Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je moj dragi prijatelj Vladimir Vanja Vulić. I mi imamo taj običaj da se svakih 100 epizoda, počev od 50., vidimo ovde i popričamo šta se u životu, na planeti, u poslu desilo u prethodnih dve godine. Uvek je to epizoda puna zanimljivih uvida, smeha, zabave, a uvek i malo sporta i malo zdravih provokacija. Uživajte. 

Podršku realizacije ovog podkasta pruža i kompanija Orion Telekom, a ukoliko vodite biznis koji zavisi od internet konekcije, trebalo bi da znate za njihove Biznis Internet pakete. Ovi paketi donose optičku konekciju na 10-gigabitnoj mreži, stabilnu vezu bez prekida i komplet digitalnih servisa: hosting, .RS domen, SSL sertifikat i statičku IP adresu. Tokom promotivnog perioda, prva tri meseca korišćenja dostupna su po ceni od samo 1 dinar.
Uz dodatke kao što su Microsoft 365, Trend Micro zaštita, e-faktura i e-fiskal, dobijate rešenje koje pokriva sve što je potrebno jednom modernom biznisu.
Detaljnije informacije možete pronaći na oriontelekom.rs ili pišite na biz.prodaja@oriontelekom.rs

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Pre šest godina smo pokrenuli nešto što će se ispostaviti da je tradicija i da se svaka jubilarna 50. ova epizoda bude obeležena razgovorom između mene i Vanje Vulića. Tako je bilo za 50., 150., 250., pa je bio red da nastavimo i sa 350. epizodom. A ono što je uvek lepo je što je to otprilike period od dve cele godine za koji se desi svašta. Na ovim podnebljima obično malo toga dobrog i zanimljivog, ali imamo uvek o čemu da pričamo, imamo gomilu tema. Mislim, mi to svakako imamo kad god sednemo, ovaj, ali lepo je ponekad to zabeležiti i kamerom, jer onda možeš da se prisetiš i vratiš u vremenu kako je to sve izgledalo, jer eto, pre šest godina je ovde preda mnom bio jedan momčić, a sada je to momčina sa troje dece. Videćemo kakva će, kakav će bilans biti nakon ove epizode. Imamo i tu jednu određenu vrstu tradicije. Ali svakako moj dragi prijatelj, osoba koja me redovno nervira i sa kojom se redovno svađam oko svih onih važnih stvari u životu, a oko onog nevažnog uvek funkcionišemo kako treba. Dobro mi došao.

Vladimir Vulić: Bolje te našao. To progresija je vrlo jednostavna. U 50. epizodi smo bili Jovana i ja. U 150. smo dobili Helenu. U 250. smo imali Katarinu i ja sam te već tu upozorio i rekao Miniću, nemoj više da me zoveš jer ako se ovaj trend nastavi, bićemo u ozbiljnom problemu. Ono što ni ja, ni ti, ni ni Jovana u tom trenutku nismo znali da je Jovana već tada bila trudna. Tako da otprilike za nekih nedelju dana nakon što smo snimili epizodu sam ti ja poslao poruku Miniću, dogovorili smo li se mi da ne pričamo. Tako da u ovoj 350. jubilarnoj epizodi imamo i i i Lava sa nama. E sad ako ove podatke daš nekom LLM-u i kažeš mu da napravi progresiju, ko zna što će biti u naredne dve godine, ali ono molba je da sad stvarno okončamo makar tu vrstu tradicije.

Ivan Minić: Ne znam. Ja sam pričao sa Jovanom o svemu tome i ja sam joj objasnio da u principu nije tu ništa do mene i da bi to vas dvoje trebali da se dogovorite i ja vam se u to neću mešati. Ovaj, ali činjenica je da je to jedan porodično divan period za tebe. Ako gledamo iz ugla planete i civilizacije, jedan dosta problematičan period, ovaj, koji je počeo sa COVID-om, pandemijom i svim ostalim, a sad se nastavlja ovim ludilima koja su trenutno na snazi.

Vladimir Vulić: A idemo ka AI apokalipsi, tako da.

Ivan Minić: A idemo ka AI apokalipsi koju će predvoditi verovatno narandžasti predsednik, što je onako prilično impresivno na svoj način. Ovaj, pomenuo si da kažem bilans stanja i uspeha, to je u redu. Ovaj, a šta se još desilo u ovih 100 epizoda?

Vladimir Vulić: Ti si pomenuo jednu tradiciju. Imamo još dve tradicije koje ja moram da napomenem. Druga tradicija je da ti si uvijek u crnoj majici, u onom nekoj darkerskoj atmosferi i od gostiju u principu zamoliš da dođu u crnu majicu. Ja standardno oduvijek dolazim u u bijeloj majici, između ostalog dobro da bih te nervirao, a između ostalog kad si već stavio crnu, najbolja varijanta koja se kombinuje sa crnom je je je bijela. Nije sad što sam ja grobar, ali eto tako je jednostavno. To je bezvremenska kombinacija što bi rekla Koko Šanel. A druga varijanta je što standardni tvoj setup je da mora da bude providna čaša sa običnom vodom, a standardni moj setup je da mora da bude Partizanova šolja sa Coca-Colom unutra, tako da kao i uvijek da nazdravimo na početku za to.

Ivan Minić: Ajde da si mi živ i zdrav. Ovaj, znaš kako, nemam ja tu nekakva pravila. To je samo postalo tako nakon mnogo epizoda. Imam goste i koji imaju espresso tu ili nešto slično. Ali voda je svakako tu jer je to najjednostavnije za podmazivanje pošto ti razgovori traju, to je onako dosta dugo.

Vladimir Vulić: Pazi, to ja uvijek kažem, Džo Rogan i ti i trećeg nema. To što snimiš ispod tri sata, to, to ne računaš u epizodu.

Ivan Minić: Mislim da, da ono, OK, ti i ja smo prijatelji mnogo dugo i znamo se i svašta smo nešto prošli i sve i nas dvojica da nam daš pola sata i kažeš treba da bude zanimljivo i ovo nam je neki okvir, mi ćemo ga napraviti da bude super. Ali sa većinom ljudi mislim da zapravo tek nakon nekog malo dužeg uvoda se opuste i krenu da pričaju o stvari koje su zaista važne.

Vladimir Vulić: Što bi reko Dule, pali se mašina.

Ivan Minić: Može i tako. Ovaj, žao mi je samo što nemam dovoljno često priliku da mogu zaista sa ljudima da sednem na ručak, da se ispričamo, da napravimo mi nekakav ozbiljniji uvod, nego vrlo često to bude sednemo i snimimo. A nije to uvek idealno rešenje, ali isto tako shvatio sam u par nekih situacija da postoje ljudi, postoje gosti sa kojima ne treba sesti pre. Zato što onda razgovor neće biti ni izbliza toliko dobar, zato što će se oni ispucati pre i onda će im biti glupo da ne ponavljaju jer nemaju svest o tome šta smo pričali pred kamerama, a šta smo pričali ovaj pre toga. I da možda ovaj metod koji primenjujemo nije idealan, ali u većini slučajeva daje najbolje moguće rezultate. A što se tradicije tiče, to je sve u redu. Ovaj, mislim da su to stvari koje su važne. Mislim da je naše prijateljstvo mnogo bogatije zbog toga što navijamo za različite klubove.

Vladimir Vulić: Apsolutno.

Ivan Minić: I da je taj zdrav rivalitet koji postoji sasvim OK. Iako taj zdrav rivalitet koji postoji između nas ne prikazuje realno stanje stvari i u realnim uslovima to verovatno nije ni izbliza toliko zdravo što smo imali prilike da vidimo godinama unazad da se tu dešava mnogo ružnih stvari. Ja se nadam da će u narednom periodu da ih bude, da ih bude manje i da sport neće biti isključivo poligon na kome mi pokušavamo da ostvarimo ono što što nismo ni na jednom drugom planu, pa eto tu da se vadimo. Sport treba da bude najlepša stvar, sporedna na svetu, da li je fudbal, košarka, nije u suštini važno, ali ne treba da bude toliko tragično ni svaki dobar, ni svaki loš rezultat koliko je kod nas. Iako istini za volju polufinale sa Amerima će da boli bar još 20 godina. Ali dobro. Šta se dešava kod tebe po pitanju posla i svega onoga o čemu smo pričali u prethodnim epizodama? Dakle, Vanja je čovek koji sedi u avionu i priča ljudima.

