je, prenela nam je da se otvorila neka visoka škola za dizajn, konkretno enterijera u Ljubljani i da bih mogla eto, tako smo pričale i taman je to bila neka uh uh neka prilika da ja naučim još jedan jezik pošto slovenački nismo govorili, mi smo kod kuće uvek pričali na na na makedonskom, tačnije s primesama ruskog jer smo sestre i ja toliko ga lepo naučile, toliko smo bile ovaj pričale sve vreme na ruskom tako da smo mešale, mi i dan danas pričamo na nekom veoma čudnom jeziku. Gde ima i slovenački i makedonski i ruski i tako pogotovo kad jedno s drugom pričamo.

Ivan Minić: Što bi rekao Vanja Vulić, balkanski esperanto.

Marija Trkulja Jordeva: Joj ne znam, neki istočni blok esperanto. Ovaj, i ništa ja sam se otišla sam na fakultet, rekla sam dajem otkaz, ovaj ja hoću da se ispišem. Pitali su me zašto, kako?

Ivan Minić: šta nije u redu sa tobom?

Marija Trkulja Jordeva: Šta nije u redu sa tobom? Jeste. Ono sve što mi je i tata pitao. I preselila sam se 8. februara. To se sećam zato što je to dan kulture u Sloveniji. Neradni dan. Dan zapravo kad je umro Prešern. Ne znam zašto su izabrali dan kad je umro. Verovatno kao gubitak, al obično valjda bi trebalo dan rođenja, al nema veze. 8. februar 2005. sam se preselila u Ljubljanu, gde ponovo ne znam jezik, gde nemam skoro nikoga. Mislim imam baku u Mariboru, imam ujku u Mariboru, imam tu tetku koja studira, ovaj i to je to. Ja sam sama, ali dogovor je da učim slovenački sve te vreme, da vežbam crtanje, slikanje i sve to i ovaj, odem na taj fakultet, upoznam se, znači na tu visoku školu, to nije ni mislim nije fakultet nego visoka škola, da odem da se upoznam da vidim šta tamo treba, da l’ treba neki prijemni ispit i i tako dalje. I taman sačekam i Eli da ona završi srednju školu, pa sestra da se i ona vrati i zajedno nas dve najbolje drugarice krenemo ovaj na fakultet. I tako nekako automatski je to bilo su super prilika i za sestru. Taman su znali i mama i tata. Ok, vraćamo se u neku sredinu gde je nama nekako poznata, a opet je Evropska Unija, daje neki, neku priliku za dalji rast i razvoj i možda još neka putovanja i neke druge ovaj edukacije. Tako da se nekako sve to hajde da kažem ja sam otvorila put i i Eli, tačnije ne ja nego moja suludost u u tom trenutku. Odem ja na tu visoku školu i onda shvatimo da zapravo oni nisu akreditovani. Uh i da je to tek u povoju, u razvoju i tako dalje. Videli su moje slike, rekli su vau, ovo je prelepo. Jer oni nisu ni pola onoga, mislim za razliku od Moskve i ono sve cele pripreme, ovo je bilo nešto za njih vau. I rekli su ne treba ni prijemni, ne treba ništa, dobrodošli ste. I u tom trenutku mi se svi, mislim ja pogotovo, ozbiljno zabrinem jer toliko sam se trudila, toliko sam uložila i sad da se upišem na neku visoku školu koja nije akreditovana, mislim sve šanse su da da će biti i danas jeste visoka škola za dizajn i veoma je uspešna u Ljubljani i sve to mislim sve to stoji, al tada u tom trenutku nisam znala. I ovaj, odlučim ja da upišem još jedan fakultet. I da šta bih mogla da upišem, nešto što još takođe volim, a to je novinarstvo. Na jeziku koji ne govorim. 

Ivan Minić: I čekaj sad, u celoj toj potpuno suludoj situaciji ti ideš iz jednog beskrajno velikog grada u najmanji grad u kome sam ja bio. Mislim nije najmanji grad u kome sam ja bio, ali ono utisak mi je bio Bože koliko je ovo slatko. Ovo je tako malo i ima sve. Kao znaš kao da se neko igrao i pravio grad. I kao ono imaš trg i tri ono neke tavernice, restorana, wine bara ovo ono i kao to je to. A kao dobro a šta radite mislim kad obiđete sve tri? Pa ništa kao idemo se šetamo u park. I kao to kad pitam gde je park, ko postoji i to je to. Aha, dobro. A ovaj, a ostalo, pa nema ostalo, kao to je to. I mislim jeste lepo i sređeno ja mnogo volim Sloveniju jer je to prvi put zapravo da sam se ja osetio negde kad sam došao da neko zapravo voli prirodu svoje zemlje, voli da računa o njoj. I sećam se da je isto je suluda situacija, vozimo se ovaj kroz ono idemo ka da l’ Bledu ili Bohinju pošto smo jedno za drugim obišli svakako, ali idemo i u nekom trenutku prolazimo pored reke i ne znam zašto je neko od kolega rekao da otvorim prozor, ja sam otvorio prozor i osetio miris planinske reke. Što kao osetio sam poslednji put 25 godina pre toga kod dede u selu u potpunoj divljini, a ovo je sve pod konac. I ja sam na kraju morao da parkiram da siđem do reke da se kao šta je? Ništa, ništa samo me puste pet minuta. Ja ću sad malo da sedim ovde da gledam u vodu i da mirišem i i onda naravno kad odeš Bled, Bohinj su prelepi, sve je to.

Marija Trkulja Jordeva: Prelepo.

Ivan Minić: Sve je to prelepo i sve je to sa ukusom i sve je to kao da je neko vodio računa o tome i i i planirao.

Marija Trkulja Jordeva: Jeste, kao da je sve planski. Zaista je kao one mini lego ono gradići koji su napravljeni, eto tako je, sve je tako uredno. I zapravo meni je Slovenija mnogo prijala jer je ona izuzetno uredna i to je nekom mom OCD-u prirodnom ovaj, ja verujem da je on duboko utkan u moj DNK. Koliko god pričali da se sa strane to verovatno je kao nešto se desilo, ali ja stvarno verujem jer sam od malena tražila da je sve uredno. Čak sam molila mamu da pere zavese i da one falte od zavesa budu na tačnim razmacima. Prosto meni lepa kompozicija i skladna mi oduvek pruža neku sigurnost. Ovaj u Sloveniji sam se konačno osetila sigurna. Ovaj nekako sam plaćala sam račune, imala sam neki džeparac od kog sam živela, ovaj išla sam u školu slovenačkog jezika, učila sam taj slovenački jezik i bila sam vau, ovo je strava, ovo je super, ovo je toliko uredno, nekako je miriše na đubrivo. Mislim na primer cena moja ćerka kad smo prvi put sletali avionom i kad smo izašli iz aviona kaže: “Neko se ovde usrao?”

Ivan Minić: Suptilno.

Marija Trkulja Jordeva: Zato što stvarno miriše, miriše na đubrivo u određenim periodima ovaj jer naravno vode stvarno ovaj puno računa. Mislim i Moskva je čista. Stvarno ne bih mogla da kažem da je prljav grad. Zaista je jako uredna. Ali ovde je nekako sve zeleno, mnogo je lepo, mnogo je uh ljudi vode računa. Mislim ja kad sam videla da je baka se sagla da podigne neki papiri sa poda koji nije njoj ispao, ili kad su na primer imala sam 100 EUR u džepu, ovaj sećam se da su da su mi ispali i da me je čovek jurio da mi vrati novac. Meni je to bilo potpuno otkriće. Mislim svako drugi bi bežao u suprotnom smeru od od mene. Tako da uh ja sam bila ubeđena da je ovo pun pogodak. Da evo sad će doći i sestra i krenućemo na fakultet. I onda sam ja se našla u situaciji da imam predmete koji se zovu jezikovna kultura i ja ne znam ništa. Ne znaju ni Slovenci što je najgore. Mislim ovaj prosto jedan nekoliko predmeta koji zahtevaju izuzetno znanje slovenačkog pravopisa i gramatike, a slovenački jezik ima i dvojinu. To je tek ono stvar koju ja i dalje ne mogu da nekako mi se nije urezala, a i nije mi bio uopšte tako, nije me privukao kao ruski. I verovatno me nije privukao kao ruski zato što mi je bilo teže da ga naučim, jer lakše je savladati jezik sa 11 godina nego sa ovaj 19. Tako da sam prve godine bila dosta smorena jer sam imala jako jako bedne ocene. Al mislim ne znam ni ko pri zdravoj pameti upiše novinarstvo a da ne zna ovaj jezik. Ne znam kako se nisam setila, al nekako sam išla kroz život da se sve može da se nauči jer je li tu imam neku mantru od mog tate da je sve stvar truda i ali mislim koliko god da se nekada čovek trudi, prosto ne može da treba ti vremena, mislim da savladaš jezik, da naučiš nekada su to godine i godine nekog znanja koje neko integrisao da bi došao do određene ovaj situacije da može da da polaže predmete. I onda sam i padala ispite i to je mi je jako poljuljalo samopouzdanje. Dosta sam se tada zatvorila, nekako sam se osetila neprihvaćeno jer iako sam poluslovenka, mislim imam i papire i državljanstvo i moja baka i deka su tamo bili i i prosto mama mi je odatle. Nekako i kroz život smo često dolazili i u Ljubljanu i u Maribor, veoma sam se osetila kao jako jako tuđa na njihovom na njihovom terenu. Onda se još i osećao Balkan u mom govoru i mislim da im je to jako jako smetalo. I uh čak na primer kada bi neko govorio slovenački sa engleskim akcentom to je bilo simpatično. Ali ako govori neko sa bosanskim akcentom, onda je to i fuj. Mislim i čak su imali i za nas poseban naziv i i dalje imaju čefuri. To mislim da da ovaj svi znaju i postoje čak i naselje gde je ono gde se zna da su tamo svi ovi ono izbeglice i ovaj ljudi iz Bosne, Srbije, odakle god već. Ovaj, ko god etničkog porekla, al da je da je ovaj sa Balkana. I onda sam ja prvi put u životu zapravo doživela neku vrstu diskriminacije. Mislim nas su zezali čak konobari u restoranima. Mislim to je toliko uh, bila sam iznenađena jer nisam očekivala. Nekako Slovenija mi je bila u mojoj glavi uh zemlja koja prihvata različite nacionalnosti, pogotovo što smo i mi nekako odrasli u takvom.

