Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je moj dragi prijatelj Dejan Ćirković. Ako pratite LinkedIn i zanimaju vas finansije, vrlo je verovatno da ste ga sreli u nekom trenutku jer radi vrlo zanimljive analize i često piše o stanju domaće privrede. Dejan je bankar koji je proveo 10-ak godina u banci, a onda odlučio da ipak pokuša da pomogne privredi sa tim iskustvom koje ima kao konsultant. I to radi sjajno i pomaže srednjim i malim preduzećima da pametnije donose svoje finansijske odluke. Pričali smo o tome kako je došlo do svega toga, a i o nekim vrlo konkretnim i korisnim stvarima koje možete da iskoristite u svom poslovanju. Uživajte. 

Podršku realizacije ovog podkasta pruža i kompanija Orion Telekom, a ukoliko vodite biznis koji zavisi od internet konekcije, trebalo bi da znate za njihove Biznis Internet pakete. Ovi paketi donose optičku konekciju na 10-gigabitnoj mreži, stabilnu vezu bez prekida i komplet digitalnih servisa: hosting, .RS domen, SSL sertifikat i statičku IP adresu. Tokom promotivnog perioda, prva tri meseca korišćenja dostupna su po ceni od samo 1 dinar.
Uz dodatke kao što su Microsoft 365, Trend Micro zaštita, e-faktura i e-fiskal, dobijate rešenje koje pokriva sve što je potrebno jednom modernom biznisu.
Detaljnije informacije možete pronaći na oriontelekom.rs ili pišite na biz.prodaja@oriontelekom.rs

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Mislim da je kraj godine, naročito jedne ovako teške godine pravi trenutak da pričamo o ekonomskim temama. I danas imam priliku da pričam sa mojim dragim kolegom koji je u prethodnih pa nekoliko meseci, a možda i malo duže ako neko malo kopa, ovaj na LinkedIn-u objavljivao neke vrlo interesantne stvari, vrlo interesantne, interesantna tumačenja šta se dešava sa našom privredom. Mi se znamo i od ranije i znam da je priča interesantna i prosto mislim da je idealna prilika da iako su te teme, ovaj trenutno ovde, a bogami i na globalu teške, mislim da su veoma važne i da treba o njima da pričamo. Tako da Dejane, dobro mi došao.

Dejan Ćirković: Hvala na pozivu.

Ivan Minić: Uh, ono što je moja ideja jeste da naravno ispričamo kako to inače ide u Pojačalu ceo tvoj životni put, a da se u drugom delu razgovora bavimo stvarima koje su u suštini meni se čini na našem podneblju i malo mentalitetski problem i problem toga što ne postoji tradicija preduzetništva, što vrlo često znači da mi još uvek mnogi nismo preležali dečije bolesti koje u normalnim sistemima su prosto nešto što su čime su ovaj vlasnici biznisa ovladali odavno. Mada ljudi svuda greše. Ovaj, ali hajde da krenemo od početka. Ovaj, da krenemo od Munchmallow pitanja. Šta si hteo da budeš kad porasteš?

KAD PORASTEM BIĆU

Dejan Ćirković: Pa kad sam bio baš mali, hteo sam da budem taksista. Ovaj, zato što nekako, znaš, voleo sam te neke autiće. Ja sam to povezao kao ako voliš autiće, onda voliš i da voziš autiće. Čak pitao i ćaleta, ovaj, kao je l’ se njemu dopada da vozi auto. On rekao da mu se dopada i ja sam bio u fazonu taksista, to je to, kao autići. E, onda vremenom se to te stvari promenile. Tako da.

Ivan Minić: Vidi, da ti kažem, u periodu kad smo mi odrastali, taksisti su uglavnom vozili, mislim nismo se mi nešto mnogo često vozili, ali srećeš ih, imale su one i taksi stanice i sve, taksisti su vozili mečke. A one mečke su bile nešto ipak stvarno posebno. Kad uđeš kao da si ušao u dnevnu sobu kod nekog.

Dejan Ćirković: Jao, pa jeste, znači ono bili kao crteži u školi i sad kao hajde, inače menjao sam dosta škola osnovnih. Ja sam četiri osnovne škole menjao. Ovaj, ali prva ta, ovaj, koje se sećam svesno, znači je bilo kao učiteljica nam je dala ono nacrtajte šta biste voleli da budete kad porastete. I ja nacrtam auto, taksistu i nekog lika koji ulazi kao u taj auto. A ona je pomislila da ja u stvari želim da budem direktor kao taj lik koji ulazi u taksi pošto nije oni ljudi tad nisu imali para za taksi i to. I onda je meni malo bilo i glupo da joj kažem da sam ja u stvari hteo da budem taksista pošto je ona pomislila ovo drugo. Ali da, bilo je čudno vreme. Nije stvarno nije se imalo tad, ovaj, ni novca, to je 91., 2. tako.

Ivan Minić: Kako ti je bilo okruženje? Kako je bilo u školi? Je l’ bilo nešto što te je interesovalo više od drugih stvari?

Dejan Ćirković: Pa osnovna mi je protutnjala onako baš zbog tih čestih promena. Jer mi smo ’90. stigli, ovaj, u Beograd. Ja sam inače rođen u Prištini. Ovaj, ćale je uh, bio doktor, pa je dobio specijalizaciju na VMA i tako povukao porodicu. I onda smo mi ovde, ovaj, bili podstanari do 95. znači. I onda kako se to već sve šta se dešavalo, tako smo mi menjali lokacije. Ovaj, bilo je što kažu tvrdo vreme. I pa ti kažem ja se te osnovne više mnogo i ne sećam. Znači nekako su mi toliko brzo prošle. A više mi je srednja ostavila, ovaj, trag u životu nego osnovna škola.

Ivan Minić: A šta je bilo u srednjoj?

Dejan Ćirković: Pa srednja, pošto je ono nije bilo prijemnog i ja sam imao ono neki odličan uspeh u školi, ali isto bila je ono sve petice, to je za mene bio idealan uspeh ono 4.53 otprilike. I sa tim uspehom ja nisam mogao da upišem ono 9., 10. gimnaziju koje su tu bile kao na Novom Beogradu gde smo na kraju, ovaj, živeli. Nego kao hajde gde ću, šta ću i odem u četvrtu gimnaziju na Dedinju. Znači. Uh, komšinica u zgradi je tamo predavala matematiku. Ona mi je istovremeno bila i razredni starešina. Ovaj, mnogo mi je toga naučila, evo veliki pozdrav za za Jelku Sikoru Jovanović. Uh, i eto tu tu je na primer u u toj gimnaziji sam upoznao i neke ljude sa kojima sam i danas dobar. Što kažu, ono, baš me je obeležila ta ta srednja škola. Putovao sam po sat vremena do škole i nazad, ali je uh, razredi su bili takvi da je na primer prvi razred je bio Dedinje. Drugi razred je bio Senjak, a treći razred je ostatak sveta otprilike. E mi smo bili u tom ostatku sveta. I onda bukvalno imate drugare i drugarice iz svih delova grada. Znači i iz Zemuna, to je drugar sa kojim sam bio u klupi, ono ja mislim da smo nas dvojica jedini bili u istoj klupi od početka do kraja. Znači svi su se menjali, nas dvojica iz nekog razloga nismo. Ovaj, on je bio u Zemunu. Uh, neki ljudi baš iz centra, neki ljudi sa Novog Beograda, neki ljudi sa malo je tu bilo nekog Senjaka, Banjica i tako. I onda Autokomanda praktično nama je ceo grad bio ono, kraj. Da kažem tako. I i tu sam nekako razbio te neke klas, nisam sigurno išao standardnim putem kojim većina ljudi ide u toj srednjoj školi, pa kao daj tu neku najbližu. Nego me je nekako bio, ovaj, tu sam nekako bio rasut na sve strane, al’ to me nekako i obeležilo. Sa nekim raznim i žurkama i iskustvima i događajima i bilo je ultra zabavno realno. I posle kad sam upisao faks ono obično ljudi na faksu kreću da da proživljavaju neke stvari u prvoj godini, a ja sam nekako već u četvrtoj godini te četvrte gimnazije već nešto protutnjao sve te stvari i i onda sam bio u fulu fokusiran na faks, na tu prvu godinu.

Ivan Minić: Ja sad baš, ovaj, često to razmišljam, znaš, kako ima tih nekih gimnazija koje sam baš mnogo sretao, u smislu sretao sam ljude odatle, ne znam, baš mnogo ljudi iz moje osnovne je otišlo u Petu i u Prvu jer ne samo što su nam bile najbliže nego su imale ono bubalice su otišle u Prvu jer je bila toliko teška. Neki su otišli u Treću koja je isto bila užasno teška i za upisati i sve. Peta je bila u svom nekom filmu elitna više u smislu zabave i ono što što imaš gomilu ono dece poznatih ličnosti i sve ostalo. Al’ kao naravno vrtelo se sve to. Ja sam upisao robotiku i to je potpuno 10. priča. Ali znam to ne znam i po gradu, hemijska, 13., 10., 11., 9., 14. I onda tako naletiš na nekog kažeš idem u Šestu. Gde je Šesta? I onda shvatiš gde je Šesta i onda shvatiš da zapravo znaš još neke ljude odatle i tako kad kreneš da da da da ono sastavljaš ko je odakle, zapravo svaka ta škola i to se menjalo ovih 20-ak i kusur godina, ali kao svaka ta škola je imala nešto po čemu je bila malo poznatija, po čemu je bila karakteristična. Bez obzira što su gimnazije gimnazije. Kaže znaš, ono ne znam ljudi iz Devete su uglavnom bili dobri matematičari. Uvek si ih sretao da su bili dobri matematičari. Pa kaže 10. opšta. Šta znači opšta? Pa imaš opšti smer. Aha. Dobro, ali opet i to je bio neki relativno visok nivo u proseku u odnosu na to kako je kako je na drugim mestima. Dobro organizovano, ne možeš tek tako da se pojaviš, upadneš na čas, neko te odmah shvati da nisi odatle. Ja sam u nekim gimnazijama presedeo, možda i više nastave nego u mojoj školi u nekim godinama. Ali, ovaj, kakvo je bilo to uh, okruženje tada. Mislim pričamo o tim godinama koje su bile užasno teške i osetljive i svašta se dešavalo u njima.

Dejan Ćirković: Pa 90-e su bile ono, mislim red za hleb i mleko. Keva je bila trudna sa ja imam još dva burazera, obojica su mlađi. Uh, sa sa drugim burazerom. Ja iskreno ne znam kako su ti ljudi preživljavali sve to. Ovaj te godine stvarno iz iz današnjeg ugla. Još kao podstanari uh, imali smo eto sreću stvarno, ovaj, da je taj vlasnik stana koji je bio stvarno izvanredan čovek. I i izašao je ono i u susret i sa nekim cenama tih kirija i tako dalje. I ja sam ga zavoleo vremenom. Znači, on je on je to je ratište, on je čovek iz Republike Srpske, tamo na prvim borbenim linijama, pa onda povremeno dođe, ovaj, da obiđe nas. Bukvalno je imao svoju sobu u u kojoj mi nismo, ovaj, uopšte ni ulazili, nismo je koristili. Ali uvek sa nekom čokoladicom, znači ono baš, baš smo zgotivili čoveka. Znači i tako u tom tmurnom periodu bio je jedan takav čovek. I ovaj, njegove dece koje su dolazila u taj stan pa smo se zajedno neko vreme i družili i živeli tu. Bilo je stvarno s jedne strane lepo, s druge strane i nekako tvrdo, teško. Nije sad tu bilo nešto ni nekih igračaka, ali opet imali smo jednog komšiju u zgradi koji je bio malo imućniji pa smo se mi s njegovim igračkama igrali. Ono on je imao Lego kockice i Game Boy, što je nama bio pojam. Pa onda ono kao čekaš, imao je neku igru, ono neku veliku figuru Terminatora, tad se tek ono pojavio Terminator i sad ono Dži A Džojac onaj, ali ogroman sad sa svim onim automobilima. Ja sam u fazonu koristim neku hoklicu koju znaš one hoklice na sklapanje. Ja sam to doživljavao kao svemirski brod i koristio to. Tako nešto nek.

Ivan Minić: Dobro, mašta.

Dejan Ćirković: I ta mašta je stvarno super stvar. Znači mislim da je to ubedljivo najvažnija stvar koju možda čovek treba da ima.

Ivan Minić: Znaš, mislim da je jedna stvar koju smo imali 90-ih koju smo možda zaboravili, pa evo izgleda da se sad prisećamo, jeste što smo bili nekako upućeni jedni na druge. I što je čini mi se bilo ljudima bitno da svi zajedno preživimo ovo jer pojedinačno ne može da preživi niko.

Dejan Ćirković: Pa jeste. To je meni i to je utisak i bio. E sad ono tu to kao deca u kraju mi stvarno neke stvari nismo ni videli. Nismo ni kapirali. Ne znam kako je bilo roditeljima jer stvarno taj prelaz iz tih 80-ih koje su stvarno bile lepo doba i njihove mlade godine i znaš neka perspektiva ovaj ti sad ulaziš u horor otprilike ono totalni. Sa porodicom u iznajmljenom stanu. Ćale je taj stan koji je imao u Prištini vratio sa nekom idejom da ovde dobije drugi stan u u Beogradu, ali kako su krenuli svi ti sukobi, ljudi su se naravno iz ostalih krajeva Jugoslavije vraćali i dolazili prekomande, čuda, znači za Beograd i ostale gradove i sad nema toliko stanova nego idu neke liste čekanja. I u tim listama čekanja hajde se snađi otprilike. Znači to je to je bio period stvarno svaka im čast kako su oni to izneli. A mi smo se ko deca stvarno ono družili međusobno, igrali i nama je to bilo i zabavno. Znači nismo delili smo stvarno te igračke, ali najbolja stvar mi je bila ta hiperinflacija i one one količine štampanih para koje brzinom svetlosti gube ovaj na vrednosti i ti bukvalno se ono do juče koristiš te pare, za pet dana ti se s njima igraš. Što ne mogu to da opišem danas. To je kao igraš se sa sa nekim parama ono koje koje si do juče koristio da odeš s njima u prodavnicu. Mislim suludo.

Ivan Minić: Moram da nađem negde, imam negde i dalje, ali u nekoj od kutija spakovano kako to obično biva, ona metalna kutija od danskog peciva i u njoj imam svoje sačuvane novčanice. Gde ima stranih novčanica dosta, gde god je neko putovao, naravno donese mi nešto. I sećam se koliko mi je to, to mi je bilo fascinantno. Onu u celom tom ludilu, naravno nemačka marka, Klara Šuman, prva ljubav, sve ostalo. Al’ kao u celom tom ludilu meni neko donese, ovaj, slovenački tolar i ja odlepim kako izgleda. Kao, kako je moguće da je neko napravio ovako lepu novčanicu. Pa onda ne znam to Australijski valjda je bio ono od nekog materijala koji ne može da se pocepa, ne može da se zapali. Pa ono kao ko god dođe, ja mu pokazujem da ne može da se zapali. Mislim, znaš, to su neki momenti ono potpuno suludi.

Dejan Ćirković: Pa meni je burazer od ujaka rođenog su u Sloveniji. Tamo su rođeni, žive tamo. I da, onda oni kad su dolazili njima, oni praktično do neke 93. nisu ni mogli da dođu zbog svog onog haosa. Ali kad su dolazili oni su bili ono zatečeni kako sve to izgleda i pokazivali nam te neke tolare i šta ja znam. Stvarno je bilo drugačije. Ovi naše novčanice ovoliko nula.

Ivan Minić: Da. Da. Imam sačuvane i naše i sećam se tog jednog momenta koji je isto meni bio mislim kako moj mozak radi i šta pamti. Da su u jednom trenutku sve novčanice izgledale isto, samo se menjala boja. Pa i boja malo zafalila u nekom trenutku pa su te sve boje bile prilično slične.

Dejan Ćirković: Ne znam da l’ se sećaš one novčanice sa Ivo Andrićem kad pa kad su samo lupili pečat na na na kao nije ta cifra nego je ova s pečatom.

Ivan Minić: Strašno.

