Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je Aleksandar Jerotić. Ime vam verovatno nije poznato, ali on je danas direktor jedne male, lepe fabrike u blizini Bečeja koja se bavi proizvodnjom određenih delova za automobilsku industriju. Dečko koji nije imao nikakvu jasnu ideju šta želi da radi, koji je u dobrim sistemima proveo prethodnih desetak godina i od toga da bude jedan od malih, beznačajnih šrafova došao do toga da vodi timove, zatim timove timova, uh jedan veliki deo proizvodnje, a zatim i celu fabriku u jednoj novoj drugoj firmi. Njegova priča je potpuno drugačija od većine priča u Pojačalu, ali ipak mislim da će vam značiti da je čujete, jer kada sam je ja prvi put čuo od njega, mene je oduševila. Možda ste neko ko je na životnoj raskrsnici kao on, a možda ste neko ko u životu vodi ljude slične njemu. U oba slučaja treba da čujete i ovaj ugao. Uživajte. 

Realizaciju ove epizode Pojačala podržali svi naši prijatelji iz Orion Telekoma, a ukoliko vodite biznis koji zavisi od brzine i kvaliteta interneta, mislim da bi bilo dobro da se informišete o biznis internet paketima u njihovoj ponudi.
U ovim paketima dobićete do 2,5 Gb/s optičkog interneta, stabilnu konekciju bez prekida i komplet digitalnih servisa: hosting, .RS domen, SSL sertifikat i statičku IP adresu.
Tokom promotivnog perioda, prva tri meseca korišćenja dostupna su po ceni od samo 1 dinar, a uz dodatke kao što su Microsoft 365, Trend Micro zaštita, sistem za e-fakture i e-fiskal dobijete rešenje koje pokriva sve što je potrebno jednom modernom biznisu.
Detaljnije informacije možete pronaći na oriontelekom.rs ili pišite na biz.prodaja@oriontelekom.rs

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: E pa Aleksandre, dobro mi došao.

Aleksandar Jerotić: Bolje te našao.

Ivan Minić: Veliko mi je zadovoljstvo što si danas ovde, jer mislim da iz tvoje lične priče može jako puno toga da se nauči o tome kako je to kad nisi zlatni dečko, nego neko ko je svojim radom, trudom i zalaganjem postigao neke zaista sjajne stvari kroz jedan duži vremenski period. Mislim da je i taj momenat što je to trajalo isto jako važan zato što nažalost živimo u vremenu i u društvu ovaj u kome svi očekuju nekakav instant rezultat. A to je moguće samo ako imaš baš mnogo sreće, a sreća nije nešto na šta bi trebalo da se kladimo, je li. Tako da dobro mi došao. Hajde samo za početak, pre nego što krenemo u celu hronološku priču, uh da nam kažeš šta ti sada radiš.

Aleksandar Jerotić: Još jednom bolje te našao. Pa ja trenutno radim uh na poziciji plant menadžera ili hajde da nazovemo to tako narodskim jezikom direktora jedne fabrike koja je deo grupacije uh auto  moto industrije koja se bavi uh šivenjem uh presvlaka za na za naslone sedišta automobila za renomirane marke kao što su BMW, Daimler, Land Rover, Volvo, Toyota i tako dalje. Trenutno sam na čelu te fabrike koja broji preko 200 zaposlenih. Odgovoran sam za sektor finansija, inženjeringa, proizvodnje, logistike, uh deo kvaliteta i odgovoran sam za osoblje kako direct-a, indirect-a, salary-da. Tako da uh to je trenutno, hajde da kažemo, poslovna pozicija koju ja obavljam u ovom momentu.

Ivan Minić: Moram da ti kažem jednu stvar. I prvi put kad smo pričali, kad si ti meni rekao “plant menadžer”, ja razmišljam “kolika li je ta biljka koju ti čuvaš?” Ali dobro, ovaj, jer ja mogu da zamislim da postoji neko kome je posao da čuva biljku. Jer nama recimo konkretno, nama samo plastične biljke uspevaju u ovoj kući.

Aleksandar Jerotić: Da, to je to je neko tu u korporativnom svetu nekako se to definiše kao sadnica, znaš. I onda imaš kao ne znam, 140 fabrika, odnosno sadnica. I onda koja se najviše zaliva, ta najviše ovaj ima uh ovaj uh income, ovaj budžet i i puni što se kaže tu centralnu centralni taj budžet i zato se oni nazivaju kao sadnice ili plantovi neki, znaš. Mi smo se jedno vreme zezali ovaj pre jedno godinu i po dana malo sam onako češće trenirao, pa sam se zezao sa kolegama da sam “planked menadžer”, znaš. Imaš ono pozicija “plank” ti onda kao planked menadžer, kao možeš da izdržiš u planku kao više od dva minuta. Tako da ovaj, eto, interesantno.

KAD PORASTEM BIĆU

Ivan Minić: Uh, hajmo da ispričamo da kažemo priču od početka jer mislim da postoji mnogo ljudi koji će moći da se asociraju sa tobom u nekim različitim fazama, a ne verujem da bi mnogo od njih uradilo ono što si ti uradio onako kako si uradio. Ali da krenemo od početka i od mančmelo pitanja. Šta si hteo da budeš kad porasteš?

Aleksandar Jerotić: E, ovako, jako dobro pitanje i i jako čudno pitanje. Ja sam se ložio na kosovski boj i na te vitezove i na te varijante, e ti budeš neki kao car, general, ne znam ni ja šta. I često sam zamišljao mislim da da da da ovo sad prvi put govorim ovako, ne znam da li sam rekao ikad i ikome, ovaj. Često sam zamišljao kad legnem kako ja vodim tu vojsku, kako sam ja taj vitez i kako ja sad tu nešto spašavam, vodim kao neko desno krilo bitke, ne znam ni ja šta, neki ne znam odakle sam tu napunio ovaj glavu. Da l’, da l’ sam u osnovnoj školi gledao te filmove, puštali su nam tamo Kosovski boj, i ja sam se kao primio na to. I bile su neke knjige kao neki vitez, ne, ne mogu se setiti kako, imao neki full ekstra oklop i meni je to kao bilo “wow, ovaj lik je ekstra. Ovo sam ja, znaš, kao to je to”. I to sam ovaj želeo da budem kad porastem, međutim ovaj još uvek nisam uspeo, tako da eto to je to. A negde generalno uvek sam imao tendencije ka tome da radim sa ljudima i da da da da budem u nekoj grupi ljudi. Znači da osetim hajde da kažem neku pripadnost i to me negde nekako, eto kažem, navodilo sve u tom pravcu. Ali eto, na, na, odgovor direktno na to pitanje, eto želeo, hteo sam da budem onog Knez Lazara. Šalim se, ono neka varijanta.

Ivan Minić: Vidi, postoji ona kultna fotografija, ovaj, Miloša Žutića koji na staroj mečki ide niz brdo da bi oni mogli da snime ono, tako da i on u suštini bio u automotivu, ali nije bio baš svestan toga.

Aleksandar Jerotić: To je to, to je to, da.

Ivan Minić: A kakvo je bilo okruženje u kome si odrastao?

Aleksandar Jerotić: Ovako, uh, okruženje je bilo uh brat i ja smo rođeni ovde u Novom Sadu, roditelji su došli iz okoline Šapca. Tu su napravili neku kućicu. U svoje vreme eto kako to biva kod nas razišli su se, buraz i ja smo ono ostali sa majkom da živimo. Preselili smo se ovaj, tu nadomak Novog Sada, u Sremsku Kamenicu, gde smo živeli nekih pa ja mislim nekih nepunih godinu dana. Ovaj, nakon toga se selimo direktno baš u Novi Sad, u naselje Detelinara. Tamo smo bili ovaj, u međuvremenu majka je se preudala za za za očuha koji je ono super čovek, s njim smo odrasli, nema šta. Ovaj, on se bavio tada uh servisom bele tehnike, a istovremeno je radio i u mesari. Uh tako da okruženje je bilo onako malo drugačije u smislu da nije bilo baš onako sve glatko, te selidbe, menjanje škola i znaš ono, kako bih rekao, svaki put ulaziš u neku drugu sredinu. Iz prve, iz prvog razreda u drugi, znaš ono kad si klinac i navikneš se i na taj prvi razred, odmah bum, ono, drugi razred, nisi ni tu adaptirao, bum, ono, treći razred, nova ekipa, znaš, veliki je to stres za dete, ne znam onako i sad nama u ove stare godine kad se prebacuješ negde tako često, ne može niko da mi kaže da, da, da to uleti rutinski. Ostavi neki osećaj. Tako da to okruženje u kom sam odrastao onako malo je drugačije od nekog uobičajenog, idiličnog, ali svakako da mi je doprinelo da ovaj, da budem ovo što jesam sada. Znači, negde je to sigurno bila neka jedna od od kapisli koja je ono podstakla da da krenem u ovom pravcu u, u, u kojem sam sada i u kojem se sada nalazim.

Ivan Minić: A kroz to odrastanje, posebno u tim nekim malo kasnijim godinama, posle ne znam, 8., 9., 10., kad počinju malo da se formiraju neka ozbiljnija interesovanja. Mislim, znaš kao, ono, do, do, do devete godine sve zanima fudbal manje-više, ovaj…

Aleksandar Jerotić: Još manje zanima fudbal, mene zanima hokej, ali eto.

Ivan Minić: I to ćeš da pričaš. Ovaj, ali prosto taj neki momenat gde ono, i kroz okruženje, i kroz školu, i kroz prijatelje, komšije, rodbinu, ti dolaziš do nekakvih zanimljivih tu interesovanja i svega. Šta je u tvom slučaju to bilo?

Aleksandar Jerotić: Mhm. E, pa ovako, uh, mi smo živeli tada u kući uh očuhovoj, koja je bila onako, hajde da kažem, dvorišna kuća. Tu je živela njegova majka sa sa sa mužem, odnosno sa sa njegovim, njegovi otac i majka su tu živeli. U nastavku dvorišta živela njegova sestra sa porodicom. I oni su tu deda, mislim zovem deda i deda je bio deda je ostao. On je imao automehaničarsku radionicu tu baš u dvorištu. A na kraju dvorišta očuhova sestra je imala tapetarsku radionicu. Znači, onako bili smo jedna radnička porodica, zanatska, onako je hoćeš da se baviš ovim, hoćeš da krećeš, hoćeš malo ovo, svega je bilo. Hoćeš meso, hoćeš bele tehnike, hoćeš da malo da ti se presvuče nameštaj, hoćeš auto da popraviš, sve možeš, samo uđi ono, sad da to otvorimo, ja mislim da bi bio bum, ono četiri u jedan. Tako da ovaj, tu se onda otvaraju neka ne mogu da kažem da je to bilo neko interesovanje, nego jednostavno tako smo vaspitani, majka nas je vaspitala da uvek treba da se radi, znaš. Da nije sad ono kao “OK, klinac si i sve to stoji”, ali ne možeš baš da džabalebariš, znaš. U buraz i ja smo često ovaj prokljali leto kada dođe i onda kad je imalo one, ne znam da se sećaš one velike tepihe, oni koji su baš baš onako kao šmirgla. I onda nam da ove sunđere i dobiješ one džake za krompir, ne znam koje je upućen u to, to, hajde da kažemo, pranje tepiha, zna o čemu pričam. I ti to ribaš, brate, i to je ono sizifov posao, a ti to ribaš, ribaš, ribaš, ribaš i nikako da oribaš, ali smo buraz i ja to onako, znaš, on levi kraj, a ja desni kraj, onda malo tu ovaj, malo izšvercerišemo onda se sažali, pustim se. Ali smo nekako ovaj tu naučili da radimo, ne znam. U međuvremenu smo mi dobili mlađu sestru od 10 godina i onda smo dobili tu neku uh očuh i majka su radili i onda smo brat i ja dobili neku odgovornost da da pazimo na seku, znaš. I onda je to ustajanje rano, pređeš kod nje, podgreješ joj mleko. Ona plače, ti ne znaš šta da radiš, ali ti jednostavno u tom trenutku mi to nismo gledali tako, to mi je bilo ono kao, znaš, to je što je, ne vidiš, ne vidiš širu sliku od toga i to je to što je. Ovaj, uh i u principu eto, to je hajde da kažem neko bazično okruženje u u kom sam ono da kažem odrastao i to je to.

HOKEJ KAO STRAST

Ivan Minić: A taj hokej?

Aleksandar Jerotić: E, hokej. U hokej je jako interesantna priča. Nekada je SPENS u Novom Sadu bio onako u, u, živ, nije sad bio zapušten ko sad da se golubovi skupljaju tamo i pijanci i i i i još po neki ovaj sumnjivi ljudi. Ovaj, i mi smo išli na uh u bioskop smo išli, sećam se, očuh, majka i ja i buraz, sestra tad još nije bila rođena. To je bilo ’97, ’98, ’97, ’98 ona je rođena ’98. I mi smo kupili u SPENS-u one Tamagočije, ne znam da se sećaš, ono su bile one male igračkice.

Ivan Minić: Ja, je.

Aleksandar Jerotić: To. Kućni ljubimac virtuelni. To, to je bilo ludilo i mi smo se ono baš sprimali na to i buraz i ja kao “e, kevo kupi, kupi, kupi”. I da mi to kupimo i tad se prikazivao Eddie Murphy onaj šašavi profesor, onaj prvi deo ili onaj onaj kad se on ugoji nešto, ne znam šta i ta neka varijanta. To smo išli da gledamo. I kad smo prošli u SPENS-u kupimo Tamagoči i kupim mi Tamagoči i ja se tamo vidim kroz onaj onaj, kako se zove, staklo, vidim tamo oni kližu nešto. I sad ja gledam onako. Meni je ono interesantno. Ja kažem “ja hoću ovde da treniram”. Ono, keva kao, znaš, kao “okej, treniraćeš”, znaš. I ništa, ja zapao za to i bila je igrica na SEGI, SEGA Mega Drive 2 hokej, NHL. I mi to iznajmimo, znaš, i ubacimo cartridge i pičimo i meni je to bilo ono kao, znaš, hokej, hokej, hokej. I sad to je mnogo bilo drugačije nego sada. A ja sam bio tada treći razred osnovne škole i nedaleko od naše kuće je bila autobuska stanica. A i ja mogu da kažem da je bilo drugačije vreme nego sada. Recimo, mene je majka, ja sam njoj rekao da idem da se upišem na hokej na SPENS. Ona je rekla “idi”. Ja sam otišao busom i znam da mi je rekla “imaš šest stanica do SPENS-a” i tako izbroji. I ja sam stvarno otišao sam treći razred seo u taj autobus. I koliko sam ja bio lud u glavu. Seo, otišao na tamo. Došao. I znam da kad uđeš u SPENS sa leve strane ima portir i ja kažem “ja sam došao da se upišem na hokej”. On me gleda ono kao “okej” i sprovede me tamo do nekog delegata. Zaboravio sam se kako se zove čovek, al’ sam mu lice upamtio. Onako stariji dekica neki, tu je on bio stalno u Vošinoj ovaj, jaknici. “Ja kažem da sam se upisao na hokej”. Kaže on, dođi ne znam za nedelju dana biće taj i taj tu kao pa se javi njemu treneru. OK. Došao ja tamo i on me se gledao, kaže “a gde su ti roditelji?” Reko “pa ništa, oni su mi rekli da da vam kažem da hoću da se upišem na hokej”, znaš. Dobro, sve je to okej. I sada u to doba, to je bilo ’98 godine, ’98, ’98 tako, bile su marke, ono posleratno stanje, znaš ono, radilo se za 50, 100 maraka. Oprema za hokej 1.000 maraka. I sad ti ko to može da priušti? I sada da ti kažem oprema za nešto 1.000 evra, mislim ne znam, možda bi današnji klinci to i dobili verovatno, ali to je tada bilo ono kao sve što je više od 10 maraka kao vozi, ono znaš. I 10 maraka je bilo kao ono ostavi za hleb, ono da ima, znaš. I ništa, ja sam se tu raspitao ono kao kako mogu da dobijem opremu, ja bih to hteo. I kaže mi taj delegat da oni imaju zapravo u, hajde da kažemo arhivi negde u nekom šteku, ovaj opremu koju su nekad veterani nosili. To jest, one stare klizaljke, uh, kacige, požutele štitnike, onaj grudobrane. Znači, sve ono bukvalno, rani početak ’80-ih. Ka “ajde, mi ćemo tu uzeti”. E, i zadužim ja to sve. OK, ono dođem kao klovn, ono, brate klizaljke, ono bukvalno klizaljke iz ’80-ih, ovo iz ’90-ih, ovo iz ’95, ono bukvalno znaš ono, baš sam šaren bio. I ništa, krenem ja tu da treniram, sve onako ovaj, kul, sve super. I sad treba da se plati članarina. Ne sećam se koliko je koštala, al’ znam da sam majci rekao da ono ja to hoću. I tad je bio jedan on je bio tu kao pri upravi, ne znam, znam ga samo po nadimku Role, i ostao mi je onako čovek u lepom sećanju. Moja majka ga nazove i kaže “e onaj moj sin, kaže onda me je zvala Aleksa. Aleksa hoće da trenira hokej, ali ovaj mi nemamo para to da platimo”. I on kaže “nema problema, neka deca dođe, neka trenira. Nema problema”. Ja sam hokej trenirao bukvalno, znači, od trećeg razreda do sedmog razreda. čak smo i formirali, za Vošu sam igrao inače, eto da, da, da da budem malo precizniji. Uh, tada je hokej koji je isto bio popularan, ono jako, jako malo. Bilo je svega, ako se dobro sećam, pet klubova. Bila je Voša, i mi smo tu gazili. Onako baš smo bili dobri i i kao pioniri i kao juniori i seniori, mislim da su baš bili dobri. To iza nas je bio Spartak subotički, Zvezda, Partizan i Taš. Kasnije se formirao klub, klub ovaj NS Stars. Dalje šta je bilo, ne znam. Negde tamo u sedmom razredu ja prestajem da treniram hokej. Tada mi je ovaj i otac preminuo i onda mi se tu ovaj stvara jedna i počinje neko novo razdoblje života, gde je ono bukvalno da kažem batalim sport i krećemo onako malo neki adolescentski period, gde imam neka druga interesovanja, ovaj, i i prestajem da se bavim sportom aktivno tako.

Ivan Minić: A šta ti je, šta su ti najlepše stvari koje si koje ti je sport doneo?