Ivan Minić: Multikulturalnom nekom okruženju.

Marija Trkulja Jordeva: Ovaj da. Pogotovo u tom, u tom našem korpusu u Moskvi gde smo svi bili nekako koliko toliko mislim jednaki. Svi smo negde iz te te naše..

Ivan Minić: Svi ste bili u problemu.

Marija Trkulja Jordeva: Da.

Ivan Minić: Znaš šta, mislim da su oni nekako, to mi je samo utisak da su oni nekako i i u bivšoj Jugi bili elitisti al su bili deo deo te neke cele priče. I uvek je ono ne znam Gorenje proizvod bio drugačiji, bolji, bolje spakovan i tako dalje od bilo kog drugog. Možda nije bio kvalitetniji ali je izgledao kao evropski proizvod za razliku od ovog ovde. Imam teoriju sad možda nije dobra al meni zabavlja me. Ja mislim da je rešenje da se doseli Bosanaca i ostalih toliko da ostane 45% Slovenaca. To znači da će sve da ostane uredno, fino, kulturno, sve će da bude kako treba samo će da bude zabavno za razliku od ovog sad. Jer oni su nekako i kad sam bio tih nekoliko puta, meni je super što sam ja otišao i spustio mi se puls 20 kako sam ušao tamo. Ali treći dan ja hoću da se ubijem. E sad, dovoljno je blizu sve da to nije problem. Znači pustiš se do Beča ili pustiš se do Zagreba ili pustiš se do mora.

Marija Trkulja Jordeva: Geografski položaj je strava.

Ivan Minić: Šta god, znaš kao, ali mislim da ono u 50-im godinama je idealna lokacija, u 20-im not so much.

Marija Trkulja Jordeva: Jeste. Mada mislim studenti sve više i više biraju kao destinaciju i stvarno Ljubljana postaje onako jedan prelep studentski grad koji imaju one bonove, imaju takve neke benefite. Mislim jedemo jeli smo u lepim restoranima za ono za neke stvarno jeftine pare. Mislim pristup bibliotekama, sve čisto uredno. Stvarno jedno jako lepo mesto za za poželeti da da da student provede. Al opet kažem ja sam se veoma osetila kao ne svoja na svome. Uh nekako otuđeno, nisam bila bila sam uvek strankinja. Nekako mi je bilo i muka svega toga jer čak i već tada i kad smo se vraćali u Skoplje i i dalje i tamo smo bili ovaj stranci. Gde god smo otišli smo bili stranci. Iako imamo sve moguće i papire i jedinstvene matične brojeve i tako dalje. Ovaj sve na papiru valja, a ovako jednostavno i tamo smo nešto propustili, onda se i Skoplje menjalo, menjali su se tamo ljudi, neke smo gubili, jednostavno prijateljstva dođu i odu, neka se zadrže, neka ne. Al prosto jednostavno je stvarno bilo nekako kao da sam gubila i i negde svoj identitet. Sad ko sam ja, gde sam ja, gde ja uopšte pripadam. I sad meni je to uvek bilo nekako bitno to pitanje identiteta. narodnog identiteta, kome pripadaš iako kao narod hajde da kažem je neki društveni konstrukt. To i dalje se ovaj toga držim. Al svejedno odrastati kao Makedonka tek kad sam izašla iz Makedonije sam shvatila koliko svi nešto ne priznaju tu Makedoniju. Znači čiji ime, ni teritorija, ni narodnost, ni mađarska pripadnost, ništa, ništa ni jezik. Znači sve je to nečije i ona je ne znam niko i ništa. I onda tek u tom trenutku sam ja nekako, mislim čak i za Srbe ono svi pričaju kao ono oni su ovakvi i takvi, kakav god da vas da vas glas bije. Ovaj nekako su puni sebe. Nekako imaju taj osećaj bre, ja znam ko sam. Od ne znam kog tamo Dušana ili. Ovaj a mi nemamo zašto da se uhvatimo bukvalno jadni Makedonci imaju tu nekog jednog Aleksandra za koji mislim besmisleno ovaj pričati. prosto je bilo ne znam, nekako tužno i taj nemanje tog identiteta zapravo da ti neko toliko sve oduzme i jezik i i i veru iako dobro nisam vernik, al to tu narodnu pripadnost i i naziv i ime i i sve to i na kraju još u toj Sloveniji još i ne znam jezik, zaista sam se osetila kao neki najveći otpad, al sam nekako uspela da završim i jedan i drugi fakultet. Ujutru bih išla na jedan fakultet, popodne na drugi. U međuvremenu je ta visoka škola dobila svoju akreditaciju. Tamo sam završila to onaj trajala tri godine. Ovaj novinarstvo četiri. Negde u međuvremenu mi je prestala da mi prija taj dizajn enterijera. Jednostavno sam osetila da to nije to. I onda sam se tek osećala bezveze i loše jer sam prvo smo uložili jako puno truda da se upišem na fakultet. Onda sam se ispisala iz tog fakulteta da se upišem u Ljubljanu da onda tek tako nekako odustanem i ni roditeljima to nije nekako ovaj prijalo i verujem da mislim nekako su i zabrinuti u jednom trenutku, mislim šta ćeš dete da radiš ono odluči se šta ćeš biti. Ali ja jednostavno sam znala, u tom trenutku prosto osećam da to nije moje. Jednostavno su mi izgubila neko interesovanje jer možda meni samo dok je teško mi je zanimljivo. A onda kada to nešto savladam, onda mi više nije. I onda kada ja vidim da od toga ne ubiram neke plodove i neko nešto novo ne gradim se, mene to nekako više ne ispunjava. I u tom trenutku ja čujem da postoji jedna profesorka Vesna Godina koja predaje uvod u kulturnu antropologiju i da je to ispit koji je nemoguće položiti. I ja kažem ja ću to.

Ivan Minić: Challenge accepted.

Marija Trkulja Jordeva: Da. I ja upišem, položila sam ga iz petog pokušaja. Dobila sam svoju zasluženu devetku. Al sam se ja od tog trenutka apsolutno zaljubila u antropologiju. Znači ta žena je primer zaista kako se znanje prenosi bez ikakve knjige. Znači ono što je ona na na na predavanjima predavala je zauvek ostalo u mojoj glavi od tada. I ja sam tada antropologiju nekako zavolela, ona je meni dobra vila među naukama jer ona prihvata čoveka onakvog kakav jeste. pogotovo onaj pravac u antropologiji kulturni relativizam gde ne postoji jedno pravilo kako civilizacija treba da napreduje nego svako ima svoj put i meni je to toliko leglo zbog Makedonije i zbog mog ličnog nekog ovog životnog puta. Ja sam se toliko zaljubila. Ja sam posle sve predmete izabrala iz socijalna antropologija i politička antropologija i raznorazne sve moguće ovaj antropologije na na ovaj na fakultetu za društvene nauke u Ljubljani. Ovaj i onda sam rekla da ja zapravo hoću da ostanem na fakultetu. Ja ću da upišem, ja ću da završim i novinarstvo i završila sam i završiću i dizajn. Sve je to super, ja mogu i dalje da slikam i da crtam i ja kad god mogu o tome da se vratim. ali da. Zapravo to nisam rekla u drugoj godini na novinarstvu mi je jedan docent, asistent, ne znam tada u kom statusu je bio, mislim da je sada već profesor. Uh posle, napisala sam neki članak, to je bio zadatak i pozvao me kod sebe i rekao mi je da bolje da odustanem od novinarstva da od mene nikada neće biti novinar. Jer prosto ne umem da pišem. To je bilo, bio njegov neki stav. I to je bila druga godina i ja sam i rekla da imam izazove zbog jezika i zbog toga što studiram još jedan fakultet. i on je prosto jednostavno na to rekao ako niste kapacitet zašto to radite. Bolje se ispišite.

Ivan Minić: Suptilno, suptilno.

Marija Trkulja Jordeva: Da. Ovaj, al ja sam jako tvrdoglava. Ovaj, tako da sam odlučila da ipak ja završim to novinarstvo jer mogu. Ovaj, sve te predmete koje su bile jezičke sam položila iako sam i jednim gadnim ocenama koje su mi uništile prosek za koji je meni bio bitan, i dalje mi je negde bitan, al mene nikad u životu niko nije pitao koliki mi je bio prosek. Mislim da je sad to apsolutno već i možda ovaj nebitno. Al ja sam opet odrasla u takvoj jednoj malo porodici gde je su ocene bile važne. Mislim meni su bile važne, tati su bile važne pa sam verovatno ja to malo tako ovaj kod sebe ovaj prigrlila. I ali završila sam i novinarstvo i dizajn i ja odlučim da upišem uh kulturne i religijske studije, to je master i da dalje idem na doktorat iz antropologije, da ja ostanem na fakultetu. Bila sam uh postoji jedan program, mislim da i dalje postoji, ne znam, tada je postojao kao mladi istraživalac, to je Young Researcher, gde se ti prijaviš kao mentor, to kao menti zapravo, asistent nekom profesoru koji se prijavi da bude mentor i onda ti radiš istraživački neki posao kao asistent na fakultetu zvanično, ide ti staž, dobijaš neki novac, neku naknadu za taj rad i plus besplatnu besplatan doktorat. Ja kažem to je super, to je za mene odlično. Moj mentor koji mi je bio za master rad na temu o konstrukcije zapravo narodnog identiteta Skoplje 2014, onaj famozni projekat koji je uništio naš voljeni grad, da bukvalno bude neprepoznatljiv. i da se ja svojoj kući bukvalno nikada ne mogu više vratiti. Zbog toga. Dogovor je bilo da bio sa tim profesorom da se on upiše, da se prijavi kao mentor, da se ja onda prijavim kao mladi istraživač i tako nastavim dalje da gradim karijeru ovaj na fakultetu. Tata je bio jako protiv. Uh, sećam se to je možda jedna od najsmešnijih rečenica. Uh kad sam mu rekla da hoću da budem antropolog. Naravno posle svega mislim možeš da zamisliš njegov ovaj mašinski inženjer koji je hodao peške do svoje škole po brdu, uh kome su vezivali levu ruku da bi pisao desnom i verovatno su ga prebijali kao mačku za sve nestašluke koje je radio, a radio je. Ovaj i koji je dva puta kupovao gitaru i ta gitara je spaljena od strane dede jer nećeš biti muzičar. A tata je mnogo voleo da peva. Ovaj uh kako je tek njemu bilo kad sam došla i rekla ja hoću da budem antropolog i on je rekao idi pitaj mamu koliko antropologa ima u Leku. A mama je radila tad u farmaceutskoj kompaniji Lek. Ja kažem al to nije isto. I sad ja pokušavam da mu objasnim šta je antropolog i šta je antropologija. On kaže to ti je kao da si na poljoprivrednom upisala smer Bostan. Ali je dozvolio, mislim ni ni nikada se nekako ni pitali, uvek su nas puštali da na kraju dana i pravimo svoje greške. Ovaj, al se desilo tako da sam i magistrirala i profesor je odustao od tog našeg dila. Rekao je da jednostavno ne želi da se bavi birokratijom iako bi se ja bavila tom birokratijom, ne on, bukvalno bi sve spremila. I ostavio me sa 26 godina, nula radnog iskustva. govorim ne znam, četiri jezika, imam tri diplome i ne znaš šta ćeš u svom životu. 

