Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je Nenad Rikić, kolega koji ima vrlo zanimljivu i bogatu karijeru koja traje već dve decenije, koji je prošao kroz jedan od najzanimljivijih poslovnih sistema na ovim prostorima i to od nekih vrlo niskih pozicija pa do onih najviših. Možemo da kažemo da ga je taj sistem odškolovao. Takođe, bio je deo jedne od najinteresantnijih poslovnih priča na ovim prostorima pre nekoliko godina, koje je, doduše nakon njegovog odlaska, pričala u svim novinama. A na kraju dana odlučuje da sve to znanje koje je sakupio iskoristi tako što će kao konsultant, odnosno karijeru gradeći u jednoj maloj booking konsultantskoj kući sa prijateljima i saradnicima, pomagati biznisima koji zaista žele da razvijaju elektronsku trgovinu. Jer ona više nije samo nešto što, eto, tek tako možemo da imamo kao jedan sajt kojim se niko ne bavi. Ona je jedna vrlo važna funkcija biznisa koja u današnje vreme zauzima značajne resurse, a u budućnosti treba da bude jedan od ključnih kanala razvoja za svaki moderni biznis. Uživajte.

Realizaciju ove epizode Pojačala podržali svi naši prijatelji iz Orion Telekoma, a ukoliko vodite biznis koji zavisi od brzine i kvaliteta interneta, mislim da bi bilo dobro da se informišete o biznis internet paketima u njihovoj ponudi.
U ovim paketima dobićete do 2,5 Gb/s optičkog interneta, stabilnu konekciju bez prekida i komplet digitalnih servisa: hosting, .RS domen, SSL sertifikat i statičku IP adresu.
Tokom promotivnog perioda, prva tri meseca korišćenja dostupna su po ceni od samo 1 dinar, a uz dodatke kao što su Microsoft 365, Trend Micro zaštita, sistem za e-fakture i e-fiskal dobijete rešenje koje pokriva sve što je potrebno jednom modernom biznisu.
Detaljnije informacije možete pronaći na oriontelekom.rs ili pišite na biz.prodaja@oriontelekom.rs

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

E-COMMERCE KAO BIZNIS

Ivan Minić: Danas vam u Pojačalu donosim jednu veoma neobičnu ličnu i profesionalnu priču kroz koju ćemo naučiti možemo reći kako se kalio e-commerce, ali i ne samo e-commerce nego kako se zapravo gradi jedan vrlo uspešan trgovinski sistem koji izlazi iz okvira ove naše zemlje i posluje na na mnogo različitih tržišta od čoveka koji je bio deo toga, koji je kasnije kroz karijeru i vodio neke opet veoma interesantne biznise kojih ćete se lako setiti. A koji je danas odlučio a ne znam šta mu je to u životu trebalo, da svo svoje znanje i iskustvo zajedno sa prijateljima i kolegama sa kojima je sarađivao u u fazi pre toga, pretvori u jedan prilično lepo zaokružen consulting koji se primarno bavi savetovanjem biznisa koji žele da naprave ozbiljan rezultat u elektronskoj trgovini. Ne samo elektronskoj, ali primarno elektronskoj i koji ima a to će kolege marketari ovaj možda razumeti a možda i neće, ali će oni koji su preduzetnici razumeti veoma dobro ima jedan malo drugačiji ugao posmatranja cele stvari. Ne gleda e-commerce iz ugla e-commerca i e-commerca radi, nego gleda e-commerce kao funkciju biznisa sa idejom da sve to ostalo što mi radimo treba da pomogne samom biznisu. A ne da imamo nekakve brojke kojima možemo da mašemo a koje u suštini za sam biznis ne znače ni izbliza toliko mnogo i nisu ni izbliza toliko lepe. Nenade, dobro mi došao.

Nenad Rikić: Hvala ti Ivane. Bolje te našao. Nadam se da ću opravdam očekivanja o interesantnosti tog razvojnog puta.

Ivan Minić: Jesam ja dobro ovo shvatio kako se vi sada odnosite prema konsultantskom poslu i vašim klijentima?

Nenad Rikić: Pa jesi. Mislim da si to dosta dobro shvatio. Negde to su i razlozi što smo mi uopšte krenuli da kažemo u u u tu priču jer jednostavno smo videli kroz naše poslove u drugim kompanijama kad smo radili za druge kompanije šta je nedostatak uslovno rečeno tih agencija sa kojima smo radili. Jer jer uglavnom ljudi koji se bave tim delom posla dolaze iz dve sfere. Ili iz kreativne sfere ili iz IT sfere. Obe varijante su dobre. Ali po nama obema nedostaje jedan biznis pogled na na stvari. I to je ono što je potrebno sada kompanijama ako hoće da unaprede svoje poslovanje u e-comm-u koji je složićemo se verovatno mnogo komplikovaniji od klasičnog digitalnog marketinga oni jednostavno moraju da nađu partnera koji sa njima može da sarađuje na više nivoa. Na tehničkom nivou, na nekom komercijalnom nivou, na nekom strateškom nivou, na nekom organizacionom nivou kako da poslažete sve stvari u njihovim firmama.

Ivan Minić: Sad ću te ja mislim pitati nešto što moram da te pitam a iako znam odgovor i iako je odgovor razlog zašto si ti ovde. A nije moglo to malo lakše i jednostavnije?

Nenad Rikić: Pa slušaj. Možda je, možda je moglo ali uh hajde da kažemo uz onu floskulu nikad nije kasno s s jedne strane. Uh nekad je momentum više odlučuje od da kažemo same ideje. Nekad za mnoge ideje momenat nije dobar. Mislim da se sad pogodio i momentum, da je momenat bio dobar, da smo mi bili spremni da kažemo za to i da smo hteli da isprobamo da kažemo nešto novo, da se još jednom potvrdimo i u toj priči. Jer ta priča ima dva aspekta. Jedan aspekt je kad radiš u velikoj kompaniji, uvek je pitanje da l’ si imao sreće ili si postigao to što si postigao zahvaljujući nekim svojim vrednostima. A sa druge strane, ti to radiš za druge, pričaš za druge, pa trebalo bi da pokušaš da napraviš to i u svojoj firmi i da kažeš ok, može to biti i uspešno na na jedan možda drugi način i da to što mi pričamo nije samo teorija nego i u praksi pokušavamo da primenimo.

Ivan Minić: Sad mi je jasno zašto je gost u Pojačalu. Jer, ti možda to ne znaš ali ja sam vremenom došao do do te spoznaje da ja u principu ovde najviše dovodim ljude koji vole sebi da komplikuju život. Mogao si lepo da radiš negde, da te bude da te ne boli glava, al’ ne može čovek je proklet.

Nenad Rikić: Slušaj, mora jednostavno čovek da da što bi moderni rekli sad čelendžuje sebe, znači da da jednostavno imaš neke izazove pred sobom i da pokušaš da napraviš ono što misliš da treba da napraviš. Negde možda je lakše bilo da čovek bude ostane negde gde je pre bio, da to ide da da kažemo uslovno rečeno da tako teče ali jednostavno dođe momenat kad i promeniš mišljenje i kažeš možda je vreme za promenu. Iz bilo kog razloga. Ne moraju to biti negativni, mogu biti i pozitivni razlozi da čovek hoće jednostavno da da proba nešto novo.

Ivan Minić: Ja mislim da je da je važno ovaj prvo stvarima prići sa više strana i rešiti najkompleksniji problem. A onda sve ovo ostalo je nekako samo lep dodatak na celu tu priču. No, hajde da ispričamo šta ja volim da kažem, genezu bolesti, kako smo došli do ovde. I da krenemo od onoga što je uvek karakteristično za pojačalo, to pitanje mančmelo pitanje, šta si hteo da budeš kad porasteš?

KAD PORASTEM BIĆU

Nenad Rikić: Pa ne bi verovao ali prva želja mi je bila da budem direktor. Znači, kad sam bio mali, to mi je bila prva želja koja me je držala da kažemo jedno vreme. Ne znam iz kog razloga. Verovatno sam gledao nešto na na na TV-u, onda sam to povezao povezao s tim. A druga želja mi je bila da budem pilot. U suštini iz tog razloga sam ja upisao vojnu gimnaziju uh bio sam vazduhoplovni smer i na kraju nisam prošao određene preglede u nekoj finalnoj fazi i tako se ta priča završila. Ali možda je interesantno za tu priču je kako je jedan momenat koji je bio krajnje razočaravajući po mene. U momentu gde sam ja završio sve preglede, prošao sve uspešno i jave mi da da nisam prošao nekog nekog naknadnog gledanja. I ja sad onako u šoku, kažem čekajte ja sam obavestio sve da sam prošao da ne znam ja da idem za pilota, da idem na akademiju i tako dalje. Oni kaže ne, ne moramo ipak još jednom da obavimo nešto. Ja tu ne prođem taj drugi drugi pregled i ceo svet mi se sruši. Ali verovao ili ne, to je bila jedna od boljih situacija koja me je okrenula na na drugu stranu. Prosto kako jedna odluka koja je bila veoma bolna u tom momentu može da te odvede na jedan drugi put iz ko zna kojih razloga.

Ivan Minić: A kaži mi kakvo je bilo okruženje u kome si rastao, gde si formiran i kakvo je bilo to iskustvo sa vojnom školom generalno?

Nenad Rikić: Pa okruženje ja sam odrastao, ja sam inače poreklom iz Bijeljine, iz Republike Srpske i odrastao sam do 10. godine u jednom selu pored Bijeljine. Pa to je igra po ceo dan i učenje. U suštini, vrlo vrlo jednostavno, nikakvih dodatnih obaveza, nema vrtića, nema ničega, ceo dan se igraš, ideš u školu, učiš, završiš obaveze i to je. Posle kad smo se preselili u u Bijeljinu, uh bila je slična da kažemo priča s tim da je u to vreme bio rat da kažemo u u Bosni. I jednostavno uvek sam voleo da učim, uvek sam radio, uvek sam se uvek sam se trudio da da maksimalno ispoštujem te neke moje obaveze koje su date ispred mene. Vojna gimnazija zašto sam je upisao? Upisao sam je iz tog razloga zašto sam hteo da budem da kažemo pilot. I pa reći ću ti ovako, proces selekcije za vojnu gimnaziju je recimo izuzetno dobar što se pogodilo i 20, 30 godina posle. Jer negde od 3500 ljudi koji su konkurisali, oni primaju negde oko 270. Od tih 270, nekih 170 ljudi je završilo vojnu gimnaziju ovde u Beogradu. I 99% hajde da kažem su vrlo uspešni ljudi u u nekom u bilo kom sektoru čime se bave. Velika većina nije ostala u vojsci. Međutim u pitanju su da kažemo ljudi koji su kvalitetni i koji su našli svoj put u nekim drugim da kažemo oblastima, sferama interesovanja.

Ivan Minić: Pa znaš šta, mislim jedna od ono naj očiglednijih stvari je da su to ljudi koji su disciplinovani. Što jeste vrlo često ono možda bolji prediktor dobrog rezultata i uspeha od bilo kakvog talenta, predispozicije i svega ostalog. Jer ako vrlo često ljudi koji imaju talenat apsolutno nemaju disciplinu jer im je talenat u startu dovoljan. Uh, hajde mi daj malo više informacija zato što zapravo mislim da nismo imali nikog do sad ko je ko je završio vojnu gimnaziju. Kako uopšte, kako uopšte izgleda ono taj upis, šta on sve podrazumeva? Rekao si da je bilo veliko interesovanje, a kao u odnosu na standardnu gimnaziju gde se polaže ono par mislim u naše vreme se polagao srpski, matematika pa se to nešto rangiralo zajedno sa uspehom. Šta ovde još sve postoji?

Nenad Rikić: Pa ovde s druge strane što se polaže kao i u klasičnim da kažemo gimnazijama, polažu se ti psihofizički pregledi, medicinski pregledi u suštini i tako dalje. Testiranja razna koja mogu da traju dan čini mi se da su trajali tada dva dana. Čini mi se da li ceo dan ili ili dva dana. I onda se sve to zajedno gleda. Pa u suštini traže se ljudi koji mogu da da iznesu. Nije samo u pitanju da li je neko dobro to odradio, da li je neko inteligentan, da li je da li je neko tu ima izuzetno inteligentnih ljudi ali se traže se ljudi koji su moja pretpostavka dobri i pod pritiskom. Jer sutra oni moraju da donose neke odluke koje mogu biti izuzetno teške, mogu biti traumatične i tako dalje. I taj sami proces recimo tada smo iz Bijeljine smo upisali moj kolega Perić, Prokopija i ja. I jednostavno kada smo došli bar za mene je bio šok. Kad sam došao u Beograd za mene je bio šok jer ti odjednom srećeš nekih 270 ljudi koji su vrlo slični tebi. Odjednom kao da igraš drugu ligu. Ja bih rekao u fudbalu. Odjednom si došao u neku premijer ligu iz neke možda uh lige nižeg ranga. Dolaziš u premijer ligu i vidiš da nije isti način borbe, nije isti način truda, rada koji moraš da uložiš da bi tu da kažemo zadovoljio. Međutim, zašto, zašto su te škole da kažemo i dobre jer jednostavno nisi ti prepušten sam sebi, ali moraš da brineš o nekim stvarima o kojima ne razmišljaju o kojima ne razmišljaš u uzrastu od 15, 16 godina. Od stvari, od oblačenja, od toga da treba ne znam i veš sebi da opereš i i tako dalje. I to su neke stvari koje te kale. Druga stvar, ti imaš slobodu da se družiš sa bilo sa bilo kim, da pronađeš te ljude, da se izboriš za svoju poziciju i tako dalje. To je negde veoma važna veština koju naučiš koju naučiš tamo. I na kraju kako bih rekao prepušten si sam sebi u smislu kako se postaviš, kakve rezultate ostvariš, kako te procene, tako ćeš i prolaziti. Tako da tu, bilo je ljudi koji su kinjeli četiri godine. Bilo je ljudi koji su se poslavili na vreme u suštini i jedna vrlo, vrlo da kažemo kvalitetna kvalitetna ustanova. Nije nije zgor je spomenuti, ja sam tu biraju se biraju se u suštini ljudi koji su najbolji u klasi. Posle četiri godine, ja mislim da sam ja bio četvrti u klasi recimo tada, što je onako izuzetan uspeh, a mislim da su prve tri je bio recimo i i kolega mislim da je Dragan Pamučar koji je sad profesor na fonu, jedan od od dva najcitiranija profesora ja mislim iz iz Srbije. Hoću da vam kažem da da da je taj mehanizam probiranja kvaliteta bio izuzetno izuzetno dobar i uspešan.