Aleksandar Jerotić: Uh, jako puno, jako puno toga. Prvo upoznao sam dosta ljudi i dan danas kad se sretnem ono kao da smo se videli juče. Onako se pozdravljamo se, putovanja. Uh putovao sam ko sa folklorom, ono bukvalno svuda. Išli smo u Nemačku, Francusku, išli smo u Mađarsku, putovali smo, mislim svaki vikend smo dolazili u Beograd, u, u, u Suboticu, jer tu su samo bili ovaj ti klubovi. Ali baš, baš onako dosta, dosta prijateljstva, dosta putovanja i u ono doba kada mislim da je Srbija tada, tačnije Jugoslavija tada imala sankcije. I da mi nismo mogli da izađemo iz države čak ni u Mađarsku da odemo bez vize, znaš. A trebala ti je viza i za Rumuniju. Mi smo išli u Rumuniju ovaj u Bukurešt. I tu je bila varijanta. Odeš tamo i sad klub je bio siromašan, mislim siromašan, ono. Odeš tamo i onda spavaš kod igrača. Znaš da je bila kao razmena studenata ovih i onda budeš tamo. I kod njih si u stanu, u kući, oni te hrane, vodaju kroz Bukurešt, ideš sve na svim treninga i sve super. Stvarno mi je baš onako, baš sam se osećao kao, kao da imam drugi dom. I to mi je bilo super u Bukureštu. I imao sam hvala Bogu priliku da odem u Pariz uh tada 2001. ili 2000. ne mogu tačno, ali 2000., 2001. sam otišao u Pariz, imali smo turnir. Mi smo se tad formirali kao uh pa kao mini reprezentacija koja je igrala tamo turnir ovaj protiv Francuske, ne znam koje sve što bile, ovaj Kanade, Rusije i i ostale ovaj nacije tih nekih, hajde kažem, pionirskih ovaj uzrasta. Ovaj, uh i šta mi je bilo ono kruna svega, sećam se tad, odlazak u Pariz, nekako sam onako se osećao, znaš, ono drugari nisu išli ni ni, ni u Beograd nismo mogli da odu, nisu mogli da odu u Mađarsku. Stvarno nije bilo toliko sad ja to ljudima ne mogu da objasnim da izađeš iz države stvarno je bilo ono, baš moraš ono da, da, da budeš ne znam da si trebao da se lečiš, ne znam da bi mogao da izađeš tad iz države, znaš ono, baš je bilo ono vreme, ti znaš bolje. Ovaj, i tamo Pariz i onako ono on top šlag na tortu Disneyland. Mi smo dobili neki popust ovaj kao klub, kao, hajde kažem, kolektiv. Ne mogu da se setim tačno koliko je koštalo, ali tipa evo sada neka je karta za Disneyland jednodnevna, ne znam, hajde recimo 80 evra, mi smo tada dobili za 30 evra, znaš ono. Mi smo ono to platili i stvarno mi je bilo ful, ono. Nismo imali puno vremena da prođemo Disneyland baš da ono iskoristimo na maks, ali ovaj, u to doba ja dolazim ono kao Knez Lazar, razumeš, kao pobednik, dolazim, razumeš, u školu kao i znaš sa medaljama. Osvojili smo drugo mesto, izgubili smo od Francuza tada. Inače ja sam dao auto gol i to baš u finalu. Pedalj. I to se desilo ovako što sam igrao beka, levog beka. Ti sad kako je u hokeju ti je pravilo dozvoljeno ti je rukom da igraš, ali bukvalno kako ti šutne igrač recimo pak, ti imaš dozvolu da možeš da zaustaviš taj pak rukom. Ne smeš da ga uzmeš u ruku.

Ivan Minić: Da ga uštopuješ i to je to.

Aleksandar Jerotić: E, samo tako, da. I šta sam ja uradio? Toga se sećam ko da je juče bilo. To mi je ostalo baš ovaj, šutnuo je momak, oni centar igrao mislim napad. Kako je šutnuo, ja sam levom rukavicom hteo da zaustavim pak. Golman se bacio na suprotnu stranu, to jest na tu stranu, a ja mu preusmerim nekako pak i upadne u gol. Znači to mi je ono bukvalno shame on you situacija. Znači ne da sam se loše osećao, sad kad, sad kad pričam o tome sramota. Ovaj, i šta se dešava onda? Uh ja i dam gol posle, znaš, u drugu trećinu dam i gol. Ali nije taj moj gol ovaj doprineo tome da, da, da ja ovaj, kako se zove, da izvučem situaciju u smislu da pobedimo, ali sam se izvukao u očima tima. Znaš ono, i ispalo je hajde kao da, mislim nisam ja jedini dao gol, al’ sam dao i ja gol, tako da mi je ono bilo lakše.

Ivan Minić: Makar si se doveo na nulu, znaš.

Aleksandar Jerotić: Makar sam ono kao hajde kao dobro, ćutite, nije loše, evo uzeo jedan, dao jedan. A šta dao sam dva gola, ako gledaš, jedan za Francuze, jedan za nas. Tako da eto ovaj, u principu to je to Disneyland mi onako ostao u tom pamćenju i to putovanje i poznanstvo sa sa drugarima i imao sklopio sam lepa prijateljstva tu u hokeju, stvarno ne mogu da kažem.

ŠKOLSKI DANI

Ivan Minić: Ne, to, to jeste period, mislim, zaista mi malo stariji se sećamo, klinci to ne mogu da skapiraju, ali to jeste period u kome ti za bilo koji izlazak iz zemlje koji nije Bosna, Hrvatska, moraš da tražiš vizu. I za za Mađare sam ja dva, tri puta stajao po 7-8 sati u redu na ono minus pet i tako dalje, znaš. Hajde što je procedura komplikovana nego što su vrlo nehumani uslovi za to sve, jer oni namerno, ja mislim da namerno tim uslovima žele da te demotivišu da ti ne dođeš da staneš u red. Jer naravno, ne znam, ja ja sam uglavnom išao i tada i poslom i nešto relativno malo turistički, ali većina ljudi su stajala u tom redu zato što su želeli da odu, da probaju neki drugi život. A oni tada nisu želeli da, da neko dođe. Sad bi verovatno želeli u celoj toj postavci i sad im treba kvalitetnih ljudi. Uh, dobro. A šta se dešava sa, sa školom i kakva je tu situacija, osnovna, srednja škola?

Aleksandar Jerotić: E, kako kaže ona, “nisam školovala”. Ovaj, što se tiče škole, ovako. Ja u osnovnoj školi nisam nikad prošao odličan. Nikad. Znači kad su svi prolazili u prvom razredu, jedan lik i ja smo jedini prošli vrlo dobri. Neću da spominjem ime, sad neću da ga blamiram ovako javno. Šalim se, ali ovaj ja sam vrlo dobar prošao u prvom razredu, vrlo dobar u drugom, u trećem, u četvrtom. U petom sam čak mislim prošao dobar. U šestom sam imao iz fizike jedinicu na polugodištu. Znači, nedovoljan sam prošao. I mislim mene je to podstaklo da onda u, u drugom polugodištu, ono završnom, da se ono kao nabiflam, da dam i baš sam ono apsolvirao tu fiziku. Ono bio sam ono fizičar u šestom razredu, ovaj. Ali nisam mogao da dobijem peticu, nego sam dobio četvorku. Jer kad, kad si nedovoljan, onda ne možeš da ideš na maks ocenu, nego možeš da ovaj, kako se to kaže, ovaj, maksimalno ti je ta, ta četvorka. Tako da u školi sam onako, kažem, bio možda prosečan, možda bih rekao i ispod proseka, al’ ne zato što nisam sad, ne smatram sebe kao nekog ko je, ko je ne, ne, ne kapira brzo, ni, ni to, nego jednostavno nije mene to sad toliko interesovalo, ali sam voleo da čitam. Znaš, al’ šta je interesantno. Recimo, sedmi razred, otac kad mi je umro, otišao sam na selo kod babe, odnosno u to mesto odakle je on, znaš. I tamo je baba pazila na mene, stric i tako dalje, i ono to leto malo proveli na Drini, pecali i tako to. I sad nemam šta da radiš. Nije to bilo, tad je umro 2002., znači 2002., 3. Nisi ti imao ni smartphone, nije bio Sony kec, al’ vidi, to selo je ono 50 km od Šapca, gde da nađeš Sony, druže, znaš. To je lik koji ima Sony negde se krije, brate, znaš, ne postoji, znaš, ono legenda kaže da neko ima Sony u ovom okrugu, znaš. Tako da, ovaj, i ja sam brate tamo od dosade počeo da čitam. Uh brat od strica mi je kao “E, kaže, imaš tamo kao knjige neke, vidi”, ja ću ti neku preporučiti. I dao mi je neku crvenu knjigu. Ja sam čitao u sedmom razredu Fjodora Dostojevskog “Zločin i kazna”. Veruj mi ja, ja kako on ono babu ubio, kako je on tamo gledao, razmišljao, znaš. I nisam je stigao pročitati celu, stigao sam do 95% knjige, i moram da je završim, ali, ali dobar deo, veći deo knjige sam pročitao. I meni je to toliko bilo, prosto sam krenuo da čitam onako kao “daj kao da mi prođe dan, ono žega, pa hajde kao”. Buraz je studirao, buraz strica, i on dolazi nešto uveče. I on dok on dođe, a bio je stariji od mene nekih 7-8 godina i bio mi je, to jest i sad je ovaj stariji 7-8 godina. Meni je bio interesantan klinac, sedmi razred i uvek imam nešto s čim da radim kad dođe, a dok on ne dođe nemam šta da radim i ja čitam knjigu. I baš sam se ono, što se kaže, dao, čitao, uživao u tome i ovaj, i to je to što me je interesovalo tada u periodu osnovne škole. Voleo sam da čitam, voleo sam istoriju. Onaj Kosovski boj, Prvi srpski ustanak i to sve, to mi je bilo ono, znaš, must. I ništa, završim ja tu osmi razred i u stvari u međuvremenu tata umre. I sad mi to tada brat i ja nismo ni osetili, nije to nešto ni uticalo na nas tada u tom momentu, znaš. A mi, malac i hajde da kažem mlad si, nisi svestan šta se, šta se zapravo odigralo i kao tebi je to kao “je jupi, neću ići u školu kao 3, 4, 5 dana. Tata je umro”. Znaš, al’ ti to nemaš uopšte u glavi kao to, to tek kasnije me sustiže. Pričaću, ali u tom momentu nije me toliko tangiralo, jer moji su bili razvedeni i znaš ono, parcijalno smo se viđali sa ocem i jednostavno nažalost nismo tada u tom momentu bili toliko vezani da bi ti u tom momentu to osetio, znaš. Jednostavno, tako je. I ovaj, i to je dosta onako malo me, možda nesvesno tada nisam bio ni svestan da me je pomerilo u da je stvorilo totalno neku neinteresovanje ka nekoj branši. Znaš, ono kao šta bih ja sad mogao? Nisam ni razmišljao o tome kao tata je umro, razumeš, sad to je prošlo, sad ću da vidim šta ću. I sad osmi razred dolazi, uh, šta ćemo da upišemo. Ima tada mislim da se baš sećam, imaš kao tri želje, ono stavljaš i sad kako je bilo. Ja nemam pojma šta ću da upišem, znaš, ono bukvalno mi ništa nije interesovalo. A tu se, tu je bila ta tapetarska radionica i tu sam par puta pomagao, znaš. Mislim za ljude koji ne znaju šta su tapetari, nisu oni koji lepe tapete, nego tapetar, ne znam da li ovi nove generacije znaju, on presvlači nameštaj, presvlači tapacirunge na kolima, na, na ovome, na nameštaj i tako dalje. Tako da tapetar ne lepi tapete, nema veze sa tapetama jer sad da pitaš nove generacije reći će ti “a pa to je nešto lepi tapete”. Ne, nije, ne kupujemo svi odmah nekada se stvari popravljale, znaš. Ovaj, i onda smo tamo sa onim heftalicama, onim pištoljima radili i meni je to bilo eto kao, znaš, kao šta bih mogao, eto to ću kao, znaš. Kao elektro, čak, čak mi je prošlo kroz glavu da budem frizer kao daj bilo šta kao samo nešto malo da upišem i da ja idem posle da se zezam, znaš. I stavim ja tehničku školu, tehničar za termičke i rashladne uređaje, tapetar i ne znam šta sam ja stavio, nemam pojma, šta je bilo i upalim ja ovo taj prvi smer što sam hteo. Mene to nije da nije interesovalo, mene je to ono bilo znaš. Ja došao kao ono, znaš, kad bukvalno sam imao mindset da ono ukucam šraf, brate. Znaš ono kad nisam imao pojma ono kao šraf ono kao šta se ono šraf u kući? Nije me ni interesovalo tada, a pre, pre ovaj srednje škole, buraz i ja smo više bili okrenuti ka nekom radu, razumeš. Znaš ono, istovarali smo ugalj, istovarali smo drva kada stignu, prali te tepihe, etisone, što bi se reklo ili itisone, kako se kaže, ovaj. Uh imali smo zečeve neke, hranili zečeve. Onda su očuhom kasnije, on kad je bio ovaj, u, u, u, kada je batalio belu tehniku i postao ovaj poslovođa u jednoj mesari, uh tamo kada se to formiralo, farbali smo konstrukcijske cevi, onako kao za nešto, za neki džeparac i to. Ja stvarno znaš ono, uvek mi je bila opcija “daj da radim, šta da učim? Znaš, ako mogu sad ja da uzmem da, da odradim, dobiću pare, zaradiću. OK, potrudiću se, pomučiću se, al’ to mi nekako lakše padalo”. Tako da sam ono negde bio otvoren za to da pre da radim nego nego da učim. Opet napominjem ne zato što nisam kapirao, nego jednostavno, znaš.

Ivan Minić: Dobro, nije te zanimalo u tom trenutku.

Aleksandar Jerotić: Nije zanimalo, da, u tom momentu. Tako da ovaj, upadnem ja u tehničku školu. Tamo ono standardno, ono. Kažem, rekao sam i tebi kad smo pričali ono da mi daš sad ne znam 5.000 evra da, da radim instalacije ovde, ja bih izfušarisao jer me ne interesuje. A da mi daš ne znam 500 evra da radim sad ovo što radim, ja bih radio sa entuzijazmom jer to volim, znaš. Jednostavno, znaš. I nikad nisam uh, uh, ulazio u, u, u ovaj posao niti sam ostajao u njemu zbog para. Uvek je nešto drugo bilo pokretač. Tako da ovaj, eto to je, to je neki put ovaj što se tiče te srednje škole. Završavam srednju školu. Uh, majka moja bila stava ovaj, ili radiš ili učiš, što je skroz ispravno, znači nema da džabalebariš. Tada je, mislim i sada je ovaj, raspust letnji bio tri meseca. Al’ moram da napomenem jednu stvar. Uh, drugi srednji ja padam na popravni iz osnova elektrotehnike i iz matematike. I nije me interesovalo ništa od toga i tako sam tu. I sad moji idu na more. Sestra, brat, očuh. Keva kao, ona će da kreči. Ja kao u fazonu “ma kao, pustiće ona mene”, kao to sad malo sam je milovao. Kad to dođe do toga, kad oni krenu da pakuju kofere, ona će reći kao “eto znaš, hajde idi i ti s njima”. Kakvi. Oni se pakuju, ja stojim i još sam imao znaš ono, išao sam na, na ovu, na železničku stanicu, vozom su išli u Sutomore, ja sam išao da ih ispratim. Znaš, ono kao mašem, razumeš, oni idu. Ja se i dalje nadam da će neko reći “hajde ti uskači”. Ma kakvi, ja ostao kući da učim i da krečim s kevom. I mi krečili kuću, razumeš. Ja nemam pojma o krečenju, ništa, razumeš. Ali to je bio neki njen pristup da me opameti i mogu reći da je imalo efekta, znaš. OK, evo skratio sam ti nešto tada znaš, oni svi do na more, znaš. Ni, ni tad nisi mogao otići na more ko sada. I to je tad bio luksuz, razumeš. Stvarno bilo je, znaš. I ništa, ostajem ja tu s kevom ovaj, krečim, okrečimo mi to i prođem ja taj popravni i sve to položim i to je to. I ništa, kad smo završili da se vratim na ovu priču, kad smo, kad smo završili srednju školu buraz i ja. I sad, buraz i ja odlučimo on će da, da radi, ja ću da radim. On se zaposlio u firmi za pravljenje ambalaže, za kartonske kutije, tetrapake i tako dalje. I tamo je on nešto radio na nekoj mašini, nekoj pres mašini. Ni, ni on ne zna šta je radio, ali je radio. Ovaj, ja se zaposlio u mesari gde je očuh bio poslovođa. Al’ to što je bio poslovođa, nisam ja imao nikakvih protekcije, čak šta više morao sam ja i da se pokažem da ono da ga ne izblamiram i to. Stvarno čovek je ono OK i i ono, dužan sam bio bar da da da da mu ne ukaljam obraz toliko. I sad ti poslovi, evo ko sad to radi zna o čemu pričam. Polutke kada dođu, istovarivanje polutki. To je brate opet kažem sizifov posao. Ti istovaruješ, znaš, ti kad istovariš ono 20 polutki, ti si istovario 10 svinja. Znači, si istovario 20 svinja jer ona je po pola, razumeš. I ti ono, kad razumeš, kad ti neko kaže “stiglo ne znam 300 polutki”, druže, daj nemoj da me zezaš. Ti to istovaruješ, teške ruke. I tu sam stvarno i ojačao i fizički i još ono, nije mi trebala teretana. Ti to dižeš svaki dan, znaš, stigle polutke, krc, stigle polutke, krc. I šta je bilo dobro ovaj u tome? Tu sam isto onako malo uh upoznao, bilo je tu par momaka tu sličnih uzrasta koji su radili sa mnom, a bilo je i likova onako malo starijih. To ću kasnije spomenuti taj neki njihov mindset. Uh, u međuvremenu burazer daje otkaz u toj ovaj industriji za za pravljenje ambalaže i prelazi u mesaru da radi sa mnom. I onda on i ja zajedno istovaramo polutke. Znaš ono, opet je lakše sa burazom istovaruješ, pričaš, zezaš se, znaš. I znaš šta je zeznuto onda kad stigne bik koji je zaklan pre nekih sat, sat i po vremena i sad ona plećka vruća brate, znaš. I ti sad uzimaš ovaj, dižeš te plećke onako klizavo, sluzavo, krv kaplje po tebi, loj, ono sve, nije baš prijatno, razumeš. I ja se sećam ono dižem i ono pane na mene, skroz pane na mene i ja onako stojim onako krvav, sav, gledam onako, onako stoje svi, ne znam, mislim da je vlasnik tad bio tu, svi gledaju u mene. Znaš, ja kao krava ko ča krv od bika, ja besan, ono svi ćutim, gledam, razumeš, gledam ja oni u mene, oni svi iskulirali, kao. I ništa, hajde dižemo to, idemo dalje. I šta je sad u toj mesari onako izazov, sad opet kažem, ko radi tu zna o čemu pričam. Ti treba da si u šest ujutru na poslu. U šest ujutru krećeš. Znači treba u 5:40 da si tu, što se kaže, u belom.

Ivan Minić: Full spreman.