POVRATAK U SRBIJU

Marija Jordeva Trkulja: I u tom trenutku bili su jedne neobične okolnosti da sam mogla da dođem ovde i da živim neko vreme. I prijavila sam se preko Info studa za posao asistenta u Rafineriji nafte Pančevo. i za mesec dana su me primili. Došla sam, spakovala sam se i zapravo to što je profesor odustao ja ga nikad nisam pitala zašto. Mislim rekao je zbog birokratije, al zapravo sam pomislila da ja nemam dovoljno kapaciteta, da je verovatno odustao jer možda ne vidi u meni potencijal da budem na fakultetu i da je to neki suptilni način da mi kaže da nije ovo put za mene. I htela sam nekako da se kaznim jer sam odustala od svega što mi je dato na neki način i svi su me slušali i ja sam imala taj neki svoj unutrašnji glas koji je govorio nije mi mesto, nije mi mesto, nije mi mesto. Evo sad će ti biti mesto lepo u Beogradu. Ovaj uh nekako došla sam ovde da sebe kaznim i onda sam ostala najduže nego što sam živela u bilo kojoj drugoj državi. Evo već 14. godina. Uh, bilo je jako zanimljivo doći ovde u Beograd koji sam ja tada i nekoliko godina zvala sivograd. Meni se on uopšte nije svideo, pogotovo ne Pančevo. Uh da radim za 350 EUR. da putujem svaki dan iz Beograda u Pančevo. Koje užasno smrdi na naftu. Ovaj, uh da živim u u nekom u državi odakle svi glavom bez obzira beže. I mislila sam da je to najgora greška u mom životu, da treba, svako jutro sam odlazila na posao sa mišlju da ja stvarno nisam mogla izvini da zaserem više od toga. Znači sve je u meni govorilo spakuj se i vrati se. Nešto ćeš raditi u Sloveniji.

Ivan Minić: A dobro.

Marija Trkulja Jordeva: Vrati se kući mislim tamo gde ti je sestra makar. Mislim tada su mama i tata i dalje živeli u Moskvi, mogla sam u Moskvu.

Ivan Minić: A, zato ti pitam gde.

Marija Trkulja Jordeva: Mogla sam u Makedoniju. Mislim dobro, znamo da je to to još gore bi bilo. Mislim jer je to nekako bio povratak na staro, kao neko nazadovanje nakon svega što su nekako uložili u nas i ja sam uložila i mislim sećam se da mi je govorio se sećaš koliko si plakala je l’ te bole prsti, kako ti kako ti nije žao da to nekako ne urodi nekim plodom. I i bila je jako izazovna ta godina 2012 na 2013, to je stvarno bilo mislim raditi kao asistent to je za mislim to asistent, to je samo moderan jedan naziv, to je zapravo sekretarica, kuvam kafu, čitam mailove, štampam ovaj dokumenta, nosim na potpisivanje, radim domaće zadatke za decu direktora i ovaj i kupujem namirnice sa njegovim ličnim vozačem da da napunimo njegov gepek kako bi on mogao da se vrati kući ovaj je li sa punim gepekom namirnica i svega potrepština za za kuću. A ja sam uložila toliki trud u crtanje, slikanje, rusku književnost, jezike, novinarstvo, antropologiju. Antropologija mi je neprevaziđena…Ovaj ljubav neprevaziđena. Ovaj i dalje maštam o tom doktoratu iz antropologije možda će se nekad desiti, hajde da se ne desi nebitno. Volim je zato što je stvarno dobra vila među naukama. ovaj i dalje čitam i antropološke knjige i rado joj se vratim i nekako me inspiriše da budem i i bolji čovek na kraju dana da razumem različitosti i kod sebe i kod ovaj i kod drugih. Tako da eto mene u 2012. ovde. bila sam ubeđena da ću se vratiti, da ću hajde već kad sam sebe kaznila da tu budem da izdržim godinu dana i da se spakujem i da ovaj vratim kući makar imam neko iskustvo. 01:44:46 Bilo je mnogo zanimljiv i taj intervju za za posao. Ovaj taj direktor Rus ovaj pita, pitao me nešto tokom tog intervjua. I ja sam nešto zeznula, rekla sam uh ruskim akcentom ali nešto na na srpskom ili na makedonskom, ne znam više šta mi je ovaj bilo.

Ivan Minić: Ili je miks svega.

Marija Trkulja Jordeva: Ko zna. I on kaže: “Vsjo smješalosj v domje Ablonskih”. I ja se nasmejem. I kaže šta sam ja to rekao? Ja kažem druga rečenica Ane Karenjine. I on kaže, jeste zato što to je isto jedna jako zanimljiva stvar u Rusima. kako ovde na primer citiramo, citirate, više ni ne znam u kom licu da se obratim, al citiramo poznate rečenice iz filmova. U Rusiji se jako jako često citiraju rečenice iz knjiga za životne neke situacije. I na primer kad se nešto kad neko se spetlja ili nešto kaže ili nešto ne uradi dobro onda kaže “vsjo smješalosj v domje Ablonskih”. Znači sve se ukomšalo ili kako se već prevodi u kući Oblonskih. To je ova druga rečenica Ane Karenjine, prva je ona o porodicama. I on kaže kaže nije, kaže Rat i mir. Ja kažem ne. I ovaj ste sigurni. I ja kažem 100%. On kaže dajem vam poslednju šansu od toga vam zavisi posao. Ja kažem 100%. I tako sam dobila posao. Zbog Ane Karenjine. Mislim toliki fakulteti i tolika čuda. Toliko investicija i Ana Karenjina. Ovaj uh na početku te godine kad sam došla, ja sam upoznala jednog gospodina koji mi je sada suprug. Ovaj on je zapravo i razlog zašto sam ovde ostala. Ali ni to nije bilo baš onako kao ljubav na prvi pogled i ptičice i tako dalje, nego je baš sam se zaljubila, baš baš. Mislim toliko da sam govorila sam kao sam kokoška jer sam pala na motor jer je došao na prvi dejt na motoru. Ovaj, a ja sa onako je li puno diploma i puno znanja i sva bitna i važna i nije to najbitnije na svetu. Zadrhtale su mi noge i stvarno sam se ono bez ikakvih, totalno sam odlepila za njim. Uh, ali se i bilo je tu nešto kao. Zajedno, mislim radili smo u istoj kompaniji tako da, mislim nismo bili povezani sektorski. Uh i velika je to, velika je to firma. Ali prosto desilo se da da ovaj on nije bio zainteresovan, mislim u smislu neke veze i ja sam rekla ok ja nisam zainteresovana za kombinacije. Tako da smo se rastali i ja sam odlučila da je ovo stvarno totalni fijasko jer mislim od života i bolje da idem da se vratim u Sloveniju pa i da tamo da čučim onako u diskriminaciji. Ovaj, da radim bilo šta i da se pokupim i odem. Uh, ali se nakon godinu dana mi smo mi smo mi smo se nekoliko puta i viđali i van posla, ovako nekako prijateljski. Ja sam već polako krenula i da se pakujem tamo u maju prosto nisam htela da budem asistent. stvarno nisam to zamišljala kao neki posao u životu, niti Beograd kao posao gde mesto gde bih ostala da živim. I polako polako sam krenula da se da se pakujem, da se nekako vraćam u u ovaj u Ljubljanu. I rekla sam samoj sebi Beograd je zapravo jako lep tokom leta. Mislim on je stvarno onako jedan uh veoma veseo grad i ima svašta nešto zanimljivo i nekako Beograd prihvata svakog. I iako mi je bio taj period jako turbulentan i izazovan i nisam imala nikoga ovde. Mislim ja sam stvarno u jednom periodu samo imala kolege sa posla i to je to. Nemam nikoga, mislim nemam stvarno nikoga. Ja sam i jezik brzo savladala. Mislim nije ni ni ni tako teško. Ovaj jer sam imala neke osnove. Tako da rekla sam ostajem tu još ovog leta i onda idem. Ali ovaj što ja kažem lepo Đoletov osmeh je bio jako uporan ovog puta i ovog puta je hteo da da ovaj da nekako nastavimo priču. I tako sam ovaj ostala u Beogradu.

BORBA ZA MAJČINSTVO

Ivan Minić: I dobro, ovaj kako je dalje išla priča i sa Beogradom i sa karijerom i sa time šta hoćeš da budeš kad konačno odrasteš?

