Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je moj dragi prijatelj Eško Kurtić. On nije neko ko voli da priča o tome šta je radio u karijeri, ali ljudi koji ga poznaju kažu da je on jedna kreativna fabrika. I to je tačno. Radio je u gejming industriji, bavio se tradicionalnim dizajnom, dizajnom u digitalu, dve dimenzije, tri dimenzije, tetoviranjem se bavi više od 15 godina i u svemu tome što radi pravio je neke potpuno neverovatne stvari. Sad, on neće da se hvali, al’ moram ja makar malo da ga pohvalim na početku. A ceo put počinje sa jednom vrlo teškom ličnom pričom o klincu koji ima najteži mogući oblik astme i koji ne može ni da potrči sa svojim drugarima. Kako je izgledala ta borba i gde je sve stigao, poslušajte u ovoj epizodi.

Realizaciju ove epizode Pojačala podržali svi naši prijatelji iz Orion Telekoma, a ukoliko vodite biznis koji zavisi od brzine i kvaliteta interneta, mislim da bi bilo dobro da se informišete o biznis internet paketima u njihovoj ponudi.
U ovim paketima dobićete do 2,5 Gb/s optičkog interneta, stabilnu konekciju bez prekida i komplet digitalnih servisa: hosting, .RS domen, SSL sertifikat i statičku IP adresu.
Tokom promotivnog perioda, prva tri meseca korišćenja dostupna su po ceni od samo 1 dinar, a uz dodatke kao što su Microsoft 365, Trend Micro zaštita, sistem za e-fakture i e-fiskal dobijete rešenje koje pokriva sve što je potrebno jednom modernom biznisu.
Detaljnije informacije možete pronaći na oriontelekom.rs ili pišite na biz.prodaja@oriontelekom.rs

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: E pa Eško, dobro mi došao. Dugo te ovaj iščekujem ovde i dugo smo se dogovarali, al’ sad smo se konačno uklopili da dođeš i veliko mi je zadovoljstvo što si danas ovde.

Eško Kurtić: Bolje te našao i meni.

Ivan Minić: Uh, hajde da, naravno ići ćemo hronološki ovaj u razgovoru, ali hajde da za početak, za one koji te ne znaju, kažemo čime se ti danas baviš. Ti si u principu u Nišu vrlo prepoznat i poznat, van Niša ljudi su možda čuli ukoliko imaju interesovanja koja su slična tvojima. Ali hajde da napravimo neki presek, šta je ono čime se ti, da kažemo, danas kao odrastao čovek baviš?

Eško Kurtić: Pa ja sam završio grafički dizajn, to jest magistar sam pošto sam po starom školskom sistemu završio. Pored toga radim murale i tetoviram. Kako si ti mene predstavio na Digitalku kad smo pre par godina imali saradnju, kao multimedijalni umetnik. I tattoo umetnik. To je najkraće.

Ivan Minić: Ili što bi rekli ovaj, ovi iz starije škole, likovnjak. Jer realno sve što radiš je vrlo ovaj likovno je l’ na kraju dana. Hajde onda da krenemo sa standardnim tokom kako inače izgleda Pojačalo sa mančmelou pitanjem. Šta si ti hteo da budeš kad porasteš?

KAD PORASTEM BIĆU

Eško Kurtić: Ja sam hteo da budem kad porastem Nindža. Svi su hteli da budu vatrogasci, lekari, advokati, ovo ono, kao i obično šta mame i tate žele. Ja sam drugačiji. Rodio sam se sa nekim anomalijama koje nisam planirao da imam i pošto je Nindža sam za sebe, svoj, nema pravila, on određuje pravila, tako da mi odgovara i dan danas da budem taj Nindža.

Ivan Minić: A kako je izgledalo odrastanje?

Eško Kurtić: Odrastanje… Pa kao i svi u tom nekom periodu kad su se gradile, rasturale bivše zemlje, ne baš sjajno, ali je bilo lepo. Jer je bilo toplo i porodično i dosta druženja i prijateljstva i jedini problem je bio kod mene što nisam mogao sa ostalom decom da trčim. I da se igram napolju. Jer me ta astma koju imam, koja nije obična astma, jer ljudi danas kad mi kažu “Pa da, ali ja imam pumpicu”, ili “I mene guši ponekad”, nije to ta vrsta astme koju očekuju ljudi da jeste, nego je baš ozbiljna priča i sa 14 godina su mi čak i pluća pukla zbog tog napora. Sad hajde da ne ulazim u medicinu jer se ne razumem, ali tako neko iz mog domena slikovito da ga objasnim, pukla su mi pluća, pet dana sam bukvalno se odvajao od života. Nisam bio svestan ni sebe ni okoline i kad se to sve završilo shvatio sam da ništa drugo osim te moje umetnosti ne želim da se bavim. Jer očigledno da sam ja predodređen da radim te lepe stvari.

Ivan Minić: A kaži mi pošto to je jako važno i to je veoma velika stvar za svakog, ta vrsta opterećenja kad si mali. Nije mnogo ljudi prošlo kroz to i ne razume koliko je to teško, posebno kada odrastaš i kada bi ti voleo hiljadu stvari ali mnoge stvari ne možeš. Svojevremeno na TEDx-u si ti ispričao deo te priče. Voleo bih da ispričaš i sad zato što mislim da mislim da je to važno da ljudi shvate kroz šta čovek zapravo prođe u tom trenutku dok se bori za sebe i traži sebe. Traži ono što zapravo želi da bude. I traži tu snagu koja je potrebna da se tako nešto izgura.

Eško Kurtić: Pa iz ovog ugla i posle toliko godina i dalje je teško da se objasni. Jer dete koje nije svesno svega oko sebe ima takav problem. Uglavnom danas se to zove anksioznost, depresija i kako god se formulišu sve te neke bolesti modernog doba. U tom nekom mom odrastanju ja nisam imao vremena da budem depresivan i anksiozan jer nisam mogao da dišem. A onda kad ne možeš da dišeš sve oko tebe apsolutno nije bitno. Jer da dođeš do vazduha je ne znam, najteže. A onda gledaš kroz prozor svoje drugove s kojima ne možeš da trčiš i drugarice, ne možeš da se igraš, jer njih je mama i tata pustili do pet da se igramo ispred kuće na ulici, žmurke, jurke. Igram se ja sa njima ponekad, ali uglavnom se to završilo sa dve-tri nedelje do dva-tri meseca u bolnici. I onda ti je najbolji drug stalak za infuziju i medicinska sestra koja može baka da ti bude. I onda sam to drugarstvo, pa sad da li je silom prilike ili nije silom prilike, tako se desilo, kao svako dete što voli da crta, švrljka, žvrljka, švrljka, šljapka bojama svuda. Ja nisam, jer sam iz jako kulturne i stare porodice, generalno srpske, ne samo niške, jer veći deo naše porodice je zapravo odavde iz Beograda. Ali hajde da ne pričamo o istoriji svega toga. Kulturno vaspitano dete koje nije švrljalo po zidovima i po dokumentaciji i po svemu, nego sam imao svoje sveskice, blokove, bojice kao i svako dete, bojanke. I to je meni preraslo u ovo čime se danas bavim. Tako da moji drugari su bili olovka i papir i umesto trčanja po školskom dvorištu ja sam trčao sa mojom kreatiom po papiru. To iz ovog ugla mogu da prevedem kako je to izgledalo tada.

Ivan Minić: A boravci u bolnici i sve vezano za to?

Eško Kurtić: Pa to je… Mislim evo i sad se naježim na tu pomisao… Pa sivilo mislim. Ne znam… Ružan momenat gde ti ne znaš da li sutra dan imaš. Da li sutra dan postojiš. Da li ćeš imati prilike da upoznaš nekog, da uradiš nešto, jer ti si dete koje ono, nisi imao trojku, nisi imao mogućnost da ideš dalje. Tebi jedino sećanje su mama, tata, seka, porodica, tih par drugara s kojima se igraš, družiš u školi, u ovo. Tako da bolnica je jedno grozno i gorko iskustvo gde sam spoznao i naučio čak i one mračne uglove tih ustanova. Pošto i tamo postoje.

Ivan Minić: A kaži mi ovaj, kako je to izgledalo u smislu školovanja i svega? Jer ti prosto imaš dosta odsustva, na to se nikad nije gledalo nešto preterano blagonaklono. Okej kad imaš zdravstveni razlog to je naravno drugačije, ali dosta je teže i da se povežeš sa svima, dosta je teže i da ispratiš stvari kroz koje da kažemo generacijski prolaziš kroz školu. Kako je to izgledalo?

Eško Kurtić: Pa osnovno obrazovanje je bilo baš tako kako si ga i formulisao kroz pitanje. Komplikovano. Iako nisam bio od onih učenjaka, sedeo sam u prvoj klupi jer pola drugara jednostavno, ja sam bio stranac. Znaš, okej tu je taj neki klinac, eno ga tamo, al’ on je stalno nešto kao bolestan. Dok s druge strane sam imao tih par jako dobrih drugara s kojima sam kasnije išao i na basket kad sam ojačao ta svoja pluća i posle svega toga što mi se desilo. Jer tata igrao basket i čak je igrao i za naš grad i trebalo je kasnije i dalje da… Mislim njegova priča. Ali basket mi je bio ono kao sport jako bitan. Iako nisam mogao da se upišem i da treniram i sve to, dok su moji drugari u školi baš i trenirali i igrali i na fizičkom i išli na treninge, ja sam fizičko presedeo u učionici. Čekajući zvono da se svi drugari vrate i ono, nastava. Dok srednja škola već je druga priča. Pošto po završetku osnovne svi ono imaju neko opredeljenje. Šta će da budeš kad porasteš? Nisam znao šta ću da budem jer suviše sam kreativan i ne želim da budem običan. Kako god to zvučalo. Ideja je bila tatina da kao ja probam umetničku školu. S druge strane bili su komentari kao “Dobro okej umetnička škola, al’ kao šta će sa umetnošću? Od čega će ovo dete da živi ovako je bolesno i ovamo onamo?” I s obzirom da mi je papir i olovka bio najbolji drug i drugarica i dosta sam stvarno crtao. Dok u osnovnoj školi su mi, moram da kažem kao i većini dece, mama i tata crtali likovno. Više mama nego tata, tata nije hteo. Ali ja sam crtao kod kuće sve te zadatke. Ali mi je bilo sramota da ono moje pokažem nego je to moralo da bude tako kako je bilo. E onda se desio taj peh sa pucanjem pluća i onda sam ja imam neku anegdotu pošto volim da pričam viceve i da se šalim i stvorio sam anegdotu na svoj račun. Otišao sam kod Čika Pere i on me video i kaže: “Sinko još si mlad, hajde vrati se dole.” I tako sam to je na samom početku umetničke škole. Mnogo je bitno da ljudi znaju da u tom periodu umetnička škola niška je bila najjača u regionu, ne samo u Srbiji. I da, evo i sad se ježim, da sam baš imao i privilegiju i sreću da upoznam neke stare umetnike, stare profesore, nastavnike, jer neki od njih, većina nije među nama više, a su ali su zabeleženi u istoriji umetnosti kao vrlo jake face iz te naše oblasti. E tu je krenulo to prilagođavanje kao što si me pitao. Gde si ti novi lik. Da, čekaj stani ovaj je do juče umirao, sad evo ga ovde s nama. Kao ko je on, šta je on? Nije ona ekipa i ono društvo iz osnovne škole koje kao “Da, to je onaj mali bolesni”. Jesam ja onaj mali bolesni, ali ja moram to da pobedim. Jer koliko god da je to bolest kao bolest, astma je psihosomatska bolest. I naučio sam posle tog peha što mi se desilo sa tim pucanjem, da kontrolišem to stanje uma, da sebi ublažim stvari koje utiču na to moje stanje. I onda su drugari, devojke, grafiti, breakdance, skejt i to je onda krenulo u to uklapanje i druženje mnogo lakše nego u tom prvom delu.

Ivan Minić: Pričaćemo o svemu tome. Sad, dakle ti si sad uglavnom što se svega toga tiče zdravstveno vrlo okej. Put ka tome je bio da mnogo radiš na tome i da jačaš pluća i da razvijaš te neke mehanizme kontrole, ovaj da ne praviš sebi problem više nego što je neophodno. Šta je to podrazumevalo sve?

Eško Kurtić: Pa tada nisam znao, ali sada znam da su to ogromna odricanja bila. Ogromna. Gde okej sad sam svestan, imam astmu, preživeo sam, pukla su mi pluća, mogao sam da budem sa one strane, ali nisam. I imam tu privilegiju da sam ovde. I ta odricanja sam usmerio ka svom ličnom obrazovanju, ne tom školskom nego ličnom. Okej školsko, dobiješ zadatak, uradiš zadatak. Okej dobio sam dar da imam taj talenat. Talenat se ispostavio kao jedan mali plus u tom obrazovanju, koji mi je pomogao da malo brže napredujem. Znači jedan mali bust je talenat, a sve ostalo je rad. I onda taj lični rad na sebi i to zatvaranje uz papir, gde sam ja provodio dane i sate na jednom radu koji sam dovodio do savršenstva, mi je omogućilo da bude ovo što je danas. Ali odricanja tada i odricanja sada nisu toliko različita. Samo su razdoblja različita.