Aleksandar Jerotić: Full spreman. I sad ti, napolju je minus 4. Razumeš. I sad ti kad dođeš u minus 4 negde u kancelariju, ti se raskomotiš, skineš se. Ti tamo ulaziš u minus 27 one komore, znači, izađeš napolje da se ugreješ. Nije uopšte, razumeš, ono. Nije uopšte naivno. I sad ti ulaziš u te komore i tamo imaš, znaš ono, da prepakuješ, ne znam, pljeskavice, prepakuješ polutke, te polutke po ceo dan samo nešto manevrišeš s njima, znaš, te ih istovaruješ, te ih te ih tamo klasificiraš. Onda tu jedan od stvari, jedna od stvari koju nisam znao, niko mi nije ni rekao, bila su neka dva majstora tu. Oni su panglovali. Sad ko ne zna šta je panglovanje, to je odvajanje mesa od kostiju, znaš. I oni su bili ono tri levela iznad nas. Tako su se ponašali kao mi smo majstori, mi panglujemo, vi tovarite kosti. Mi kao OK druže, dobro mislim panglujte brate, znaš. I ovaj, i ja tovarim kosti i juneće i svinjske i sad to je bilo onako nabacano u nekoj lorni. Lorne su one kofe za meso, ovaj, bilo je nabacano u toj lorni i tu je bilo ovaj, i junećih kostiju i svinjskih i svega. I niko mi nije rekao, a to su dva dvojica znali, al’ su onako bili ono, što sam ja rekao, što bih ja rekao kao iz Pinokija, onaj mačak i lisica. Znaš, oni ćute, gledaju te i čekaju kako ćeš da pogrešiš. Al’ OK, hvala, hvala na tome iz iskustva stičeš iskustvo. I ovaj, i ja se brate rasečem na juneću kost, na svinjsku kost. I ko se rasekao na to zna o čemu pričam. Ruka ti natekne i bukvalno ti, dovoljno je samo površinski malo da se rasečeš na ruku, ruka ti natekne i ti ne možeš da saviješ ovaj uopšte prste. Ja sam obe ruke rasekao. Nije sad kao da sam se nešto isekao debelo, al’ sam se površno se rasekao. I sad kad sipaš onaj hidrogen, meni pene obe ruke. Znači, čim ovaj stvar pena znači da ima bakterija. To meni penilo do dan danas. Šalim se, ali penilo znaš ovaj dugo. I to je jako onako baš, baš bilo nezgodno. I da zlo bude još veće, ja sam kasnije prebačen na neki ink, ne znam, ink za za neki inkjet nešto, on usoljava. Praktično ima neke špriceve mašina u koju se ubaci meso, slanina, ne znam, plećke, carsko meso i onda on ima neke špriceve u koje brizga određenu dozu salamure, znaš. To se soli ovo za, za unutrašnje usoljavanje mesa. I sad ti kad radiš sa tim ranama, i rana i plus so jednako ludnica, razumeš. I to mi je baš, baš, baš bilo ono teško, al’ nismo kukali. Nikad, ja nisam nikad kukao, ćutao sam, ono buraz i ja smo se smejali, on bilo nas prljavo, razumeš, kao, znaš, kao, je l’ ti je ledena ruka? Evo nije još malo i to, znaš, kako to ide. I ovaj, i te komore, znaš, on radiš, znojav i non stop si tamo, znaš ono istovariš polutke, uđeš u komore na minus 27, znaš, nije ta, ta tranzicija baš u temperaturama dobrodošla. I onda ja dobijem upalu pluća. I ništa, ovaj, ja samo da napomenem još jednu stvar, ovaj, ko nam je bilo tu onako, baš izazovna. Ujutro kad dođeš, sad znaš, ti si izlazio, razumeš i onda dođeš kući u četiri, dođeš mamuran na posao i dobiješ da istovaruješ ovaj, picu šunku. A ta pica šunka je, ona se, bar je tad bila takva tehnologija, verujem da i sada, imaš ovaj, kao kesu, napuni se sa tom masom, tom usitćenom, i ona se stavi u neki kalup. I te kalupe da bi izbio, oni su, nije to ni aluminijum, neki neki čelik, ali jako je nezgodno kada uh uzimaš ranjenim rukama to i još je to slano i onda treba nekako da izbiješ, da udaraš i treba ti i fizička snaga i još je to nekako, kako bih rekao, treba da po nekim uglom da onaj izađe da je ne bi, da ne bi ranije izašla da se ne slomi pica šunka u komadu, a onda to je nus proizvod, znaš. E to smo buraz i ja mrzili i onda kad imamo ne znam ono utorkom, ne znam četvrtkom lupi sad, pica šunke, nama je ono kao “joj brate, pica šunka”, znaš. I onda gledaš da izfušerišeš, razumeš, al’ ne možeš izfušerišeš jer imaš tamo ono kontrolu kvaliteta, on ti vidi, razumeš da šta je ovo, ne može vrati i onda ponovo napuni, ne dočekate taj kalup nazad. I tako da ovaj, to je to. I tada u tom periodu smo brat i ja kao nešto pokušali da se preselimo u kuću tu gde je pokojni otac živeo. Ta kuća je nedaleko od Novog Sada, tu pred Vetrnikom i tu smo kao živeli. I on i ja. I keva nas je pustila kao hajde probajte, vidite kako će vam biti kad budete sami. Znaš, ono nemaš pojma o računima, nemaš pojma ništa, razumeš, al’ tu se kao malo driluješ, učiš. I ovaj, ja sam bio sam. Buraz je negde izašao, ne znam šta je i došla mi je sekica mala, gledali smo Simpsonove, ne znam šta je bilo. Ja sam kašljao, jako sam kašljao, znaš i to je trajalo danima. Ja sam to ono ignorisao, kao znaš ono, kašljem ko kašljem, razumeš. I ja sam kašljao krv, razumeš. Ja nisam ni primetio da da bi to trebalo da mi ukaže na nešto, znaš ono. Magarac, kao ja neću da kukam kao, znaš. Hajde OK. I Da, sestra ovaj, nazove kevu i kaže “e”, ona me je zvala tata, kaže “mama, tata će umreti”. Ovaj, “bata će umreti”. A šta je fora? Što je pre toga je deda, očuhov otac, isto iskašljavao krv, čovek je imao kancer i imao je rak pluća i iskašljavao je krv i ona je to videla, razumeš i ona to uvezala sa tim, znaš. I sad zove ona mene, keva moja kaže, šta se dešava s tobom? Reko što? Šta je bilo? Kaže što ti kašlješ krv? Reko ma kašljem, reko to nije ništa. Kaže hajde hajde kao nemoj, kao dođi ti sutra da se mi pregledamo. Ona je na institutu u Kamenici radila, sad je u penziji. I odemo mi ja u, u bukvalno faza pred tuberkulozu. Znači ono druže haos. I kao da me ostave u bolnicu. Reko “da, nemojte mi, nek me ostavljate ovde molim vas”. Sredi keva nešto kao “hajde OK, biće neka kućna nega”. Ja sam nekih mesec i po, dva dana ovaj, bio, kako se zove, uh, kod kuće lečio sve od toga. E sad jedna stvar što mi je pala na pamet koju ti nisam spomenuo, al’ moram da se vratim nazad na na na na skroz na na drugi, treći razred. U drugom razredu sam bio, uh tada su jedan brzinac bajs je koštao 1.000 maraka. Tako oko 1.000 maraka. I mogao si ih uvesti baš iz te Mađarske, ne znam da li se kod nas moglo prodavati. I sad šta je poenta? Kratko ću samo da se osvrnem na ovo, to sam zaboravio da ti kažem. Uh buraz i ja dobijemo bajseve, on ljubičasti, ja rozi. Ko te pita koja je boja, brate, imaš brzinac, teraj. Interesantna priča. Ja sam ga dobio u petak, a mene u nedelju udari auto. I ja se puštam sa Tomca i udarim me auto. I znaš ko me udario kolima? Nedeljko Bajić Baja, pevač. To sam ti zaboravio reći. Toga sam se setio jutros kad sam vozio, reko “čoveče, reko”. Da. I Nedeljko Bajić Baja me udario. On i njegov brat su išli ovaj u Minimax je tad bio ovaj, je l’ nije Minimax?

Ivan Minić: Nije Minimax, al’ se zvao, da.

Aleksandar Jerotić: Išli su kod njega i kasnili su u misiju, znaš. I on je zvao mene posle i bio mi je u poseti, znaš. Čak i mislim da mi je neku pesmu posvetio, ovaj, pa eto, sad ne znam da li bi.

Ivan Minić: Kojom pesmom te je nadario? Da l’ te dotaknu i koleno nešto?

Aleksandar Jerotić: Tako išlo u tom, u tom fazonu, al’ eto, to sam samo hteo da kažem ovaj da sam imao tu situaciju. I pazi sad ovo. Od mog bajsa nema ništa. Srećom bio sam ovo malo ugruvan, nije nikakav prelom bio strašan, ništa, ono, oporavio sam se relativno brzo za za ono mesec i po, dva. I ostao nam bratov bajs. I mi ga delimo. I ja uzmem bajs i bila je neka tamo soniteka, spusti se dole u neki haustor, nešto, ne znam ni ja šta je, kući Kika Save smo išli. I to je bilo tad se krali bajsevi. Mislim sad se ne kradu, tad se, tad se kralo sve brate, bukvalno patike te skinu na sred ulice, znaš kako je bilo ono. I ja ostavim bajs, al’ sam ga ostavio tako, uvek iskusan, sam ga ostavio da se ručka vidi od bicikle. I onda ja tu kao pičim Sony, razumeš, i ja vidim tu bajs, znaš. I ja sam ga sad tu ostavio, međutim, ja dobijem drugi drugi deo igraonice gde ja nemam oko na bajs, ono ne interesuje me, ja dobio slobodan Sony, to su čekalo u redu, znaš, kao sat vremena ovaj, pa onda ti uskačeš i igraš. I ja pičim, pičim, pičim, završim ja svojih sat, sat i po vremena, odem, nema bajsa. Pitam momka sa auto što je radio, jeste vi kao moj bajs sklonili? Kao kaže negde. Kaže “ne, ne”. Nema bajsa, nestao je bajs. To je to. Reko “e ekstra”. Ja dolazim kući, šta ja razmišljam kako će kući da kažem. Reko “jebote, reko, bajs moj sam ono zeznuo za dva dana. Burazovo ono nije prošlo ni godinu dana, ukrali ga, razumeš. To treba reći kevi. Je l’ keva ono zna da će nam bajs sezao, ja sam joj ovaj, su mi ukrali. Pa da znaš. E baš se sećam scene, ulazim u dvorište, keva sa sekačkom tamo ovaj, sestra je bila mala ovaj, beba je bila i ona tamo nešto animira. Ja kao “e kao znaš šta ima novo? Kao ukrali mi bajs”. Ona gleda onako, ja gledam ono kao ulazi u kuću. Ja reko “dobro”. Ništa, to je to. Ona me se onako solidovala malo. Kaže “sutra ideš da skupljaš karton da zaradiš bratu biciklu”. Ja reko “kako da skupljam karton?” Kaže “ne znam kako znaš”. Ja reko “dobro”, reko “važi, OK”. I ja ustajem, dođe jutro, ja sad gledam stvarno mene ne puštaju. Ja sad izlazim do ćoška, gledam onako se okrećem, znaš, da l’ će izaći sa onom kaže “jeco vrati se”. Kako vrati se? Ko je to ugasio se i skupljao karton. Gde da skupljam karton? Onda razmišljam reko video sam reko cigane neke tu nešto ovaj Rome, pardon, izvinjavam se, koji skupljaju tu ovaj, taj karton. Reko ajde tamo ću i ja da se uštakam s njima šta. I to je baš bilo kod te autobuske stanice, kod te sedmice sam čekao za, za hokej kad sam išao. I idem ja i dođem skoro do te stanice, kad ono burazer izlazi i kaže “e hajde vrati se, rekla mama da se vratiš”. I ništa, i to mi je isto malo lekciju dala tako, čisto da osetim, razumeš, malo da nije lako baš zaraditi i to. Tako da, ovaj, da se onda vratim na, na, na ovaj deo. Ja sam onda tu upalu pluća ovaj, preležao, sve to OK. Uh, buraz u međuvremenu odlazi da radi u jednoj firmi koja se bavi servisom i reparacijom tonera, laserskih tonera. To je neka industrijska firma švajcarska koja je došla opet u Vetrnik. I oni su zapošljavali nekih veći broj ljudi. Cirka ne znam oko 300, 350 ljudi tada inicijalno. Kasnije se to širilo. I ovaj, trebali su radnici. I ovaj, ništa, u međuvremenu, pre nego što sam prešao tamo, u međuvremenu tu to leto da napomenem, neki očuhovi prijatelji su tu došli i otvarali su neku reciklažu plastike. I sad je tu bila fora, oni su nudili tada kao ko hoće da radi kao “eto kao jedan evro sat”. Znaš. Buraz nije hteo. Niko nije hteo. Ja kao hajde, ja ću kao, znaš ono. Tada evro bio 69 dinara tako, 71 dinar. Sad ja ne znam ono, ali nije bilo ništa jače nego sad. Znači, ako je sad 117, 116, tad je bio u rangu sa tim, znaš. I sad ono kao evro ti sat. I sad ja onako računam, to mi je osam sati ako radim 8 evra, 10 evra. Hajde kao OK, razumeš, znaš, šta mi treba. Moji drugari su tada ono studirali i išli na ovaj, na kupanje, išli zezali se i to. Ja nikako nisam ono, išao sa njima. Reko hajde da idem da zaradim lovu, reko, znaš ono. Uvek me to privlačilo. I ja sam tamo radim. I sad to je bio magacin nekih onako, pa ne mogu da procenim kolika je površina, neka nekih 50-ak, 60 kvadrata. Nije to bilo bog zna kako veliko. Nabacana plastika, znaš. I ti tu melješ stare monitore, noše, ne znam, duvanu plastiku, i onda se to sortira, imaš to kako se neka duvana plastika, šarena plastika, ovaj ABS, ma raznorazne. Nisam ja u to baš puno interesovao. I oni su ti ljudi koji su donosili tu plastiku iz tih tamića, kamiončića, špeditera, dođu i tako mi časte 100 dinara i to. Ja sam ja zamislio reko “čoveče reko”, dobro kao, OK, hajde reko preguraću i leto, šta znaš. I šta je fora, dođeš kući, razumeš i onda znaš, zaradiš 8 evra ili 10 evra, isplata je bila odmah na kraju dana. I ovaj, dođeš kući i onda kao “e kao je l’ imaš kao 500 dinara kao da uzmem, kao sad i do plate nemamo para, kao da se kupi to i to”. I sad ti on znaš, zaradiš 10 evra, daš 5 evra kući, kao hajde OK. Nije ti pravo, mislim ne ti nije pravo, nego teško ti onako kao hajde radio si, nisi bio, nisi se kupao, nisi ništa, zaradio si 10 evra i kao sad ono daš, al’ OK. Uh, to u tom momentu tada nisam shvatio niti gledao kao pomoć, nego kao da mi neko uzima harač, znaš, al’.

Ivan Minić: A kao Knez Lazar da vrati u meni, znaš.