Ivan Minić: A što se tiče samog programa i i i toga šta vi prolazite znači, to je gimnazija, ima manje-više pokriva sav gimnazijski klasičan program. Ali šta još pokriva u okviru vojne gimnazije?

Nenad Rikić: U suštini, to ti je više prirodno-matematička gimnazija sa pojačanim tim prirodno-matematičkim predmetima, plus društveni predmeti kao da je društvena gimnazija, plus vojni predmeti i fizičko koje je bilo naknadno u suštini dupli časovi imamo po toga. Tako da veoma teška je, veoma naporna. Zahteva baš velika odricanja i i dosta veliki rad ako želiš da da postigneš neki uspeh. Čak i ako želiš da budeš prosečan tamo, morao si da da se baviš time. Jednostavno mi smo ja mislim bili jedina škola tad u Srbiji kad kad su bili štrajkovi, ja mislim da je vojna gimnazija samo išla. Ja sam rekao da je jedini razlog da ta škola ne radi je da se prepolovi zemljina kugla u suštini, da ne postoji put od internata do škole. Znači, drugi razlozi su bili nebitni u suštini. Stvarno je stvarno je bilo tako. Znači, veoma teška.

Ivan Minić: A kakav je tebi bio utisak samog dolaska u Beograd? Znači kad prođe taj inicijalni šok škole i ovaj da kažem smeštanja i nalaženja svog mesta u tom sistemu, Beograd je mislim meni je too much a ja sam odavde.

Nenad Rikić: Pa isto je, isto je bio šok. Jednostavno sam shvatio da mi nismo da da su ljudi, pogotovo ljudi iz Beograda, iz većih sredina bili mnogo emancipovaniji nego mi. I jednostavno su bili jači da kažemo u komunikaciji. Jednostavno su imali mogućnosti da steknu više nekih iskustava kojima mi nismo imali da kažemo pristup. I bogami sigurno me je to držalo da kažemo par meseci možda i godinu dana da jednostavno se da se prilagodiš, da pokušaš da da postigneš taj neki nivo emancipacije i jednostavno da da ne štrčiš uslovno rečeno u nekom negativnom u nekom negativnom kontekstu.

Ivan Minić: Znaš kako, ja ja stvarno mislim da ovaj i nama ovde ne bi bilo, ne bi škodilo da imamo malo više skromnosti. Ovaj, ali jeste negde to čini mi se stvar da kako je postavljena ova naša zemlja, pa i celo okruženje, ali primarno da kažemo ovo ovde da kako ono Duško Radović kaže, samim tim što ste se rodili u Beogradu već ste postigli nešto. Pa niste, ali ti imaš taj neki osećaj i ti se osećaš superiorno. Ti se osećaš superiorno iz jednog dela Beograda u odnosu na drugi deo Beograda zato što si ti sa ne znam, Senjaka, Dorćola, Vračara, čega god. I uh ja moj utisak je ovaj da je to dobro za prvi trenutak, ali da da zapravo vrlo loše efekte to ima na duge staze zato što ta razlika koja postoji se jako brzo ovaj prevaziđe. Naročito što ljudi koji koji nemaju da kažemo tu neku vrstu ono nisu na taj način prepoznati se mnogo više trude. I a ti zato što si privilegovan u startu, ti misliš da će to tako da bude trajno. I onda vrlo brzo te prestignu po svakom postignuću, po svemu i to više što si ti neki lokalni nazovi princ ili bilo šta slično prestaje prestaje da bude važno. Ja sam u mojoj školi imao prilike da vidim takve stvari. I sad naravno srednja škola je zapravo prvi trenutak gde ti hajde, bile su tu i neka takmičenja, ali opet i na takmičenjima ti imaš najbolje ljude iz različitih krajeva zemlje. Pa vidiš da su oni različiti, ok, ali je to probrano opet sve najbolje. Ali u srednjoj školi ti zapravo pre vojske, bar tako moj otac je pričao da u vojsci to najbolje vidiš. Ali u srednjoj školi prvi put vidiš da Vukovac iz ne znam jedne škole u Beogradu i iz druge škole nema veze jedno sa drugim.

Nenad Rikić: Pa pa da. Ja ja bih to okarakterisao ovako pošto u okolnosti ja već dugo godina da kažem živim u Beogradu i cela porodica, veliki problem je što nekako samo to prisustvo što što si ovde i što živiš u velikoj većini slučajeva ubija glad, volju i želju ljudi za uspehom. Kad kažem uspehom, ne mislim u materijalnom smislu nego da završiš nešto, završiš fakultet, da učiš nešto, da se postaviš kako treba i tako dalje. Jer jednostavno sve ti je sve ti je dostupno. Neke stvari koje su ti svakodnevnica, nekome su misaona imenica. I ljudi koji dolaze sa strane, oni se generalno mnogo više bore i u toj borbi jednostavno više možda i dođu do i i dođu do izražaja. Jer jednostavno to nije on shvata često i čujem svakodnevno to je kao ako ne uspem gotovo vraćam se. Nije baš tako ali u suštini to je jedan veliki nagon da ti da kažemo uspeš u tome što si naumio. Šta god da je to. I to je nešto što nekako je problem velikog broja ljudi da kažemo kojima je sve dostupno sada. Sada je ta razlika malo manja čini mi se jer je jednostavno razvijenije, sve je razvijenije nego pre 20 30 godina. Na kraju krajeva kroz društvene mreže kroz ovo možeš da imaš pristup i drugi mogu da imaju pristup mnogim mnogim stvarima. Ali ako nemaš tu volju, glad, želju za dokazivanjem, za postizanjem, da da nešto uradiš bolje, drugačije od drugih ili kvalitetnije, to je onda veliki problem. To se prenosi i dalje. Od škole prenosi se na posao, sutra na neki tvoj privatni posao. I po meni to je to je velika suština problema.

FON I ODABIR KARIJERE

Ivan Minić: A kaži mi kroz tih nekoliko godina u u gimnaziji, kako ste vi profilisani kroz vreme? Znači ok, pritisak je velik, količina obaveza je velika, disciplina mora da bude na nivou jer ako pustiš da ti nešto prokliza, šansa da stustigneš to kako treba je minimalna. I postoji ta želja za dokazivanjem kod velikog broja ljudi, kompetitivnost je na jako visokom nivou. Ali čemu služi vojna gimnazija? Zašto vojna gimnazija? Šta, šta dalje sa tim?

Nenad Rikić: Pa vojna gimnazija ti je da kažemo elitna priprema za vojnu akademiju i za vojnu tehničku akademiju. Znači tu ti prvo da kažemo izgradiš dobru osnovu. Imaš jedno blago usmerenje u kom pravcu bi želeo da se razvijaš i posle vojne gimnazije apliciraš i upisuješ vojnu vojnu akademiju ili vojnu tehničku akademiju smer koji ti želiš. Ako ispunjavaš uslove uz uspeh i još neke stvari, onda prosto ideš dalje.

Ivan Minić: Ali nije neophodno.

Nenad Rikić: Nije neophodno.

Ivan Minić: I ti sa vojnom gimnazijom možeš da upišeš bilo koji fakultet i ti vojnu akademiju možeš da upišeš sa bilo kojom srednjom školom.

Nenad Rikić: Pa jedina je razlika što ako hoćeš da upišeš ako hoćeš da upišeš bilo koji fakultet posle vojne gimnazije, ti praktično napuštaš vojsku, moraš da isplatiš sve obaveze koje je država da kažemo uložila u tebe i ti onda možeš da upišeš bilo koji fakultet, nema prepreka. S druge strane, iz bilo koje škole mogu da upišu vojnu vojnu akademiju ili vojnu tehničku akademiju bez bez ikakvih da kažemo benefita zato što sam ja dodatni benefita za ove ljude koji su završili vojnu gimnaziju.

Ivan Minić: A kaži mi osim što ti je što su ti sve lađe potonule kad nisi prošao finalni pregled, kako si ti razmišljao o tome šta dalje?

Nenad Rikić: Pa razmišljao sam šta je najperspektivnije u suštini i iz tog razloga sam upisao Vojnu tehničku akademiju IT smer. Jer to je negde bila 98. godina, počeci da kažemo svega i to je bilo negde naj, po meni negde najperspektivnije. Nisam imao neku želju da budem uz neke vojne da kažemo odseke. Ovo mi je bilo onako gde može da se koristi i van i van vojske. Bukvalno sam tako odlučio. Na osnovu, hajde da kažemo, zdravog, na osnovu zdravog razuma, šta bi bilo perspektivno u narednom periodu i zato sam i upisao tu Vojnu tehničku akademiju na Žarkovu.

Ivan Minić: I kako je to izgledalo?

Nenad Rikić: Pa to je izgledalo mnogo lošije u suštini od vojne gimnazije. Vojna gimnazija je onako kad pogledaš sve super i tako dalje. Isto mnogo zahtevna akademija, mnogo teška. Ti mislim da imaš nekih 55 ispita za nekih pet godina. Ono što se meni tamo nije svidelo i što sam ja odlučio da to promenim negde 99. godine je to zato što su to bili IT smer praktično sa ETF-a koji je baziran na nekom kod programiranju, mašina i tako dalje. A meni to nije bilo toliko interesantno. Ja sam više to doživljavao da da to mnogo više ima smisla u primeni u nekom u biznisu, u procesima i tako dalje nego nego ono put. Nisam mogao sebe da zamislim da sad sedim negde i da da da kodiram nešto par sati i da da to radim. Jednostavno nije mi se svidelo. Nisam imao problem ni ni ocene ni polaganje ispita, čak sam imao tu dosta dosta dobre ocene, ali jednostavno odlučio sam da to nije za mene.

Ivan Minić: I šta onda?

Nenad Rikić: I onda zašto sam upisao fon iskreno da ti kažem u ovom momentu ne mogu da se setim. Mislim da je neko od kolega želeo da upiše fon. I ja sam to odradio. U suštini upisao sam 99. jer 99. je moglo da se upiše bez bez polaganja prijemnog ispita. I tad sam upisao fon uz dosta sreće. Kako bih rekao.

Ivan Minić: A kako je bilo kako je fon bio posle svega toga?

Nenad Rikić: Fon je odličan. Da kažemo. Mislim da je da je odličan fakultet ko želi da da se bavi biznisom i nečim uz biznis. Mislim da daje jedan odličan pregled šta jedan biznis podrazumeva. Kad kažem biznis, možda malo zvuči ali kad kažem jedno poslovanje podrazumeva. Nekad učiš neke stvari možda koje ti nisu interesantne, ne shvataš zašto ih učiš, ali kad dođe pravo vreme onda shvatiš da su to sve kockice koje su ti potrebne da ti imaš negde u glavi kako bi dosta razumeo procese u u jednoj firmi, da da razumeo zašto je to tako. I ja kažem uvek svima preporučujem fon i opet bih upisao fon jer jednostavno i profesori su bili po mom mišljenju od svih tih fakulteta, društvenih koji su bliske ekonomiji, najviše u praksi. I to je nešto što je njih razdvajalo od ne znam ja, od elektronske prijave ispita 99. i i i tako dalje. Mislim da je to jednostavno mesto gde gde ako želiš da se baviš nečim što je vezano za poslovanje, to je mesto broj jedan, što bi rekli zero point.

Ivan Minić: Ne ja ja se često šalim na račun fona. Ovaj jer sticajem okolnosti baš mnogo onih privilegovanih prinčeva i princezica je volelo da upiše fon i onda je to bilo malo ovako znalo je da bude malo malo napeto u našim generacijama. Ali isto tako sam vrlo svestan toga i često ističem da ako posmatramo realno sa strane. Mislim fon kao fon nema uopšte ni zvučno ni ni perceptivno nema pravi status. Ja smatram da je fon u principu najbolja poslovna škola kod nas i da bi u tom nekom smeru trebalo da se rebrendira. Jer kad kažeš Fakultet organizacionih nauka, to ne znači ništa.

Nenad Rikić: Pa jeste. On je imao relativno loš status da kažemo za vreme samoupravljanja i i i tako dalje. Posle se to drastično da kažemo promenilo. Sa ovim master varijantama to je opet dobilo neku drugu konotaciju gde ti praktično možeš da završiš master na nekom od fakulteta bez nekih osnovnih znanja o tome i to jednostavno malo pravi jednu devijaciju koja je prisutna na na tržištu gde ti dobiješ papir da si ti master nečega i i tako dalje. Ali u suštini je to rezultat načina rada koji je implementiran od Bolonjske konvencije pa nadalje u suštini.

Ivan Minić: Ali svakako, činjenica jeste da je program fona za za te neke naše generacije od 2000. na ovamo u značajnoj meri aktuelan u odnosu na to šta se dešava. Da ga predaju ljudi koji su delom iz privrede, delom imaju kontakte sa privredom, ali svakako neki uglavnom mlađi ljudi koji i imaju i sjajnu energiju, što na kraju dana je jako bitno ukoliko želiš da neko zapravo nauči nešto iz tvog predmeta. I većina ljudi koja su završila taj fakultet ga izuzetno vole, cene, preporučuju. I mnogi od njih su pronašli svoje mesto i grade jako dobre karijere u u u realnom sektoru jer prosto imaju čitav spektar znanja. A sa druge strane, ono što je isto mislim da je važno, imaju i pristup tim ljudima tokom školovanja. Kroz brojne aktivnosti koje postoje na samom fakultetu. Od praksi, do case study takmičenja, do raznih studentskih konferencija i slično, ti već u drugoj, trećoj godini dođeš u kontakt sa nekakvim direktorom negde što ti u principu na mnogim drugim visokoškolskim ustanovama je nezamislivo. Možda nije na ekonomskom, hajde i oni imaju tu neku vrstu prakse. Ali na gomili drugih fakulteta ti nemaš nikakav kontakt osim ako nisi tipa ne znam ono volontirao na sajmu zapošljavanja, pa si eto. Ali to nema veze s faksom.