Dejan Ćirković: Hardkor je bilo.

Ivan Minić: Strašno. Stvarno hardkor je. Ali dobro, preživelo se nekako.

STUDENTSKI DANI 

Ivan Minić: Kaži mi taj momenat u u u srednjoj, ovaj kad divljaju hormoni i sve se dešava, a treba doneti do tog trenutka najvažniju životnu odluku, kako si ti, kako si saznao šta hoćeš i kako si doneo odluku?

Dejan Ćirković: Pa na početku ja sam hteo kao hajde ćale je lekar, pa onda ću i ja kao da budem lekar. I prva godina i druga godina ja ono ubijam, ovaj, biologiju i ubijam hemiju. Znači. A ovaj, realno me to nije toliko zanimalo. Samo eto tad ne kapiram, nego kao guraj to i ono vidiš kako ćale pa ćeš i ti. I imao sam profesorku hemije koja tek sam ja kasnije to ukapirao šta je ta žena radila i, ovaj, stvarno je bila vrhunska priča. Mi smo se malo i zezali s njom jer je imala neki tako pristup drugačiji. Ali ona na primer da kontrolne zadatke i sad ja sam mislio to su dve grupe. Ono nikad nisam ja to nešto ni proveravao, koliko to ne, ne, ne. Nisu ni dve grupe, nisu ni četiri grupe nego su maltene personalizovani kontrolni zadaci za osobu, za njeno znanje. I sad ja na primer učim, učim, učim, dobijem četvorku. Sledeći put stiže kontrolni, ja lagano dobijem peticu. Onda dođe opet kontrolni, ja ono vidim teška priča. A i opet dobijem četvorku. A drugar koji ono vuku dvojke isto dobije četvorku. I sad kao ne, nemoguće. Znači znam koliko sam se razvaljivao, a ona je u stvari ukapirala da ako spusti malo prag da će njega motivisati da kad dobije četvorku da će se više potruditi. I onda sledeći put kad dobiješ bolju ocenu ide kontrolni za ono ti ideš za lestvicu. I ja sam bio fasciniran kad sam to ukapirao. Znači kako se ta žena trudila. Znači to je bilo fantastično. E. Međutim kako posle nekog vremena ja jedno se sećam da sam čitao dvočas odgovarao za peticu. Znači čitav dvočas. Ovaj, i sad u razredu smo imali sedam, ovaj, devojaka, devojčica kako da kažem, koje su bile 5:0 vukovci. Neke su otišle u, ovaj, u inostranstvo, završile, završile farmaciju tamo, ovaj, postale stvarno u svojoj oblasti elita što kažu. A i nije mi to posle bilo čudno s obzirom na to kako je ova žena radila. Al’ to je tad delovalo kao vidi, mi smo se zezali kao vidi kako to izgleda. Nije bila u nekom outfit-u koja koji pršti nego onako skromna žena koja kojoj je stalo do đaka, a đacima nije stalo do hemije. I onda to tako izgleda. A u stvari kad pogledaš koliko je ljudi završilo farmaciju, a a hemija je osnova i svega toga u srednjoj školi, onda kažeš svaka čast. Znači nema šta drugo da kažeš. E. I ja se sećam odgovarao sam taj dvočas i kad sam završio, ovaj, pošto sam se mi svađao, ja sam se svađao sa njom. Ovaj, kad sam završio, ona mi je dala tu peticu, al’ ova što je otišla sad u Irsku, ona mi je rekla bravo, znaš koliko, ono ovo je stvarno bilo ceđenje ono suve drenovine. Znači kao da stvarno uveri da da l’ ti to znaš il’ ne znaš. I to me je neko vreme vozilo, al’ onda ukapiram ma nisam ja za to. Znači generalno ja to guram onako na, nisam ja taj lik zato što sam se tu mnogo trudio, a a bilo je to nekog rezultata, ali na primer za matematiku se uopšte nisam trudio. Ništa. Znači to ja gledam na času, upijem ono šta upijem tu nekako se usvoji i ja sam se sa vrlo malo dodatnog vežbanja te kontrolne radio top. Pisani kontrolni šetnja po parku meni bilo. I ne samo meni nego sam ja to radio i za za društvo. Znači to smo imali ono četiri grupe. Ja uradim za sebe pa uradim za ovog drugara iz klupe, pa uradim za dvojicu iza nas. Znači. I sve tu budu ocene, znaš ono, koliko kome treba. Znači nisu oni hteli mnogo da se ističu. Ovaj. I to je tako išlo i sad algebra, to mi je bila, algebra mi je bila najlepši deo matematike. One jednačine, nejednačine. Ni tad nisam to kapirao šta je zapravo ta algebra u stvari. A onda sam ukapirao. Znači to je sama reč ti pogledaš, sastavljanje prethodno razdvojenih delova, tako nešto. Ponovno sastavljanje razdvojenih delova. E. I shvatiš da ja meni taj mozak radi jer ja ako nema tu uopšte da se trudim, a to tako ide i logički je to ja ni jednu formulu nisam zapamtio osim za Pitagorinu teoremu, ovo ostalo ništa. Ako je meni bilo logično, ide. I onda na primer sam ukapirao da ja u stvari pre ću da odem na tu stranu gde su ti neki brojevi i i logika nego na da postanem lekar. E. I onda kako je vreme prolazilo, više se otvarala ta neka priča u mojoj glavi pa sam hteo kao da l’ da budem građevinar ili tako neki ETF ili tako nešto. Ali to mi nekako onda posle sam ukapirao da bi to bilo usko. A meni je bilo nekako, ovaj, druge hteo sam da vidim neku veću širinu pa onda ono kad igraš igrice vidiš šta te u stvari loži. Znaš, ako igraš ne znam Starcraft pa teško da ćeš budeš građevinar. Ako igraš ne znam Age of, pa sve strateške igrice ono civilizacija i to. I ti kao pa mislim da je realnija priča da ja odem na ekonomiju na primer, jer kao keva je između ostalog isto ekonomista pa je malo i njenog tog uticaja bilo. I tako ja upisao ekonomiju. Ne skroz svestan šta me tamo čeka. Al’ sam je zavoleo tek kad sam eto krenuo da da učim. I to tek posle na primer druge od druge godine pa nadalje. Prva godina je bila samo da preživiš jer to su i dalje ostali neki ispiti iz doba komunizma, znači baš čovek koji je obarao ono kome je zadatak ja mislim bio da izobara većinu studenata, nam je predavao prva i druga zemljišna renta. Mislim. Ono. Držao se i dalje Marx-a, kapitala nekog njegovog koncepta. On je inače bio onaj u CK, odnosno u zgradi Ušća, pa to je tada bio centralni komitet, pa je on bio tamo na vrhu neki Baja u tom centralnom komitetu i takav je i predavao političku ekonomiju. Taj predmet se tako zvao, sad je to osnovna ekonomija. Ali pazi sad ti razliku između političke ekonomije kao centralni komitet Ušće i osnovna ekonomija koja je ipak ono pre ćeš da zavoliš osnove ekonomije i taj način kad ti se objasni nego da učiš neke neke gusto kucane stranice koje ni ne razumeš u tom trenutku.

Ivan Minić: Dobro, ali znaš mislim da je u naše vreme isto dosta bilo prisutno to da na na mnogim fakultetima zapravo ta prva godina bude godina u kojoj se isfiltrira višak ljudi. Načina na koji se isfiltrira višak ljudi ne podržavam jer mislim da je najužasnija stvar koju možeš da uradiš to da obaraš decu na silu i da insistiraš na fusnotama, fusnota čega je bilo dosta, posebno na tehničkim fakultetima. Ima ljudi koji su napustili fakultete zato što iz 17. puta nisu mogli da polože ispit koji znaju savršeno. Ovaj, ali mislim da to jeste bio neka vrsta metoda da se ovaj, uvede neka disciplina i neka struktura. Mislim da je to posle sa Bolonjom sve drastično promenjeno.

Dejan Ćirković: Da.

Ivan Minić: Nisam siguran šta je šta je bolje od ta dva. Čini mi se da ljudi sa Bolonjom izlaze daleko sa daleko manje znanja iz cele priče, ali možda i daleko manje oštećeni.

Dejan Ćirković: Da. Pa meni ne mislim ne mogu, ovaj, da taj pristup koji su koji je bio ranije na primer, evo računovodstvo je bio ono ne možeš da ne završiš moraš ako završiš ekonomiju moraš da znaš računovodstvo. Mislim, elementarna je stvar. Ne moraš posle time da se baviš, ali koncept bar moraš da usvojiš. A početak te knjige je 70 gusto kucanih strana koje se zovu računovodstveno načelo. Sad zamisli nekog došao iz gimnazije, pojma nema šta je računovodstvo. Kontni on on guli i uči napamet 70 gusto kucanih strana računovodstvenog načela. Besmisleno. Znači uh, daj mi prvo nešto jednostavno da ja shvatim pa me posle ono daj mi te anomalične događaje i pravila. Al’ ako ja samo nabubam računovodstveno načelo, ja sam ja sam ih nabubao ono i cash memory i ispraznio čim sam dao ispit. Znači to nije to. Tako da meni je to glupa priča realno. Ali to je bio sistem eliminacije. Dođe ti 2000 ljudi, oni ono prve godine izobaraju 1000, druge 500. Ko ovih ostalih 500 posle ide dalje otprilike. Znači.

Ivan Minić: Ja mislim, ono, pitam te i zašto si izabrao to da studiraš iz prostog razloga što za naše generacije, pre nego što su privatni fakulteti postali realna tema, za naše generacije važi: ako ne znaš šta ćeš, ideš na pravo, ako ne znaš šta ćeš, a umeš matematiku, ideš na ekonomiju. 

Dejan Ćirković: Pa moguće je da je toga bilo. U principu, u mom odeljenju nije niko bio osim mene, možda je bio još jedan drugar, ali on je to upisao baš iz tog razloga, više kao van budžeta, o svom trošku, nije bio neki, sad, ne znam, đak u srednjoj školi, više je to odradio tako, šta ćeš, šta ću, ajmo tamo. 

Ivan Minić: Ostavlja ti tu širinu da možeš svašta nešto da radiš i da možeš da budeš koristan na više mesta, što je teza koju su govorili za pravni, ali ja nisam nikad shvatio kako tačno ti možeš da doprineseš kao pravnik ako ne odeš u advokaturu ili ako ne odeš u firmu da budeš pravnik nečega, ok, treba, ali ni blizu.

Dejan Ćirković: Pa da, to je baš široko. U svakoj nekoj većoj firmi i treba neki pravnik i ja idem, naći će se posao. Ali slično i za ekonomiju, ista priča.

Ivan Minić: Kaži mi, kako je tebi to sve, uh, delovalo onog trenutka kad si došao? Hajde zanemarimo, pomenuo si da si imao ispit koji je izuzetan. Ovaj, ali kako ti je generalno to delovalo? Je l’ bilo interesantno? Je l’ su ljudi bili motivisani da vam prenesu, da vas pokrenu, da razumete i da zavolite to?

Dejan Ćirković: Pa iskreno prva godina ne baš. Zato što hajde to su bili neki ono predmeti koji možda su preuranjeni za prvu godinu. Da tako kažem. Uh, na primer, ja tad smo učili neke statističke analize i to je prva godina fakulteta, ali realno ti ti to koristiš ako hoćeš kasnije da se profilišeš u tom pravcu neke kvantitativne finansije ili tako nešto. Meni je bilo logičnije da tada pred kraj neko ko te stvari usvojiš. Jer ti ako si to dao u prvoj godini pa tebi je toliko toga izvetrilo do do te treće, četvrte da više i pitanje je šta ti je ostalo osim nekih osnova, je l’? I isto je važilo i za matematiku. Hajde ona je meni bila lagana priča jer ja to nisam ni učio. Znači, matematiku nisam uopšte spremao, položio sam je, izašao sam na ispit i to je to ono gradivo što je ostalo iz iz iz gimnazije bilo je meni dovoljno da ja dam ispit. Ali ljudi koji su na primer dolazili sa drugih ne iz gimnazija nego sa nekih drugih iz ekonomskih škola ja mislim da je to za njih bilo čisto gubljenje vremena. Jer kao ono izvlači integrale, diferencijalne jednačine, mislim da to realno ekonomiji ti ne treba za neki ono počet, kako kažem, možda treba kasnije u nekim ozbiljnijim temama kad kreneš baš te kvantitativne metode da izučavaš, ali na tom početku mislim da to ne može da bude ispit zbog koga ti ne upišeš drugu godinu. I onda mnogo gusto napakovanih takvih nekih opštih ispita da bi tek kasnije dolazili neki konkretni, a onda sam ja ukapirao da ti konkretni su mogli da dođu mnogo mnogo ranije i da bi mnogo veći broj ljudi to ekonomiju zavoleo da su oni došli na vreme. Ovako su nisu ni dobili, dobili su samo malu naznaku toga šta ih čeka u drugoj, trećoj, četvrtoj godini.

Ivan Minić: A kako je u tom periodu bilo, kad se, kad je bilo opredeljivanje za smer koji hoćeš da radiš? To je posle druge ili posle prve?

Dejan Ćirković: Pa tako nešto posle, sad ne mogu tačno da se setim, da l’ u drugom, u drugoj godini na primer je bio smer. Ali opet i ti smerovi na kraju to je par knjiga bilo. Znači možda pa ne znam, pet, šest. Nema mnogo ispita na Ekonomskom. 30-ak na primer. I onda je pet, šest ispita bilo tu razlike. Jedno mislim u odnosu na al’ da me ljudi ne drže za reč. Znači možda i grešim. Davno je bilo.

Ivan Minić: Davno je bilo, da.

Dejan Ćirković: Davno je bilo, stvarno.

Ivan Minić: Uh, šta se promenilo nakon, nakon prve godine?

Dejan Ćirković: Pa ništa, prvu godinu sam ja rekao OK, ovo koliko sam se zezao dobro u četvrtoj gimnaziji, u četvrtoj godini, ovde rekoh sad moram da zapnem. I ćale je mislio da ja od mene neće biti ništa u tom gledajući to kako se ja ponašam u četvrtoj godini. A u stvari ja sam samo testirao granice. I u kad sam upisao faks, ja sam počeo svaki dan po 6 sati da učim. Svaki dan. I ono njemu je to bilo je l’ to isti čovek otprilike. Ali ja sam se bukvalno izduvao u toj u toj četvrtoj godini i nisu me fascinirale nikakve žurke, ovaj, po fakultetima. To čak se ja nisam mnogo ni družio sa ljudima sa fakulteta. Imam doduše sad i dobrog prijatelja i, ovaj, uh Acu Jankovića i Kuma, ovaj, Dekija Pančića. Znači njih sam upoznao na fakultetu. I i dalje se družimo. Znači odemo na pivo, popijemo ono bez obzira što je dosta nekako i vremena prošlo. Ali ja se u principu nisam toliko družio sa ostalim ljudima na faksu, nego sam tretirao taj faks, hajde da ja to lepo stučem, dam maksimum od sebe, ja to položim što imam da položim. A ono gde gde gde sam više, ovaj, otišao. Znači, pazi sad ovo student ekonomskog fakulteta, misliš sad materijalista, ja zakucam iz ono dobre žurke sa Dedinja u KST-u. I mi smo, uh, studentske dane provodili u KST-u. Ovaj, što je totalno drugačiji padež nekako ne, ne očekivano za nekoga, hajde ekonomistu više je bilo nekih fenseraja da naguram, a ja sam gurao taj fazon. I onda sam ja tu prvu godinu spičio, vidim da ja to može. E onda sam u drugoj godini dao potpuniji ler, da vidim koja je donja granica, koliko malo moram da učim. Srećom pošto su bili malo lepši profesori i bolji profesori i lakši ispiti, lakši, primenjiviji. I onda posle kad je to ušlo u neku nizbrdicu, uh, kotrljalo se samo. Znači kad me je pitao ovaj drugar, pa čekaj bre kako ti učiš ono, kako možeš, kad učiš kao, zezaš se ovamo, ja mu rekoh pa učim kad mi se uči. Bukvalno je tako. Kad ti se uči, tad učiš, jer tad, tad najbrže sam usvajao nekako. I u stvari tad sam shvatio da sam ja to zavoleo. Da je meni to ušlo u, u pore što kažu, da te te neke predmete koji su dolazili, naročito za finansije. I jedan od profesora, uh, koji je preminuo, nažalost, znači Boško Živković, on je bio fantastičan jedan profesor. On je, ovaj, dao nama knjigu jednu ogromnu. Znači mogao si da spremaš iz njegove, ono, literature, ali on je rekao, ljudi, nemojte, mislim nije sujetan čovek bio nego je rekao ovo mi je izvor, pa idite, pa direktno na izvor. A izvor je bila ovolika knjiga ono A4, znaš, štampana u odnosu na one A3 naše, e. I ta knjiga je mene razvalila. Znači, jer ona mi je rekao evo vam na engleskom, a ima kao nema još uvek izdanje na srpskom, al’ evo možete da potražite i na hrvatskom. Hrvati su mnogo bolje prevodili nego mi. I onda sam ja to malo naizmenično malo hrvatsko izdanje, malo englesko, pa onda sve više nekako da uhvatim te pojmove na engleskom i onda sam prešao na englesko, što je meni bilo fascinantno da ja mogu na stručnu literaturu kao da čitam na engleskom uz i dalje moj engleski nije savršen, ali ono neki C1 nivo na primer. I tu sam ja u stvari video kako stvari mogu da izgledaju drugačije ukoliko je pristup bolji, ukoliko je udžbenik bolji, ukoliko profesor može da te zainteresuje do te mere da ti uzmeš i učiš ovoliku knjigu A4 formata, a ne samo da polažeš za ispit.