VANJA POSLE 100 EPIZODA

Vladimir Vulić: Jeste, to od taj trend koji je Tufi uveo da prodajem maglu sad već širom svijeta se naravno nastavlja. Ono što je Aleks rekao da sjedim u avionu se nastavlja. E sad imamo situaciju da sad Helena već ima četiri godine, Katarina ima tri godine i prije kad smo prije dvije godine kad smo se vidjeli, napomenuo sam da su počeli da idu sa mnom na na događaje. Sad već obično ona proljećna sezona, april, maj, recimo prva polovina juna, vrlo često funkcioniše na način što se svi potrpamo u auto i idemo na neku evropsku turneju. Ako u toj turneji ja imam neki nastup koji je van tog dijela, ja poletim na dan dva, vratim se i Jovana ostane sa njima i to funkcioniše. Tako da osim ove dvije varijante, prodaja magle i i avion, tu je uvijek pitanje tata, je li ideš na konferenciju? Idem srećo. Idemo i mi. Idete i vi. A je li idemo u hotel? Idemo u hotel. A je li ima bazen? Tako da to, to je ključno pitanje. Dakle, hotel, bazen. E sad, kad je zimski period, pa kad to već mnogo komplikovano sa sa klincima, onda kažu, a tata gdje ideš? Ja kažem, pa idem opet na na konferenciju. A je li u hotel? Rekoh, jeste srećo. A što mi ne idemo? E, tu je varijanta da moram da kažem da je to hotel u koji smo svi zajedno već bili. Jer ako je novi hotel, onda je drama. Jer kao kako je moguće da oni sad nisu bili isprobali taj, taj novi hotel. A u postojećim je OK. Tu, tu imam dozvolu da, da, da mogu da budem. U međuvremenu na, na privatnom planu, naravno, najveća promjena je što smo, što smo dobili i, i treće dijete, lava, koji sad ima godinu i, i, i, i pet mjeseci. I sad potpuno iskreno. Ja dok nisam imao djecu, nekako mi je bilo logično da je najveći skok u, u životu, u promjeni ponašanja, navika sa nula na jedan. Znaš, kad nemaš djecu i kad dobiješ prvo dijete. Međutim, to ne da nema veze s mozgom, nego nije ni blizu istini. To skok sa nula na jedan jeste značajan u životu, al ti i dalje suštinski možeš apsolutno sve da napraviš. Znaš, čitao sam skoro negdje pa kaže jedna žena koja ima troje djece, pa kaže kao ja tek sad shvatam kao kad imaš jedno dijete, to ti je hobi kao, to ti je zabava. Ključni skok je sa jedno na dva. Zašto? Zato što ti kao roditelj si navikao da tom jednom djetetu pružaš sve i daješ sve. I sad želiš da to isto repliciraš. A logično je da je nemoguće. Ali je tebi strašno teško da prihvatiš i da priznaš da ne možeš da si u poslu najbolji, da si najbolji tata sa 100% pažnje i da si onda opet najbolji tata sa 100% pažnje. A boli te ako prvome malo smanjiš da bi drugi mogao da dođe na taj nivo. I vrlo, vrlo, vrlo komplikovano iskustvo i trebaju da prođu godine dok ti u stvari ne shvatiš da je to obaveza. A, mislim obavezno. A taj period u međuvremenu je ono pozorište u kući. E onda smo kažem dobili lava i onda u stvari shvataš da taj skok sa dva na tri više i nije toliko veliki. Jer što ja i Jovana volimo da se zezamo, ti si sa dvoje već potpuno lud. I jesi li dodao malo nešto procenata tog ludila i haosa, to nije ništa strašno. Tako da iskreno, pri tome kod nas je mala razlika, godinu, tri i i i i četiri, tako da je spektakl potpun na na svim frontovima, ali funkcioniše. Funkcioniše u varijanti, sad tu se ja isto uvijek zezam i sa klijentima jer znaš da je jedno od mojih najtraženijih predavanja u stvari upravljanje promjenama, odnosno na engleskom se mnogo ljepše zove navigating change. Sad na našem prevod navigiranje promjena dosta rogobatno zvuči, ali je poenta upravo u tome da ne možeš ti da upravljaš. To je više neka varijanta rafting gdje ti, znaš, tebe ta bujica, matica svakako nosi i ti gledaš da ne pogineš. To je, to je bukvalno ta, ta varijanta. E, tako je i u ovoj situaciji kad, kad imaš troje kući. Funkcioniše zato što Jovana je i po prirodi i po da kažem karijeri i po stilu podjednako, ako ne i ti bi rekao vjerovatno i više luda nego nego nego ja. Tako da ta varijanta onda uklapanja dvije osobe koje su na tom nivou energije, spremnosti i da i da putuju i da podnesu, onda može da da da funkcioniše. Uh najveći što ti voliš da kažeš case study ovoga o čemu pričam je bio ljetos jer je Jovana dobila da čitav jul mjesec bude na stipendiji u Kini. E sad zamisli varijantu gdje dakle čitav jul, u Podgorici je 700 stepeni. Dakle bukvalno ne možeš da, u tom trenutku je Lav tek napunio godinu. Ne možeš da izađeš u toku dana s njim jer će kap da ga da ga ubije. Znači, zatvoren si u stanu. Pri tome realno ne možeš još uvijek ni klimu da baš pališ na neke normalne temperature zbog njega, jer je, jer je premali. A prve nedelju ili dvije je dobar dio porodice tu. Međutim, babe, tetke, ujaci i tako dalje. Međutim, u posle dvije nedelje je već skoro čitava porodica sa obje strane otišla na godišnji odmor. I poslednje dvije sedmice, izuzev našeg brata Tufija, ostaješ u principu stvarno sam sa njima. E, to je bio potpuni spektakl. I to je ova varijanta kad se zezam sa klijentima i kažem ne pričam ja o upravljanju promjenama samo na sceni, nego navigiramo i pokušavamo da ne poginemo u tom splavu stvarno u praksi. Jer ako se samo zadržim na tome da pričamo, a onda ti trebaju četiri kućne pomoćnice da bi to funkcionisalo, onda znači ti to u praksi stvarno ne, ne radiš. Tako da možda će nekad u perspektivi neki novi keynote biti ono kao znaš key insights from spending one month sam sa svojom djecom. Znaš, tako da vidjećemo. To je, to je da kažem privatno što se, što se tiče. E, sad poslovno, direktno je vezano s privatnim. Prvi put mi se u životu desilo da nisam izdominirao na konferenciji, odnosno da nisam bio glavna osoba o kojoj se pričalo na konferenciji. To se desilo krajem maja na Jahorini kod naših zajedničkih prijatelja Dobrile i Dragana Močevića. Šta je bio razlog? Razlog je bio što tamo imamo sličnu tradiciju kao kod tebe da dolazimo porodično, al’ sad ta porodica je za svaku sledeću konferenciju ono plus jedan, plus jedan, plus jedan. I sad prošle godine nismo mogli da dođemo jer se termin skoro pa potpuno pogodio sa očekivanim Jovaninim porođajem. I onda smo rekli OK, ove godine ipak ne možemo da dođemo, ne smemo da rizikujemo, ali naredne godine dolazimo svi zajedno. I tako je i i i bilo. A li je Dobrila dogovorila sa Jovanom da se Jovana pojavi na sceni. Pa sam onda imao dva problema. Jedan problem je bio da je Jovana (supruga) izdominirala, a da pošto je ljudi nisu znali u scenskoj varijanti, onda me je potpuno zasjenila. A druga varijanta je bila pošto je Helena i prve i druge godine u jednom trenutku izašla na scenu. Znači prve godine je bauljala i popela se kad je vidjela tatu, a druge godine već došeta la i došla tati u naručje. Pošto je sad već znala gdje idemo, onda se adekvatno pripremila. I onda je rekla: “Tata, je l’ uvijek želi da ja, pošto zna kakve majice nosim, da ja moram da pomenem nekog njenog omiljenog junaka?” U tom trenutku je to bio Sonic. I ona je rekla: “Tata, je l’ ćeš ti tamo da kažeš da je Sonic najbolji?” Ja rekoh: “Hoću, to tata ide na konferenciju da kaže da je Sonic najbolji.” “Dobro.” Da bi posle par dana došla i rekla: “Tata, ja ću da obučem onaj kostim Sonic-a što si mi ti kupio, i onda ću ja da izađem sa tobom na scenu kao što smo prije to uradili.” “Dobro srećo.” Onda je to naravno čula Katarina pa je rekla, a onda ću ja da obučem moj kostim Bluey-ja, pa ću ja da izađem s tobom na na scenu. I onda sam ja bukvalno izmolio Jovanu da ih nekako zadrži dok ja završim predavanje. Pa u varijanti kad dođu pitanje i odgovori, kad ja već mogu da sjednem sa moderatorom, da ih onda pusti. I to je bilo. I onda su oni izašli, jedno je sjelo na na jednu nogu, drugo na drugu nogu, onako u krilu. Dodatno, ono što ja nisam znao, su bili uzeli one balone što, što se duvaju. Tako da je scenski nastup bio potpuno nadrealan. Tako da su se svi članovi familije Vulić pominjali na toj konferenciji, osim mene, koji sam bio potpuno nebitan. Uh, za ove dvije godine uh bilo je nastupa u pet novih država. Bila je, bila je Grčka, bio je Kipar, bila je Letonija, Litvanija i Azerbejdžan. I Sve tradicionalno prijateljske zemlje. Sve tradicionalno prijateljske zemlje. Još od vremena nesvrstanih. I u svakoj je bilo raznoraznih varijanti. Recimo, ono što ljudi ne mogu da vjeruju je da je meni taj nastup u u Atini u januaru mjesecu, jedan od tri koja su bila ove godine, bio prvi put da sam ikada u životu bio u Grčkoj. Bilo kada, bilo gdje. Znači, za evo mojih 47 godina nikad u životu nisam bio u Grčkoj. Nigdje, što je mislim generalno za naše područje nemoguće. Dodatno što polovina ekskurzija iz osnovne ili srednje škole te prvo vode u Grčku. I ako imaš neko međunarodno iskustvo, to je Grčka. Ja nisam imao ni ni turističko, nisam čak ni presjedao na nekom aerodromu u Grčkoj kad sam letio negdje negdje drugo. I to je bilo toliko spektakularno da me ta ista kuća zvala tri puta u šest mjeseci da na tri različite teme nastupam za za za njihove klijente i stvarno je bilo bilo fantastično. A onda su oni zvali za svoju sestrinsku kompaniju sa Kipra da se pojavim kod njih. I sa Kipra, znaš, prošli put smo dosta pričali o budućnost poslovanja i tako dalje. I između ostalog su me oni zvali na temu budućnost poslovanja. I kako je sad jedna od najaktuelnijih tema u poslednje dvije godine vještačka inteligencija. Ja sam rekao da ću govoriti o budućnosti poslovanja, ali sa nekim akcentom, dodatkom na vještačku inteligenciju. I fantastično je stvarno bilo. Dodatno što je bilo, bilo je u Nikoziji, u najvišem soliteru u Nikoziji, na najvišem spratu gdje je kružna zgrada, kružna pozornica, sve je staklo, puca pogled na čitavu Nikoziju i stvarno je bilo jedno fantastično iskustvo. Uglavnom, sjutra dan ja uzmem da malo prošetam i nailazim na neki potpuno neugledni lokal. Znači, bukvalno ne liči ni na šta. Ali vidim da mnogo ljudi ulazi i izlazi. I sad, to mi je interesantno. Znaš, uđem da pogledam, vidim neka godina osnovana tamo prije milion godina. Uđem i sendvičara. Znači, prave sendviče i to je to. Sad hajde rekoh da, da probam o čemu se radi i tako dalje. I sad malo po malo ljudi ulazi i izlaze i sad lik vidi, ja jedini stranac u tom trenutku. I lik vidi sad da ja naručujem na engleskom i sad dok on tamo reže onu zemičku, dok ono meso kasapi i čuda, on mene pita kaže odakle si ti. Sad mu ja pričam i on kaže što ovdje si turistički. Rekoh, nisam turistički. I sad ja kažem, “Au pa kao ti nešto pričaš.” Kao ja pričam. Kaže: “A šta pričaš?” Ja sad već proklinjem samoga sebe da sam ja previše ušao u diskusiju jer sad šta imam njemu da objašnjavam. Al rekoh, hajde, i ja kažem, rekoh, pričam o budućnosti poslovanja. “A ja, kako to?” Pa rekoh, sad malo i vještačka inteligencija. “Dobro, i šta ti misliš o tome?” Ja rekoh, brate, što će meni ovo danas da pričam. I ja hajde u dvije, tri neke crtice, ja kažem što mislim i znaš i lik me ovako reže sad tamo ono, znaš, stavlja neki majonez, nešto i kaže, dobro, a šta ti misliš sad u budućnosti poslovanje u ovom mom konkretnom poslu? Kao ima li tu za mene spasa, hoće, hoće da bude ovaj moj posao. Ja onako iz topa odgovorim i kažem, pa rekoh, ti bar imaš sreće. Rekoh, ti si u industriji hospitality i hrana, ovo što ti radiš mora da bude. Ljudi će morati da da jedu. Tako da sa aspekta većine ovih zanimanja o kojima sam ja tamo pričao, ti tu nemaš nikakvih problema. I lik ovako digne glavu, pravi dramsku pauzu i kaže: “O pa, ne bih se ja to baš tako složio.” Znaš. Ja rekoh, neki kolega strateg. Rekoh, dobro, rekoh, što? Pa kaže, dvije stvari. Prva, hajde, to je daleka budućnost, ali ne znamo mi šta će da bude. Možda ljudi naprave, kaže, neku pilulu, pojedeš tu pilulu i to ti je doza za taj dan. I niko više kod mene na sendviče ne dolazi, znaš. Rekoh, može to, mislim, generalno, ako čitate sad naučno-fantastične romane ili gledate filmove, to je u skoro svakom od tih varijanti. Rekoh, dobro, al’ to je sad već baš daleka budućnost. Rekoh, a šta je druga? E, kao, druga se meni već dešava. Pa rekoh, što? Kaže, dolaze stare mušterije, dok su, dok je tata držao ili dok je čak neki dok je deda držao i kažu, bogami, kaže, nisu ovi sendviči baš kao što su bili. Znaš. Ja u šoku, kao kako nije? Pa sve isto, receptura ista, kao sad ja vadim tajni recept tatin, koji i dalje imamo, dedin imamo zapisan, pokazujem. Kažem, pa sve je, ma kaže ne, kao, ukus je potpuno različit. Nema, nema ovo veze sa tim. I kaže, ja onda zaključujem, kao, da, recept jeste ostao isti. Ali sve se promijenilo. Kaže, prvo, ta rasa svinje koja je bila kod dede više ne postoji. I ja kupujem svinje koje nemaju više veze sa tim. Hrana koju je deda davao ili koji su oni sami pasli više ne postoji, nego koristim potpuno drugu hranu. Tako da, da, ja stavljam u taj sendvič, kaže svinju, tretiranu na taj način. Ali ukus toga nema stvarno nikakve veze sa tim što je bilo. Pa nego, ti meni kaži, kako da ja sad u toj budućnosti poslovanja zadržim taj dedin ukus i to, a da ga, kaže, ne kljukam svim i svačim, da bi klijenti bili zadovoljni. Znaš, i ja u trenutku stvarno stanem i kažem, čoveče, znaš, mi uvek razmišljamo nekim nadrealnim varijantama, budućnost poslovanja, vještačka inteligencija, a onda dođeš kod čoveka koji prodaje već treću generaciju sendviče u u Nikoziji i koji mi realno da taj tradicionalna naša riječ, insight, koji meni u tom trenutku nije, nije pao na, na pamet. Uh, ti, ti, znam da me uvijek voliš da me pitaš sad kad nismo na, na podkastu, kad kamere nisu upaljene. Jesi li sreo nekog novog, je l’ ti neko zapao za oko? Imam dvije tu priče. Jedna je baš vezana za Pojačalo i za, što bi rekli, vjerno fenstvo Pojačala. Bio sam u, u, u Litvaniji. I sad bio sam prvo u, u, u Vilnusu. I tamo smo bili na nekoj konferenciji, ali meni đavo ne da mira. Mislim, simbol za nas iz koji smo ludi za sportom, za, za Litvaniju ipak nije Vilnus, nego Kaunas. I sad sam morao da napravim sam sebi izlet u, u, u Kaunas. I onda sam se javio mom mom dragom profesoru Milenku Gudiću i kažem mu da idem u Kaunas. I on kaže, u, pa kao što? I sad ja mu kažem da hoću da pođem i da vidim dvoranu Žalgirisa i hoću sve živo i tako dalje. I on kaže, pa kao kad već ideš tamo, tamo ima kao fantastičan univerzitet tehnološki. Kao što to ne održiš neko predavanje tamo? Pa rekoh, ne, ne znam ja tamo nikog. Ajde kaže, ti ne brini ništa. Ja ću to da, da sredim, jer profesor je bio predsednik svjetske mreže institucija u, za obrazovanje menadžmenta. I stvarno, on stupi u kontakt sa dekanom, dekan me kontaktira, oduševi se kad je vidio biografiju, pozove, ja napravim predavanje za na univerzitetu u Kaunasu i to bude spektakl. A jedan slajd, mislim, jedna priča koju sam pričao je bila vezana za Saleta Đorđevića. Sad, da bi uveo priču, jer ja računam da su košarkaška nacija i računam da će svi da znaju. Ali malo je nezgodno ako ja počnem priču, a oni ipak ne znaju. I onda sam ja, da bih bio siguran, prije toga stavio jedan slajd gdje je Saletova slika iz mlađih dana. Nisam namjerno stavio Atinu 95. da ne bude sad da provociram domaćine. I pitao znate li ko je ovo? I ti znaš da ja uvijek imam spremne neke čokoladice da podijelim. I makar polovina sale kao iz topa reklo Đorđević. I tu sam ja bio presrećan i onda Iako se nisu rodili tad. Iako se nisu rodili, realno. I trauma ostaje. To je što bi rekli, transgeneracijska trauma. I onda sam nastavio priču. E, sad ja se vraćam u u u Vilnus, pričam negdje i neka cura i kaže, a na pauzi kaže, a odakle si ti? Ja kažem iz Crne Gore. “Uh, kaže, da, iz Crne Gore, kaže ja sam bila u Crnoj Gori, bila je to mnogo mnogo davno, znaš.” I ja rekoh, stvarno? Kako sad… a… sad ćeš pogoditi kako zna, al’ nemoj da otkriješ slušaocima još uvijek. Kaže, ja sam iz Čilea. U, pa rekoh, kako si bila uopšte u Crnoj Gori? Odakle ti ideja? Pa kaže, ja sam bila još davno, kao ima milion godina, kaže bila sam na nekoj konferenciji. Ja u trenutku ovako gledam, gledam. Rekoh, ček, ček. Ti si bila, rekoh, 2011. ili eventualno 12. I ona kaže, “Da, kako znaš?” Pa rekoh, “Ti si bila na Web Festu.” I ona kaže: “Jeste, tačno, tačno. Kaže, moj prijatelj me u stvari doveo.” A njen prijatelj je, sad je već svima jasno, šampion Pojačala, Srđan Erceg, koji je u stvari zbog svojih veza u Čileu nju upoznao u startup Chile, doveo je tada u u u Budvu na na na Web Fest. Al moram da priznam, vjerovatno sad kako ulazimo u neke srednje godine, inicijalno je nisam prepoznao. Tek kad je ona rekla konferencija, ukapirao sam. I znao sam i da se zove Karo i sve ostalo. Tako da eto, znači o o imali smo varijantu gdje gdje Crnogorac i Čileanka u srcu Litvanije pričaju o Ercegu i i i Pojačalu. 00:29:44 A druga osoba sad profesionalno koju sam upoznao za koju mi je stvarno bilo ono jedan od najvećih dostignuća vjerovatno u karijeri je bilo u Azerbejdžanu. Ogromna konferencija u u u Baku. To je 5, 6, 7.000 ljudi, predavači bukvalno najbolji sa svih krajeva svijeta. Znaš, od da kažem celebrities predavača, tipa prošle godine je, pretprošle godine je bio Stiv Voznjak na na sceni. Naš zemljak. Zemljak, jeste. Godina kad sam ja bio je bio jedan od suosnivača Starbucksa na na sceni. A do akademskih predavača. E, znači kad sam ja bio na na glavnoj sceni, jedan od keynotea, ja naravno nisam bio keynote, jedan od keynotea je bila Linda Hill. A Linda Hill, profesorica sa Harvard Business School, koja je uvijek u top 10 management mislilaca na svijetu, a ove godine je zvanično četvrti najveći management mislilac na svijetu. Znači, ja iz njenih knjiga učim. I situacija kad prvo kapiraš, jer ja kad su me zvali nisam znao da će Linda Hill biti speaker. Kad kapiraš da si na istoj konferenciji, na istoj sceni glavno, ima 10-ak scena, sa osobom iz čijih knjiga učim, čiji rad i dan danas pratiš, ono kad se probudiš uđeš na LinkedIn da vidiš ima li ona neku novu objavu, je stvarno bilo fantastično i s druge strane, znaš, stavlja te u kontekst u krajnjem da možeš da se izmjeriš. Sad nisam ni jedan posto Linda Hill, ali je mnogo značilo. A onda sam naravno iskoristio priliku posle toga da da joj se zahvalim za sve što je napravila, iako ona nema pojma šta je napravila na tom intelektualnom nivou za mene. Drugo da napravimo jednu fotografiju da da imam za za arhivu. I ona mene u nekom trenutku pita, kaže: “A odakle si ti?” I sad, mislim ti znaš odlično kad te Amer pita odakle si, osim ako ne. kažeš. To je to. Ako ne kažeš ono ispod Ajfelove kule ili ispod Koloseuma, to je Europe. I ja kažem, pa rekoh Europe. I ona kaže: “A dobro kao, ali gdje je Evropa?” A rekoh sad, znaš. Pa rekoh, znaš, rekoh, malecna je zemlja, ne znate vi. “A dobro, ali koja je?” Pa rekoh, Montenegro. Kad skoči žena, “A Montenegro, ja znam Montenegro.” Ja u šoku, rekoh, kako znaš Montenegro. Šta nije u redu sa vama. Kad ona kreće kaže Bokokotorski zaliv, Porto Novi. Ja ovako sad, ja, ti znaš da da mi je posao da pratim i mislioce u toj oblasti i generalno događaje. Znam da Linda Hill nikad nije bila na Balkanu, a ne u Crnoj Gori da predaje. Ja rekoh, kako, kako rekoh, kako rekoh vi znate. I ona priča da je bila sa prijateljima iz Amerike i prijateljima iz Evrope na nekom proputovanju prošle godine. I da su bili u Italiji. I da su između ostaloga bili u Veneciji. I dok su bili u Veneciji oduševljavali su se sa Venecijom, dok jedan od njenih prijatelja iz Zapadne Evrope nije rekao pa dobro al kao super kao Venecija, al to kao svi znaju, svi su bili, svi. I oni su pitali kao pa dobro al što ti preporučuješ? Pa kao ja preporučujem da pođemo u Kotor. Sad niko nije znao kao kao šta Kotor, kakav Kotor. Kaže to je u Crnu Goru. Sad niko ne zna kao ni šta je Crna Gora. Ajmo idemo tamo. Ajde. I kako idemo? Sad ja kažem preko uzeli ste vjerovatno iz Venecije do do Dubrovnika avion. I ona kaže: “Ne, ne, on kaže ajde to ćemo sad kolima.” Ja kažem, prekidam ja, kažem preko kolima. Rekoh nije baš Kotor tu u odnosu na Veneciju. Ona kaže E pa to sam ja saznala kad smo stigli u u Kotor, a bogami smo se vozili. I fascinirana je i Crnom Gorom i svim. I onda u stvari kapiraš koliko s jedne strane ti ljudi koje pratiš, čije knjige čitaš ili maštaš da ih nekad samo vidiš na na na na sceni, koliko su u stvari realno obični ljudi. Sjećam se prije par godina kad smo bili na na konferenciji Brand Minds u u Bukureštu, ogromna dvorana, sigurno je bilo recimo 3.000 ljudi. Set Godin je bio na sceni i rekao je na kraju ima li pitanja. I Jovana je digla ruku i postavila pitanje. I on je rekao: “U, jao, kao to je fantastično kao pitanje. Baš ste super to smislili“ I sad ja kažem, Jovani posle rekao, nemoj da se ložiš, znači prva stvar koju te nauče kao govornika, kad te postave pitanje da kažeš, jao, pa to je divno pitanje, baš ste super to smislili, da bi tebi dao na značaju, a da bi sebi dao vremena da razmisli i onda ti odgovor. I ona je hajde kao hejter u mene. Rekoh, samo ne loži se, to je tako. Da bi posle toga na žurci mi prišli da se javimo i da napravimo fotografiju, a on u istom trenutku prilazi Jovani i kaže: “Jao, ti si ona koja mi je postavila pitanje.” I kreće da diskutuje sa njom istinski o pitanju koje je ona postavila. Dakle on je od 3.000 ljudi uspio da da vidi, da zapamti nakon čitavog dana konferencije da je to ona, šta ga je pitala. I nije to bila govornička floskula “jao sjajno pitanje” nego je stvarno ga, stvarno ga je pogodio. Tako da eto, u najkraćem, to je da kažem retrospektiva sa aspekta govorništva. Sjetićemo se sigurno u međuvremenu još nečega, pa ćemo imati što bi, što bi Tufi rekao ono, pritoku pritoke od pritoke, odnosno digresiju digresije od digresije, pa ćemo se sjetiti. 

ADRIATIC FEST I KONFERENCIJE

Ivan Minić: I sad, ti mene hoćeš da kažeš da si bio na Kipru i jeo si sendviče i nisi popio kafu sa Arkanom. Elem, uh dobro, tu je svašta nešto, znači interesantno bilo. A uh ono što, što nekako mislim da, da je obojici važno jeste kad dođemo u priliku i dobijemo poverenje ljudi da napravimo nešto svoje u gradu ili zemlji iz koje smo, da je to ipak nešto stvarno posebno. Da to za za obojicu je prvo jedna od najvećih časti, drugo velika odgovornost i sve ostalo. Evo mi smo se uh nedavno baš vratili sa jednog događaja koji je gde si ti bio programski direktor.

Vladimir Vulić: I jednog izuzetnog puta.

Ivan Minić: I jednog izuzetnog jednog puta jeste. sa i jednog izuzetnog prelaska granice i svašta nešto kao kako to obično biva kad ja idem na granicu.

Vladimir Vulić: Sad si ti da kažem, ti ne možeš preći granicu bez obzira koja je država u pitanju bez mnogo jada.

Ivan Minić: Mislim, mislim da ovaj možda, možda je problem u ovom divnom licu i pogledu i i tome da, da je njima jasno da ja njih ne volim. Ovaj, ali dobro. Uh, bilo kako bilo, u međuvremenu je izašlo nekoliko epizoda specijala koji smo snimili tamo. Meni je bilo veliko zadovoljstvo i čast prvo što si nas pozvao, drugo što sam imao prilike da da snimim razgovore sa tih nekoliko neverovatnih ljudi u idealnim okolnostima možda je tih razgovora moglo da bude i više. Bože zdravlja biće ih u narednim godinama kroz stvari koje radimo. Ali Adriatic Fest je bio zaista i pre zanimljiv i koristan i imao je ono što ja mislim da je za konferenciju najvažnije, a to je da se makar jednom, a realno u ovom slučaju nekoliko puta zapitaš, zamisliš i upišeš sebi neke stvari i neke teme kojima treba dodatno da se pozabaviš. A otkud uopšte ta cela priča, kako je došlo do toga, šta je bila ideja iza Adriatic Fest-a? 