Marija Trkulja Jordeva: Kad konačno odrastem. Uh pa ja sam bila ostala sam u odlučila sam da, mislim da ostanem da pružim priliku i nekako i gradu i i i toj ljubavi. Uh ostala sam na poziciji asistenta još godinu dana. Onda se otvorila prilika u internim komunikacijama isto u Nisu, ali u Beogradu. Onda smo kad sam prešla u Beograd nekako smo i ozvaničili vezu jer pre toga prosto nismo hteli da nekako o tome pričamo jer nismo znali kuda vodi cela ta priča i prosto da budemo, da ostanemo nekako profesionalni. Ipak svako ima svoje obaveze na tom poslu, zarađujemo neki novac, imamo svoj ono integritet, poštovanje. Tako da tada smo nekako i ozvaničili to. On je dobio premeštaj u Novi Sad, tako da je putovao svaki dan do Novog Sada. I ja sam se u tom trenutku nekako baš se lepo smestila u te u taj svet internih komunikacija. Prijalo mi je nekako sam se susrela sa tim nekim svetom kreative gde ja stvaram poruke, slogane, vizuale, vratila se ta neka estetika koju mogu da unapredim u svom životu. I od tada pa nadalje je me nekako životni i karijerni put vukao ka marketingu. Ja sam prošla raznorazne ovaj pozicije unutar Nisa. Znači bila sam u internim komunikacijama, u jednom trenutku sam se malkice bavila i eksternim komunikacijama određenim na određenim projektima. sam prešla u potrošački marketing jer je u Nisu su podeljeni, jedan je korporativni brend, drugi je potrošački ovo što su benzinske stanice, Nis petrol i Gazprom. bila sam tu zadužena za standardizaciju izgleda benzinskih stanica, što je meni bilo negde.

Ivan Minić: Ti si u svom elementu.

Marija Trkulja Jordeva: Da. da. Što je bilo negde baš baš uh baš super posao. Mislim jako puno izazovan jer je to najveći lanac maloprodajnih objekata koji izgledaju različito i trebalo je definisati i napraviti neku matricu kako će se pozicionirati reklamni materijali, reklamna oprema i sve smo to standardizovali tako da je to sve iz godine u godinu samo izgledalo bolje i bolje. Ovaj i mnogo sam nekako, baš sam uživala u tom poslu jer sa jedne strane pisanje tih procedura, kako se zaposleni ponašaju u određenim situacijama, to je mene meni zaista jako jako prijalo. Nekako od neke konfuzne stvari napraviti neki red i neki redosled i pritom da se poštuje, mene to zaista jako ispunjavalo iako možda neko bi rekao bože to je najdosadniji posao verovatno na svetu pogotovo u naftnoj industriji, pogotovo za ovaj devojku koja tako voli da slika i crta. Meni je to baš nekako ovaj lepo čučnulo. I onda sam bila u jednom trenutku zadužena za za komunikaciju u regionu gde postoje ovaj zavisna društva Nis Petrola i Gazpoma, to zapravo Nisa. To je i Rumunija, Bugarska i Bosna. nakon toga sam postala brend menadžer za Drive Cafe, to je ovaj brend, maloprodajni koncept kafića i restorana i prodavnice na benzinskim stanicama i Drive Cafe kao privatna robna marka. Nakon toga sam postala i brend menadžer za ceo non-fuel segment. Znači sve što nisu goriva je bilo u mojoj nekoj ovaj nadležnosti. Paralelno sam išla na raznorazne edukacije, svake god, ja sam poznata po tome, to svi kažu da sam svake godine upišem još neku edukaciju jer meni nikada nešto nije dovoljno i meni još samo još jedna diploma nedostaje do osećaja da ja zaista to nešto znam. I dalje mi nije dovoljno. Tako da to je bila i neka Advertising akademija i London School of PR i raznorazni ovaj uh raznorazne edukacije na temu i komunikacije, na temu marketinga, upisala sam čak da bi se vratila i podsetila se osnova u jednom trenutku sam išla na časove crtanja u Adobe Illustratoru da bi sebi vratila da to ne zaboravim iako sam na kraju ponovo zaboravila, ali ovaj uh da. U Nisu sam radila skoro 10 godina. Nakon toga sam u godini korone konačno ostala trudna. To je posebna priča životna u za mene, to je zapravo najveća životna priča i najveći izazov. Uh, prvo postati mama, a zatim i biti mama. Uh, nije bila laka godina, 2020 mislim nikome, a ja sam tada još prolazila kroz raznorazne i procedure, onda je trebalo i tu trudnoću održati. I nakon zapravo tokom tih izazova da ostanem mama, da ostanem trudna, da uopšte se ostvarim kao ovaj roditelj tako da mogu da stvorim dete u sebi pošto to je bila bukvalno nemoguća misija kada smo shvatili koliko prepreka kod mene postoji zbog zdravstvenih stanja i te insulinske i endometrioze koje je jako ovaj izazovna i koja se stvarno onako jedna tiha bolest koja pogađa toliko toliki broj žena a se toliko teško dođe do dijagnoze sem kad se čovek otvori i vidi i do tokom operacije zapravo da je dijagnoza endometrioza. Uh šta sam rekla?

Ivan Minić: Mi, ono što što je super interesantno kad..

Marija Trkulja Jordeva: Htela sam da kažem o slikanju da tokom ovaj.

Ivan Minić: Kad pričaš taj svoj put u u Nisu, mislim to je put u kome si se ti suštinski pronašla u nekoj struci koja ti je danas profesija. I kad pričaš šta si radila zapravo svaka stvar koju si prošla kroz svoj obrazovni put ima svoje mesto.

Marija Trkulja Jordeva: Jeste. I sve se isplatilo nekako.

Ivan Minić: Da si bilo koju od njih preskočila taj posao ne bi mogla da uradiš toliko dobro jer ok, ono, situacija sa Nisom trenutno nije sjajna, vrlo je to sve osetljivo. Ali nešto što niko ne može da ignoriše jeste to da se u tih 10 godina potpuno promenio način na koji smo mi percipirali Nis pumpe. Nis pumpe su bile pumpe koje se izbegavaju. Neki drugi brendovi su postali poznati po tome što imaju čiste toalete. Znaš kao mi smo imali tu situaciju 2005. Da. A sad imamo situaciju da i gomila imaš i gomilu PL-ova i imaš zapravo jedini loyalty program koji ja koristim u životu jer kao to je najdosadnija stvar na svetu, al ova je simpatična. I ima nekog smisla, ima nekog rezona za mene i da se neko planski bavio time i da ti objekti budu da izgledaju svetski, da budu logični, da moje korisničko iskustvo na njima bude dobro i da budem na neki način ono opskrbljen svime ovaj što treba. Ali mi smo se zapravo upoznali kroz ovu priču koju koju smo ostavili manje više za kraj. Mislim pričaćeš i o poslu koji sad radiš, ali ovaj to je, to dolazi kasnije na vremenskoj liniji. Uh i meni jeste važno da iako znam da je to osetljiva i teška tema sa srećnim ovaj nastavkom. Jeste mi jako važno da pričamo o tome upravo zato što se o tome uopšte ne priča. Naravno, naročito se ne priča u muškim podkastima. U ženskim podkastima se i pomene na neki način, ali mislim da jako malo ljudi osim onih koji prolaze kroz to zapravo znaju koliko je to teško, iscrpljujuće i emotivno i na svaki drugi način i koliko je to velika borba, koliko je to osetljivo, a opet ako već ulaziš u to i ulaziš sa idejom da idemo do konačne pobede, a ne da vidimo pa ako ne prođe onda nikom ništa. Koliko zapravo te to potroši za sve ostalo u životu što ti treba. Koliko je to zapravo duga i bolna borba za mnoge. 

Marija Trkulja Jordeva: Da. Uh, pa mi smo već, mislim ja sam nekako oduvek znala da ću biti mama. Mislim znala. Jednostavno mnogo sam volela lutke, volela sam da se brinem o njima. Nekako je to već od starta kad je dete u mami i ako znamo da je žensko od starta se ponašamo prema njemu drugačije. Mislim što isto važi i za dečake prosto ga vaspitavamo u tom nekom smeru. I meni je to bilo nešto što će biti usputno. Mislim nekako sam se toliko fokusirala na karijeri i na nečemu to to sam prihvatila zdravo za gotovo. Jednostavno to će se negde desiti. I onda kad sam pronašla da kažem i ljubav svog života i potpuno odlepila i zavolela nekoga više od sebe i zapravo postala i bolja osoba uz njega, nekako sam i sebe više zavolela uz uz njega. mislila sam da će to doći spontano jer je meni to bilo deca su plod ljubavi. Ja sam plod ljubavi. Tako su o meni pričali i o sestri. mislim nekako je to prirodno, to je normalno, to je očekivano, to tako ide nekako.

Ivan Minić: I za mnoge ljude je izuzetno lako. Lakše često nego što je potrebno.

Marija Trkulja Jordeva: Mnogo nego što mislimo da. Ovaj,

Ivan Minić: Pa jeste, mislim..

Marija Trkulja Jordeva: i uglavnom je uživanje, mislim to je onako jedna kako da kažem završnica. Nekog lepog čina. Ovaj koji nas čini intimnim i..

Ivan Minić: Suštinski da, svako zna šta su radili tačno devet meseci pre toga.

Marija Trkulja Jordeva: Tako je. Ovaj uh a kod nas iako sam ja mislila da će to biti mislim ja sam imala generalno ginekološke probleme ceo svoj život. I svaki maltene uh uh ginekolog bi rekao srediće se nakon trudnoće. I ja sam nekako konačno i čekala tu trudnoću da me spasi od svih mojih.

Ivan Minić: Da se sve složi.