Ivan Minić: Koji je predmet u pitanju?

Dejan Ćirković: Pa to je bila analiza finansijskih tržišta na trećoj godini, a onda analiza hartija od vrednosti na četvrtoj. E. Ali to nije, to je kao za berzu priča, ali u stvari nije, zato što ti tu hvataš finansiju onom u svoju srž, pa posle ti hvataš i neke te koncepte vezane za samu berzu. Odnosno gledaš kako da finansije pomognu da se stvori što je moguće veća vrednost u toj nekoj firmi. I to je bilo onako, baš ostavilo dubok trag. Ta knjiga i taj profesor su ostavili na mene dubok trag. Uh, ja sam to ispolagao. Izašao sam, obično je bilo ono kao imaš ispitna pitanja, pa ljudi jure ta ispitna pitanja. To sam ja radio na nekim drugim predmetima da se malo bolje spremim pa onda ideš po knjizi i to. Ovo, ovo je ispit na koji sam ja otišao gde nisam imao nikakva ispitna pitanja. Gde nije me ni zanimalo uopšte šta će biti ispitna pitanja. I da li sam ja pokrio svo gradivo ili nisam. Bukvalno sam tako sa tom knjigom izašao na ispit. I on je imao taj fazon da ti postavi kao i iz, izvučeš one, ona pitanja, ali on te u stvari provuče kroz celu knjigu bez obzira koje si ti ovo pitanje ti izvukao.

Ivan Minić: Dobro, vidi se, da.

Dejan Ćirković: To je to, da, znaš. Pitanjima on te provuče kroz sve. I on meni ništa nije, prvo pitanje ništa, drugo pitanje ništa. Znači pustio me skroz da pričam. I kad sam završio pitao me je, kaže kolega, još se sećam pitanja. Kaže, a l’ znate šta je Jensen-ova Alfa. U stvari, rekoh, ja znaš, rekoh ne znam šta je Jensen-ova, al’ znam šta je eto neka Alfa. A to je ono trenutak kad ukapiraš da akcija ima veću vrednost od one koje bi kao trebalo intrinistično da ima i šta ja znam. I on kao dajte kolega indeks, upisao mi čovek 10 i kao obavezno dođite na konsultacije i onda me preporučio kao da hajde ti kao u da se javiš ovim tamo bankarima nekim, oni da su ispisali neke oglase za juniore. I ništa, hajde, rekoh, mislim poklon praktično. I odem, odem na razgovor za posao. Neću sad da pominjem banku pošto ću posle da je kritikujem pa neću ime da spominjem. Ali, ovaj, oni mi daju testove kao da da ja uradim. Kao i sad ja krenem da radim te testove, a ono sve na engleskom. Znači svi termini na engleskom. Equity, working capital, EBITDA i tako neki parametri koje ti u ovoj zvaničnoj knjizi da sam učio po tom ispitu, ja to ne bih povezao. Ja, ja bih povezao ono sopstveni kapital, obrtna sredstva i tako dalje, a ovde dobijaš, znaš working, šta je bre working capital, znaš. I ja to i izodgovaram ja te testove i oni meni dođu i kažu ti si ovo, hajde kao priznaj ko ti je ove testove dao. Ti si ovo pripremao ranije, kao imaš nekog insajdera iznutra. Ja rekoh nemam ljudi, razumete, znači ono sa faksa sam naučio. Jer kao svi odgovori su mi bili tačni što se nikad se nije desilo kao, znaš. Sad da l’ su mi malo možda i povlađivali, nemam pojma. U svakom slučaju, eto kao ideš ti dalje. Sad ćemo mi tebe zaposlimo kao neka finansijska analiza ili tako nešto. Uh, međutim to je bio neki septembar 2008. tako nešto. Baš je krenula ona svetska ekonomska kriza i oni su dobili zabranu zapošljavanja. I ne javljaju se. I ja sad zovem na taj telefon, a ono onaj telefon sa centralom koja te odbija kad kad ti zoveš. I nema nikog, pišem mejlove, niko ne odgovara. I pomirio se ja lepo s tim. Zaposlio se u drugoj banci pa iz druge otišao u treću i u toj nađem, naletim na ovog lika koji me je intervjuisao i pitam ga čoveče šta se desilo. Kaže ti baš nisi imao sreće kao, znaš, stigla nam je zabrana zapošljavanja i nikog nismo mogli da primimo. Ja rekoh pa mogli ste da javite kao, pa znaš, kao sistem kao, teraj, razumeš? I oni kao ko ko je bitan ovaj brat, eto. I tako, to je to je taj neki put od faksa do do prvog posla.

ISKUSTVA IZ BANKARSTVA

Ivan Minić: A kaži mi generalno, mislim ono, ja tebe znam kao bankara. Sad sve ovo posle što je bilo, što je zapravo interesantnije. Ovaj, u u vreme kada se dešava ovaj deo priče, dakle to je od ne znam 2004., 5., 6. pa do 10. biti bankar je bilo ekstremno poželjno, jer se tad mnogo toga dobrog desilo na tržištu, gomila sjajnih mladih ljudi je ušla u ekonomiju da bi bili bankari i sve. Evo 15 godina kasnije nije to baš uopšte toliko slatko, lepo, poželjno i tako dalje. Ali OK, tad se desila i ta liberalizacija tržišta, došlo je gomila stranih banaka, pojavile su se stvari koje nisu postojale pre toga, novi finansijski instrumenti, stari finansijski instrumenti po novim uslovima i tako dalje. Svašta nešto se tu desilo. Uh, jesi ti tokom studiranja, kako si prolazio kroz te stvari, imao neku sliku šta hoćeš da radiš zapravo i gde bi to mogao da radiš. Jer kao to o čemu sad pričaš da su ti bili najinteresantniji ispiti zvuči super, al’ kao nije baš da ima mnogo takvog posla ovde. Ima nekako količina, bilo je firmi koje su to radile, specijalizovanih, ali realno toga toga nije bilo previše. Kako si ti o tome razmišljao bez, uh, divine intervention koja se desila?

Dejan Ćirković: Pa pazi, ja sam hteo, mene je zanimalo to investiciono bankarstvo. A to je tek specifično, zato što ti tu ono kao tradicionalno bankarstvo, evo kredit, hvala, doviđenja. Vratiš kredit, idemo dalje, e. A investiciono to je bilo ono, bankar koji ulazi tamo u vlasništvo neke firme pa diže tu firmu, pa svašta nešto, mnogo širi padež, e, širi koncept. I to u principu mi i dan danas nemamo i dalje, zato što ovde banke ne ulaze u vlasništvo firmi. A na primer u Americi to se možda i dešavalo tada u nekim stvarima. Tamo se i ovaj, i trguje hartijama od vrednosti, duboko je tržište, široko je. Mi ovde to nemamo ništa. Doduše, ništa nismo ni uradili po tom pitanju za svo ovo vreme. Ali opet je meni to bilo zanimljivo jer taj bankarski eldorado se praktično dešavao od 2003. do 2008., 9.

Ivan Minić: Do krize.

Dejan Ćirković: Do krize. I ja sam došao i propustio taj bankarski eldorado, jer to je period kad sam ja studirao. Znači, ja sam 2003. upisao, 2008. završio i zaposlio se. A tad je već gotovo bilo. Znači.

Ivan Minić: Tad je već bio manje više kraj i cele priče sa privatizacijom, barem u nekom većem obliku.

Dejan Ćirković: Pa još je to posle malo trajalo, ali da, to je bio stvarno… Sve najzanimljivije se završilo pre toga. Tako. Taj bankarski eldorado je to stvarno protutnjao. I tad su se stvarno uzimale velike, ovaj, tad se stvarno super živelo. Čak i ovi bankari koji su radili na šalterima, to rad sa ono mikro biznisima, oni su bili ono, kao ono vidiš da živi 10 puta bolje od od ostalih komšija.

Ivan Minić: To su bili prvi ljudi u, u onom mom nekom okruženju koji su kupovali svoje stanove, uzimali kredite za stanove jer su banke stimulisale to. Em su oni bili u dobroj poziciji, imali stabilne plate. Nisu one bile ogromne, ali su bile veće od proseka značajno.

Dejan Ćirković: Pa bolje su živeli stvarno. I videlo se. E sad, kasnije i to je bio onaj prelaz kada su stari kadrovi koji su postojali u onim bankama koje su likvidirane. Ljudi od 40, 50 godina rada u nekom sistemu prethodnom gde je ono hiperinflatorna priča, gde mislim kako crno bankarstvo 90-ih. To tad nije ni postojalo više. Uh, oni praktično na tim bankama koje su došle nisu bili upotrebljivi za to što je tržišna privreda tražila. Znači, bili su super za neke poslove u kreditnoj administraciji, za tako neke stvari. Ali za idi i juri klijente, radi neke risk analize, piši neke finansijske analize, to nisu, nisu bili nisu oni više bili za tu priču. I onda sad gomila nas klinaca koji dolaze sa fakulteta ili mnogi bez fakulteta nego hajde naučićeš usput zauzimaju te neke pozicije. To je stvarno bio eldorado za te, za tu generaciju koja je, koja je ušla. E ja sam ušao na kraju tog voza. Ovaj, tako da nisam se nešto od svega toga, nisam ja taj eldorado video. A ja ušao sam u odeljenje koje je praktično ono upravljanje rizicima. Kojim rizicima čoveče, tad je ono nije bilo rizika. Znači do svetske ekonomske krize to odeljenje nije bilo nešto mnogo ni jako i formirano. Ono je dobilo na značaju tek kad su počela velika pucanja, kad su ono dvocifrene stope ne naplativih kredita pa otvori oči pa ono vadi krvnu sliku tamo, ovaj, da bi odobrio neki kredit. I tu je onda stvarno došlo neka potreba i za nekim drugačijim znanjima u odnosu na one prethodne prethodni period. Ali se sećam, imali smo jednog kolegu koji je, pazi, bio direktor u banci pre privatizacije. Imao je sekretaricu, bio je glavni, uvaženi tamo u gradu koji je u kome je on živeo. On čovek nije mogao da napiše te te kreditne aplikacije uopšte, ovaj, da budu da razumeš šta hoće da ti kaže. Znači on je imao non-stop nekog daktilografa ranije. Sad on bude taj koji treba da kuca, da ti je, nije funkcionisao. I njega su sa nekog pozicije direktora, sad su ga spustili na neku poziciju nekog ono običnog prodavca na tržištu koji pritom mora i te aplikacije da popunjava. I onda je stigla ova naša generacija, mi smo sve to praktično popunili te praznine. To je tako išlo. E sad, vremenom tu su neki ljudi tad pričali, ja to nisam ni kapirao. Uh, ali sad mi je mnogo jasnije. Tebi je mnogo lakše da pustiš kredit uspešnoj firmi, nego da vodiš finansije uspešne firme. Uh, jer ti kad vidiš da oni znaju šta rade, ti se osloniš na njega. Ali taj tamo ko mora to da radi da bi se ti oslonio na njega. I u banci dobiješ jednu horizontalu, širinu, vidiš različite priče, vidiš različite odluke, imaš pravo na pitanja, da postaviš vlasnicima firmi pa onda dobiješ njihove odgovore, učestvuješ i na nekim kreditnim odborima, imaš tu i neke druge kolege koji ti koji ti daju neko mišljenje, znači u vezi sa nekom temom. I dobiješ stvarno širinu, da da da sagledaš kako stvari funkcionišu. Ali dubinu ne možeš da, ne možeš, to predmeti su na traci, dva, tri dana, dva, tri dana. I ne možeš toliko duboko da uđeš u u onaj najlepši deo po meni finansija, a to je kako ti da napraviš pare, a ne kako da odobriš nekome pare.

Ivan Minić: A je l’ bilo prostora za, za učenje? Je l’ bilo nekog znanja koje ti je bilo dostupno ili si morao u suštini sam da se snađeš?

Dejan Ćirković: U banci?

Ivan Minić: Da.

Dejan Ćirković: Pa bilo je. Znači banka u nekom trenutku se i otvorila za neke te treninge. I sećam se jednog vrhunskog treninga. A to je, evo da ih pohvalim, to je Erste banka bila, uradila. Oni su, doveli su neke žene iz Velike Britanije. I oni su bile žene nekih lordova koliko sam ja shvatio, znači tamo po i oni su držale trening za i finansijsku analizu i za risk analizu i tako neke stvari. Uzeli su neke klijente same banke kao da bi ono sa internim podacima, ali na rađenje trening tako. I to je bila jedna od boljih, boljih treninga koje sam ja doživeo, ovaj, u bankarstvu. I lekcija koju, koja mi je ostala upamćena je na primer kako rade ovi britanske banke i koliko se mi to totalno drugačije ponašamo od njih. U Britaniji je jedna SMI klijent, jedna banka. Ne jedan SMI klijent, 32 banke, nego jednom SMI klijent, jedna banka. I ti kad dođeš, oni kažu dobro, pošto si došao, ti kažeš ja sam došao po Overdraft od 50.000 EUR. Znači nešto smešno. A oni kažu dobro, može Overdraft od 50.000, al’ evo ti i kreditna linija od 2 miliona za obrtna sredstva, evo ti i kreditna linija za investicije, evo ti kreditna linija za garancije, evo ti okvir da ti znaš na šta možeš da računaš u radu sa nama. A za uzvrat daj hipoteku, daj ovo i onda oni naprave paket tako da su oni u potpunosti odgovorni koga su izabrali kao saradnika, a ti si u potpunosti odgovoran koga si izabrao kao banku. I mnogo je pošteniji odnos. A kad ti imaš jednu banku, 30 banaka na tržištu kao što smo mi imali na 6 miliona stanovnika, kreće tu ono, daj samo da 100.000 ovde, 100.000 tamo, pa završiš sa sedam osam banaka pa tu partnera nema. To je kao da odeš ono popravljaš zube, al’ ne ideš kod jednog stomatologa, nego imaš sedam stomatologa koji ti popravljaju zube. 

Ivan Minić: I meni je fascinantno to, to mi se čini da, barem se meni pre nije dešavalo, dešava mi se poslednjih pet, šest godina i pričaćemo i o tome, gde me zovu random banke sa kojima nemam ništa na sastanak, ne kažu mi šta. Sad malo mi je problem pošto mi dosta radimo taj marketing i to sve. Ja sam pomislio, a, a ne, ne, kao mi smo hteli da vam i onda sam se počeo da pitam zašto zovete pa ne znam, imate pre-approved kredit na taj i taj iznos. Dobro. Možemo to da telefonom rešimo da vam ja sad kažem da me ne zanima trenutno. Pa ne kao što, mislim vi ako biste prebacili platni promet i ovo i ono. Ja ne mogu time da se bavim. Ja da sad pričam ljudima koji je novi račun i to da hvatam ko je gde platio. Naša operacija je dovoljno jednostavna i mala da ja zaista ne želim time da se bavim. Al’ gađaju sa nekim vrlo interesantnim ponudama, što verovatno znači da nemaju baš gde da plasiraju sredstva. 