Vladimir Vulić: Adriatic Fest su organizovale tri agencije, tri, hajde u najširem shvatanju marketinške agencije, gdje svaka ima neke svoje specifičnosti. Jedna je više za kreativu, druga je više za produkciju i tako dalje. Ali u najširem smislu, tri, tri agencije koje su željele da stave Crnu Goru na, na regionalnu scenu konferencija kad je prvenstveno u pitanju kreativnost i integrisane marketinške komunikacije. I priča je počela, program je počeo da se pravi i tako dalje, a onda su u jednom trenutku došli na na ideju da bi željeli da obogate program i da bi željeli da se generalno pojača ekipa koja će organizovati konferenciju. Sad dio ekipe, odnosno jedna od te tri agencije je bio standardni učesnik Spark-a, jedan od najvjernijih učesnika Spark-a. Oni su bukvalno kad najavimo datum prije nego što objavimo prvog govornika, kupovali za svoj sistem po 10, 15 karata i nose neke fantastične uspomene sa Spark-a. I dosta smo sarađivali u međuvremenu na, na raznorazne teme i onda je njihova želja bila da, kažem, da pojačaju organizacioni tim, odnosno da pojačaju programski dio. I malo po malo, malo po malo došlo smo do toga da sam ja na kraju prihvatio da da budem programski direktor konferencije. I kao što si ti rekao, ideja je bila, mislim s jedne strane da skupimo najbolje što region ima u toj oblasti. A onda, naravno, ti znaš mene, moj cilj je uvijek da po znacima navoda zakomplikujem priču da ipak osim tog regionalnog aspekta dovedemo jedan, dva, tri osobe koje sa globalnog nivoa mogu da daju neki značaj. Prvo da bi, što ti kažeš, stvarno mogli nešto da čujemo, drugo da bi mogli da se malo zamislimo, treće da bi mogli da se izmjerimo i govornici na sceni i ljudi u publici da vidimo gdje smo u odnosu na najbolje na na na svijetu. I tu smo imali, da kažem, i čast i sreću i priliku jer sve je bilo po, po malo, da kao govornika koji je otvorio konferenciju imamo Maksa Mekjuana koji je prvi specijal koji ste objavili kao, kao podkast. Sad, Maks je bio na Sparku prije nepune 10 godina. I ostavio je fantastično iskustvo. I njegovi uslovi su realno za naš region, mislim, komercijalni uslovi su nedostižni, hajde tako da da kažem. Ako izađe u susret to je možda nešto što neki festival može da, da, da priušti. Iskreno kad smo već ušli u neku zrelu fazu pripreme Adriatica, nisam ni pomišljao da zovem Maksa. Potpuno iskreno. Ne zato što ne bih volio, nego jednostavno nema budžeta za to. Međutim ja sam objavio nešto sa nekog događaja gdje sam ja govorio i on se meni javio na, na WhatsApp. Ćao, kako si, šta radiš, vidim izdominirao si tamo, super je bilo i tako dalje. E kao vidio sam na LinkedIn-u nedavno da si programski direktor nekog novog događaja. Kao o čemu se radi? Sad mu ja ispričam, a on mrtav ladan kaže pa dobro što me ne zoveš? I sad ja kažem: “Maks, ti znaš da bih te ja zvao uvijek i svuda, ali je realno nema uslova za to.” Kaže: “Kako nema uslova?” Kaže: “Ne, mi smo budžeta, ovo je prva godina i jednostavno nema mogućnosti da te zovem.” A on mrtav ladan kaže: “Pa kad je to bio problem među prijateljima?” Pa rekoh: “Dobro, nije problem, ali ja bukvalno nemam obraza, što bi rekli, da te zovem za nula eura da dođeš.” I on kaže ovako, “Ti znaš da ja pripremam novu knjigu.” Pa rekoh: “Znam.” Pri tome, vidio si knjigu, znači knjiga je 600, 700 strana koja je počela kao dopunjeno izdanje njegovog bestsellera za Financial Times na temu upravljanje promjenama. E kad je on počeo da dopunjava, onda se u stvari ukapirao da se za tih 10 godina svijet toliko promijenio da on realno treba da napiše potpuno novu knjigu. I malo po malo, malo po malo knjiga je toliko rasla da vidio si na Adriaticu kako liči. I kaže: “Ja imam mogućnost da tu knjigu negdje predstavim, a da onda kompletan promo materijal, fotografije, videe, intervjue, podkaste kao sa tobom, u stvari dam mom izdavaču i da se to koristi kao promotivni materijal. A moj je zadatak da ja mog agenta i mog izdavača ubijedim da se odreknemo honorara da bi to iskoristili.” Tako da ja rekoh: “Dobro znam, al’ sad jesi ti siguran?” Kaže: “Ništa ti ne brini.” I on se stvarno toliko iscimao, sve to napravi, dođe što bi rekli bez para i dinara u u u Pržno, izdominira i evo drago mi je da imamo podkast u smislu da ljudi mogu i da van glavne scene čuju koja su razmišljanja, da da osjete kakav je on lik u u u razgovoru sa tobom, ali imali smo svjetsku premijeru njegove knjige u Pržnu. Pri tome, u tom trenutku knjiga čak zvanično nije ni izašla. Kopija, dvije kopije koje je on donio u Pržno su bile one u stvari autorske kopije, poslednja verzija prije nego što krene u štampu i u prodaju, što znači da je još uvijek moglo da bude nekih štamparskih grešaka i nečega prije poslednje varijante, a knjiga je izašla tek nedelju dvije nakon konferencije. A druga osoba je jedna od hajde da kažem top tri osobe koje sam upoznao u ove dvije godine od poslednje epizode podkasta, s kojim si isto snimio specijal epizodu, Richard Shotton, kojeg kad je bio onaj možda čak najbolji Spark na kojem je bio Rory Sutherland, na kojem ti nažalost nisi bio i i dalje patiš zbog toga, ali ja ti obećavam da ćemo napraviti zajedno i ti neku varijantu da da Rory dođe, gdje god, makar kući kod tebe da dođe da da da priča. na slavu. Kad kad smo završili, ja sam pitao Rorija, rekoh, sad si vidio, vidio si koji je to nivo, vidio si kvalitet, vidio si govornike. Koga bi mi ti preporučio kao idealnu osobu za ovo? I on je imao samo jedno jedino ime. A to je Richard Shotton. Ja u tom trenutku nisam imao pojma ko je Richard Shotton. Počeo sam da ga pratim na, na LinkedIn-u. Tada Choice Factory bestseller koji je preveden sad na milion jezika širom, širom svijeta, nije još uvijek bio izašao. I vidim ja, što bi rekli, da dečko ima potencijala. E kad je izašao Choice Factory, to je bilo ono potpuno otkriće i za mene, a i za, za čitav svijet. Taj način na koji je on opisao bihevijalnu ekonomiju, odnosno specifično primijenio na bihevijalni marketing je bio nenadmašan. Pa je posle toga druga knjiga i sad treća knjiga. A treća knjiga je izašla dvije nedelje prije Adriatica. I ja Richarda od te godine zovem da dođe na konferenciju i nikad se nisu nasložile kockice da može. Ovaj put ga ponovo zovem i on kaže: “Izvini, volio bih, ti znaš da ću jedne godine doći, ali kaže tad sam u Kilkennyju.” I ja kažem, rekoh dobro, mislim, žao mi je, ali iskreno i ja bih volio da sam u Kilkennyju, na fantastičnoj konferenciji o kreativnosti. I žao mi je, ali rekoh, nisam ni vidio da da ćeš biti jedan od govornika. Uđem na njihov sajt, vidim da je još uvijek program za prethodnu godinu, nisu objavili govornike i rekoh sad da vidim, interesuje me ko su drugi. Međutim on odgovara i kaže: “A ne, ne, kaže, nisam ja govornik ove godine, nego vodim sina da nauči nešto o kreativnosti. Idemo zajedno da uživamo.” A pa rekoh, čekaj onda čoveče, to ćemo sad lako. I ja onda u stvari krenem u ubjeđivanje. Šta imaš da ideš do do Irske? Ti si Britanac, to Irska ti je, znaš, tu, to ti je što bi se reklo lokalni put. I sad zar nije poenta da dođeš u destinaciju gdje nikad nisi bio, da dovedeš sina sa sobom i da onda sin vidi kako tata nastupa na glavnoj sceni u državi za koju možda sin nikad nije ni čuo i kako 200 ljudi ustaje i aplaudira tati. Tata će da bude superheroj. Rekoh nemoj sad da sine uskratiš za taj spektakl da dođeš. I sad ti znaš koliko sam uvjerljiv i koliko dobro pričam te priče. Trajalo je to malo, al očigledno da je na kraju dobra priča bila jer on je na kraju rekao: “OK, hajde, otkazujem put u Kilkenny, ne idem na konferenciju, dolazim kod vas.” I kažem, to je sigurno bio jedan od top tri lika koja sam upoznao za, za ove dvije godine. I imali smo prilike da pričamo i na sceni i van scene i u ovoj tvojoj epizodi i da se posle dopisujemo. I držim palčeve da tu bude još svašta nekih super stvari, al da ne otkrivamo sad što potencijalno može, može da se desi. E, u jednom trenutku je moja ideja bila OK, ako pravimo konferenciju na temu kreativnosti, integrisanih marketinških komunikacija, baš da imaš 20 ljudi, govornika na tu temu, biće malo previše. Znaš, mogu svi da imaju neki ugao gledanja, ali postaće malo monotono. I daj onda da da proširimo malo teme. Pa smo za to doveli Maksa da priča malo o upravljanju promjenama, pa Ričarda da priča o bihevioralnoj ekonomiji, pa bratanića Če Gevare, ali stvarno, bratanića Če Gevare da da da priča o o revolucijama i ovoj oružanoj, fizičkoj i kulturnoj i tehnološkoj i o svim mogućim oblicima revolucije, a s druge strane šta njegov stric kao simbol pop kulture znači kroz vrijeme i kako se njegova uloga mijenjala. Tako da tu smo imali nekih 20-ak fantastičnih govornika iz raznoraznih oblasti i različitih država. I za, za prvo izdanje, to je bio pun pogodak. 

Ivan Minić: Mogu da se složim i bilo je mnogo lepih priča, bilo je zanimljivih formata gde to nisu bila samo klasična predavanja, neke bili su i fireside chat-ovi, ali su bili i razne neke druge nove i interesantne forme gde su ljudi delili scenu i zajedno da kažemo prolazili kroz nekakav proces koji su sami definisali. Sve u svemu zaista lepo i zanimljivo iskustvo, super ambijent. Istina malo hladno i kišno, ali dobro. Ovaj svakako je lepo u bilo kom trenutku spustiti se do mora pa makar i ovaj bilo hladno.

Vladimir Vulić: Moram samo digresiju sekund. Znači, prvi dan sjećaš se da je bilo prilično lijepo vrijeme, onda je tokom noći bila ono potop biblijskih razmjera i sjutra drugi dan je bila katastrofa. Ja potpuno ono ubijen u pojam jer dio te priče ono dođete na more, ludilo, spektakl i tako dalje. I sad ja prilično ubijen drugi dan zbog zbog vremena. I spremam se ujutru za konferenciju i što bi rekli, nema mi nevjeste. Ja Jovana, Jovana, Jovana, znaš, rano neko jutro, nema je. Ja izlazim, vidim vrata od balkona su otvorena. A soba je bila na, na prizemlju, u nivou bazena. Ja vidim otvorena vrata balkonska, ja izlazim, a Jovana onako u, u pidžami, bez, znači bez bade mantila, bez ičega, bosa potpuno, sjedi na stolici i ovako zamišljeno gleda u daljinu. I ja sad već zabrinuo, o čemu se radi, rekoh Jole, rekoh šta je? I ona kaže, pogledaj ovu ljepotu. Ja rekoh kakvu ljepotu čoveče? Sastavili se ono more i i i nebo, katastrofa. I ona kaže more je najljepše kad je kiša. Sad za dio slušalaca koji ne znaju, Jovana je iz Boke, tako da je naravno za, zaljubljena u more. Imala je samo dvije želje u životu. Jedna želja joj je bila da nikad ne napusti more i druga želja joj je bila da se nikad ne uda za podgoričanina. Ja sam joj završio i jednu i, i, i drugu. Tako da eto, osim mene i tebe koji smo bili užasnuti drugim danom vremenom, imaju i ovih primoraca, odnosno bokelja koji su bili fascinirani činjenicom da je bilo toliko nevremena.

PRIČA O GEN-AI

Ivan Minić: Jedna od stvari koju si pomenuo, a za koju mislim da bi bilo jako važno da negde prođemo i da da o njoj popričamo jeste to da baš u ove dve godine koliko se nismo videli u Pojačalu je došlo do izuzetno velike ekspanzije upotrebe generativne veštačke inteligencije, velikih jezičkih modela i sve ostalo. Bilo je to u naznakama i onda kada smo pričali, ali sve je to bilo daleko manje moćno, daleko manje upotrebljivo i mnogo se manje pričalo o tome. Istina, da kažem, ljudi koji kojima je tehnologija bliska već tad su videli neki potencijal, ali mislim da je bilo jako teško pretpostaviti da za dve godine to može da bude ovako. S druge strane, iskreno, moj neki utisak je da je meni i i i timu veštačka inteligencija donela dosta toga, olakšala gomilu nekih užasno dosadnih i besmislenih stvari. A jedna od njih je to što mi imamo transkript svake epizode koji je do skoro morao da se prekucava ručno, što je zaista bio, bio, bio pakao. Ovaj, i da, postoji tu dosta nekih zanimljivih stvari koje su se desile, ali neka velika razlika, neka velika značajna primena suštinski je nema. I ovo je sasvim dovoljno da možemo da kažemo da je to jako vredna i značajna stvar za nas. Ja često poslednjih dve godine sprovodim neke mini anketice među ljudima gde one koji najviše pričaju o tome zapravo pitam, OK, šta si ti konkretno uradio sa tim i u većini slučajeva to je nešto što je iskreno prilično banalno. Znači, to je ono, ne znam, automatizovao sam da kad se dogovorimo u mail-u da mi se upiše automatski u kalendar. To si mogao i do sad, nije ti trebalo sve ovo. Ili ne znam, imam summary na kraju sastanka. OK, nije loša stvar svakako, ali nije baš da zbog toga treba da zidamo nuklearne elektrane da bi mogli da napajamo to čudo. E sad, ovaj, ti si to, ti to posmatraš sa malo drugačije strane. Ti jesi tehnološki entuzijasta, ali si više na strani toga kako se to zapravo primenjuje u realnom sektoru, kako to zapravo menja menadžment, kako to zapravo menja procese u kompanijama. Šta je tvoj utisak i šta si ti primetio da kažem najviše u ovom periodu, pa da se za dve godine smejemo i tome.

Vladimir Vulić: Uh ključna stvar koju si rekao je mnogo više se priča. E sad zbog toga što se više priča, ja bih da razdvojimo sad ovaj dio razgovora na hype oko AI-ja i na realnost, odnosno na konkretan dio tvog pitanja. Uh zašto je bitno da prođemo ovaj prvi dio hype-a zbog toga da bi ukapirali o čemu se priča, zašto se priča, šta je nešto što ljudi vide, gledaju i čitaju da bi bolje razumjeli šta je stvarno. Tako da prvo ovaj dio hype-a, lijepo rečeno hype-a, a realno prevara. Uh ti mislim realno svi mi smo se podigli na na kaubojskim filmovima i na partizanskim filmovima. Uh u kaubojskim filmovima i i kasnije u onom periodu ono najomrznutije zanimanje je bilo onaj snake oil salesman. Znači onaj lik koji je putovao od mjesta do mjesta i koji je prodavao takozvano ulje od od zmije koje je liječilo sve. Ili u moderno doba, Kirby. I sad tu su, znači svi znaju bilo. To je fantastično bio razvijen sistem kao i ovaj drugi. Znaš, ti si uvijek imao svoga henchmena, svoga partnera koji je putovao s tobom pa je on bio slučajna osoba u publici koji je onda davao testimonial ili je rekao hajde testiraj na mene pa magično prohoda iako je bio u kolicima do tada i tako dalje i tako dalje. I stvari su funkcionisale na osnovu neke nadrealne priče, nadrealnog obećanja šta će da se desi. Ali pošto si ti pet minuta nakon što si prodao pobjegao iz grada i otišao u drugi grad na Divljem zapadu i niko te nikada u tome gradu nije vidio, nije bilo posljedica po tebe. Znači, punio si se, ovamo su ljudi ostali što bi se reklo ojađeni, a ti ideš u drugi grad, drugi grad, drugi grad. Vremenom mi smo maštali da smo kao ljudska vrsta evoluirali i da smo u stanju da možemo da razlikujemo prevaru od inovacije. Međutim nas praksa demantuje svakodnevno. Da ljudska psiha nije evoluirala. I ne, ne evoluira to za godinu, dvije, pet, 10, hiljadu ili 10.000 godina. To su ekstremno spori procesi. Uh mi uslovno rečeno stariji se sjećamo kao juče kad je bio slučaj Enrona koji je bio u tom trenutku najveći propast, najveći bankrot u istoriji kapitalizma. I uh ono što je simptomatično da je Enron šest godina za redom biran kao najinovativnija kompanija u Americi. Dakle šest godina za redom zvanično ti najugledniji poslovni časopis na kraju godine daje titulu najinovativnije kompanije u Americi. To se to i kod njih plaća kao i kod nas. A ma nemoguće to. Ne znam uopšte odakle ti takva ideja to. Nije valjda da sumnjaš u etičnost u biznisu, a posebno kad je periodika u pitanju, časopisi. I u sedmoj godini, dakle ti si ono kao Čikago svojevremeno six time reigning champion, ti bankrotiraš. Dublja analiza kasnije je pokazala u stvari da je sve bilo prevara, da ništa inovativno tu nije bilo, osim inovativno i kreativno računovodstvo i ova dvojica su posle završili u zatvoru. I to je trenutak kad su ljudi rekli, a to je relativno skoro bilo. Ljudi su rekli, e to je to. To je taj trenutak u istoriji kad mi sad smo svjesni šta je prevara, a šta je inovacija. E onda nam se dešava Elizabeth Holmes i Theranos, gdje su se prvo gdje je ona imala vjerovatno najjači board direktora u istoriji koje je neko uspio da da da skupi. S druge strane investitori su se utrkivali ko će prije da da napravi deal. Ne postoji konferencija na kojoj sam bio gdje se nije pričalo o Elizabeth Holmes ili nije ona pričala. Ne postoji kurs na kojim sam bio da mi profesor sa Harvarda, Stanforda, MIT-a nije navodio primjer nje kao primjer inovativnog ponašanja. Nije bio podkast gdje se ona nije gostovala, časopis na čijoj naslovnoj strani ona nije bila. A onda na kraju svega, kad se sve sruši kao kula od karata, ukapiraš da tu nije bilo ništa inovativno, nego da je sistem laži, jeste, bio stvarno toliko inovativan da ljudi nisu mogli da provale. A ono što je ključno, da je ljudska pohlepa, koja se ne mijenja, gramzivost naša investitora bila tolika da su ljudi bili spremni da ulože, a da ne pitaju šta, kako i tako dalje. Jer je najvažnije da se ukrcaš na brod prije nego što se konkurencija ukrca. E, sad dolazimo do priče o veštačkoj inteligenciji. Mislim i ja i ti, ti si precizno rekao, veštačka inteligencija, pa si rekao mašinsko učenje, pa si rekao generativna veštačka inteligencija, pa velikojezični modeli. Koristićemo radi lakše priče AI, ali ogromna je razlika i to slušaoci znaju, al kažem zbog pojednostavljenja i lakšeg razgovora ćemo koristiti AI. Dolazimo do toga. I onda imamo neke fantastične priče gdje recimo dvije, dvije su moje omiljene. Jedna je za Babylon Health, znaš da mnogo radim i sa farmaceutskom i sa zdravstvenom industrijom. I Babylon Health koji je pokušao da riješi jedan od najvećih problema trenutno ljudske civilizacije, a to je da 50% stanovnika na zemlji nema pristup bazičnoj, primarnoj zdravstvenoj zaštiti. Jednostavno nema, ne postoji infrastruktura da možeš da vidiš doktora. Važnija stvar je da imamo sav novac ovog svijeta i svu infrastrukturu ovog svijeta. Mi u ovom trenutku nemamo dovoljno doktora, brojčano, dovoljan broj ljudi koji su edukovani da pruže primarnu zaštitu za 7, 8 milijardi stanovnika planete. I onda je Babylon Health rekao, OK, ne možemo to da riješimo baš ovako. Hajde da probamo da iskoristimo tehnologiju, prvenstveno AI, da nekako tim ljudima pružimo prvu pomoć. I plan je bio, vizija dugoročna je da se napravi uslovno rečeno neki virtuelni doktor koji bi ti omogućavao zdravstvenu pomoć, onu primarnu pomoć. Počelo je od najobičnijeg chatbota, pa se nastavilo sa nekim video botom i tako dalje i tako dalje, da bi kompanija kad je bila ono što bi rekli darling silicijumske doline, da bi kad je izašla na berzu, kad je bila inicijalna javna ponuda, već u tom trenutku je kompanija bila jednorog. Znači, vrijedjela je preko milijardu milijardu dolara. Došla je na dvije i i i i preko toga. I slavila se u čitavoj industriji zdravstvenoj, a onda u čitavoj da kažem VC industriji i generalno u ekonomiji kao primjer kako vještačka inteligencija može da se iskoristi. Dakle, ti tekstom ili videom pozoveš, kažeš, imam temperaturu. A onda te on pita, je l’ te boli grlo, je l’ te boli ili ti curi nos ili ovo ili ono, uspostavi ti dijagnozu, kaže ti šta treba, a ako je to nešto ozbiljnije, onda kaže, e sad bi već moralo da se javiš, da se javiš doktoru. I imali su stopu rasta koja nikad nije viđena u industriji zdravstvenoj. I investitori su čak tvrdili da je ta stopa rasta nemoguća. Oni su rekli, ček, ček, je li to uspio Netflix, je li to uspjela Tesla, je li to… I pokazali brojne kompanije iz drugih industrija. Kaže, jeste, to je ista trajektorija. E kaže, onda isto i ovo moguće, samo što niko u zdravstvenoj industriji to nije napravio. I onda su ljudi rekli, a vidiš, pa to je to. To je ta revolucija koju mi čekamo. Dvije godine od tog dana kompanija (Babylon Health) je bankrotirala jer su se pojavili oni whistleblower-i, zviždači, ali prilično je ružan izraz. Dakle ljudi iz kompanije, inženjeri koji su bili spremni da progovore. I da kažu da je čitava stvar bila prevara. Da ništa nije postojalo. Da nikakva vještačka inteligencija nije postojala. Da je stvar, da nije bilo nikakvih inženjera sa raznoraznim doktoratima sa Stanforda i čudo. Da su primali još uvijek ili diplomce ili svježe diplomirane inženjere koji ništa ne znaju o vještačkoj inteligenciji i u pozadini, znači ovo nije sad fora, nego je bukvalno je u pozadini bila Excel tabela gdje u u ćeliji A1 piše da li te boli grlo? if funkcije. I ti kažeš da. Onda te u B1 piše, a da li ti curi nos? I ti kažeš da. I nekoliko gniježdanih if petlji i pitanja i to je bilo to. E onda su neki inženjeri počeli da da se žale, pa je onda došla ekipa BBC-a da snimi dokumentarac, što su oni prihvatili, al’ ti nemaš ništa da pokažeš. Znači, nema ništa.