Marija Trkulja Jordeva: Jeste taman ja postanem i mama i sve ono što sam htela, taman će da mi se reše svi ovi moji zdravstveni problemi. Uh i onda prođe prva godina ništa se ne dešava. Naši prijatelji svi već kreću lagano jer to su te godine, mislim prvo ide godina svadbi i onda svi lepo se izđuskamo na svadbama, onda idemo na ovaj slavlja povodom rođenja. I onda kreću da se rađaju prve bebe, druge bebe, treće bebe u nekim situacijama. Naše bebe rode nigde nema. I mislim ja sam to već sam osetila nakon godinu i po dana da da očigledno nešto neki problem, hajde da idemo da se da prođemo kroz te neke ovaj rutinske ove provere. Samo što je bio problem što nije moglo da se ustanovi zbog čega. Mislim prosto to zaista traži veliku posvećenost da se prvo ode kod lekara, da se nađe dobar lekar, da on stvarno postavi dijagnozu koja je ispravna. Mene su malo šetali. Ja sam preko 15 ginekologa obišla u Beogradu. Išla sam čak i u Makedoniju jer smo i tamo imali par preporuka, išla sam i u Sloveniju. I zapravo tek 2000 18. kada sam izgubila tatu zbog strašne bolesti, saznala ovde od strane jednog ginekologa zapravo da postoji sumnja na endometriozu. I da treba da se uradi operacija, da se vidi koliko se to proširilo, na koji način, taman i da se utvrdi neko stanje unutrašnje da vidimo da l’ postoji još neki razlog zašto ja ne mogu prirodnim putem da da ostanem ovaj u drugom stanju. I meni je bilo strah da ovde idem mislim na operaciju. Čula sam strašne priče. I mislim i dalje imam zdravstveno u Sloveniji, imam njihovo sam državljanin, tako da otišla sam u Sloveniju da kažem sa uputom, mislim sa rezultatima iz Srbije i rekli su mi da su me slagali. Da ko zna tamo šta su videli, šta oni znaju i tako dalje. Ja sam rekla molim vas proverite me. I proverili su me i kažu uh ništa se ne vidi na ultrazvuku. I ja sam bukvalno morala da nateram ginekologa da sondom proveri, jer ni sve preko stomaka se nije videlo.

Ivan Minić: Vidi da se razumemo meni nikad nije bilo jasno kako oni išta vide na ultrazvuku.

Marija Trkulja Jordeva: Mislim ja sam toliko često da ja vidim. Dobro, ok. Ja sam naučila, ja tačno znam šta mi je gde i mogu bukvalno pri prilikom prvog onog tačno znam, ja sam bukvalno naterala, ja vas mnogo molim, znači stavite tu sondu šta god, znači samo pogledajte, mislim sad mi je smešno naravno, tad ja sam tada plakala. Ja sam bukvalno rekla ja ne izlazim odavde dok vi mene ne pregledate onako kako je adekvatno. I onda je ona napipala zapravo cistu koja se već poprilično raširila i rekla je ovo je za poprilično hitnu operaciju. Zakazali su mi operaciju. to zapravo i ne seku nego je laparoskopska kroz one kroz stomak i dve tri rupice. I izgubila sam jako puno krvi, trajala je četiri sata jer su ustanovilo da postoji neka pregrada u materici sad ovaj raznorazne još ovaj neke komplikacije. I sećam se kada sam Đole je čekao ispred, 4,5 sata kaže da je trajalo, mislim da je ono najduža laparoskopska operacija. Obično je to kao rutinska, mislim to brzo prođe. Izgubila sam jako puno krvi, jako sam bila, već sam bila i anemična pre toga i bila sam baš slaba. I sećam se da je doktorka ušla u sobu i ja ležim onako sva malaksala, ona meni kaže kajgana. I možete da probate još godinu dana, a u još pola godine, ali najverovatnije mora na vantelesno, jer prirodnim putem ovo ne može mislim niko živ da ovaj da sredi. Mislim prosto kajgana. Mislim meni je to ono slika i dalje mi je u glavi.

Ivan Minić: Dosta dosta dosta slikovito.

Marija Trkulja Jordeva: Dosta slikovito da. I ovaj, i ja sam se nadala da će biti prirodnim putem. Nisam htela na vantelesno. To sam rekla onako strogo izričito ne nema, ne dolazi u obzir. Ne dolazi u obzir da prolazim kroz te hormone. Nije prirodno, nije mi nije mi normalno, nije mi hoću da imam bebu kao plod neke ljubavi, a ne instrumenata i kutijica i i i nekih procedura medicinskih. Bilo mi je stvarno dosta svega tih. Mislim ja sam maltene svaki mesec bila kod ginekologa. Stvarno sam bila preumorna, fizički iscrpljena, prosto da me bilo ko više i dodirne. Da ne pričam o mislim ja sam se još dosta sam, pošto naravno sa strane ljudi već primećuju kao ništa se ne ono, niko ne ostaje trudan je li?

Ivan Minić: Pošto su svi ostali trudni.

Marija Trkulja Jordeva: Da, ovaj kao je l’ vi to umete da radite uopšte. Čak su nas zezali. Možda nešto nepravilno radite. Al sa strane kreće da se šuška. Mislim moja sestra je ostala trudna, onda su na njenoj svadbi svi mi govorili da me je pretekla. Kao da je neko takmičenje. I svaki put kad god bi otišla pogotovo to rodbina voli da radi pa kao je l’ radite na tome, šta se dešava, kada će, nemoj da juriš karijeru, pritom apsolutno ne znaju kroz kakav pakao ja ja lično prolazim i koliko se napatimo i koliko plačem svakog meseca sa negativnim testom u ruci. I iako imam sve simptome tog meseca i toliko sam nekako navijala i nadala se. Isplakala sam stvarno dušu posle svakog meseca. Mislim da su da sam, da tokom te četiri godine najviše sam doprinela u profitu ovih koji izrađuju testove na trudnoću jer ja nisam verovala. Ja sam mislila da je on, da on nešto je pobrkao jer ja imam sve simptome. Mora i onda kupim 10, 10 uradim i to svakog meseca. Onda ni njima ne verujem, nego odem u laboratoriju da mi izvade krv, da preko krvi ja vidim tačno koliki je ovaj kolika je beta i uvek bude ona prokleta nula. Tako da uh ljudi su imali raznorazne savete da je stres, da jako puno radim, da da mi treba odmor. I ja sam sve vreme negde stvarno osećala i taj neki gu t feeling moj koji sve vreme mi govori je li da mi ovde nije mesto, tamo mi nije mesto i tako dalje. Ovaj, tada sam osećala da nije stvarno do odmora u Grčkoj nego je neki medicinski problem, da ne može četiri godine da sam stvarno ja sam jako uporna. I svašta sam probala do stvari u koje ne verujem do penjanja do neke crkve na nekom ostrvu, ni ti ja mislim ni ja ni suprug nismo vernici. Mi smo se peli jer tada smo verovali, poverovali bismo verovatno u ne znam da je zemlja ravna. Da ovaj, to je strašno.

Ivan Minić: Dosta ljudi veruje. Da. Dobro. I to je strašno.

Marija Trkulja Jordeva: Jeste. Ovaj, tako da smo činili sve, pili čajeve, uh išla sam na neku Bowen terapiju, uh gde te nešto kao joj ne znam ni ni ni da ponovim šta je to. meditacije, joge, uh razne suplemente, uh čitala forume, uh tamo tek sve i svašta se ovaj piše i vidi i čuje i uh stvarno sam pokušala sve samo da ne dođe do te vantelesne i onda kad je ona rekla kajgana i da prosto drugog puta nema, ja sam jednostavno krenula da istražujem i to sam i na Tedxu i rekla da kada sam prvi put ukucala vantelesno oplodnja i videla šta sve to podrazumeva ja sam samo pogasila sve i rekla stvarno ne dolazi u obzir. Mene je mnogo bilo strah. nigde niko do kraja ne objasni kako ti hormoni utiču na tvoje telo. U kom odnosu, u kom obimu te oblikuju, utiču dalje na plod. Jako se puno priča o tome da zbog njega zbog njih dolazi do raka ili kod žene i tačnije buduće mame ili kod ploda. Bilo me niko ne može da garantuje, pritom sva ta vantelesno oplodnja tek daje 50% šanse da ono uopšte uspe. I kako godine prolaze sve te šanse su sve manje i manje. I na kraju samo sebe sam nekako mučila i kažnjavala jer mi je, svaki put kad čujem da neko od prijatelja čeka dete, ja bih osetila jednu veliku ljubomoru. Jako, jako sam bila nesrećna zbog tuđe sreće. I to mi je bilo sramotno. Nisam takvo dete, nisu me tako vaspitali mama i tata, nego da budem srećna zbog tuđe sreće, zbog drugih, da budem empatična. Ali ja sam zaista osećala jedan bes i jednu frustraciju. Prvo mi nije bilo jasno zašto meni, zašto uopšte bilo kome. A sa druge strane kao neka potvrda neadekvatnosti, da ti priroda ne da mogućnost da se reprodukuješ, kao neka greška. Ja mnogo volim da peglam. 