FINANSIJE VELIKIH I MALIH 

Ivan Minić: Al’ pričaćemo o svemu tome kako su se stvari, kako su se stvari menjale. Jednu stvar si pomenuo koja meni jeste super interesantna, koju ja kad sam bio mlađi nisam razumeo uopšte, a sad dosta bolje razumem. A to je taj momenat da, uh se vraćaš starim ljubavima, odnosno klijentima sa kojima već radiš, mnogo lakše odobravaš sve zato što prosto znaš celu istoriju. I druga stvar, ono veliki sistemi, samo veliki sistemi. Veliki sistem u principu ne može da propadne ili bar ne može brzo. I onda u suštini ta, to što bi trebalo da se razvija, taj, taj SME sektor i mala privreda, nikome nije u interesu da se njima bavi.

Dejan Ćirković: Pa pazi, SME sektor je dosta upitna reč. To sam ja ukapirao vreme. Zato što

Ivan Minić: Mislim, SME u Nemačkoj je mnogo veća firma nego što je ovde.

Dejan Ćirković: Da. A to je tamo firma koja je kod nas velika. E. U Americi ista priča. Znači tamo firma od 200, 300 miliona evra, pa dolara, nebitno, prometa je kod njih SME firma. A. To je to. Kod nas je to korporacija.

Ivan Minić: To je kod nas top 50 firmi.

Dejan Ćirković: Pa tako. Znači, e sad generalno mi kao imamo 100.000 firmi. Zaokružiću cifre. Ali od tih 100.000, uh, 85, na primer hiljada su mikro preduzeća. Uh, ovih na primer 10.000 su mala i ovo što je ostalo se podeli 1000 su velika i jedno 3-4000 su srednja. I kad neko kaže mala i srednja, onom u stvari ono, ovo je prva asocijacija da time hvataš, ne znam, 90% tržišta. A u stvari time hvataš 15% tržišta. Ovo ostalo su mikro preduzeća. I ova SME s njima se još neko i bavi. A ova mikro preduzeća, e to je ono, to je što kažu matrica, priča pa mi smo to zvali Šurikenac u banci, znači ono ako prođe matricu, prolazi, znaš. A zato što je mnogo malo da bi se tu nešto udubljivao previše. I onda još ako tu ono bilansi nisu baš skroz realni, zato što neko hoće tamo da uštedi na porezima pa ne znam, neće da plati veliki porez na dobit nego nego ne znam, plati bonus pa onda izračuna da je tako prošlo. Mislim on plati porez. On sve uradi legalno. Ali on ubije bilans. Zato što on, on to se vidi kao trošak zaposlenih, a ne kao profit. A to je u stvari profit, znaš. A hajde sad ti to objasni kad si mikrać. Prvo ni ne znaš da čitaš te bilanse, drugo je pitanje da l’ to bankar vidi. Ako vidi, to prođe tamo neki matriks, loš kreditni rejting i kao ma hajde bre, neće se bavim ovim. E to je to. Znači mi u principu tu nikakvog nekog preteranog finansijskog znanja nemamo, pričam o celom društvu. I onda očekujemo da će neko da da nam čita misli otprilike kroz te musave bilanse koji koji se provlače kroz, kroz kreditne zahteve i tako dalje. To teško ide.

Ivan Minić: E sad, tu ima jedan drugi problem koji opet ima veze sa ovom mojom, je l’, primarnom strukom, a to je da uh, niko ne komunicira kroz kampanje kredite za velike firme.

Dejan Ćirković: Da, da.

Ivan Minić: Svi komuniciraju ono kredite sa sa stimulativnim kamatnim stopama za mikro, mala i srednja preduzeća. I sad, voleo bih da objasniš kako to funkcioniše ono step by step iz ugla banke. Odnosno zašto je to toliko teško i zašto ljudi imaju percepciju da banci treba da dokažeš da ti ne treba kredit da bi ti dala.

Dejan Ćirković: Pa pazi iz ugla banke on u principu gleda kako ćeš ti te pare da vratiš. Njega zanima to suštinsko pitanje, taj keš flow. I ako ti njemu ne možeš da objasniš kako ćeš pare da vratiš, on nema šta da pričaš, nema šta da priča s tobom je l’. Tako da on u principu kad ti daje pare, on gleda da l’ već postojeći tvoji izvori otplate tog kredita, da l’ oni već postoje. Ako već postoje, meni je lako da ti dam pare. Na primer, ti, hajde pojednostaviću zbog šire publike. Znači imaš stan koji rentaš, imaš 1.000 EUR, ne znam kiriju, ovaj rentu i tebi je to dovoljno sigurno da odeš i da zatvoriš neki kredit pa taman uzeo taj kredit i ne radio s njim ništa, ništa pametno. E. E tako slično funkcioniše i kad imaš neku firmu. Znači ako je ta firma već pravi neki profit i pravi neki keš flow i iz tog keš flow-a ima kreditni potencijal iz koga može da servisira sve te buduće obaveze, pa on će za banku biti atraktivan. I samo ako ima veliku novu ideju za koju mu treba podrška, on će se uklopiti u zajednički interes njega i banke. Onaj kome treba kredit da se vadi, što kažu, kome pare ono trebaju ne sa nekim rastom nego da bi da bi se rasteretio, on nije poželjan klijent za banku jer banka ne vidi kako će on taj novac da vrati. I to je to. Dosta je to sebična priča iz njihovog ugla, ali opet i razumem jer kao ono, i oni imaju neke štediše tamo koji čije pare moraju da vrate.

NAPREDAK U KARIJERI

Ivan Minić: U tom periodu dok si bio u banci, u bankama, kako se menjala tvoja pozicija i šta si novo naučio u smislu razumevanja stvari na tržištu? Jer jedna stvar je dok ti to izučavaš kroz odabrane primere na fakultetu pa povremeno i na nešto naletiš što što je iz trenutne realne privrede. Ali druga stvar je kad ti sediš i opipavaš žilu kucavicu.

Dejan Ćirković: Pa jeste, znaš pa, uh, prvi moj posao u bankarstvu je bio nevezan sa privredu, nego rad sa drugim bankama. Znači, to je taj treasury back office. Ovaj, treasury u principu mnogo velika, veliki deo banke u smislu para koje vrte, jer to je ono sav višak likvidnosti koji imaš ili manjak kao banka ti moraš nekako da nadoknadiš. Uh, bilo kakav devizni rizik kome si izložen, ti ulaziš u kontra poziciju. Znači, ne znam, banka odobrila 100 miliona evra kredita, a ako nema 100 miliona evra u obavezama nego u ekvivalentu u dinarima izložena je velikom riziku. Ako dođe do promene kursa ili tako dalje. I onda taj deo banke ono, baš ima veliku, možda ima veliki uticaj na rezultat banke i tako dalje. Ali ja sam radio u drugom odeljenju koje je samo saldira sve te transakcije. Znači, koje koje oni tamo zaključuju i to je praktično neki mehanizam kontrole. Onaj koji je dogovorio posao ne sme da ga proknjiži nego ovo drugo odeljenje. Zato što je ranije u svetu bilo mnogo manipulacija pa su neke banke tako i pukle. Jer nije bilo tog back office-a, e. I sad ti tu posao bio ono, uh, vrtiš milione i milione evra svaki dan, prebacuješ sa SWIFT-a na SWIFT. Znači. Ja sam junior bio, radio sam samo da da ono ubacujem inpute, nisam imao pravo autorizacije. Ali vremenom to pravo autorizacije te čeka. Znači. Ovaj, i kako ideš po toj hijerarhiji i kako steknu poverenje, ovaj, kolege, šefovi i tu on više nije ni gledao to. Znači, zna da ja to radim odgovorno i on uzme i autorizuje. Kažu u principu to je u praksi se dešavalo. A teoretski on bi trebao sve to ponovo da prođe još jednom. Kao drugi parač. E. I onda tu sam prvi put shvatio šta znači četvrta decimala. Znači. Ili koja već decimala. Znači, jer ja ujutru mi je posao bio da dođem pre svih, unesem celu kursnu listu peške. Svaka filijala ona sve ono srednji, prodajni, kupovni. Znaš. Jednom sam napravio grešku pa sam zamenio švedske krune i norveške krune, upisao sam pogrešne kurseve, ovaj. Prošlo je nekako i onda znaš ko će, mislim, da menja švedske krune u Srbiji i i Norveške krune. Međutim, pojavio se neki lik u filijali i onda su nas zvali kao, e, kao, mislim da kurs u odnosu na juče nešto ste i onda smo popravili kao, ovaj. Ali to je tako bio posao, mnogo, mnogo je bilo ono, četiri decimale da da gledaš i na creva. I to prebacivanje para u u u milionskim iznosima na na mesečnom nivou. Isto svaka ona kamata tamo na četvrtoj decimali je bila važna, jer je pravila veliku veliki uticaj na rezultat. Naročito na nivou čoveka koji sve to unosi, je l’. Znači moja, moja pogreška je jednako 10 mojih tamo mesečnih plata u promašaju otprilike. E. I to je bilo zanimljivo jedno godinu dana. Ovaj, tu se pojavljivali čak i neki ono, ovaj, neke američke banke pa imaš čak ono malo se dopisuješ sa njima i tako. Bilo je to zanimljivo, ovaj, ali je to bilo previše, previše operativno i ste ono previše odgovorno i previše operativno istovremeno. I nisam video tu da mogu ja nešto kao da na duže staze, jer kao OK, treba vam čovek od totalnog poverenja i odgovoran, ali koja je verovatnoća da ću ja tu nešto mentalno vijuge proširiti. Ja ću tu ponavljati jedno godinu narednih 30. Znači to je, nisam video da ću nešto naučiti. I odatle pređem u, u rizk, u u, to je po meni krem de la krem banke u, u, u delu privrede. E tu sam mnogo stvari uživo naučio i video. Znači, to što sam učio na fakultetu i to što sam tu video kako se to praktično primenjuje. Uh, što ti kažeš ono, tu sam pipkao po, po živcima i ovaj. Uh, vidiš koliko ljudi prave grešaka, zato što ne poznaju svoje finansije pa onda stignu neki papiri neke relevantne firme, ti vidiš da su da su im papiri, bilansi koji su uneti pogrešni, da nemaju i on ti je bukvalno rekao ja nemam čoveka ko se bavi mojim finansijama kad sam ti ovo poslao. Pa ga onda pitaš, na primer je l’ imate neke projekcije svojih finansijskih tokova, pa neki imaju, neki nemaju, pa se tu pojave na primer neki, neke malo srednje i jače firme koje dobiju neke konsultante iz Holandije na primer, pa vidiš kad ti Holanđanin pošalje njihov keš flow, kako je to urađeno, ono zaledio sam se. Znači naučio sam od od toga šta su i klijenti slali, ovi koji su bili pripremljeni, a naučio sam i ovo što kakve su ove greške elementarne pravili ovi koji nisu pojma imali. Velika razlika. Pa onda imaš kolege koje ti kažu, e, nemoj ovo da gledaš, ovo gledaj, čitanje između redova, ono što ne možeš da pročitaš u knjigama ovde ovde to iskustvo dobiješ. Znači, drugačiju vizuru skroz. I onda vremenom smo to kako je išlo, išlo, išlo, na kraju sam shvatio da možda će biti i opasno ovo što kažem za samog sebe, ali, uh, bilansi ne govore celu priču ni blizu nego nekako više ti ispričaju neke druge stvari tu priču, samo moraš malo više da dobaciš, uh, na, na taj nivo da pročitaš to između redova. Kad si junior to, to prosto prođe pored tebe. A vremenom to bolje počneš da čuješ u odnosu na ono što ti tamo u bilansima piše. E. 

Ivan Minić: I ima tih dosta slučajeva gde ono gde gde ljudi friziraju bilanse sa ciljem da nešto prikažu drugačijim nego što jeste. U principu meni su ono nisam stručan, ali meni je par ljudi kojima tu verujem, reklo da se to vidi u roku od 10 sekundi čim ukrstiš neke parametre. 

Dejan Ćirković: Da, al’ neki put se i ne vidi. Na primer, bilo su ovde strašna pucanja. I i kod nas i na, pa Agrokor. To je ubedljivo najveće pucanje na, na Balkanu ono, šest, sedam, devet, ne znam koliko milijardi evra. I sve banke su se izređale, osim možda jedna. Znači, svi su tu kao progutali celu tu priču. Al’ takvih je bilo i ovde. Kod nas. Nek, neke tako firme. Ja se sećam, kolega i ja smo ovako delili sto i sad on preko puta dobije predmet i on je mahinalno imao taj običaj, otvori kreditni biro i odmah klikne print ono kao. I u kreditni biro on ima ko je sve imao kredite, ali ima i ono, ako ima nekih kašnjenja po kojim partijama, kako dugo su trajale. I krene printer da radi 90 stranica. Od tih 90, 80 su kašnjenja. Znaš. I sad da l’ ti treba dalje da gledaš, da čitaš, da analiziraš, ne treba ti. Ali vidiš da je to ono gomila nekih sitnih, malih, ali opet ih je previše, bezveze je. A to je po meni sve bilo ono mnogo je to ličilo na političku priču koja je imala samo fasadu koja se zvala biznis. Eto, ja sam to tako video.

VAŽNE ODLUKE U BANKARSTVU

Ivan Minić: A kaži mi jednu stvar. Uh, sa jedne, iz jednog ugla naravno jako, kao, kao bankar jako biraš kome ćeš da daš sredstva. A šta se desi kada daš i dođe do problema?

Dejan Ćirković: Pa ništa, to je banka lepo podelila priču. Znači ti imaš jedan deo koji se bavi živim klijentima i ima jedna ekipa koja se bavi ovim koji su u problemu. Znači gde ili ne mogu da vrate ili moraju malo da se nekako restrukturiraju pa će da vrate ili baš ne mogu ništa pa ide ono hard collection najbrutalnije. I kad ti pukne takav, ti si na primer risk menadžer, odobrio si nešto, to nešto se nije vratilo, otišlo je u taj hard collection. Ti u principu jedini način da to nešto popraviš je da sledeće klijente koje odobravaš kroj da se ta rupa izgleda manja. E. Jer ako pustiš, ne znam, milion evra i pukne milion evra, ti si u velikom problemu. To je ono 100% je problem. Al’ ako ti pukne milion, a ti si pustio 100 miliona, to je 1% i to više nije toliki problem. Zašto nije toliki problem? Pa zato što u svakom tom kreditu postoji, u kamatnoj stopi postoji jedan deo koji se zove rezervacija za rizik, koja kaže od različitih klijenta imaju i različitu ocenu. Ono u školi, ne znam, odličan, vrlo dobar, a. Ovi koji su odlični, oni su odlični zato što je kod njih stopa pucanja vrlo, vrlo, vrlo mala ili je nema, pa samim tim je kamata koju oni plaćaju niža jer nema te stope rezervacije. A ovi koji su na primer, što su niže na lestvici, tako se ta stopa rezervacije povećava. I u jednom trenutku banka kaže ne idemo dalje zato što nećemo da budemo zelenaši. Zelenaši nastave dalje i upale ti kamatu od 20, 30%. A banka to ne može da uradi jer će da dobije reputacioni rizik koji je pakao. I onda oni pre će da kažu ne, ne, nećemo sa ovim da radimo nego što ćemo nego što ćemo da mu odobrimo takav kredit. E. Ako je tebi stopa pucanja bila u okviru onog koji je rezervisan naspram plasmana koji si dao, ideš dalje. Ako nije, e onda, onda ste radili nešto pogrešno. I to je to. Nema, nema dalje. Ja sam imao kredite koji se nisu vraćali. Uh, puknu, ovaj, puknu plasmani, ali mislim da ih nisam imao mnogo. Znači da ni nikad to nije bila tema, ovaj, tako da nije tema bila zapamćena bih ovako pošto nije verovatno toga nije bilo puno.