Ivan Minić: Negde, negde sam čitao da je u nekom trenutku je neko rekao kao, sumnjivo nam je bilo to što je poslednji upis u toj velikoj bazi bio maksimalni broj linija koliko može da ima Excel tabela. I kao, da su na osnovu toga zapravo shvatili… Nema dalje kao. S tim što hajde da da to posmatramo iz jednog malo drugačijeg ugla. To je radilo. I to je rešavalo veliki procenat problema.

Vladimir Vulić: E sad, to je, to je sad bitno pitanje. Ako si ti rekao da ćeš da napraviš to, to je sve OK. Na taj način. Ako si obećao da tu ima neki AI engine ispod toga, to je već prevara. A ako si rekao da je to korak do velike vizije koja će biti full AI, a koju ti ni ne pokušavaš da praviš, to je već onda skandal ono epskih razmjera. I kažem, to je ono ozbiljan, ozbiljan bio bankrot koji je prilično uzdrmao industriju. To je bilo prije dvije godine. Da taman negdje nakon nakon našeg podkasta. Da bi se u maju ove godine desila možda čak ozbiljnija stvar, a to je kad je builder.ai bankrotirao i koji je takođe bio jednorog i takođe bila, da kažem, perjanica AI industrije. A dominantno perjanica indijske AI industrije. Jer je to bio AI kompanija iz Indije. Jeste, sjedište je bilo u Londonu, jer je osnivač živio u Londonu, ali je 700 programera, 700 AI developera radilo u Indiji. I omogućavali su ti mogućnost da praviš aplikacije sa nekim onako, text-based input-om. Razgovaraš sa nekim chatbotom kako bi volio da izgleda tvoja aplikacija, a u pozadini AI pravi tu aplikaciju. Malo po malo, malo po malo, malo po malo, slična priča kao i prethodne. Neko se požali, neko se javi, neko priča sa medijima i tako dalje. Došli smo do toga da je čitava stvar bila prevara. Da isto nije postojao nikakav AI model. Nije se ni radio, mislim, postojao je možda u 10%, hajde tako da kažem. Nije se čak ni radilo realno na razvoju AI modela, nego je u pozadini ovih 700 nesrećnih Indijaca ručno kodiralo to što si ti unosio kao, kao input. Toliko da je u kompaniji, u jednom trenutku, jer su zaposleni bili svjesni toga, u kompaniji u jednom trenutku postala interna šala da AI ne znači Artificial Intelligence, nego znači Another Indian. Još jedan Indijac. U međuvremenu je šala proširena da large language model, LLM, ne znači to nego znači low-cost labor in Mumbai. I kažem, ozbiljno je uzdrmalo industriju dodatno što, to je bio indijski ponos sa aspekta toga. Tako da sve ovo što mi slušamo, gledamo, čitamo, jedan dio je ozbiljna prevara i već znamo da je. Jedan dio ćemo da saznamo da je ozbiljna prevara. Sad ih trenutno slavimo. A jedan dio, ovaj o kojem ćemo sad da pričamo su vrlo, vrlo ozbiljne stvari. I sad dolazimo…

Ivan Minić: Ima tu jedna stvar koja isto mislim da je mnogo važna. Znaš, pomenuo si i ti, ta ljudska pohlepa i potreba da ti budeš deo toga i da na nekakav uloženi kapital dobiješ prinos puta 100, puta 1.000 i slično. Znaš, ja se stalno vraćam na to da iako evo Warren ode u penziju u 95., nije loše, svaka čast, i to tvoj kolega, on isto voli da popije. Coca-Colu. Coca-Colu svaki dan. Malo više akcija Coca-Cole od mene. Malo nešto malo više. Ovaj, ali kao osnovni princip koji on sve vreme komunicira i on i pokojni Munger i sve je da kao investira u ono što razumeš. Što razumeš, tačno. I ja kad god pričam sa ljudima, sa velikom većinom ljudi u poslednjih 15 godina, 10 hajde da preciznije je 10, oni apsolutno nemaju predstavu o tehnologiji u koju investiraju. Da li je to blockchain, da li je to blockchain u raznoraznim oblicima, ne samo kriptovalute nužno, nego kriptovalute, NFT-jevi, startup-i koji su bazirani na blockchain-u. Kad ja pitam, dobro, a zašto koristiš blockchain? Pa ne znam, zato što je to idealno. Nije. Zašto ne neko drugo rešenje? Pa ne znam. Je l’ ti znaš uopšte šta radi? Pa ne, znam šta. Hajde mi objasni. OK, ne znaš šta radi. Je l’ znaš kako funkcioniše blockchain? Pa znam. Hajde mi objasni. OK, ne znaš kako funkcioniše blockchain. Zašto si ti to radio? Zato što si hvataš na buzzword. Kao što ono ima ona, ima ona mislim da je iz New York Times-a ona karikatura koja kaže ona drvena kućica sa terasom na gornjem spratu i dve ovako grisine koje drže i gore piše “American economy” a na dve grisine piše Nvidia i Tesla. Nvidia i Tesla, jeste, jeste. Realno. Znaš, mislim prosto ono, mislim da je tu u suštini glavni problem taj što mnogo pričamo, mnogo volimo da slušamo slatkorečive priče, a suštinski se ne udubljujemo ni u jednom trenutku da zapravo razumemo šta je iza toga, kako funkcioniše, zašto funkcioniše tako i tako dalje. E, a sad šta je to što je? Što je stvarno.

Vladimir Vulić: Jeste, jeste. To mislim, to je sad suštinski dio pitanja. Bilo mi je bitno da da shvatimo da da prođemo kroz te okvire, znaš kao kod kod luka, da ogulimo onaj dio koji je hype, koji je prevara i da dođemo do do do suštine. Uh ti si u uvodu rekao odlično da kao tehnološki entuzijasta pratim taj tehnološki dio, a s druge strane kao neko ko se bavi biznisom i koji je strateg, interesuje ga primjena toga. Moje obrazovanje je ekonomsko i to makroekonomsko. 