Ivan Minić: Nikad ne bih rekao

Marija Trkulja Jordeva: Baš volim da peglam, to je moja meditacija dan-danas. Peglam sve živo što naiđe. I mužu, i dete, i dokumentaciju. Volim jednostavno da mi je sve opeglano. I dok sam peglala, zapravo sam se svađala sama sa sobom. Zašto hoću da budem mama. Ja sam sebe bukvalno do neke torture dovodila. Zašto je meni to važno? Da li je to zbog društva? Da li je to zbog mame i tate? Da li ja to zaista stvarno želim ili je to nametnuto društvom? Da li bi, ako ne postoji takvo neko pravilo da se rodiš, škola, posao, brak, dete, da li bih ja stvarno to izabrala? Sa druge strane, da li sam ja kapacitet uopšte da budem mama. Možda postoji neki razlog koji mi kaže “don’t go there”. Možda jednostavno to nije za mene. Možda treba da se posvetim. Meni je sve to bilo mnogo važno da ima smisla. Mislim, to je negde i normalno, valjda da sve ima nekog smisla i za nas, i nekako meni je bilo i važno da znam svoje mesto i zašto sam negde predviđena, šta da budem. I to je bio toliko važan deo identiteta da mi je bilo stvarno strašno da to nemam. I na kraju, čak sam to i na ovom nastupu rekla, mi smo tatu sahranili početkom marta, a ja sam 19. marta išla na proslavu rođenja deteta. Iako ja mislim da bi svi živi sa strane imali apsolutno razumevanje za mene i rekli da uopšte ne bi ni tražili opravdanje, nego bi samo rekli ok, apsolutno razumemo zašto nije tu, ja sam sebe naterala da odem tamo i da se radujem, da popijem, da gledam dedu te devojčice koja se tada rodila, koji plače od sreće, a ja nemam bebu, nemam ni tatu koji bi potencijalno mogao da plače od sreće. Sećam se da sam tada, kad sam se vratila kući, ja sam toliko plakala. Prosto to je neka toliko velika tuga. To nije jecanje, to jednostavno nešto izlazi. Valjda treba da se očisti ili kako god. Prosto se nije zaustavljalo. I u tim trenucima, zapravo, kad bi svaki put saznala da je neko trudan.. I tako ono, čula sam iz Moskve i iz Slovenije i iz iz Makedonije. Onako jako veliki ovaj kako da kažem internacionalne vesti o rođenju nove dece. Ja sam krenula da slikam. Nekako uzela bih četke, isplakala bih se, uzela bih četku i krenula da slikam. I slikala sam uglavnom te neke životinjice koje su onako predviđene da budu za dečiju sobu. I slikala sam uglavnom te neke životinjice koje su onako predviđene da budu za dečju sobu i bila sam nekako, dok sam to slikala, zamišljala da slikam i za sebe, ali i za neku decu kojoj bih to poklonila. Izgledalo je poprilično lepo. Iako nisam ranije slikala akvarelom, tada sam zapravo počela da koristim tu tehniku. Ranije nisam uopšte, to su bile uljane boje ili akril, jer je najzahvalniji za slikanje. Preko njega može milion puta da se pređe kad se osuši i da se ne pomrse boje. Ne znam zašto, ali akvarel mi je u tom trenutku toliko prijao, jer je tako nekako providan i ima taj neki staklast izgled. A oči su nešto što mi je posebno bilo važno i što bi svako, kad bi video te radove sa kim bih podelila, rekao da nešto ima u tim očima. I ja sam to osećala, osećali su i ljudi sa strane i to mi je bila neka vrsta terapije. Jednostavno, svaki mesec negativni test, slika, i tako sam lečila samu sebe, svoju dušu. Slikala sam nešto za sebe, jer od uvek je, i to je i ranije bilo, ali sada sam tek to shvatila kada mi je bilo teško, da zapravo dok slikam ja ne postojim. Ni jedna moja uloga, nisam ni mama, ni potencijalna, ni supruga, ni ćerka, ni sestra, ja nemam ulogu, ja ništa, jednostavno je potpuna tišina i meni to prija. I ne slušam nikakvu muziku, to je stvarno tišina i u mojoj glavi i oko mene i to sam ja. Tu se negde sidrim. I u tom trenutku sam čak i svesna da ostane tako kako jeste. Bila sam ok sa tim. Znala sam da neću biti do kraja srećna jer da ću preživeti da ne ostanem mama, sigurno ću preživeti. Ali znala sam da stvarno neću biti srećna do kraja. Nekako sam raščistila sa sa sobom, mislim da je čist račun sa sobom jako važan da budeš iskren pre svega sa sobom, da iskreno sebi priznaš, možda ne naglas, al sebi makar da čija god bude, čija god je ta želja i odakle god potiče da je ona moja i da ja moram da uradim nešto makar dok imamo ovih 50% šanse dok se ovaj ne smanji. Krenuli smo u prvi postupak koji je bio neuspešan. Onda smo ponovili još jednom i takođe je bio neuspešan. Jednostavno koliko god folikula da se iznedri, ni jedna nije imala potencijala da postane embrion. Jednostavno to je zbog endometrioze, ona jako utiče na kvalitet jajnih ćelija. Poslednji zapravo stručnjak endokrinolog je me je jako lepo uputila kako da dala mi je, to je po preporuci jednih naših prijatelja dala mi je neku terapiju u koju ja apsolutno više nisam verovala jer nisam verovala iskreno ni u šta. To je bila jako teška godina i korona i mi smo se i sa Đoletom nekako odlučili da je to poslednji pokušaj, da zaista ne možemo da da uh sebi dozvolimo i finansijski to, mislim to jako puno košta. Ja nisam htela, bilo mi je strah da idem preko fonda jer tamo već čekaju toliki broj parova i uvek postoji neka procedura određena koja treba da se da se uradi, a pošto meni na laparoskopiji nisu uklonili jajovode nego je ostala je li ova kajgana, oni sigurno bi po proceduri bili uporni da se uradi prvo inseminacija i onda minimum tri puta i onda sve te procedure dok se prolazi prosto se ne pristupa individualno parovima i da se sagleda njihova neka situacija. Pošto su meni pola pola i ovih izveštaja bili na delimično slovenačkom, ovaj neki na srpskom, neki na makedonskom. Mislim to je stvarno bila jedna onako poprilična ovaj fascikla. I odlučili smo se tim putem da bude brže, privatno, da nekako sami to finansiramo. Ali izgubili smo se. Mislim izgubi se čovek u tome, iscrpi se nekako i finansijski i socijalno, mi smo nekako smo se i udaljili od od prijatelja prosto nismo paralelno sa njima se ne razvijamo. Oni postaju roditelji, imaju neka interesovanja, mi se gubimo u tome, nemamo, nemamo vrtiće, nemamo vrtićke probleme, nemamo probleme sa nespavanjem.

Ivan Minić: Nemate vrtićke Viber grupe.

Marija Trkulja Jordeva: Da. ne možemo da razumemo njihovu patnju, oni ne mogu našu. Nekako su udaljili smo se polako i od nekako i od prijatelja i to je toliki fokus usmeren na to. Ja sam vratila bih se sa posla i ja sam istraživala. Meni je zaista neverovatno puno vremena ti ode samo na istraživanje o tome šta sve treba da prođeš, šta sve postoji, onda da li ti je gine, ginekolog svašta nešto rekao ili nije. Mislim taj internet je, internet je blago, ali je jako veliko zlo. Jer mislim toliko saveta i preporuka, toliko različitih klinika, toliko različitih mišljenja i to ne samo ovde nego ima i u Makedoniji, ima i u Pragu, tamo ne znam misteriozno ostaju da ono vraćaju se svi sa dvoje, troje dece. Uh, razne, različite različite neke priče, različite opcije koje jako puno koštaju, treba se za jednu odlučiti, ne znaš za koju. Onda ti na to istraživačko novinarstvo ode pola života. U međuvremenu se i dalje negde potajno nadaš da ćeš da će se to možda desiti prirodno i da ovo sve neće biti potrebno. Uh, to su i svađe među nama i mislim tu je jako puno parova i popucalo na kraju dana, to su nesporazumi, uh, mislim ja to je očaj u meni svakog dana i meseca da nekako preživim. Prosto sam se i ja pretvorila u osobu koja više nije ništa sem nekog ko pokušava da dokaže da nije greška. I dobila sam tada i zapravo i lekove za smirenje da bih prosto bila na određenoj terapiji i hormonskoj i kako bi to došlo i vitaminskoj i raznoraznoj da da prosto sebe dovedem u neku u neku spremno stanje da mogu da podnesem uopšte još jednu vantelesnu ovaj oplodnju. I tada se zapravo desila i korona. U martu su zatvorili granice. Mi smo tada bili na skijanju u Austriji, jedva smo se vratili. mi smo bili u Sloveniji i čekali vesti kada će se otvoriti granica da ovaj da se vratimo u Srbiju. I idemo, otvorene granice, možemo i prolazimo, dolazimo do hrvatske granice i kaže gospodin može dalje, vi ne smete. I ja kažem pa mislim ja tamo živim, imam i evo dokumenta i sve. I on kaže ne on on može dalje, vratiće vas na srpskoj granici. jer je tada bilo rečeno da svi sa srpskim pasošem mogu da se vrate. Al nisu pojasnili u tom obaveštenju da mogu i ljudi koji imaju stalni boravak, privremeni boravak prosto ima jako puno stranaca u Srbiji koji rade, edukuju se ili kako god. I onda smo čekali da nam da je da da joj potvrdu da možemo, onda smo se vratili. I zajedno smo se to je nekako bio još veći podsticaj jer meni je bilo strah da odem na ponovo na još jednu vantelesnu. Kako će mislim ako dve nisu uspešne šta mi garantuje da će treća iako sam bila na i na određenim i i lekovima, na određenoj terapiji. Uh, uh i ta korona i i taj osećaj da život ide, da ti moji procenti se ovaj smanjuju, nekako sam skupila hrabrosti i doktorka je rekla posle šest meseci terapije da su rezultati bolji i da možemo da pokušamo ponovo. I u maju 26. maja, zapravo 22. maja mi je rođendan, 23. je bila aspiracija jajnih ćelija i 25. su me zvali da mi kažu da imamo dva embriona. Uh 26. su mi vraćena oba jer su rekli da tako su najveće ovaj mogućnosti. Ja sam tu plakala. ja sam rekla molim vas to su dva jedina koja su uspela. Može prvo jedan pa onda drugi. Da prosto ako ovaj jedan ne uspe da imam makar još jednu neku šansu. Ali su i embriolog i doktorka rekli da tako su šanse valjda veće da makar i jedan uspe. I evo ga embrion ima skoro pet godina. jedini, jedini embrion koji mi je uspeo zapravo. 

KONAČNO MAMA

Ivan Minić: I dobro, kakav je osećaj bio kad si postala mama?

Marija Trkulja Jordeva: Uh Kad sam postala mama je zapravo mislim ni ta noć uopšte nije bila laka. u šestoj nedelji sam prokrvarila i mislila sam da je to to, da ću da izgubim i to jedno što mi je bila nekako jedina nada. Al se sve završilo zapravo fino. Cena se rodila jedna velika zaista beba od četiri kilograma. konkretna ovaj bebica. da je nisam videla na porođaju, pošto sam bila imala sam onu, nisam bila u totalnoj anesteziji nego sam bila budna na porođaju iako je bio carski rez i onda sam je videla i da je nisam videla verovatno ne bih verovala da je moje dete jer prvi put kad me pogledala, pogledala me je jednim neverovatno plavim očima koje niko nema u našoj porodici sem tatinog tate. Za koju je tata sve vreme govorio da je da je da mu je jako žao što niko nije nasledio te oči. Stvarno jedna prelepa plave boje. Uh, zapravo ništa nije bilo kako sam htela. Mislim kako sam očekivala. Mislila sam da ću biti..

Ivan Minić: Kako si planirala. 