Ivan Minić: Kako je dalje izgledala tvoja karijera u banci?

Dejan Ćirković: Pa ništa, iz riska, hajde kao gde ćemo dalje. Kolega je jedan je došao u, ovaj, iz druge banke. Uh, Mile Bradaš, evo da ga pozdravim. I on je, ovaj, vratio se nazad. On je iz Sber-a došao u Srbiju, ova ruska banka. I formiralo se odeljenje finansijske analize. Uh, pitao me da l’ sam zainteresovan. I sad ja iz riska prelazim u odeljenje koje je bliže privredi. Znači rizik je ono četiri zida. Ne bi u principu trebali da budu uopšte u kontaktu sa, ovaj, privredom. Nego ono, ti kao neko ko se ti si za za pravog bankara risk klijent ne sme da zna da postoji risk. Znači on je fasada i i ulazna i izlazna kapija i to je to. Uh, tako da rizk je baš tamo u nekom zapećku i on praktično samo kaže u 90 slučajeva bi trebalo da ono potvrdi to što si ti kao bankar hteo da uradiš na tržištu. A u 10% slučajeva ili manje će ti nešto odbiti, korigovati. Ali bez njegove autorizacije teško da može bilo šta da se odobri. Jer ako je on rekao ne, a ti hoćeš, imaš dve opcije ili da kažeš ne i onda se zaholiš sa klijentom ili da odeš da eskaliraš predmet pa na višoj instanci da se odluči. Al’ ako viša instanca kaže idemo preko mišljenja riska i sutra predmet pukne znači ide mnogo teže da kaže da nego ne. I onda praktično imaš risk koji suštinski je donosilac odluke. A bez obzira što ovako kao izgleda da, ali opet kažem onaj koji je pravi bankar njemu taj rizik će vrlo malo predmeta i odbiti jer će znati gde šta da radi kuda da ide. E. Uh, mi iz tog odeljenja, ja iz tog odeljenja prelazim u tu analizu gde to nije posao, sad je samo posao da pripremiš kreditni zahtev za taj konačni kreditni odbor i rizik mišljenje će na bazi tvog kreditnog zahteva da da svoju preporuku. Znači ideš malo bliže ka ka privredi. Ali šta je bilo dobro? U tom odeljenju je bilo više rizičara nego što nije bilo rizičara. Znači, jer ljudi koji su dolazili iz drugih banaka su uglavnom dolazili iz iz iz odeljenja riska. Tako da je tu bila jedna od najjačih po meni analiza na tržištu u tom trenutku. I to je trajalo još neko vreme. tu je bilo jako zanimljivo, ali opet tu kako si se sad približio privredi, tako vidiš, uh, ono za risk imaš dva dana da daš mišljenje, za analizu imaš pet dana da napraviš analizu. Al’ ako hoćeš stvarnu dubinu, nema je tu više u banci. Znači ne, ne vredi. Bukvalno moraš da izađeš ako hoćeš da se baviš finansijama onako dublje, a ne samo ono na nivou da l’ će ovaj da vrati ili ne i strukturiranja kreditnog zahteva, onda više banka nije bila adresa. Postala je malo skučen prostor za ono što što se nama kao pojavilo kao ideja. A ono što smo često viđali su te greške koje se pojavljuju, pojavljuju, pojavljuju. I onda smo bili u fazonu, u čekaj, hajde sad mi možemo kao iz ugla banke da damo neku preporuku tom klijentu, ali ne, ne može to da funkcioniše da mu istovremeno budeš i konsultant i bankar. Malo je, malo je i sukob interesa u nekom trenutku. Jer tebe zanima kako da vratiš, uh, ovaj, kredit i to ti je primarna stvar, a njemu je primarna stvar kako da zaradi i za tebe i za kredit i za sebe. Znači. E. I onda odatle se rodila ta ideja. Dugo je to sazrevalo, ali u jednom trenutku se prosto sazrela ta ideja, hajde da izađem iz banke, da probam da krenem u baš ono konsulting priču, rad sa privredom. I to nisam ja uradio odmah, nego sam uradio postepeno jer nas je u ovoj prethodnoj banci kolega izašao, napravio svoju konsultantsku kuću pa je okupio nas, neke stare kolege i odatle smo krenuli. U jednom trenutku smo se razdvojili, ja smo, mi smo napravili našu firmu, on je ostao sa svojom. I praktično od 2016., eto pre 10 godina krenuo sam ovaj preduzetnički život u, u oblasti finansija.

ULAZAK U PREDUZETNIŠTVO

Ivan Minić: Uh, u tih 10 godina su se dešavale razne faze, da kažem u privredi. Recimo da je moj neki utisak da je generalno taj period 16., 17., 18., prilično blagostanje, posebno u poređenju sa ovim što dolazi posle. Uh, šta je bila vaša postavka? Mislim, zašto mi je to sve interesantno? Ovaj, finansije su, nažalost, kao i marketing koji je možda, možda i može da se posmatra na taj način, al’ mislim da finansije ne bi trebalo. Ovaj, nešto što svi znaju. I problem sa tim kad nešto svi znaju je što obično niko ne zna ništa zapravo. Ali ono, u svetu slepih onih, onaj sa jednim okom je Bog. Tako isto i i i ovo. Uh, ljudima posao funkcioniše ili ne funkcioniše. Ako funkcioniše sve je super, ako ne funkcioniše ništa nije dobro. Vrlo je binarno. A ništa nije tako jednostavno i tako binarno. I zato mi imamo te situacije gde jako često, jako retko firme prelaze iz mikro u malog, iz malog u srednju nekim tempom koji bi bio dobar, koji bi, koji bi bio nešto što što realno može da se ostvari. Vrlo često kad vidiš da, uh, je firma napravila veliki iskorak i rezultat, to je ili zato što se zakačila za industriju koja nenormalno brzo raste, pa moraš i ti sa njom nešto ti hoćeš nego što moraš, ili tako što je bila neka opet nova vrsta božanske intervencije koja, ovaj, nije nešto na što možeš da računaš, sa čim možeš da planiraš i šta možeš da predvidiš i izazoveš. Uh, kako je kod vas to izgledalo kad ste počeli? Znači OK, ne krećete od nule, imate neko iskustvo, neke kontakte i sve ostalo, al’ krećete od nule.

Dejan Ćirković: Pa znaš šta, mi smo, mi smo krenuli kao hajde, radili smo u banci, videli te greške, videli koliko su pogrešne strukture finansiranja. Hajde da mi to pomognemo ljudima da reše, reše taj deo. Zašto bi oni ono poginuli u toj banci za za bez veze ako ne moraju. I zašto bi oni morali da se muče sa cash flow-om ako ne moraju. I ideja nam je bila ono oni već znaju šta rade. A mi samo daj da im pomognemo oko strukture finansiranja da da im to bude lakše. Međutim, to bude udarac u zid. Zato što u tom periodu kreće ono već ozbiljno štampanje para na sve strane u svetu. Maltene one negativne kamate što ja nikad u teoriji nisam pročitao. A bilo je ono negativne kamate. I opšta poplava te likvidnosti i ti shvatiš da izvori finansiranja više nikom nisu tema jer to počeli su pre-approved-i, počeli su da te zovu Viber porukom pošalju odobrenost 100.000. Mislim nekom kome ja ne bih dao Kikiriki ono ljuspice od Kikirikija, a to je u ono u obilju para, je l’, negde se te pare plasirale i to je tako išlo. I onda je bilo jako teško da mi ljudima uopšte objasnimo šta sad ti radiš, šta će meni sad tu neko kad ja već vidi kako me drže ko malo vode na dlanu. Svi hoće da mi daju kredite. I onda je to nas podstaklo, uh, čoveče, hajde da dođemo malo u ovu dublju, mnogo dublju priču, a to je hajde mi da vidimo gde, uh, kako ljudi prave greške u tim finansijama, a da nisu vezani samo za izvore finansiranja nego šta s tim parama rade. Gde je, gde je taj novac uposlen? Koliko tog novca iscuri zbog toga što neko nije postavio sistem kako se te stvari da ih isprati. Koliko tu ima nekih troškova koji nemaju nikakvo opravdanje u smislu nekog učinka koji su stvorili. Koliko tu zapravo nema nikakvog finansijskog planiranja gde ja otprilike kažem ako uradim to, to, to i to, ovako će da izgledaju moji bilansi za godinu dana, pa ti sad uradi ili nemoj. Ako su ti pretpostavke na bazi kojih to zasnivaš jake, ali ne, ne postoji nikakvo i dalje znači nema jačeg tu finansijskog planiranja, kontrole troškova. I onda smo mi krenuli u tu priču kontrollinga, je l’, finansijskog kontrollinga koja jednu firmu raščlani na detalje. Znači tako da ja znam u svakom delu te firme koji deo firme pravi novac, pravi profit. Jer ljudi to pojednostave, pa kad je one man show on kaže ceo rezultat, jao, otprilike to mene suštinski zanima i onda on gura, gura, gura, gura koliko može, nosi to na svojim leđima. Ali u jednom trenutku se umori i jedno u jednom trenutku te greške počinju da koštaju sve više i više. Jer kad si mali, padneš, ustaneš, ništa strašno. Izgubiš neke pare, opet ništa strašno. Ali kako ti raste broj ljudi, proizvoda, kupaca, tržišta, projekata, šta već, e onda ta stihija počne već onako da, da jede. Što kažu, ja sam to ukapirao čitajući onu knjigu Isaka Adižesa, on je inače fantastičan autor. I deo koji me je posebno ovako koji mi je izmamio osmeh, kaže kad ga je pitao jedan od od klijenata kaže ono, doktore Adižese, znate kad, kad prestajete da vodite ljubav sa gorilom, on kao pa ne znam, kaže pa kad gorila hoće, ne kad vi hoćete. E tako mnoge firme postanu od malog nekog simpatičnog, ovaj, bića postanu gorila i onda vlasnik ne može u tome više da se snađe jer ga je preraslo. I ako se tu dolije ulje na vatru sa još više kredita, još više ovoga, još više onoga, to je praktično samo se valja grudva, ali ona, ona se sad sve kreće sve brže i brže, a nema nikakvog mehanizma upravljanja gde će to da završi. I mi smo tu prepoznali priču tako što hajde da postavimo neki sistem u kome se tačno ceo taj, odgovornost za ceo taj rezultat koji se zove bilans uspeha ne svodi na jednog čoveka. Nego hajde da nekako ga podelimo pa da kažemo koliko od tog ukupnog rezultata donela prodaja, koliko proizvodnja, koliko marketing, koliko logistika, sve je to merljivo. A ako se lepo postavi u finansijama. I onda kada vi vidite da svako to parče bilansa uspeha postoje neki troškovi, ali i neki interni prihodi, nešto što se inače ne vidi u knjigama. Na primer, evo daću, daću primer marketinga. Uh, postoje marketing agencija, a postoje i interni marketing timovi unutar firme. Uh, ovi koji su unutar firme, koji su in-house rešenja, kako se njima meri njihov doprinos u rezultatu? Pa zašto ne bi merili da ih zamislimo da su oni eksterna agencija koja fakturiše neku uslugu za neke rezultate koje tamo isporučuje. Znači neke učinke koji imaju svoju neku vrednost. E i sad tako možeš da postaviš svaki deo firme i proizvodnju i logistiku i marketing i nabavku, pogon, ne mora znači, može da se ode do poslednjeg čoveka i da se kaže OK, ovo je konkretan doprinos ukupnom rezultatu firme na koji ova osoba ili ovaj tim utiče. I kad imaš to, onda imaš osnovu da prepustiš kontrolu na te ljude. Jer oni donose odluke, ali su sad i odgovorni za njih i njihova primanja postaju vezana za taj bonus i postaju vezani za taj doprinos koji prave rezultatu. I onda umesto da jedan čovek misli, počinje više ljudi da misli. Uh, umesto da jedan čovek diktira, počinje malo demokratsko odlučivanje o onim stvarima koje se tiču njihovih konkretnih rezultata. Jer zašto bi oni pristali da veži konja gde ti gazda kaže ako njihova primanja zavise od toga, a oni ima bolju ideju. I u takvim stvarima se shvati da ako hoćeš da skaliraš priču, ne da ostaneš taj mikro, ne da ostaneš one man show, to bez nekog boljeg uplitanja finansijama i tako nekog sistema koji to prati teško izvodljiva priča. I meni sve to podseća na jedan brod koji je ono, uh, gusarski. To ono preduzetnici su malo gusarski brodovi. A ovi, ovi sistemi su ono britanska lađa. I sad ti kad pogledaš koji gusarski brod je pobedio britansku lađu, nema toga. Ali opet je britanska lađa mnogo spora, a u principu nama treba ta agilnost koja dolazi sa gusarskog broda. I onda ja sam to tako doživeo na primer, ti gusarski brodovi ako dobiju malo tog nekog sistematičnog postavljanja stvari, mogu da urade neke stvari bolje nego, nego veliki sistemi koji idu dosta sporo. 

PROMENE TRŽIŠTA KROZ GODINE

Ivan Minić: A koliko su bili uopšte u startu ljudi otvoreni ka tome da sarađuju sa vama uzevši u obzir da preduzetnički, preduzetničko upravljanje firmama obično podrazumeva da su je l’ ljudi najpametniji i obično podrazumeva da ako dođe do toga da se obrate za pomoć, tad je već dobrano kasno.

Dejan Ćirković: Pa da, uglavnom je nešto mora da zaboli. E sad kako se to lepo vidi u finansijama. Znači finansije dođu kao neki skener, kao krvna slika neka. I ako u njoj se pokaže da nešto ne valja, tada već bolest postoji. Znači nije obrnuto. E sad taj neki skener mi mi najlakši mogući, mi smo ga nazvali onaj roj toplomer otprilike. Ovaj pogledaš bre koliko praviš prinosa uložena sredstva imajući u vidu i trudi energiju i pare koje si upucao. Znači i i sva odricanja koja si imao. I ako ti je prinos mali, skroman, daleko manji od proseka, daleko manji od tvoje ambicije, daleko očigledno ti negde imaš upalne procese koji ti tu energiju troše. I samo je pitanje trenutka kad ćeš ti to da shvatiš. Ako ne možeš da shvatiš, onda će ta bolest da bude sve veća i veća i taj brod će samo da tone i da tone i da tone. I u jednom trenutku ćeš se umoriti i to je onda kraj. E, mislim da ljudi te odluke ne donose samo na bazi para nego više na bazi ovih drugih stvari kad kažu ja bre ne mogu više ovako. Umorio sam se. Nemam porodicu, razbijanje braka, nešto od tih muka uglavnom bude. I kad sam gledao ove neke druge goste i podkaste, na primer bio je onaj čovek Boža Janković koji je lepo rekao kaže ako sačuvate i porodicu i biznis, koliko ste vi stvari u životu postigli. E, pa tako, mnogo ljudi pati ako se biznis pretvori samo u one man show i to ja sam sa ovih mojih 10 prstiju, šta ti imaš meni da pričaš. Nema ih mnogo i dalje to, znaš. Ali u nekom trenutku dođe taj udarac i onda postaneš svestan da ili neke stvari moraš da promeniš ili to je to ono radiš tako kako radiš, pomirio si se sa sudbinom, to neće ići dalje. Ostaćeš u tom nekom krugu. Pa kad jednog dana ti odeš u penziju, to je to ili prodaš firmu ili prodaš tu imovinu ili šta god. 

Ivan Minić: Kaži mi kako su se, kako su prolazile godine, tako su se menjale i okolnosti i tržište i i sve. I hajde OK, u jednom trenutku je došao i Covid i sve što je on doneo, ali nije to bilo toliko lepo 2019. kao što je bilo lepo 2016. i 17. Postalo je dosta teže da nađeš sredstva, postalo je dosta teže da objasniš šta su ti neki ciljevi koje ti imaš, odnosno mnogo se, mnogo više su ljudi u bankama želeli da znaju koliko je zapravo realno da se neke stvari dese. Više nije bilo moguće tek tako dobiti sredstva na lepe oči i lep bilans. Uh, kako to menja situaciju kod vas?