Ivan Minić: Pošto nisi. Pošto nisi uspio da. Na pravnom fakultetu…

Vladimir Vulić: Na pravnom fakultetu, onda je… sjećam se kad sam na, na prvoj godini matematike na jednom od glavnih predmeta na prvoj godini, prvo predavanje, dolazi jedan od najpoznatijih profesora na na univerzitetu i počinje predavanje i kaže pozdravlja i prva rečenica je kaže ovog jutra među vama vidim veliki broj vrsnih ekonomista. Poruka je bila brzo ćete vi da napustite i napravićete sjajne karijere tamo, ali ovdje nećete. Uh, tako da mogu da, da vidim ozbiljne primjene AI-ja, mislim ozbiljne ili manje ozbiljne, na da kažem na na ličnom nivou kao pojedinac, na nivou organizacije i što je mnogo važnije na nivou ekonomije. I bitno je da svaku od njih analiziramo. Na na ličnom nivou to se suštinski svodi na stvari koje si ti rekao. Znaš. Skinem najnoviji McKinsey-jevo istraživanje od 50 strana. Nemam vremena sa troje djece i sa toliko putovanja da ga pročitam detaljno i da ga ja sažvaćem. I naravno da ga dam onda Gen AI-ju da mi on napravi summary i da ga pogledam. Je li idealno? Nije. Ali je li hiljadu puta bolje da pročitam taj summary nego da ne pročitam izvještaj uopšte, jeste. Neuporedivo. I potpuno iskreno, to me ove dvije godine drži i te kako u kondiciji jer količina raspoloživog vremena koju sam ja imao za istraživanje, čitanje, učenje je sad neuporedivo manja nego tada. I normalno da koristim sve moguće prečice do kojih mogu da da dođem. Uh treba da da napravim uh intervju, istraživanje, uh da se pripremim za epizodu podkasta i tako dalje i tako dalje. Naravno da ću da koristim Gen AI. Ali ne na način na koji ljudi misle. Daš mu input i on ti da rezultat i ti to ispričaš. Nego obrnuto. Ako to može da ti da Gen AI, onda su to stvari o kojima ne pričaš. Jer to znači da bilo ko drugi može da izađe i da uradi isto što i ti. Dakle, tvoj zadatak kao profesionalnog govornika, gdje ljudi te s drugog kraja svijeta dovode da te plate da im kažeš nešto, je da kažeš sve iznad toga što ti je Gen AI dao. Jer ako kažeš to, nisi morao ni da ideš. To su oni mogli i i sami i sami da vide. Uh što se tiče neke interesantne, da kažem, lične, lične upotrebe je u igri sa klincima. Recimo, fantastičan primjer je bio dok je Jovana bila u u u Kini, tvoj favorit od od moje djece, srednja Katarina koja je poznata po tome što je onako mirna, blagorodna, suptilna. suptilna, jeste. je po običaju pravila potpuni pakao. I sad ja pričam sa Tufijem i kažem, on kaže: “Ajde ti, nemaš ti problema.” I Tufi napravi koristeći pretpostavljam da da Google Gemini je je koristio, napravi kratki, recimo 5, 6, 10 sekundi video prilog gdje kao voditelj na vijestima kaže, prekidamo emitovanje programa jer smo čuli da Helena Vulić poznatija kao Pipi ne sluša tatu ništa i pravi potpuni pakao kući. I on mi to pošalje. Ja kažem Pipi, da vidiš. I sad ja kastujem sa moga telefona na veliki televizor da ona ne bi vidjela. I ona je umrla. Ovako. I ukipila se pola sata, ne mrda. Znaš. Skrstila ruke, anđeo od djeteta. E sad, hajde tata da vidim to još jednom, hajde da vidim još jednom, hajde da vidim još jednom, hajde da vidim još jednom. I već posle petog puta se više nije ovrtala. U nekom trenutku dolazi i Tufi i kaže Pipi, čuo sam da je neki čiko na televiziji nešto pričao. I ona se u trenutku cimne i kaže: “Jeste, možemo li da vidimo to?” “Možemo.” I ona pušta. Al’ sad je ona potpuno cool. I Pipi i i Tufi kaže: “A kaže, Katarina, kaže, šta je ovo? Šta priča ovo ovaj čiko?” A ona mrtva ladno, znaš sad već taj, djeca se vrlo brzo uče, adaptiraju i prilagođavaju. I ona kaže: “Ma priča gluposti.” A Tufi sad pokušava da nastavi tu ozbiljnu, dramatičnu situaciju i kaže: “Al’ ko je ovaj čiko?” “Ma neka budaletina.” I može da se koristi, znaš, ako uveče si toliko premoren pa nemaš inspiraciju da smisliš novu priču, kažeš mu, sinoć sam pričao priču o svemiru, jutros sam pričao priču 20.000 milja ispod mora, daj mi neku priču gdje će sad Helena da bude glavni junak i on ti on ti da. Ja sam imao mog ujaka Batu kao što sam pominjao u jednom od prethodnih epizoda, gdje je on najbolji storyteller svih vremena. Sad trudim se da budem makar polovinu Bata, al’ ponekad uskoči malo i i vještačka inteligencija. E sad, imamo ovaj dio primjene u kompanijama i tu imamo sad dio primjene da kažem u kompanijama koje su mi klijenti i u kompanijama koje mi nisu klijenti. Ali ono što je bitno da shvatimo da i u kompanijama koje su klijenti, ja na ovom nivou usluga koje pružam i moje specijalizacije ne sarađujem sa inženjerima. Dakle, ako radim sa farmaceutskom kompanijom kao što radim mnogo, i ta farmaceutska kompanija u ovom trenutku razvija recimo digitalnog blizanca na kojem onda testira novi lijek ili koristi vještačku inteligenciju, recimo u saradnji sa Microsoft-om, kao što je stvarno, da lakše razvije novi lijek. Ili da vidi kako će novi molekul da reaguje sa tim i tim. I stvarno klijenti sa kojima radim, rade sve te stvari i koriste vještačku inteligenciju za vrlo ozbiljne i vrlo konkretne primjene koje spašavaju ljudima živote. Ili, uh kompanija koja uh daje ogromne datasetove sa EKG-a da bi vještačka inteligencija onda na osnovu tih podataka uspijevala da predvidi kad ćeš eventualno da imaš šum ili kad ćeš da imaš ozbiljniji problem ili ne daj bože infarkt i tako dalje i tako dalje. Čak sam imao priliku da sa jednim lokalnim startup-om iz Crne Gore sarađujem na na na sličnom proizvodu. Ali ja radim sa osobom iz marketinga, radim sa osobom iz HR-a, radim sa izvršnim direktorom, radim sa sa bordom. Dakle ne radim sa inženjerskim timom koji rade te stvari. I tu ima, kažem, ono fantastičnih stvari koje stvarno poboljšavaju život ljudima. Recimo imamo uh imamo vještačku inteligenciju koja polje recimo kukuruza ili vinove loze ili bilo čega. Sad trebaš da prskaš. Ali nije idealna varijanta da prskaš svaki klip kukuruza ili svaki čokot vinove loze identično. Neki je manje, neki je više, neki i tako, al to ne može. Ti znaš ona mašina kad prolazi, zaprašuje sve jednako. E sad su uspjeli da da da razviju uh vještačku inteligenciju koja radi na na prepoznavanju slika koja prepoznaje kojoj lozi ili konkretno ko kojem kukuruzu je potrebno koliko zaprašivanja. I te prskalice nemaju fiksno koliko prska, nego može da prska od recimo od jedan do 100. I on ide i prska na taj način. Količina tog, hajde otrova realno, kojeg prskao je neuporedivo manja nego do sad. Preciznost je neuporedivo veća, prinos je neuporedivo veći, a negativni efekti po ljudsko zdravlje su neuporedivo manji. E to su neki primjeri da kažem fantastične upotrebe koji su realni, koji se već, čak neki se već godinama koriste i i i funkcionišu. Uh recimo DHL koristi vještačku inteligenciju da analizira uh paterne kretanja njihovih vozila i da onda analizira kako optimizovati taj sistem kretanja. Znaš da da li FedEx ili UPS je recimo zabranio svojim vozilima lijeva skretanja, jer se gubi ogromno vrijeme. I onda su procijenili da je bolje da ideš desno pa desno pa okolo nego da čekaš lijevo jer manje vremena potrošiš. E sad, što bi rekli zli jezici bi rekli da smo to mogli i nekad davno zahvaljujući recimo transportnom problemu iz operacionih istraživanja. Ti to si na fakultetu na trećoj godini učio, da na papiri olovku uradiš. Jeste. I to je tačno. Ali sposobnost tvoja ili običnog da kažem softvera, kompjuterskog, bez upotrebe vještačke inteligencije je neuporedivo manja nego nego danas. Uh danas recimo imaš da General Electric podjednako je važan aspekt proizvodnje motora za avione ili Rolls-Royce. Znači podjednako je važan onaj dio gdje on proizvodi motore za avione, mlazne i onaj dio koji montira senzor na motor. Jer taj senzor u realnom vremenu komunicira šta se dešava. Dakle svaki motor sa svakog aviona na čitavom svijetu i ti imaš jedan ogroman set podataka iz kojeg se onda izvlače informacije. Znači kako da se uštedi gorivo, kad trebaš da ideš na servis, kad će slučajno da da otkaže i tako dalje i tako dalje. Tako da nisi više samo kompanija koja proizvodi, nego si i te kako kompanija ovamo koja se bavi big data analizom. E to su da kažem vrlo konkretne, precizne uh upotrebe vještačke inteligencije koje i te kako daju rezultate. E sad šta je problem? Problem je što mi bi svi voljeli da imamo nešto AI. Znaš, svaka kompanija bi voljela da ima nešto AI. Da li to ima ikakvog smisla, to je nebitno. Znaš, znaš se na onoj, to je sad legendarno na internetu u Vuk sa Wall Streeta kad mu on daje hemijsku i kaže prodaj mi ovu hemijsku. I sad to je stvarno pitanje koje se vježba sa sa trgovcima u u prodaji. E sad je kao fora ono nova na, na, na internetu kao prodaj mi ovu olovku. A on kaže, to je AI powered pen. Znaš. I kao tu završavam svu priču jer ti si se odma sad naložio na na AI priču. Realne statistike pokazuju da preko 90, 91 čak neki i 95% uh svih AI inicijativa u ovom trenutku realno nemaju efekte. Kad kažem nemaju efekte, mislim direktne finansijske efekte na profit kompanije na kraju godine. Dakle imao neki efekat. Ostvaruje on neki, neki nemaju nikakav. Dakle imaju neke efekte, ostvaruje neke rezultate, nešto se dešava. Ali na kraju dana kad ti uzmeš godišnji rezultat ne možeš apsolutno da vidiš direktnu povezanost između povećane upotrebe vještačke inteligencije i većeg finansijskog rezultata u makar 95% inicijativa kada je u pitanju vještačka inteligencija. I sve veći broj ozbiljnih istraživanja pokazuju te rezultate. Da li to znači da treba sad odmah da odustanemo? Ne, daleko od toga. To samo znači da smo mi još uvijek u u ranim, pilot fazama upotrebe vještačke inteligencije u biznis aspektu. Da najveći broj organizacija nije ni blizu toga da nauči da skalira te inicijative na kompletnu organizaciju. A najvažnije od svega, da ubjedljivo najveći broj organizacija nije ni blizu čak, ni ne uspijeva da dosegne da promijeni ne poslovni model, nego da promijeni mentalni model koji se odnosi na organizaciju i na poslovni model na način da bi primijenio AI. Jer, kad je uvedena struja u fabrikama, ljudi su očekivali da će efekat električne energije da bude nadrealan na produktivnost. Međutim, 30 godina se nije desilo ništa. Jer su ljudi nastavili da rade sve isto, samo što tvoje, tvoj razboj u tekstilnoj industriji više nije pokretala parna mašina, nego je pokretala struja. Ali druge razlike nije bilo. Trebalo je da prođe punih 30 godina nakon upotrebe električne energije, da ljudi shvate da je neophodno da potpuno promijenimo tlocrt proizvodnog pogona, da potpuno promijenimo načine komunikacije, linije komunikacije, da potpuno promijenimo kako pravimo timove. Dakle, da napravimo organizacionu strukturu koja je primjerena toj novoj tehnologiji i da onda počnemo da osjećamo blagodeti. Kad se pojavio internet 90-ih godina, rezultati su bili slični. Govorili smo sad onom trećem efektu, makroekonomskom efektu. Makroekonomski efekat nije postojao dugo, dugo, dugo, dugo vremena. Moja diplomska, rad je bio između ostalog na tu temu koji su efekti informacione tehnologije na ukupni makroekonomski rast. Dakle to je bila 2003. godina. Opet kažem, s jedne strane mnogo daleko, a s druge strane relativno blizu. To, to je 21. vijek. Mi tada nismo realno mogli da da izmjerimo i da imamo neki značajan efekat u smislu rasta produktivnosti na nivou jedne ekonomije, makroekonomskom i na nivou globalnom. Jer te promjene idu vrlo sporo. Tako da, da, za, za svaki Roš, za svaku AstraZeneku, za svaki DHL, za, za svaki, uh, General Electric, za, za svaki Ping An, recimo, kineski, to, to moram sad da navedem, uh, koji imaju konkretne efekte opipljive upotrebe AI-ja. Imaš 95% drugih koji ili trpe gubitke ili nemaju nikakav efekat ili ne mogu da ga, da ga izmjere. A sad mi je palo na pamet da nisam pomenuo ovaj kineski primjer koji je možda čak i najspektakularniji. Uh, Ping An kineski je banka, osiguranje, što znači da operišu sa ogromnim brojem klijenata. I onda logično ogromnim brojem podataka o ogromnom broju klijenata. Što je onda logično da je to idealno tlo da iskoristiš vještačku inteligenciju za to. E, onda je neko rekao i da, počeli su da koriste za, znaš kako da te kros seluju, kako da ako koristiš jedno da pređeš na osiguranje, kako da ti ponude polisu osiguranja koja je personalizovana za tebe i tako dalje. A onda je neko rekao dobro, dobro, ček, ček, al’ šta se najbolje kombinuje sa ovim? I onda je neko rekao, zdravstvena industrija. Jer ne moram sad da računam tvoju premiju, tvoj rizik za osiguranje na osnovu aktuarskih tabela. Nego ću da računam, mogu da računam ako imam dovoljno podataka na osnovu stvarno tvog pojedinačnog zdravstvenog kartona. Pa su onda rekli, hajmo da napravimo partnerstvo sa vodećim kineskim bolnicama gdje mi po nekim povlašćenim cijenama upućujemo naše klijente tamo, a oni nama daju podatke o zdravlju koje onda mi kroz Big Data algoritam analiziramo i možemo da, da koristimo. Pa je to počelo. Pa su onda vidjeli da nije dovoljno brzo pa su onda zaposlili 800 doktora kod sebe. U posebnu, da kažem, dio koji se bavi zdravljem, koji ti sad pružaju onu prvu pomoć o kojoj smo pričali da je Babylon maštao kroz, uh, tekst varijantu i kroz video varijantu. To je nešto što je recimo prije četiri, pet godina Amazon maštao da napravi i pilotirao za svoje zaposlene. I to se u zapadnom svijetu doživljavalo bukvalno kao naučna fantastika. To je nešto nadrealno. A ti u ovom trenutku imaš 300 miliona Kineza koji su klijenti tog sistema koji radi. Dakle u vezao si zdravstvo i finansije. Banku i osiguranje i koristiš vještačku inteligenciju za, za to. Da kažem još na, na kraju jednome. Dakle na, imamo pojedinačne primjere fantastične upotrebe koja daje sjajne rezultate i koja već sada mijenja naše živote na bolje. Ali na nivou ekonomije kao cjeline, bilo koje pojedinačne, uključujući i američku i kinesku, to su zanemarljive razlike koje u suštini ne možemo da, da, da izmjerimo. Tako da, uh, Nobelovac ovaj pretposlednji u oblasti ekonomije je relativno skoro izjavio da je njegova procjena da makar u narednih 10 godina nećemo na makroekonomskom nivou moći da vidimo bilo kakve opipljive rezultate. Imaćemo šampione AI-ja pojedinačne kompanije. Ali kad ih saberemo sve zajedno da će AI efekat biti makar u narednih 10 godina zanemarljiv. Ono što mi imamo kao generalno ljudska vrsta problem je da mi u vrlo kratkom roku u godinu, dvije, tri, četiri, pet drastično precjenjujemo efekte. I mi smo već očekivali da će sad sve da procvjeta zahvaljujući veštačkoj inteligenciji. A s druge strane imamo problem da u dužem roku 30, 40, 50 godina možemo da dosegnemo domete i podcjenjujemo efekte. Tako da, kažem, u narednih 5, 10 godina na globalnom makro nivou, ne vidim da će biti nekih prevelikih razlika, ali za 50 godina i te kako očekujem da ćemo moći da, da osjetimo značajne razlike.

Ivan Minić: Ono što sam ja primetio, onda sam malo pričao sa nekim ljudima koji ponešto znaju o tome jer volim tako da razumem stvari zašto se dešavaju i slično. Ovaj jeste da postoji taj jedan vrlo izraženi trend koji nikako nije dobar, uh u kome velike kompanije bez ikakvog realnog objašnjenja i opravdanja otpuštaju značajan broj ljudi da bi mogli da prikažu da su povećali produktivnost, profitabilnost i tako dalje, upotrebom AI-ja, jer postoji ta vrsta pritiska da ukoliko nisi aktivan učesnik u toj trci i nemaš rezultat, da si ti u suštini u lošoj poziciji i da tvoje akcije gube vrednost i tako dalje. Kako tebi to izgleda?

Vladimir Vulić: Uh sa dobrim ljudima si pričao i dobro su ti rekli. Uh uh neko shvatanje je da ako nova tehnologija pokušava ili istiskuje staru tehnologiju a nemaš pad broja zaposlenih u toj oblasti, da se onda ne dešava stvarna promjena. Mi danas imamo da recimo svega dva, 3% ukupne populacije u razvijenom svijetu se bavi poljoprivredom. A realno poljoprivredni output je nikad viši u ljudskoj istoriji i u razvijenim zemljama i u zemljama u razvoju problem gladi je odavno riješen. Što znači da si ti sa 90% stanovništva, na 50, 40, 30, 20 i sad na dva, tri, zahvaljujući upotrebi tehnologije, došao do toga da imaš značajno veći output. I onda je očekivanje da ako nastavimo da radimo ovo što radimo a nemamo značajno manji broj ljudi u industriji koji to rade, da onda AI ne radi prave stvari. Al s druge strane imaš ovo što si ti rekao, bez pravog razloga. Ima pravi razlog, al pravi razlog je ljudska pohlepa da zaradi što više novca. I jasan i očigledan i najbrži način je da otpustimo ogroman broj ljudi. Što onda se idealno uklapa u narativ, novi LLM, novi AI, novi GenAI sistem je uspio da zamijeni 5.000 ljudi. I to kao novinska vijest zvuči fantastično i onda su investitori spremni da investiraju, a s druge strane si ti kao, e ima druga stvar o kojoj se mnogo manje priča, a to su psihološke posljedice po zaposlene nakon takvog poteza. Dakle, jedna je stvar što si ti imao masovna otpuštanja, a druga je stvar poruku koju si poslao ovima koji su tu. Dakle, mi smo imali u jednom trenutku situaciju, posebno u vrijeme pandemije korone, da je klatno da je moć u rukama poslodavaca krenula da se pomjera prema zaposlenima. Pa su ti puštali da radiš udaljeno, pa su ti dozvoljavali ovo, pa nije bilo dovoljno kvalifikovane snage, pa su se ljudi, kompanije utrkivale ko će prije da te zaposli i tako dalje i tako dalje. E, naravno to se nimalo nije svidjelo ni menadžerima, ni izvršnom direktoru, ni bordu, ni investitorima jer gube poziciju moći. A kad ti sad otpustiš 500, hiljadu, 10.000 zaposlenih i kažeš, uh, izvini, ali ovaj AI model to radi mnogo bolje od tebe i jeftinije. Dakle, ti si, osim što si u kratkom roku odmah zaradio, uštedio, ti si poslao poruku ovima koji su ostali kod tebe, mogu i vas da zamijenim kad hoću, moć je ponovo u mojim rukama i moraćete da radiš mnogo više i da se mnogo manje žališ i mnogo manje pitaš nego što si pomislio da da možemo. Tako da je moj utisak nažalost da se AI u vrlo često koristi u najgore moguće svrhe kao batina kojom se prijeti zaposlenima šta će se desiti ako ne, što bi rekli ne smanje svoje svoje zahtjeve. I to postaje ozbiljan problem gdje, naravno, imaš ozbiljne autore, Cory Doctorow kojeg pokušavam već godinama da da dovedem, al uspjećemo i u tome na na neku od konferencija, koji od autora koji piše fikciju s druge strane se kao aktivista u oblasti tehnologija, veoma rečit, pojavljuje kao neko ko govori o svim ovim temama. Jer ti si pomenuo ako je poenta da mi neko sad je ona druga fora, znaš kao uh, treba da pošaljem mail, ozbiljan, znaš poslovni mail, a nemam vremena. Pa daj napisaću pet kratkih bullet point-a, a onda nekom, neka mi LLM napravi ozbiljan mail i analizu od toga. I sad to pošaljem klijentu. A onda klijent tamo kaže: “Uh, evo mi je Vanja poslao ozbiljnu analizu, nemam ja kad to da čitam.” I onda on svom LLM-u da, “Ajde mi sad ovu ozbiljnu analizu, napravi mi rezime u pet u pet bullet pointa.” Ako je poenta toga da mi moramo da pravimo nove nuklearne elektrane i da vodu koja je za piće gdje jedan dobar dio planete nema pijaću vodu koristimo za hlađenje tih nuklearnih elektrana zbog toga onda je to potpuno jedan besmislen koncept.

Ivan Minić: Ja mislim da, da je to baš veliki problem i da ono idemo opet ka pucanju babla kao što je nekoliko puta bilo i da postoji vrlo značajan makroekonomski efekat zato što kompanije koje su trail blazeri u ovim oblastima postaju i mahom jesu najvrednije kompanije na svetu. I onda ti imaš tu situaciju da kao što je nekad bilo, ali čini mi se, mislim opet, bili smo mlađi pa nam je sve bilo interesantnije i relevantnije i sve ostalo. kao što su svi ljudi koji su na početku 5.000 ljudi ili koliko već bili u Google-u, pa su svi postali multimilioneri. I…

Vladimir Vulić: Pa u Nvidia-i sad recimo.

Ivan Minić: E, to. Šta je, šta se desilo za 10 godina sa Nvidia-om? Znaš, sve to što, što Jensen priča je neverovatno interesantno i on je ozbiljan car očigledno. Ovaj, i on je sve vreme kroz prethodne korake koje je pratio, čitao, gledao i sve ostalo, komunicirao dugoročne efekte. I ja verujem da mi ne možemo za godinu dana, ali da za 10 godina možemo da napravimo čip i tako dalje. Međutim realnost do koje smo došli je da ti sada imaš uh pet najvećih kompanija na svetu koje se takmiče u ovoj trci i u različitim fazama te trke, različiti su lideri, ali u suštini ko bude gubitnik te trke, deluje da će da izgubi sve na tržištu. A to je samo jedan mali deo onoga što, što mi radimo. I onda imamo tu situaciju da ono ti imaš sve te resurse, ti imaš sve te data centre, ti imaš svu tu potrošenu struju i sve ostalo. A na kraju dana 95% ljudi to koristi za potpuno gluposti.

Vladimir Vulić: Što bi rekli, praviš “cat videos” na internetu.

Ivan Minić: Tako je. Mislim što ima sve svoje i nije sporno, ali jednostavno uh kako je i i i i i mučeni Altman u nekom trenutku rekao, kad biste vi znali koliko to vaše hvala potroši struje, vi ga nikad ne biste rekli. S druge strane svi mi koji smo malo stariji mi se svi lepo odnosimo sa veštačkom inteligencijom. Znači, jer mi smo gledali filmove i znamo šta u principu…

Vladimir Vulić: Pročitao si dosta distopijskih romana i gledao previše filmova, da kad jedan dan AI zakuca na vrata, će da kažu “uh, ovo je Minić, on se uvijek lijepo zahvalio, to.” “Nećemo njega danas.”

Ivan Minić: Treba neko i baštu da uređuje.

AI U GEOPOLITICI

Vladimir Vulić: Ti si rekao fantastičnu stvar. Ali ima tu jedan dodatak koji je u stvari poenta svega ovoga o čemu smo mi pričali, a što nismo realno do sad pominjali jer ni ja ni ti se ne bavimo tom oblašću, a to je, to je geopolitika. Da se samo ovo tiče ekonomije, ili da nekim u nekoj utopiji imamo jednu, jednu državu na svijetu integrisanu globalnu ekonomiju…

Ivan Minić: Jugoslaviju.

Vladimir Vulić: ne bi to bio toliki problem i ne bi to bilo toliko pitanje. Ali ti imaš makar dvije sad suprotstavljene giganta, SAD i Kinu i neke da kažem manje igrače koji se takođe pitaju. I sad to postaje suštinski novo nuklearno oružje. I zbog toga je bitno ovo sve o čemu se priča. Pri tome, da se razumijemo realni, da se AI da AI nema upotrebu već sada u vojnoj industriji ne bi to bilo ni blizu interesantno kao što je svojevremeno on internet ili svemirski program. Da nisu našli upotrebu u vojnoj industriji i da država direktno svojim novcem nije ušla u priču, ne bi to bilo ni blizu toliko velika igra. Znaš, mi imamo sad situaciju da kompanije o koje smo ja i ti kad smo bili klinci ono i malo porasli maštao, znaš kao o o o simbolu nove ekonomije Intel je došla bila skoro pred propast. Što je potpuno OK. Znaš, pretekla te je AMD, pretekla te je Nvidia, pretekli su te Tajvanci, pretekao te je Samsung i nemaš realno nikakav problem da ta kompanija ne stane. Ali pošto su ostali igrači dominantno kineski ili Azija, Istočna Azija i Pacific, što sa geostrateškog aspekta može da znači da Kina do ujutru može to da preuzme, onda američka vlada odlučuje da se ogroman, ogroman državni novac upumpa u Intel da se kompanija spasi i da potencijalno postane jedan novi igrač koji će biti osim ovih četiri, pet koje si pomenuo. Dakle, kompaniju koja je na izdisaju ti iz državnog budžeta vadiš iz mrtvih da bi pokušao da razviješ i da napraviš novog giganta u toj, u toj oblasti. Tako da, kažem, taj dio značajno komplikuje priču. Znaš, onda imaš varijantu da se zabrani izvoz najnovije generacije, recimo Nvidia-inih čipova u Kinu. Pa onda imaš slučaj da Huawei ipak izađe sa novim modelom smartfona koji ima novi čip koji Amerikanci nisu mogli da vjeruju da će biti makar u narednih nekoliko godina moguć jer su uspjeli da razviju sopstvenu varijantu. Onda drugi kažu nemoguće da su to mogli sami da razviju, pa onda dolazimo do toga da su se neki čipovi Nvidia-ini ilegalno, legalno, polulegalno, ko zna kakvim kanalima ipak švercovali u Kinu pa da se ipak učio na čipu koji već postoji. Pa smo sad nedavno imali čak hapšenja, zvanična hapšenja u u Americi ljudi koji su učestvovali u u u švercu tih čipova i tako dalje. Tako da osim ovog ekonomskog imamo značajan da da kažem ovaj geostrateški dio. Kad na to dodaš dva sukoba koja su trenutno od kojih je jedan hajde makar se primirio, drugi još uvijek nemamo ideju kad će, gdje svakodnevno na bojnom polju imaš primjenu vještačke inteligencije, onda postaje bitnije zašto je OK da 95% ljudi pravi smiješne videe sa mačkama jer taj 1% nama znači premoć na nekom geostrateškom planu.