Nenad Rikić: Pa ne, oni oni najbolje prate u suštini trendove. Baš na ovaj način kako si ti i ja sam dobio neki prvi posao gde bukvalno sa jednim od profesora, njegov komšija pokreće neki minimalni mali biznis gde je to bio, tu su bile neke žitarice koje se pod pritiskom kuvaju, pa se suše i sad to treba osmisliti cenu, proizvod, kanale distribucije, prodaju i tako dalje. I ti dobiješ jedan realan problem sa sa kojim se baviš. I to je odličan pristup jer jednostavno ti kad završiš fakultet tako, čak i kad završiš fakultet ti ne znaš mnogo u praksi da da odradiš. A ovo je način da ti se prvi put susretneš da ok, ti si osmislio proizvod, definisao si cenu, definisao si pakovanje, a sad treba nekome da prodaš, a ko da proda. Pa odeš i ti sa njim da prodaješ. Pa jedna veleprodaja zdrave hrane, pa druga, pa vidiš probleme, pa uđete vi na sastanak, on kaže neke stvari koje nikad nisi čuo. Ti kažeš pa dobro, hajde videćemo da li može, pa onda odeš, vratiš se, kažeš e šta je šta je hteo da kaže u suštini. Jednostavno, to je, to je tako. Vrlo vrlo praktičan i ja bih opet rekao za svaku preporuku jer jednostavno dosta se ljudi vežu za za ljude, za profesore koji prodaju koji predaju tamo. I to je bio razlog i na kraju krajeva što sam ga ja zavoleo jer dosta praktična znanja i mi naiđemo na neki problem koji je nama nerešiv onda profesor to izbaci rešenje onako kao usput. Ti kažeš pa kako ovo? Gde je on ovo naučio? Kako je kako je shvatio da je to problematika? Eto, to je nešto što koga to zanima odlično. Imaš ljudi koji to ne zanima pa jednostavno nije im to toliko interesantno.

Ivan Minić: Ja mislim da je super momenat to što zapravo možeš da prođeš kroz gomilu nekih praktičnih stvari pa možda ne saznaš šta hoćeš da radiš ali saznaš šta nećeš da radiš. Sigurno. Tačno. Tačno. Uh. Kako se tebi kroz fon kristalisalo u glavi šta hoćeš da radiš? Mislim, jasno je da si hteo da budeš direktor kad si bio mali i to je dobar put da budeš direktor. Ali ovaj, šta, šta konkretno, šta, kuda, kako?

Nenad Rikić: Pa ja bih opet rekao nekim zdravorazumskim razmišljanjem. Bilo je nekoliko predmeta koji su mene interesovali. Recimo bilo je akcionarstvo i berzansko poslovanje gde tada to 2000. godina bilo na samom početku, veoma limitiran broj mesta gde možeš da radiš i tako dalje, što se meni ne sviđa. S druge strane, kažemo, voleo sam projekte i investicije. Međutim, ja razumem ko će meni da da da vodim neki projekat? Ako se ljudi bave, tad uglavnom tad nije ni bilo IT projekata, hajde da kažem. Svi su bili građevinski ili infrastrukturno. Kažem, ko će meni da da da bilo šta tu radim? Jednostavno postoje fakulteti za tako nešto. S treće strane, ako se bavim finansijama, pa kažem, čekaj bre, valjda ovi sa ekonomskog valjda znaju bolje te finansije. Ja sam šta? Ja kažem svima treba prodaja. Da kažem svima treba prodaja i mislim da od toga da od toga treba da krenemo u suštini, pa vreme će pokazati u kom pravcu ide. I tako sam ja odlučio da upišem upravljanje ključnim kupcima. To je neka specijalizacija u okviru da kažemo ovaj redovnog školovanja i to je način na koji sam ja razmišljao. Znači bukvalno prodaja svima treba. Prodaja pokreće sve i onda ako to nemaš prodaja svima treba i niko neće da radi. Pa i niko neće da radi. Pa zato što je malo nekad se sa omalovažavanjem priča o tome. Uvek se zamišlja neki scenario iz američkih filmova od vrata do vrata ili ne znam ja šta. Međutim, to je može da bude poprilično komplikovan posao, je potreban dosta širok spektar znanja da bi mogao adekvatno da predstaviš to što predstavljaš.

Ivan Minić: Sad baš nedavno smo imali ovaj situaciju na konferenciji da jedan moj drugar koji je pričao svoju ličnu priču, a koja jeste američka priča jer on je odrastao, školovao se tamo i tako dalje. I pričao je na engleskom jer srpski mu je ok, razume ga, ali ne može da priča i o kompleksnije stvari na na srpskom. I sad jedna od od stvari jeste to kao ne znam, high school, leto, šta, prodaje od vrata do vrata. I sad znaš, ti vidiš neprijatnost koja se javlja kod svih u sali jer je svima neprijatno tako nešto. On kaže, al kao naj najvažnija stvar je da prevaziđete taj momenat da vam je odbijanje problem. Jer kao u životu će vas u mnogo situacija odbiti, vi i dalje treba da pitate. Ne treba da odustanete od toga da pitate i tražite nešto što želite. Drugo kao prodaja vrlo često kod nas ima tu konotaciju uvaljivanja nečega. I kod nas kada kada se razvijala door-to-door prodaja, ona je uglavnom se svodila na uvaljivanje nečega što ti ne treba ali uz dobre uslove pa ćemo videti nešto, pa idemo svi na ručak a onda će oni da vam predstave nešto što vam ne treba, a vi ćete kupiti jer vam vam je žao zbog ručka i sramota vas je i tako dalje. I sad tamo to nije tako, to tamo je to normalan posao koji uglavnom rade mlađi ljudi jer je i idealan za za klince, mogu lepo da zarade vrućina od vrata do vrata, nije baš. I kao ti naučiš da komuniciraš sa ljudima. Ti naučiš da razumeš ljude, ti naučiš da izvučeš iz ljudi šta su njihove potrebe. Jer u suprotnom ti se samo baviš time da im nešto pušuješ, da im da nešto im ono što kažem guraju iz grla. Ne. Kao šta, možda mi nismo dobro rešenje za vas. Šta vama zaista treba? Od nismo rešenje, idemo dalje. Ali ostaneš u nekom ok odnosu sa ljudima. Završiš razgovor tako da ste i dalje dobri. A to je najniži nivo prodaje koji postoji. E zbog toga kako je kod nas izgledao taj najniži nivo poslednjih 30 godina, zbog toga manje-više svi prodavci imaju prilično lošu reputaciju po defaultu.

Nenad Rikić: Slažem se, u suštini. Međutim, uvek negde moraš da kreneš od nekog početka. Ne mora pošto svako da krene od radnje. Ja nisam nikad radio u radnji u suštini i tako dalje, ali moraš da kreneš od nekog početka da imaš taj direktan kontakt da se nivelišeš na osnovu svakog razgovora. Da ti vidiš gde si, da to nije pravolinijski put pa se svi ponašaju isto, pa svi pitaju ista pitanja i tako dalje. Naravno da ima zakonitosti, ali jednostavno ti naučiš da se u momentu prilagođavaš situaciji. I to je negde da kažemo vrlo važno. Jer vrlo često ti zacrtaš sebi, držiš se toga, ali ti si kao onaj sales prodavac za telefonski operater i tako dalje. Ove kompleksnije prodaje nisu takve. Kontekst se okrene u roku od minuta sastanka i sve ono što si ti pripremio pado u vodu. I ti ako nisi potkrepljen činjenicama, ako nemaš malo šira znanja, ti bi morao da zaustaviš sastanak i da kažeš, ajmo, ajmo na drugi sastanak. A realno je potrebno da da nastaviš tu komunikaciju, da saznaš šta su da kažemo u suštini pain point i šta su problemi i da da pokušaš da rešiš tu situaciju.

POČECI U SPORT VISION-U

Ivan Minić: I proces obično traje dosta duže. 

Nenad Rikić: Pogotovo u B2B segmentu. U suštini, to dosta traje, to traje mesecima, nekad nekad traje 10 interakcija. Jednostavno nema nema pravila. U suštini.

Ivan Minić: Mislim uh vrlo često traje duže zato što je i ideja toga da rešite sve stvari da bi onda dugoročno to moglo da funkcioniše bez trzavica. Nekad je i to one-off stvar pa opet traje duže jer je kompleksno, velika nabavka, velika količina novca i tako dalje. Ali ovaj šta je tebi bio prvi posao? Šta si, šta je prva stvar gde si ti konkretno to što si hteo da radiš radio?

Nenad Rikić: Pa prvi posao onako da kažem konkretan je dobio sam posao u Sport Vision-u u Bosni, u Bijeljini kao menadžer maloprodaje. U suštini. To je bilo negde 2007. i to mi je predočilo završio sam fakultet, trebao sam da da ostanem ovde. Dobio sam posao u Coca-Coli ali nemam uh nemam papire u suštini jer sam iz Republike Srpske, studirao sam i tako dalje. Ja sam se onda vratim vratim se u Bijeljinu i tamo sam počeo hajde uslovno rečeno te neke najniže pozicije u administraciji što se što se tiče uh Sport Vision-a.

Ivan Minić: To je bilo pre skoro 20 godina.

Nenad Rikić : Jeste.

Ivan Minić: Gde je u tom trenutku Sport Vision?

Nenad Rikić: Pa to je bilo nekih sedam osam u suštini radnji, par desetina ljudi generalno koji koji funkcionišu. Mislim da je tada bila osnovana, je bila i firma i u Srbiji koja je imala možda par maloprodajnih objekata. Ne mogu sada da se da se setim. Imalo je, imalo je i više maloprodajnih objekata, ali generalno to je bila ta situacija što se tiče Sport Vision-a. Uglavnom je bio fokus veleprodaja, radnje su bile da kažemo u nekom drugom planu. Bukvalno ja mislim da je bilo osam maloprodajnih objekata u celoj Bosni.

Ivan Minić: I sad uh ako gledamo to iz današnje perspektive, to je jedan izuzetno veliki i izuzetno uspešan sistem. Ne danas, uspešan je već mnogo dugo. Ali ovaj potpuno je mislim pre zanimljivo je kada imaš prilike da gledaš sa strane kako se taj sistem razvija od tih nekih prilično skromnih početaka. Uh ti si imao tu sreću da kao jako mlad i još uvek naložen na sve što se dešava, budeš deo tog sistema kroz sve ono šta je Sport Vision prošao. A danas pričamo o prisustvu na sedam-osam tržišta, 30 različitih vrsta brendova i tako dalje. Izuzetno izuzetno kompleksno na kraju dana. Ti si učestvovao u velikom delu tog puta. I to je tebe i profilisalo i doedukovalo kroz ovo što si radio. Al kako to počinje kad ti dođeš prvi dan na posao? Zašto je Sport Vision uspešan? Iz ugla tog klinca koji je tek došao na posao.

Nenad Rikić: Pa hajde da kažem, ja sam u tom momentu bio bar pričam o ovom delu firme koji je bio u Bosni. Znači prva osoba koja je možda zaposlena, koja je bila da kažemo, ne mogu reći sa fakultetskom diplomom nego isprofilisana da se bavi biznisom na neki način u suštini. To je bio jedan, to je bio jedan veliki iskorak. S druge strane izazov je bio da ti ne znaš tu branšu, postojali su već ljudi koji se bave godinama tu, ne poznaješ ništa i ti jednostavno moraš da se uklopiš na način jasno je bilo da ću ja vrlo brzo tu da postanem šef maloprodaje i drugih sektora i i tako dalje. Ali je poenta priče bila da ti jednostavno prvo moraš da naučiš taj posao i da kreneš od od nule. Jednostavno. I šta to podrazumeva? Pa to podrazumeva sve. U suštini. Znači ti se baviš svim i svačim od operativere, od sastanaka, s tim da sam ja od prvog dana i na toj poziciji na kojoj sam bio, praktično najviše vremena provodio sa vlasnicima i od tog prvog dana do do do poslednjeg dana sam bio desna ruka jednog od vlasnika u suštini i to me negde isprofilisalo i to mi je najbolja životno-poslovna da kažemo škola. Jer to je nekih 10-ak, 11 godina izuzetno jakog tempa, ritma i učenja novih stvari. To to to ne može da se ponovi. Jednostavno.

Ivan Minić: I da budemo potpuno iskreni i otvoreni, potpuno impresivnih rezultata. A e sad taj momenat gde ti imaš prilike da radiš sa osnivačima. U ovom konkretnom slučaju oni su bili nekakvi nosioci vizije cele te priče. To je mnogo lepo. Mnogo lepo kad ljudi imaju vizije. Ono, imam viziju za sve. E al tek ko to treba da uradi. Kako se stvari dese?

Nenad Rikić: Pa dese se tako što ti za većinu stvari nemaš specijalizovane ljude koji se s time bave. Ti imaš osnovne funkcije u u firmi u smislu računovodstva, finansija, imaš i neku prodaju, imaš i neku veleprodaju i tako dalje. Međutim da bi ti počeo da se razvijaš, da radiš neke nove projekte, na jednom višem nivou, ti onda praktično radiš sve stvari u lancu šta se od tebe očekuje. Recimo kad otvaraš jedan maloprodajni objekat, ti obilaziš teren, biraš lokacije, pa onda učestvuješ u pregovorima zajedno sa vlasnikom, pa onda zajedno sa njim sređujete ugovor, pa dogovarate radove, šaljete ponudu za sređivanje tih maloprodajnih objekata, pratite te radove, zapošljavate ljude, birate asortiman, poručujete nameštaj, pravite marketing plan otvaranja u suštini. Šta će biti akcije, promocije, ne znam ja, sinopsis ako ima neko zvanično otvaranje i tako dalje. I onda praktično bukvalno prođeš ceo proces. I to je nešto ja mislim što sada najviše nedostaje ljudima. Oni ne mogu da sagledaju ceo proces i oni jednostavno ne razumeju i zbog toga ga oni ne razumeju u dovoljnoj meri. Naravno, ne moraju svi da prođu na takav način, ali ti kad to prođeš 100 puta ti si onda svoj na svome, nema nema šta da te iznenadi.

Ivan Minić: End to end.

Nenad Rikić: End to end, jeste. I ja obično kažem ljudima mlađi kad su dolazili kod mene, ja kažem nemojte, pogotovo sa trećim stranama, nemojte da se izlećete na prvih par sastanaka da da kažem da ne bi izletela neka glupost i tako dalje. Jer kad on oseti da si ti rekao neku glupost ili kad tvoji podređeni oseti da si ti rekao neku glupost i da ne znaš taj posao, on te množi sa nulom. A onda treba meni i tebi mnogo više energije da mi ubedimo njih da si ti tada samo bio neiskusan. A da imaš nekog znanje, da kažemo da da to završiš. Jer jednostavno vrlo često ljudi hoće da te navuku na tanak led u suštini. Da ti pričaju neke stvari koje nisu istinite i tako dalje. Kaže, pa meni treba dva dana da sredim, a ja znam da mu treba dva sata u suštini. I ako ovaj dođe i proguta tu priču, ovaj kaže, pa ovaj bre mali, pa on ništa ne zna u suštini. 

Ivan Minić: Što bi svaki srpski a i regionalni majstor rekao, znaš ti koliki je to posao? Prvo ko ti je ovo radio? Znaš li koliki je to posao? Da da počne da vrtiš glavom.