PREKRETNICA KA AUTO INDUSTRIJI

Aleksandar Jerotić: Ovaj, i onda kasnije sam shvatio zašto, zašto je bitno da se i u kući pomaže. Ovaj, i to je, to je bio sad neki period između mesare i i te firme za reparaciju tonera. I kao što rekoh, brat se tamo zaposlio, ja se zaposlim u ovome kasnije sa njim. Krenemo mi tu da radimo, to je bila kao linijska proizvodnja, dobiješ te tonere, rastaviš ih na delove, uzmeš onaj toner, onaj taj stari ovaj koji je tu, izduvaš sa onim kompresorom i tako dalje. I onda ta grupa ljudi je brojala nekih uh, 6, 12 i 24, zavisi ovaj, od modela uh tonera koji su se radili. Znaš, recimo oni Lexmark-i su bili onako zahtevali više ljudi, ne znam, HP-ovi manje, Brother-i su onako osam i ne. Ja sam radio u tom delu koji je, koji je reparirao Brother kasete, to jest Brother tonere. Ovaj, i tu sam hajde kažem onako, trudio sam se da radim, onako bio sam redovan, radio sam malo preko norme i to. I hajde kažem kao videli poverenje meni kao, hajde ne nazvaćemo to pozicijom, nije to pozicija, ali kao eto uloga zamenika šefa, znaš. I moje je tu neko zaduženje bilo da kao malo da nadzirem rad tu, da dodatno pomognem kao neki džoker još dodatno, kao neko beznačajno povećanje plate, ali kao to je to. Posle toga dobijem ja ovaj kao da vodim jednu grupu od 12 ljudi. Kao bio sam šef grupe, al’ to je u rangu sa tim liderom sada, eto da kažeš. Znači, imao sam ja još jedno 3, 4 nivoa tu iznad, ali sam ja bio tad ovaj tim lider te grupe. Upravljao sa radnim nalozima, bio tu da se ispune norme, uh, da se čekira prisutnost ljudi. Znači, ne, neka, neka osnovna zaduženja. Nije neka velika odgovornost bila tada, ali je postojala. Uh, posle toga ja sam tad radio za 21.000. Tad je bila plata 21.000. To je bio minimalac tada u Srbiji. Uh, izvinjavam se, 17.000 sam radio. Tad je bio minimalac 17.000. Posle toga sam prešao u firmu koja se isto bavila refilom, to jest reparacijom inkjet-a i i laserskih tonera, manja je bila od ove internacionalne i tu sam radio za 21.000. To je kao bilo malo više, znaš. Kasnije su mi povećali platu na 26.000 i kao, znaš, to je mojih šest, znaš. A ja to ljudima sad kad pričam, oni kao “kako si mogao da radiš šta za te pare?” Pa kao i što ljudi rade sada, mislim, šta je tu sad, bolje da radim nego da ne radim, znaš. I ovaj, ništa, ja tu se zadržavam od 2009. do 2016. godine. A to je bio onako neki light džab, da kažem. Bili smo buraz i ja tu opet zajedno prešli radili. To je bio posao nekih 7-3, 8-4, zavisi kako kada. Od ponedeljka do petka, lagan si, dođeš, pustiš muziku, repariraš. Kao imao si normu neku. Možeš da je uradiš i ne moraš da je uradiš. Onako vlasnik je bio poprilično korektan čovek, onako, nije bio neki onako nadobudan, nešto, baš je bio dogovorljiv. I onako mi smo posle određivali na vreme, u zadatom roku i kvalitetu i nije tu bilo nekih problema. I baš je onako bilo lagano. Ali sve što je lagano u uglavnom nema perspektivu, znaš. I sad to tako ono bukvalno dan mrmota, svaki dan je ono to isto, je ono to isto i sad ti tu ne učiš ništa i onda se pretvaraš u onu baba tračaru, razumeš? I nas je tu četvoro stalno ista klapa, razumeš, ista ekipa, iste priče. Znamo ko je kad, gde bio, kada je otišao u WC, šta i kako. I onda znaš, nemaš ti tu nekih kako bih rekao, tema koje ono koje možeš da da da da produbiš. To su ono površne teme. Ili se priča o o u crnoj hronici ili se priča o tad je bio aktuelan onaj Farma, onaj rijaliti, znaš ono, baš si onako ne znam, nije baš neko okruženje gde možeš ti kao nešto da napreduješ u bilo kom smislu. I radim ja tu sve OK. I u jednom momentu ja upoznajem moju sadašnju suprugu, tadašnju devojku, ovaj Mariju. I ja se zaljubim do ušiju, znaš. I meni je to sve ono super, ono mlada, lepa, slatka, zgodna, sve to. Mislim i sad je lepa, mlada i slatka i zgodna, znaš. Ovaj, i sad razmišljam, znaš, onako malo mi u glavi, pušio sam tada. Ja znaš ono, e, ja sam ti bio tip koji, koji, koji puno voleo da da overthink-uje. I sad sam takav, to ono kontrolišem, ali znaš ono, uh, tad su počele da mi se javljaju te neke kontrol frik misli, razumeš? Ali sam morao da se konsolidujem da vidim gde sam i šta sam, znaš. I recimo, znaš, kad sam krenuo sa njom  ja sam znao Ivane da, uh, ne znam, odem na ručak i tipa u tri dođem kući i ne palim televizor, ništa. Ja gledam u plafon i razmišljam. Ja odem toliko duboko da to nije normalno. Znači, bukvalno onako očistim ceo sistem ono šta mi ne treba, šta mi treba. Znaš ono, onda razmišljam o ćaletu, tu pa razmišljam o o porodici, pa razmišljam o sebi gde sam ja sada, gde bih hteo da budem. Al’ stvarno možda zvuči kao, kao onako otrcani kliše, al’ stvarno sam se razmišljao, znaš ono, osvrnem se, gledam ko sam, šta sam, gde sam, znaš ono. Nema, u tom momentu me ničega nije bilo sramota, nisam ništa uradio da bih da da da da bih se stideo od toga, znaš. I onda reko “OK, ovo je dobro, ali može još bolje”.  Znaš. Nije, nije ovo krajnja tačka, znaš. Imam devojku koju sam video tada potencijalno kao neku ozbiljnu vezu, što i jeste sad i moja žena i mama moje dece. Ovaj, i onda gledam kao “hajde da vidim šta ja mogu da ponudim tu”, razumeš. Onako kako ja mogu tu da se, kako mogu tu svoj potencijal da ja probudim da bih zadržao takvu osobu. Pritom da je, da je ona u tom momentu stvarno bila onako i bila i ostala osoba vredna toga, znaš. I prvo što sam uradio sam ostavio cigare. A nikad nije meni supruga ili to jest devojka tada sugerisala kao “e meni smetaju cigare”, znaš. Nikad. Nego znaš ono, samo ti klikne ono kao u glavi. “E ja neću više da pušim”. Uglavnom ljudi imaju onaj momenat, ispušim još ovu kutiju i prestajem. Kod mene je bilo ono, sad sam imao pušači razumeti 15 cigara mi je ostalo, ono više od pola kutije kao što je ostalo, reko “ne, neću”. Prošlo mi je ćale kroz glavu, šta ja da ostavim porodicu da umrem u 45 godina, da, da, da znaš ono, da nestanem zbog nekih tih mojih ružnih navika, znaš. Hajde da krenemo od toga, hajde da krenemo od cigara. Batali me ja cigare, onda je bilo ono tovarenje od drugara kao “ma ti si kao ostavio cigare zbog devojke, zbog ovo, zbog ono”, znaš. I jesam, da, ali nije direktno onaj inicirala to nego se u meni stvorila ta želja da se ja promenim. I dolazi jedna velika korporacija kod nas u Srbiju. Među prve tri, četiri korporacije onako, hajde kažem, gigant korporacije da posluju tu kod nas. Znači, prvo inicijalno im je bilo Brownfield. Ko ne zna šta je Brownfield, to je hajde kažem neka, to su privremene lokacije fabrike ili sadnica, plantova, koje se inicijalno prave i kasnije se pretvaraju u Greenfield. Znači, to je, to je Brownfield je prvo zasejano, neko seme, razumeš, i onda se prvo razvija i onda kasnije se, uh taj finalni proces kada se asembluje fabrika, odnosno postavi fabrika, to jest plant, to se zove Greenfield kao “zeleno polje”. Eto, znači, eto može da se uveže sa tim plantom, znaš. I ovaj, ja tu konkurišem za poziciju supervizora montaže. Uh, to je bila ta, ta, ta tada je jedna indirektna firma bila posrednik koja je zapošljavala, zapošljavala, uh, ljude u ime te kompanije. Odradim ja intervju. Popričamo, sve je to neki inicijalni ono autografije i tako dalje. Ništa, kao javiće se povratni feedback za dve nedelje. Reko “važi, to je to”. Zvoni meni telefon kao “dobar dan, dobar dan. E ja mi zovemo iz te i te kompanije, uh sa zadovoljstvom sa vas obaveštavamo da ste primljeni za poziciju material handler-a”. Material handler je nešto što nema veze sa supervizorom, to je totalno neka druga pozicija, ovaj, koja je služila da ti operativno dopunjuješ neke materijale. Kao neki, ma ni magacioner, ali nešto prima magacionu tako. I ja kažem “da, ali ja nisam se za to konkurisao”. Kaže “da, ali vama se ova pozicija otvara, to je poslednja pozicija sada”, kao. Ja reko “da, reko ali ja nisam konkurisao za to”. Oni kao “žao nam je kao, ali za poziciju supervizora kao ovaj su primili druge kandidate, kao vi niste kao ušli u taj uži krug”. Reko “OK, hvala, doviđenja, nisam zainteresovan za tu poziciju. Tačka”. Razumeš. Iako su mi nudili veću platu za nekih 10.000 nego što sam imao tada u toj firmi u tom refilu, znaš. OK, ništa, lagano se ja baš me briga ono kao, nisam se za to konkurisao, brate, neću. Šta se tu desilo, ja ne znam. Posle sat vremena zvoni mi telefon, kaže: “Je l možete da dođete na razgovor tu i tu, oni su zainteresovani, ta firma je zainteresovana da popriča sa vama za biznis poziciju, supervizor montaža za koju ste konkurisali.” Sada ono, ćutim. Drugi glas, nije ta žena koja me zvala pre sat i po vremena. “Kako to, neka greška je?” Idem, da, da, naravno, da dolazim ja. Ja, znaš, ono, ne znam, imam vrti 150 dinara u džepu 20-ak, znaš, ono. I sve ne znam gde se to nalazi. Prvo taj Brownfield je bio u Novom Sadu, to je industrijska zona. Ja idem tamo, ne znam, ne znam, druže. Šta je to, to su lavirinti neki i ti imaš bus donekle i onda tu možeš da se provlačiš nekako. Totalno mi nepoznato, nisam išao tamo, to je tamo kod azotare. Znaš, ko to tamo ide, niko, razumem. Mislim, ne znam ko ide, ali ja tamo nisam išao. Ne, stvarno nisam do jednog dela i kasnije nekako peške, tu nikakva navigacija toga nema, ajde, jedva se našao, uključim walk navigaciju i jedva obavljam, pitam ljude, ovo niko ne zna da mi kaže, ono tek se otvorilo. Ja dolazim tamo i ono tri kontejnera stoje, ali ne ona kontejnera za smeće, nego ona kontejnera za… 

Ivan Minić: Građevinski.

Aleksandar Jerotić: Građevinski, tako je.” I sad tu neka četiri pet likova, nekako vidim ja oni ful skockani, ono što se kaže manager style, i ono došao sam kao da sam pokosio nešto, patike, baš sam došao casual. Ulazim, oni tu nešto tamo čitaju, pripremaju se. Iako oni su se pripremili, razumeš, šetaju kako jeste, razumeš, kao što se za većinu stvari ne pripremam, ono trudim se, ok, neku osnovu da imam pripremu, ali gledam da isto makar pričam, znaš, ono. I dođe jedan tamo, pitaju me oni gde si radio, šta si radio, objasnim im tu sve, dalje, kao, javiće se oni. “Dobro, okej, ništa, čekam onda povratni feedback.” Javljaju se oni, isto iz kompanije, nisu mi direktno zvali iz te firme, nego ta kompanija koja je bila posrednik, kao, e, zainteresovani su da vas prime, dođite. Ja dođem, oni gledaju, znam baš i dan danas ovaj, pozdravim tu devojku koja je radila u HR-u. Kaže “ja vas ovde nemam na spisku”. Ja reko “šta se dešava, čoveče? Ovi me zvali, znaš ono, sve mi se umislio, znaš, ono pričaš s čovekom sa HR menadžerom njihovim, pričaš, razumeš. Nemamo, kaže mi vas na spisku. I tu ja vidim oni nešto, nešto da munđaju. Ja sam ono pao s Marsa, razumeš, došao. Meni su rekli da dođem, znaš. Ja sad tamo. I kao “OK, OK”, kao “hajde, daju oni meni ugovor”, kao “dolazite sledeće nedelje kao u prvu smenu na obuku”. I oni meni u međuvremenu zovu i kao “ne dolazite prvu, dolazite drugu smenu na obuku”. OK. Dođem ja drugu, dve nedelje traje ta neka teorijska obuka. Prođe to sve OK. I sad ti imaš taj on boarding neki, to jest, deo on boardinga je, znači, prvo teorijska obuka i onda ti kao supervizor, odnosno supervizor montaže, imaš određeni proces koji treba da prođeš, da poznavanje materijala, poznavanje tehnoloških uputstava, poznavanje procesa, mašina i tako dalje i tako dalje. I sad ti tu prođeš i sad znaš što se uvek šuškalo kao ko će koji tim da dobije. Kažem uh kada sam došao u fabriku bilo je ono svega četiri tima. I sad kao ko će koji tim da dobije, formirao se ovaj tim broj pet. Jedan supervizor ga dobio. I sad ostalo je nas još uh trojica koji smo prošli u tom krugu, ali ono bauljamo ko ono duhovi, nemamo tim tako ono, obučavamo se kao nešto i prošli taj period obuke i sad se ne zna još, nismo dobili timove, šta ćemo, kako ćemo, gde ćemo. I sad dolazi ovaj tim šest. Kolega jedan dobio tim šest, to jest tako je bio sa mnom. Kao šta će biti? Ja sam stalno išao, pitam tog menadžera kao, šta će biti sa timom? Biće, biće, biće, biće. I sad još ja kontam, reko, kako je sve ovo krenulo, razumeš, reko kontam, reko da će mi reći “e vidi, nismo te ipak primili”. Znaš ono, sve je moguće i nemoguće, ne znam ja sad šta će se desi. I treba da dođe da se oformi tim sedam i treba neki drugi da ga dobije. I taj tim uleti meni. I dođe mi tadašnji menadžer i kaže “dobio si tim, sutra krećete, evo ti spisak ljudi”. Puf. Tačka. Ja ono stao, gledam. Reko “dobro, OK”. Ja došao kući i to je bilo mislim 44 ljudi, ovaj, u timu. I sad gledam imena i prezimena i pokušavam da povežem sa imenom i prezimenom njihove face, znaš. Ja ono gledam kao u ovaj je neki bezobrazan lik, ovaj je neka baba, ovaj je znaš ono, šta kao gledaš, razumeš, kao sad ti stvoriš sliku. Sve kako sam zamislio nije ništa tako bilo. Bukvalno bilo sve je bilo kontrano. E ja sam znaš ono kao već ja smislio “sad ću ja doći, pa ću ovako da kažem, pa ću ovako, pa ću onako, pa ću levo, pa ću desno, pa ću da napravim ovakvu frizuru”. Ma sve naopako je krenulo. Bukvalno kako sam planirao je baš nije ništa od toga ispalo kako treba. Dolazim ja tamo, dobijam uh samo čisto da budem precizniji. Uh dobio sam assembly liniju. Znači, to je bila firma koja se bavila proizvodnjom uh ovih električnih instalacija za automobile. Znači i i bila je podeljena u tri segmenta, odnosno u tri sektora. Jedan je bio za door lock feed, odnosno za zaključavanje ovaj, vrata. Jedni, jedni su bili za kontrolnu tablu, a jedan je bio deo kod, kod električnih, kod motora. I ta tri u paketu čine jedan car set. I imao si tu podeljeno po sektorima. Svaki deo je onaj jedan je bio za junction box, jedan door lock feed, jedan je bio taj za kontrolnu tablu, IP. Ja u tom momentu krećem na tom junction box-u i dobijam ovaj, kažem, tim od 44 ljudi. Tu smo kao support imali neke ljude iz Mađarske, znaš. Pošto su oni imali fabriku tu u Đonđušu, u Mađarskoj i onda su odatle ovaj, trebali da prebace pa taj deo proizvodnje kod nas i mi još nismo bili to kako se kaže u toj korporaciji stand alone nego smo imali support od njih, znaš. I dođem ja sad tu ono brdo ljudi. Ti Mađari mi pomognu gde koga da rasporedim. Ja se ja tu upoznam sa procesima, znaš. A nisu ni ti ljudi, znaš, oni pali s Marsa, razumeš. Ja pal s Marsa, nešto se kao obučavao, ali novo nešto za mene je znaš, ja jesam bio šef grupe, ali nisam vodio automotiv, razumeš, ono assembly liniju gde ima 45 ljudi, znaš. Nije, nije mi bilo svejedno. I ništa, postavi se sve to, nek mi to odradimo i krene ta linija da ide. E sad uh, obzirom da sam ja tu pao kao ono totalni outsider. Nisam imao nikakvu školu za to. Nisam imao nikakvo znanje za to. Nisam imao uh, nikakvu kontrolu emocija na tim, znaš. Ono jednostavno sam mislio tada, što je ono bilo katastrofa, katastrofalno razmišljanje, ali, ali moralo je da, da bude tako. Da sam ja sad tu kao šef, znaš i sad ono vi mene morate da slušate, znaš. Nema, znaš. To kako ja kažem ne preispituj, to je tako. Pritom da ja dobrim delom nisam imao pojma šta radim. Znaš. Uh imao sam te ljude iz Mađarske koji su mi onako sugerisali neke stvari, ali znaš ono pridrži mi pivo, ja ću sam, znaš. Obije se to meni kasnije u glavu, to ću pričati i ovaj, uglavnom ja sam bio tu zamagljen skroz totalno sa situacijom da ja radim sa ljudima, znaš. Ja sam to posmatrao kao to su alati meni da ja to završim posao. I ja sam jako mi se zamaglilo cela slika o tome, baš sam imao pogrešnu sliku, totalno, totalno pogrešnu sliku, znaš. Uh, vrlo arogantan stav, nadmen stav, nadobudan, umišljen, uh nisam znao da slušam. Znam sam samo da pričam, znaš ono, što više pričaš, manje te ljudi slušaju. Uh nisam znao da iskomuniciram normalno, nisam znao da se nasmejem, nisam znao da pitam kako si. Znaš ono, baš, baš teška priča, razumeš, ono ovaj, koji, koji, u kojoj sam bio tada. Ovaj, uh, često sam ono imao situaciju da mi ljudi dolaze, ne znam da pitaju za slobodan dan. Ja sam ono kao u fazonu “zašto sad?”, znaš ono kao, žao mi je zbog toga sada, ali jednostavno, to je proces koji je bio takav i koji je, koji me je kasnije, hvala Bogu, promenio. I šta se dešava? Ja sam tu bukvalno, uh, vodio taj tim. Imali smo mi dobre rezultate. Podršku od, od, od odozgo sam imao, znaš. Jer, kako bih rekao, znaš, nije baš toliko bitno njima ko kako ćeš ti sad da se predstaviš tim ljudima i da l’ će oni da te vole, al’ ako ti imaš KPI-jeve, odnosno indikatore u targetu, to je ono što određene pozicije tu zanima, znaš. I sve to super raste, mi tu i kotiramo se tu mi među onim boljim timovima. Asambluju se novi timovi 7, 8, 9, 10, 11, 12, znaš. I sad mi smo tu među boljim timovima. I sad šta se dešava? Ovaj, prebaci smo mi na taj Greenfield. I sad kao tamo smo, znaš, dobijemo i novu tehnologiju i sve to, tralala. Ja opet nastavljam po starom, ništa se nije promenilo. Ovaj, a to traje nekih godinu dana. Uh, da bih ja jednom došao na, na liniju i ljudi stoje. Ja sad kao ono, OK, sad kao, hajde kao, nema stajanje, kao, krećemo. “Ne, ne, ne, ne, nećemo da pomerimo”. Reko “ne”. I sad znaš ono ja kao, kao, šta se dešava čoveče? I sad tu jedna žena ovaj koja je tu u ime njih pričala, kao “mi hoćemo da razgovaramo s tobom”. Kao “mi ne možemo više ovako, nije u redu da nas tako tretiraš, trala la”. Mislim da se razumemo, nisam ja bio nehuman prema ljudima, ali sam bio arogantan i bio sam onako baš nadobudan, znaš.

Ivan Minić: Postavio si se iznad njih.

Aleksandar Jerotić: Upravo to. Znači, postavio sam se iznad njih, što je jako loše i žao mi je zbog toga, al’ dobro, tako je ispalo.

Ivan Minić: Nisi znao drugačije.

Aleksandar Jerotić: Nisam znao drugačije. I sad, ja meni ono, znači, ruke se znoje, znaš, ono u glavi ono haos, znaš, uplašio sam se, razumeš. Nije mi bilo svejedno kao znaš, 45 ljudi stane ispred tebe i kao neće da rade, znaš. Nisam se, znaš, u trenutku mi se zavrtelo u ušima, nisam se ni zamišljao, ja ni da sam tu gde sam, znaš, nego jednostavno kao, znaš, ono, uh, malo je situacija onako nezgodna. I ja reko, OK, izvinite stvarno zbog toga, hajde pokušaćemo da promenimo ovaj pristup, nemojte mi ništa zameriti. Oni to naravno, prihvate. I nastavimo mi dalje. I sad znaš, ono razmišljam, onako, šta je meni ovo trebalo, znaš, ono. A bukvalno mi nije prošao dan da mi nije došlo da odustanem, znaš. Bukvalno se uvek sam se pitao “šta je meni ovo trebalo, šta si ja bakćem s ovim. Bolje da idem negde mozak na ispašu istovarujem neke džakove, ovo, ono”. Znaš, ali ne. I tu mi je dosta pomogla moja žena. Ovaj, kad god sam nazvao, uvek me je podržala. Šta god da uradiš, ja ću te podržati, znaš. I samim tim što me je podržala da odem, meni je bio dovoljan razlog da ostanem, znaš. Nisam uopšte, je l’ me razumeš? Znaš, ona kao “ako ti je loše i ako ne možeš, nemoj siliti, idi”. Ja reko “ma, e, ostaću, ostaću”, znaš. I svaki put, a nije prošao dan da je nisam nazvao telefonom da, da bukvalno, ne da kažem da je pitam za savet, ali jednostavno da mi ono, baš mi je bila melem na ranu, i sad mi je, znaš. I jako to puno znači, jako je važno da imaš uh, ili ženu ili, ili čoveka koji je uz tebe, koji će da ti kaže “e druže, ako nećeš to, vozi, ako hoćeš volim te, takvog i ovakvog”. A i OK je da ti neko kaže, znaš, “e hajde probaj još jednom, hajde nemoj još da odustaneš”. I to je skroz OK. Samo što kod mene je ovo delovalo ovako. Kad sam čuo njene reči, znaš, on kao “e hajde ovaj, ako ti je loše, dođi, vrati se, napusti, nebitno, naći ćeš drugi posao”. Meni je uvek posle toga razgovora bilo kao “OK, OK, OK, ostajem”, znaš. 