Ivan Minić: A kaži mi što se tiče same škole. Mi pričamo o vremenu koje je i dalje analogno.

Eško Kurtić: Da.

Ivan Minić: U potpunosti. Kako je izgledao taj program? Šta ste vi sve prolazili? Ko su bili ti ljudi sa kojima ste radili? Šta su bili neki trenuci koje ti baš onako pamtiš kao vrlo značajne za sebe u tom procesu?

Eško Kurtić: Pa danas kad se kaže recimo logo, ljudi znaju da to imaš tamo neki sajt, platiš neku kintu i dobiješ generisani logo. Malo pre toga, pre recimo pet ili deset godina, postojao je neki tamo dizajner koji ti kao taj logo nacrta jer se školovao u nekom programu, softveru na kompjuteru. Ali pre malo više godina je taj logo morao da prođe kroz psihološku analizu klijenta. Znači morao si sa klijentom da porazgovaraš, da dobiješ feedback šta on zapravo želi. Pa onda na osnovu toga radiš analizu boje, pa analizu forme, analizu svih mogućih stvari, parametra grafičkog dizajna vezano za logotip i za to. U tom analognom dobu se sve radilo apsolutno ručno. Rajsfejderi, četkice, tuševi, specijalne plakatne boje. Što danas mislim da čak i ne može ni da se nađu te boje, možda u nekim specijalizovanim radnjama van naše zemlje, ali… Tako da ne samo taj logo, nego i recimo poster za neki film, pa ti sad gledaš film Mission Impossible ili neki Marvelov film ili neki crtani Diznijev. To je sve moralo ručno da se nacrta. Svaki taj lik, recimo ako je životinjica iz crtanog filma, morala je svaka dlaka ručno da se nacrta četkicama. Pa onda imaš četkice od ove i one dlake, ne kao danas što možeš u knjižari da kupiš sintetičku četkicu i to je to kao za neke smešne novce. Prilično su skupe te četke sa pravim dlakama. A u tom periodu gde je bila inflacija, gde se rasturala stara zemlja, gde je dolazilo novo doba koje nismo ni znali kakvo je doba, da kupiš četkicu, jedna četkica je išla i do 300, 400, 500 maraka. A morao si da imaš bar desetak. A u tom periodu recimo da ljudi shvate danas, plata je u tom periodu bila i pet maraka. I već sutra ujutru nisi mogao hleb da kupiš za 300 maraka. A četkica je puta 10, puta 20. I onda ta odricanja i to školovanje sa ovim mojim problemom je zapravo uđeš u stanje mirovanja i meditiranja dok radiš to. Jer se ti fokusiraš na nešto lepo i kreativno i trudiš se da budeš što bolji možeš i automatski potisneš sve one stvari koje tebe pritiskaju.

Ivan Minić: Znaš ono kad kažu da kad uđeš u stanje flow-a da te ništa ne boli.

Eško Kurtić: Tako.

Ivan Minić: Iako te objektivno verovatno boli sve, ali u tom trenutku, u tom periodu koji tebi deluje kao da je trajao 30 sekundi, a trajao je nekoliko sati, ovaj sve je okej.

Eško Kurtić: Baš tako.

Ivan Minić: A šta su bili predmeti u školi? Šta su bili, ko su bili ljudi s kojima ste radili?

Eško Kurtić: Pa predmeti su bukvalno ceo grafički dizajn. Radili smo i ambalažu za proizvode i plakat za komercijalni plakat, umetnički plakat u smislu umetnički autorski, u smislu angažovani, da li je filmska industrija, da li je proizvod neki, grafičke komunikacije, logotipi, tipografija i pismo i kaligrafija, ilustracija, likovna grafika. Naravno slikarstvo i ono slikanje i crtanje. Ne znam, bilo je tu svega i svačega. Bilo je nekih predmeta koji su recimo i na likovnoj ljudi studirali, jer to je opet srednje obrazovanje. Morao si da pokupiš te neke osnovne parametre da bi kasnije mogao da uđeš u taj profesionalni svet, jer jedan određeni broj, pošto se na akademiji mnogo malo ljudi prima, mislim da čak i dan danas isto tako, ti moraš baš da budeš u top top da bi uopšte bio razmotren na tim prijemnim ispitima. Jer baš moraš da pokažeš sve te kako se kaže danas skilove da poseduješ. Tako da imali smo bukvalno pripremu za buduće obrazovanje ili život. To je nešto kao što ovde vi u Beogradu imate odavno ovu višu dizajnersku ili grafičku kako se već zove to.

Ivan Minić: Imamo i jednu i drugu.

Eško Kurtić: A ako pogledamo tu školu koju si prošao, da li je ona suštinski koncipirana kao priprema za dalje ili ti ona omogućava da nakon završetka budeš samostalan u poslu u određenim domenima? Da li sa njom možeš da nešto konkretno radiš ili je to samo opcija da se, da kažemo, bolje pripremiš za ono što ti sledi na fakultetu?

Eško Kurtić: Ne, posle naše škole u tom periodu, ne znam kako je sada tamo u školi, ali u tom periodu su si bukvalno oformljen umetnik. Tebi je samo dalje školovanje dodatni plus. Ti već posle toga, jer ja sam već na početku tog svog puta kroz obrazovanje i umetnost, ja sam već zarađivao novac od toga što sam naučio i znao. Jer škola te priprema za dalje školovanje, da svakako, ali si osposobljen i da budeš i bez daljeg obrazovanja formirani umetnik. Bez fakultetske diplome, sa diplomom srednje škole, ali je nije podjednako naravno, jer opet fakultet je tu sledeća instanca, ali je oformite dovoljno dobro da možeš da funkcionišeš samostalno. Puno, puno kolega iz srednje škole, drugara je nastavilo bez da upiše akademiju.

Ivan Minić: A kaži mi, ti si kroz da kažemo taj svet u kome si i danas išao dosta samostalno, nezavisno od svega onoga što je bilo u klasičnom tom delu obrazovanja. Ali kroz klasično obrazovanje svi mi, želeli to ili ne, dobijemo neku strukturu. Kroz klasično obrazovanje moramo da prođemo stvari koje ne volimo da prođemo, ali nam trebaju da bi mogli da radimo neke stvari bolje. Šta ti je bilo najinteresantnije? Šta pamtiš kao najzanimljivije iz tog perioda srednje škole?

Eško Kurtić: Ja mnogo volim kad mi se kaže da nešto ne možeš. To mi je ono kao, ne možeš? Mogu. Sad ćeš da vidiš. I to je ono naše srpsko onaj pravi inat koji gori negde u nama u dubini. Šalim se, ali generalno to. Da, kad je nešto nedostižno i nemoguće, meni je to zapravo zanimljivo jer u tome jeste čar da ti vidiš šta je iza. Svi mogu da sede i da nauče lekciju, hteli oni ili ne. Niko nije voleo da sedi i da čita biologiju ako ga zanima matematika ili onaj što je učio matematiku ga nije zanimalo muzičko i istorija i to je uvek postojalo. Tako isto i u ovoj našoj branši kreativnoj. Umetnost sama za sebe jeste zanimljiva i kreativna. Postoje predmeti koje voliš i ne voliš, isto kao i matematika, fizika, hemija, šta god od drugih osnovnih predmeta koje smo i mi imali u umetničkoj, da ljudi ne misle da ono kao samo crtaš tamo po ceo dan. Imali smo i opšte predmete. Ali što se tiče ovih stručnih predmeta možeš manje da voliš nešto i više, da ti nešto više leži ili da ti ne leži u tom smislu. Jer možda nisi tehnički vičan da izvedeš ono što ti je na pameti i onda kao mrziš taj predmet zbog profesora ili ovo, u stvari nisi u stanju da izvedeš ono što možeš da izvedeš zapravo samo uz malo veći trud. Meni je bio izazov nemoguće. Evo daću par primera, par anegdota. Radili smo tačkasti raster. Tačkasti raster je nešto što u fotografiji liči kao grain, kao one sitne tačkice. I sad iz tih sitnih tačkica, uglavnom smo koristili rapidografe tada, ti tačkaš u nedogled, kao neki printer danas. Ti tačkaš u nedogled da bi dobio neku formu. Meni je bio izazov da uzmem ženu, to jest portret sam radio, sa jako, jako svetlom kožom i belom kosom. Gde su bele trepavice, bele obrve, bukvalno imaš prostor za grešku 0,01%. I meni je to bio izazov i to, to me zapravo i gurnulo ako na poziciju u kojoj sam tada bio u školi. A druga stvar mi je bila izazovna kad smo radili, nisam ni shvatio da je to toliko izazovno, al’ sam posle ukapirao šta se desilo, tu anegdotu hoću da ispričam, je radili smo plakat za proizvod. I bio je plakat za proizvod i sad ne znam, koleginice su radile miksere, ne znam fotoaparate i neke druge te pokućstva, neki drugari su radili ne znam automobile i ne znam šta. Ja pošto sam vozio skejt, igrao brejk i taj sam strit lik koji je pobedio svoju astmu pod navodnicima, psihički, ono bolest je prisutna i dan danas, ali u tom momentu je to tako izgledalo. Ja uzmem, tad je bilo mnogo teško da nađeš JVC kameru koja snima sve te trikove i ovo i onda sam ja našao preko nekog časopisa kako zapravo izgleda ta kamera, pošto nisi imao internet da ti odeš i guglaš JVC, urban, ko danas što imaš GoPro i ostale akcione kamere. Znači to je bila kamera koja je prilično velika, onako ko neka cigla i nosiš je sa sobom i s njom skačeš, gde god ti skačeš, da l’ voziš bord ili šta god. Šta je bio meni izazov? Ja sam našao objektiv kako izgleda na toj kameri. Našao sam zapravo kamera kako izgleda, pa pošto je bio koncept mogli smo da radimo i kolaž i ostatak da bude ručno izvedeno. Ja sam sve izabrao da radim ručno i taj najveći izazov je bio gde sam ja na sočivu kamere uradio skejtera koji radi trik izobličen. To je danas se zove fisheye. Ali da ti imaš percepciju da izobličiš anatomski čoveka koji skače i ima dasku pod nogama u onim raznoraznim duginim bojama koje se prelivaju preko objektiva u odnosu kako svetlo pada na njega. Gde u pozadini iza tog, iza te kamere stoji filmska traka na kojoj je razvijen ceo trik koji je on napravio. Gde dolazi profesorka koja predaje drugi predmet i počinje noktom da grebe plakat jer sam ja radio kolaž. Jer je nemoguće da se ručno izvede to na objektivu. E te ekstremne stvari mene zapravo lože i teraju me da idem napred.

Ivan Minić: A kaži mi ovaj, to si mi jednom pričao, isto mi je ostavilo ovaj jak utisak na mene. Sad ne znam da li je to bilo iz srednje škole ili je to bilo kasnije.

Eško Kurtić: A to je na fakultetu.

Ivan Minić: To je bilo na fakultetu. Dobro, pričaćemo, pričaćemo onda o tome. Ali zapravo znaš, imam dosta danas kolega koje jako poštujem i sa kojima povremeno imam prilike da radim i to je uvek zadovoljstvo, koji su prošli tu klasičnu školu. Posle su oni svi ušli u digitalu i naravno osposobili se za to. Ti kad naučiš da to uradiš analogno, mnogo je lakše kad ti to sve možeš da uradiš digitalno. Za početak ne moraš da stružeš sa hamera nego samo promeniš ovaj tačkicu je l’ u u u Ilustratoru ili Korelu ili u čemu god. Ovaj ali ali da, kad znaš kako je nastalo to što danas radiš, mnogo ti je lakše zapravo da da ceo taj put pređeš.

AKADEMIJA I STUDENTSKI DANI

Ivan Minić: Kaži mi kako se ovaj srednja škola približavala kraju, šta je bila tvoja ideja za dalje? Kako si ti video stvari?