Ivan Minić: Nema to kud. I onda sve stvari koje se loše dese su u suštini posledice toga što je neko u nekom trenutku rekao nema to kud.

STANDARDI U SARADNJI

Ivan Minić: Uh, jedna od stvari koja možda na početku nije, nije bila toliko izražena, kasnije jeste kroz saradnje sa top brendovima i sve jeste da mora da postoji standard. A mi nismo baš ovako istorijski gledano bili sposobni da držimo standard bilo čega. Evo i kafana je dobra kad se otvori, ona je dobra do trenutka dok ne postane popularna, onda sklizne sa standardom dosta nisko. Ovde je standard bio, čini mi se, visok od samog početka, a vremenom je postajao samo još viši. Kako to kako to podnese jedna organizacija i kako se Sport Vision razvijao kao organizacija tokom tog vremena? Jer za tih 11 godina mi pričamo o tome da je firma od možda stotinak ljudi ukupno gledano došla na više od 1000 na kraju dana.

Nenad Rikić: Pa realno, realno to sve potiče od od vlasnika. Oni su bili da kažemo inicijatori toga i tako dalje. Mi moramo da razumemo tržište u suštini. Ako mi sada posmatramo tržište Balkana, Srbija je pet do 10 godina ispred Bosne. I ono što se dešava u Srbiji za pet do 10 godina će doći doći u Bosnu. Kao što je sa zakašnjenjem došlo i u Srbiju u zavisnosti od Evropske unije. I onda kad si ti na izvoru informacija, a postojala je firma da kažemo u Beogradu, onda su te stvari oni su uvideli u kom pravcu se to ide i šta se dešava i jednostavno su počeli da slažu priču. U tom nekom periodu naše je bilo da mi to implementiramo na najbolji mogući način, na najefikasniji, da bude sa najnižim troškovima u suštini i da i da to da kažemo bude funkcionalno. Pa jednostavno, kako se širi cela priča? Širi se tako gde tebi počnu da iskaču određeni problemi, vidiš gde šta ne možeš da izneseš sam, gde nemaš ljude i onda ti počneš da zapošljavaš ljude koji se bave marketingom posebno, pa HR-om posebno, pa nekim drugim segmentima logistikom posebno. Onda od tih ljudi postaju da kažemo sektori gde i oni kad to njih prevaziđe i to je nešto što ide kako bih rekao uz posao i ovde je to rađeno na kako bih rekao, na zdravoj biznis logici. Nije neko samo došao i iscrtao nešto i sad daj da popunjavamo nego to je bilo stvarno uz neki realan uz neki realan rast.

Ivan Minić: Kada firma prolazi kroz tu vrstu rasta i transformacije kroz koju je Sport Vision prolazio tih 10-ak godina, tebi trebaju ljudi koji žele da budu deo toga. Za koje to verovatno znači da će u narednih nekoliko godina raditi više nego što je devet do pet i morati da budu dostupni i posle radnog vremena i sve ostalo, koji žele da postignu nešto, koji žele da napreduju. To ne mora da radi svako. Apsolutno. Ima ljudi koji žele da u ono 16:59 ugase telefon i nemaju ništa sa tim. Ali kako pronaći, kako zadržati, kako razvijati te ljude koji žele da naprave nešto više?

Nenad Rikić: Pa hajde da kažem ima tu nekoliko stvari. Verovatno to potiče od same osobe koja to razvija. Recimo moj način razmišljanja je bio možda nije popularan sad da kažem ili nije profesionalan u tom momentu. Ali ako ja dobijem neki zadatak da da završim i definisano je to mora da se završi. Ja iako ne znam kako to da završim, kažem kad treba? Treba za mesec dana. Biće završeno i od ovog momenta meni je sav fokus da to bude završeno. A isto tako i vlasnik je znao da ako sam ja rekao da će to biti završeno da je to završena priča u suštini. Da mi ćemo sve da učinimo da to završimo na najbolji mogući način kako znamo i tako dalje. To se isto prenelo i na druge ljude koje smo mi tražili. I onda su s jedne strane ljudi koji smo zapošljavali, zapošljavali smo da budu i karakterno dobri ljudi jer moram da priznam da je selekcija tih ljudi bila veoma stroga u tim da kažemo momentima što dokazuje to da većina tih ljudi i dan danas radi da kažemo u u toj firmi. I oni se iskristališu kao ljudi koji će da krenu za tobom. Znači isto tako kao što su kao kad meni da neko zadatak, ja ne postavljam suvišna pitanja nego idem da ga rešavam pa ćemo se dogovoriti kasnije. Uh, za za neki moj deo, hajde da kažem uslovno rečeno. Tako si ti okružiš ljudima gde ti kreneš isto napred, kreneš nešto da radiš jer kad si okružen ljudima koji ne postavljaju suvišna pitanja u tom momentu to uh kako bih rekao, to je mnogo dobar osećaj, mora da se zasluži, ali to je način da se krene napred. Jer u suprotnom ako bi sad neko zacrtao cilj i kaže, e dobro, koliko ću ja za to sad da radim, pa šta će da bude, pa da l’ ću ja imati nešto od toga, pa imam li ja povećanje plate. Takvi razgovori nikad nisu vođeni sigurno prvih 10-ak godina. U suštini. Jednostavno nakon tih projekata mi smo to rešavali da da kažem na neki naš način, dogovarali smo dogovarali smo šta bi to bilo, onda je usledio i da kažemo i napredak posle toga. Ali jednostavno ja smatram da je to način na koji moraš da radiš pogotovo ako si u momentu kad si u naponu snage. Imaš 30, 35, 40 godina. Čega imaš da se bojiš? Evo ja kažem skoro sam rekao jednoj koleginici pričao, kažem najgora stvar koja može da ti se desi je da dobiješ otkaz. Pa šta? Ali u suprotnom, ti ako to završiš, jednu, drugu, petu stvar, to je veliki znak da si ti uspešan. Ne gledaj titulu, ne gledaj da l’ ti piše u potpisu, ne znam ja šta. Jedini parametar je da l’ si ti uključen u proces i da li si na liniji odlučivanja. Ako si na liniji odlučivanja ti si bitan. Ako nisi na liniji odlučivanja, nebitno koju funkciju imaš, to je jednostavno deklarativnog deklarativnog tipa.

Ivan Minić: To je ono ko kad kaže non-executive director. Šta znači to? Mislim, šta to znači u praksi ako može neko da mi objasni.

Nenad Rikić: Na nažalost i sad je došlo u poslovanju, mi to gledamo u saradnji sa kroz naše dve firme gde radim i kroz Alta i kroz Redwood Digital, mi mi vidimo to da postoje gomila ljudi sa titulama koje ne možeš da obrazložiš, a ja kažem on ne može da odluči o jednom espressu u kafiću. I to je onda poražavajuće. Ti onda gubiš jedno vreme, energiju, on toga nije svestan ali nije loša plata, biznis biznis zgrada, možda ima i parking, možda ima i neko vozilo, ali njegova mogućnost da odluči je na nivou espressa.  

Ivan Minić: I da, njegov uticaj na taj biznis je ravan nuli.

Nenad Rikić: I to onda dođe u negativnu spiralu i to ne može da izađe na dobro.

Ivan Minić: Ali znaš kako, mislim da dođe u negativnu spiralu onda kad je već kasno i kad su već prošle neke prime godine i kad si ti uveliko ispao iz bilo kakvog treninga da nešto zapravo radiš i onda neki drugi ljudi i neki drugi faktori odlučuju nad tvojom budućnošću i tvojim životom nadalje. 

KLJUČNI TRENUCI KARIJERE

Ivan Minić: Uh, kako je izgledao tvoj razvojni put kroz Sport Vision? Koje su bile ključne pozicije koje si pokrivao i ključni trenuci za tvoju karijeru?

Nenad Rikić: Pa ja sam u suštini bio menadžer maloprodaje, radio sam u maloprodaji. Posle sam postao direktor maloprodaje. Ne znam tačno kako se to zvalo u tom momentu. Posle sam posle dve, tri godine sam postao zamenik direktora i praktično direktor i praktično direktor kompanije. Al ono možda što je važno negde da se istakne i što mi često pričamo ljudima, kako se to tada radilo? To to ljudi ne veruju, ne veruju da je to bilo tako. U periodu čak ja mislim dok sam ja bio i zamenik direktora što iz ove perspektive sad kad kažeš, pa to nije normalno. Međutim, prve sigurno dve, tri godine mi radimo ceo dan, do radno vreme smo od 8:00 do 4:00. I onda u 4:30 dođu kamioni iz Tuzle, jedan, dva, tri kamiona. Mi istovarimo te kamione, pomognemo magacionerima, vratimo se u kancelariju i nastavimo da radimo. I to je bio modus operandi naj normalniji. 

Ivan Minić: I ti si mi neki zamenik direktor. 

Nenad Rikić: I ja sam ti sad neki zamenik direktor u suštini ili direktor maloprodaje. Ali jednostavno nisu se postavljala suvišna pitanja. Znalo se da to što dođe, ovi ljudi ovi u magacinu ne mogu to da iznesu. Jer ti u piku treba ti mnogo veći broj ljudi, ne može da se iznese i tako dalje.

Ivan Minić: Ma na kraju dana mnogo jednostavno, mi smo zajedno u tome.

Nenad Rikić: Jeste. Na kraju krajeva, to je i bila varijanta. Mi smo ekipa koja je tek kasnije nastala, ali mi smo stvarno zajedno u tome. I onda kad to ljudi vide ne može ni on baš da da da sedi sa strane i da da se hladi u nekom 10. redu nego mora da bude tu na na liniji gde gde se odvija prava borba.

IZAZOVI NOVIH TRŽIŠTA

Ivan Minić: Trenutak kada si prešao za Beograd?

Nenad Rikić: Pa taj momenat se desio u suštini uh uh kompanija je odlučila da implementira SAP u u Sport Vision, to je bilo negde 2013. godine. I ja sam na tom sastanku koji je bio relativno iznenadan, da kažem onako dobio da vodim jedan modul implementacije SAP-a. Znači SAP uh, mi smo tad implementirali četiri modula. Ja sam kao tada direktor dobio da vodim dobio da vodim u suštini sales and distribution modul i da radim implementaciju SAP-a. To je još jedan od stvari gde gde su možda neke stvari nespojive. Ali suštinski ta tek taj rad na SAP-u me dodatno unapredio da bolje razumem odnose u organizaciji, procese, šta znači kad radiš na pravilan način, šta radi, šta znači kad radiš na pogrešan način i tako dalje. I taj projekat je trebalo na početku da nosi neko usputno vreme, a onda na kraju je uzimao 120% vremena i uz neki dodatni posao koji sam ja paralelno obavljao da kažem u Bosni. To je bio razlog što sam ja jedno vreme provodio u Beogradu i na kraju sam odlučio da se preselim jer jednostavno i supruga mi je iz Beograda i onda smo odlučili da je da je bolje da pređemo za Beograd i da nastavimo ovde da da živimo.

Ivan Minić: S jedne strane to je veće tržište, s druge strane to je već trenutak kada je Sport Vision krenuo da se širi i na druga tržišta. Kako je to sve izgledalo?

Nenad Rikić: Pa uh, iskreno mi smo se već mi smo se već u odnosu na početak SAP-a godinu ili dve ranije već 2012. godine smo osnovali prvu firmu u inostranstvu. Ja sam bio direktor te firme i to je bila firma u Makedoniji. Pa mi smo tada potpisali ugovor za za najveći šoping mol koji se koji se gradio, City Mall da kažem u Skoplju i tad smo potpisali neki ugovor za skoro 1000 1000 kvadrata i bukvalno uh kako smo sve to dogovorili, potpisali, bili smo tamo, head huntovali ljude i tako dalje. I na kraju smo se spakovali tri automobila da da kažemo iz Bosne, živeli tamo u suštini dve, tri nedelje, par nedelja dok se to nije pokrenulo i jednostavno eto tako je nastala prva radnja da kažemo u Makedoniji i to je ja mislim bila prva firma u inostranstvu koja je osnovana mimo mimo Bosne i i mimo Bosne i Srbije. Pa isto još jedna, isto još jedna priča. Ti nema ko tu da ti pomogne. Nemaš ti tu koga da pitaš u suštini. Ti ne znaš lokalno, niko nema iskustva. Lokalno nema niko iskustva. Pa nema ni u okviru firme neko iskustva direktnog, no osno nekih priča i tako dalje ima. Mi smo otišli tamo što bi rekli punim srcem, idemo da napravimo, da napravimo priču. I to se to se pokazalo dosta uspešno. Naravno, bilo je tu i i dosta i dosta grešaka. Međutim to su sve stvari koje meni je to bila misaona imenica. Sad neko ode u drugu zemlju, otvori firmu. Meni je to bilo ne znam ni ja kao naučna fantastika. Mora da razumem da je to bilo pre nekih 15-ak pre 15-ak godina u suštini kad retke su firme koje su osnivale firme u drugim da kažemo zemljama.

Ivan Minić: Pa ne, to je bio slučaj da se neko širio izvan okvira. Mislim i posebno taj sledeći korak koji je bio, to je izlazak u Evropsku uniju.

Nenad Rikić: Jeste.

Ivan Minić: To na nivou bivše Jugoslavije i bilo po nešto se širilo. Pa ne znam ono znaš kao, gde ćemo, Crna Gora? Pa dobro, to baš i nije neki izlazak ali ok. Vrlo je sve slično, ima minimalnih razlika, ali na istoj bazi je građeno. Vrlo je slično.

Nenad Rikić: Vrlo je slično, da.

Ivan Minić: Al’ onda imaš izlazak u u nešto što je prvo s jedne strane drugačija regulativa i sve ostalo, drugo Evropska unija.

Nenad Rikić: Pa jeste. Ja sam dobio taj ja sam bio direktor sektora za ino tržišta koji je podrazumevao Hrvatsku, Bugarsku i i Rumuniju. I taj posao me je dosta osvestio šta nas čeka u suštini da kažem ovde u Srbiji. Jer to su bile nezamislive stvari. Prvo i ko mi je bio dosta razvijen tamo, dosta se polagalo na to. Druga stvar, jedan hroničan nedostatak zaposlenih gde ti bukvalno u tržnom centru imaš za svaku radnju da traži prodavce. 

Ivan Minić: To je bio takav period generalno. To je bio period u kome je nezaposlenost drastično pala. I ti si imao situaciju da u principu ono svi su u potrazi za zaposlenim, kao i sad. Kao sad kod nas. 