Ivan Minić: A kako da kažem, velike ideje ne menjaju svet. Velike ideje koje podržava vojska menjaju svet. I to je ono, to je priča realno američke ekonomije prethodnih 100 godina. Mislim i na kraju dana i internet koji imamo danas je nastao kao Arpanet kao vojni projekat i rešavao jednu potrebu pa onda što ne bi usput napravili i ostalo, je l’?

Vladimir Vulić: Pa memorijska pjena na kojoj spavaš je isprozvana što. Znači, hiljadu nekih izuma koje mi realno danas niti razmišljamo nego doživljavamo zdravo za gotovo su izašli iz svih tih programa.

GENERACIJSKE RAZLIKE 

Ivan Minić: Jedna od isto stvari koja, pa ne možemo da kažemo da se da se promenila, ali negde jeste postala dominantna tema i važna je i i i mislim da uh, iako ja i tebe doživljavam i dalje kao momčića, kao jednog mladića i sebe negde doživljavam kao mladog čoveka pred penzijom. Ovaj, jeste taj momenat da ti neki novi klinci koji su došli, koji predstavljaju nekoliko generacija od nas, jer kako gledamo da je generacija od 7 do 10 godina, već imamo barem dve između nas.

Vladimir Vulić: Da, da, makar dve. To je onako…

Ivan Minić: To je dovoljno velika razlika.

Vladimir Vulić: Ja kačim pri kraju Gen X, ti si tu, tu isto negdje, onda zvanično imaš Millennials, pa zvanično imaš Gen Z, tako da to su ti te dvije sigurno, a i imaš i Alfu. Evo nismo još počeli da radimo s njima, al’ to…

Ivan Minić: Ispravićemo. Ispravićemo i njih. Oni se ponašaju potpuno drugačije od nas. Imaju potpuno drugačije vrednosti, potpuno drugačije posmatraju svet, potpuno drugačije posmatraju posao, radne navike i sve ostalo. I sa jedne strane čini se da su, moj neki utisak, ono, tihi buntovnici. Znači ne buntovnici koji će da prave scenu, samo će jednostavno raditi samo onako kako se njima sviđa. I to je mislim vrlo neobična situacija jer mi smo svi bili drugačiji u odnosu na naše roditelje, ali smo manje-više svi bili poslušni, pratili iste stvari, samo što je nama touchscreen došao kao prirodan interfejs u životu. Ali mislim nije tu bilo nekih drugih drastičnih razlika. Ovde mi se čini da imamo baš ozbiljne, drastične razlike. E sad kako ti kao profesor gledaš na tu celu situaciju?

Vladimir Vulić: Sad prvo, prvo ne bih volio da ja i ti zvučimo, mislim jesmo, ali ne bih volio da da nas slušaoci percipiraju kao onu dvojicu mapetovaca, znaš. Dva stara čoveka na balkonu koji hejtuju mlađe generacije. Uh, ali stvari koje si rekao definitivno stoje. E sad ljudi bi rekli jeste, ali za svaku generaciju je važilo ovi prethodni ne razumiju, oni danas ne razumiju ove prethodne, ali mislim da se intenzitet tih razlika povećava, a da period u kojem se te razlike dešavaju je je je kraći. Mi sad imamo situaciju da na radnom mjestu imaš makar tri, a realno možda i četiri generacije, jer i dalje imaš koristim američku terminologiju, i dalje imaš bumere, pa imaš Gen X koji je sad već dominantan dio radne snage, pa imaš milenijalse koji će vrlo brzo postati najznačajniji dio radne snage. Imaš Gen Z koji uveliko ulaze u priču, a ako sve bude kako OK, dočekaćemo i da alfa generacija ima značaj. Uh sad jedna je stvar razlike koje mi percipiramo, sad konkretno pričam hajde naša neka generacija, druga je stvar razlike koje oni oni percipiraju. Neke stvari koje ja primjećujem je da ono što pričaju o rasponu pažnje je definitivno istina. To vidiš od najbanalnijih stvari, od toga kako se snimaju filmovi, kako se snimaju serije i tako dalje. Nedavno smo saznali zvanično. Dakle ono što smo osjećali, sad smo zvanično dobili informaciju da recimo Netflix kad snima seriju daje režiserima izričitu napomenu da moraju da vode računa da prosječan gledalac gleda Netflix seriju dok radi nešto drugo. Dakle, nekad davno, znaš ti upališ Bolji život i gledaš samo to. Ništa se u kući ne dešava bez to.

Ivan Minić: I ovde je i dalje tako.

Vladimir Vulić: I dalje tako. E, sad je pretpostavka da si ti na tvom telefonu, eventualno na kompjuteru, eventualno i na jednom i na drugom, a da tamo još ima neka košarka i da gledaš seriju. I onda je način na koji se snima potpuno drugačiji. Jer ja ja sam se u nekim trenucima, sjećam se kad sam išao na, na regrutaciju za za vojsku. Napunio 18 i idem na regrutaciju. I imaš sad tamo hiljadu onih stvari, između ostalog imaš da radiš psihotest. I sad stavili su nas u neku ogromni neki amfiteatar, ima par vojnika tu koji paze da se to sve ide kako treba. I sad ja popunim, popunjavam onaj psihotest, ali je baš psihotest, znači nije test ličnosti, da. Svesno. I vidim, znaš, malo malo, ponavlja se identično pitanje koje je bilo, ali nije formulisano na isti način, ali je suština ista. Potpuno ista.

Ivan Minić: Da te ukrste.

Vladimir Vulić: Jeste. Pa treći put, pa četvrti put. Ja rekoh, mora da mi je ovaj brat dao pogrešne heftaone testove. Ja kažem izvini, sad on ne može. Ja rekoh izvini, samo imam jedno pitanje. Nema pitanja. Ja rekoh čoveče, ne ono nije ovo ispit na fakultetu, neću to da te pitam nego mislim da si mi dao pogrešno testo. I on dolazi i kaže šta je bilo. Sad već on ljut. Ja otvaram onaj test i kažem pa rekoh ovo pitanje i ovo i ovo pitanje, ovo je rekoh isto pitanje. Što ste mi dali ovo? A on kaže to je da vidimo jesi li lud. Ajde ćuti sad to i završavaj.

Ivan Minić: Meni je najjači momenat na regrutaciji bio to što je bio čovek pored mene koji je pokušavao da prepiše. Kao brate, mislim…

Vladimir Vulić: Vjeruj mi ne treba ti. Znači ono ne želim.

Ivan Minić: Šta je poenta na kraju dana kao…

Vladimir Vulić: E i ja sad nekoliko puta dok gledam Netflix seriju imao te flešbekove. Dešava se nešto ili lik izgovara nešto što je malo prije već rečeno. Pa onda treći put drugi lik u seriji isto to priča. I ja rekoh brate što o čemu se radi ovdje, za koga se ovo… E onda kapiraš da u stvari ti dok si na telefonu, prvi put ti to nisi ni čuo. Drugi put si čuo s pola mozga. I tek si možda treći put uhvatio. Uh potreba da imaš ono što, što Rory i Shotton kažu nadžiz. Da ti ne možeš da izdržiš 5, 10, 15 minuta a da nemaš neku aktivnu scenu. Znači nešto što će da te gurne, da te bocne, da te podstakne da se ti probudiš da figurativno ili bukvalno ne zaspiš se dešava. I recimo sad kad radim sa trenerima za govorništvo, stvar koju ti obavezno kažu je 10, 12, već 15 je pitanje mogu li da moraš da imaš neku aktivnost za publiku. Nešto da ih pitaš, da daš neku čokoladicu, neki neko da ih na neki način angažuješ jer će da potpuno izgube tok misli tvoje jer se jer se isključe jer su programirani na 5, 10, 15 minuta i to je to. I onda kapiraš da zbog toga onaj short form content u u smislu storija, relova, kratkih videa na na YouTube-u funkcioniše jer za najveći broj ljudi veći efekat će da ima to što ćeš Miloš i ti da iskidate dva, tri rila po 30, 60 sekundi iz našeg govora i da objavite nego što će stvarno da odgleda dva sata govora. I neki ljudi će da me znaju kao to je onaj lik koji je rekao to i to, iako nikad u životu nije odslušao ni jedan moj govor ili kompletnu epizodu podkasta. Sad kad ukrstim to sa vještačkom inteligencijom imamo fenomen, mislim njima je to sad prirodna stvar, znaš ne mogu da kažem da su se rodili s tim ali su vrlo rano počeli da ga koriste. Ali imaš fenomen da iako možda oni teorijski znaju da ti LLM-ovi nisu svemogući i da ne znaju sve i da griješe i da haluciniraju da oni ta rešenja doživljavaju kao ono know it all and all sisteme platforme gdje imaš situaciju da ti da ti dođu pripravnici i ti im kažeš za sjutra treba da pripremite analizu toga i toga ili prezentaciju toga i toga za klijenta. I oni ti donesu i ti pogledaš ti kažeš dobro hajde recimo ovo konkretno ovo nije tačno. Kaže kako nije tačno? Pa rekoh nije tačno. Kako nije tačno? Kao ChatGPT mi je to rekao. Pa rekoh čekaj stani sad da se vratimo unazad. Rekoh ti si na naš zadatak reagovao tako što si to dao ChatGPT-ju, copy paste-ovao si i to si mi dao. Kaže pa kako drugačije. I onda shvataš da činjenica da nam je život drastično olakšan je dovela do toga da se onaj dio istraživanja značajno izgubio. Ti se sjećaš, pričali smo o tome da kad smo bili klinci, ti si stojao pola dana ispred kasetofona, slušaš radio stanicu da bi se pustila tvoja pjesma i da uspiješ da pritisneš play i record istovremeno, da snimiš, a da moliš boga da voditelj ne kaže “vi slušate Elmag Radio”, da ti ne pokvari čitavu pjesmu. On sad ima bilo koju pjesmu koju hoće na jedan dodir na Spotify-ju, na YouTube-u, na, na čemu god i nema tog procesa istraživanja, što je s jedne strane super, ali ta muka koju si ti preživljavao je dovela do toga da ti imaš prvo neku radnu naviku, i drugo da imaš ovo što se modernim rečnikom zove resilience, da ako to ne upali, ti imaš plan B, pa imaš plan C, pa imaš plan D. Znaš. Plašim se da tu sposobnost da čekamo, tu sposobnost da istražujemo, gubimo. Imali smo jednu fantastičnu situaciju da pominjemo filmove i sad citiramo neke filmove i naravno, klinci nemaju predstave o čemu pričaš, ali blage veze nemaju o čemu pričaš. I sad se mi sablažnjavamo kako ne znaju za, za te filmove i jedan od njih kaže kao da nama je kaže profesorica kad je bilo užasnuta, dala neke od najboljih filmova da, da, da gledamo. Znaš. I rekoh dobro pa što ti se svidelo. Pa kao preporučila je Kuma i kao hajde to kao nije bilo loše, kao OK, nekako odgledao sam to nije bilo loše. A gledao sam i ovaj drugi. Rekoh koji drugi? Pa kaže, ma bježanje iz zatvora, e taj mi se nikako nije svidio. Taj nisam uspio čak ni da odgledam do kraja. Sad jasno ti je da je bježanje iz zatvora, bjekstvo iz Šošenka, koji on nije uspio suštinski ni da odgleda jer stil na koji je sniman njemu ne može da drži pažnju u današnje vrijeme da ga, da ga odgleda. E onda smo mi preporučili Training Day za koji hajde računaš ono, momak, loži se, kriminal, shvataš, rep, hip-hop, neka underground varijanta, pa on nije uspio dalje od špice da, da, da dođe, znaš. Tako da ta varijanta radoznalosti, istraživanja, kažem, možda su situacije s kojima sam ja radio, a radio sam u sad skoro, skoro 30 država, mi se čini da se gubi ili da se drastično smanjuje. Što ne znači da nema fantastičnih mladih osoba. Evo ti si na Adriaticu imao priliku da da da upoznaš Nevenu koja je bila na sceni, koja je izdominirala. U pripremi Adriatica smo u timu imali dvije Gen Z osobe, Andreja i Ivanu koji su bili fantastični i meni je bilo pravo uživanje da mjesecima radim sa njima i da pripremam konferenciju jer je ugao koji su oni donosili bilo nešto čemu ja, taj ugao ne bih nikad mogao da imam. Je li ponekad bilo bolno? Jeste, vjeruj mi i te kako. Znači kad su došli sa idejom za promotivnu kampanju ja sam bio blago rečeno užasnut. Ja rekoh, pa jeste li vi stvarno mislili da mi ovo snimamo. Kaže, da. A to su sve oni naj, mislim po znacima navoda, najgore moguće TikTok varijante. Gde sam ja bio sgrožen. Ja rekoh, dobro, hajde jeste li vi razvili koncept? Kaže, sve smo mi razvili. Daj da vidim. I sad oni sve vrlo ozbiljno, znači maestralno napravili scenarije, sve živo. Ja gledam ovako i rekoh ljudi, ali meni se rekoh čini ja iskreno, nemojte mi zameriti, ja sam u odnosu na vas rekoh značajno stariji, al mi se rekoh čini da će ovo da bude cringe potpuni. I oni oduševljeni, kažu, pa da, da da, kaže to to će da bude cringe. Pa rekoh znam al što, što se onda blamiramo samo čovek u godinama, rekoh, porodični, što, što da se rekoh blamiramo sa cringe-om. I oni kažu, pa baš zbog toga, kaže to je ta naša ključna stvar za pozitivnu promotivnu varijantu. I sad pošto su i sve prije toga i posle toga uradili briljantno ja i ostatak tima kažemo hajmo. Hajmo da snimimo. I stvarno to snimimo i to bude ono nama transfer blama, totalni. Ali snimimo i i napravimo jer smo vjerovali u to što su oni zamislili. Nije prošlo sedam dana. Ja u časopisu Fast Company koji stalno te neke najnovije trendove donosi. Newsletter mi stiže ujutru. Ja otvaram, čitam. Prva vijest, zašto je cringe danas najvažniji promotivni alat. I kompletan tekst nekog analitičara o tome. Oni nisu čitali taj tekst. Prvo nisu mogli da ga pročitaju jer nije bio još izašao. Nisu čitali analize o tome, ali je njima to prirodno. Oni su to osjećali. A ja i ostatak tima smo jer smo vidjeli da mogu, vjerovali da će to da bude tako. Je li mi lakše bilo zbog toga? Nije apsolutno, al sam makar imao neku što bi rekli naučnu potvrdu da to funkcioniše.

PRIČA O POP KULTURI

Ivan Minić: Kad smo kod kringa, je l’ možeš da mi objasniš svoju majicu pošto ja… obično dođeš sa nekim karakterom iz što se kaže naše mladosti. Znači i to ja razumem i prepoznam i tako dalje. I na na festu si imao Nindža kornjače. Da se razumemo svi smo mi odrasli na Nindža kornjačama. Ja tvrdim da je planetarna popularnost pice dobijena zahvaljujući Nindža kornjačama. A dobro mi je. 

Vladimir Vulić: Potvrđujem. I nismo nismo jeli one krajeve upravo zato što Mikelanđelo nije jeo krajeve od pice.

Ivan Minić: Tako je. I mislim da za našu generaciju, verovatno ne za one mnogo mlađe, ali ovaj za našu generaciju da je ta ljubav prema japanskoj kulturi i sa druge strane ljubav prema italijanskim renesansnim majstorima došla zapravo zbog toga. Što su što su ovi bili jako kul likovi i onda si želeo da saznaš po kome su oni dobili ime i zapravo se upoznao sa celom stvari, ali…Ovo meni baš nije mi najjasnije.