Eško Kurtić: Pa generalno u toku srednje škole ja sam već znao da idem na akademiju. Jer još tad su mi pričali i drugari i profesori da nisam normalan. Jer to što ja radim nije realno. A pa približavalo se… Ima jedna anegdota pre nego što ću da ispričam to kako je bilo za akademiju. Pre nego da upišem uopšte umetničku školu, ja sam se spremao kod jednog umetnika, mislim da da razumeju ljudi zašto nisam normalan u kreativnom smislu, je otišli smo kod tog prijatelja nekog ko je umetnik i on naravno stariji čovek, nije više sa nama već mnogo godina, ali je bio jedan od ljudi koji je možda nije pokrenuo murale na našim podnebljima, ali radio murale. I i dan danas to je par nekih njegovih murala koji su rađeni još kad je oformljena duvanska industrija. Koja je bazirana u Nišu. Što znači da je prilično davno radio to. I ja odem kod njega da se spremam i čovek me spremi i vidi da sam da imam neku vrstu talenta, neku količinu talenta i super, mi ćemo da crtamo. I ja se spremam, ja ne znam kako izgleda prijemni, ja ne znam kako to znaš drugari uče srpski jezik i matematiku, a ja idem da crtam i ono ne polažem srpski jezik i ovo ne, nego psiho test, crtanje i slikanje. Ja odlazim i to pošto je to taj period gde si imao dva roka na prijemnom ispitu, u srednjoj školi, znači nije fakultet u pitanju. I ti si sad ono klinac, ovamo si izbezumljen od bolnice i od svih gluposti koje su ti ne svojevoljno nakačene na život, a ovamo radiš nešto kao lepo, dolazim i ja padam prijemni prvi rok. Zašto? Zato što sam ja svojim talentom njega uverio da ja idem da polažem prijemni za akademiju. I čovek me spremao za akademiju. Radio sam ogromne crteže, veliki format, studiju sam radio. A ti na prijemnoj, prijemnom umetničkoj si imao tada gipsanu figuru, mrtvu prirodu i slikaš isto ili slično. Na bloku pet. A ja sam radio metar puta 70 format. I onda sam rekao kao šta školu, ja nema šanse. Dosta mi je ova bolest, ja ne upisujem nikakvu školu, neću, odustajem, dižem ruke od svega i onako ću da crtam ceo život. Naravno da me ubede roditelji, mislim ono gde da ne ideš u školu, mislim nema smisla. I ja na drugom roku uđem, ali sam se spremao kod jednog od tih ljudi koji je jako bitan za našu umetnost, generalno jugoslovensku i srpsku. Čovek je vajar. I i dan danas sam njemu zahvalan za neke stvari koje sam samo od njega video. Da on u par poteza završi ceo rad. I tako sam upisao umetničku. A kad se bližilo ovaj prijemni za akademiju i to, profesorka koja mi je predavala u srednjoj, ona je spremala i za akademiju. Bila je zadovoljna mojim radom, ja sam bio zadovoljan njenim radom, pitala su me je da li me spremala za akademiju, rekla mi je da sam generalno spreman za akademiju, ali nije loše da par časa prođemo. Imao sam par časa, spremili mapu. I s obzirom da primaju samo 10 ljudi na akademiji. Tada je već oformljena akademija u Nišu. Jer do tada je bilo istureno odeljenje beogradske akademije. Već je oformljen fakultet. Ja sam prva zvanična generacija na tom fakultetu. Ja dolazim i sad ono realno gledaš ispod crte da li si. Jer u prvih 10 nema šanse da si jer nisu samo došli ljudi, deca iz niške umetničke nego došlo i sa svih strana. I stariji i mlađi jer nije određeno doba kada ti upišeš školu. Gde na mojoj klasi je bila cura koja je ne znam dosta starija od nas. Devet godina. I ja gledam, gledam, pa nema ništa, ono kao ajmo. I tata i ja kao ajde idemo. Čekaj da pogledam, ja u prvih pet. Jer ono gledaš donji deo, ne gledaš gde gore, gore i ili pošto je to period ono bio baš korupcija je bila vidno izraženija nego danas. Danas okej znaš šta je korupcija, gde postoji i to je to, al’ tada je to bilo ono začetak i toga i bilo je eksplicitno. I znaš da prva par mesta su mamina i tatina deca koja imaju pare jer akademiju moraš da imaš keš da bi završio jer oprema ti je skupa. Još je analogno bilo, tek je se pojavio pentijum i kompjuteri, ko će da radi kompjuter, radiš i na fakultetu smo prvih par godina sve ručno radili. I ja ono prvih pet, super, peti sam bio tačno. I slavimo tu, ovo, dolazim s drugarima iz srednje škole, svi ono ljuti na mene. Što? I sad kasnije sam čuo kroz par godina da je priča kroz društvo išla da sam ja imao vezu i da sam ušao preko veze. U stvari zapravo niko od njih nije shvatio ko je sam ja odricanja i zdravstveno i fizičko imao da bi bio toliko kvalitetan crtač. Crtač. Uh, da se našalim malo, volim da ono ubacim te neke niške momente. Glasovne neke stvari jer i dan danas kad crtam te neke moje likove dajem im glasove. I ovaj onda zapravo sa svih strana nemaš razumevanje, čak i od ovih koje si mislio da su ti tu tvoj neki pajtosi, drugari i oni kao gledaju te ne ispod oka ali onako kao. Kasnije se to iskristalizovalo, ono svi smo odrasli ljudi danas i u tom momentu je bilo baš ono nezgodno. Jer danas su drugačije pristupačne stvari. Tada je to bilo ultra nepristupačno i ultra skupo. I onda fakultet je jedna nova priča, nova igra.

Ivan Minić: Kako je izgledalo kad si došao na faks?

Eško Kurtić: Pa prvo upoznavanje sa ovima što se ne poznajemo. I onda sad tu je momenat gde uglavnom umetnosti to ono još od pamtiveka postoji ta da su kao ego bolesnici, da ego preovladava, da su kao uzvišena bića i ovo ono. I sad meni je moja astma pomogla da ja sad taj neki ego koji divlja u svakom od nas ukrotim. Ja mislim da sam na Digitalku čak to i pomenuo da ego treba da naučiš i da ga prilagodiš sebi i da ti on bude alat da možda napreduješ, a ne da te pojede. Pošto uglavnom ego jede. Gricka onako iz dubine negde. Ja nisam imao toliki problem jer okej klinac si, još si ono u nekom razvitku. Tu već kreće mi fizički da se razvijam jer sam pobedio taj deo astme pa sam počeo i da treniram pa to onda sad genetika radi pa to sad malo krupniji pa sad ide onaj mačo momenat pa se ti dokazuješ. Ali je ego nekako prigušen, nije divljao toliko kod mene. Bar iz mog ugla pričam. Gde na akademiji je bilo ono pokazivanje ega ali kroz rad. Dobro rivalitet. Pa da. I onda klasičan taj rivalitet se pojavio, svakako se pojavljivao tu i tamo, gde kad ono prelije čašu. Onda dođe ovaj ludak i nacrta nešto što niko drugi ne može da crta i smiri ego. Šta je šta je još bila dobra dobra stvar tu, jer ta profesorka je bila kratko tu kod nas. Ona je putovala, završila je neke akademije po inostranstvu, ne znam koju tačno. Predavala je malo kod nas, malo u Beogradu, malo na Cetinjskoj akademiji i mislim da je ostala u Ceti na Cetinju tamo. Ali njoj sam zahvalan mnogo jer smo naučili taj sistem koje strane akademije koriste. Hajde da ne kažem zapadnjački jer nisu sve akademije zapadnjačke, jer smo mi imali taj generalno sistem koji je bio u srednjoj umetničkoj školi niškoj je taj ruski sistem umetničkog obrazovanja. Jer zapadnjački je totalno mislim učiš iste predmete, iste stvari, ali drugačiji pristup, drugačiji je vizuelni identitet svega toga na kraju. Slikarstvo i dan danas jače kod ovih nego kod ovih, hajde sad pošto je danas isti rivalitet u nekim drugim segmentima između te dve strane. Ali sam imao sreću da da da imam tu profesorku i da taj sistem je ona primenila gde se mi recimo to jest da naučiš da budeš sam svoj kritičar. Znaš da ne budeš super ja sam umetnik, evo ja sam na akademiji, ja sam najbolji. A rad ti je krš. Ego govori iz tebe. I apsolutno nemaš neki kvalitet koji bi trebao da imaš, apsolutno ti ta rečenica ruši taj ceo tvoj sistem. Mi smo s njom radili na taj način što se skupimo u krug i recimo danas radimo grafičke komunikacije i tema nam je logo za nešto i korporativni materijal za to isto nešto, šta god da je. I moraš da obrazložiš svoj rad. Onda da obrazložiš zbog čega si ti došao do te, mislim kako si došao do te ideje, psihološku ono ceo postupak od razmišljanja, skica do realizacije. A onda svako od nas kad završi tu svoje izlaganje u tom krugu, onda ide unakrsno i naizmenično komentarisanje na profesionalnom nivou. Gde ti naučiš da budeš samokritičan i da stvarno staviš svoj rad na pravo mesto gde mu je, a ne gde ti misliš da je. I to je mnogo mnogo kvalitetan momenat u tom našem obrazovanju bio jer ona posle toga je jako brzo otišla. Na slikarstvu je bio jedan naš je čovek ali je u Australiji živeo dugo i tamo je na akademiji predavao, tako da smo i od njega pokupili neke zanimljive stvari. On je recimo nama predavao kratko nešto crtanje, da li večernji akt ili tako neko crtanje smo imali s njim. A na slikarstvo je ubacio land art. Gde ono koristiš samu prirodu, pigmente iz prirode, znači ne ove sintetičke boje nego pigmente iz prirode i prilagođavaš prirodu svom slikarstvu i svoje slikarstvo prirodi i tako ostavljaš delo da živi. Te neke stvari danas ne verujem da koriste i dalje jer je ovo digitalno dosta preuzelo. Ali te neke elemente koje nemaš prilike ovako da vidiš i čuješ jer to se desilo u tom trenutku, tog dana, te godine i nikad više. Jer taj profesor je otišao dalje. I onda bukvalno smo nas nekoliko koliko smo bili u klasi imali i sreću i privilegiju i čast da dobijemo malo nečeg što je van ove naše zemlje i nije ukorenjeno. Jer ipak smo narod koji je hajde neću da koristim neke grube reči ali je prilično ispritiskan socijalizmom i komunizmom tako da.

Ivan Minić: Jedna od stvari koju mi se čini da je dosta više karakteristična za umetničke fakultete i kad razmišljam i o glumačkoj akademiji i o primenjenoj i o likovnoj i o muzičkoj jeste negde da većina tih ljudi koji su profesori su zaista autoriteti. Nisu oni samo autoriteti zato što su završili formalno šta treba, većina njih su i ostvareni kao umetnici i ovo im je ne da kažemo neka unutrašnja potreba koju su oni realizovali kroz akademski rad jer prosto ili imaju smisla za to i žele to da rade ili imaju neke svoje dublje razloge zašto zašto sebe žele da daju na taj način, ali dok na drugim fakultetima lako možeš da kažeš pa dobro šta ja od tebe da učim, šta ti pa znaš o tome, nikada nisi izašao sa sa sa fakulteta, ne znam na ekonomiji, kakav si ti ekonomista ako nisi nikad izašao sa fakulteta na realno tržište. Ovde prvo tržište nije u klasičnom smislu tržište ovaj kao kao što je u u realnom sektoru. Ali to jesu ljudi koji su ostvareni umetnici. I verujem da to u značajnoj meri pomaže da bez obzira na rivalitet koji vi imate generacijski i sve ostalo, ostanete skromni u okvirima fakulteta. Ostanete skromni i radite na tome da unapredite svoje znanje svaki dan.

ŽIVOTNE LEKCIJE O UMETNOSTI

Ivan Minić: Voleo bih sad da ispričaš ovu anegdotu zato što to je, mislim stvarno mi je to ostavilo jako jako veliki utisak. A zapravo sam sličnu stvar čuo u različitim pojavnim oblicima od nekoliko ljudi koji su studirali slične fakultete.