Nenad Rikić:  Jeste. Šta se kod njih desilo u suštini? Došlo je do negativne selekcije. Kako su se otvorila tržišta, svi su otišli da rade taj isti posao u zapadnoj Evropi. Ovi koji su bili uslovno rečeno lošijeg kvaliteta su postali sve skuplji i skuplji. Ali ti jednostavno nisi imao na koga da se da se osloniš. I ljudi ti ti recimo organizuješ razgovore za posao dva dana, pozoveš 50 ljudi, 50 ljudi koji potvrde telefonom da će doći, ti odeš odavde, odeš u Sofiju da pričaš s ljudima. Ono prvog dana od 20 ljudi pojavi se dvoje ljudi. Jedan dođe u 10 i drugi u 3. ovi se i ne jave. Ti primiš četiri čoveka, dva odustanu dok se vraćala. To je to i sad mi kad smo pričali te probleme ovde, to to je bilo kao nezamislivo. Ovde te sad je to i realnost. Sad je to i realnost i ovde je došla. Nažalost, to je mogućnost da putuješ, mogućnost da su tržišta otvorenija nego što su bila i tako dalje. i to će biti sve veći i veći problem. Iskreno.

Ivan Minić: A što se ostalih stvari tiče, kakva su ta tržišta bila?

Nenad Rikić: Pa tržišta su bila hajde da kažemo mnogo izazovna zato što generalno ti kad pređeš u Evropsku uniju, bez obzira kakav si rezultat ti napravio negde na Balkanu, on te pita šta imaš u Evropskoj uniji. I ti ako kažeš nemaš ništa on te bukvalno množi sa nulom. Ti možeš da kažeš, ne znam ja, radio sam milijardu u u Srbiji. Ma ništa, to to njima jednostavno ne vredi. I ti počeci su bili poprilično teški i da da ti ubediš nekoga da dobiješ dobre lokacije i tako dalje. Imali smo direktore u svakoj zemlji, imali smo čoveka koji se bavio pregovorima sa sa šoping molovima i tako dalje. Znači imali smo ekipu koja je to radila. Onda smo se uključivali ja i vlasnik koji je bio zadužen za taj deo. I tu se dosta, dosta je bio taj proces mukotrpan. Kako je došlo do olakšanja? Kad su sve te firme koje se bave šoping molovima, retail parkovima počele da otvaraju ovde, pokupovale firme i ti već onda imaš lanac koji ima 20, 30 šoping molova, retail parkova i tako dalje. On već zna i to je onda već bilo mnogo lakše mnogo lakše ući. Pa konkurencija je mnogo konkurencija je mnogo teža. Neke prednosti koje imaš na lokalnom tržištu nemaš kada pređeš preko. Nisi ekskluzivan za početak za gomilu stvari. Nisi nisi ekskluzivan i tako dalje. Tvoja snaga i know-how objektivno opada što do odeš dalje od primena toga opada kako si kako si dalje da kažem od od matične zemlje. I to je to. Jednostavno funkcionišu stvari na na nekim drugim principima. Skuplje je na neke stvarima mnogo skuplje, od 20, 30, 50%. Čak je tada PDV u Rumuniji bio 25%. Tako da jednostavno to su neke stvari na koje ne može drugačije da da ih shvatiš dok dok nisi tamo. Može neko da ti priča kako je sada u Americi, ne znam ja šta, ali ti dok nisi tamo ti jednostavno to ne možeš da ne možeš da shvatiš, ne možeš da sagledaš, ne možeš da vidiš kako da se boriš s tim.

Ivan Minić: Pričaćemo kako je to izgledalo kada je e-commerce postao značajna komponenta cele priče, ali pre toga bih voleo da mi malo daš neki svoj utisak i neko objašnjenje koje verujem da ljudima može da bude jako korisno, a odnosi se na to koliko je zapravo lokacija važna. Jer naravno, postoje biznisi koji su lokacija, lokacija, lokacija. E sad znaš, meni prodaja sportske opreme ne deluje kao nešto gde je lokacija najvažnija stvar na svetu. Ali opet, je l’ grešim?

Nenad Rikić: Pa u suštini grešiš. Lokacija je veoma važna jer jednostavno nije nije to samo lokacija, to je do do zauzimanja strateških pozicija i onda ti kad zauzmeš neke strateške pozicije, nema neograničen broj kvadrata za sport, nema neograničen broj kvadrata za tehniku i tako dalje. I jednostavno, to je jedan deo priče. Tu su paralelni procesi. Jedan je deo kako ti radiš taj biznis development što se tiče lokacija, otvaranja i tako dalje. S druge strane, kako ti vodiš taj posao? To je onako izuzetno težak posao, radno intenzivan, brze su promene, brzo pada vrednost tih artikala i i tako dalje i to je uh na ja kažem, sa strane posmatrano veoma lep, novi su brendovi su lepe su stvari i tako dalje, ali zna da bude izuzetno, izuzetno dinamičan i stresan. 01:05:41 

Ivan Minić: Još jednu stvar pre nego što pređemo na na e-commerce komponentu, vrlo često kad gledamo sa strane dakle postoje različiti brendovi za koje mnogi ni ne znaju da ispod svega toga stoji Sport Vision kao sistem. Sa jedne strane, to su multi-brand storeovi, brendirani u Sport Vision. Ok i to svi znamo. Sa druge strane postoje brand storeovi za brendove koji su deo Sport Visiona. Postoje i neki alternativni brendovi koji su za različite profile robe i to je isto nešto što čini mi se da niko pre toga nije razvijao na taj način kod nas. Znam da ne možeš da pričaš o svim specifičnostima toga naravno, ali neke bazične principe kako šta funkcioniše. Znači ne znam u jednom trenutku ono, autleti su valjda je takva bila i mi smo vrlo price sensitive publika, pa je takva i situacija bila. Autleti su bili glavna stvar da se ide da se tamo kupuje nešto. Autleti za biznis nisu isplativi, nemaju baš nekog preteranog smisla. Kako je taj deo bio postavljen, odnosno kako se razvijao?

Nenad Rikić: Pa jednostavno ti kako dolazi do proširenja posla, ti dolaziš u mogućnosti da da da radiš sa nekim drugim brendovima i sad ako trguješ sa pet brendova nije ista situacija ako trguješ sa 20 brendova. Ti onda ti 20 brendova ne možeš da pozicioniraš u na jednoj lokaciji. Neki su entry price level, u suštini, neki su premium. I ti sada kad dođeš moraš da proceniš ko su ti ljudi koji kupuju kod tebe. I onda radi se i što segmentacija kupaca, radi se što segmentacija brendova i tako dalje. I na taj način ti definišeš da kažemo, isprofilišeš svoju radnju. Da kad neko dođe u tvoj objekat, on zna šta može da očekuje tamo. Kad ode u objekat koji se naziva drugačije, on kaže vidi, to je, znam šta, znam šta imam tamo. Veoma je važno da znaš sa čime raspolažeš. Jer najveći problem kod tih stvari je što ti tu robu poručuješ devet meseci unapred. I ti ako si pogrešio jednom, ti si bar pogrešio tri puta u suštini kod tog proizvoda ili kod tog brenda ili kod te količine i tako dalje. Znači jednostavno ti moraš non-stop da bdiš nad nad poslom i to su vlasnici da kažemo veoma, veoma dobro radili. Imali su taj dobar osećaj, videli su šta se dešava da kažemo i i i napolju, a onda su to sve lokalizovali na na pravilan način ovde. Jer outleti definitivno nisu najbolje rešenje. Gubitaši su i i tako dalje. I zato je moralo da se nađe neko rešenje gde ima neka jeftinija roba koja može da se prodaje sa maržom i tako dalje.

Ivan Minić: I u suštini da kažem ideja autleta jeste da se ti rešiš robe, a da ne bude gubitak preveliki. Ali nije nešto što ti želiš da razvijaš, da guraš tamo ljude. To je ono nužno zlo hajde da kažemo tako u celoj postavci stvari. E sad idemo samo uh još jednu stvar da da te držim tu pa ćemo na e-commerce jer ideja je da pričamo i o e-commerce. Uh taj deo kada prosto krećeš sa nekim poolom brendova i sa nekom pozicijom u saradnji sa tim brendovima. Ali postoje trenuci koji su prilično prelomni kada dobiješ priliku da radiš u punom kapacitetu nekih od velikih brendova. U vašem slučaju je Nike bio jedna od velikih prelomnih tačaka. Daj mi nešto odatle.

Nenad Rikić: Pa nema šta. To ti kad dobiješ da ti kad dobiješ premium brend u toj branši, to ti onda nije samo što ti otvara sva vrata, otvara ti neki know-how koji ti nije bio da kažemo dostupan i otvara ti jednu dublju mogućnost saradnje sa vendorima po svim nivoima. A ti ta znanja obično ne dobijaš. Ne dobijaš ta biznis znanja tako. Nešto moraš da kradeš znanja, nešto nešto ih i dobiješ u suštini, ali jednostavno uh onda je saradnja na mnogo dubljem nivou. Ti mnogo bolje trendove znaš koji će biti u narednih x godina, znaš šta su očekivanja. i i ako to pametno implementiraš, to može da bude onda win-win situacija. Nije baš sve za naše tržište ko što bi oni nekad i i voleli da da da proguraju, ali jednostavno uh to je nešto što je kako bih rekao, što bi trebalo da bude cilj svakog ko se bavi nekim delom posla da dobije neki premium brend da da zastupa. Jer taj brend je stvarno dominantan, sinonim za sportsku industriju i samim tim on je podigao brend lestvicu cele cele korporacije na jedan drugi nivo.

Ivan Minić: I s jedne strane vas je odškolovao. što je lepa stvar. S druge strane, na svakom narednom sastanku, vi ste oni što radite Nike. I to je drugačija priča, potpuno drugačija percepcija.

Nenad Rikić: Kao kao što je sada u našem poslu. Mi imamo neke klijente kad kad kažemo kad spomenemo njih da radimo to to su onda zna u suštini aha i i to je to onda onda prestaje neka priča u suštini. Znači jedno jednostavno to je to.

Ivan Minić: Ne moram mnogo da se objašnjavam.

Nenad Rikić: Pa jeste. Znači nije samo do nije samo do novca nego i do sistema koji može da se uspostavi i da to izgura. Ali opet je tu i i hrabrost. Mora postojati dosta i hrabrosti sa strane tih kompanija da da uzmeš nešto. Sve to super izgleda. Ali jednostavno moraš da da budeš da preuzmeš odgovornost i da izguraš taj projekat.

USPON E-COMMERCE TRGOVANJA

Ivan Minić: Mi sada kada pričamo o elektronskoj trgovini, ona je postala da kažem prilično svakodnevna stvar u životu velike većine ljudi. Na ovaj ili onaj način, u ovom ili onom segmentu. Apsolutno i dalje nije dominantna i neće biti dominantna i onaj momenat koji sam ja doživeo u Americi ne znam 2016. Treba mi da kupim produžni kabl. Pa kupi na Amazonu. Pa ne, ja bih da odem sad da kupim. Pa što? Klikni doći će ti sutra. Pa dobro, onda ne moram da idem nigde. To mi i dalje nemamo i nećemo imati to još pet godina verovatno. Ovaj ali suština negde jeste da danas je to common sense i za gomilu stvari jeste default mesto gde ćeš gde ćeš raditi neku nabavku. Pričaćemo i o tome da obojica imamo neki utisak da se o tome mnogo više priča nego što se zapravo radi, ali ok. Trenutak u kome se sada nalazimo na tvom putu je trenutak kada i-commerce mora da se dese. Mora da ima. Ali u principu se niko njime ne bavi ozbiljno jer niko ne očekuje da će to biti neki značajan procenat poslovanja. Znaš ono, često, ne znam, ja se sećam otprilike u tom periodu možda godinu dve pre toga, jedan veliki retailer koji se bavio tehnikom gde je drugar bio direktor ovaj marketinga i digitalnog dela u tom trenutku sa fokusom, ali i celog marketinga da su oni slavili kada je i-com prevazišao prosečnu radnju. Al mislim ima ih mnogo radnji tako da suštinski je bio nebitan i dalje, ali eto neki rezultat gde možeš da kažeš ok, opravdam što postoje ovih četvoro ljudi koji se bave time. Danas je to jako velika stvar za svaki sličan sistem kao što kao što je Sport Vision. U tom trenutku to je opet jedna od stvari za koju si svestan da je ulaganje za budućnost. Da trenutno ako budeš gledao prema tome kako je trenutno, ulaganje će biti mnogo manje. A mora da se radi. Kako ste vi pristupali tome?

Nenad Rikić: Pa ja sam da kažem na na tim projektima učestvovao kao direktor sektora za ino tržišta i pre toga direktor Bosne. Moj sadašnji partner u u firmama Alta Solutions i Redwood on je vodio taj i-com i digital u Sport Visionu u tom momentu. Uh tu tu imaš u suštini nekoliko momenata. Jedan, jedan momenat je da ti čuješ šta se radi preko ali da je to negde daleko. I ti sada hajde da se, hajde da se bavim time u suštini na na neki način koji je da da malo ga isprobavaš, malo malo testiraš, malo to kreće, kreće povrati, uh kreće sve da se sve da se razvija. Međutim prelomni momenat je bio negde uh kada je Google, sad ne mogu da se tačno da se setim da li je to negde bila možda 15., 16., 14. negde u tom periodu od 13. do 15. čini mi se. Selektovao nekoliko kompanija ovde sa kojima bi mogao u suštini da radi, da da se razvija i tako dalje. I to je bio jedan momentum gde uh gde se videlo e, šta može da bude potencijal toga. U kom to pravcu ide. Ako sad povučem paralelu i firme koje ja radim u u UK-ju i Irskoj, kad vidim njihove promete u tom periodu, pa mi smo dinosaurusi što se što se tiče i-com-a. Znači jednostavno mi nismo bili svesni svesni tog potencijala u tom u tom momentu. I onda je to krenulo polako. Jedan web shop, pa drugi web shop, pa najveći je problem pripremiti se za web shop. Od matičnih podataka, od kategorija, od slika, od od atributa i tako dalje. Treba stanje da bude ono koje jeste. Jeste. To je, to nije, to nije bilo tada. Imaš neke slike čisto koje si koristio u interne resurse da da bi znao koji model je u pitanju, da te podseti i tako dalje. I onda, i onda se to krenulo. Pa ja bih rekao polako, skromno sve do tog momenta. I onda taj momenat je negde bio momentum kad je i taj i moj partner to shvatio da da tu može da bude dosta kako bih rekao da tu ima dosta potencijala, da neće to nikad biti glavni kanal prodaje da da se razumemo za većinu firmi. Ali pored toga što će da bude značajan kanal, on će da bude glavni kanal uticaja gde će ljudi da kupe i što se tiče offlinea. Jer ti jednostavno kad gledaš nešto, kad te interesuje, prva stvar uzimaš telefon. I ti onda to gledaš. Taj uticaj se zanemaruje. I mi njega moramo biti vrlo, vrlo svesni jer često firme insistiraju na brzom povratu. E uložio sam sad, pa da li mi se vratilo, pa da li je prvi mesec, a uopšte ne posmatraju uticaj onlinea koji je online ima na offline. Naravno postoji i obrnuti uticaj offlinea na na online, ali jednostavno ovo je put koji je auto put u suštini za razvoj za narednih x godina. Sve sva priča mimo toga se kosi sa se kosi sa tom glavnom idejom, gde će i-com i digital i sve što se dešava da kažemo na na webu, na internetu da li je to kroz Google, kroz Metu, kroz AI i tako dalje, oni će da budu glavni kanali komunikacije u suštini. I jedini će omogućavati tu personalizovanu komunikaciju u idealnom slučaju kao jedan na jedan, da ti nudi samo ono što baš tebe i tačno interesuje i tako dalje.