Vladimir Vulić: Da, bilo je u u u prethodnoj epizodi je bio bio baby Yoda iz iz Mandaloriana. To ti je jasno. I u u epizodi prije toga je je bio Goku iz Dragon Ball-a. I to ja sam ti upravo upravo i i i objasnio varijantu. A u prvoj je bio Street Fighter, arkada Street Fighter dvojka sa svim onim kultnim likovima gdje, gdje je ono si iz gimnazije išao da igraš Street Fighter na na igricama, a tek posle si ga dobio, dobio kući i ostalo. A majica koju danas nosim je uh odabrana od strane mojih ličnih stilista, samo proglašenih ličnih stilista, a to su jasno je, Helena i i Katarina. Jer sad sve to što oni gledaju, njima je vrlo bitno da tata i mama učestvuju u tome. E sad neke od tih stvari, kao recimo Nindža Kornjače, obožavaju, jer mi smo to prenijeli na njih. Sonica obožavaju, to je Heleni i dan danas omiljeni omiljeni lik. Ali dolazimo do moje današnje majice. Ovo su K-pop Demon Demon Hunters. E sad, da objasnim o čemu se radi. Negdje ljetos, mi pođemo kod Jovanine sestre od tetke, Mije, koja ima 12 godina. Ona je dakle tetka mojoj djeci. I sjedimo i Mija je naravno u tom trenutku na telefonu, ali ja vidim da se konstantno sluša ista pjesma. I ja u jednom trenutku kažem, sad meni je posao da budem u u u trendu. Ja je pitam, rekoh Mija, koja je to pjesma koju slušaš? 02:00:32 I ona onako mrtva ladna, lakonski, ni ne diže glavu s telefona i kaže Soda Pop. Ništa to meni ne znači u tom trenutku. Ja kažem, a rekoh dobro, a šta je to? Pa kaže, pjesma iz Demon Hunters. To mi još manje u tom trenutku znači. Ja kažem, dobro Mija, hajde sekund, samo ostavi, ostavi telefon da da malo popričam. Rekoh, šta je to? Je l’ to film? Je l’ to crtani? A ona u, i sad ona zna da ja pratim sve stvari, znaš. Išli smo zajedno dva puta u bioskop kad je bio prenos koncerta Taylor Swift i tako dalje. Ja i Mija smo ti ono BFF. I ona užasnuta i kaže, pa kaže, ne znaš šta je K-Pop Demon Hunters? Ja rekoh, ne Minja, šta je to? Pa kaže, to ti je najpopularniji trenutno animirani film na Netflix-u. Ja u šoku, ja rekoh, a sad pratim Netflix naravno. Ja rekoh, a Mija kad je rekoh izašao taj crtani? Pa kaže Vanja, pa kao, pa kaže prekjuče. Rekoh, Mija oprosti nešto, juče sam imao nekih obaveza pa nisam stigao. 02:01:40 Dakle to je u njenom svijetu i u svijetu tinejdžera i pre-tinejdžera u dva dana postalo najvažnija stvar na svijetu. OK. Ja kažem sebi, Jovana nije bila tu, ja kažem sebi hajde sad, znaš, sjutra kad djeca ne budu tu, u vrtiću, da ja pogledam taj K-Pop Demon Hunters. Da mislim da vidim ono što bi rekli what’s the fuss. Ja to pogledam i ali ništa, bukvalno mi ništa jasno nije bilo. Mislim, ja i ti svi podignuti smo na onim tradicionalnim Disney-jevim crtanima koji su bili ručno bili crtani. Pa si onda doživio renesansu i početak Pixar-a i Pixar eru, pa smo doživjeli akviziciju Pixar-a od strane Disney-ja. Dakle prošli smo i ručnu animaciju i kompjutersku animaciju i sad savremene crtane filmove. Ali ovo je sve suprotno od toga. Znači, ovdje imaš scenu gdje tri glavna lika koje su, koje su curice podriguju. Shvataš i ono ja užasnut. Radnja filma je da su njih tri djevojčice u stvari girl K-pop grupa. A po noći su lovci na demone. Dakle imaju, imaju day job i stvarno zanimanje u, u, u životu i ubijaju demone po po čitav dan i tako dalje. I pri tome je i mjuzikl. Da doh, ja da kažem da malo liče na Destiny’s Child. I… E, sad kad si pomenuo Destiny’s Child, hajde odma da sad da, da što bi rekli malo premotam pa ću se, se vratiti. Dakle ja nastavim sad da pratim fenomen sa menadžment aspekta, kulturološkog aspekta. Pjesma, jedna od pjesama Golden postaje broj jedan na Spotify globalnoj listi. Dakle, najslušanija pjesma na Spotify-ju na svijetu. I drže prvo mjesto nedeljama i nedeljama i nedeljama i nedeljama dok moja druga omiljena inovatorka u oblasti Taylor Swift ne objavi novi album i ne preuzme prvo mjesto. Tako da niko, evo ni dan danas su druge. Dakle niko na svijetu nije uspio da ih pobijedi do dana današnjega osim Taylor Swift, što ti pokazuje koja je moć. A u Americi, samo u Americi uspjevaju da obore rekord ženske grupe koja je najduže bila broj jedan. A rekord je držao gore pomenuti Destiny’s Child. Znači uspjevaju da pobijede Destiny’s Child po broju nedelja na, da drže broj jedan. Imaginarna, virtuelna K-pop girl grupa. Ja nakon tog mog šoka zovem Jovanu koja je u tom trenutku na putu i kažem Jole, imamo situaciju tu i tu. Ajde molim te pogledaj taj crtani jer sad možda sam ja već toliko prestar. Kažem iako mi je posao da budem u toku, da vidiš. I Jovana me zove posle par sati i kaže: “Što je ovo što si mi preporučio?” Sad ja kažem da je Minja preporučila i tako dalje. Kaže: “Meni ovdje ništa nije jasno.” Ajde rekoh kad se vratiš da mi pustimo djeci. Iako sad tri i četiri godine nije baš idealan uzrast za ubijanje demona, al da vidimo kako će da, da reaguju. I ako kažem da je to bilo oduševljenje, znaš kad ti kažu kao ne može mlađa generacija, raspon pažnje. Može. Može. Sat i po da ostane uz TV da odgleda Netflix i da ne trepne. Dakle način na koji je priča ispričana je njima bila toliko prirodna, bez obzira što je na jeziku koji oni ne razumiju, bila da su oni nisu trepnuli. Pa smo onda taj dan, samo taj dan gledali još najmanje četiri puta film od početka do kraja. Do dana današnjega, ja mislim da smo ga odgledali pa preko 50 puta od ukupno, od početka do kraja. Dakle ne na YouTube-u šorce i tako dalje, nego ukupno. Tako da sam ti ja trenutno, to imaš na Instagramu kao girl dads, kao prvi put gledaju K-pop Demon Hunters. I kao ovako, kao ništa ti ono nije jasno. 

Ivan Minić: Mislim moram da napravim jednu paralelu koja verovatno nije adekvatna i umesna. Ali na sličan način su se roditelji naše generacije ovaj užasavali time da mi gledamo Cartoon Network.

Vladimir Vulić: Da da. Pa realno jeste. Mislim realno nikome nije bilo jasno šta je. Ali evo Cartoon Network je nažalost pokojni sad, sad, sad i i i zvanično. Ali jeste, to je kad se sjetiš Ren & Stimpy, Cow and Chicken, Johnny Bravo i Dexter’s Laboratory i sličnih crtanih, to je njima bio pakao. I peti put ono Instagram mim. Peti put kao znaš već vidiš onog girl dead kao op kao nije možda ovo kao loše. E već 50. put, to to sam ja, znaš bukvalno we’re going up, up, up, it’s our moment. I sad samo i koreografiju što nisam naučio. To je podrazumijevalo da smo onda sa Temu-a morali da naručimo kompletnu garderobu iz K-pop Demon Hunters, za njih. Pa smo onda za noć vještica morali da naručimo kostime prave uh, K-pop Demon Hunters gdje je jedna Rumi, a druga je Mira. Što podrazumijeva da moraš da imaš i onu periku, pa je ova tražila da nosi ono kao sablju, koplje, kosu koja je dva metra visine pa smo joj baš objasnili da ne možemo baš u vrtić da nosimo dva metra. I tako dalje. E onda je sledeće pitanje bilo: “A tata, a gdje je tebi majica?” Pa rekoh, tata ne gleda. “Al kao, pa moraš.” I onda imamo jednu ovu gdje su sve tri njih zajedno. Al onda Helena kaže, dobro, al možeš i ovaj put da nosiš samo Rumi. Mogu. Pa smo onda s Temu-a naručili samo Rumi majicu, al onda je Katarina rekla, a zašto samo kao Helena? Možeš i da nabaviš i Miru. Pa smo nabavili onda i Miru. Srećom Lav to još uvijek ne gleda pa nisam morao i Zoju ovu treću da nabavim, ali to ti je trenutni život i trenutno praćenje trendova. E sad, ozbiljne, nekoliko ozbiljnih sad biznis lekcija iz ovoga što što pričamo. Crtani je naručio Sony. Izvini, crtani je naručio Netflix. Al Netflix nema svoj studio koji pravi. On mora da angažuje nekoga da to snima. I angažovali su Sony da da da producira. Šta je bitna stvar u čitavoj priči? Sony je završio crtani i sad trebamo da se dogovorimo oko distribucije. I dolazimo na sastanak dvije delegacije. Netflix je već pripremio strategiju pregovora što ti nudimo pa kako idemo i što nam je više neprihvatljivo. I pitaju Sony šta vi tražite? Sad logično Sony će da krene od najbolje moguće ponude koja realno u principu nije prihvatljiva nikad. I Sony kaže: “Mi tražimo 20.” Kaže: “Šta 20?” Kaže: “20 miliona dolara.” “Dobro.” “Kaže dobro.” “Kao to je to.” “Kao šta to je to?” Kažemo tražimo 20 miliona dolara i to je to. “Dobro, a kao, a, podjela prihoda?” Kao, ne, ne, ništa nas to ne interesuje. “Ček, ček, ček. Znači vi tražite da isplatimo sad jednom 20 miliona i ništa drugo?” Kaže, da. I Netflix objeručke prihvati dogovor, isplati 20 miliona. Pri tome jasno ti je da je 20 miliona kikiriki. I doviđenja prijatno. Šta je poenta? Poenta je da Sony koji je producirao film nije uspio da predvidi kulturološki značaj i revoluciju koju će da izvede. K-pop Demon Hunters je danas, već u septembru, dakle od juna do septembra za tri mjeseca postao ne najgledaniji Netflixov animirani film, nego najgledaniji film uopšte koji je ikad prikazan na Netflix-ovoj platformi od nastanka Netflix-a, čemu je moja familija značajno doprinijela. Dakle broj minuta koji je K-pop Demon Hunters gledan ukupno od nastanka Netflix-a je najveći naslov svih vremena. To Sony nije mogao da mašta. Jer da jeste, dogovor bi bio neuporedivo drugačiji. Dakle, živimo u vremenu takvih promjena i takvog nerazumijevanja generacija gdje ti ne možeš da maštaš da stvar koju si ti napravio će da napravi takvu kulturološku revoluciju. Već je dogovoreno snimanje drugog dijela. Trajaće to sad godinama. Ali sad karte ipak drži Netflix. Naravno, ovaj put će morati biti neki revenue share i neka druga varijanta, ali je suština da čak ni ljudi koji to prave, kojima je to posao, ne uspjevaju da shvate ukupni intenzitet promjene koji će da se desi.  Druga stvar, kao posljedica toga je merch. Su stvari, znači majice, kostimi, šolje i tako dalje. Uh, stvara koju je George Lucas napravio imperiju i napravio pare, nisu bili filmovi, nego su bili merch. Pošto on nije imao para, on je rekao njima studiju, evo da podijelimo prava oko filma, a evo neka ovo meni. Pošto studiji nisu imali predstave da će to biti baš tolika revolucija, rekli su, dobro, eto tebi sva prava. Danas je Star Wars u top tri ili top pet svih, znači nakon Pokemona recimo, Marija je u top tri ili top pet franšiza koje su zaradile najviše novca od, od merchanise-a. E, Netflix, oni su ukapirali da su prošli bolje od Sony-ja, ali Netflix ni oni nisu ukapirali kakva će histerija da bude. Jer da jesu, vrlo brzo bi zaključili sa Mattel-om, sa Hasbro-om i sa ostalim kompanijama koje prave igračke, da se prave igračke, majice i sve ostalo. To se nije desilo. Šta se desilo? Meni Helena traži da joj kupim majicu. Ja pođem, pođeš na Primark, na H&M, na Zaru, na Uniqlo, niko to nema. Pa onda nastaviš da istražuješ, pa kapiraš da Netflix još uvijek nije potpisao ugovor ni sa kim. I onda kažeš, srećo, nema. Pa kako nema? Pa, znaš, onda ti sad skidaš neke dizajne online, pa šalješ u štampariju, pa čuda. Dok Jovana u nekom trenutku ne kaže, dobro, a što ne odeš na temu, pogledaš pa kupiš. Pa ti pođeš na temu i prve nedelje nije bilo ništa. Već druge nedelje su stidljivo počele majice. A onda iz nedelje u nedelju kreće sve. I danas ne postoji stvar od posteljine preko otirača ispred vrata da ne postoji sa K-Pop Demon Hunters. Ali su sve nelegalne varijante koje nemaju ugovor o intellectual property. Što možda se u suštini i čekalo. Jer, moja teorija je da možda Netflix nije baš bio toliko naivan, nego je čekao da vidi proof of concept da to postane da postoji i prodaje se. E onda je relativno skoro potpisao ugovor i to vrlo zanimljivo. Ne ekskluzivni sa Mattelom ili ekskluzivni sa Hasbro-m, što je uvijek bio slučaj. Dakle, He-Man i Gospodari svemira potpišu sa Mattelom. Transformersi potpišu samo sa Hasbro-om. E, K-Pop Demon Hunters je potpisao i sa jednima i sa drugima. Tako da sad u našoj kući se nestrpljenjem očekuju prve, po znacima navoda Mattel-ove Barbike koje će u stvari biti Zoi, Mira i Rumi. E to je brzina promjena u današnjem biznisu danas i posljedice nerazumijevanja generacija na na radnom mjestu a i sa strane konzumenata.

ZA KRAJ O SPORTU

Ivan Minić: A za sam kraj, jer treba napraviti i nekakav ovaj plan za za dve godine šta ćemo da pričamo. Za sam kraj bilo bi glupo da ne pomenemo pošto to jeste velika stvar. Uh u prethodnom periodu, sad mi ovo snimamo u trenutku kada se još uvek ne zna šta će zapravo da bude krajnji ishod cele te priče. Ali prethodne godine je obeležilo za tvoj voljeni klub čiju šolju imaš ovde na stolu, ovaj obeležilo je to da se najveći trener sa ovih prostora svakako najuspešniji evropski trener vratio u svoj matični klub, iako se očekivalo da će otići u penziju ili eventualno voditi neki od pretendenta na osvajanje Evrolige još neku godinu. Uh da je tu proveo nekoliko godina, da su se desili neki lepi trenuci, neki korektni rezultati, neki i dobri rezultati. Rezultatski mislim da to nije bilo na nivou na kome ste vi želeli i očekivali. Ali da je sada deluje izvesno da će on otići iz kluba, odnosno da je on na izlaznim vratima i u prethodnih nekoliko dana dobili smo jedan svojevrsni masterclass šta to znači lični brend iz ugla onih koji taj klub najviše vole. Sad ja to ne razumem.