Eško Kurtić: Pa i na fakultetu smo imali tri predmeta koja se bave slovima. Tipografiju, pismo i kaligrafiju. I sada tri različita profesora, tri različita karaktera, tri različite sfere totalno. Ovaj je duhovni, ovaj je moderni, ovaj je uštogljeni, kako god hoćeš da ga spakuješ. Jedan je počeo već kompjutere da koristi, ovaj drugi neće da čuje za kompjutere i ovo ono. I sad ta anegdota koju hoćeš da ispričam počinje ovako. Dolazimo mi na fakultet, poznajemo se sa profesorom. On nam je držao i pismo i kaligrafiju. I dolazi neki čudak, čupav, mantil do poda, donji deo mantila onako polu izmazan, neka torbetina velika koja mu visi na jednom ramenu, ima neku bradu. Prvo nam je zaličio na Isusa. Zvali smo ga posle smo mu dali interno nadimak Mesija. I sad dolaziš ti ono klasično iz škole, nosiš perce naliv koje je zasečeno, trsku koju ti je profesor prethodno zasekao u školi ili kupljeno neko pero pošto onaj koji je imao mogućnosti kupio je neki, bio je set rotringovih nekih zasečenih pera za kaligrafiju. I ovaj dolazi i gleda nas. Kaže šta je ovo? Kaže pismo se ne piše iz zgloba. Mora da koristiš celo telo. Mi ono kao to ovaj bolesnik baš. Šta bre celim telom da pišem slova? Ovaj kao. Dok s druge strane imaš ovog tipografiju gde ono praviš vektorska slova na kompjuteru. Mislim iscrtavaš ih geometrijski. A ovamo moraš da ih pišeš sa tušem i sa nekom vrstom pera. I sad pošto sam ja takav kakav sam, ekstreman i volim čudne stvari, ja naučim kako se to od profesora iz srednje, naučim kako se zarezuje trska, kako se zarezuje guščje pero, kako se reže naliv pero, pošto možeš sam da napraviš to. I ja imam sve te medijume napravljene moje lično. I sad tu mi pričamo o tu, kao super, levo desno. I dolazi jednog dana i tu je ova anegdota, gde sad ovi su već pokapirali kako ide s trskom. Rotringov tuš da kupiš je bio science fiction jer je to nenormalno skupo. Arhitekte su ga koristile dosta. Jer rapidografi još nisu izašli iz upotrebe. To su te prve dve tri godine. Posle smo već prešli na kompjutere. I dolazi lik, kaže dajte mi tuš, ko ima tuš? I sad mi svi nas, tad već već smo se malo rasipali, nije nas više bilo 10, bilo nas je 8. Osam flašica rotringovog tuša. I sad ti nakapaš u nekoj jogurtskoj čaši ili u plastičnoj nekoj činijici, tacnici, šta god i bukvalno piskaš, piskaraš ona slovca jer to su neki mali formati. Lik uzima natron papir, seče dva metra sa ne znam koliko je dužinski, pošto dva metra je visina rolne. Ne znam koliko je odmotao tamo rolnu, spoji četiri stola, baci onaj papir na sto, uzima neku veliku plastičnu čašu, ovo je 0,5 kao danas što mogu da se kupe za običnu upotrebu, al’ neku neku 0,5 te veličine. Čašu, teglu, šta je već bilo i uzima sve one tuševe i nacedi ih unutra. I mi svi hvataš se za glavu onako kao čekaj bre ti jedva sam kupio ovu jednu bočicu, sad si nam pomešao svih osam bočica u jedno. I ti ćeš da napišeš tu par nekih simbola, slova, šta god, formi. I to je to. I uzima i sad pošto ga već zovemo Mesar, očekujemo nešto šašavo, a on nije šašavo nego baš onako. Dok ne uđeš u srž, onda kapiraš. Ali da ispričam srž ovoga, počinje da izdiše kao da ispušta dušu. Počinje da se trese. I trese se lik. Pre nego da nastavim ovo, on iz te njegove torbe izvadi neku letvu. Baš let, daska, letva. Koja je uvezana nekom žicom i nekim limenim nečim, parčetom limenkice koje on isekao kao šta god, napravio sam. I to je širina nekih 5 do 10 centimetara. Znači takvo pero ne postoji na svetu da kupiš. Mora da budeš takav kao on da bi ga napravio. I on počinje sa ovim i ono škripi ono po onom papiru, prska ona boja, razliva se onaj tuš, baca ono pero, izlazi iz učionice. I mi kao brate ovaj nije normalan. Kao od ovog nema ništa da naučimo. I vraća se u učionicu, kaže: “Da bi bio umetnik, ti mora da budeš lud.” I izađe opet. Tako da ja sam na Digitalku ispričao tu anegdotu, malo sam i ono pošto vizuelno može da se dočara, malo sam je dočarao jer on lupa i cipelama i dere se i šišti i uzdiše i ovo. Ali zapravo kad se pogleda suština toga šta je on uradio, ne vezano od performansa, jer umetnost jeste neki vid performansa, pogotovo ta živa umetnost, ne digitalna. Može i danas, može i digitalna da bude performans. Gde kad pogledaš srž i suštinu onoga što je on nama rekao, kasnije i kroz to je iz kaligrafije, a pošto predaje i pismo onda nam je objašnjavao da svaka ta forma, svako to slovo je zapravo slika za sebe. I on je dosta radio i za crkvu i zahvaljujući njemu i tom znanju koje sam od njega pokupio, stvorio sam neku svoju ćirilicu koja je bazirana na Miroslavljevom jevanđelju, koja je institucija za sebe u u tom segmentu kaligrafije i pisma. I nešto što stvarno ono u muzeju treba da svako od nas ode i da pogleda. Suština toga je da ti moraš da uradiš psihološku analizu samog sebe, svog duha, svog stanja uma i da to preneseš u trenutku koji se dešava na mediji koji god da je. Da li je to pismo, da li je to, hajde kod mene, da li je mural, da li je tetovaža, da li ilustracija na iPad-u danas ili na tabletu nekom na kompjuteru ili u 3D Max-u modeluješ. Ti moraš da uradiš celu analizu svega toga, i psihološki i fizički i svo svo svoje biće mora da ubaciš tu ako hoćeš da budeš taj koji je nenormalan. I drugačiji. 

GRAFITI KAO UMETNOST

Ivan Minić: Kaži mi, paralelno sa celom tom pričom i sa srednjom školom i sa akademijom, ti imaš svoj ulični život kao deo ulične kulture koja je u suštini u ono sivo i užasno vreme bila jedina šarena stvar koju smo mogli da vidimo. I u Beogradu je imalo nekoliko zidova koji su uvek bili prekriveni grafitima i ti čekaš kad se voziš autobusom na dugoj liniji da dođeš do tog zida jer to je najveselija stvar koju ćeš videti. I ako se pojavio neki novi, ne postoji šansa da ne primetiš novi grafit i novi mural. Sad Beograd ima ovaj nekoliko umetnika koji rade različite vrste i murala i raznih stensila i čuda. Ovaj ali ali devedesetih je to baš bilo svetlo u tami na neki način. Kako je to izgledalo u Nišu?

Eško Kurtić: Pa generalno u Srbiji, ne samo u Nišu, pošto sam ja putovao, hteo sam da me vidi moja Srbija i onda sam shvatio da sam zapravo stvarno jedan čudak i da nas ima mnogo malo. U Nišu je to bilo nisam ni znao šta je to. Znači jednostavno sam osetio potrebu da se to desi. Desilo se tako što sam na nekom tamo spotu Viva ili MTV na trećem kanalu kad se pojavio, jer nismo imali kanale, imao si u tom trenutku si imao tri kanala. Pre toga si imao samo dva kanala i to je to. Video da neki tamo lik nešto crta na zidu. Pa onda neki drug, jedan drug imao nekog rođaka, sestru ili tetku, nekog u inostranstvu i doneo je čuveni časopis Backspin gde imaš o hip hop kulturi, o ovo i na zadnjoj strani imaš dva lista grafiti. Kao u kao to je to. Znači ja crtam to. A niko mi nikad nije rekao ej kao to su grafiti, to je postoje grafiti kao grafiti iz istorije koje su iz pećinskog doba i obeležavanje i prenošenje poruka, slika na kamen, stenu, zid, ne znam, oslikavane su i imperije kroz istoriju. Ali ovo moderno doba, pojma nemam šta, nisam imao gde da ga vidim. Osim na tih par trenutaka nekad negde. I onda sam nacrtao prvi u svom dvorištu jer ono kao da vidim kako to izgleda. I onda sam krenuo i onda sam shvatio da nas ima mnogo malo i da u tom periodu sam zapravo pionir sveg svega toga, tog celog pokreta, pošto to je subkultura, jedan čitav pokret. I te 95. je bilo ono, mislim da je tad bilo ovde možda jedan ili dva lika koja su crtali u tom periodu. Mi smo imali i dan danas stoji taj one line se to zove u grafiti svetu, piše Daisy. To je neki lik koji je došao iz Amerike ili odakle u Niš i nacrtao je to i to stajalo tako i dan danas, izbledelo je i dan danas je tamo na tom jednom zidu. I to je bilo kao vau. Ja hoću da budem takav. E sad ovamo učiš nešto i imaš pravila, a ovamo si onaj Nindža koji nema pravila i koji mora da se preskoči preko ograde i da se popne na neki krov i da se sakrije u neki mrak i da budeš bukvalno Nindža. I onda se ne znam voziš vozom do Beograda pa te izbace u Lapovu usred zime pa onda nemaš sprejeve nego su to obični auto lakovi koje je mnogo skupo da kupiš, pa onda dođeš ovde i onda sam upoznao kasnije, to je bilo, to je bilo već 2000-te. Upoznao sam čuvenu ekipu BG Illegal. Gde su Nece i Negre, gde je Angel. Po pseudonima ću da pričam, neću po imenu da je ono možda je ono ljudi imaju svoje živote danas i neki od njih su prilično ono na lepim pozicijama. I kvalitetni su ljudi zapravo stvarno. Neki i ti znaš. Ovaj i onda smo onda išli na te te skupove, to su džemovi, to je kao sajmovi, samo je zove se džem u slengu zbog jednog dela u muzici gde se zove džemovanje gde ti razmenjuješ muziku sa drugim di-džejevima ovo i tako je nastalo pošto je on hip hop di-džejing grafiti sve to. Pošto on hip hop, didžejing, grafiti, urbana kultura. Da li to sve. To je sve bila jedna disciplina. Znaš, treba da znaš sve to. I taj život je bio skroz ono što nisam smeo i nisam mogao kroz detinjstvo. Meni je tu eksplodiralo. A ovamo ovo obrazovanje, ovo me je dizalo na sledeći nivo, na sledeći nivo, na sledeći nivo. I probijao sam sam svoje granice jer tada nisam imao nikog kao nekog rivala s kojim ja treba da se takmičim kao. Kaže kao ovaj je bolji, ja ću da uradim bolje. Pa sad kao da ja imam nekog unutrašnjeg terača da napredujem. Idoli su bili neki kumovi grafita ili Godfathers of Grafiti i oni su ljudi iz Amerike. 70-ih su krenuli da rade to. Naravno kasnije kad su krenuli kompjuteri, pa smo saznali ko su svi ti ljudi. I to kao hoćeš to, to ti je uzor, hoćeš da postigneš to. Pa onda radiš ima tu sad neke Slengovi, radiš All City, radiš All train, bombing, throw up, ilegalne stvari, legalne stvari, lepe stvari, ružne stvari. Klasično potpisivanje, švrljanje, uništavanje, vandalizam i imaš kulturne stvari iz druge strane gde je proizšao Street Art, gde su sad stencilji i to. I meni su profesori, neki profesori su me terali da ja implementiram te moje stvari u klasično obrazovanje, ovo što radim ovamo na časovima. A neki su bili skroz protiv toga. Jer to oni smatraju umetnošću. To je vandalizam, divljaštvo. I tako je to paralelno raslo, dva dva Eška u dva univerzuma. Jedan je onaj koji bi voleo, jedan je onaj koji je hteo da se školuje.

Ivan Minić: Kaži mi za tog koji je hteo da se školuje i za celu tu priču sa faksom. Kako je to teklo, kako si ti odlučio šta želiš dalje sa tim. Kako je kako je to izgledalo kroz tih nekoliko godina koje bi trebalo na neki način da te nauče svašta i da te usmere ka nečem.

Eško Kurtić: Pa to je krenulo malo pre fakulteta. Nekom ludom srećom sam imao mogućnost, tata je uradio neki projekat i doneo mi je kompjuter kući. Wow, šta radim sad s ovim? Instaliran 3D Max, druga verzija Photoshopa, Illustrator, Corel, mislim, sve ono što je tad postojalo od devedesetih, nije bilo layera, nije bilo undo, da se vratiš korak nazad, nego sve, bukvalno kao na papiru, samo digitalno. I ja skupim neke moje radove, te što su pomerili granice, skupim te radove, fotkam ih, razvijem filmove, pošto to nije moglo da se fotkaš i sad prebaciš sa svajpom prsta na monitor ili na laptop ili kompjuter, nego si imao proces. I ja odradim ceo taj proces i nađem jednu akademiju koja mi se sviđala šta rade. Slučajno sam našao sajt jer internet je tad bio bukvalno imaš sreće ako uđeš nešto da si našao i to je to. Kako si došao do toga ne znaš. I ne možeš ponovo. Kao recimo na Komodorina Amigi kad hoćeš da igraš igricu pa moraš lako da motaš kasetu da bi došao do neke igrice kojom ne znaš da postoji. Ja nađem tu akademiju, zapravo to je akademija koja mislim da je dan-danas jedna od najjačih na svetu, iz koje bukvalno sve korporacije uzimaju, i kreativne korporacije i korporativne korporacije uzimaju ljude odatle. I Apple, i Disney, i Pixar, i modna industrija, i dizajneri izlaze iz svih sfera sa te akademije. Ja rekoh, ništa mene ne košta, tad je bio dial-up, treba ti dva sata da se konektuješ i dva sata da pošalješ jedan mail od pitanja da li je megabajt bio. Jer, okej, ove generacije ne zna, ali si na floppy disku nosio informacije koja je prilično mala kasetica na kojoj ne može mnogo da stane. 