Ivan Minić: Mislim imamo taj momenat kažem taj taj ovaj slučaj kad su ovi slavili kada to prevazišlo sledeći korak je kad prevaziđe najveću radnju. Onda postaje bitno. Onda svima postaje bitno i svima postaje jasno. I negde jesmo verujem da smo danas u fazi kada ni jedan ozbiljan retailer u bilo kojoj od oblasti se ne bi odrekao toga. Jer to je verovatno mnogima 20, 30%, možda i više. A tu pričamo samo o direktnom. Ne pričamo o ovome što ti kažeš da je to suštinski ogledalo, katalog na osnovu koga ti praviš shortlistu pa ćeš možda i obići uživo da vidiš jer ako kupuješ ne znam ja uvek kažem ono ja gomilu stvari moram da pipnem. Jer prosto sam takav. Ako je to nešto sa čime ću ja biti u stalnoj interakciji, pa ja to moram da pipnem i jednostavno je tako.

Nenad Rikić: Šta mi kažemo klijentima u suštini? Ako neko ima raširenu retail mrežu online shop prvi značajniji korak treba da bude da bude to najbolja radnja u sistemu. To je onako da kažemo prvi značajniji korak. A krajnji cilj on treba da bude nekoliko puta bolja, bolji shop nego najbolja radnja u sistemu. I tu si onako kažemo, postigao si neki uspeh. Sad procenti mogu da variraju u zavisnosti od broja radnji, od od kakve su radnje, kog tipa su radnje, ko je profil proizvoda ali u suštini sve od 15 do 25% se smatra onako popriličnim da kažemo uspehom u zavisnosti od stepena razvoja offline-a. Da li je postignuta saturacija na tržištu ili nije. Mi imamo klijenta gde je to i 30-ak posto da da kažemo i to postaje jedan ozbiljan, ozbiljan kanal gde je kako bih rekao uh nije to samo pitanje prometa. Pitanje je što taj promet visoko pozicionira, pozicionira ljude iz e-commerca u organizaciji, što je jedan od najvećih problema. I-com je izuzetno nisko pozicioniran u organizaciji. Jer on negde u ćošku radi 0,5%, 1%, 2% i tako dalje.

Ivan Minić: Posebno kod biznisa koji su potekli iz offline-a i online im je opet nametnuta stvar.

Nenad Rikić: Jeste. I onda ti ljudi oni nisu ne mogu da donesu odluke, nisko stoje u organizaciji, pa se bune VP kupci, pa što si spustio cenu, pa se bune, pa se bune radnje i tako dalje. Postoje mehanizmi da se to sve prevaziđe u u određenoj meri. Ali jednostavno pozicija e-com-a mora da bude strateška pozicija za svaku kompaniju bez obzira na trenutni promet. Znači to je strateška odluka da se bilo koji posao razvija u u e-commerce-u. Bez toga sve ostalo je upitno.

Ivan Minić: Ti si sad u u trenutku o kome pričamo već duže vreme u organizaciji, napredovao si i sve ostalo. I kad počinješ da razmišljaš o tome da ti trebaju neki novi izazovi? I zašto?

Nenad Rikić: Pa u suštini dođe dođe momenat kad se odluke koje su u najboljem interesu firme ne slažu sa sa odlukama koje su možda u u tvom najboljem najboljem interesu.

Ivan Minić: A došle su ipak neke godine.

Nenad Rikić: Interes. Jeste. I sada u suštini uh momenat je bio kad se desilo tako nekoliko situacija za redom takvih, gde sam ja rekao, ne mislim da da da moram nešto da da da pokušam, da da jednostavno da promenim jer uh stvari ne funkcionišu na način na koji bih ja želeo da da funkcionišu. I to je bilo negde ja mislim 2017. godine gde je to tek bio šok u suštini koliko je bio šok za sve jer to ti je onako izlaziš iz firme na odličnoj poziciji gde si imaš dobru poziciju, dobru platu, sve ti je.

Ivan Minić: Kaži slobodno, niko normalan ne bi otišao.

Nenad Rikić: Jeste. Niko niko normalan da kažemo ne bi ne bi otišao u suštini i uh i i nemaš šta u i ne nemaš rezervnu opciju u tom momentu. Znači to je onako šokantno, ali stvari se dešavaju veoma brzo i to je jedna tema o kojoj smo pričali već koja je tebi onako interesantna. Ja bih je nazvao od sjaja do očaja u suštini. To je uh moj angažman u Nefa nameštaju. Znači Pokloni se i počni. Da. Šta se tu desilo u suštini? Uh, moj dobar prijatelj, na kraju je ko postao, koji je bio finansijski direktor Adidasa, pa je bio finansijski direktor Nike-a, pa smo tu zajedno radili i tako dalje, sarađivali smo preko Adidasa, radili smo u Nike-u jedno vreme zajedno na nekim projektima za za distribuciju je postao finansijski direktor tamo. I to je firma koju su osnovali neki Rusi. Matična firma je mnogo mebelji iz iz Rusije i to je firma koja radi svake godine do do milijardu dolara. Pričam ti cifre u tom nekom periodu 17., 18., 19. I oni su odlučili da uđu u Evropsku uniju. Vlasnik je iz Barselone, bilo mu dosadno, kaže šta ja to ne bih pokrenuo ovde. Otvorim firmu. Mislim to bukvalno, bukvalno on to nama priča ovako kad su bili kod njega u Barseloni i i sve. I on mene zove i kaže, čuo sam da si završio tu priču, jesam, kaže vidi, ima ima strašna priča, međutim generalno u problemu su. Šta je bilo? Kao, pa doveli su ljude Rusi koji su tu radili, koji su dovedeni. Jednostavno oni nisu bili funkcionalni na ovom tržištu. To su ljudi koji ne znaju engleski jezik, nisu putovali kulturološki su mnogo različiti i tako dalje. I sama situacija na tržištu se razlikuje. I oni su osnovali dve firme. Jedna firma je bila za proizvodnju u Vranju. To je bila Spilit i druga je bila Nefa, Nefa nameštaj. I ja sam iz pozicije kad sam došao ja stvarno dogovorim se sa njima, dobijem ekstra ekstra uslove i sve. I oni meni kažu, treba da otvoriš pet zemalja za godinu dana i 80 maloprodajnih objekata. Ja kažem bar ako vidi ja da ja sednem malo proračunam ovo ono. Ja kažem vidi nema šanse. Ja mogu da otvorim maksimalno četiri zemlje i 60 maloprodajnih objekata za godinu dana. Kao može. I mi se tu dogovorimo i ja kažem ima ima jedan uslov generalno. Ja biram ljude, ja definišem plate u suštini i kažem ko može šta može. I kažem ti ljudi ako neko hoće da nam se pridruži ili ili koga nađemo ovo može biti mnogo skuplje na tržištu nego što je tržište. Ali tebi treba 60 radnji za godinu dana. To nije normalno. I mi se stvarno sve dogovorimo, krene to mi napravimo varijantu, krenemo da se širimo i to onako postane popriličan bum da kažemo na na tržištu. Mi otvorimo Makedoniju, otvorimo Bosnu, otvorimo Hrvatsku i tako dalje i taj biznis je onako odličan biznis. Taj nameštaj je odličan biznis. To je koncept do 100 kvadrata sa nekih sa nekih 15-ak 20 artikala i sa izuzetno jakim treningom i fokusom na prodaji. Znači svaki dan se radio trening svakog člana prodaje od otvaranja prodaje do zaključivanja prodaje, definišu se slabe tačke i svaki dan se radi sa čovekom na njegovim slabim tačkama. To je dovedeno do perfekcije u suštini.

Ivan Minić: I i super mi je interesantan jedan momenat koji si mi pomenuo, voleo bih i njega malo da objasniš. Vi ste mogli da otvorite 60 radnji zato što su one bile mnogo jednostavnije nego prethodne radnje. Ok, rekao si šta one sadrže, ali kao suštinski.

Nenad Rikić: Pa jeste, da. Tebi trebaju goli zidovi. Pošto nemaš neki standard što se tiče rasvete i i tako dalje, znači treba ti klima, rasveta. U većini lokacija to već bilo i investicija po radnji je bila između pet i 10.000 EUR u enterijer mimo mimo nameštaja.

Ivan Minić: Poređenja radi, investicija u slučaju da otvaramo

Nenad Rikić: Pa poređenja radi, u dobar, u dobru radnju sad je trenutna investicija recimo od 500 do 1.000 EUR po kvadratu. A ovde imaš recimo ako je 100 kvadrata imaš od 50 do 100 EUR po kvadratu. Znači to je nije, nije, nije za poređenje. I ti uneseš 15, 20 artikala i to je vrlo agresivna prodaja i mi pokrenemo i online tamo.

Ivan Minić: I bilo je, ono što je isto interesantno jeste da nije bilo beskonačno artikala, nego su artikli bili vrlo svedeni.

Nenad Rikić: Jeste. Artikli su bili svedeni, modularni i u suštini u tom nameštaju, kao i u tekstilu, pogotovo zimskom, u jaknama u raznim varijantama, braon i sive ti se prodaje 90% asortimana. Sve ostalo je egzibicija u suštini. I varijanta je bila da ti sada ne znam ja, ako prodaješ tu crvenoj boji ti kažeš evo ne znam ni ja ona može da bude za 60 dana i može da košta 20.000 dinara. Ali ako hoćeš braon i ovu, evo imaš odmah i to košta 50, 60.000 dinara i biće za dve nedelje. I onda ljudi se odlučuju u suštini i tako dalje. Vrlo dobro razvijena komercijalna politika, KPI-jevi i tako dalje.

Ivan Minić: Mislim to je biznis koji je vanredno dobro funkcionisao van zemlje i u zemlji u startu.

Nenad Rikić: Jeste, i u, i u, i u zemlji je vanredno dobro funkcionisao u smislu prodaje. Ali su bili određeni problemi u proizvodnji gde se nisu pratili određeni lotovi materijala, pa kad dođe do defekta ti ne znaš gde je to ugrađeno u suštini. Jer to je, to je poluautomatska da kažemo kontrola kvaliteta. To i i proizvodnja. Znači dosta ima ručnog rada, nisu to mašine i tako dalje. I sa druge strane, u Rusiji je recimo standard, ne znam ja 500, 600 da se proizvede od sa 200, 300 ljudi u smeni. Mi proizvodimo 200, 250. Sad je postavljeno se pitanje da li mi to ne znamo ili ili to nije adekvatno tome. I to stvarno krene super, prodaja ekstra. Pokrenemo mi online, počnemo da radimo između 50 i 100.000 EUR mesečno na onlineu. Tad s nekim budžetom možda 10.000 EUR i mi vidimo brate mi znamo da radimo taj online. Ja postavim direktora marketinga i e-commerca, mog partnera sadašnjeg koji je u u u firmi. Naša zajednička prijateljica budi direktor HR-a i stvarno napravimo jednu ekipu koja je koja je ginula za to. Još nam se javila gomila ljudi da dođe da radi, mi jednostavno nismo mogli da da da primamo te ljude i onda nismo hteli dalje da da da nismo mogli da nađemo adekvatne pozicije da kažemo za njih. I uh, njima je želja bila, oni posmatraju jedan da je jedan deo da je oko 40 miliona ljudi. I 40 miliona ljudi je bio klaster. I oni su, ja sam bio generalni direktor tog jednog klastera. Drugi klaster nam je bila Poljska, treći je, treći je Češka, Slovačka, Mađarska i četvrti je ovamo Bugarska, Rumunija i Grčka. I poenta je da fabrika bude i na severu Vojvodine jer onda imaš do 800 km, ti si već u Poljskoj praktično jer toliko trpi što se tiče prevoza. Jer to je kabasta roba, mnogo je skup prevoz. I mi stvarno krenemo da ekstra, ekstra radimo sve to pi i tako dalje. Organizujemo neke i u međuvremenu su ti Rusi bili bili tu. Ja kažem vidi, dok sam ja tu, ja se pitam, ja donosim odluke i to. Rus se može da kaže da tebi kaže ovo nešto nije u redu. Ti pogledaš ako je u redu, to je to u suštini. Ali nije se petljao u operativan biznis što se tiče otvaranja, širenja i tako dalje. I uh oni su pre toga krenuli sa Rusima, nije to išlo, pa su doveli ove ljude, pa nije išlo, pa su doveli nas u suštinu i to. I desi se prvi problem, nažalost, taj moj prijatelj stradao u saobraćajnoj nesreći koji je bio direktor finansija i u koga je Rus imao ogromno poverenje. Realno. I dok se to sve rešilo, dok smo mi našli direktora i tako dalje, to je bilo onako poprilično komplikovano, stresno i jednostavno ta osoba, on je bio uticajnija osoba kod vlasnika nego što sam bio ja. Onako objektivno pričamo. To je pokojni prijatelj Filip Rajšić koji je onako njemu dosta dugujemo za ovaj razvojni put da kažemo posle posle toga. Sve to ide kako treba. Mi imamo organizujemo neki sastanak na na na Zlatiboru ja mislim da smo bili ovo ono i mi dogovorimo da mi preuzmemo sva četiri klastera. Jer je to bilo ekstremno uspešno. Znači da otvorimo Poljsku, Češku, Slovačku i da do 2023. otvorimo 500 maloprodajnih objekata. Otprilike do do 100.000 uh, između 50 i 100.000 ljudi treba ti po jednoj radnji da bi ona bila funkcionalna i tako dalje. Mi to sve dogovorimo, krenemo da razrađujemo plan, nova godina, ovo ono, vraćamo se. Hladan tuš. Promene se okolnosti u matičnoj firmi, drugi vlasnici ulaze u tu celu priču i kažu može tipa, tipa može sve, ali kaže ovaj Rus da bude glavni. Međutim on čovek nije dorastao tome. To je na kraju ovaj što je što je pobegao da kažemo iz zemlje. Ja kažem čekaj bre, to nema šanse. On čovek ne priča engleski, ne priča srpski, socijalne veštine stvarno na niskom nivou. Jednostavno, je l’ tamo ugovori na jednom listu papira za ugovor od 150 strana? Ali interesantna je priča kako smo napravili tu dobru varijantu vezanu za molove. Pošto se nameštaj nije prodavao u šoping molovima i video si da to nigde nije bilo. Problem je bio što je to delovalo jeftino i nisu mogli da plate. Ali u konceptu kad ja uzmem 100 kvadrata, ja mogu da platim kao najbolja radnja tu. I mi uzmemo jednu foru dok smo radili u Sportvisionu. Mi napravimo kao premium look samo za tir jedan šoping molove. U suštini, otvorimo, umesto narandžaste boje, promenimo je u crnu da izgledamo luksuzno i ovo. Napravimo prezentaciju samo za tir jedan, nekoliko šoping molova samo po zemlji i tako dalje. I mi prođemo na to. I mi počnemo da dogovaramo i dogovaramo sve najbolje šoping molove u zemlji. Ne znam ja. Od Biga, od Arene Zagreb, od svega ovoga, da govorimo, dogovaramo Ušće da otvorimo dole, znači sve te neke stvari koje su bile u procesu. I dešava se ovo. Ja kažem, vidi, to nema šanse. Ja kažem on čovek jednostavno nefunkcionalan. Kao ne, ne trebaju njemu prevodi, pošto ima dva, tri prevodioca non-stop. Ja kažem al mi imamo sad šest ugovora na stolu, to je 1.000 strana. To njemu ne mogu da prevedu do maja. I kaže ne, ne tako je odlučeno, to mora da bude. Ja ne znam da li si nekad radio sa Rusima, ali oni kad tu nešto definišu, gotovo. Znači to jednostavno nema priče. Ja kažem vidi, mislim da ne možemo dalje da sarađujemo, daj da se raziđemo. I ja izađem iz firme tada i moji ljudi su ostali tu. Ja kažem vidi, mi sve ovo što smo radili, mi smo ovo super uradili. Što mi ne bi otvorili firmu našu da se bavimo ovim poslovima u suštini salesom, consultingom, razvojem poslovanja, e-commercom, digitalom i tako dalje jer mi smo tada prodavali na onlineu kao niko u Srbiji, razumeš? Kao novi kao novi brend. I mi tu ostajemo firmu, u suštini bukvalno za za za dva meseca i tako se završi ta saga gde ćemo bukvalno u decembru smo trebali da otvaramo 500 maloprodajnih objekata i da pokrijemo tržište od 160 miliona ljudi, a u januaru su nam rekli ne nema ništa od toga, odnosno može ali da su da su Rusi glavni. I ja nisam pristao na to, izašao iz priče. Posle par meseci desilo se to desilo se to što se desilo da je on on je u suštini otišao, pobegao iz iz te priče i onda je tu nastao taj ceo ceo haos. Poenta priče je što nije maloprodaja bila upitna nije maloprodaja bila upitna, nego je bila upitna proizvodnja koja se zatvorila, a ona je dobavljač za za ceo lanac. 