Dejan Ćirković: Pa teška je bila ta Covid priča. Dosta teška. Znači, prvo ne možeš da napraviš sastanke sa klijentima. Za početak. Znači, ljudi se neki se plaše, neki se ne plaše. Ne, nema sastanka, nema prilika. Znači ljudi ono, šalješ ti mejlove, praviš ti neke online sastanke, ali to ide vrlo, vrlo kilavo. Tako da smo mi tu godinu realno jedva i pregurali na neki način. Ali posle toga kad se to malo otkravilo, valjda su i ljudi bili u fazonu, hajde da nadoknadimo sve ovo što smo nešto propustili u ovom u ovom periodu pa se to opet nekako vratilo u neku normalu, a mi smo u međuvremenu i otkrili neke nove alate. Bar nešto uradili za vreme tog Covid-a. Pa smo malo čačkali više po tim Power Business Intelligence alatima, što je tad bilo baš vau efekat. Sad ga, sad, sad je to postalo polako, ovaj, standard. Jer menja, menja pravila igre. Ja kažem softveri su, uh, evo postojeći računovodstveni softveri. Ja na primer želim da analiziram prodaju. Uh, ako želim da vidim, evo imam sve podatke, znači sve što stoji na fakturama je tu. I datum prodaje i prihod i kupac i proizvod i komercijalista. Sve smo mi to popakovali. Ali na jedno pitanje a gde smo mi u odnosu na prošlu godinu? Šta se suštinski promenilo i koji, koji i šta je suštinski dovelo do promene u rezultatu? Ja često ne, ne dobijam pravi rezultat. Pravi odgovor. Zašto? Zato što može 100 stvari da bude. Može da bude, ja ne znam gde je najveća promena. Da li je najveća promena zato što smo izgubili neke kupce, uzeli nove ili zato što je pao neki artikal ili zato što nas je izbušio konkurent na tržištu ili je Pera Perić koji je komercijalista imao pad fokusa pa pa je to glavni razlog zašto ili otišao iz firme pa zbog toga se nešto desilo. Mnogo ima opisa tih poslovnih transakcija koje se zovu prodaje. I iz softvera kako su trenutno postavljeni, da bi ti to ukapirao šta se dešava, ti bi morao da kažeš aha, dajte mi eksport iz sistema po i onda biraš ugao gledanja. Znači po komercijalisti, po kupcu, po tržištu, po, ono. Ali ko će tebi kaže da je to pravi ugao gledanja? Ti nemaš fokus, šta da gledaš. Ti samo dobijaš podatke, ali koje podatke da gledam, kako? E, e onda tu kapiraš da taj na primer, ta ti alati koji su došli sa, sa BI-jem i u Excel-u nekim dodatnim funkcionalnostima koje ljudi i dalje ne doživljavaju kao Excel. A Excel je ozbiljno, ozbiljna aždaja postao u pozadini. Uh, uh, možeš prvi put da na klik, na refresh jedan da ti on sam nacrta putanju gde je suštinski najveći pad ili rast ili opasnost ili prilika u bilo kom delu firme. Pa između ostalog i u prodaji. I onda kad smo mi to malo počeli da više pričamo, onda je to nekim ljudima bilo u, ovo izgleda kao u Coca-Coli da, da, ovaj, da imaju analitiku i onda mi je to otvorilo neka vrata nekih novih priča. Iskoristiš nešto što ono, vreme se pojavilo viška, ali i šta ćemo da radimo s tim vremenom? Pa daj nešto novo da naučimo. Jer ako nešto novo naučimo, sutra će to biti neka prilika. 

Ivan Minić: A je l’ se menjalo nešto u tome kako se firme ponašaju?

Dejan Ćirković: U, u kom smislu?

Ivan Minić: Da su počele da imaju veću svest o ovome, da su počele da vode više računa, da su počele da planiraju stvari i da su počele da rešavaju ono, znaš, svi ćemo mi neminovno praviti greške u svemu što radimo, naročito ako radimo dosta stvari. Al’ kao, možda ne moramo baš najgluplje greške da pravimo stalno. Nego eto ponekad.

Dejan Ćirković: Pa menja se zato što u principu dolazi smena generacija. Eto to se dešava. Znači, ljudi ovi koji su pravili firme 90-ih idu u penziju. Dolaze njihova deca. Taj intuicija koja je tamo tada u tim godinama radila i taj što kažu insekt ono, instinkt. A nije za ovo doba. Znači sad je malo drugačija priča. I sad to treba preneti na sledeću generaciju koja se možda i školovala negde drugde, pa je naučila nešto više nego što su ovaj, što je prirodno, je l’. I oni su pokretači sad tih stvari po meni. Ja tu vidim promenu. Ti ljudi koji dolaze, te te generacije koje nasleđuju biznise, oni to sad pokušavaju malo da korporativ, da naprave više da izgleda korporativno. I imaju te ambicije da to hoće nekako da skaliraju. Te reči se sad više pojavljuju nego što su se ranije pojavljivale.

Ivan Minić: Da, pre je to bilo samo nešto što je bilo rezervisano za IT-jevce.

Dejan Ćirković: Pa da, a sad shvataš da ako nemaš sistem ti si i dalje one man show i onda to nekako ispadne ko da ti je preneo robiju na tebe, a ne, što kaže jedan moj, ovaj, klijent kaže, e, blago tebi, razumeš, ti ono kao biraš klijente, ja kao gde ću ja brate. Znaš kao, ovo je moja firma, ja ne mogu da biram. Znaš. I ono, znaš, ostavi ti malo trunju u glavi ta rečenica ono bukvalno osuđen na to. Malo je, malo je i to hardkor. I tu se neke stvari eto menjaju. To vidim da doći će biti nekako mainstream i još jednu stvar vidim na primer, to je dobra rečenica kaže šta je najveća odlika kapitalizma koju je ostavio kapitalizam? Pa razdvojio je to porodičnu priču od profesionalnog menadžmenta. I mi idemo tim putem. Znači, mi ćemo, a mislim da će to na duže staze ako ne bude nekih opet avantura, ovaj, raznoraznih, političko, ekonomskih, mislim da će ta tema prosto prirodno sazreti kod nas da se polako počinje razdvajati profesionalno upravljanje i vlasništvo nad firmom.

Ivan Minić: Da, mislim, porodične firme jesu velika tema jer one su stub privrede po, ovaj, u svetu, u, u zemljama koje imaju neprekinutu preduzetničku tradiciju, dužu preduzetničku tradiciju. Kod nas to jeste tako da većina tih firmi jeste nastala 90-ih i da sad prosto biologija radi svoje, da su ti ljudi koji su ih osnovali, a obično su pre toga imali neke karijere da bi uopšte znali šta da osnuju i kako da osnuju. Sada negde na, na, na izlasku, na zalasku, ovaj, svoje priče i tu možemo da vidimo svašta. Imamo vrlo pozitivnih primera, neki su i bili gosti ovde. Imamo primera gde nešto što je građeno 30 godina se dezintegriše u godinu dana i prestane da postoji. Imamo dosta tih primera koji su meni zapravo najinteresantniji gde, uh, dolazi obično neki strani sistem koji želi da kupi firmu, poziciju na tržištu, ljude da ne pravi sad ovde, nego da iskoristi nekog igrača koji je relevantan i onda na kraju shvate da su kupili samo školjku. Ovaj, da motor nikada nije bio u ponudi zato što sve zapravo zavisi od te osobe koja je kreirala biznis, koja to apsolutno ne ume, ne može da prenese i

Dejan Ćirković: Pa teško je to pustiti. Stvarno je teško pustiti. Jer kao ono, kad pogledaš to je paradoksalna situacija. Ono što te je vuklo napred, ono što ti je bila komparativna prednost je sad problem.

Ivan Minić: Sad je problem.

Dejan Ćirković: Hajde sad ti to ukapiraj. Mislim da na bazi čega si pravio rezultat sad odjednom više ne radi i tera te u kontru. Nekako prirodno ne možeš da ga svariš u glavi. I koliko god se pokušavalo, opet, ide bre teško, baš teško. I sad, šta tu može da se uradi? Znači, možeš samo malo svest više o tome da proširiš i da pokažeš da ne moraš možda ni da odustaneš od tog preduzetničkog momenta, al’ ne moraš baš u svakoj čorbi da budeš ono, mirođija da da da da ono, tvoja ruka da dodirne svakog, svako odeljenje, sve živo. Znači, može to malo i nekako lakše.

Ivan Minić: Ja mislim da, da, da je možda, ovaj, jedan od boljih puteva za to, zapravo da kroz sistematizaciju prebacuješ drugima stvari koje su repetitivne i gde imaš mogućnost da postaviš standard i kvaliteta i načina rada i sve ostalo. A da ako radiš nešto što je kompleksno, zahtevno i što je inovativno, pa samim tim nije baš uvek 100% predvidljivo kako se šta radi i sve. Da ostane ta neka osoba, da li je to osnivač ili je to nekakav tehnički direktor ili tako nešto, koja rešava probleme koje niko ne može da reši, zbog čega su ju suštini i zvali na novi posao.

Dejan Ćirković: Pa to je najlepši deo priče. Znači, tih pogledam znači to, i to mi se svidelo kod Adižesa, znaš, to te njegovi opisi nekih stvari to ono debelo podvučeno što kaže. Ovaj, on kaže čoveče preduzetnički taj duh, to ti je spoj dve osobine. Jedna ti je kreativnost, što znači nemaš sve informacije. Ali imaš otprilike možeš da shvatiš da na bazi nekog ono video si blagu crtu i shvatio si da je to slon jer si ukapirao da je to njegovo uho, dok drugima treba bukvalno da nacrtaš slona, dok i da ga obojiš sivo pa da oni kažu, e, možda je slon. A ti on je tu kapirao. Znači video je sa sa šturim informacijama, znači zamislio je sliku. Znači u principu mora da bude kreativan čovek da bi to mogao. I spreman na rizik. I ta dva spoja, to je u principu to. Znači, to je odlika stvarno preduzetničkog duha. A sad ako ti uzmeš njega i krene da knjiži fakture, da se bavi telefonskim pozivima, da juri prodaju, on će s tim sebe sahraniti. On će, on će da ubije taj preduzetnički duh u sebi jer neće imati vremena više. I ako on to lepo outsourcuje te stvari, a pre toga mora da ima sistem praćenja i kontrole jer džaba jednostavno mu prepustiš ono na slepo, to to će biti, neće biti možda ni zloupotrebljeno, ali nećeš shvatiti da ta osoba nije za tu funkciju pa pa će ona nastaviti da srlja i to je to. Uh, ako te stvari lepo rešiš, ti ćeš da shvatiš da, uh, da treba da zadržiš taj, tu crtu ličnosti za neku novu ideju koja dolazi koja će biti osnov za neki dalji rast te firme. I lepo je to on posložio. Na primer u onim organizacionim šemama mi se jako to dopalo kako ljudi zamišljaju organizacionu šemu pa ono prvo što ti padne na pamet su ono baš ona piramidalna neka struktura. A onda drugo što vidiš u realnosti to je ono tačkica pa oko njega svi svi kruže, sateliti, onako ne može ništa bez njega. A najbolja je ona u kojoj ti zapravo nacrtaš ovako jednu liniju pa ovako i sad šta su dugoročne funkcije, šta su neke kratkoročne funkcije. Pa na primer za prodaju i marketing shvatiš da je marketing ono dugoročna funkcija koja zahteva i kreativnost i spremnost na rizikovanje, je l’, a dok je prodaja ozbiljan performans, kratkoročna funkcija. Pa isto to imaš i za finansije. Znači finansije su više to neka dugoročna priča, orijentacija, šta će da se desi, kuda idemo, gde ćemo da izgubimo pare, gde već curi i tako dalje. A dok je računovodstvo everyday task koji ima neku svoju, uh, šemu knjiženja, standardizovani programski jezik programski na neki način, to su ti računovodstveni standardi. Ja ih doživljavam kao da mi govori neko, e, Python. Znači formule, formule. Zna se kako se šta knjiži, šabloni i kako to funkcioniše. I kad se spoje te dve stvari u jednoj osobi uvek će da strada ona dugoročna. Znači, staviš prodavca i marketing, nema ništa od marketinga. Staviš računovodstvo i finansije, nema ništa od finansija. Znači, ostaju samo te kratkoročne performing funkcije, a ove dugoročne to su u principu stvari kojima bi vlasnik trebao, uh, njih bi trebalo više da zadrži kod sebe, jer to je ono odakle se rađaju neke nove bebice, neke nove ideje. Ja sam to tako doživeo.

ANALIZA TRŽIŠTA I MOĆ PODATAKA

Ivan Minić: Uh, jedna od stvari koju si pomenuo mislim da je jako važna jeste i taj momenat, uh, kada kažeš analiziraj kako se njihov rezultat kreće u odnosu na ostale. Jer vrlo često postoji problem naravno zbog same činjenice da smo jako fokusirani na ono što radimo da nemamo predstavu šta se zapravo dešava na tržištu u smislu performansa, rezultata i tih stvari. Mi znamo ko je radio koju kampanju, mi znamo ko je dobio kog novog klijenta. Sve je to u redu. Al’ to nema veze sa sa onim o čemu pričamo. I ljudi koji vrlo često rade super stvari spolja, to su firme koje se unutra raspadaju upravo zato što je fokus na tome da se rade super stvari, a ne na tome da to će samo doći od sebe, skoro nikad ništa ne dolazi samo od sebe. Uh, jedna od stvari koju ti radiš u u prethodnom periodu jeste da s vremena na vreme na LinkedIn-u objavljuješ neke interesantne analize privrede šire posmatrano. A i, i, i, mislim vidim da to privlači pažnju ljudi. Meni je super interesantno. Uvek mi je interesantno da onda ja radim neku vrstu svoje analize u zavisnosti od toga koji klijent je u kojoj grupi na kom segmentu tržišta i kako oni performuju u odnosu na ostale. Ali, ovaj, mislim da je to zapravo jako dobar način da se marketiraju usluge. Uh, a kako ste vi došli uopšte do toga i to zahteva ozbiljno vreme da ti uložiš?

Dejan Ćirković: Pa jeste, ali, uh, u principu ja sam dugo imao tu ideju da to uradim. Jer, nekako ta širina me je, ovaj, inspirisala i dok sam radio u banci. Na primer, kad god sam radio neki malo veći, ovaj, kreditni zahtev, obavezno je bilo da proverim malo i konkurente te firme. Da vidim malo šta, šta se tu dešava. Gde je taj u odnosu na tu poziciju na tržištu. I ja sam rekao sebi, čekaj, evo imamo Power BI, dosta moćan alat. Sve što treba da uradimo je da skinemo jedno 3-4.000 firmi i da ih pustimo da Power BI samelje sve, sažvaće sve te podatke iz finansijskih izveštaja koji su javno dostupan resurs.

Ivan Minić: Na APR-u.