DEČKO KOJI REŠAVA PROBLEME

Aleksandar Jerotić: I da se vratim na priču, ovaj, ja onda odlučim procese ovaj da naučim. Znaš. Mislim ti ljudi koji su radili sa mnom znali su oni procese, razumeš, al’ ja sam tu bio kao nekako, znaš, tu, kao vidim nešto, al’ nisam toliko poznavao procese. Kao “sad ću ja naučiti procese”, reko, “da vidim”, reko, “znaš, verujem da im mogu više tako pomoći”. Znaš. Hajde malo znaš da, da, da, da, da, da, da promenimo malo pristup. Naučim ja procese i stvarno pokušam sa ljudima drugačije, ljudski, što se kaže i stvarno, uh, vidi, slagao bih kad bih rekli da su svi pali na to i kao sad svih 45 ljudi ono, cvetići listaju iz njih, cvetaju iz njih, oni su srećni, kao ja sam njihov novi mesija. Ne, imaju ti ljudi koji mi možda i dan danas zameraju, ali šta da radim. Jednostavno, a imaju ljudi koji su i promenili mišljenje i koji su ono uvideli to da sam se promenio i da da sam imao iskrenu nameru. I šta se dešava? Taman ja ono pokušavam sa tim timom ovaj da da se ono što se kaže uhodam, da se ono povežem, već smo tu onako na, na baš na dobrom putu. I dolazi tadašnji menadžer po mene. I kaže “prebacujem te iz ovog tima”. Ja reko, OK. A samo još da vratim se kasnije na ono da, ja lekciju koju sam tu tada naučio koja mi je isto jako, jako, jako značila kasnije u mom razvoju. Tadašnji plant menadžer, ili ti direktor, nazovimo ga kako god, on je bio Rus, uh, Pavel Arionov, koji je baš dugo, dugo godina u automotivu. Ovaj, i baš je onako bio autoritativan i i bio je čovek onako od stava, znaš ono kako to Rusi imaju taj neki hladan pristup. I baš mi je onako bio, znaš ono, hoću ja ovo da budem, znaš. Neću više onog Knez Lazara, hoću da budem on, znaš. Ovaj, i došao mi je i tu sam ono skontao isto sebe. Imao sam neki downtime, odnosno zastoj u vezi neke mašine, znaš. Stalno se kvarila. I to je eskaliralo do njih, do generalnog direktora i to sve da, da, da, ovaj, da se oni uključe u to, jer malo malo linija staje, znaš ono, ljudi stoje, gubici i tako dalje, ne isporučujemo na vreme. I on krenuo nešto da mi kaže za neke module, ja kao “da”. I on krene opet ja kao “da”. I ja otišao 4, 5 puta tako, reko “da, da, da”, i ja ga svaki put prekinem. I onda mi kaže “Aleksandre, you must learn to listen. Put your glasses down”. Pošto sam ja podigao naočare, pa sam se zaštitio naočare. I meni u tom trenutku bilo kao da mi neko pukao šamar, znaš ono kao, znaš ono kao onaj Batman kad udara Robina, znaš, on kaže “da”, e to je to, razumeš. I ovaj ja kao, OK, znaš, stvarno mi je čovek rekao OK, znaš ono, ćuti, slušaj. Slušaj. I dan danas mi to odzvanja u glavi i i dan danas se time vodim. Slušaj ljude šta ti pričaju. E, i da se vratim i tu sam lekciju naučio oko slušanja. I dolaze po mene, vode me, ovaj, sad kad kažem “dolaze po mene”, zamišljam se kao onaj Hanibal Lektor, znaš, ono kao dolaze po mene, vode me, znaš, ono šestorica njih. Šalim se, dolaze po mene, vode me. Kao “prebacujem te u door lock feed”. Tamo je bio ovaj, bila neka eskalacija, proizvodnja nešto nije tekla kako treba. Ovaj, trebalo je tipa da se izbacuje za krike šest komada na sat, oni su izbacivali dva brate. Znaš, ono baš je bilo ono, sad mi je smešno kad se setim, al’ baš je bilo ono, ja došao tamo, pazi sad ovo, ne disciplinovan tim totalno. E sad ja se on u rebusu. Kako sad da pristupim? Znaš. Ovde sam ono zauzeo neki grub, onaj stav, razumeš. Ljudi su ono i bila je gvozdena disciplina, ali znaš puklo. Puklo. Ovamo gledam kakav je ovaj ekipa. Znaš, gledam, razmišljam, reko šta da radim s njima? Onda je ona tamo čačka telefon, ona tamo je u ono onaj prodaje, oni tamo gledaju tiket, reko “druže nije dobro i ta dva komada izbaciti, brate, kako radite?”, znaš. I ništa, ja tu kontam, reko “hajde, ja ću da nađem prvo one galamdžije, one koji su, znaš, kao u zatvoru, nađeš onog najjačeg, njega udariš i ti si glavni u zatvoru”. Reko, “hajde da vidim te galamdžije, prvo ću ja s njima da vidim, ovaj, ti koji se stalno bune”. I kad im je dobro, i kad im nije dobro, znaš. Imaš te ostale ljude, reko, “hajde da vidim da mi tu napravimo neku diplomatiju sa njima, znaš. I bilo je tu uvek dva, tri tipa i neke dve, tri devojke, razumeš, uvek su nešto bili protiv sistema i ja sam nešto tu trudio da pričam s njima, znaš. Ostavio sam stalno sam sa sobom rokovnik i dan danas isto na poslu ovaj, volim to i zapisujem, upišem ime, prezime, šta je on meni rekao, šta njega muči, šta ja ne znam, pozicija, ova, ode, ovo, ono. I sad su ljudi tu videli, znaš, ti da bi ergonomski nešto rešio, ne mogu ja da rešim ergonomiju, imaš inženjering koji je za to, EHS i tako dalje, znaš. Ili kad, kad im je ne znam, pozicija ovaj, prekompleksna, ti zoveš procesnog inženjera da je optimizuje, razumeš. Znaš. Izneseš mu činjenice, izneseš mu, ovaj, ove kritične tačke, gde je problem, gde su uska grla, gde je bottleneck, što se toga tiče, i on pokuša da je nekako ili raspodeli na druge ili da je optimizuje. Ako je to moguće. Uglavnom jeste, ko hoće, ako neće, njemu nije ništa moguće, znaš. I onda se ja tu raspitivao i manje više su ljudi gunđali, najmanje su se žalili na sistem u smislu, ne znam, uh, direktora, vlasnika, menadžera, tralalala. Nego su uvek bili nezadovoljni sa, sa svojim poslom. Uh, ali ne sa sa svojom pozicijom u smislu kao “e ja sam tu gde sam”, nego im nešto nije odgovaralo tu. Nešto im nije, nije im bilo dohvata ruka, nešto im nije bilo tu. I onda su gunđali, nisu imali kome da kažu. I onda to vadi iz čoveka, isplivava ono što ne možeš da rešiš, to izlazi iz tebe. Ja sam polako pokušao da im rešavam te probleme preko procesnog inženjera, preko quality inženjera, preko održavanja i tako dalje. I onda su ljudi skontali “aha, vidi, ovaj nešto radi”, znaš. I onda znaš ono, nije bukvalno bilo ono kao “e ja obećavam u prazno”, nego “OK, pokušaćemo to da rešimo, dajte mi ono jednu nedelju, dve, tri” i onda oni vide da ja dovedem inženjera, da se čeka da uđemo u raspravu s njim i da guram tu priču. I to ljude neću da kažem kupi, ali stekne, steknu poverenje u mene, razumeš. I moja namera stvarno jeste bila tada u tom momentu da im pomognem. Nisam bio u onom stavu kao u timu pre kao “sad sam ja tu šef”, nego “hajde da ja vama pomognem”. Znaš. Hajde da vidimo kako to možemo. I mi smo sa tih dva komada skočili na tri, četiri, pet, šest, izvukli to. Bilo je sve super, bombonica, kasnije OK, bilo je nekih tu devijacija, bilo je tu problema standardnih, ali nekih drastičnih problema tu nije bilo. I tu se završava. Ja sam bio uveren uh da sam ja pod lupom, da će mene neko da liferuje iz firme. Znaš ono, otkud znam, neiskusan sam bio i kao znaš, ako moje ponašanje došlo je do nekog HR-a, ovo, ono, otkud znam, mislim ja tukao ljude, razumeš, ali neiskusan, pa mislim ako sam ovamo imao zastoj sa timom, verovao sam reko to će sad neko da eskalira i to će da ode, znaš. Letim ja. Reko šta radim? Šta je tu je? I kvartal sada i na kraju kvartala je bio običaj da se dodeljuju nagrade, ne znam za continuous improvement, odnosno za neko za nagrada za poboljšanja, nagrada za najbolji performans, nagrada za ovo. I sad znaš, ti ne znaš, znaš ono ko će šta da bude. Mislim, pojedinci su znali. I sad tu je cela fabrika brojila nekih 2.000 ljudi. I sad tu sastanak bio je taj plant menadžer Pavel. I kao zadovoljstvo mi je kao da kažem da je najbolji supervizor Aleksandar Jerotić. Ja stao ono gledam, i ovi svi aplaudiraju. Vau, znaš, i tim aplaudira, reko “čoveče, reko”. Nisam znao stvarno da da će za to da me izaberu, da sam to zaslužio. A to je bilo glasanje. Nije to doneo jedan menadžer, to to su i radnici glasali, i glasao je menadžment za to. Znaš, baš mi je bilo ono iznenađujuće, reko “reko super, reko ekstra”, znaš. I ja ono zabezeknut sam. I dan danas tu plaketu čuvam, meni mi je u kancelariji sad u ovoj, u ovoj firmi gde radim. I ovaj, i taman se ja tu ono što kažeš, uh, uortačim se sa ekipom, ono dolazi po mene opet, znaš. Ovaj, koji je za nepisanih svedok saradnik. Znaš ono, sa čim ekipama kada je. Al’ to je neka varijanta. Ovaj, i uh, ima nova problema. Ima novi problem. To je to. Šta je sad? Treba da ideš u tim jedan. A tim jedan, sama reč ti kaže “prvi tim”. Taj tim je došao u tu fabriku pre mene. Ja sam došao kad je bilo četiri tima. Bio tu do tima sedam, onda prešao tim sedam, kasnije se to asamblovalo do jedno 42, 44, možda i 52 tima, sad ne mogu da se setim. Ali bilo je sigurno preko 40. I treba da idem tamo. A tamo ti je kao kad bi ti sad, ne znam, ti si sad kick bokser, razumeš, treniraš tu jedno godinu i po dana i sad učiš malo ove kako, kako ide ne znam, low kick, middle kick, kroše, ne znam ja šta. I neko ti kaže “e OK, sad ideš u tim jedan”. Tamo druže veterani. I ja sa njima kao da pokazujem kako ide middle kick, oni glavu će mi otkinuti. Reko “dobro, OK”. E onda sam ja razmišljao šta da radim. Al’ u međuvremenu sam ja učio procese, znaš. Uh, imao sam situaciju, ovaj, da radim ne znam od 6:00 ujutru do 2:00 i onda ostanem jedno do 4 sata tamo u PCju i zapisujem, zapisujem, gledam kako ide, ne znam. Recimo, kompozitne crteže su znali što je inženjeri. Ja sam brate to naučio da čitam. Ne znam, uh, tolerancije na harness-u, tom, na proizvodu koje je to, to je quality inženjer znao i quality tehničar i ja sam to znaš treba na pamet tačno sam znao gde je koji klip 2 mm, 3 mm, baš me je interesovalo jer sam sebi odao rekao još u onom timu sedam kad sam bio da ću da ovaj, da naučim procese, znaš. I stvarno mi je to pomoglo kasnije u rešavanju problema kao što sam rekao. I ovaj, i dolazim ja u tim jedan i sad ja ono razmišljam onako kako ću ja sad tu da, da, da, da, da se s njima onako da me oni prihvate, nije baš zgodno, al’ sam imao tu sreću da kad, kad sam bio na tom on boardingu, ja sam se obučavao u timu jedan. Ti tamo imaš, ovaj, uh, uh, prilikom tog, ovaj, uh, on boardinga, oni te stave u neki tim. Ti učiš tamo kako se radi određena pozicija, radiš uz te ljude. Imao sam par ljudi s kojima sam radio tu i oni mene znaju. I oni su me oni dočekali oberučke, znaš ono “e super, došao si, znamo se”, a bilo je i tih ljudi koji su, ovaj, ono kao bili stava “e kao šta će nam ovaj?”. E sad, šta je bilo simptomatično za sve timove, niko nije dostigao 100%. Target je bio svima 100%, a nikoga nije dostigao. Prošlo je baš dug period kada je fabrika, to jest timovi kada su već morali da dođu do tog targeta 100%, al’ to niko nije ostvario još do tada. I dolazimo tamo, to jest ja dolazim tamo. Uh, ono, držim sastanak s ljudima, predstavljam se i tako dalje. Neki me se sećaju, neki ne, ima tu i novih ljudi. I sad ja razmišljam kako ću se to da uradim. Rekoh hajde, reko, malo ja sad tu da se ja povučem, da ne dožive oni mene kao pretnju, da sam ja sad tu kao došao nešto da istražujem. Rekoh, “hajde, podeliću ja to na mini lidere. Napraviću ja neko interno pravilo. S leve strane je lider, pošto linija je bila bukvalno kružna linija. I ti si imao jednu stranu i drugu stranu. Jedna strana je mahom bila ženska ekipa jer je zahtevala operaciju bukvalno da držiš mali provodnik i ne može baš debeli prsti ga drže. Može, ali mislim da bi sporije radio nego ženski, a ovaj desni deo je bila neka suva bandaža, vrtanje trake i to gde ti je logično neko da budem muške. Ja odlučim nekako, ok, sa ove strane ćeš mi ti biti lider, ti vodiš ovu ekipu, sa ove strane ćeš mi ti biti liderka, vodiš tu ekipu. Sve što vidite da su problemi, komunicirajte s ljudima, sve što vidite prenesite. A ja sam to ja sam išao svaki dan, bilo je tada, na toj, to je bio najmanje linije. Onda je imala tad nekih 10, 12 ili 13 pozicija. Svaki dan, kad ono pokrenemo liniju, napravimo plan, tralalala, prođem od čoveka do čoveka, pitam kako si, šta imaš, šta radiš. I onda ne znam, ovaj mi kaže “e, sin mi završava master”, onda “e, ćerka treba da mi se porodi”, onda ovaj kaže “ne znam, imam problem sa kladionicom”, onda ovaj, “e ne znam, raskinuo sam sa devojkom”, onda ovaj, “e oženio sam se”. I onda znaš ti kako kružiš i upoznaješ ljude, upoznaješ njihove priče, znaš, i povežeš se sa tim ljudima. I ljudi jako cene tu iskrenost. Jednostavno je osete, prepoznaju da l’ ih, da l’ im se obratiš onako formalno, znaš, onako “e, zdravo, kako si”, i ne stigneš, ovaj, i ne stignu da ti odgovoriš ti ih već pitaš drugo pitanje. Nisu ljudi glupavi, znaju, razumeš, kad ih slušaš, kad ih ne slušaš. Al’ ja sam se trudio sam se da onako da da spustim taj ego i taj gard, i da ih slušam. I šta se tu desilo? Uspeo sam da se povežem sa ljudima tako što sam upamtio njihove priče, znaš. Da je ovo ćerka, pa je pita “e je l’ se porodila ćerka, šta je, gde je, kako je devojčica”, pa onda je l’ ovaj, je l’ si se, je l’ si se oženio, jesi uspeo? Kako ide kladža, kako ide onaj. I onda ljudi, znaš, onako nekako ih rasteretiš. I to mi je onako doprinelo da da smo ono ostvarili neku uzajamnu poverenje i mi uspemo tu da ostvarimo 100%. I dobijemo mi od ovih vrha, dobijemo tu ove ručak tada u jednom restoranu i još su ovaj, zaposleni iz tima dobijali ste neke vaučere za sportsku radnju, ne znam ni ja šta je bilo. Baš onako super i stvarno onako još jedan ono što se kaže, uspeh, znaš. I ovaj…

Ivan Minić: Čekaj, mislim, ceo taj, cela ta postavka je u suštini takva da ti postaješ dečko koji rešava probleme u firmi.

Aleksandar Jerotić: Uh da. Ispada da sam ja rešavač problema. Ja dan danas to isto volim da kažem. Neko je to još negde rekao, čuo sam, ali danas ljudima je potreban rešavač problema. 01:19:32 Što bi ti napisao problem solver, znaš. Znači uh, možeš da znaš šta god hoćeš. Ako ti to ne znaš da primeniš. Ti možeš da izgledaš kako god hoćeš, ako ti to ne znaš da primeniš. Ili ako ne znaš da nađeš nekog ko zna nekog, ko zna nekog da ti to završi i jednostavno da ti se kao bumerang to nazad vrati sa upakovanom ili poluupakovanom informacijom ili, ili onom, onim što ti treba u tom momentu. Znaš, sad, uh, ti ćeš sad reći, ne znam, trebaju mi, ne znam, kuhinju mi treba. Ja ne znam da napravim kuhinju, ali znam nekog ko zna nekog majstora koji će mi dati kontakt i onda ću ja preko tog nekog da ga pitam da l’ može da mi da popust 10%, onda će ovaj majstor da kaže da ne može. Ali ćeš da nađeš između ostalog, nekog ko isto zna tog majstora, pa ćeš ispostaviti da je tvoj njegov brat, a vi ste dobri drugari, onda ćeš dati popust i tako to. To je sad neka plastična, plastični primer, ali rešavač problema je nešto što ljudima danas treba. Ne pričam sad ja za, za ove branše gde stvarno trebaju fakulteti kao što su doktori, piloti i tako dalje. To pričam za ovako neke životne stvari i stvari koje su se tiču organizacije i i kako kažem, vodstva ljudi i slično, znaš.

ŽIVOT I RAD U FABRICI

Ivan Minić: Mislim, OK, jedna stvar koju možda nismo objasnili ljudima, ti jesi donekle, ali tvoj posao, odnosno ono čime se ta fabrika bavila jeste proizvodnja tih nekih elektro segmenata, sklopki u okviru nekih modela automobila, nebitno nekog od svetskih proizvođača. I sad ti delovi dolaze gotovi u fabriku i oni ih ugrađuju. A taj deo je nije samo brava nego je ceo sistem sa kablovima i svim ostalim elementima koji se sa dva džeka spoji i ti imaš centralno otključavanje, centralno zaključavanje ili ne znam, sklopka koju namontiraš i onda ona ima sve kontrole koje treba da ima za jedan tempomat u kolima ili nešto tog tipa. Ali to su stvari koje se u okviru jedne fabrike se pravi 10 takvih delova. I svaka od linija proizvodi jedan takav deo od početka do kraja.

Aleksandar Jerotić: Tako je.

Ivan Minić: I tu sad ima gomila stvari koje treba i da se povežu, i da se zaleme, i da se zaštite, i da se istestiraju, i to su različite funkcije u okviru jednog tima.

Aleksandar Jerotić: Tako je.

Ivan Minić: I u suštini taj momenat u kome ti prvo naučiš šta je proizvod, pa kako izgleda proizvodni proces, pa razmišljaš kako bi mogao neki deo tog procesa da se unapredi, pa ono pričali smo ti, nisi to pomenuo, ali mi je super interesantno da ima situacija u kojima banalna stvar rešava problem gde samo osobu pomeriš sa jedne na drugu poziciju zato što zbog godina ili bilo čega ima problem da sa tog ugla pristupi nekom, ali na drugom mestu će raditi savršeno jer ne traži taj položaj šake ili nešto slično.

Aleksandar Jerotić: Tako je, tako je, upravo to.

Ivan Minić: Ali to možeš da uradiš samo ako prvo razumeš proces, a drugo razumeš ljude i oni ti se otvore i kaže ti šta im je stvarno problem.