Ivan Minić: Da i mislim brending ceo i komunikacija je bila jako upečatljiva. I ono ima mnogo priča koje su u Srbiji propale, obično na mnogo manjoj skali pa nisu imale toliki uticaj i sve to. Ali mi i dan danas viđamo kamione koji su izbrendirani onako jer neko je verovatno u tom procesu otkupio kamione i slično i kao nisu ih rebrendirali. Evo skoro baš ovaj ovde nekome rade dostavu tim kamionima i ja svaki put kad vidim to je posao neverovatno dobar. Izuzetno, izuzetno profitabilan. I i kako bih rekao jedna dobra škola i ono što smo mi naučili od njih, enormnu pažnju poklanjaju detaljima. Ja tu količinu treninga za ljude i za prodaju nisam video u životu. Znači da neko te sluša svaki dan i da čekira kako ti pričaš sa kupcima. On kaže dobro, dobro si otvorio prodaju, dobro si odgovorio na argumentaciju, ponudio si alternative, ali loše zatvaraš prodaju. Ajmo radimo s tobom samo zatvaranje prodaje. Jedna tehnika, druga tehnika, treća tehnika i tako dalje.

Nenad Rikić: A ko je držao treninge?

Ivan Minić: Uh imali smo to je bilo u okviru HR-a. Uh imali smo čoveka koji drži samo obuke. On obučava regionalne menadžere, regionalni menadžeri obučavaju šefove radnji, a šefovi radnji obučavaju obučavaju radnike. I praktično zato se svaki dan na treningu odvija na treningu odvija 100 trenera. Šef radnje obučava radnike. U jednoj radnji je regionalni koji obučava šefa radnje i nekoga. I u jednoj radnji je ovaj koji vodi glavnu obuku koji ide sa regionalnim i obučava sve druge.

RAĐANJE KONSULTANSKE FIRME

Ivan Minić: I dobro. Desio se fijasko s kojim ti u suštini više odavno nisi imao nikakve veze. Ali naravno nije ti svejedno jer bio si deo priče i uvek nekako ti bude žao kad vidiš da nešto što je imalo veliki potencijal ne dostigne taj svoj potencijal nego se uruši. I što onda pobogu consulting?

Nenad Rikić: Pa evo upravo iz ovog razloga što sam ti spomenuo malo pre, mi smo shvatili da da smo stvarno tu napravili dobre rezultate. Ne samo tu i sa tim ljudima koji su radili pre smo napravili dobre rezultate. I videli smo da tu ima dosta prostora na na tržištu da jednostavno ako smo mi mogli za za šest meseci, za godinu dana totalno poremetimo tržište na nekoj profitabilnom nivou, na komercijalno opravdanom nivou, da kažemo da da ima dosta prostora za unapređenje. I onda smo mi osnovali firmu sa nekoliko nas je osnovalo firmu gde smo stavili nekih nekoliko pilara glavnih kao biznis consulting, kao sales and development training, i-com i digital i HR neki deo koji je bio. Na kraju se iskristalisalo da ono gde je fokus, što je naš zajednički prijatelj Dule kaže gde ima fokusa, tu ima i rezultata. Mi smo se fokusirali na i-com i na digital i na taj biznis consulting i to je to su bile dve grane na kojima smo mi počeli da razvijamo da kažemo uh celu celu priču. Jer smo shvatili i sa firmama gde smo radili i u u u Sport Visionu i u Nefi ovako, da uh te firme koje savetuju ljude vezano za i-com i za digital uh jednostavno to rade na pogrešan način, bez ikakvih znanja o biznisu. Nego je fokus ono čime se oni oni bave. A to nije fokus. To je mi smo u suštini tu kao pomoćna pomoćna usluga da se taj biznis razvije. I mi kad smo posložili to onda su kockice počele da da da se slažu. To je bio dobar način da da komuniciramo sa svima i to naše iskustvo iz biznisa je pomoglo da dobijemo određene poslove, da dobijemo, da unapredimo lagano tu celu priču i tako dalje.

Ivan Minić: U tom trenutku ti ćeš reći i ko su da kažem, ko su ljudi sa kojima si to uradio i sve. Ali ono vaši CV-jevi dosta govore o vama. Vi imate track record i na ovom i na regionalnim tržištima koji je ozbiljan i sve ostalo. Ali krećete priču iz nule. I niste uradili ono što su mnogi uradili, a to je dobro, ja ću sad da izađem ali ja sad kad izađem, meni će bivši poslodavac da bude najveći klijent. I pa ću na bazi toga da gradim firmu jer ko će sad od nule da proba da izgura celu stvar. Vi to niste uradili i mnogo je teže napraviti stvar od nule.

Nenad Rikić: Pa bukvalno tako. Znači nismo. Pitanje je, pitanje je da l’ bismo da kažem i i mogli s jedne strane, a s druge strane uh opet je to nešto da l’ smo mi sposobni da nešto napravimo. I tada je ono što sam ja predstavljao u prethodnom periodu i što je predstavljao moj partner Nemanja Kandić, mi smo bili lica tih te kompanije. I ono, ljudi su videli neko je bolje poznavao njega, neko je bolje poznavao mene i znali su šta mogu da očekuju da da to proradi. Naravno, nisu svi verovali u tu priču. Ja se sećam da je prvo smo hteli da radimo iz kafića u suštini da da pokušamo da radimo iz kafića i tako dalje. Pa smo videli da onda odu teme u nekom 10. pravcu. Ja kažem čekaj, moramo da uzmemo neku kancelariju i da smo tamo devet do pet. Nemamo ni jednog klijenta ali idemo u kancelariju i pričamo, sređujemo sajt, pričamo šta ćemo da radimo, viđamo se s ljudima, idemo na ručkove, na na kafe i tako dalje. I onda smo uzeli ovaj sobu u hotelu Jugoslavija. Znači mislim da je soba 202 ja mislim da je da je bila na na prvom spratu i to je bila, to je bila prva kancelarija u suštini. Jer jednostavno morali smo da dolazimo ujutru na na posao da bismo se fokusirali. I da onda provedemo dane pričajući o poslu, ne znam ni ja. E pa kako ovo, šta misliš ovo, pa hajde da vidimo se s ovim, pa tako dalje. I bukvalno, mi smo krenuli, nismo imali ni jednog klijenta. Znači ma nismo imali ni najmanji. Mislim da smo prvi posao dobili posle dva meseca ili posle mesec dva, hajde, hajde da kažem ovaj od osnivanja kad smo napravili kancelariju i tako dalje. Jednostavno opet je to malo se, malo se da da kažem, to je jedan izazov prema nama. On je imao neku ponudu na stolu, ja sam imao neku ponudu na stolu i tako dalje. Kažem, čekaj, daj da pokušamo ovo da zagrizemo, da uradimo i i i tako dalje. Pa ako propadnemo bar pokušali smo. Ostaće nam uvek problem, e nismo nikad ni pokušali, nego smo samo promenili firmu u suštini i tako dalje. Generalno to se ispostavilo kao dobro i taj neki naš pristup koji je biznis wise se pokazao dobro vezano za za i-com. Jer jednostavno taj mix znanja koji smo mi doneli i naši ljudi ne može baš tako lako da se nađe na na tržištu. Ne želim reći da smo mi najbolji u tome, nego prosto imamo jednu težinu iz našeg backgrounda koji je više poslovan, imamo dovoljno tehničkih znanja da bi i onda da guramo tu priču, da znamo šta je važno onom drugom tamo.

Ivan Minić: Ja mislim, mislim da svako ko ima ambicije tog tipa u nekom trenutku to treba da proba jer će biti mnogo čistiji sa sobom. Prva prva stvar kao znaš, jedna stvar je kad te šef nervira. A kad dođeš do toga da sam sebe nerviraš zato što si ti u suštini šef mnogo ti lakše bude da shvatiš i i vrednost koju dobijaš sa nekim drugim poslom i vrednost koju koju dobijaš u nekom klijentskom odnosu i vrednost koju dobijaš u nekom partnerskom odnosu. I malo bolje znaš i ko si i šta si i šta te radi, šta te ne radi i šta možeš da trpiš i šta ne možeš da trpiš.

Nenad Rikić: Ja možda je važno pomenuti, ima tu nekoliko istina u suštini koje su univerzalne, a možda krive sliku i ljudi nisu svesni. Prvo, ti kad si direktor velike kompanije, tebi su velika vrata, velika većina vrata otvorena. I ljudi koliko god govorili kako je to do ličnosti i tako dalje, ti kad promeniš poziciju, promeni se tvoj ugled uslovno rečeno, pozicija u tome. To je to je jedna istina koja je možda brutalna ali je takva. Ja kao direktor jedne velike korporacije, ja kao direktor moje firme, to su dva različita čoveka za veliku većinu ljudi za spolja posmatrano.

Ivan Minić: Iako i u drugom slučaju si u mnogo boljoj poziciji nego neko ko samo dolazi sa ulice. Ali nisi onaj prvi čovek.

Nenad Rikić: Jeste. Sa druge strane, postoji jedno uvreženo mišljenje da je u suštini to pa šta treba, otvoriš firmu sa 100 EUR i ona radi. Čekaj, ne radi. Ti imaš ljude tu koji rade za tebe. U mom slučaju su bili nas dvojica osnivača, imamo porodice i tako dalje. Znači ti imaš neki trošak na mesečnom nivou. Znači nije to sad da si ti solo pa živiš sam, živiš kući, pa ne znam ja 100 EUR, ne treba ti plata, ne treba ti ništa. I to je daleko od tih holivudskih scenarija kako će sad nešto da naleti, pa pik, pa ne znam ja šta. Jednostavno sve sve što se dešava na društvenim mrežama i tako dalje, krivi sliku kako to izgleda. Tačno je da ti možeš da otvoriš firmu i da ona košta 100 EUR i da ti može knjiživođa košta 50, 100 EUR i tako dalje. Ali isto tako ti ćeš za godinu dana dok ne postane ta firma na noge, ako, ako nemaš nikog, potrošiti određena potrošiti određena sredstva. To je praktično kao da si ta sredstva unio u firmu i isplaćivao sebi platu.

Ivan Minić: Em će te firma koštati, em će te život koštati. Jer ti treba od nečeg da živiš i dok firma ne pravi novac.

Nenad Rikić: Jeste. Tako da ta ta odluka je opet da da testiraš sebe na neki način u suštini. E da l’ ti to možeš da odradiš? Nije to samo stvar da li je neko sposobniji i ili ne. Jednostavno, stvar je doslednosti i ako se neko bavi određenim poslom, ako je knjigovođa, ako je bilo šta, pretpostavka je da velika većina njih zna da radi, ali je problem kako da ti prodaš tu uslugu drugom. I kako da on shvati zašto je tvoja usluga za x EUR dobra, jeste skuplja u odnosu na neku uslugu koja je y EUR. To je najteže u ovom poslu. Pogotovo u uslugama, prodati nešto što je imaginarno. To znači da si se dobro pozicionirao, da su ljudi stekli poverenje u tebe, da da veruju da ćeš ti to da odradiš. To nije sad evo ti 100 EUR, dobro, evo ti patike ili evo ti 200 EUR, evo ti krevet i i i to je to. To je neki dugoročan odnos u suštini koji se gradi i zbog toga je negde nije ga, nije ga lako prodati. Ja slobodno kažem, prodaje je najkomplikovaniji deo. Često nam dođu prijatelji, pitaju, e da l’ da pokrenem ja svoj posao, znaš, evo konsalting, bavio sam se time. Ja kažem vidi, ja verujem da ti to znaš i da ti neko donese taj posao da bi ti to odradio dobro. Da l’ lošije ili bolje od nekog drugog, al bih ga odradio. Međutim, pravo pitanje za tebe je koliko ti tih poslova možeš da doneseš? Ne da l’ možeš da ga odradiš, nego koliko ti poslova možeš da doneseš. Ako tu nisi siguran, a ne možeš biti siguran, u suštini, to je ključno pitanje za tebe.