Vladimir Vulić: Mislim logično je da ne razumiješ jer vi tu veličinu nemate i srećom nikad je nećete imati. Uh pošto smo pominjali temu i pominjali ove promjene i tako dalje, meni je drago da ste vi izlaz u vašoj situaciji pokušali da nađete tako što ste uzeli Obradovića sa Temu-a u nadi da će samo zbog prezimena da to ima neke neke efekte. Sad šalu na stranu, ovo su bile četiri godine, ne mogu reći najljepše, ali među najljepšima u u u karijeri svakog svakog grobara. I uh ti si u jednom trenutku pomenuo rezultate. Al ja ću ti sad vratiti na tvoj period u u Americi, u Teksasu i u San Antoniju. Obojica smo imali tu privilegiju da provedemo jedan dio vremena u i u Teksasu i u San Antoniju i i i i u Americi. Ja nažalost sam uvijek bio u ljetnjim mjesecima kad je pauza u NBA ligi tako da nisam imao privilegiju da da stvarno budem na utakmici, ali i jesam bio i u raznim dvoranama, uključujući i dvoranu Spurs-a i tako dalje. I tebi je savršeno jasno kolika institucija je Greg Popovič u tom klubu. Još od kad je Paspalj svojevremeno išao pa kad je Đile išao, svi su nam uživo pričali, dakle ne samo mi smo to slušali, gledali, nego ljudi koji su doživjeli to u praksi su nam pričali, a kad pođeš tamo mogao si da da da osjetiš. Pa smo imali situaciju u kojoj Greg ima zdravstvene probleme koje ima, pa smo imali situaciju kad ga, znači to je jedna od najdivljijih konferencija za štampu svih vremena kad ga Đinobili i i Dankan bukvalno izvode ili iznose na binu. Ali organizaciji San Antonio Spurs nikad u životu nije palo na pamet da se raziđu sa Gregom Popovičem na bilo koji način. Da mu oni daju otkaz, da on ode ili da postave pitanje rezultata. Meni je zanimljiva bila jedna varijanta od prošle godine kad je novinar na nekoj konferenciji za štampu pitao Janisa, rekao je kao nakon sezone za koju moramo reći da je bila neuspješna i nastavio je pitanje. Janis ga je onako prilično ljutito prekinuo i rekao, izvinite, nisam shvatio kao šta vam znači to neuspješna. I on kaže, pa kao niste uzeli titulu, niste čak igrali ni finale ove godine. A on kaže, ček, ček, izvini, je li po tebi uspješna sezona samo ona u kojoj uzmem titulu? Dakle, pretpostavimo da neću više uzeti ni jednu u životu. Dakle u mojoj karijeri kad se penzionišem po tebi će biti uspješna samo ona jedna jedina moja sezona kad sam uzeo titulu. Sve ostale moje sezone u karijeri su po tebi i po tvojim kriterijumima kaže bile neuspješne. I meni je to kao s jedne strane nekog ko ko živi za Partizana generalno pratim sport inače, a s druge strane sad nekome ko je konsultant, strateg, ostalo onako vrlo značajno. Znaš, jer mi smo uvijek svi i u poslovnom i u sportskom svijetu u varijanti rezultati, rezultati, rezultati, rezultati. A onda ti neko malo promijeni paradigmu. A onda imaš ovu varijantu Grega o kojem smo pričali. Uh na LinkedIn-u sam prije par dana napisao to i to iskreno mislim. Kad je, kad je Željko malo prije nego što je dolazio, stalno se pjevala naša verzija one pjesme Crne kose i čekam tebe da ostvarim jedan davni san. I kad je Željko došao, to je postao zaštitni znak našeg košarkaškog kluba. I ljudi su pogrešno i brzopleto i naivno shvatili šta znači taj san. Ljudi su doživjeli da je taj san osvajanje Evrolige. Sad prvo, srećom po nas, mi smo taj san ostvarili 92. i ostvarili smo ga sa Željkom. Tako da taj san nemamo šta da ostvarujemo, već je ostvaren. Naš san nije bio to. Naš san je bio da dočekamo da najveći evropski trener svih vremena ili najveći trener svjetski van NBA-a svih vremena se vrati kući. I da dođe u tim u kojoj je u prvoj sezoni postao prvak Evrope, a onda još osam puta bio sa sa drugim klubovima prvak Evrope. I činjenica da ti egzistiraš u vremenu i prostoru sa Željkom Obradovićem i da da imaš privilegiju da ga gledaš na terenu, e to je realniji san. Sad moj lični san na nekom mikro nivou se ostvario na dan kad sam uspio da povedem Helenu, Katarinu i Lava svo troje zajedno sa mnom u arenu da da vide Željka i da vide kako Željko vodi taj dan tim. Jer sjutra kad porastu i kad Željko više ne bude tu i kad jednog dana više ne bude među živima moći će da imaju tu uspomenu da su imali priliku da vide najvećeg svi i definitivno će ostati najveći svih vremena jer varijanta da bilo ko se makar primakne tome nema šanse. Znaš nije nije popularno da baš daješ neke prognoze, ali u današnjem sportu i u današnjem svijetu, promjena pritiska koji postoji i sad ovo je idealno se vraćam na na druge generacije. Na strpljenje koje više ne postoji, to se više neće desiti. Sad, dobio sam komentar pa kao, ne znam šta hoćeš jer u 19 od 20 klubova Evrolige on bi davno dobio otkaz. I potpuno se slažem. U 19 od 20 klubova prvo ne bi dočekao ove četiri sezone, nego bi davno dobio otkaz. Ali poenta priče je da Partizan nije 19 od 20 klubova. Nego je taj jedan od tih 20 koji ima privilegiju da ima trenera koji je najbolji svih vremena i koji ima trenera koji želi, voli, da stvara svojoj kući. Onda sam dobio komentar pa kao, šta hoćeš kad je izgubio, što se žargonom kaže, izgubio je svlačionicu. Vjerovatno. Vjerovatno je izgubio svlačionicu. Ali nije izgubio publiku. Ne da nije izgubio publiku, nego je uvijek i imao. A u trenutku kad se situacija desila, smo imali potvrdu da ne da je imao, nego da je ima kako je nikad niko nije imao u istoriji. Sad mi, grobari mi volimo taj aerodrom Nikola Tesla i tako povremeno volimo da se okupimo što prvo povodom Duška, što sad za za Željka. Tako da to je očigledno i neki naš fetiš. Ali varijanta da osoba uspije da skupi, da ne licitiramo sad sa brojem ljudi jer su različite prognoze, procjene, ali sa onolikim brojem ljudi u potpunom delirijumu koji ga dočekuju na aerodromu to se nikada nije desilo. A ovaj ove države su kad smo kod rezultata osvojili sve moguće što može da se osvoji pa ni blizu toga dočeka niko nije vidio. Ispraćaja je imao Dule i doček je sad imao Željko. Kažem, da ne licitiramo sad što će se desiti. E treći komentar je bio da je potpuno analogna osoba uspjela da napravi najveći efekat na digitalu koji smo ikada vidjeli. Željko je kao Dule osoba koja ne koristi društvene mreže, koja generalno vrlo malo se pojavljuje u medijima, ne daje izjave. Ja sam pokušao par puta da da ga dovedem na neke naše događaje. Rečeno mi je da u toku sezone se osim ovih obaveznih varijanti koje jesu ti, trudi da se apsolutno ne pojavljuje, a naša varijanta je da događaji koji mi imamo se ne dešavaju van sezone. Tako da nije se, nije se poklopilo. Tako da taj fenomen nekada Duleta, sad Željka je nešto što ne može da se izmjeri samo rezultatima. Je li fantastično što smo uzeli dvije ABA lige? Evo prošli put smo ja i ti na kraju prethodne epizode rekli, hajde vidjećemo šta će biti i imali smo hajde da kažem neku neutralnu varijantu. Vi ste uzeli u ove dvije godine onu prvu titulu, mi smo uzeli ovu drugu, tako da smo to podijelili pola pola po pola. Naravno svakom pravom grobaru ostaje veliki žal za za onom sezonom i za onom situacijom gdje imaš nula, 2-0 odnosno 0-2 iz perspektive Reala i sa 2-0 dolaziš, dolaziš kući. Onda se prvo dešava ona nadrealna situacija sa sa tučom u Madridu koja je koju je Marka, dakle Marka koji novine koje su pro Real Madrida najveće proglašavaju kao najcrnji momenat u u istoriji Real Madrida da u trenutku kad si shvatio da doživljavaš katastrofalan poraz, primjenjuješ nasilju i fizičkoj sili jer nemaš drugi način da se obračunaš. I dolaziš u Beograd, onda se dešava ona užasna tragedija u Beogradu koja je bila, pa onda igraš dvije utakmice u Areni u potpuno nesportskom, nadrealnom jednom ambijentu, pa je neki igrači su suspendovani, pa se onda neki vraćaju iz suspenzije, pa onda ideš na majstoricu u Madrid gdje ponovo imaš neku nadrealnu i čini ti se nedostižnu prednost koja se onda istopi i i izgubi. I situacija da si u toj sezoni bio ma ne na korak od Final Four-a, realno si već bio na, na, na, na Final Four-u. Tako da sa aspekta rezultata bilo je zvijezdanih momenata i zauvijek će ostati vjerovatno najveće pitanje meni možda najteži momenat ako pričamo o košarci, nakon one trojke, airball-a ili što bi Dule volio da kaže asistencije Valjevske prevare za za Čilresa u u u polufinalu što to je jedna od možda dvije situacije da sam u u basketu i plakao i preplakao posle toga i da i dan danas ne mogu oprostiti i ova varijanta u petoj utakmici u Madridu će je već sad druga sigurno. Treća je bila svih ovih dana kad sam kao kiša plakao kad sam čuo što se dešava u klubu. Sreća, Jovana je bila na nekom službenom putu, djeca su bila u vrtiću pa sam ja mogao danima da da patim nasamo. Ono prava grobarska varijanta kući i evo čekamo da vidimo što će se desiti. Ali taj, mi smo u poslovnom smislu iskoristili rječnik i riječ lični brending. Ali taj kult kluba, Partizana i kult Željka je nešto što je iskreno neviđeno. Ne u ovim prostorima, nego kad se desilo ono na aerodromu svi evropski košarkaški portali su pisali o tome jer su ljudi bili u šoku kako je moguće da se tako nešto desi.

Ivan Minić: Da dobro, mislim godinama unazad se priča da bi Evroliga bez klubova sa ovih prostora bila mnogo manje atraktivno i interesantno takmičenje. I svi igrači navode Beograd kao najteže gostovanje. I zbog Zvezde i zbog Partizana. OK, Zvezda je tu bila 10 godina. Napravljena je neka…

Vladimir Vulić: FMP je bio 10 godina, al dobro nećemo sad.

Ivan Minić: OK. Ovaj, ali napravljena je neka atmosfera, napravljena je neka tradicija. Znaš, ja nisam siguran iskreno, moje mišljenje vezano za sve ovo što se dešava prethodnih nekoliko sezona. Ja nisam siguran da ovo vodi ičemu dobrom i za jedan i za drugi klub, zato što mi imamo situaciju da ti klubovi na godišnjem nivou potroše 60, 70 miliona evra bez nekog realnog rezultata. OK, Partizan je imao to, prošle godine je Zvezda bila u play-in-u. Da nije bilo povreda, verovatno bi bila u šesta, sedma, ali opet ne bi uradila to nešto veliko zbog čega sve ovo radimo. Evo sad deluje da će Zvezda biti jako dobra, posebno kad se vrate ostali igrači. Vaša sezona nije baš sjajna. Ima dovoljno vremena u suštini da se i jedno i drugo promeni jer neminovno će se ovaj ta tabela presložiti nekoliko puta. Ali na kraju dana i jedan i drugi klub ono, OK, poneki domaći igrač je tu. Nijednog novog domaćeg igrača nema ni u perspektivi da će se tu pokazati kao neki rising star. Da ćemo dobiti nešto za nacionalni tim od svega toga. Potrošena je gomila novca. Većina tih stranaca nose lepe uspomene odavde jer je njima to lepo iskustvo, ali nose i gomilu novca. I mislim da to u konačnici ne može da opstane. Da će u nekom trenutku da se uruši i da će onda zapravo biti, biti strašno. Ali OK, hajde da, da vidimo kuda to sve ide.

Vladimir Vulić: Uh sad ovdje postoji, lomi se što bi rekli u meni su dva vuka. Znaš, Vanja kao neko ko od rođenja živi za Partizan, sad unazad generacijama od dede pa pa na dalje. I Vanja, ekonomista, analitičar, strateg, konsultant. I mogao bi ovaj Vanja ekonomista da sad diskutuje s tobom na ovom drugom, da kažem, dijelu. I da postavimo pitanje zašto u, pošto si pominjao Jugoslaviju, zašto više ne postoji Jugoplastika, zašto realno ne postoji, mislim ne bukvalno, ali realno ne postoji Cibona, zašto ne postoji Šibenka, zašto ne postoji Bosna, zašto ne postoji. Znači zašto se košarka u Jugoslaviji svela na ta dva kluba i na taj jedan grad? I da li je perspektiva generalno košarke na ovim prostorima, još ako sad je priča NBA, ili da li će NBA uključuje ili ne uključuje ove klubove, ne mislim na region nego generalno, mislim i na Grčku i na Tursku i na na Rusiju ili će to biti neki zasebni klubovi u smislu London, Pariz, gdje imaš para, gdje imaš varijantu za šoubiznis, za celebrities, za merchandise, pa da l’ će ovo biti neka potpuno druga varijanta. Kažem, to je potpuno druga tema i sad ja lično ne bih da pokvarim ovu lijepu priču, kako god da se ona završi, lijepu priču i o Željku i o Partizanu sa Vanjom kao grobarom, sa nekom previše analitičnom pričom Vanjom kao ekonomistom i i strategom.

Ivan Minić: Dobro. Hajde da vidimo šta će da donesu naredne dve godine. A šta su tvoja predviđanja, šta su tvoje ideje o čemu ćemo da pričamo za dve godine? Čisto da damo neka obećanja koja nećemo ispuniti.

Vladimir Vulić: Koja nećemo ispuniti. E to to je to to je idealno. Nedavno sam bio na nekoj konferenciji gdje mi je lik stranac znaš pitao nas je kao sad neke što bi rekli bold predictions. Gdje on fantastično odgovorio i rekao kao izvini kao zaboravio sam kristalnu kuglu kući pa ne bih sad baš mogao da ti kažem. Ali kaže davno me je jedan čovek naučio da ako dajem prognoze, predviđanja onda ih dajem za period od 50 plus godina. Kaže ne zbog toga što možda ne bih mogao da dam, nego zbog toga što za 50 godina makar ja neću biti živ pa onda niko neće moći da mi kaže e vidiš kakvu si glupost lupio kad si predviđao. Sad ovdje mi treba nešto da pričamo. Moja ideja i razmišljanje je da kažem sad gledam unazad šta smo pričali prije dvije godine kad ti kažeš da smo već vidjeli šta mislim naslućivali šta će AI da radi. Do danas gdje ove dvije godine je svaka druga riječ AI, AI, AI, AI, AI, gdje nastavlja očekujem da će taj tempo da se nastavi. Sad da l’ će biti pucanje balona ili neće, to ćemo da vidimo. Al u svakoj varijanti će ta varijanta da se da se nastavi. Ono što ja mislim da ćemo da pričamo, a to je upravo obrnuto. A to je gdje je uloga, pozicija i funkcija čovjeka u svemu tome. Što se očekuje od nas, šta mi da pričamo tom Gen Z-ju, toj Gen Alfi, šta ja da pričam kući ovo troje, koje vještine nove da očekujemo, znanja, šta. I mnogo važnije, ako, ako živimo u svijetu u kojem AI može sve, ili naizgled sve, šta je onda to što mi mi mi ne možemo. Ja ću navesti ti primjer i da onda završavamo sa tim. Navešću ti primjer od juče. Juče su, od evo tri mjeseca Helena i Katarina idu na na balet. Htjele su da idu još od prošle godine kad su u muzičkom centru gledali Krcka Oraščića i bili oduševljeni. Međutim rečeno im je da su još uvijek premale, posebno Katarina koja je imala dvije godine u tom u tom trenutku da bi se upisale, pa da sačekaju naredni septembar da bi se upisale. Jasno ti je da smo tu dramu od nove godine do septembra preboljeli tako što smo gledali svaki mogući balet u pozorištu, u filharmoniji, na, na, u bioskopu kad imaju ona prikazivanja iz drugih pozorišta. I nekako smo jedva dočekali septembar. U septembru su upisane i juče su imali prvi da kažem zvanični javni nastup. Nastup je bio u televizijskom studiju jer se snimao novogodišnji program. I to je sad za mene kao tatu bilo jedno nadrealno iskustvo. Jovana je ostala kući sa lavom da ga čuva, a ja sam pošao da da ih povedem i da ih sačekam dok su u studiju. I mogao sam onako kroz neki uski prostor, rupu bukvalno da da vidim šta je na sceni. Ne čitavu binu, ali makar neke neke djeliće te predstave. I sad sa nestrpljenjem čekamo stvarno novu godinu da vidimo kako je to izgledalo. E sad zašto ovo pričam? Zbog toga što je Helena noć prije toga dobila upalu uha. I čitavu noć i jutro je trpila velike bolove, uprkos činjenici da smo odmah reagovali i sa antibiotikom i uprkos činjenici da je pila paracetamol protiv bolova. Ali pošto je tek početak terapije, bolovi su bili toliko veliki da je ona bila sva uplakana. I mi smo nekoliko puta pitali, “Leno, da li uopšte hoćeš da, da idemo?” Ona ima četiri godine. “Da, da, da, ja hoću. Mi smo to vježbali, mi smo se spremali, moji drugari su tamo” i tako dalje i tako dalje. I sad rekli su kako treba da izgleda kakva punđa, kakva šminka i sad ona ima neki puder i ruž na ustima i sve živo i svo vrijeme plače. I onda joj je Jole dala iz Kine, ti znaš odlično kako izgleda na plus beskonačno sa vlažnosti vazduha 90 plus, Kinezi imaju one mini ventilatore koji se napajaju na USB i onda je Jole kad je bila to donijela i dala joj je. I Helena je zadnjih 45 minuta pred nastup držala taj ventilator ispred sebe da bi joj on čistio suze, a da joj ne bi nagrdio šminku. Ja sam s jedne strane bio u potpunom šoku gdje gledam dijete koje trpi bolove toliko da ne prestaje da plače. Al s druge strane njena želja da nastupi je nadrealna i hoće to da napravi. Sad kao profesionalni govornik ja sam bio ponosan na to jer to ja vrlo često radim, a s druge strane kao tatu me to ubija u pojam. Kad smo došli, ja sam je predao, ih, predao njenim vaspitačicama, instruktorkama, gdje je ova odmah vidjela da su joj oči i ona pita, šta je? I sad ja objavim, ona kaže, pa je l’ ona hoće da nastupi? Rekoh, ona hoće po svaku cijenu da, da nastupi. Tu je osim njene grupe bilo još tri grupe. Logično je, očekivano je da ta žena niti može da se sjeti, niti da zapamti da je Helena uopšte ima upalu uha, da plače i tako dalje. Ja sam ih poveo kući, ostavio ih na kraju kod Jovane, a ja sam pošao da završim neke druge stvari. Kad se vraćam, prva stvar koju mi Jovana kaže je da su zvale i Viktorija i Manja. I jedna i druga instruktorka da pitaju kako je Helena. Ja sam iskreno bio u šoku jer vjerovatno, moje očekivanje da između 80 djece, četiri različite predstave, ona nakon toga uopšte se sjeti, znaš, nije realno na taj broj i na taj overwhelming experience. E to je ono što ljudi mogu. A što vještačka inteligencija ne može i možda, ne znam sad, možda nikad neće moći. E to je ono što bih ja volio da u naredne dvije godine se i ti i ja fokusiramo na taj ljudski elemenat. I nebitno je sad, je li to časovi baleta za klinke, ili je to što si pošao kod frizera, ili je to što smo bili na neki Nindža Kornjače pici, ili je to uh, avion, uh, motor za avion na mlazni pogon. Dakle, koji god biznis da se bavimo, na kojem god nivou, da probamo da vidimo koji je to ljudski element koji će da ga odvoji od toga, pa da ne budemo kao onaj pripravnik kojeg smo pominjali koji mi da output sa ChatGPT-ja bez da ga je uopšte pročitao ili se udubio u njega.

Ivan Minić: Nisam siguran da ovaj nećemo naći način da veštačkoj inteligenciji objasnimo kako to izgleda kada ti je stalo. Mislim da je to zapravo relativno jednostavno samo je opisati procesno, a samo je teško izvesti zato što moraš sebe da staviš u drugi plan. Što ljudi obično ne žele.

Vladimir Vulić: Al malo, malo više if funkcija u onoj Excel tabeli i doći ćemo mi do toga.

Ivan Minić: Tako je. Baš. Dobro. Hajde da vidimo šta nas čeka za za dve godine. Da li će biti troje ili četvoro dece. Ja očekujem poziv u narednih dva meseca. Ovaj, to nam je, to nam je neki tempo. Hvala ti puno što si bio. Hvala što evo već 15 godina drugujemo i razmenjujemo od glupih mimova do sportskih rezultata, do raznih nekih pametnih i korisnih stvari koje nas obojicu čine boljim. I naravno do toga što sam zahvaljujući tebi upoznao neke fantastične ljude, dobio priliku da budem na nekim mestima na kojima verovatno ne bih bio u suprotnom. I zbog toga što iz nekog razloga, a valjda je to što ponekad treba pobeći ovaj i od kuće, ovaj, kad se sretnemo ti odvojiš to neko vreme da se ispričamo kao ljudi, da pričamo o stvarima koje nikom drugom ne bi bile važne nego možda baš nama dvojici u tom trenutku.

Vladimir Vulić: Hvala tebi veliko. Iskreno, čekaćemo da emitovanja 350-e da vidim kako je ovo ispalo, ali ja već sad maštam i jedva čekam 450-u. Tako da hvala tebi.

Ivan Minić: Nadamo se da će to biti tako. Hvala vam što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo interesantno. Do sad sam za svaku epizodu sa Vanjom imao jako pozitivne komentare. A pošto je nekakav jubilej, hvala vam i što generalno slušate Pojačalo, delite ga sa prijateljima i činite da ovo što radim, što vrlo često na momente deluje potpuno besmisleno, uspete da obojite time da i za mene ima smisla, a čini se i za neke od vas kojima možda u nekim trenucima u životu pomogne, ohrabri, usmeri ili makar vam pokaže da niste jedini koji su kroz to prošli i niste sami u onome što radite. To bi bilo to. Mi se vidimo ponovo naredne nedelje.