Aleksandar Jerotić: Tako je, tako je. Upravo to. Uh poenta, da malo sad baš onako kao što si rekao, znači ti dođeš uh na belu tablu, praktično nemaš ništa. I ispočetka praviš ceo proizvod. Imaš određene komponente pored sebe i iza sebe, imaš tehnološko uputstvo i na osnovu toga ti imaš određene korake koje pratiš. Ali šta se dešava? Dešava se baš to što si rekao, evo navešću par primera. Imali smo situaciju da jedna gospođa došla, radila je na jednom delu linije koje koji konstantno zahteva pomeranje. Nije sama linija nego neki nije ni predproizvodnja nego nešto između kao neka mini linija linije. To se zvalo preblocking. I gospođa je došla onako, pa ja bih joj dao tada nekih 50-ak i nešto godina. Uh dobro to, to je bilo malo kasnije kad sam već napredovao, ali hajde mogu da spomenem sad to. Ovaj, uh, tamo je bilo jednostavno tako nekako, kako bih rekao, malo hladan pristup. Nisi ti mogao tu da priđeš sad svakom supervizoru, koordinatoru i ne znam ja kome, menadžeru, kao da mu se obratiš, nego moraš svom tim lideru, tralala, i tako dalje. Malo, mislim te glupave formalnosti, što što ja ne volim. Uglavnom žena je došla meni na koridoru prišla i kaže “e, Aleksandre, ja imam problem, imam problem sa proširenim venama, ja bih htela da krenem na neku drugu radnu stanicu, pa na pre-assembly da idem”. A taj pre-assembly su svi hteli jer je to ono kao ono statično radno mesto i ti tu stojiš, imaš dole ergo onu gumu onako, nije da osetiš neko stajanje, ovaj, nije lako, ali, znaš, nemaš ono, uh, linija ti ide na sekunde, razumeš, i negde imaš u glavi to ono kao, kad čuješ ono, “viu viu”, znaš, novi ciklus i onda ti moraš to da gasiraš, znaš. Ovde je malo bilo opuštenije. Uglavnom žena došla i kaže “e samo vi možete pomoći”, trala, ispriča mi celu priču, noge, ovo, ono. Kaže “al’ ja nemam ovaj, papir za to”. Jer procedura je bila da bi sad nekog prebacio s pozicije na poziciju, on mora da donese papir da ona nije radno sposobna za tu poziciju. Ti to nosiš u HR, neko te tamo te evaluira, da te ispita, znaš, mislim ljudi, manite me, vidim da žena nije dobro i stvarno ne može da stoji, razumeš. Ja reko “OK”, reko “sutra si na pre-assembly”. “Stvarno ne treba”, reko “ne, ne, samo tamo idite, ja ću to sad da završim telefonom”. Nazovem ja tadašnjim supervizorku, ovaj, tog pre-assembly-a, kaže “pa eto znaš da nama headcount, to jest broj ljudi koji treba, uh, je sedam”. I tamo si morao striktno da poštuješ taj broj. Nije sad kao ono imaš, to ti je kao da imaš sedam stolica, a imaš devet ljudi, znaš. Šta će sa devet ljudi? Moraš negde da nešto da rade. Ja kažem, kaže ona kao “znaš kao da nam treba sedam”. Ja reko “ništa”, reko “samo ti nju tamo uposli, daj neki spot tape da radi, nešto da da stane, ako čeka tu mašina nešto okrene spot, spotuje jedan vrh provodnika”, reko “daj to ženi za početak, ako neko pita zašto je tu”, reko “ja ću ti se javiti, ja ću ja reko da mi se obrate”. I niko mi se nikad nije obratio. I da mi se obratio, ja bih mu rekao kako jeste. Jer ja sam stao iza toga, video sam u toj ženi da mi, da mi, da da je iskrena i da je stvarno teško i, i to je to. Uh, kasnije ću pričati šta se iz toga razvilo, ali u principu, ovaj, da se vratim na ovu priču da da završim sa ovim timom jedan. Uh, dostigli smo mi tih 100%, dobili smo nagradu i tako dalje. I sad opet ono, dugme. Dolaze, “eto sad se formira novi sektor i trebaju produktvizori da se, to su kao nadzornici tih nekih kompletnih sektora. Do sad sam bio kao supervizor linije koja ima nekih 40, 50 ljudi, zavisi od linije do linije. I sad treba da dobiješ jedan sektor. To jest ja nisam znao da ću ga ja dobiti, ali to bi produkt supervizor je bio tada zadužen za recimo jednu familiju proizvoda. Ne znam, evo recimo da uzmemo sad taj deo kod kontrolne table, za celu jednu tu familiju koja broji pet linija, ti si glavni i za pre-assembly, odnosno predpripremni deo, i za assembly deo. Znači, eto za montažni i predmontažni deo da objasnim tako. I ništa, konkurišem ja, sve to, a meni je znaš ono, kompleks u glavi, znaš, nemam fakultet, ono, ma kakvi, neće me ni izabrati, znaš. Bilo je tu stvarno ljudi ono sa fakultetima, ono inženjera, ono znaju, razumeš, znaš. Ja sam mislio da znaju. I sad čeka se na to, znaš ono, a ja sam po prirodi nestrpljiv, znaš. Sad kako sam stariji, učim se tom strpljenju, nije baš da mi ide, ali hajde. Videćemo. Ovaj, trudim se ovaj da da da da to, da da da poradim na sebi i za taj deo. I sad čekaj, čekaj, čekaj, čekaj. I sad to je neki povratni feedback, znaš, šta je, proces traje intervjui, pa to traje, ne znam, pa onda uži krug, pa onda drugi krug intervju. To sad traje nekih tri nedelje do mesec dana. I ja sam ne znam, ovaj, šta je, šta je s tim? I konkurs se završi, triju se završi, niko ništa ne javlja. Reko “nisam upao ništa”. Tad sam radio kao supervizor linije i radio sam treću smenu. I sad ja ono treća smena. Ovaj, i zovem svog smenovođu tada Nenada Škrbića, pitam ga, reko “Škrbo, reko, ovaj, šta se dešava sa ovim tvojim konkursom? Reko što šta se dešava? Reko, pa to je gotovo”. Ja reko “pa ne, reko znaš možda ko je?” Pa kaže “pa ti ne znaš?” Reko “pa nemam pojma”, reko. Ja sad neću da psujem, kao “kako ti nisu rekli?” Pa reko “nisu mi rekli”. Kaže “pa ti si odabran ti i ne znam još ko”. Reko “da l’ me zezaš?”. Meni ja se naježio, reko “top”. A meni je baš ono kompleks neki ono kao pucao, znaš ono kao nemam fakultet, ja to neću moći, znaš. Baš su sumnje se neke stvorile u meni. A jedna stvar koju nisam pomenuo, meni je u toj DLF liniji, to jest pre tim je jedan pozlilo. Ja sam se toliko dao u posao i sve to, da, da sam ja meni je pritisak skočio 200 sa ne znam 120, nešto je baš onako, spao je mislim gornji i donji pritisak. Malo, malo je falilo ono da se šlogiram. I završio sam u Vizimu tu u, u toj ambulanti, ne znam da li sam ti to spomenuo, ovaj, uh, i baš sam onako dobio neku terapiju i za srce i za pritisak i baš sam ono sugerisali su mi da prestanem time da se bavim u smislu sa tom dinamikom. Kažem, puno se srcem daješ. A ja se jesam primao, znaš, ono kao “sad ću ja to”, razumeš, znaš. Ali jako me je ego tad vozio, znaš, onako, znaš, jer ovde si kao dobar, ovde ste stavili, jesi dobar, i sad ti kao patiš od nekog mišljenja, razumeš, i patiš od svog ega i zarobiš se u to kao “sad ti moram da budem još bolji”. Znaš. Ono, dobio si šargarepu i sad ti hoćeš još, još, još, još, još, znaš. Pritom da se nisam stvarno, uh, želeo da ostvarim rezultat, ali deo motiv za ostvarivanje tog rezultata je bilo i da ga tim dostigne, i moj ego, znaš, da ja sad tu kao, znaš. I ništa, da se vratimo onda na to. Napredujem ja za produkt supervizora. Tu se nešto ne sećam da je bilo nekih velikih ovaj oscilacija. Oženio sam se tada. Ovaj to je, to je jedina promena velika. Šalim se. Ovaj, uh, tu onda preuzimam sektor IP. Imam, to je taj sektor kod kontrolne table. Imali smo tada malo ovaj problema sa isporukom ovaj, kablova i to je baš onako bilo ludnica. Isto se radilo od 6 do 2, od 2 do 10 i od 10 do do 6. U tri smene se radilo. Ja sam radio po 15 sati. Ja odem u 5 do 6 tamo i dođem kući, evo zna moja žena, nekih 7-8 uveče dođem kući. I nisam tad ja ni bio prelo mi nešto se sećam da sam išao na posao ono vidim autobusku stanicu, meni su pukle patike, brate, ispod onako. I sad se kiša pada, meni mokre ovaj čarape. Kaže Marija, kaže “hoćeš da se vratiš kući?”. Reko “neću se vraćati, hajde da se vratim kući”, znaš. I dan bolovan nisam uzeo, mislim stvarno ono, baš sam ludo u glavu bio za to, znaš. I tu je bio DM neki i kao hajde da kupimo čarape brate. Reko kupio čarape i stavi ih u džep i kao znaš ono mokrim čarapama smo otišao na posao. I presvučem čarape i znaš kako uđeš u mokru patiku sa onom čarapom. Još može još gore brate, znaš ono. Al’ ja kao presvučim uvek imam ono čarape, znaš. Da ne pita jedan tamo zadržavavanje kao “šta radiš ti Jatiću?” Reko presvučem čarape. On gleda kao “pa što to radiš?” Reko “ne mogu da ti objasnim sad”, znaš ono, radim. I ovaj, ništa, tu je baš onako bilo haotično. Uspemo mi tu da uspostavimo, ovaj, procese, isporuku, sve to stabilizujemo i šta se dešava onda? A onda se dešava da treba da se izaberu, otvara se konkurs, to jest širi se proizvodnja. U međuvremenu se napunila to i do 2.000 ljudi i kažem nekih 40 i nešto linija. I širi se proizvodnja uh, i traži se koordinator proizvodnje uh, čije bi zaduženje bilo 400, 500 ljudi i bio bi odgovoran za kompletan sektor BMW-a, znači to je nekih osam do 10 linija. Uh, kompletan sektor Volva i jedan deo Forda. To je ogroman sektor. Znači sad zamisli imaš 2.000 ljudi i sad ono pola fabrike je 1.000 ljudi, razumeš. I ti dobiješ taj jedan sektor. Naravno, imaš ti tu iznad i menadžera operacije i to, ali te tvoja odgovornost tu. Ista, slična priča, šta se dešava, konkurišem ja i još dve koleginice i kolega jedan. I sad ovaj ode da potpisuje ugovor, ode da potpisuje ugovor i sad ja se kao čekam i tu se nešto kao spominjalo u, u, u tom HR-u kao “eto ne znamo da l’ će regionalni HR centar da odobri te pozicije bez fakulteta”. I sad meni onda bilo krivo, reko brate toliko sam se nacimao i sad bi mi baš onako bilo, znaš, sad nemam fakultet i sad znaš da, da, da, da mi to bude prepreka, ali OK, znaš. Negde sam uvek imao taj kompleks u glavi tada, razumeš, reko “OK, reko šta je tu je”, znaš, mislim da je to taj maksimum i to je to. Izaberu oni mene. I dobije, dobijem ja lepo i svoj sto i deo kancelarije i sve onako što se kaže gospodin čovek, znaš. I sad šta je sad tu fora? Ego ne popušta, ego se bustuje samo, znaš. To, vidi, ja mogu, ja ovo, ja ono, znaš. E sad, budem ja iskren sa sobom, razumeš, znaš, kao u fazonu “ja sad nemam fakultet i meni je sad to znaš ono”, ali kad treba da se pojavim, znaš, kao, ja sve znam, znaš. A nije baš bilo tako. I ovaj, i ništa, ja sad tu kao dobijem tu poziciju, sve super. I ovaj, prvi šamar koji sam dobio, mislim metaforički. Nismo se udarali tu. Ovaj, dolaze, u automotivu postoje auditi koji se rade uh, parcijalno. U zavisnosti kada se preuzima novi proizvod, kada se treba izmeriti kapacitet, da li mi imamo kapacitet za proizvodnju određenog seta, ne znam, to se sve radi na rate. I onda dolaze predstavnici kupca da oni vide da mi ispunjavamo sve uslove za, za, za, za proizvodnju u pravovremenog, pravovremene količine i u zadatom kvalitetu. Jer šta je njima bitno? U auto industriji ti OEM-ovi, odnosno ti krajnji kupci BMW, Ford i to, kod njih je jako rigorozno da se napravi zastoj. Znaš, jer ti zastoj koštaju milione. A oni sad imaju, sad ću malo da skrenem sa teme. Oni imaju, recimo assembly linije, odnosno montažne linije. Ko ne zna, ko zna, neka izgugla. Imaju montažne linije gde imaš radnika gde ima bukvalno svako svoj neki step. Neko postavlja onaj bamper, odnosno branik, neko postavlja taj car set, neko postavlja retrovizor, neko postavlja ne znam gumice za ovo. I šta se desi? On kada nema to na stanju tu komponentu, on može da on to prijavi i ima procedura i onda imaš sa strane boks gde se automobili sklanjaju da bi linija mogla da funkcioniše. Ali taj boks ima kapacitet. Nema on kapacitet za 1.000 vozila se da uđe, nego ima ne znam nekih 15, 20, 50, sad hajde znaš, ali šta je fora? Uh i on i da ima i, i 50 praznih mesta taj boks, ima još tu automobila, karo se ovaj stao zbog retrovizora, ovaj zbog gume, ovaj zbog ovoga. Znaš, ne čekaju svi sad samo tvoj kabel i kao, znaš. I jako je tu rigorozno, razumeš, i tu mora da se baš ovaj, uh, tu, tu, tu mora baš da, da, da se bude obazriv i zato su kupci jako onako preozbiljni, što se toga tiče, jer će to njih da košta milione i njihova reputacija i tako dalje. Naravno, oni te penale naplate svojim dobavljačima, ali to se baš izbegava. Mislim, šta da ti kažem, kad bukvalno znam od iz poznatih izvora da su ljudi jedan taj kablovski snop koji košta 200 evra, znaš. Nije to neka, kažem sad su helikopterom vozili. Jedan. Da ne bi tamo neki auto stao. Jer je poenta što se to radi just in time, odnosno nije neka komercijalna proizvodnja, da ti sad toga možeš da, da na lageruješ i kao uzimaš, znaš. Jer automobil radi na optimizaciji, na linu i to bukvalno da dobijaju ono one piece flow i da to ide i bukvalno ti kad praviš taj, tu komponentu, praviš je za određen broj automobila. Ti dobiješ win broj karoserije, sve znaš za koji auto praviš, znaš. Nema ono kao na lager si pa će on uzeti odatle neki i staviti, znaš. I onda su oni dolazili u te audite. Uglavnom to su bili nekad i ti neki rutinski auditi da se pregledaju. Ali su bili i ti neki STA audit isto koji su zahtevali ovaj, pojačanu pažnju i baš se gledalo dosta od poštovanja nekih osnovnih standarda do, do tih ovaj, kapaciteta. I tada je dolazio jedan od, uh, šefova, uh, nekog sektora iz Forda, sad ne znam ni ja tačno, ali bio je neki veliki igrač tamo. I ja sam tad imao, uh, ako se dobro sećam, osam ili devet senior supervizora. Senior supervizori su imali supervizore, tim lidere i džampere. Znači, to je jedna velika struktura, veliki tim ljudi. I šta se meni dešava tada? Ti senior supervizori su nekad bili moje kolege, nekad smo radili rame uz rame. I kažem ja “uzmite, sredite linije, neka bude sve po PS-u”. Znači, da, da bude sve sređeno, da ljudi imaju uniforme, da se prati, da nema nekih uskakanja, anomalija i tako to. Jer sve što bude sumnjivo kupcu on može da ti pregovori i može da ti ospori i može da ti naplati i može da odustane. Može svašta nešto da se negativno razvije iz toga. Da, da, da, dobro, dobro, dobro. OK. I ja sam se zeznuo. Mislim, to tad nisam znao. Ja ih ne prekontrolišem. Napravim neki mini sastanak, je l’ to sve OK? Jeste, jeste, OK, sve je dobro. Super. Dolaze oni, bam, dolaze na tu liniju, a linija u haosu. I ali šta je fora? Ja samo da sam prošao tom linijom jednom, ja bih video da nije u redu. Nego ja nisam ni prošao tom linijom, znaš. I dolaze tu i taj plant menadžer i ti iz Forda i ono, vidim ja po licu tog njihovog šefa iz Forda, nešto nije zadovoljan, zagleda tamo. Reko “joj”, reko, “šta je sad?” Ništa, vidim ja, menja se boja lica ovih naših direktora. Reko “šta se radi, šta je tu je, zeznuli smo”, znaš. Fuck up, pa je fuck up, znaš. Ništa, prošlo to kako treba. I tadašnji moj menadžer dolazi i kaže, ovaj, 01:37:59 “ništa, videćemo kako ćemo da ishendlujemo, nije, nismo zadovoljni, baš u kakvom stanju je zatečena linija. Javiću ti povratnu koja će biti mera”. Ja reko “OK”. A ja sam brate overthink-er, ja ono razmišljam “šta će sad, da l’ će biti otkaz, ovo, ono”. Nije mene toliko ni brinulo sad da l’ će biti otkaz, nego znaš, i dalje taj neki ego koji sam imao kao znaš ono, u fazonu “šta će misliti o meni?”, znaš. To je meni bilo, znaš. Nije meni sad kao bilo kao “e, mi ćemo izgubiti kupca”, nego “šta će sad misliti o meni?”. Ja sam i dalje bio u tom, znaš, onom kao u fazonu “ja, veliki ja”, znaš. I ovaj, i ništa. Dolaze mere, tri meseca, 10% sa plate, znaš. I nije meni, nije me to što šta kao nešto kao da smo finansijski nešto, kao, nije to svejedno, ali nije mi sad toliko to nego to je moj ego pogodilo. Mene neko da kazni. Ja, znaš, jako mi je bilo teško da se izborim s tim. I onda moja supruga kaže, kaže “pa šta je tebi tu čudno, ne razumem. Jednostavno, ko što ti nekom ovaj, nekog sankcionišeš za neke stvari koje, neke propuste napravi, tako si ti dobio. Ti si u lancu, znaš, ono otrezni se, osvesti se”. Znaš. Ja reko “jeste, reko ja ti u pravu si”, znaš. 01:39:05 E sad, o čemu se radi. Preležim ja to sad tih 10%, nikom ništa, razumeš, i ovaj, ali ja se dalje borim ono sa mišljenjem, kao šta će ko da misli o meni, ja ono, ja veliki, ja ovo, ja ono. I baš mi je bilo onako teško da se izborim sa svim tim, uh, znaš, uh, naučio sam da ne trebaš se oslanjati baš uvek na poverenje, nego treba da proveriš. Ne zato što ljudi će sad tebi nešto namerno da urade, nego jednostavno, tvoje dobro nije ni moje dobro ili obrnuto, znaš. Tvoje čisto nije moje čisto ili, ne znam, jednostavno je tako, znaš. I to sam naučio kasnije, imao sam neki sistem kroz koji sam to proveravao i dan danas mi uspeva. I ovaj, i to radim i šta se dešava onda? Onda dolazi korona i sve staje. Stojim i ja. I kući smo bili, znači fabrika je bila u nekom, u shutdownu, odnosno lockdown kad je bio, fabrika je bila u shutdown nekih prvo tri meseca. I sad ti mi smo bili na onom force paid leave, nekih 6% dobiješ deo plate, a ovaj, kući si. Nisi imao da ti potrošiš pare i ništa, razumeš, znaš. Nisi imao nekih briga sad ni finansijskih ni ovako, ništa, ja ja i supruga tada kupili stan, nešto uzeli na kredit, ovaj, prešli u stančić, ono, bindžovali Peaky Blinder-se, sve živo na Netflix-u, Circle, sve, nema šta nismo pogledali tada, razumeš, znaš. I odjednom ovaj, supruga mi javi da je trudna. I meni je to ono, znaš ono, kao čekaj, čekaj, znaš ono. Kao, i već sad fabrika kreće i ja saznajem ovaj, u aprilu mi Marija javlja, to jest, mi saopštava da je trudna. Ja sam kao ono srećan i sad meni bukvalno to ono u glavi, nije me uhvatila panika, nego znaš ono kao, nekih neki osećaj mi se stvorio. I sad kao “hajde OK, znaš ono, smirio sam se, ja tu kao nešto”. Bio sam se, da, samo to nisam rekao. Ja sam toliko bio pod stresom da sam ono svako jutro imao dijareju. Bukvalno svako jutro kad sam ustao, nedeljom nisam mogao da spavam. Evo moja supruga zna, svake nedelje, dana nedelje, ja ne mogu da spavam. Bukvalno ne mogu da spavam. Znači, toliki mi je stres bio na poslu jer stvarno jako je bilo dinamično i jako je bilo, pritom sam ja sam sebi nabio tu tenziju, razumeš, znaš ono kao, ja sad kad odem ne smem da pogrešim šta, ovo, šta, ono, smeniće me. Ono baš sam, baš sam izbustovao sebi taj neki, neki film u glavi koji me je baš opteretio i napravio me kontrol frikom, znaš. Da ja sad moram da iskontrolišem sve ono i to jako puno crpi energiju. Tako da ljudi, nemojte biti kontrol frikovi, to to.