Ivan Minić: I otprilike u 50% slučajeva radi kad doneseš.

Eško Kurtić: Ja nekako pošaljem mail toj akademiji, to je neposredno pre upisa akademije. I to je zapravo posle toga odgovor na ovo pitanje. Gde meni stiže koverta, posle par meseci ja već upisao akademiju kao: „Ama, vrati, kakav internet, šta ja tamo Amerika vamo?“ San Francisko, Silikonska dolina, naravno da je tamo meka svih tih kreativnih stvari i novca. I jeste san velikih dizajnera da budu tamo. Meni stiže koverta, velika, upakovana, nešto Amerika, donosi majka i kaže: „Sinko, bre, šta ti je ovo?“ Ja nemam pojma. Kaže, na tvoje ime. Ja otvaram, već sam upisao akademiju, otprilike znam u kom smeru hoću da se krećem, hoću da budem dobar dizajner, hoću da radim ambalaže za proizvode, hoću da radim u nekom eminentnom časopisu, hoću da radim tu kaligrafiju pismo, hoću da jedan deo ostavim kao nasleđe, da kroz to pismo ostavim crkvi ili muzeju, nešto. Hoću, imam te neke par smernica koje me vode u nekom smeru. Kako će to da se zapravo desi, ja nisam ni znao, niti sam pretpostavljao. Ja otvaram tu kovertu i fotografiju sam baš dosta radio, ručno smo razvijali u laboratoriji fotografiju i to mi je bilo ono kao… I dan-danas mi je to neka želja da imam malu laboratoriju, mislim, nemoguće je zbog hemije, ali ono, teško se nabavlja. I onda zapravo spoznajem da ja mogu da budem i Disney umetnik. Da mogu da budem bilo šta i da jednostavno završim to na teži način. Završim ovde moju akademiju koju studiram, pa nekada kad budem imao novca za tu Ameriku, ću da probam da odem, pošto tad nisi mogao da odeš ni do Makedonije i Bugarske, jer ti je trebala viza. I to usmeravanje je krenulo bukvalno samostalno jer ti na fakultetu, imali smo tih par profesora koji su radili u industriji ranije i jedan profesor koji nam je predavao prostornu grafiku, tu smo radili sa njim dosta ambalažu, on je baš lik, većina odraslih gde je čovek dizajnirao železaru. I on kao wow, on ti je profesor. Pa je prvi napravio to pismo i tipografiju registrovanu u svetu tipografije pisma. Pa dosta tih nekih dostignuća uradio. Pa je ambalažu radio koja je iz današnjeg ugla da danas nije okej, tada je bila okej. Pa za neke časopise radio. Baš ono što želiš kao klinac da postaneš, jedan ili dva profesora su to radila. Ovi ostali su bili zapravo kvalitetni umetnici koji ti prenose kvalitetno znanje, ali ti kad izađeš s akademije, posle toga, ti možeš da budeš samo kvalitetan umetnik, ne možeš da budeš dizajner u nekoj agenciji. Jer tad su već krenule da postoje agencije. Ti nisi imao nikakvu mogućnost da budeš oformljeni dizajner koji radi u korporativnom sistemu ili marketinškoj agenciji. Imao sam sreću da, pošto imam kuću, deo kuće smo izdavali i prvi firmopisci u ono doba Jugoslavije su bili kod mene kući. Pa sam mimo školovanja znao jer sam imao, to je tokom srednje i osnovne škole dok sam provodio po tim bolnicama, ja sam se krišom muvao dole kod njih i ako nisam smeo zbog onih isparenja i farbi, ja sam išao i gledao sam i sito-štampu i sve te neke stvari koje su preteče kompjutera, printera i svih ostalih stvari. I sam učio tu lično. Imao sam u kući sve te laboratorije, ne lično moje, ali smo izdavali taj prostor. I onda mi je to pomagalo kasnije da ja znam oko štamparije, oko pripreme za štampu, imali smo čak u srednjoj školi predmet priprema za štampu gde smo učili sve moguće i tampon i sito i ofset i sve, išli smo i u štamparije Prosvete pa smo tamo gledali, pa smo dolazili u Beograd u određenim štamparijama da gledamo kako se to radi ručno. Tako da to neko moje opredeljenje i usmerenje posle fakulteta sam sam ostvario jer sam imao lepezu znanja mimo fakulteta koja ne može na fakultetu da se nauči. Naučiš tehnički, likovno, kreativno znanje dobiješ, ali nisi osposobljen za realan život kad izađeš. 

Ivan Minić: Mislim da su se sad malo stvari promenile u smislu da je Primenjena relativno aktuelna sa onim što se uči. U tom trenutku je to baš prelaz između dve ere i vrlo verovatno to nije bilo ni blizu toliko aktuelno, nego se od vas negde očekivalo kao mladih da usvojite sve to što se tehnologije tiče uglavnom sami.

PRVI POSLOVI

Ivan Minić: A šta je bilo sa poslovima? Koji su bili prvi neki poslovi značajniji koje pamtiš? 

Eško Kurtić: Prvi posao koji mi je upalio ono i sjaj u oku i osmeh na licu, prve patike i farmerice, bilo je ispisivanje radnog vremena na izlogu četkicom, bojom za staklo. To je analogno doba. I to je wow. Zato što sam imao mogućnost da vidim od ovih firmopisaca kako se to radi. I ono kao, a hoćeš da probaš, hoću. I tako sam zaradio prve moje pare. Ne džeparac, nego moj novac. Zaradio sam ga. Od moje umetnosti, od moje četkice, moja ruka, moja znanja. I baš je bilo ono, dođeš kući, keva će: gde si, bre, ukrao to? Nisam ukrao, pisao sam. Odakle ti pare? Znaš, kako si zaradio s četkicom pare? Ko je još od četkice zaradio pare? I bilo je, uvek se tu negde ta rečenica prožima i dan-danas kao: šta ćeš ti od te umetnosti? Daj uzmi nešto konkretno radi. Kao, idi i radi, pa ti u slobodno vreme, vikendom, ili uveče, crtaj za sebe to tvoje. To je bilo to, a onda, već na akademiji, imao sam i stranu stipendiju i našu državnu stipendiju, baš sam pomerao granice te koje su postojale tada. Išao sam, to mi je rekla profesorka, kaže: mnogo trčiš ispred vremena, uspori malo, ne mogu da ja prilagođavam program u odnosu na tebe. Nije fer prema tvojim kolegama. Kao, to ne možemo da radimo, to možeš da radiš na diplomskom ili posle studija, na studijama mora da radiš studijski program. Ja sam pored toga na fakultetu radio i te moje stvari i ovo, i ona usmeravala me u tom nekom ličnom segmentu. I to mi je pomagalo da te neke svoje prve poslove i prva oslikavanja murala koji su zapravo u modernom periodu preteče ovoga danas što postoji u Srbiji. Jer kasnije sam saznao da sam ja taj koji je bio uzor ovim današnjim klincima. Jer sam pomerao granice, ne radimo običan grafit nego ubacimo nešto što je iz umetnosti. Pa čekaj, pa to nije… Kako je Picasso napravio kubizam? Tako što nije se radilo to tada. 

Ivan Minić: Što reče jedan moj prijatelj, on je znao da slika, a onda je prešao u kubizam.

Eško Kurtić: I tako su te neke prve… Radio sam, imao sam jedan, to je zanimljivo, mislim, nije se završio taj projekat i taj posao, bio je zanimljiv projekat zato što sam dobio zadatak, jer nisam normalan i ja jedini mogu da uradim tako nešto ekstremno, da iskopiram čuvenog Hundertwassera i njegov specifičan određeni rad koji je taj čovek zahtevao da mu oslikam u kafiću. I ono, ideš na fakultet, završiš svoje obaveze i onda uveče celu noć idem tamo u hladnom lokalu napuštenom sa dve jakne, rukavicama, i ono crtaš, kopiraš nekog tamo umetnika, koji je legenda, ne možeš ga iskopirati, i on bio ludak u svom vremenu, sa nekom lampicom, niti vidiš tonove, niti nijanse, niti znaš. Ali okej, iz istorije umetnosti znaš šta je radio i kako je radio. Pošto je on bio i arhitekta i umetnik, pa je kombinovao tada. I onda su već krenule ozbiljnije stvari. Možeš da mi napraviš vizit-karticu, pa si kao: čekaj, stani, kako ja… Ja ne mogu to da ti odštampam. Ne, ja znam gde ću da odštampam, ti mi to izdizajniraj. To je prvo gde ti učiš ljude, ono kao šta je šta. Možda on stane pored i kao: e, sad napiši Zoki, pekar, broj telefona, radno vreme. Ne, nije ti to vizitka, hajde da napravimo logo. Pa onda edukuješ ljude. Meni je zapravo neka, sad iz ovog ugla, neko to kretanje tih prvih poslova i te moje astme i bolesti i to kretanje kroz ceo taj školski sistem, ulični sistem, zdravstveni sistem, životni sistem, naučilo i nateralo da, pošto sam ja taj koji je pomerio svoje granice, a pomerio je zapravo kasnije, sam saznao, i druge granice, uvek volim da prenesem to znanje. I dan-danas volim da prenosim to. Čak mi je ideja kasnije da oformim možda nešto svoje privatno, pa da takvi neki likovi kao ja mogu da nađu zapravo pravo mesto gde mogu to da nauče iz primenjenog dela. 

Ivan Minić: Kad sam prvi put došao u kontakt sa onim što ti radiš, to su bili neki stikeri. Sam pitao ko je crtao pošto mi je bilo jako simpatično jer je bilo u tom nekom grafiti stilu. I onda su mi rekli, pa su mi pokazali neke grafite, pa su mi pokazali neke fotke isto koje su bile raznih nekih interesantnih stvari. I onda sam pitao šta on radi i onda niko nije znao da mi objasni zapravo šta ti radiš. Zato što te različiti ljudi znaju iz potpuno različitih konteksta. Okej, u svemu tome ti si onaj likovnjak sa početka, znači sve je to u suštini to, ali postoji u formi velikog formata, u formi malog formata, u formi nečega što je statično, nečega što je interaktivno, nečega što je animirano, nečega što je dvodimenzionalno, trodimenzionalno i kao poseban neki lejer i definitivno jedan poseban segment u razgovoru postoji na koži, što je potpuno neka deseta priča. I sad, mnogo je teško ispričati 25–30 godina stvaralaštva i, da kažemo, neke profesionalne karijere, koju godinu manje, ali i dalje mnogo godina, ali bih voleo ako možeš da nas provedeš kroz neke ključne tačke za tebe na tom putu.