Dejan Ćirković: Na APR-u. I sad najlepši deo priče je 3.000 firmi, 80% profita prijavljenog srpske privrede. 3.000 firmi. Znači, mi smo toliko mali da mi praktično sa tih 3.000 firmi možemo da vidimo 80% priče. Strašno. E. I sad hajde kao, hajde, hajde da krenemo to da radimo. Hajde, hajde da skinemo bilanse, da vidimo koliko nama to vremena za to treba. Poskidali i onda rekli, e, hajde sad da vidimo šta nam ovi podaci govore. I pošao sam od te prve pretpostavke OK, suština finansije su koliko para si napravio od koliko para, eto to je. Znači koliko, koliki je taj prinos koji je ostvaren. I bio sam prvo šokiran da mi imamo velike razlike između firmi. Pritom uzeli smo tih 3.000 koje su kao najreprezentativnije jer ako ništa drugo, njihovi bilansi su predmet neke revizije. Znači došao je neko sa strane i pogledao ta knjiženja i rekao ovo je istinito ili ovo nije istinito, šta god. I tu ima prostora za unapređenje onako na duže staze, ali hajde što kaže, imamo uzorak koji je bar još neko pogledao. I najrelevantniji, najveće firme. I onda pogledamo i vidimo na primer da kad podelimo tih 3.000 na tri trećine, svaka po 1000, vidimo da je prinos ovih koji su na vrhu oko 20 i nešto posto, da je prinos ovih koji su u sredini oko 10% i da je prinos ovih koji su na početku, prva trećina, po najnižem oko, ne znam, sad pet, hajde lupiću, ali shvatiš da ovi koji znaju šta rade da oni dva puta bolje upravljaju svojim novcem od proseka ili četiri, pet puta bolje od ovih koji ne znaju. Ja sam mislio, čekaj, možda je ovo sticaj okolnosti zato što postoje neke delatnosti koje su krem de la krem gde se tuku ono veliki prinosi pa onda shodno tome da je to objašnjenje zašto su ovolike razlike. Na primer, ne znam kladionice koje ja iskreno nešto ne gotivim, a oni toku stvarno brutalne prinose. Ali kao hajde da vidimo šta bi se desilo ako isključiš kladionice ili još bolje hajde da vidimo za svaku delatnost koliko unutar te delatnosti da li da li tu važe slični obrasci. I vidiš da važe. Da koju god delatnost da uzmeš opet će ona 1/3 da bude između 50 do 100% bolja od proseka po prinosu koji pravi. Znači nije  to stvar slučajnosti, nego je to stvar neko to svesno radi. To nije ono zakonom entropije, to bi bio korov svuda, al’ nije. Znači kod nekog je uređena bašta, a negde ono ne možeš da prođeš. Znači. I to je, to je ta priča. I onda kad pogledaš dublje ti tu vidiš i razloge zašto se to dešava. Ovi jedni imaju bolje marže, bolje u prevodu, bolje upravljaju troškovima. Znači prihod i troškovi, razlika je profit, naspram prihoda to je marža. Ali prihod je posledica, a trošak je ulaganje da se ta posledica desi, je l’. I ko zna lepo da upravlja troškovima, ko vodi računa o tome gde gura taj novac i šta će meri učinke, je l’, taj će dobiti bolju maržu. Drugi padež je koliko efikasno upravljaš imovinom. Znači ovo jedno su odlivi troškova, a drugo je odlivi imovina. Ako sam ja napucao mnogo para u imovinu, a ne koristim je, imam prazne kapacitete, imam sporu naplatu, imam neke zalihe sa 2 cm prašine na njima. Znači ono, prodaja mi ne vrti te zalihe. Ne radimo ništa po tom pitanju i tako dalje. E onda shvatiš, ovaj, da to, da se ne upravlja dobro imovinom. Opet nekim odlivima i onda je opet problem. I na kraju poslednja stavka je OK, a i sad samo još da vidim kako sam, kako sam ja nabavio te pare koje sam na ove stvari potrošio. Ako sam i tu zeznuo stvar, pa šta da očekujem. Znači ako ja imam napetu strukturu finansiranja, gde mnogo meni odliva para odlazi da ja servisiram. Mnogo mi je velika rata da tako kažem. Onda ja ne mogu da se fokusiram na dugoročni biznis nego ja samo gledam kako da stignem taj mesec da ga zatvorim do kraja jer ove plate, obaveze, krediti, rate, sve to mnogo pritiska i onda meni dugoročni interes strada u odnosu na na kratkoročni. I u, u tom vrtlogu se na kraju izroni taj nizak roj koji samo ko toplomer kaže, evo ga, to je to. Imaš temperaturu. Gde je problem, sad to je ono, moraš malo dublje da ga, da ga tražiš. I to, to su te analize u principu pokazale u svakoj oblasti.

Ivan Minić: I jedna od stvari isto je i da kažem poređenje kroz vreme.

Dejan Ćirković: Pa da, zato što sasvim je OK da jedne godine ti imaš neku anomaliju, neki pad tog prinosa, zato što si imao veliku investiciju pred kraj godine koja će tek sledeća napraviti rezultat, zato što se desila neka neki potres na tržištu koji je opalio i tebe i sve ostale i onda pad, ali dugoročno ne možeš ti dugoročno da imaš zdrav i visok taj roj, prinos, a da pri tom to bude održivo. A ti a ti o tim stvarima ne brineš. Znači, neko će tu da strada. Ako vlasnik jedini brine, brine, brine, brine. OK, vidim ja jedne godine, druge, treće je lep je to roj, ali on čovek nema, nema porodicu, nema život, ima samo posao ono živi u fabrici otprilike, spavao u fabrici, znaš. Pa ne znam, nije, nije mi to to onda. Mislim, ne vidim onda poentu tog ponašanja. U jednom trenutku to je ono akumulacija, akumulacija, ali kad si akumulirao te, te neke sredstva i sad imaš priliku da neke stvari postaviš pa postavi ih. Ako nastaviš tim putem ne kapiram više šta radiš.

Ivan Minić: Da, to podrazumeva da ljudi umeju da procene kad je dosta i šta je dovoljno.

Dejan Ćirković: Pa neka muka dođe. Neka muka dođe i onda kao upali se ta lampica.

EKSTERNI CFO KAO REŠENJE ZA RAZVOJ

Ivan Minić: Uh, hajde da napravimo jedan presek, uh, koje usluge vi sada pružate i ko je idealan klijent sa kim ima smisla da radite? Zato što neko ko je zaista jako mali, nema tu prostora, niti ima nekog preteranog smisla. Ali šta je, da kažemo, prototip idealnog klijenta i koje su sve usluge koje vi sada pružate?

Dejan Ćirković: Pa za tog nekog malog, ključna greška koju on može da napravi je ne, nerazumevanje finansijskih posledica njegovih odluka. I plaćati konsultanta da priča te stvari, njemu neće biti isplativo jer je imovina sa kojom barata prosto toliko mala, odnosno resursi sa kojima upravlja su mali, tako da će taj roj da mu pojede taj konsultant u fulu, a nema mase koja će izroditi, ovaj, da se to pokrije. I mi smo to videli, ukapirali i onda smo napravili jedan online kurs na tu temu. Pa smo svim tim ljudima koji to žele, dali tu opciju da oni sami pogledaju, a ko kome posle treba više nek se javi pa možemo kroz neki sastanak, neke rupe da dopunimo. Čak te neke stvari radimo i pro bono jer mislim da to tako i treba otprilike. E. I neke radionice koje tako, na kojima prisustvujem, nije mi cilj da živim od toga nego mi je cilj da koliko mogu toliko, koliko toliko mogu da pomognem da se ta finansijska svest malo više uvede, a ne bi pali na nekim prvim koracima. E, kasnije ono uslugu, ranije smo mi to malo i rasparčavali usluge, ali to je potpuno pogrešno. Znači ne može da postoji usluga evo ti samo biznis plan i onda mene nema. Ne može da postoji samo usluga, evo ja ti pomognem za kredit i onda me posle nema. Mislim da je to u suštini pogrešno. I onda smo mi tu uslugu objedinili u jednu koju su nazvali eksterni CFO. Znači, neko ko za srednje veličine, kad kažem ono male, srednje, to hajde 3, 4, 5 miliona gore promet. Gde ima neke mase koje ima smisla, sa kojima ima smisla raditi i u broju ljudi i u resursima, u novcu. Uh, za njih praktično radimo tu uslugu eksternog CFO-a jer mnogo, mnogo je njima i dalje neisplativo da nađu nekog ko je baš ono korporativni CFO. Prvo, on se u taj ambijent neće uklopiti jer on, on, on, on vodi ono korporacije, banke, ne SME firme. I onda će da bude opet mnogo skup, a, ovaj, ni on se neće lepo osećati. A čak i da ga dovedu, moraće da plate više nego ona korporacija koja ga plaća da bi mu dala neki motiv da on uopšte dođe.

Ivan Minić: Dobro, i mislim to je ono jako pojednostavljeno, ne treba mi ceo čovek.

Dejan Ćirković: Ne treba mi ceo čovek i to je to. I sad mi onda lepo tu krenemo. E sad, kakav čovek nama treba da bi to funkcionisalo. Znači CFO ništa neće uraditi sam. To će biti promašaj. Ako nema čoveka koji hoće kao vlasnik da zajedno sa njim učestvuje u postavci tog sistema, odnosno da se posveti tome da shvati da je to transformacija firme, a ne plug-in-play rešenje, e onda to ima neke šanse. Ako doživi to kao plug-in-play rešenje, onda to neće dati rezultat. Zato što CFO je za njega onda u jednom trenutku još jedan, ono još jedna gladna usta koja treba hraniti otprilike. A to je potpuno pogrešna priča. I nema smisla. I tako smo mi to posložili. Znači firme koje imaju dovoljno kritične resurse, dovoljno zaposlenih, uh, koje su proaktivni ljudi, koji žele da naprave neku vrstu korporacije od svoje firme, a ne da budu one man show, to je za nas idealni klijent kome najviše i možemo da pomognemo. Ove neke bočne funkcije postoje isto, ali to je više kao neko polusoftversko rešenje. Znači, na primer ti business intelligence izveštaj, oni mogu da funkcionišu i nezavisno od CFO-a, ali to je uvod u neke priče koje će kasnije doći. Jer to su kao neki mali, mini kontrolling izveštaj, samo ne na nivou cele firme, nego evo recimo bavićemo se prodajom pa kad tu već vidiš neka quick win rešenja koja su ti konvertovala u neki rezultat i napravila budžet, ti ćeš možda iskoristiti taj budžet da kreneš u ovu ozbiljnu transformaciju sa, sa CFO-om koji to može, to može ti pomogne. I sa još nekim ljudima, ne samo CFO.

Ivan Minić: I sad ako gledamo to da dakle otprilike imamo neku sliku o tome kakav bi taj klijent trebao da bude, može da bude i manji od toga ako ima želju da raste, ako ima plan da raste, pa želi na vreme da krene. Uh, šta može da očekuje kao rezultat pod uslovom da se zaista, da kažem, zaista uključi u to, angažuje i napravi teren na kome može da se napravi rezultat.

Dejan Ćirković: Pa prvo u prvom periodu mora, neće biti odmah, neće odmah doći rezultat. Zato što je to faza u kojoj ti praktično slažeš neke procese. I to je infrastruktura da bi se posle pojavio rezultat. Znači, uh, šta mi na primer vidimo? Uđemo u firmu, dobijemo računovodstvene podatke, dobijemo troškove, onda pitaš dajte mi organizacionu šemu. Oni ti pošalju organizacionu šemu, al’ to je organizaciona šema od pre tri godine koja veze s mozgom nema sa realnošću. I, uh, troškovi na primer koji postoje uopšte nisu raščlanjeni po tim organizacionim delovima. Znači, niko za to ne snosi odgovornost. A i onda, čak i ako toga ima, postavlja se pitanje a kako merimo da l’ su ti troškovi dovoljno opravdani? Znači, kako definišemo neke učinke za svako to odeljenje i kako to kvantifikujemo na neki način. Lupiću sad primer, ne znam, ako imamo marketing, nas zanima broj nekih lidova ili šta god. Pa evo najjednostavnije hajde koliko ima lidova puta neka cena po lidu. Hajde da tako merimo učinak, a ovamo su troškovi, pa razlika je l’ ima, ima smisla ili nema. Ali to sam sad pojednostavio kao da kao da brend ne postoji. Mislim. E, tako u svakom tom odeljenju i onda to traje, ta, ta postavka traje. Ali postavlja nastaju obrisi tog sistema u kome vlasnik firme kasnije može da se rastereti svih tih zadataka i da prepusti na drugoga, a da ima kontrolu. Pa može da, da ih više stimuliše kad znaju gde su stvari na koje oni mogu da utiču. Znači, nema više mikromenadžment. Malo se lakše diše i posvećuje se onim stvarima ono, joga bonito vlasnika. Eto, ja sam to tako nazvao. Znači, uh, on voli da dribla, voli da uđe u prazno, voli da ko Maradona pređe tri igrača, pa da da ili Pele ili Ronaldo, nemam pojma, ali, uh, njega ovo smara malo, ovi procesi ga smaraju. A toga nema, ako on ostane sam.

Ivan Minić: A ako pusti, to neće da bude dobro.

Dejan Ćirković: A ako pusti, ako nema adekvatnog čoveka. Ako nema, ako nema pravi sistem po kom da radi. Znači ako, znaš, ja ne očekujem od, od ne znam nekog odbrambenog igrača da da gol. Ali očekujem da odigra top odbranu i ono da, da ne primimo gol. I sad ako ako on ima očekivanja da, da će ovaj da mu daje golove, onda smo se mi pogubili. Znači neće ništa uraditi. E ovako se postavi malo i finansijski plan i jasna očekivanja i jasna merenja i jasan način nagrađivanja i i struktura finansiranja koja nije ono mač iznad glave, jer to sam video da je jedan od od čestih grešaka na primer, uh, oni kažu ova firma se ne radi dovoljno zato što nema dovoljno pritiska. Pa onda hajde kako da napravimo veći pritisak, ono nešto mora da nas gura. Pa napravićemo da nam struktura finansiranja bude na nož pa ako nema para, neće biti ni plata. I onda svi moraju kao da rade. To je po meni velika zabluda i mit. Znači to, to u principu ti na, na, na biznis koji već ima svoje poslovne rizike, ti dodaješ i veliki finansijski rizik. To je recept za katastrofu, ne ne za uspeh. Znači ti bi trebao da smanjiš finansijske rizike ako imaš rizičan biznis da bi to, da bi to nekako lepo funkcionisalo. E, kad se sve to postavi onda tek kreću pravi rezultati. I onda vidiš da ti taj roj počinje da ti raste, da ti firma ide zdravije napred, da ti imaš više vremena, da si rasterećen, da nije ta neka tenzija više nego to nekako ide, atmosfera je drugačija i ljudi su zadovoljniji i ne napuštaju firmu nego neki i dolaze jer tu prepoznaju da im je prilika. Eto, to je razlika.

Ivan Minić: Pitam te to zato što dosta ljudi je u nekom trenutku, a to je taj trenutak tokom ovih 10 godina kad su stvari postale komplikovane, počelo da traži specijaliste koji će da im završe kredite. Što jeste bio jedan deo posla koji je svako od konsultanata radio. I obično je to bilo jednokratno i obično to nije davalo nikakve dugoročne rezultate koji imaju efekat. To nije nešto što prvo, vi želite da radite, ali jeste nešto što dođe kao proizvod ako se sve radi kako treba. Pristup kapitalu postaje neuporedivo lakši.

Dejan Ćirković: Pa evo da, sad sam bio baš na jednom, ovaj, na jednoj radionici. Banka je organizovala radionicu, pozvala je SME klijente u tom regionu, pa je pozvala i mene hajde da prisustvujem. Uh, svidela mi se tema, jedna od tema, to je bila kao korporativna obveznica. E. I sad počele su neke naznake da se toga pojavljuju, što je meni super stvar. Ali lepo reč sama kaže, korporativno. Ne one man show obveznica. A razlika je velika zato što ako uzmeš kredit, ti ga vraćaš na rate. Ako uzmeš korporativnu obveznicu, ti tek za sedam godina vratiš glavnicu. Znači imaš sedam godina da razbuktiš taj biznis. Ali neće ti to dati nekom ko nije postavio sistem, pravila i i to je u stvari slika i prilika da te taj bankarski deo posla dođe na kraju. Kad si ti postavio, kad firma može da primi velike pare, kad ima strukturu, kad ima odgovornost, kad ima merenja, kad ima praćenje, kad može brzo nešto i da popravi, e onda lako možeš takvoj firmi da daš pare i mirno spavaš. I ne bojiš se. Kad nemaš to, kad imaš one man show, to je kratka uzda, to ne smeš bez nekih jakih hipoteka, ne smeš. Znači prosto ideš na diverzifikaciju, nećeš da mu budeš jedina banka, nego daj još tri, zajednički delimo rizik na SME klijentu. Mislim za mene je to i dalje malo bezvezno ponašanje, ali to se dešava. I nema. Onda to tako ide, vrtimo se u tom, u tom krugu godinama.