Ivan Minić: Kad bi to bilo tako lako.

Aleksandar Jerotić: Znam. I to jako crpi energiju kada se, kada konstantno nešto želiš da iskontrolišeš, da moraš da iskontrolišeš. I to ti zapravo stvara lažni osećaj, lažni mir i ti misliš da si u tom momentu nešto rešio, zapravo nisi ništa rešio, samo si sebi potvrdio nešto u glavi i to je negde neko prividno potvrđivanje, znaš. Ja se i sada borim s tim i dalje se ovaj, mačujem. Nekad pobedim, nekad izgubim, al’ znaš. I ovaj, uh, nisam mogao da spavam nedeljom, dijareje, znaš ono, ugojio sam se. Uh, ja sam negde imao oko 85 kila. Uvek 87 tako, znaš. Onako sam, što se kaže, onako uobičajena neka kilaža na moju visinu. Ja sam se ugojio 106 kila. Jer šta se dešavalo? Mislim, ja i sad imam tendenciju, volim da jedem, ali da se trudim, borim se s tim. Ovaj, uh, dođem kući, poručim mi pice. Poručim picu jednu, žena poruči picu, pojedem i i i i i svoju i njeno. Poručim palačinku, pojedem i svoju i njeno. Popijem jedno dva, tri piva i legnem da spavam. I tako ukrug. Ali meni je taj stres u meni izazivao, je potraživao hranu. Nekako mi je hrana bila uteha, znaš. Nešto kako bih ti rekao, znaš ono kad mi je težak dan na poslu i sve to, kad me ono iscimaju i kada je baš, znaš, ja ono razmišljam, “u, sad kad dođem kući, popijem pivo, pojedem picu, u, to će me smiriti”. Znaš. I to i jeste tebi prividno tada ti pojedeš picu, pojedeš palačinku, ono slatko, Nutella, sve popiješ pivo, banja. Ali dugoročno to, znaš ono, ubacite u neki, neki mod onako da ti nisi svestan, razumeš, da i ugrožavaš i svoje zdravlje i jednostavno postaješ i sporiji i i i i nije to neki, uh, uh, flow neki, neka disciplina u koju treba da se krećeš, znaš. I desi mi se to da supruga zatrudni, to jest, desi joj se to, desi nam se to da supruga zatrudni i ja odlučim, reko “sad ću ja malo da korigujem iskreno da trčim”. Mislim, ja nisam sad kao bio sportista, al’ sam se bavio sportom i uvek sam ono parcijalno malo trenirao i imao sam kondicije, solidno onako, znaš. Brate, ja nisam mogao da istrčim, ne znam, 100, 120 m brate. Znaš. Prošlo mi je bilo u glavi, znaš ono, stresom, ono sve, znaš. I onda sam ja osvestio, reko “daj bre”, reko “čoveče”, reko “pa ne može ovako”, znaš. E onda sam ono, kontrol frik, uzeo, skinuo aplikaciju i unosio tamo koliko sam kalorija pojeo, znaš. Opterećivao i sebe i druge. Išao, smarao se tom aplikacijom. Ono pitam Mariju, “Marija, koliko pasulj ima kalorija?” Kaže ona “daj, pojedi, čoveče, to, nemoj da me zezaš”. E, je l’ smem da pojedem? I pojeo sam ovu bananu, smeo, kaže ona “ti nisi normalan”. Pritom moja supruga ima 44 kile, znaš, ono tako da ona može da jede šta hoće, znaš. Tako da, ovaj, sam ono pratio to, smršam ja malo, se vratim u neki trening, to me malo rastereti glavu, počnem malo boks da treniram onako rekreativno, tu sam onako i malo, malo krenuo da smanjujem taj ovaj, neki bes u sebi, to ne znam šta sam imao tu neku kontrolu i taj ego mi se malo onako popustio. I rodi mi se moja ćerka Jana. I kako sam ja dobio dete, ja sam počeo da posmatram ljude drugačije. Uh, vidim čoveka i sad ga gledam, ne gledam ga više uopšte kroz onu prizmu kao “aha, ti si tu, meni je alat da mi napravimo neki rezultat”. Gledam kroz prizmu, ovo je čovek, a on verovatno ima dete, on je verovatno otac ili majka, njemu je verovatno isto stalo do toga da zaradi pare kao i meni da kupi iste te patofne koje ja hoću detetu, pelene i tako dalje, znaš. I onda skontaš “čoveče, pa ljudi, znaš, ono pogledaš, ljudi nisu resursi, znaš, nisu alati, nisu, nisu sredstva, jednostavno, znaš ono, čovek je čovek”. A šta se meni u međuvremenu Ivane dešavalo? Ja sam bio u tom nekom modu tog ega i odem u pekaru i sad nema burek sa sirom. Ja kao, kad će burek? Kaže on “za 15 minuta”, tako “kako 15 minuta?”, znaš, ono “ako 15 minuta, odmah burek sa sirom”. Znaš. I to sam počeo da prenosim i na privatni život, znaš ono, kad sam ja iza nekog tamo, čekaj bre, stani malo, znaš. Ko si ti, znaš. To sam, u tvojoj proizvodnji bi bilo. Da. Ali ja sam ostao u tom modu, brate, znaš. Ja sam otišao, izašao i ja ostao u tom modu. I šta mi se desilo? Znaš koje su me stvari onako osvestile baš? Uh, tamo su imali ljude, to jest tamo su svi bili uniformisani. Svako je imao neku svoju uniformu, znaš ono, aprone, ne znam, keceljice ili kako god. I sad ti kad odeš i vidiš čoveka bez toga igra se s decom, ili ga vidiš na kasi, ili vidim te kako ti se ljudi javljaju kao “dobar dan”. I onda skontam druže, pa ovi ljudi se boje mene. I ovde, znaš, ono nije dobar osećaj, znaš da ti se neko kao “kako ste, jeste dobro?”, znaš. Šit je, znaš onako. Ne, ne osećaš se lepo. I onda skontaš “brate, ti ljudi čoveče imaju porodice, imaju sve”. Znaš. A, nije baš lepo da im ja zeznem dan sa nekim svojim stavom, nekim svojim izmišljotinama. Šta njega briga za optimizaciju linije? Šta njega briga za, ne znam, on čovek ne vidi širu sliku, neće da je vidi. I to je skroz OK. On hoće da odradi svojih 8 sati i ode kući da se igra sa decom, brate. Znaš. Neće svi da, da budu, ne znam, uh, neke titule i ne znam ja šta, neke izmišljene gluposti. Znaš, ljudi hoće da odrade svoje i da odu, razumeš, znaš. I ja to poštujem i cenim, znaš. Samo što ti kažeš, nemoj onda da kukaš za nešto drugo, razumeš. Svako ima ono svoj deo u kome je ono operira, ko hoće toliko da da, toliko i dobiješ nazad. I to je skroz OK. Samo nemoj da, znaš ono, ne mogu ja da kukam, ja koji radim, ne znam, 12 sati ili osam sati, a ti koji radiš 18 sati pa imaš, ne znam, čega god više, pa da kažem “e pa znaš on je imao sreće”. OK, rekao si i prošli put, i ima sreće, sreća dosta veliki uticaj u svemu ovome, ali, znaš, moraš malo da filuješ, malo da, da, da bustuješ tu sreću, da malo poguraš da ti bude tu kao “hajde OK, imam sreće, tu si”, ali možeš malo da daš i od sebe i i skilove i da učiš i tako dalje, znaš. U međuvremenu sam ja da samo napomenem, dok se sve to odvijalo, nisam ja sedeo skrštenih ruku. Ja sam učio, čitao, istraživao, guglao, išao na webinare, imali smo interne obuke, sertifikacije, uh, uplaćivao sam sebi čas, časove iz Excel-a, čitao Lin u, čitao 5S u, ko ne zna šta je 5S, to je ovaj, i jedna filozofija u Lin-u koja se odnosi na standardizaciju, optimizaciju procesa, znači sortiranje, čišćenje, uh, sad sam ja, sortiranje, uređenje, čišćenje, standardizacija i samodisciplina. I ceo taj jedan krug ako pratiš doneće ti rezultat. Filozofija, hajde da plastično objasnim, znači da svako svoj kvadrat počisti, uredi, onako da mu sve bude na dohvat ruke i nemaš te gubitke. Ovaj tako da, učilo se, nije, kao što sam rekao, ostajao sam duže, imao sam momente neke na liniji gde sam ovaj, morao da, da da odem tamo, da izblefiram. Znači, baš evo i i i zaboravio sam i to da kažem, kad sam bio u timu jedan, dolazi mi jedna gospođa i kaže “e, staće nam linija, nemamo multikor”. Rekoh “šta je multikor?”, nemam pojma šta je to. Kao kad bih ja tebi rekao sad “nemamo multikor”. Ne znaš šta je, znaš, ne mogu, znaš, ja mislim “multikor, je l’ to luster, da l’ je ovo”, ne znam, znaš. I kao ovaj, odem ja tamo, “gde se to pravi?”, kao “na pre-assembly”. Odem ja tamo, zovem tadašnjeg šefa, ovaj, reko “e gde nam je multikor? To je stać linija”. Kaže “e tamo je, radi se RF-a”. Reko “šta je RF-a sad, čoveče?”. Nemam pojma. Odem ja tamo. “Aha, evo mi pozicioniramo sad”. I onda skontam šta je multikor, zapravo, uh, jedan, par kažem, jedna komponenta u kojoj se utaknu, ne znam, neki broj provodnika u u određeni broj konektora koji se spoji sa tim nečim i to je jednako je multikor. Znači, a + b = c. Tako da onda sam naučio šta je multikor. E onda znaš, ja kad znam šta je multikor, onda ja inženjeringa zovem, kao “e reci mi zašto služi multikor?”. Onda me on kaže, “koji multikor? 16, 18 ili 12?”. E živi multikor. Kratko znamo 18, 16, 12. Kaže “pa imaš razlike. Ovaj ti stoji horizontalno, ovaj ti stoji vertikalno”. Reko “aha, znači ima razlike”, znaš. I onda meni to objašnjava i učio sam, znaš tako. Tako da, nije baš, bilo je sreće, naravno, i hvala Bogu, ali bilo je i truda, i znoja, i, i ovoga, kako se zove, i, i, i učenja. Uh i da se vratim onda, sam tako taj nekako ego smirio, nisam se prema ljudima ovaj ophodio kao što sam se pre ophodio i ljudi su to počeli da primećuju. I počeli su to da cene i bolje se radilo, bolji su rezultati bili, bolja je atmosfera bila i nekako uh sam imao sa tim ljudima ono, meni je bilo lakše. Prvo moram da kažem, meni je bilo lakše, a i njima je bilo lakše. Nekako sam uh, imao sa tim ljudima nekako drugačiji odnos, znaš. Desilo se, znaš, odemo posle posla na pivo, odemo, ne znam, bila je ona koleginica koja je pravila torte, pa kažem “ja napravim i ne znam te torte za ćerkicu, ne znam one popse i to”, pa ona napravi, pa, znaš, i pa onda odemo ne znam, u onaj imamo u Novom Sadu Žabac, ne znam da l’ to u Beogradu i igramo bilijar, igramo to. Znaš, i onda nekako i onda te ljudi prihvate i onda su mi često govorili “čoveče, znaš, ne mogu da verujem kao koliko si ti zapravo opušten lik”. Ali dok te ne upoznaju. Ali zapravo u suštini nekoj mogu da kažem da sebe jesam opušten lik i preopušten lik, al’ meni je ta maska, te titule i i taj ego je bukvalno me ono, znaš, ono tri sloja ispod mene, a ja nisam mogao da se izborim s tim do tog momenta. Ali mi je Bog onda poslao ćerku, da mi otvori oči i i baš mislim da je iz razloga bilo žensko dete, znaš. Jer mi je onda spustilo gardove nekako, tad sam prvi put i plakao kad se ona rodila i sve to, znaš. Jednostavno, nekako su mi se ti gardovi spustili i počeo sam da gledam i na ljude i na okruženje skroz drugačije, znaš, kako kažem, pozitivnije, nekako više, više ljudski.

BALANS IZMEĐU POSLA I PORODICE

Aleksandar Jerotić: I onda šta se dešava tu? Sad se otvara nova etapa. Uh ja sad razmišljam u glavi ja sam ostao mlad bez oca. Sad ako, a ja sam jako puno radio tu gde sam radio, reko sad ako sam ovamo, neće biti sa decom, znaš. Ne možeš ti i jare i pare, ali možda sam napravim neki presek da vidim šta, gde želim da idem, znaš. Da li želim da ostanem u korporaciji koja uh, konstantno zahteva neki beast mode, znaš. Koliko god ti da, da si tu promenio pristup prema svojim ljudima, znaš, nisu ostali možda promenili pristup prema tebi. Jednostavno, uh, u većini slučajeva si posmatran kroz neki scorecard, kroz KPI-jeve, te indikatore, i ciljeve, i kroz brojku. Ko radi, zna o čemu pričam, tako da hteo sam onako da izađem iz toga i da imam neki, kako da kažem, organizovaniji privatni život, da mogu da budem tu i na pregledu za dete i za vrtić i za ovo i za ono. I šta se dešava? Ovaj, dobijam ja ponudu iz ove firme u kojoj sada radim, za poziciju menadžera proizvodnje. Znači, to je, gledano ovako, znači, od operatera do do do menadžera proizvodnje, tada, znači, prošao, znači, 1, 2, 3, 4, to bi bio neki peti nivo. Koliko, pet, peti nivo lično za mene napredovanja u, u, u tom poslu. Ovaj, uh, pređem ja u firmu, mnogo manju nego ova korporacija u kojoj sam radio, uh, drugačiji proizvod. Totalno ljudi su skroz drugačiji, drugačiji, ovaj…

Ivan Minić: Uostalom, drugačiji je proizvod.