KLJUČNE TAČKE

Eško Kurtić: Pa ne umem ni ja da objasnim. Isto to kao što ni tebi nisu umeli da objasne. Kad si pitao. Zato što se trudim da budem profesionalno u svakom segmentu koji radim sa kojim god klijentom da je ispred mene. Znači ako je u pitanju grafički dizajn, onda sam onaj lik koji je bio na Akademiji, onaj čudak ludak kog je naučio Mesaja tipografiju i pismo i kaligrafiju i onaj lik koji je radio Železnicu, naučio da radi ambalažu. Jer mislim da taj prelaz između analognog na digitalno je zapravo ono napravilo taj mislim to jeste velika transformacija u našim životima, ali danas je to nenormalno brzo razvija, a tada je to bilo nenormalno sporo. I meni je to omogućilo da ja budem ne samo taj likovnjak i kreativac, već i tehnički obrazovan lik koji to fizički može da stvori. Meni je trebao printer da odprintam plakat. Ja mi je trebalo dve noći da ga napravim bolje nego ono što je bilo koji printer zamrljao glavu. Mastila pa moraš ponovo da puštaš ili nije kalibrisan monitor sa mašinom. Znači ne, to je ta boja, to je ta četkica, to izvede ovo. Tako da taj analogni deo manuelni mi je pomogao da budem taj čudan lik. Obrazovanje mi je gurnulo tu moju kreativu na neki drugi nivo. Ta moja astma me je izbostovala da pređem u next level. I onda sam ja shvatio, neka je, neka anegdota je išla među društvo kao, ma ti si kreativna fabrika. Ti šta god da pipneš, ti si nenormalno. Nacrtaš sve da bude perfektno. Ako je minimalizam ultra kvalitetan minimalizam, ako je ilustracija, ono ne znaš da li je Disney ili je Marvel. Ili je Anime. A mi smo odrasli na Kiri, na ovim starijem Ne, ne, ne, ne. Jer moraš da tuširaš sve to, moraš ručno da ga nacrtaš. Ti sam sa par klika završiš. Pogotovo sada AI. Klikneš, kažeš nacrtaj mi to i to i on ti nacrta u stilu kog hoćeš. I meni je teško da definišem aha. Ja sam i onda ja sam po zvanju grafički dizajner. Po zvaničnom zvanju magistar. A u realnom životu sam kreativna fabrika. Jer ti kad odeš u fabriku, imaš na traci ambalažu, imaš na traci proizvod, imaš na traci kutiju gde ide ambalaža, imaš radnika, imaš direktora, imaš. E to se sve odvija u ovoj mojoj šašavoj glavi. I to je zapravo jedna kreativna fabrika koja fabrikuje šta god treba kreativi u tom trenutku. Da li je to mural, da li je to korporacija, da li je konsalting, da li je marketing, da li je kreativa za šta god. Ja sam se kasnije negde posle tog fakulteta i tog nalazio u nekim čudnim situacijama gde je recimo ok, znaš, završio si fakultet. Jedan si od drugačijih, jedan si od boljih u tom svetu. I naravno, ideš na najbolje mesto. Gde ćeš da ideš? Daj da vidimo koja firma postoji u Srbiji. Jedina firma koja postoji u Srbiji. Ne, jedina. Jedine firme koje, par firmi je bilo u tom trenutku, otvoren ovde. Bio je Saatchi & Saatchi, bio je Leo Burnett, bio je Ovision, BDO i to je sve od tih velikih korporacija kreativnih koje su postojale. Jedan moj drug on je generacija od dve starije od mene, on je bio u Saatchi & Saatchi. Ja sam ga pitao ima li mesta za nove dizajnere? Kaže trenutno nemamo. Ok, neću da pokušavam tamo. Šaljem portfolio i CV. Tad ono narežeš radove, portfolio na diske, šalješ poštom. Nije mail mogao da trpi rad. Leo Burnett mi nije odgovorio. Odgovorio mi je posle godinu dana. Šta me više nije ni zanimalo tada u tom trenutku. Jer očigledno nisu u tom trenutku meni nisu bili dovoljno profesionalni. Jer ako si ti toliko velika dizajnerska mašinerija, fabrika ti onda moraš da budeš podjednako dobar i svom radniku, svom klijentu i svom potencijalnom radniku ili klijentu i moraš da budeš ažuriran i da odgovoriš na to. Isto kao i danas kad te pozove roditelj pa se javiš na telefon ili ti zove klijent pa se javiš na telefon. Mora da se javiš na telefon. Ako se ne javiš, tada javiš se za dva sata. Ili sutradan najkasnije ako si u nekom ozbiljnom poslu. I meni se tu srušio Sneško. Ali mi Ovision BDO odgovori. Ja dođem ovde, gde ću da, ne znam. Još nije to ta opcija gde ti možeš ono, ne vozim ja, nemam auto. Moram da se snađem prevozom. Koji broj prevoza? Ovde ima. Ovde u Beogradu ima 500 različitih linija. Jedna preseda ovde, nema ni jedna direktna, moraš ovo. I ja klasika old school pešaka. Donekle sam išao autobusom. Oni su bili tu i bila je preko puta arene i bila je neka nova zgrada. ono moderno. Za to vreme je bilo kao moderno zdanje. Dolazim tamo, stranac. Slovenac je bio kreativni direktor. Pričam sa njim. Svi drugari sa Akademije koji su imali te neke prve poslove i prve razgovore nisu uspeli zato što nije bila bitna kreativa u tom trenutku. Ok, ti si kreativan, završio si školu. Ali ti nemaš taj poslovni govor, nemaš gestikulaciju tela koje trebaš sa sagovornikom da imaš. A ja pošto sam onaj čudak, drugačiji, ja sam tražio pošto sad već postoji kompjuter, postoji sve, tražio sam profesionalnu komunikaciju između poslodavca i zaposlenog. Kako to izgleda? I meni su svi zezali zašto ja tri meseca učim kako treba da pričam sa potencijalnim poslodavcem. Odnesi mu radove. Ne. Ne ide tako. Ne ide tako. Toni se zove lik. Ne znam kako se prezivao. Ali mi je ostao u sećanju zato što baš i to je jedini lik u tom prvom poslovnom momentu koji mi je ostavio utisak koji je bio baš profesionalac. Prvi put se susrećem sa Macintosh računarom, nekom Mek. Šta je to? Gde je tebi dugme? I imamo razgovor, ja ispoštujem celu tu proceduru, ali sad ja ne znam da li on mene testira samo kao budućeg grafičkog dizajnera, šta ja znam kroz taj naš intervju, ili me generalno testira da li sam i ovaj deo drugi dovoljno profesionalan ili nisam. Ja moram da napravim neki štos da ne bude greška u mom izlaganju, a da opet primetim da li on mene testira. Sad je psihološka analiza protivnika. Jer mi smo sad jedan preko puta drugog. Ti meni treba da daš posao, a ja tebi treba da pokažem koliko sam profesionalan. I sad u tom nekom sistemu ne smeš da spustiš, prvo, ne mašeš rukama, to je prvo objašnjenje nesigurnosti i govor tela gde ti objašnjava sve to. Ja to sam naučio, znaš, kao ja sad znam da se ponašam. I druga stvar, ne smeš laktove da držiš na stolu. Ja sad nešto sam ustao da mu pokažem, imao je neki ogroman, tad nismo znali da je to TV, ali je bio neki LCD monitor na kom se sve to gleda, taj portfolio, i ja ustanem i pokažem rukom. Samo pogleda u ruku, da li ću prstom ili rukom da pokažem. Prstom – pao sam, rukom – korektno, nije moralo. I kad sam se vraćao da sednem, ja pođem kao laktom da očešem sto. U tom trenutku on nije znao da li ću ja da spustim ili da pomerim rukom, a to je bio moj test, da sam ja ispunio zadatak ili ne, odgovor na ono što je i da on mene testira, da je njemu u našem razgovoru dok se mi gledamo iz respekta i gledaš u oči sagovornika, trenutak mu je istog sekunda pao na lakat, samo pogled dole na lakat, i ja naravno nisam ni dodirnuo sto, ali sam tako prošao, to je ta caka koju sam ja sam sebi uradio da shvatim da li ja idem u profesionalnom smeru ili ne. Okej, završio sam profesionalnu školu, profesionalno se bavim svim tim mojim sitnicama i velikim i malim stvarima. Znanje za znanje, ali komunikacija sa realnim svetom, to nisam mogao da naučim ni od jednog od ovih ljudi. Čak ni iz psihologije, ni iz sociologije, ni iz pedagogije. Nismo imali tu vrstu komunikacije, obraćanja sa klijentom, sa strankom, sa drugom osobom. Ja onda: dobro, znači, brate, na dobroj si putanji. Kreći se ti tako, ne mora da dobiješ ovde posao, ali znaš za sledeći kako ćeš da se ponašaš. I ništa, to se završava. Ja ovde društvo po Beogradu, prespavao sam tu vikend. Nemam kintu, vraćam se za Niš. I pravilo u poslu. Tada to niko od nas nije znao, tada je to kretalo digitalno i korporativno. Svo to stvaralaštvo s druge strane kreative, ne likovno, nego realno. Meni zvoni telefon i imao sam neku malu Nokicu, nisu bili ovi pametni telefoni, neki broj 011. Ko mene ima da zove 011? Rodbina, svi spavaju, rano je, niko neće, idem rano na autobus, ja idem na autobus, idem kući, mene zove, poznat mi je glas. Ja se izvinjavam, ja ne znam o kome je reč. Toni ovde, juče ste bili na intervjuu. Ovo ne bih trebalo da uradim i ovo nije poslovna etika i nije ponašanje jednog profesionalca i ne trebamo prema budućim zaposlenima da se ophodimo tako i da ovo… Šta god mi je ispričao, ne sećam se sve, bio sam ono kao izbezumljen, bilo je rano, još ne znam ni kako se zovem, idem na bus, hladno mi je. Kaže, ostavili ste nenormalan utisak na mene, ja odavno nisam ovo video. Molim vas, javite se na probni rad. Kao, šta? U, što u žargonu gejmera, rekao bih, obrnuo sam igricu. To je to. Znači, sam sam sebe osposobio za ono što sam očekivao od fakulteta da mi da, nije mogao da mi da nikako. Dolazim ja tu i stvar koja je mene naterala da ja eksplodiram kao kreativac i da još više učim i još više, neki lik koji je bio pred otkazom kod njih tamo, on me je testirao. Sad verovatno je to politika firme i rivalstva između njih bila, to sada mogu da pretpostavim, tada nisam mogao da znam, jer sam ono početnik, mlado pile, gde je lik na prvi naš kontakt bio: a, ti si iz Niša, vi dole grešite padeže. Koji to mi? Ja sam jedinka, nismo mi. I koji padeži? I sad, okej, možda je hteo foru da uradi, da opusti atmosferu, ali prilično gorka fora. Jer zašto jug mora da ispašta zbog nekih gluposti? Nismo svi iz juga, neki smo i peške došli tu. I onda me tu ispitivao. Bukvalno je bilo kinjenje, jer kasnije su njegove kolege rekli da je malo nezgodan lik. Da li ja znam šta je knjiga grafičkih standarda i kako se uopšte logo radi. Ja mu izvadim knjigu grafičkih standarda koja ne znam koliko strana ima, baš ono 3–4 cm da je debela. A meni to udarilo na taj ponos, jer ja sam od onih pet čudaka koji… Mnogo nas je malo, ne postojimo. Kako sad može neki tamo lik koji možda se probudi onako nervozan da meni radi o sudbini i o svom tom obrazovanju i odricanjima i jaslama i ovamo i onamo i žrtvovanjima, gde oduševim head of, a onda neki tamo koji je pred otkaz zapravo radi o mojoj budućnosti. Ja tu odradim sve korektno, tačno kako je trebalo, pošto sam već Photoshop znao, 3D Max sam znao, Ćale je, pokojni, radio 3D Max, prvi Max. Prvo kad sam dobio, digresija, kad sam dobio taj kompjuter, instaliran maksa, ja se uplašio od programa i deinstalirao, jer je ćale hteo da me ubije. Jer tad nisi mogao da nađeš program, nisu piratske verzije, kopi diskovi, na nekom buvljaku kupiš program. Ja se pokupim za Niš, zove me, sad je to HR, tad je bio agent, neki agent, nešto, ne znam kako se tad u tom periodu zvalo. Hvala što ste bili, zelo, zelo… Pola nisam razumeo što mi je rekla ta žena. I onda ovi drugovi iz Beograda: zovi, zovi, znaš ti koliko je teško da uđeš u takvu firmu, ako ti je head of rekao da se javiš, to se ne odbija. I ja ono, iz respekta prema profesorima, iz respekta prema samom sebi i kreativi koja… Rekao sam, ja ću ovde da gradim u mom Nišu, jer tu centralizaciju moramo da razbijemo na neki način. I onda sam se zaposlio u jednoj marketinškoj agenciji u Nišu koja je u tom periodu bila, pa ne baš rame uz rame sa ovim agencijama, ali je bila vodeća i bila je jedina firma koja je imala bilborde po celoj zemlji. Kasnije se pojavila Alma Quattro i ovi ostali. I tu sam rastao i tu prvu bebicu svoju, vidiš, ono ambalažu za ovaj proizvod, za onaj proizvod, za kozmetiku, za hranu. Pa ono, odeš u dragstor, kažeš: e, ovo sam ja radio. Tako da taj neki deo sam sam morao da prođem, nismo na fakultetu nikako mogli da imamo takvo obrazovanje i edukaciju, jer analogno i digitalno se nisu baš slagali, jer digitalno je tek počinjalo, analog je završavao svoju karijeru. Onda štamparije su počele da izumiru u tom formatu, postalo je digitalno, pa su se onda pojavili newsletteri, pa ono imaš digitalne časopise, dobro, sad je to već hiperdigitalno. I onda sam, kroz tu jednu anegdotu od jednog druga, koji je rekao da sam kreativna fabrika, rekao: pa to je to. Kad definišeš Eška, on je kreativna fabrika, jer moraš da izfabrikuješ sve te proizvode. I dalje ne znam da li sam objasnio, pošto tema je široka. 

Ivan Minić: Ma dobro, ja ti kažem, ja znam da si ti radio svašta. Problem sa tim ljudima koji rade svašta, a koji nemaju uredan sajt i portfolio u kome to pokažu, je što kad kreneš da kopaš, nećeš zapravo naći previše, naći ćeš neke intervjue, naći ćeš neke lepe priče, ali nema tu previše radova i nije to toliko ni pregledno, ni vidljivo, ni sve, a zapravo toga ima jako mnogo i ono što je super interesantno, postoje stvari u kojima ti imaš svoj neki vrlo autentičan, lični, kreativni potpis, a postoje stvari koje si ti radio koje nisu tvoj stil, ali si ti i dalje njih jako dobro radio, jer je to prosto nešto što zanatski treba da se uradi i ne mora uvek sve da bude u tvom stilu. Nekad je zahtev klijenta takav i s jedne strane možda je klijent u pravu, možda nije, ali on diktira ono kako želi da izgleda nešto što je u njegovom brendu. 