Marija Trkulja Jordeva: Da. Ovaj uh Ne. Na na, mislim ja sam odrastala uz jedan narativ da je to najlepše nešto na celom svetu. Dok sam prolazila kroz vantelesnu, svi su mi sa strane govorili videćeš, to je nešto najlepše na svetu. Iako sam slušala da postoje nespavanje, mastitisi, problemi, onaj baby blues koji zadesi ovaj mame. Ja sam prosto bila ubeđena da se meni to ne može desiti. Da ne postoji uh količina nespavanja koja će meni smetati da ja gledam u svoje dete i da ja uživam u toj novoj ulozi. Ja sam to jedva čekala. Mislim ja sam se stvarno jako puno uložila i psihički, fizički, mentalno i finansijski da budem mama. Kad su je meni stavili na grudi, mama na primer kaže za za nas da kad kad su nas stavili na njene grudi, ona je shvatila da ona voli najviše na svetu, da je nju taj osećaj preplavio. i da je to ljubav kakva se ne objašnjava. A ja sam osetila samo strah i težinu jer je stvarno bila teška. Mislim ja sam stvarno bila zbunjena. Mislila sam ok ovo je verovatno neki šok, ipak sam ne osećam noge, bitno je da je tu, bitno je da je zdrava, sve je u redu. Onda sutradan ponovo ok, i dalje sam u bolnici, sve će biti ok kad dođem kući. došla, vratili smo se ovaj kući. Svi su oko Sene, naravno, ona je ovaj glavna zvezda. Došla je i moja mama da mi pomogne. Onda je krenulo nespavanje. Bilo je noći kada nisam spavala maltene celu noć ili ukupno spavanje 15 minuta. Ujutru se probudim prosto užasna. Ali nije, nije ni to samo ta fizička iscrpljenost, ja nisam osećala konekciju, nisam osećala to što su ljudi pričali da osećaju tu neku ljubav koja jednostavno preplavljuje za koju si spreman da ne spavaš, za koju si spreman da ne jedeš, koju te negde iznutra hrani da ti preživiš noć, dan, mastitis, bolove. Ja sam imala 10 meseci mastitis. To je, to je to prosto čovek ako ne doživi on stvarno ne zna za taj bol, a tako hraniš dete. Mislim to je prosto uh a ja jako sam bila uporna u tome da u tome je li ovaj uspem jer već kad mogu da dojim dete zašto ne bih dojila dete. Iako sam verovatno ovaj možda sam mogla da kažem da batalim to sve i da ne osećam fizički bol pored ovog bola koji mi nije bio jasan, jer ja znam da ja nju treba da volim i volim je. Ja nekako to shvatam ali nisam osetila to taj to što sam očekivala da ću osetiti.

Ivan Minić: Nisi osetila tu povezanost.

Marija Trkulja Jordeva: Pa da, ona je bila beba. Mislim čak mi je jedan prijatelj mi je pisao “e kako si, kako se snalaziš sa bebom, kakva je”? I ja kažem da ti kažem pravo ja nju ne poznajem. Jer mislim ona je beba, ona je nekako bila sam stvarno naivna što sam mislila, možda druge mame nisu takve. Ja onda sam malo i sebe ovaj kinjila zbog toga jer uh mislim sama negde sama sebi sam rekla sama si kriva, mislim ti si očekivala bajku. Ovo očigledno nije bajka. Mislim očigledno nije ne znam. Mislim..

Ivan Minić: Ne dolazi baš sve samo od sebe.

Marija Trkulja Jordeva: Tako je. Mislim to sada znam, ali ta prva godina mislim da mi je bilo najteža godina u u u životu jer sam je dočekala sam tu novu godinu 2022 ona se rodila 2021 bez jelke u stanu jer nisam, u kući gde živimo jer nisam imala, a meni je jelka svetinja od malena, to je moj ritual i to je nešto što me vraća negde mi daje presek, kraj ove godine i početak nekog novog lista. I nisam okitila jelku jer nisam, bila sam nekako iscrpljena i jednostavno sve ono što sam volela u tom trenutku, što sam znala. Znaš ono imaš rituale životne koje te koje ti vraćaju neko dobro stanje. Na primer ne znam, gledaš prijatelje, uvek kao neka ono znaš ako ti je loše, pogledaš prijatelje malo dođeš, dođeš sebi. Tako je meni ovaj šta god šta god sam imala od tih rituala i na primer čitanje Harry Pottera jer sam ga čitala milion puta, ovaj to mi je prosto jednostavno nekako vraćanje u to neko, to mi je sigurno, ponavljam neke stvari koje su mi nekada dali nešto lepo i ovaj da me vrate u to neko neko lepo stanje da se negde usidrim da da mogu sebi da ulepšam taj period. Meni jednostavno ništa od toga nije pomagalo. Meni čak prijatelji nisu bili smešni. I što je jako čudno jer ih znam napamet i uvek sam se smejala. Harry Potter mi nije prijao, nije mi prijala jelka i onda sam shvatila zapravo da ja moram da pričam sa nekim, da ja moram da odem kod stručnjaka jer ovo nije kod neke osobe koja će mi pomoći. I to je bila zapravo moja prva psihoterapija u životu koja je verovatno trebala da se desi mnogo ranije. Još kad je kad je kad je krenuo izazov sa trudnoćom, možda čak i još ranije, ko će ga znati. Uvek sam mislila da nekako mogu sama to da savladam da nisam toliko krhka, da ne mogu samoj sebi da da pomognem. Mislim da je negde i bilo, bilo bi i i dalje postoji, mislim danas je sve više i više to nekako oslobođeni smo te stigme i tog tabua da da psihijatar ili psiholog nije nešto da je nešto normalno, kao ono higijena, mentalno zdravlje. Ali meni je bilo to, meni je to bilo na početku kao da prihvatam da nisam normalna. Mislim da da da da sam..

Ivan Minić: Da neko da ti potvrdim da nisi uopšte. Ali mislim da je mnogo mnogo važna stvar ono što kažeš da sam ja dovoljno jaka da to mogu sama. Možda i jesi, al to ne znači da to mora i treba tako. Znaš. Možda i ne moraju sve stvari da budu toliko teške. Možda ne mora sve toliko da boli. Ok čeliči te to, da li baš želiš da budeš toliko očeličen? Znaš kao koliko armature je dovoljno.

Marija Trkulja Jordeva: Pa da, a vidiš ja sam na primer i kroz kroz kasnije pošto jako volim da preispitujem u glavi sama sebe, shvatila sam da zapravo ja imam jedna veoma dva ograničavajuća uverenja koja su verovatno nekad i bila korisna, a koja su nekako u suprotnosti. Da prvo je, tačnije jeste u sudaru su. Jer prvo je ako se za nešto baš puno ne potrudiš onda i ne zaslužuješ da se ostvari. Znači svaki uspeh zahteva adekvatan trud, al ne samo adekvatan nego mukotrpan, tako je mukotrpan rad. A sa druge strane ako ni nakon toga ti ne uspeva, znači ako nakon dugog rada i truda ti ne uspeva nešto, znači onda ti to ni ne zaslužuješ. I onda mi je to bilo mislim ja sam toliko puta dobila potvrdu negativnog testa da nije da nisam adekvatna, da sam poverovala u to. Mislim poverovala sam u to da nisam adekvatna kao ljudsko biće da se uopšte nastavlja, da nisam kvalitet da se reprodukujem. Znaš.

Ivan Minić: Da ti budem statistički, meni se čini da kreteni dosta lakše dobijaju decu od ljudi koji su divni roditelji. Ovaj, i tako je i u većini slučajeva koje ja znam, oni koji imaju najveće borbe su oni koji bi zapravo trebali ono da dobiju tu decu svaki put kada požele. Ali ok. Da. Mislim da ako postoji arhitekta, a ni ja ne verujem, da je on imao malo problem sa ovaj negativnom selekcijom. Barem u ovim našim prostorima, al dobro. 

ZAKLJUČAK RAZGOVORA

Ivan Minić: Uh, i sad mi koji te pratimo na internetu, ovaj mi jako često vidimo tvoje jako jako jako smešno dete koje se apsolutno bez ikakve dileme se vidi da je vaše. Znači ne može biti ničije drugo sa onim nosem i osmehom i sve to i onom čupavom kosom. Ovaj ali u ovom trenutku smo mi i dalje u priči u kojoj se vi ne razumete i ne poznajete. Kako ste se prepoznali i prihvatili.

Marija Trkulja Jordeva: Kako smo se prepoznali. Uh Ja sam krenula tada na psihoterapiju i kroz različite je li razgovore sa psihijatrom i sa sestrom koja mi je jako jako puno pomogla, koju ja na primer nisam razumela kad je ona imala isti taj problem. Kad se ona meni žalila na svoje neke te prve izazove majčinstva, ja bih njoj doslovno rekla daj ga meni. Mislim što se žališ? Veoma bezobzirno od mene, veoma bezobrazno. Uh, ali ta osoba nije rekla, mislim Eli nije rekla rekla sam ti nikada. Ona je samo ćutala i slušala. I zapravo tek tada sam shvatila kroz kakav i ona k- kroz kakav bol i ona prošla jer kad se ona porodila, mi smo tada saznali da je tata bolestan jako. I u toj prvoj godini smo ga maltene i izgubili. Tako da je i ona verovatno najsnažnija osoba koja koju poznajem jer je morala da preživi sve ovo uz gubitak roditelja. Uh, Sena je krenula u vrtić, krenula je da raste, da se smeje, da uh projavljuje neke svoje osobine koje jako podsećaju na moje. Mislim na mene. Ja sam krenula na posao, vratila sam se svom poslu, osetila sam da nisam samo mama koja menja pelene. Meni očigledno jedna uloga smeta. Volim da budem svašta nešto. I da slikam i da pišem i da idem na posao i da budem poslovna žena i supruga i mama i da budem u ovaj čak u grupi ovih roditelja i u savetu roditelja.

Ivan Minić: Sve razumem osim toga, ali dobro.