ČESTE GREŠKE U FINANSIJAMA

Ivan Minić: Kada smo radili intervju za Našu mrežu za kraj sam te pitao istu stvar koju hoću da te pitam i sad. A to je, šta su pojedinačno gledano najčešće greške koje bi trebalo da osveste ljudi koji, koji vode firme?

Dejan Ćirković: Pa to, ne, nerazumevanje finansijskih posledica, što znači ja sam zamislio da će meni trebati 100.000 EUR da ja realizujem posao koji mi donosi 20.000 EUR profita, a u stvari nije 100.000 nego je 300.000. I onda tih 20.000 više uopšte nije tako atraktivno kao što je izgledalo na početku. I onda je to praktično mamac na koji se ja upecam i krenem da se vadim i to radim stihijski i to me upropasti. Znači uvede me u tonu nekih gluposti i onda ja vidim da ja od onoga što sam planirao i onoga što sam dobio, da to nije to. To je sve posledica nerazumevanja finansijskih posledica. Znači nema nikakvog modeliranja, šta ako uradim ovo i ovo. Ne, nema svesti da se poveže. To je onaj algebra deo tih finansija. Znači daj mi rastavljene delove, sklopi to u jedno i dobićeš da vidiš da l’ to ima smisla pre nego što u to uđeš. Ne da predvidiš budućnost, nego samo sklopi delove i sam, sam ćeš shvatiti da l’ to ima smisla ili nema. Pa posle testiraj te pretpostavke i tu predviđaj budućnost. Ali 80% slučajeva videćeš da je ta neka ideja koja zvuči dobro, uopšte nije dobro. Da si imao sve te jednačine, da sve te delove sklopljene u tom trenutku kad si tu odluku doneo. To je po meni prva. Druga, troškovi. Upravljanje tim troškovima. Uh, ljudi nekako doživljavaju to kao, ono troškovi su u principu ulaganja. Eto samo zameni reči, bolje ćeš, jasnije će ti biti zašto ti to radiš. Znači ako imaš neki povrat na to ulaganje, odnosno ako ti je taj trošak opravdan, ti si OK. Ako nemaš, tu ti curi. Znači tu gubiš. E ljudi kad krenu da krate troškove, a taj period bojim se da dolazi jer malo ovo što ide i u svetu i kod nas neće biti prijatno, krenu linearno da seku sve te troškove. I onda iseku i onog koga treba i onog koga ne treba. I i onda praktično zadrže one koji su under performeri, a oni koji su bili top, oni oni promene, promene ekipu. Jer ne, ne mere doprinos u odnosu na trošak. I treće su ovi izvori finansiranja. Znači previše agresivna struktura je jednako previše problema kasnije. Jer kad nestane para, ti više ne možeš nikom da kažeš, e od tebe se traži veći rezultat, a nisi mu platio platu. Šta da mu kažeš? Ili to je baš hardkor scenario. Ali ima drugi na primer. Uh, trgovac si žitaricama, to je trenutno biznis koji ne cveta baš. I da bi bio uspešan u tom poslu, ti moraš da imaš neka obrtna sredstva, da, da, da kupiš neke žitarice, da ih uskladištiš, da čekaš neko odloženo plaćanje. Ako ti zaposliš čoveka, a ne daš mu obrtna sredstva, šta možeš od njega da očekuješ? On će ti uvek ono vratiti u kontri ono, back-endom ili for-hendom. On će ti kaže ja bih napravio rezultat, samo daj mi resurs. E. A ako nije struktura finansiranja obezbeđena i konstrukcija zatvorena, dobićeš opravdanje koje ima smisla što najgore.

Ivan Minić: Ja sam primetio par nekih sitnica i voleo bih da ih ti prokomentarišeš zato što su prosto relativno česta stvar u, u, u nekom krugu mojih prijatelja i poznanika koji svi imaju firme koje nisu beznačajne. To su firme od 700, 800.000 do par miliona, ima naravno i većih, ali vrlo je karakteristično za ovaj profil firme. Od 10-ak do 30, 50 ljudi. A to je taj momenat da se, ovaj, kupuju stvari na firmu koje su za ličnu upotrebu, koje nemaju nikakve veze sa firmom. I drugi deo priče koji je, ovaj, je, uh, možda još više sulud da se u suštini ne planira ništa i onda da se kratkoročne stvari, uh, zatvaraju na pogrešan način. Dugoročne stvari se zatvaraju keš kreditima, pozajmicama, sa vrlo visokim kamatnim stopama jer niko nije baš mogao da pretpostavi da je Nova godina između 31. decembra i 1. januara.

Dejan Ćirković: Pa evo za ovo izvlačenje to para privatni džep levi, desni, ovaj to je deo istog ovog.

Ivan Minić: Evo ove varijante znaš ono ima, ima kupljenih 14 dušeka na firmu. Kakve veze imaju dušeci? Pa eto mi smo opremali kuću. Dobro i?

Dejan Ćirković: Pa to je ta agresivna struktura finansiranja. Znači ako ja izvlačim, ja pravim profit i umesto da ga reinvestiram i da pojačavam strukturu mog kapitala, je l’, ne nego ja tu ono izvlačim pare praktično. Jer to su izvučene pare, samo stoje na firmi, al’ ne, ne znam da l’ će se da uđu u naredni ciklus, ja sam te pare izvukao iz ciklusa. Znači izvukao. Ovo čak i nije toliko strašno ako ima profita. Pa hajde deo profita se izvukao, ovo deo se reinvestirao, pa to ide dalje. To mi nekog smisla ima. Al’ ako ti izvučeš ceo profit, a očekuješ rast, pa onda uzmeš dodatne kredite, pa šta radiš? Pa povećavaš strukturu finansiranja, činiš sve agresivnijom i agresivnijom. I onda dođe neka kriza i ono, ovi konkurenti nisu bili tako agresivno zaduženi. Ti si bio agresivno zadužen, desi se neki pad, ko će prvi da strada? Pa onaj koji ima slabije temelje, eto taj će da strada. Eto to se desi. U, u tom fazonu. Znači izvlači se mnogo para iz firme i onda tako. A drugi mnogo opasniji, opasnija stvar je kad se izvuku pare iz obrta. Znači ja imam neke zalihe i imam neke pare koje mi služe da finansiram neke kupce. I sad to je gorivo koje ja sipam u neku tamo opremu koja pravi neki prihod i neki profit. E. A onda ja zbog svojih privatnih razloga, ova kaže, a dobro, snaći ću se ja i bez ovih obrtnih sredstava, ali iskočila ovde top prilika da kupim stan, jahtu ili šta već. Ovaj tamo što izlazi, prodaje u škripcu pa mu trebaju pare, pa je sad 20% jeftinije ili ne znam koliko posto jeftinije. Daj kad, kad ću, ako neću sad. I onda on iskoristi te pare iz obrta i izvuče to i bukvalno isprazni Mercedes koji je lepo radio, sad više nema gorivo, al’ se pored njega pojavila jahta koji isto nema gorivo. I onda kuku lele. E pa to je ista stvar. Znači vrlo, vrlo agresivna struktura finansiranja gde desi se to što se desi. Nije, ne treba da budeš nuklearni fizičar da ukapiraš. Ali ljudi, ljudi tako kažu, pa rešićemo u hodu. To dođe ta tema onda i planiranja. Rešićemo u hodu, rešićemo u hodu i rešavaju u hodu. Ali kako to već obično biva, rešavaju na kaščicu. Znači daj jedan kredit od 100.000, pa daj još jedan od 100.000, pa daj još jedan od 100.000. I sad oni praktično kopaju rupu, al’ se ne vidi da kopaju rupu zato što ti krediti ono naslage popunjavaju tu rupu koju su oni iskopali. Ali te naslage su tako pogrešne strukture finansiranja da će za šest meseci, za devet meseci, za godinu dana početi da da negde bukvalno izvuče tepih ispod tebe i ti non stop padaš.

Ivan Minić: A znaš ti gde je godinu dana.

Dejan Ćirković: Gde je godinu dana.

Ivan Minić: Ko je živ, ko je mrtav, bo.

Dejan Ćirković: Rešićemo to tad.

Ivan Minić: Rešićemo to tad.

Dejan Ćirković: E ta to tako idu u tim krugovima. I mnogo to izazove posledice, samo što ljudi obično kad zaboli, onda se sete. Preventiva ovde slabo radi. Verovatno i svuda ono, ne verujem da je samo, ne verujem da je samo balkanski mentalitet. Mislim da je to opšte trend ono. Opšti fenomen. Kao tek kad iz iskustveno naučim da da sam skliz, ono, mogu ja da čitam knjige, al’ ako udarim u zid tek kad zapravo vidiš koliko te koštaju neke odluke, počneš da razmišljaš o tome. Ja sam relativno skoro imao situaciju sa sa jednim isto dobrim kolegom koji je shvatio koliki problem sebi pravi time što tiltuje dozvoljeni minus svakog meseca. Ovaj, umesto da samo podigne kredit, premosti i nastavi jer njemu tačno toliko fali. I kao ušteda koju je napravio, sad to su sve relativno male cifre, ali to je ušteda koja tebi omogućuje da zanoviš nekoliko računara, zanoviš nekoliko mobilnih telefona za zaposlene, sad da l’ ćeš to da uradiš ili ćeš da uložiš u nešto drugo, u nešto treće, svakako ne moraš da baciš taj novac.

Dejan Ćirković: Pa pazi, evo nešto sam skoro imao neku radionicu baš. I uh, postavio pitanje, rekoh kako, kako kad birate izvore finansiranja, je l’ izaberete banku ili dobavljača? Ko vas finansira? Znaš. Jer to su opet tuđe pare, samo ovaj je dao robu koju nisi platio, ali opet su pare. Mislim kao da ti je banka dala kredit pa ti je kupio tu robu. A i pitam, to je trik pitanje u principu, znači šta vama je bolje? 90% pa kakav je dobavljač? Ono banka, to je, tu plaćaš kamatu, ovo je besplatno. E to besplatno, to najviše košta. Jer kad ti kažeš dobro, a šta bi se desilo ako bi platio avansno, koliko bi uštedeo za taj period. Ako je 30 dana odloženo plaćanje, ti uzmeš kredit na 30 dana, pop, zatvoriš ga. Koliko bi uštedeo kroz nižu cenu, a koliko bi bila kamata za tih 30 dana? Op, to je već prvi. I onda kažu dobro, ali to je ono kasaskonto, lako ćemo, to, to je priča teorija. Ja rekoh tačno. To, to je samo početak ledenog brega koji naučiš iz teorije. A ono što ne naučiš iz teorije nego iz prakse dolazi odmah iza toga. A to je sledeće pitanje, a kad sutra dođe neki potres na tržištu, koji dobavljač će, kakav ćeš, kakav će biti status tebe kod tog dobavljača i tvog konkurenta koji plaća za 60 dana, za 90 dana. Mislim da ćeš imati mnogo bolji status. Pa onda, šta, šta to znači? Da li ti moraš da nabavljaš robu non-stop u ogromnim količinama da se osiguraš ili imaš tako dobre izgrađen odnos da će ovaj dobavljač da potrči da ti uvek isporuči tu robu pa ne moraš ni da imaš velike zalihe. Pa onda sračunaš koliko ti jedan takav potez može da oslobodi para od tim zalihama, troškova upravljanja tim zalihama, od osiguranja, od magacina, od ovoga, od onoga. A koji si ti imaš status koji si kupio kreditom kod tog dobavljača, a koji se ne vidi direktno u knjigama. Nema poziciju u bilansu, nego je raštrkano svuda. I onda vidiš kako se promeni mišljenje kao, op, počeću da razmišljam o ovim stvarima. E takvih tema u finansijama ima koliko hoćeš. Jer u principu uvek se postavlja to pitanje što si rekao planiranja, gde, gde ću bre ja s parama da napravim najbrži rezultat. Evo sad da mi padne 100.000 EUR s neba i da treba da ih potrošim, gde bih, gde bih ih potrošio. Da li bih kupio vikendicu, da li bih kupio neki čamčić, da li bih otišao na putovanje, da li bih uložio u zalihe, da li bih prolongirao na, je l’ bih avansno nešto platio? Šta, šta, ali šta god da pitaš u principu i nije bitan odgovor, bitno je zašto ti to baš tako. I onda ćeš iz toga da shvatiš da ti je to neki put kojim da, da je to tebi najvažnije i da to tebi najbrže donosi neki željeni rezultat.

Ivan Minić: Ili da možda nemaš rešenje uopšte.

Dejan Ćirković: Ili da nemaš, nego tako ideš random pa šta bude. I ako je random, to je ona, ona bašta u kojoj u kojoj se ne grabulja na vreme, u kojoj se ne, to je bašta koja se ne održava u kojoj pojavljuju se korovi i to je to.

Ivan Minić: Nije lako biti preduzetnik. Nije lako posebno što te u principu kroz život ništa ne sprema na to. Znaš, to su sve veštine koje ti moraš da pokupiš usput. Vrlo često nestrukturirano. Nije, nije većina ljudi došla sa ekonomskog da radi nešto tako. Uglavnom su to ljudi koji imaju neko specifično znanje oko koga grade ostale stvari. A ovo su sve dodatne stvari koje treba da naučiš. I teško je. Zato je s jedne strane kad je lepo i toliko lepo. Zato je u nekim slučajevima i toliko nagrađujuće, zato što to realno ne može svako. Ali to da da kažem higijena bude na nivou, to da zapravo možeš da ispratiš parametre i da znaš kako stojiš u svakom trenutku, to bi trebalo da uz malo truda može svako, a što su, što stvari postaju kompleksnije, da ima mogućnost da to radi na jednom ozbiljnijem nivou.

Dejan Ćirković: Pa ja kažem to, mislim, evo da budem potpuno ono laički da ispričam priču. Pa te finansije nismo ono izmislili su neki organizovani narodi. Znači neki Nemci od njih je došao taj accounting, od njih je došao taj kontrolling. Znači nisu, nisu to izmislili ono i ovi, uh južni narodi, afrikaneri, ne znam, neki gde je ono Bogom dalo sve i uđeš i bereš ono nikad lepši plod i najukusnije voće i nema zime, nego ovi što su mukom shvatili da to tako mora i inače ih nema. E, pa samo to treba da uradimo, da prekopiramo te neke dobre stvari. Ali to traži neko vreme, neke generacije, nema preko noći. Ali dolazi.

Ivan Minić: Malo manje da se ponašamo kao Grci i Italijani, pošto nemamo Grčku i Italiju.

Dejan Ćirković: Pa da.

Ivan Minić: A malo više kao Nemci.

Dejan Ćirković: Pa eto to je to.

Ivan Minić: Dejane, hvala ti. Nadam se da je vama ovo bilo korisno i interesantno. Svakako u opisu epizode ćete naći link ka sajtu Virtus Partners gde postoje više informacija o svemu ovome. Moja preporuka da zapratite Dejana na LinkedIn-u i da pratite ono šta objavljuju i on i kolege, zato što će vam to dati jedan zanimljiv, ako ništa više, a ono makar zanimljiv uvid u našu privredu i to kako se kreće. Iako je kraj godine, nećemo da pravimo predikcije za sledeću. Neka to ljudi isprate kroz ono što ti objavljuješ. Iz prostog razloga što možda ne moramo da završimo sa nekim teškim temama. Možda je OK i da završimo sa ovim što daje nadu da ono, ja kažem najbolji, najbolji slogan ikad i najbolje preveden slogan ikad za ovaj neki brend je Tetrapakov uh, štiti što je dobro. Protects What’s Good. I ovo je nešto što može da pomogne da neko ko je dobar bude bolji i da prosto iskoristi svoj pun potencijal u onome što radi, da može da se fokusira na ono u čemu je najbolji, a ne na ono što ga opterećuje. Svakako u nekom trenutku mora posveti neko vreme, ali to je ulaganje da u budućnosti može više da bude fokusiran na ono što što pravi rezultate.

Dejan Ćirković: Hvala na pozivu. Meni je ovaj razgovor bio veliko zadovoljstvo. Ovaj i drago mi je što sam u ovome učestvovao.

Ivan Minić: I meni. Hvala vama što ste nas slušali. Mi se vidimo ponovo naredne nedelje.