Eško Kurtić: Na kraju krajeva, to je ono što te nosi – novac, ali nešto mora račune da plati. 

POČETAK TATTOO KARIJERE

Ivan Minić: Tako. Kako si došao do tetovaža? 

Eško Kurtić: Zapravo to je treći Eško koje je postojalo paralelno, ali je zapostavljeno, jer je u periodu kad je raspad stare zemlje, tetovirani su bili samo kriminalci i promiskuitetne žene. I narkomani, loša priča. Loši ljudi, loša priča, loš kontekst. Nije to za jednog umetnika, tačka. Zapravo to je krenulo u drugom razredu osnovne škole, pre svega. Dolazim kući posle časova, sećam se kao mali, uzimam neki crni flomaster i tribale po celoj ruci. Mislim, nisam ni znao šta su tribali, ali to je ta šara koja mi se sviđa, prati mi oblik ruke. I majka tada kako kukova: ima da bude neki kriminalac. I naravno, onda ova sad bolest i ovo što smo s početka pričali nije moglo da dozvoli nikako da se ja upustim u bilo šta od toga. Čak je i ovaj street art morao malo kasnije da dođe kad se sve to smirilo. I lekari su me isto dosta opominjali kao ne možeš da radiš sa sprejevima. Do juče si bio u bolnici. Da, mogu. Imam masku i mogu. Da, ali to nije sto… Od nečeg moram. Pošto čika Pera me nije prihvatio, ja moram nešto da radim da bih prešao tamo. I ovo, kako se zove, tetoviranje je bilo tu negde, ’97–’98, ne znam tačno, kad sam hteo da uđem u to. To je opet pre svega ovog drugog, jer ovo drugo je kretalo, škola, ono što je normalno, ali ovo je onaj divlji s ulice koji još nije upoznao ulicu 100%. Pričao sam s drugom koji je pokušavao kod jednog lika da radi i kao: ej, možeš da mi nabaviš mašinicu? Kao, ne, jer u tom periodu tetoviranje nije bilo kao danas. Poručiš na neki sajt i ono ti stigne kući. Ili odeš u neki tattoo studio i onda preko tog studija ti naruče opremu. Tad ili si morao da znaš sam da to praviš, znači morao si da znaš mašinstvo, ili da imaš neku sreću da se dopadneš tom batici sa druge strane. I meni ovaj drug rekao kao ne. Zapravo moraš da tražiš odobrenje od ulice. A odobrenje od ulice ima dve strane. Jedna je stvar, bukvalno ti lome ruke i noge i ne možeš. I druga strana, prihvate te. I nema između. Ja nisam hteo da kockam nikakvu sreću. Drugi je imao, pošto je on završavao mašinsku školu i napravio prototip svoje mašinice, pa smo preko nje polako krenuli da učimo i ulazimo u celu tu priču.A pošto je on završavao srednju mašinsku i on je imao prototip i napravio svoju mašinicu. To se u tom tattoo svetu zove zatvorska mašinica. Elektromotorče, gumica od tegle, žica od gitare i neka olovka. Hemijska, tehnička, koja god. I on dečko napravio to. Probali mi. Ja on je imao neku tetovažu na nozi. Ja da mu popravim linije pošto kao crtam dobro. One linije ispale perfektne. Kao ej nemoj kao da saznaju da radiš mislim ono i dalje je to bila ona underground, tvrdi underground. Ja sam to tako povremeno, ponekad. To kod tih prvih poslova ozbiljnijih nisam odvajao pare i kupio prvu mašinicu. Prvi adapter, prvu struju, posle boje. Pozajmljivao sam do tada. E onda pošto sam od ovih pet čudaka i ovaj što je sve pozdravio sa čika Perom, a volim da bude pop, ide i da ima da stoji nešto iza toga znanje. Onda sam krenuo sa edukacijom i u tom segmentu jer danas postoji i to. Ali edukacija ne u smislu ovih večernjih škola koje su popularne danas i to su sve neke akreditovane ustanove. Zapravo je to jedna laž za otimanje novca i zavarivanje oči ljudima. I po pravo školovanje odeš kod majstora i učiš od njega. I on ti da pismo. Kao i u stara vremena. Majstora kad dobiješ pismo, onda je to amin da si dobar. I ja i dan danas, evo skoro sam se vratio s jednog ozbiljnog velikog seminara. Ja imam pored tog fakulteta i pored tih svih tih diploma, zvanja i ostalih stvari iz fotografije, 3D Maxa, ne znam, fakulteta međunarodnih takmičenja za murale, grafite, za sve ovo. Imam i od 15 najjačih ljudi na planeti sertifikate za tetoviranje. Tako da negde tamo u svetu sam ja neki Picasso, neki Basquiat, neki Andy Warhol. Ovde sam samo crtač.

Ivan Minić: Kaži mi ti si mi pričao, mi pre o tome, ovaj ti si proputovao svet, ti radio si po svetu dosta tetovaža. Radio si sa nekim od velikih umetnika, radio si u nekim interesantnim studijima. Svašta se tu nešto dešavalo. Nećemo pričamo o svemu šta se dešavalo, ali kako to izgleda zapravo u odnosu na sve ono što je tetovaža ovde?

Eško Kurtić: Misliš u Srbiji, ovde kod nas, na našem podneblju. Sada trenutno to dobija negde ne još pravu sliku, ali tu je. Ide ka tome. I išlo je ka tome. Tu je negde. Treba da se još neke stvari srede i mislim da smo na dobrom putu da mislim, neki od naših ljudi koji tetoviraju su na prilično dobrim pozicijama u svetu. Imamo kvalitetne ljude. Al za razliku od sveta, to je mali broj. I to je malo ljudi koji zapravo zna šta radi. Ovo sve ostalo je i dalje na tom nekom. Hajde sad ću da ga definišem digitalno i analogno. I dalje smo analogni, a voleli bi da smo digitalni. To jest, imamo digitalnu nepismenost. To nam je ispred očiju, a ne znamo da ga čitamo. To jest, nema ko da nam ga predoči da je takvo kakvo jeste. Već sami tetovirači u Srbiji u odnosu na internet postavljaju sebe na neka mesta bez da su bili na ta mesta i da zapravo znaju šta je iza toga. A iza toga je jedna velika, velika, velika industrija. I tetoviranje je ušlo u korporativni svet i korporativni svet je ušlo u tetoviranje. I nažalost i to je postalo onako poljuljana industrija. Nije više Underground. Nije više ni mainstream. Već je izašlo iz tog okvira i prilično je dostupno. Zašto to kažem na taj način? Zato što kad živiš sa nekim koji je oformio sliku tetoviranja u Srbiji gledajući kroz TV Miami Ink i LA Ink shvatiš da zapravo je to samo marketinška fora na TV ekranu. Ništa više. Jer sam ja živeo sa Jođijem iz Miami Inka u istom stanu i baš sam ga pitao kao ej, je l’ stvarno ono sve to tako kako su te predočili i pokazali na TV kao ma ne kao to je samo da približimo široj javnosti tetoviranje i ono. Sve je trik i fora.

MAINSTREAM VS UNDERGROUND

Ivan Minić: Dobro, postoji taj neki trenutak pre otprilike od 20-ak godina pa kao ovamo gde je suštinski Discovery prestao da bude Discovery i postao je reality. S tim što je u, čini mi se, u startu to bilo prilično umereno i bilo je interesantno i ok, ti si, ne znam, pričao o porodici koja pravi, popravlja motore, ali mnogo zanimljivija je bila njihova interna dinamika nego to što rade. To što rade kao ok. I uvek je u svakoj od tih priča to bilo ok. Međutim meni je baš taj momenat ovaj sa Miami Inkom i i LA Inkom bio interesantan iz iz iz nekoliko razloga. Prvo vidiš ljude koji su iz razni potpuno različitih backgrounda. De ono imaš Izraelca, imaš Azijata, imaš Amera, imaš i potpuno su drugačiji i rade dobro zajedno i svako ima nekakav svoj stil koji je karakterističan. I tu zapravo po prvi put vidiš da ok, bio je taj period kad je to bilo rezervisano za problematične ljude, ali bilo je i simpatično jer je bilo prisutno u rock and roll kulturi, u tom da kažem segmentu šoubiznisa koji je nama bio zanimljiv. Pa ako si hteo da podsećaš na rock and roll zvezdu, i ti bi uradio nešto. Ali vrlo je realno bilo zatvoreno. Ti tu vidiš da ljudi sa potpuno nekim drugačijim motivima dolaze. Obeležavaju na sebi neke stvari koje su im važne, šalju neku poruku koja je primarno za njih i nije nužno uopšte da se vidi, ali je njima važno da imaju kao oznaku. A pričao sam ti o tome, meni je, meni je ipak i dalje tu naj, najinteresantniji momenat bio kad vidiš da, ne znam, Chris Garver koji crta onako kako crta, da on zapravo osim toga što tetovira, čovek se bavi crtanjem, slikanjem i neke od tih stvari koje on uzme i naslika su meni izgledale neverovatno. Zato što očigledno ima taj dar i mnogo je radio na njemu, ali znaš, on je ono, mislim glupo će sad zvučati kad kažem, ali jebiga sad, renesansni umetnik koji se sticajem okolnosti bavi i tetovažom.

Eško Kurtić: Bukvalno je to.

Ivan Minić: Znaš, kao ima tu raznih. Suštinski ono za te bazične stvari, svako može da nauči da tetovira te neke jednostavne forme, naročito ako osnovu kreira na računaru i prenese i samo treba da iscrta. Ali kad ti vidiš kako oni to radi i kad vidiš recimo one stvari što što je isto meni bilo fascinantno, nema veze sa tetovažom, ali ima veze s tom vrstom umetnosti. Ona ekipa koja, kad oni završe one neke restauraciju nekih automobila ili nešto novo, ona ekipa koja dolazi da ono pinstripe uradi četkicom. I to ti gledaš čovek vuče onu četkicom. Četiri metra niz auto, vuče savršenu liniju i ti kao šta nije u redu sa tobom? I kako to sve izgleda i kako se formiraju svi ti oblici da to bude savršeno svaki put. Kao, mislim ok, verovatno nije svaki put savršeno, verovatno oni nekad mogu i da poprave i sve to, ali to se naravno ne vidi u kadru. Ali čak i da je svaki treći put savršeno, a mnogo više od toga je. Ta vrsta veštine je potpuno neverovatna. I to, mislim, sve može da se digitalizuje i sve može da se nacrta i da se izlepi folija. Ali nije isto. Nije isto kad on uzme i nacrta to kako treba. I mislim da je to dosta doprinelo da te neke stvari koje su u suštini bile Underground kultura pređu u nekakav mainstream. I da se pojedinačno neka imena tih ljudi čuju i postanu poznata. E sad, naravno, onog trenutka kad oni uđu u šou biznis na taj način, oni postaju deo šou biznisa. I pošto naravno svi ljudi koji se koji imaju potrebu da se svakodnevno kreativno izražavaju, se bore s nekim demonima. To je, mislim, inače ne bi imali tu potrebu, logično. Ovaj, onda naravno čuješ i za taj ceo deo priče i vidiš i možeš da ispratiš kako se oni menjaju kroz godine i ono svega i svačega tu sigurno ima i iza kulisa, a ti ispred kulisa po nešto od toga vidiš. Ali mislim da je jedna vrlo važna umetnost ovaj došla do do mainstream publike na taj način. Kako je, mislim ti si bio na raznim mestima i radio si sa sa sa raznim ljudima ovaj kako je to, kako je to organizovano kad nisu upaljene kamere?