Marija Trkulja Jordeva: Pa meni nekako to znači. Nekako imam osećaj, imam osećaj da doprinosim i toj zajednici jer su vaspitačice stvarno divne, vrtić je divan tako da eto koliko god mogu da im pomognem, pomažem i čak i ilustrujem za za vrtić i slikam da. I ovaj pravili smo i kodeks ponašanja što je bilo jako jako zanimljivo. Ovaj eto da edukujem kroz decu da edukujemo roditelje zapravo, nije bilo da edukujemo decu nego roditelje. I kroz ceo taj nekako spektar boja iz jednog sivila, uh Sena je postala najveća nekako inspiracija. Uh, zapravo, mislim ja sam i slikala uh dok sam slikala, ja sam, mislim dok sam pokušavala da budem mama ja sam slikala i sve te životinjice nekako uh uh čak i sam pisala u knjizi da da kod mene ne znam ko je koga pokrenuo. da su slike i slikanje zapravo taj moj rad i slikarstvo i Sena zapravo kao priča o jajetu i kokoške jer se ono ne zna se ko je koga pokrenuo. Uh, prosto je postala čovek sa svojim nekim veoma drugačijim pogledom na svet. Napravila je haos u kući u našem nekom isplaniranom životu gde smo znali kada ustajemo, šta radimo. Mislim da je meni lično to mnogo smetalo, osoba koja ima plan, red i zna šta sve u određenom delu dana radi i pokušava da ostvari sve to u toku dana i da ide na posao i da slika i da piše i da se bavi baštovanstvom u kući i da šeta psa i da jako puno čita. odjednom se ona našla kao ja sam mislila da će ona da upotpuni celu tu sliku, ona je zapravo sve to onako nekako srušila. I ovaj, ali je postala zaista jedan jedna vedra tačka. Mislim prosto na kraju dana uh nešto što te ovaj uh uh nešto što te istinski čini srećnim. I prosto i taj njen pogled i taj njen zvuk glasa. ja sam jedva čekala da čujem kako će ona zvučati. I prosto kad je beba svodiš se na te neke automatske radnje i koje ti poprilično nekako poremete i život. A mislim da ima i nečega da ima i nečega do jako često i povezuju sa vantelesnom oplodnjom da su i ti hormoni nekako utiču na taj osećaj neadekvatnosti, na taj osećaj nekog izgubljenosti od te silne od tog silnog očekivanja da će to sada konačno da bude plod naše ovaj naše porodice, da će našu porodicu učiniti još stabilnijom i nekako kao kruna te porodice zapravo je još više nas nekako uzdrmala jer smo shvatili da imamo različite uh uh načine vaspitavanja. ti tek tada krećeš da upoznaješ i tu osobu sa kojom si živeo toliko godina ovaj na drugačiji način. Sada je Đole tata i ja sam mama, mislim imamo pre svega ulogu da podignemo nju. I onda tu je došlo do do dosta ovaj o tome mislim da se jako jako malo priča. Se nekako očekuje da dete popravi stvari, a zapravo dete ih veoma često ovaj razdrma nekako i i i sruši da bi se oni nekako ponovo ovaj izgradili. I uklopila se Sena uz moje slikanje, uz slikovnicu, uh počela je da crta, počela je da piše levom rukom kao moj tata. Ovaj tako da se nekako sam porasla i ja uz nju i volim što sam njena mama. i danas ono što što je ono što sam rekla ona je najsjajnija boja, najveselija, najšarenija boja u mom životu. i to je njena omiljena boja. Nju kad pitaš koja je njena omiljena boja ona kaže šarena sa šljokicama.

Ivan Minić: I bukvalno sve, svaka slika je takva. Jeste. Znaš, kad kad ovi ekrani na telefonima ne bi bili ovoliko dobri, mnogo bismo propustili u tom celom procesu.

Marija Trkulja Jordeva: Jeste, zato što je jako vesela i ima neke svoje ovaj izjave koje su dosta vesele. Prosto i u tom trenutku, mislim i sestra mi je govorila i tako bliski prijatelji sa kojima sam mogla da kažem iskreno kako se osećam da stvarno ne uživam u roditeljstvu, da mi je najgora stvar što mi se ikada desila. Mislim najiskrenije, nije mi bilo lepo. I fizički i psihički, nikako mi nije bilo lepo. Nisam se osećala ja, bila je to neka druga žena koju gledam u ogledalu i ne volim se, ne volim sebe u toj ulozi, ne osećam se da ispunjavam tu ulogu, ne osećam se da sam dorasla toj ulozi.

Ivan Minić: A ne osećaš ni da tebe ta uloga ispunjava.

Marija Trkulja Jordeva: Tako je. I samo čekaj, videćeš, videćeš, videćeš i od toga videćeš i proći će, ništa mi nije bilo što kažem meša proći će i život. Ovaj ja bih volela da se sada osećam lepo, ne da vidim za pet godina, nego sada kada sam kada je plod svega toga što sam investirala tu pored mene. Ali stvarno dođe sa ovaj sa vremenom i rasteš i uz nju i pored nje i sa njom i inspiriše te da još više stvaraš, inspirisala me da napišem knjigu na kraju dana, inspiriše me da slikam, inspiriše me da i dalje volim svoj posao i da njoj nekako pokažem da volim svoj posao i da volim sve ono što radim i da ne kažem da moram da idem na posao, nego da želim da idem na posao, da prosto zna da..

Ivan Minić: Tako me gledaš.

Marija Trkulja Jordeva: Mislim ko voli da ide na posao.

Ivan Minić: Ne, ne, ne, ne, ne, šalim se, šalim se. Ok, posao ima svoje izazove.

Marija Trkulja Jordeva: Pa zna, tako zvuči samo. Ja ne bih ni jedan svoj posao nazvala poslom iskreno.

Ivan Minić: Dobro, ja bih, ovaj ja bih, ali mogu da kažem da konkretno u tvom slučaju da je možda sve to malo lakše kad osim toga što radiš nešto što ti je zanimljivo, to si radila i na prethodnom poslu. Ali radiš sa nečim što je prosto neizostavni deo našeg odrastanja, naših života, jedan od najvoljenijih brendova na ovim prostorima i prosto nešto što nešto što je najčešća stvar koja se švercuje kad se ide odavde što je isto dosta bitno ovaj uvek mora da postoji u koferu nekoliko komada gde god da se putuje. O čemu se radi, otkud tamo i.

Marija Trkulja Jordeva: Da. Ja sam posle ovaj kad je bilo vreme da se vratim na posao vratila sam se u NIS, na svoju poziciju i shvatila sam da ova nova ja više nije ta stara ja, da sam prošla sve moguće pozicije u marketingu i da sam dovoljno dugo u Nisu i preko jedne koleginice koja me preporučila u Bambiju dobila sam posao tamo, pa sam se vrlo brzo uh prebacila u taj neki deo koji je tada bio novoformiran NPI sektor, to je New Product Introduction kao uh sektor za razvoj zapravo za lansiranje novih proizvoda. i to je isto negde bila uh priča o procedurama i i redosledu i pravilima kako neki project management kako da se od ideje dođe do realizacije i da ja budem neko ko će pomoći u tom delu pošto sam stvarno radila na jako velikim projektima u Nisu u smislu te neke cross-funkcionalne uh uh projekte kao što je mislim lansiranje loyalty programa, lansiranje Drive Go aplikacije koja omogućava plaćanje na pumpnom aparatu bez odlaska na na na ovaj na kasu. Onda ona uh uvođenje, da uvela sam i mislim pošto je to deo non-fuel segmenta paketomat. Mi smo bili tada i prva mreža koja je uvela. Taman je bila sreća u nesreći da se to baš pogodilo, znači Drive Go i lansiranje paketomata se desilo u martu, aprilu 2020. godine tako da je to bilo veoma veoma korisno za za taj period taj neki beskontaktni ovaj beskontaktno ovaj plaćanje i preuzimanje ovaj pošiljki. I na osnovu toga sam prešla u Bambi u po ovoj kompanija koja je ovaj porodica naših omiljenih brendova sa sa ovih prostora, iz regiona, hajde da kažem pa čak i svetskih. godinu dana sam radila kao NPI ekspert a zatim sam se nekako prirodno uklopila u ono što zaista najviše volim, a to je postavljanje kreativnih i grafičkih standarda za Plazma brend, znači za brend koji smo svi odrasli, koji nama znači jedna uh kako da kažem emocionalno sidro. Ima zaista kultni status. Uh Ja iskreno zaista gajim veliko poštovanje i prema timu koji je i to stvorio i onda održao 60 i sad skoro 60 godina, 2027. će biti 60 godina njenog postojanja, to je zaista veliko postignuće i biti brend gardian takvog brenda je stvarno velika čast i privilegija. A sada sam od skoro i zapravo imenovana da budem sve to isto za sve brendove u Bambi portfoliju, tako da eto svašta nešto me čeka sledeće godine. Ali konačno se osećam nekako u svojoj pravoj ulozi u svim pravim svojim ulogama, u svim životnim situacijama. I ne znam šta bih još dodala.

Ivan Minić: Mislim da ne moraš više ništa da dodaš. Mislim da je ovaj i uh geografski, jezički, emotivni, profesionalni roller coaster uh bio nešto što ja bar mislim da da svako treba da posluša, da bi malo bolje razumeo sebe, da bi malo bolje razumeo druge ljude, da bi malo bolje razumeo šta znači da je nešto teško, jer mi jako relativizujemo to šta je zapravo teško i na koje načine sve nešto može da bude teško. I šta sve može da se desi kad je neko malo blesav, dovoljno uporan i nekako mislim koliko god ti ovaj kroz celu epizodu sebe kudila za različite stvari, ja imam potrebu da ti kažem, a ne obično ne govorim takve stvari, ali imam potrebu da ti kažem da mislim da si sve lepo što ti se desilo zaslužila.

Marija Trkulja Jordeva: Hvala.

Ivan Minić: Hvala vama što ste nas slušali. Sad istražite šta ova blesava žena piše, slika, zapratite ako vam treba, ja dosta se baziram na kapibarama na Instagramu, ali zapratite ako vam treba ovaj povremeno nešto šareno, blesavo, zabavno. I ako vam treba ideja i inspiracija za poklon. Ja sam dobio moju naslikanu kapibaru i ono na centralnom mestu ovaj u kancelariji, a vi ako imate neko detence koje voli životinje, siguran sam da ćete naći nešto zanimljivo kod ove blesave osobe. Hvala vam puno, vidimo se naredne nedelje.