Aleksandar Jerotić: Drugačiji je proizvod. Znači, e ovde se nije radilo, ovaj, uh, nije se radilo ono Just in time, to jest KSK. Ovde je malo drugačije komercijalna proizvodnja i radi se, pravi se taj buffer. U suštini radi se po porudžbinama, ali se radi na zalihu. I kolektiv je pretežno 95% ženski, znaš. I sad opet, i to je meni nekako Bog poslao, znaš, malo da, znaš, ne možeš ti baš biti grub prema ženama, znaš. I mislim iako sam ja sad već jedan deo sebe zakopao tog ega, te arogancije tamo, ja sam se već onako, što bi se reklo, očistio i moram da napomenem da sam se iskreno izvinio svojim ljudima u prethodnoj firmi. Ja sam rekao “izvinite, ako sam prema nekom bio nefer, ja nisam drugačije znao”. I ljudi su to prepoznali, zahvalili su se i onako i stvarno sam imao neki ispraćaj neki, ne mogu da kažem, al’ stvarno ljudski i, i, i dan danas verujem kao, što sam ti rekao na početku, mislim da su neki to prihvatili i da su promenili mišljenje o meni, a neki nisu i to je sasvim u redu. Tako da, jednostavno samo hoću da ljudi znaju da ja nisam nikad ništa namerno uradio iz neke zlobe, nego više iz nekog straha i nekog garda i ovaj, jer nisam znao drugačije. Jednostavno, i tako. Ali da nisam tada to radio, ne bi mi ovo donelo današnje iskustvo gde sam verujem da sam bolji prema ljudima nego što sam bio. Ovaj, i tu dolazim, to je manje mesto, to je nadomak Bečeja, jedna firma. I uglavnom su meštani iz tih sela, znaš. I sad tu je izazov bio meni onako, znaš, ja došao iz ove, iz ove kompanije gde je ono, razumeš, ono drila, ovde je malo, znaš, lokalni su ljudi i to. Znaš ono, sezona je žetve. Nema 10% ljudi. Reko, znaš, kako? Znaš, teško mi bilo da se prešaltam. I onda sam uh, čuo, rekao je jedan vaš menadžer, on je, mislim da je onaj Sanjin Laganin, ne znam ni ja kako mu, ne znam, nastupao je u nekom podcast-u, rekao je “nemoj se truditi da promeniš tu kulturu ljudi”. Ali nije mislio kulturu obrazovanja, nego to što oni imaju tu, on je negde bio u Indoneziji, negde, ako se ne varam i oni su imali običaj da na pauzama spavaju ljudi, znaš. Uh i da odlaze kući tačno u četiri. Što je bilo nekako sa menadžerskog aspekta njemu neprihvatljivo i kao, znaš, ne neprihvatljivo, nego nekako mu je bilo čudno. I onda su mu rekli tamo kao u kontekstu “ovaj, nemoj da menjaš njihovu kulturu, to je tako”. Znaš, jer time ćeš poremetiti sve. Jednostavno, ono što je svojstveno toj sredini tim ljudima ne treba da menjaš. Znaš, ne možeš ti doći u Indiju da im kažeš “e, ljudi, nemoj da dolaziš s ovim na čelu ili nemoj Bože da dolaziš u sandale”. Jednostavno, to je, znaš, ako to ne ugrožava proizvod i ako ne ugrožava poslovanje, nemoj. Tako da, ono manje, manje mesto, uglavnom su lokalni ljudi tu, ovaj, poljoprivrednici, vredni, radni ljudi. I nekako mi je, znaš, ono u početku bilo neobično kao, kako tako, znaš, ono fali, apstentizam je veliki, ljudi, znaš, ono kao sezona je. Vremenom se ja navikao na to. Tu sam onda ovaj, počeo da, da ovaj, posmatram procese, da unapređujemo i ono što je osnovno šta smo tu uradili tim moj zajedno sa mnom, ovaj, uh, trudili smo se da naučimo ljude da razumeju procese. Znači, da znaju uh, šta rade i zbog čega rade. Znaš. Jer dosta njih znaš ono, kad dobije, ne ne samo u toj firmi, u većini firmi, možda 90% od njih tako postavlja. Znaš ono kao, kažu ti “e, radi to” i ti sad to radiš. Ti kucaš Excel, a ne znaš zašto ga kucaš i i šta zakucaš ti u Excel. Kaže on “kao samo kucaj, ćuti i radi”. Znaš da objasniš ljudima postupak, zašto je bitno da taj deo legne na taj deo. Zašto je bitno da nemaš odstupanja u toleranciji više od toliko i toliko. Zašto? Šta to može da bude kod kupca kasnije da prouzrokuje, znaš. I, i dosta ljudi to shvati, znaš. Ono što je što je bitno bilo što smo u startu krenuli je da, da, da ih naučimo da razumeju svoje procese i radna uputstva. Ja sam u prethodnoj firmi imao situaciju da jedna žena stalno grešila, stalno, stalno. I tu je bilo dolazaka inženjera, ovih, onih, svi su pokušavali ono to da reše. I žena je i dalje ono bila u top tri zaposlena sa sa najvišim, najviše grešaka. Baš je ono usporavala rad. Koju god poziciju daš, ono baš nije išlo. A žena je vredna, radna, tu je stalno, znaš. Ja uprem sastanak s njima, reko “izvinite”, reko, “da ne želim nikoga da uvredim”, reko, “da li svi znaju da čitaju ovde?” I jedna žena digne ruku. Kaže “ja ne znam da čitam latinicu”. Bravo. Znaš. Jer za poziciju operatera dovoljno je osnovno obrazovanje, znaš. Ne moraš ni da znaš ni ćirilicu ni latinicu. Ne zna žena, znaš, starija baka, baka neka, ne zna da čita latinicu, znaš. A znaš tehnološko uputstvo, to jest te, work instructione i te rano uputstva su bila na latinici. I inženjering napravite, žena smanjila grešku. OK, grešila je, naravno, znaš ono, ali nije znaš ono, nije grešila iz toga što ne razume, nego iz toga što je normalno da se u nekom procentu greši. A nije smela da pita jer su svi bili, znaš, “nemoj da me pitaš ništa”. Znaš. Ne, takva je nekako sredina. Znaš, i i i to je baš bukvalno onako Greenfield za ego, znaš onako baš ti bustuje tvoj ego, a ako ti, ako si karijerista i ako si baš onako lovac na sve to takve firme i ovaj i takve stvari su baš onako, uh, dobro tlo za to. Mogu razviti u iz tebe neku zverku u poslu, ako to hoćeš da budeš. Sad sve to zavisi, znaš. Ja sam od te priče odustao. Ne mislim ništa nužno da je to loše i da je da je to, da su korporacije loše ili bilo šta. Jednostavno, ja sam tu se borio sa egom, imao sam svoje lične borbe, uspeo sam da ga suzbijem tamo, ne da ga pobedim, i to je jednostavno borba koja traje, a i automatski sam prešao u ovu firmu. Tu sam počeo malo da onaj ego ovaj, spuštam baš radeći sa tim lokalnim ljudima i sa ljudima koji su onako, neću da kažem opušteniji, ali, hajde reći ću i opušteniji. I malo je taj tempo sporiji, nije to toliko hladan kao kao što je u korporaciji. I ništa, mi tu ovaj, uspevamo da smanjimo scrap rate, to jest škart, uspevamo malo da podignemo produktivnost i tako dalje i tako dalje. I tu naravno onaj finansijski impakt bude bolji. I sad vlasnici ovaj, te kompanije, su onako, stvarno mogu da kažem super ljudi, ono stvarno razumni, porodični, i imaju razumevanja, onako, možda prva firma gde sam se susreo da neko vodi toliko veliku grupaciju, a da da se može onako ljudski popričati s njima. Znaš, vidi, ne mogu doći, pratim ćerku u vrtić. Znaš, nema potrebe da lažeš. Nema potrebe da izmišljaš “e boli me stomak”. “Ne mogu doći na posao, hajde sad baš kao nisam raspoložen”, nego “imam, ne znam, registraciju kola”. E lupi se, znaš, stvarno možeš iskreno da razgovaraš s njima i to je ono što je mene zadržalo tu gde kad god sam imao bilo kakav problem, uh, privatni, u smislu da sam morao da izađem, ne znam, supruga mi je nešto bilo naglo pozlilo ove kad je vodila malu u vrtić, ja sam napao sastanka, morao da izađem, a pazi, mesto u kom radim u Novog Sada je 40 i nešto kilometara. Ona je vodila malu u vrtić i bukvalno je pre morala je pala, nešto se, ne znam šta je bilo, razumeš, na sred stanice, dete je ostalo samo, razumeš. I onda neka žena sa autobuske stanice, ona je nekako uspela da odže njen telefon, znaš, okrenula sam muža i rekla “kao ovde slučajna prolaznica, vašoj ženi nije dobro”. Znaš. Ja sam bukvalno pola sastanka seo u kola, otišao, u međuvremenu zvao burazera da je pokupi, znaš, javila mi je žena da su tu negde kod Jodne banje i tako dalje. Znaš, uh, gde sam sa, sa vlasnicima te grupacije bukvalno ono, oni su mi rekli “idite, uzmite vremena koliko vam treba, nemojte”. A tek sam počeo da radim, znaš. Nije sad ono kao da sam već dokazao, pa kao imam poena, nego tek sam počeo da radim. I to je nešto što mi je što me je onako, kako kažem, neću da kažem kupilo, ali jednostavno mi u tom trenutku trebalo i tu sam ja naišao na, na, na ljudsku stranu i to je u meni izazvalo isto ovaj, takvu, takvu reakciju. Uh, šta se dešava sad tu posle? Uh, naravno moram da kažem, i ovde je bilo izazova. Nije, da nije bilo, znaš, a manje sredina nosi svoje izazove, znaš. Jednostavno, uh, uh, drugačija je intimnija atmosfera, manji broj ljudi i tako dalje, i, i, i svako hoće da iznosi svoje probleme, uh, i relativno lako mogu da dođu do tebe. Što u korporaciji nije bio slučaj. Ti si tu imao, hoćeš sastanak s nekim, moraš da bi došao do te pozicije, da razgovaraš s njim, moraš da prođeš, ne znam ja kakav, kakve krugove, razumeš, da bi došao do toga. Ovde toga nema. Ako hoće da ti pokuca u kancelariji “dobar dan direktore, to, to, to” i to je to, i to, znaš. I to mi je ono u početku bilo, razumeš, to jest, kad sam došao na poziciju menadžera tu proizvodnje, to mi je u početku bilo onako, kao kako ovo funkcioniše tako? Znaš, ali pustiš. Pustiš i vidiš, znaš. Jer mi, je l’ meni ovo smeta? Je l’ mi ovo ugrožava? OK, nije normalno da ti svakih pet minuta neko kuca, razumeš. Mora se, znaš, napraviti neki proces, kako to da funkcioniše, neki komunikacioni flow, to je skroz OK, ali znaš, OK. Je l’ njima znači da, da, da popričaju s tobom? OK, popričaš s njima. Je l’ ti saznaš nešto iz toga? Saznaš. Je l’ ti to pomogne da, da se razviješ poslovno, je l’ ti to pomogne da razviješ posao? Pomogne. Od 10 puta devet ti pomogne, jednom ti ne pomogne, OK, napravi to, znaš. Onda sam ja tu negde napravio neki open office gde jednom mesečno napravim ovaj, otvorena vrata od nekih sat, dva, ako hoće da se prijavi, može da dođe da popriča, razumeš. Ako hoće sa mnom da priča, možda znaš, uglavnom ljudi neće da iznose probleme pred ostalima, pa ako neko ima neki problem, iznese i pokušamo to da rešimo. Ovaj, šta se dešava? Uh tadašnji, uh, plant menadžer, nazovimo ga direktor u toj fabrici u kojoj sam ja sada, nešto se razboleo. Stariji gospodin je bio, ovaj, sad je i nedavno i, i umro. Ovaj, uh, razboleo se i Slovenac je bio. Razboleo se i otišao je na neko dugo bolovanje. Nešto, baš je ozbiljno čovek bio bolestan. I tu je ostalo ono što se kaže, otvorena pozicija za to i vlasnici meni ponude da li sam ja zainteresovan za poziciju plant menadžera. I meni je to bilo onako, znaš, interesantno. I kao “hajde, znaš”. Nije mi bilo svejedno, dodala me je koleginica baš iz HR-a, pitala tamo, ovaj, iz te centrale, kao “je l’ te strah?” Ja reko “pa nije me strah”. Ali mi nije ni svejedno, znaš. Nije mi svejedno bilo. Ali sam negde u glavi imao, znaš “OK, hajde, ne, opet radim sa istim sistemom kao što sam radio, imaću ljudski pristup, trudiću se ono koliko je to moguće, znaš, nekad se treba distancirati, nekad treba ovaj i biti tu sa ljudima, ali u svakom slučaju treba biti čovek. Ovaj, gledao sam nekako sa ovaj, sa aspekta “imam ljude na tim pozicijama kao što su inženjering, kvalitet, HR, finansije, koji su stručnjaci za to, znaš. Nisam ja najpametniji tu. Hajde da sa njima vidim šta je to što može biti problem i kako, šta oni predlažu za rešenje, znaš. Ja nisam pravnik, razumeš. Ja tebe mogu pitati, e vidi, imam tu i tu situaciju sa pravnog aspekta šta mi ti sugerišeš, šta može da se uradi? Ili sa aspekta, ne znam, HR-a, imamo to i to, šta možemo da, da uradimo, sa aspekta inženjeringa i tako dalje. A ja ću kada konsolidujem sve te stvari da donosim odluke, naravno u dogovoru sa, sa svojim timom, znaš, koji su naravno za dobrobit poslovanja. I to je u principu to. Ovaj, prihvatio sam tu poziciju, ostao sam tu gde sam, uh, eto, nalazim se sad, ovaj, i dalje na toj poziciji, poslujemo uspešno, imamo OK ovaj, saradnju i sa ljudima. Naravno, ima tu uvek odskakanja, znaš, kako sto ljudi, sto ćudi, dvesta ljudi, dvesta ćudi. Ovaj, ali se trudim nekako da, da, da izdignem tu neku priču. Opet smo svi ono ljudi od krvi i mesa. I, i dan danas se desi meni, imam ja i ispade. Znaš, on čovek sam, razumeš, ali ne takve kao što sam nekada imao. Ali sam svestan ono ko mi je i šta mi je neprijatelj, a to ti je taj ego, jer te titule umišljene i služe baš da ti bustuju ego i da ti misliš da si neko i nešto, a zapravo si samo čovek ono od krvi i mesa i mislim da je ljudima OK to kada čuju da sam iz radničke porodice i da sam, znaš, često ono kao pričaju kao “eno po preko veze, preko stranke”. Ne, nije, može da se proveri, nije. Jednostavno je, jednostavno je takav put bio. Ovaj, i ljudima je to nekako drago da čuju i dosta ljudi to pozdravlja i, kao, kao što sam rekao, ono trudim se i trudiću se da da ostanem tu, da imam ljudski pristup i da radim na sebi, znaš, eto to je to.

ZAKLJUČAK RAZGOVORA

Ivan Minić: Pa upravo zbog svega toga sam te i zvao. Što mislim da tvoja priča lična je priča o jednom vrlo vrednom, nesnađenom momku, koji se u međuvremenu snašao. Priča o nekome ko nije znao sve što treba da zna, pa je vremenom radio na tome i naučio. I mislim da je vrlo važno to što si bio iskren i rekao da je bilo i situacija u kojima se nisi ponašao kako treba. I mislim da će ljudima koji te znaju iz tog perioda značiti da to još jednom čuju. Više nema nikakvog interesa sad da ti pričaš o tome, zato što ti osećaš da je to tako. Ovaj, ali sam ti rekao i kad smo pričali inicijalno da mislim da je jako značajno to što si imao tu sreću da do tih svih spoznaja dođeš u sistemu koji je očigledno po raznim kriterijumima bio dobar. Sigurno je imao i svoje mane, ali je bio dobar. I u njemu su prepoznavali to koliko si ti posvećen i OK, koliko si i pod stresom i sve i koji rezultat ostvaruješ, ali oni su to prepoznali i ti si kroz taj sistem mogao da napreduješ. Ima mnogo slučajeva u kojima neko prosto bude deo sistema u kome dovoljno je da jedan faktor na putu ka, ka napretku ne želi da te vidi kao konkurenciju ili bilo šta slično i da te sabotira jedan, dva kruga. Ljudi koji su u sličnoj poziciji i sa sličnim mindsetom sa kojim si ti bio, da su te tri puta preskočili, promenio bi se. Jednostavno, prestao bi da se trudiš, jer niko to ne ceni. I pitanje je gde bi sve to na kraju stiglo. I mislim da je ovo jako važno i za one koji su u poziciji u kojoj si ti bio, na različitim tačkama ovog puta, a i za one koji vode sisteme u kojima postoje ljudi kao što si ti, koji vrlo često upravo i zbog tih fakulteta, titula, prethodnih pozicija, CV-a, ni ne znaju ko im radi u fabrici. Niti ih bilo šta od toga zanima. I ja razumem da ti na 2.000 ljudi ne možeš da znaš sve zaposlene. Mislim, ne možeš ni na 200 ljudi da baš dobro znaš sve zaposlene, ali ne može da te bude baš briga. Odnosno, može, ali onda je to igra velikih brojeva u kojoj ljudi apsolutno nisu bitni i ne možeš da očekuješ da njima bude stalo do firme i da se oni prema firmi ravnaju kao nečemu što im je u životu važno. Oni će raditi zbog novca, oni će raditi zbog bonusa i oni će gledati prvu priliku gde mogu da dobiju nešto drugo da pređu.

Aleksandar Jerotić: Tako je.

Ivan Minić: Ti nisi prešao zbog toga. Ti si prešao zbog toga što ti se život promenio i želeo si da imaš malo više mira, spokoja i vremena sa, sa suprugom i detetom.

Aleksandar Jerotić: Tako je.

Ivan Minić: I mislim i to je nešto što treba uzeti u obzir.

Aleksandar Jerotić: Da.

Ivan Minić: 20-e godine služe da se pogine.

Aleksandar Jerotić: Tako je.

Ivan Minić: 30-e, 35. već služe za to da negde napraviš neku sigurnu luku sebi, napraviš sebi nekakav raspored u kome OK, mora da se radi, ali nije to trenutak da se gine.

Aleksandar Jerotić: Da, već misliš na porodicu. Da. Pa meni je to bilo ovaj, sad baš to što si rekao često čujem danas ljudi pričaju. Meni je lično to kliše, nek mi ne zamere kolege i to, kad kažu “tim je porodica”. Mislim, tim je tim, tim nije porodica. Uh, zašto to pričam? Ovo je sad moj aspekat i i i moje viđenje toga. Ti možeš da poštuješ članove tima. Ti možeš da, znaš kad mu je rođen, ti možeš sve da znaš o njemu. Ali taj član tima ima uslov od kog je tu. Jer ti možeš da ispuniš prema njemu i poštovanje i pristup i platu i tako dalje i tako dalje. I da delite zajedničku viziju. Porodica, da se vratim na prvo za tim i kroz tim te gledaju da li imaš titulu i onda možeš u timu biti neko važan. A porodica te voli bezuslovno. Mali, veliki, ružan, plav, crn, da l’ si bogat, siromašan, ovakav, onakav, ona te voli bezuslovno. I kakva god je situacija, dobra ili loša, i da ti gori pod nogama, ti ćeš sa istima da odeš. Kad se osetiš da se koprcaš, retki će ostati, ali će taj tim da se raspek. Koliko god da je dobar lider ili da nema lider i i prvi među jednakima, kako god.

Ivan Minić: Bolji timovi će izdržati duže.

Aleksandar Jerotić: Tako je.

Ivan Minić: Loši timovi će izdržati kraće, ali na kraju će se vrlo verovatno desiti isto. U boljim timovima ljudi će uskočiti za kolegu, ali sve to ima granice.

Aleksandar Jerotić: Ima rok trajanja. Znaš, ima granice. To si dobro rekao. A recimo kod porodice toga nema. I onda uvek kažem, znaš, uh, ne treba se davati poslu više nego porodici. Uh, sad kažem, nek mi ne zamere kolege, nemam ništa protiv ambicija, nemam ništa protiv, uh, uh, motivacije da se napravi bolji. Treba da se gura. I ja guram i dalje, znaš, nisam ja sad ovde zaustavio sad, znaš, ja, ja gledam kako mogu još da se razvijam i, i, i, i poslovno i sve da, sve je to normalno. Ali smatram da ne treba stavljati porodicu u drugi plan. Naravno, ako, ako imate neku osnovu. Stvarno, evo ja imam ćerkicu, sad sam hvala Bogu dobio u decembru i sina i suprugu koju volim i, i stvarno i meni je to polazna tačka. Ja i kad sam krenuo ovaj podkast, ja sam otvorio vrata, pogledao Janu, pogledao Vojina, pogledao Mariju, seo u kola. Ćao. Ne razmišljam ni o čemu, znaš, ono došao sam, reko sam ti, vidi, stigao sam, našao sam parking, super. Evo reko sam ti na početku.

Ivan Minić: Najveća stvar je što si našao parking, sve ostalo manje-više.

Aleksandar Jerotić: To mi je, došao sam prvo sa strahom kako sam ti pričao parkinga nema. Ja sam kao ako promašim parking, gotovo, otkazujem podcast, znaš. Ovaj, tako da porodica je ta koja te, koja te motiviše, koja te gura i ne, ne treba to zaboraviti i ne treba zaboraviti zbog koga radiš. Jer na kraju krajeva i kada napraviš to što napraviš, šta god da napraviš, znaš, poješćeš, popićeš, al’ ako nemaš s kim da podeliš, jednostavno mislim da je to uh, promašaj. Ne znam, evo to je neko moje mišljenje. Naravno, opet još samo da se ogradim, tim može biti kvalitetan, dobar, mogu ljudi da se vole, poštuju, cene i, i može se vući za tim, da se gura za tim i treba, ali znajte ljudi, da tim nije porodica, porodica, al’ ali porodica jeste tim. Tako da, eto to je, to je nešto iz mog aspekta.

Ivan Minić: Hvala što si bio. Hvala što si podelio priču. Hvala što si to pričao bez filtera. Uh, ne, ne, nisam siguran da će svima to leći, ali mislim da oni kojima će leći da će im biti baš onako preko potrebno da, da čuju jednu ovakvu priču. Jer ono, mnogo je priča koje su o nekakvim velikim uspesima, koje su postigli ljudi koji su krenuli sa realno mnogo boljih polaznih pozicija. I upravo nešto ovako nam pokazuje da ti za 10, 12, 15 godina posvećenog rada možeš i takođe da napraviš jedan dobar rezultat za sebe, ali da jednostavno moraš u tom procesu da učiš, da se menjaš, da napreduješ i da ti nisi ni slična osoba onoj koja je otišla na razgovor za, za prvi ovaj ozbiljniji posao. Hvala ti puno. Hvala vama što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo interesantno i korisno. To bi bilo to. Mi se vidimo ponovo naredne nedelje.