Eško Kurtić: Ne znam. Pa na raznorazni načini. Baš tako kao što si rekao, raznorazna mesta. Na ovom mestu je to baš kao na filmu. Na ovom drugom mestu je baš kao problematično, na onom trećem mestu je ono ružičasti jednorog. Znači bukvalno zavisi od podneblja, vlasnika studija, partnera njegovog, ljudi koji zapravo rade tu. Hteo sam samo još nešto da kažem, sad si me podsetio kad si kad si pominjao umetnost i to, trebalo je baš kad sam posle svega toga, obrazovanje, dizajn, ok, imao sam i dobre pozicije i art direktor i holivudski filmovi i Triple A igrice i sve to, bla, bla, bla, bla, bla, bla. Murale, grafiti, sporedno. Al to sporedno tetoviranje koje je postojalo, me vodilo dotle da ja saznam da je jedan od Godfathersa u kao u grafitima, tako i u tetoviranju je zapravo školovani dizajner Ed Hardy. Koji je isto pomerio granice i onda sam shvatio da sam da onih pet zapravo postoje i na drugom mestu, nekih pet gde američko tradicionalno tetoviranje bilo ono klasično ono, ne znam mornari, mornar, bla, bla, bla, stane mornarica na luku, tu je neki tattoo shop i njih šaraju i to ono, nema nikakvog smisla. To je old school tetoviranje. E on je otišao u Kinu, u Japan i shvatio smisleno povezivanje na veće površine. Pa su tako nastali ovi dizajni danas što postoje. Ceo rukav, cela leđa, noge, cela tela i to. Jer je to iz njihove tradicije tetoviranja. A druga stvar, tradicionalno japansko tetoviranje, koje je mnogo starije od svih ovih tetoviranja, je nastalo od woodprinta, od likovne grafike. I zapravo to je jedan začarani krug koji se vrti u taj krug. I zato sam i stavio to Creative Factory. A ovo kako izgleda od mesta do mesta to je recimo u jednom studiju sam radio gde je problematičan lik koji je samo što je izašao od od služenja, otvorio studio. Ja ne znam čime da se bavim, mora da plaća račune, a pošto je problematičan lik, zna te likove pa će tako da pravi pare što će da napravi taj studio. Napravio tattoo studio i zove gomilu nekih ljudi. I u tom jednom trenutku ono stane bez ljudi i traži nekog. A ima gomilu zakazanih ljudi koji treba da dobiju tetovaže. Ja sam u tom momentu bio na jednom od ovih situacija koju znaš, o kojoj nećemo da pričamo. Kod lika koji je, a opet je povezano sa ove motore, sa ove avioni, ova kola. Koje je imao prvi preteču Pimp My Ride-a sa MTV-a gde se ocrtavaju i oslikavaju. Tako imaju tu radionicu. Nije imao TV emisiju, ali imao je radionicu. I bila je neka problematična situacija i ja odatle slučajno nađem oglas na Facebooku ili gde, da se se traži neki lik koji može da istetovira i ima zakazane kao termine i poslove. I on, kao hajde, daj da iščupam živu glavu odavde. Na voz, četiri voza preseda i tri zemlje. Stižeš tamo, ono znojav, gladan, ne spavao tri dana. Ulazim tamo, on ima ono je osnovao tu neku konvenciju tattoo u njegovom mestu. Dolazim, ni znam kako izgleda čovek, ni znam kog da tražim. Ni znam kako se zapravo on zove, znam neki njegov nik. Mrtav sam, gladan, već ono glad prelazi u nervozu jer tri dana već ono nisi, em što stvarno nisi svoj, jer si kreativac, plus nisi svoj, jer si gladan, neispavan, umoran, pobegao si od nečeg što je strašno. I kaže: “A, došao si?” Ko si ti, prijatelju? Te mi izvini, ja tebe ne znam. Ej, pa pričali smo kao i ja sam onaj lik. Aha. On uopšte nije izgledao problematično čovek. Rekoh dobro, ok. Nađem se ja tamo na pojam. Pređem ja u studio. Zapravo sam ja njemu taj studio u tih par prvih par odlazaka kod njega podigao na taj nivo gde je on posle dve godine imao u jednom momentu njih petnaestak, dvadesetak u studiju. Dok na suprotnom mestu se gradio studio koji su naši ovi tetovirači koje sam spomenuo, nekolicinu koji vrede nešto, pozvani i grade tamo na drugom mestu. Ne znam zašto, al tako me put naveo kao i u ovom mom stvaralačkom putovanju, poslovnom i edukativnom, tako i u ovom nisam vuk samotnjak. Volim društvo, volim ljude. Ali nekako volim da izgradim to profesionalno, na profesionalnom nivou. Ne volim na osnovu nečeg tuđeg, neosnovanog mišljenja i bez ikakvih podpora da gradim budućnost. Jer staklene nogice su uvek podložne lomljenju i krhke su. I onda sam tu upoznao, radio sam i sa Argentincima i sa Grcima i sa Rumunima i sa Crncima i sa raznoraznim profilima. Ovaj je ušao u tetoviranje jer je 15 puta bio u zatvoru. On je u zatvoru naučio tetoviranje. Ovaj je završio ne znam koji fakultet, al kao njega to ne zanima. Ovo mu donosi novac. Ovaj je pobegao iz svoje zemlje. Tamo kod njega je katastrofa. Hoće bolje da živi, došao je u Evropu. Znači, totalno dijametralno od onog što je korporativni svet. Znaš ti sediš, ok, sve je super, kreativno. Ista situacija. Ti imaš klijenta, imaš odgovor. A ovo je na licu mesta u tom trenutku i ti klijent ti nije neki lik koji vozi dobar auto i ima proizvodnju i treba mu ambalaža. I nije neki lik koji ima korporaciju i pravi igrice gde su svi cool. Ono zamračena soba i svi su gameri i crtaju neke karaktere. Ovaj hoće istog takvog karaktera i on je batica koji je bio negde i ako ti ne ispuniš to na određen način možda ćeš da imaš problem. Ne, mislim i i druga mnogo bitna stvar je ovo je za ceo život.

Ivan Minić: Da.

Eško Kurtić: I sad više onako ima opcija da se to.

Ivan Minić: Ima opcija koje nisu 100% još dovedene su skoro do perfekcije. Mada te mašine koje su do perfekcije su nenormalno skupe. Četvrtina miliona po mašini ona. Baš su ono sa dijamantskim glavama gde ti laseri rade to što rade. Ja nisam pobornik toga jer ne treba se igrati sa zdravljem.

Ivan Minić: Činjenica je da ovaj ne znamo kako to efekta ima na kožu i da je bolje da ispravim, ne praviš kako treba.

Eško Kurtić: Videli ste, svašta i video sam i te neke, bio sam i prisutan kad su radili neke popravke i prepravke i mislim to je stvarno sve je to ovaj jako živopisno.

Ivan Minić: Uh 30 godina nekakvog kreativnog rada. I dobro, gde si ti sad i šta ti želiš dalje?

Eško Kurtić: Ja sam sada u Niš. Uh ne znam, posle svih tih putešestvija, svih tih kompanija kreativnih industrija, tetoviranja i svega. Ja sam korona je sve zaustavila, ne samo mene, sve ljude i kreativu je dosta onako iskrenavile. Al nekako kao što jednoj pesmi hip hop, Rakim kaže Back to the basics. Vratio sam se kući. Išlo sam i vraćao sam se, išao sam i vraćao sam se. Vratio sam se kući i period kad je bio lockdown me vratilo na razmišljanje i na učenje. I kad sam hteo da napišem knjigu o tom pismu onom profesoru Mesaja i šištanje, lupanje cipelom o pod i sipanjem tuša, da napravim jednu knjigu, ali je dosta vezana za istoriju našeg naroda. I onda sam to stavio po strani dok se krčkao i jedan veliki gulaš u našim životima. I negde u u budućnosti želim da oformim nešto što će da bude edukacija ljudi koji zapravo žele da budu profesionalci. Kako će to da izgleda? Ne znam. Fabrika je velika. Puno ima divnjaka. Svuda se nešto dimi jer previše znanja postoji u toj fabrici. Gradim to nešto svoje lično što je neobjašnjivo. Kroz ovaj razgovor sam valjda razgonetnuo delično i kao svake obućar što nema svoje cipele, svaki krojač nema svoje odelo, tako i dizajner nije stigao da ima svoj sajt. Trenutno su u izradi nekoliko sajtova. Koja će da objasne Eška. Na taj način što će jedan da objedini biografiju i objasni ko sam zapravo ja. Iz ove priče će da budu delovi, delovi će da budu tehničke prirode sa svih tih informacija. Školski, životnih to. I onda će da budu linkovi koji će da vode kao i što sam na jednom intervjuu kod TV-a na Digitalku rekao da kreativac iz kreativne fabrike šaljem u industriju koja ga angažuje. Znači ako mi se javi neko kome treba dizajner, onda šaljem korporativnog lika koji radi. Tako da biće jedan mali portfolio koji je vezan za korporativni svet, portfolio koji je vezan za ilustraciju, portfolio koji je vezan za murale i portfolio koji je vezan za tetoviranje. Objediniće se sve na tom jednom koje je Eško Kreativna Fabrika. Biće uskoro. Zakupio sam domen, to je prvi korak. Drugi korak je plan i program svega toga i trenutno radim na planu i programu za edukaciju. Razmišljam da krenem sa seminarima, da edukujem naše ljude oko tetoviranja. Jer stvarno sam dosta pokupio.

Ivan Minić: A ti si redovno išao. To je jedna od retkih stvari koje smo mogli da ispratimo kod tebe na Instagramu. Da svakih par meseci si negde ili u regionu ili šire na nekom od seminara i to je onako super interesantno napravljeno gde razni ljudi pričaju razne stvari. Postoji obično i neko takmičenje i tu se dodeljuju neke nagrade i obično ti dobiješ neku od nagrada. I tu zapravo možemo da vidimo radove.

Eško Kurtić: Radove koji su stari. Sve će to da bude resetovano i rekao sam ove godine je godina reseta za mene lično. Desilo mi se nešto privatno, desilo mi se nešto poslovno. Jednostavno sam rekao reset. Pričao sam na Digitalku da sam imao nekoliko ozbiljnih reseta u svom kreativnom stvaralaštvu i oni hard diskovi koji su izgubljeni i podaci koji ne postoje i ne mogu da se povrate. Sad ja lično radim reset. Imam preko 20 hard diskova sada. Pošto sam rekao da backupove nemam, imam radove spakovane na raznim mestima. Ali radim lični reset. I sada tog malog Eška koji je bio bolestan i znao je da će da bude jednog dana veliki umetnik. Hoću da postavim u njegovu stolicu i onda kaže šta će na kom papiru da bude nacrtano? Da l’ tu street, dizajn, ilustracija, sve? I onda će svaka ta stranica da ispriča to što ima iza sebe. Ima mnogo toga što ljudi nisu videli. Meni je krivo što to nije ranije urađeno. Imalo je razloga zašto ne. Jer u periodu prelaska iz analognog u digitalno dosta se kreativa krala. Ljudi iz sveta kreative, likovnjaci, uglavnom ne vole da im se ono i onda to je.

Ivan Minić: Vidi, mislim svi smo mi u nekom trenutku učili tako što vidimo šta je neko napravio, probamo da napravimo isto.

Eško Kurtić: Ono što hoću da kažem, meni je drago što sam uspeo da nesvesno proizvedem nove ljude koji su proizveli nešto što je danas drugačije. Znači, napravio sam korak koji nisam ni bio svestan da je napravljen. A to je promena ka boljem i drugačijem. Danas znam da je to tako jer vidim šta se dešava. I znam da sam ja taj koji je pričao o tom nešto, tom nekom klincu koji je bio na istoj poziciji na kojoj sam ja bio klinac. I on je napravio ogromnu, meni mnogo drago što indirektno sam uticao na promene. Jer svako od nas da uradi bar jednu malu promenu, imaćemo bolje sutra.

Ivan Minić: A sad hoćeš da se posvetiš tome da direktno utičeš.

Eško Kurtić: Sad hoću da se posvetim ličnom stvaralaštvu koje je zapostavljeno zbog ovog profesionalnog ono angažovanja. I hoću da se posvetim tome da napravim ne fabriku iz koje će da izlaze ljudi sa nekakvim znanjem. Hoću da napravim fabriku profesionalaca. Znači biće stroga selekcija. Kad se to desi, još je u fazi neke pripreme, nešto, još je baš sam početak. Jer baš hoću temeljno da postavim korene da da da ozbiljan temelj postoji za toga, da ne bude levitirajuće. I onda će teška selekcija da bude. Planiram neke od ovih profesora koji su i dalje sa nama, u penziji su, neki još rade. Planiram da ih angažujem. Već sam neke pitao. Zanimljivo im je, drugačije je, jer nisu navikli na to. Tako da to je neki trenutni ono smer.

Ivan Minić: Dobro. Pratićemo. A ti nemoj da nas razočaraš i napravi taj portfolio da kad pošaljemo ljudima mogu da vide šta si to zapravo sve, dobro ne sve, ali odabrano šta si radio u prethodnom periodu i samim tim za šta mogu da te kontaktiraju. Jer kad ljudima kažeš da je neko onako multipraktik i može sve, danas je to već postao problem i oni traže nekog ko nešto specifično zna i vrlo često preskoče ovakvu vrstu preporuke. No, ovaj hvala ti puno na razgovoru. Hvala vama što ste nas slušali. Istražite malo šta ovaj blesavi čovek pravi. Ako slušate epizodu u trenutku kad je izašla, verovatno još uvek nema sajt. Ali ako slušate par meseci kasnije, evo ja ću se lično potruditi da ga pritiskam dovoljno često da ga napravi. A svakako možete naći različite zanimljive članke, intervjue, kraće ili duže video formate gde možete da čujete o nekim konkretnim akcijama u kojima je učestvovao i stvarima koje je pravio. To bi bilo to. Mi se vidimo ponovo naredne nedelje.