Ivan Minić: Mislim ima tu mnogo stvari. Znaš. Ja mislim da da su sve komponente na tom putu jako važne. Da jeste jako važno prodati i da nema mnogo ljudi koji to umeju. Da je s druge strane mnogo važno uraditi to zato što ako si prodao a nisi uradio kako treba, prodao si jednom i to je to. A ako si uradio kako treba, onda možda tu postoji potencijal za neku vrstu dugoročne saradnje. Ali u suštini iz mog ugla ti u tom procesu treba da uveriš ljude da mogu da ti veruju, a to ćeš uraditi uglavnom time što ćeš im pokazati da ti je stalo. A to su stvari koje ne možeš lako da kvantifikuješ i kvalifikuješ na početku.

Nenad Rikić: Pa šta ja obično kažem, recimo vlasnicima biznisa ili neko ko je ko je decision maker? Ja kažem s obzirom da sam ceo život mi je bio direktor vlasnik biznisa u suštini. Neko ko je iza mene vlasnik biznisa. Uh, taj prvi kontakt kad se ostvari, obično se odradi selekcija, vidi, ovaj čovek nije normalan, nije za rad sa mnom i tako dalje, ili ima smisla da radimo sa ovim čovekom. To je ova prva varijanta, zna se šta sledi, ova druga ulaziš u neki proces da postoji šansa da nešto napraviš u suštini. Međutim, druga greška koju ljudi prave po meni je previše se fokusiraju na cenu, ne uzimajući u obzir da li postoji hemija između tih da kažemo poslovnih subjekata i da li su svi svi za svakoga uslovno rečeno. Možda ako si ti mala firma i tako dalje, ne treba ti neka konsultantska kuća iz tir jedan sektora. Ako si ne znam ja velika korporacija, pitanje da li ti treba ovaj. Ali nastrano, nastrano to. Ti pogledaj, sagledaj, skupi ponude i kaži meni je najbolje da radim sa kompanijom broj dva. Najbolje se osećam, najprijatnije. A ti treba da radiš, treba njima da izneseš neki prljav veš, treba da izneseš neke probleme, treba sve to. I nakon toga sedi i pričaj svoje probleme, da li je to cena, da li je ovo, da li je ovo, da li je ono. Nemoj da uzmeš najbolju cenu jer je ti u u projektima koji se tiču tehnologije ti ne možeš da znaš šta je odrađeno ispod. U 90% slučajeva ti ne znaš šta je odrađeno ispod. Znači, uzmi nekog gde imaš najveće poverenje, ko ti je ulio najveću dozu poverenja i sa njim pravi, sa njim pravi dogovor.

Ivan Minić: Slažem se. Mislim da je to posebno ukoliko stvari koje radite radite za dugoročne saradnje. Jedini preduslov da to budu ljudi kojima možeš da veruješ, pred kojima si spreman da se otvoriš, koji su sa jedne strane odgovorni, sa druge strane su poverljivi pa neće te informacije iskoristiti ili proširiti i tako dalje. Ali sve to o čemu mi sad pričamo, to je, to je mnogo lepo i dobro. To je super. Znaš, samo je dosta dugoročno. Dosta zahteva dug proces do trenutka dok se ne napravi neka saradnja koja je onako, ima neku fakturu na kraju meseca koja se piše sa više od tri cifre.

Nenad Rikić: Pa u suštini, sve si u pravu što se, što se toga tiče. Znači, prodajni proces u našem recimo slučaju, on obično traje između tri i šest meseci. Uz neki x iteracija u tom nekom periodu i i tako dalje. Uh mi smo po prirodi nestrpljiv narod. Nestrpljivo tržište i hoćemo rezultate danas za sutra. I čak i kad jasno iskomuniciraš šta može da se očekuje i tako dalje, uvek postoji problem oko profitabilnosti, oko ovoga, oko, oko bilo koje varijante koja se dotiče finansija. Kako smo mi prevazišli te stvari u suštini, na jedan način? Ulazili smo u problem, recimo mi dogovorimo Google oglašavanje. I mi počnemo da radimo Google, mi vidimo da sajt je problematičan, pa da ne znam ni ja šta, da je, da je SEO problematičan, da nema Martek nije dobro odrađen, da nema feedova, da nema ko da uradi feedove i tako dalje. I mi sad radimo na jednom segmentu, tu niti može da se beleži na pravilan način, ništa. I mi onda kažemo ljudi, nema smisla, pogotovo u novije vreme da se mi bavimo jednim kanalom. Hajde da se mi bavimo uslovno rečeno svim kanalima za koje ste vi zainteresovani. I da mi radimo na varijantu fiksni iznos plus procenat od prodaje, plus ili procenat od prodaje uz neko obavezno učestvovanje u marketingu i tako dalje. I onda sa stola sklanjamo kako bih rekao konstantne pregovore i sklanjamo da li je to i nama važno. Jer mi kažemo, vidi meni je u interesu da ti radiš recimo pet puta bolje. Dva puta bolje. Ja to želim da ti to radiš to brže da dođeš da prodaš što više, jer je moj procenat raste. Ja nemam interes da ovo samo stoji na, na nekom fiksnom iznosu i da ja imam angažovana tri, četiri, pet, pet ljudi da kažem, ljudi ovo meni odgovara ovako. Fiksni iznos u suštini nikome ne odgovara ako nema rasta. Ali ako je firma želi da proaktivno radi na razvoju i-koma, ako ima neki definisan budžet koji je u razumnim okvirima što se tiče što se tiče Srbije, je l’ tržište za koje aplicira, onda je to najbolji način. I mi onda stvar radimo po prioritetima. Ne gledamo da li je to deo posla ili nije, nije deo posla. Ako ovo je košnica za razvoj, mi sklanjamo to taj problem. Ako je Martek, mi ga završavamo u suštini. I to je jer ti upadaš u problem u suprotnom da iznova i iznova pričaš stvari koje u suštini sa druge strane ne razumeju u 90% slučajeva. I ti ti jednostavno trošiš energiju. I kad mu se vratiš peti put on će da se smori i ako si ti svih pet puta bio u pravu. To je problem. Na taj način mi pokušavamo da pored toga gde ima neki background od naše firme sada, od nas u suštini i gde se stvori neko lično poverenje da kažemo između ljudi da sklonimo te pregovore i nedoumice sa strane.

Ivan Minić: Negde ovaj idealno okolnosti jeste da ako ste u stanju da to uradite, zaokružite celu priču in-house. Jer samo tako možete stvarno da da odgovarate za za rezultate. To je teško i opet to je, to je u u u mnogim slučajevima vrlo dug proces. Vi ste u ovoj priči ovako postavljeno već pet godina. Dakle, za tih pet godina su se i desile razne neke interesantne stvari.

Nenad Rikić: Sedam, sedam praktično.

Ivan Minić: Pa dobro. Mislim ako ne računamo COVID uvek. OK, to brišemo. Ovaj ali jeste, jeste negde da kažem situacija takva da postoje već ozbiljni rezultati koji i za kojima vi možete da stanete. E sad, šta se desilo sa samom firmom, odnosno firmama kroz vreme od dva čoveka koji sede kao dva ludaka u sobi u hotelu Jugoslavija koji više ne postoji.

Nenad Rikić: Pa u suštini, jedna od prvih stvari smo rekli, nećemo da primamo ljude sa iskustvom. Znači i zaposlili smo ljude koji nisu imali nikakve veze i nisu nigde radili do tada. I to se pokazalo kao dobro. I to je ja mislim najbolje rešenje, već sada moramo da tražimo neko neko drugo rešenje u suštini. Objasniću zašto. Zašto smo to radili? Zato što naš sistem je malo drugačiji. Naši ljudi su generalisti u suštini. On vodi svog klijenta, zadužen je za njega. Svaki dan vadi izveštaje, prati promet, prati plan, radi mu Google Ads, Meta Ads, e-mail marketing. Imamo specijalistu za SEO, imamo dizajnera i tako dalje. I on živi taj biznis, živi taj život. I mi želimo da on svaki dan to gleda kao da je njegova radnja. To je jedini način da uspe. Zašto, zašto je to negde važno bilo? Zato što ako on radi samo Meta Ads, on ne može da da ni jedan kvalitetan savet toj firmi osim za taj jedan mali, uski segment realno poslovanja. A ako on to ne može, onda bi morali da to radimo ja ili Nemanja. A onda smo nas dvojica usko grlo. Mi ne možemo sad svakome da to objasnimo, da da pogledamo i tako dalje. I mi smo onda počeli da zapošljavamo ljude koji su bili accounti, pa da im širimo ta znanja i tako dalje. Pa smo počeli da dobijamo tehnološka partnerstva, da uzimamo što za Klaviyo, što za BigCommerce i tako dalje. I to je bio način da da se pozicioniramo da možemo da zaokružimo širok spektar usluga, prevashodno u tom performans digitalu. Jer šta mi smatramo? I i i i već već duže vreme, taj omni-channel ili multi-channel pristup je nova normalnost. Znači nije dovoljno uzmeš samo jedan kanal i da guraš na njemu. S druge strane, ti moraš mimo toga da imaš i platformu koja može da trpi brze promene. I to je jedan od razloga zašto smo mi da kažemo, osnovali drugu firmu jer nam se prečesto dešavalo da mi krenemo da radimo nešto. I nije dobar Martek, nije dobro ovo, nije dobro ono. Međutim, ja nemam odgovor od strane developera sa druge strane i mi prekinemo saradnju sa jednom, sa drugom, sa trećom firmom jer ja ne mogu da radim svoj posao kako treba, jer nema odgovora sa druge strane. Sad je to firma koja je stabilna, koja može da zaokruži poslove što se tiče Google Ads-a, Meta, SEO, e-mail marketinga i ova tehnološka partnerstva koja koja imamo. I naš interes nije da da nužno mi moramo da radimo velike firme. Mi radimo i velike firme i radimo male firme. Ali je poenta da on želi da razvija i-com. Mi nismo neko ko treba da dobije 200 EUR budžeta, 300 EUR budžeta i sad da on nešto pravi na tome. Znači, to niti je razvojna strategija neka, niti je razvojni budžet, to to u suštini nije ništa. I na taj način mi kako bih rekao smo napravili da naši ljudi imaju relativno mali broj klijenata i ono što je velika boljka uvek su on hands na projektima. On ako ima sastanak danas dva sata ili sat on u narednih sat vremena može da izvrte sve i svih svojih četiri, pet, šest klijenata i da se čuje sa nama. Što je veliki problem generalno na tržištu. Ljudi imaju previše accounta, ljudi imaju po 20, 30, 15 nebitno accounta i oni to jednostavno ne mogu da da postignu. A mi to gradimo da napravimo da da je to već više na ličnom nivou. I da jednostavno ljudi znaju kad nešto kažemo da taj čovek ima podršku od nas kao seniora, mene i Nemanje. Ima podršku specijalista za određeni deo, ima ima dizajnersku poziciju i tako i i i i tako dalje. I na taj način ljudi su prepoznali da kaže kako, kako vi brzo odgovarate? Pa podelili smo se. Ne možemo svi da se ne možemo svi da se bavimo svim poslovima. Znači jednostavno došlo je do podele gde smo mi rekli kod nas to može da bude šest klijenata da da kažemo negde maksimum što se tiče accounta i to je to. I mi na taj način pokušavamo da održimo kvalitet da kažemo usluge i da uvek imamo i brzu komunikaciju sa klijentom. Jer smatram da je to, to je tačka, tačka bola u saradnji sa trećim stranama. Ako pričamo firme i saradnja sa trećim stranama.

Ivan Minić: E sad ima tu jedan, čini mi se, dosta veliki, a neretko problem koji previdimo, a to je da ako si u e-commerce-u ti radiš 24 sata. Pa sad ne moraš baš da radiš 24 sata, niko ne radi 24 sata. Ima nekih koji rade 24 sata, al da ne pominjemo sad. Ovaj, ali suština je da nije 9 to 5. Da. A ljudi to ne žele. Jer prosto mnogo ljudi se vodi time da je posao posao, a privatni život je privatni život i da između toga treba da postoji vrlo ozbiljna granica. Ja nisam jedan od njih, ali razumem i ljude koji razmišljaju na taj način. Kako vi rešavate taj problem?

Nenad Rikić: Mi smo od samog početka definisali neke stvari u suštini i ima preduzetnički taj nivo, ima ima svojih mana. Ali ja kažem ljudima, ako ti ne mogu reći punim srcem radiš svoj posao u prethodnim firmama. Ja sad radim manje nego što sam radio u firmama gde sam radio kao zaposlenik. To je, to je definitivno. Da li imam neke druge tipove problema, razmišljanja imam, ali radim manje. Drastično, drastično manje. Jer tamo sam radio po 10, 12, 13 sati, ovde praktično odradim normalno radno vreme i nemam nekih stvari. Ali smo mi isto tako definisali da nećemo da radimo Ameriku. Na početku. Jer smo i ja i partner hteli smo da radimo u suštini neko normalno vreme. I mi kažemo ako ne možemo da napravimo posao od od Dublina do Dubajija neće nas usrećiti da kažem u suštini ni ta Amerika. A ono što smo i radili za Ameriku je bilo da radimo ono gde ne moram da radim u drugoj vremenskoj zoni. Da kažem moje vreme od 9 do 5, to je to i na taj način funkcionišemo. Izazov je to što se tiče, što se tiče ljudi. Znači potrebno je dosta priče i objasniti da ako čovek ima problem neki da mi moramo da se uključimo tu i da bacimo pogled na našu komunikaciju. Mi imamo brzu komunikaciju putem maila, WhatsApp-a, putem WhatsApp-a, Viber-a i tako dalje. Imamo redovnu komunikaciju kroz kroz neki sistem, kroz mailove i tako dalje. Jednostavno mora da se objasni da je u pozadini realan biznis. I da neko sutra ako je nešto na sto programu nekom našom greškom može da ne prođe akcija dobro. To znači da možda 10 ljudi u sektoru pada planove. To znači da neće da dobije bonuse za taj mesec. To znači da je on već ljut i nervozan. A sve to može da se sruči na tebe možda ni krivog ni dužnog, a možda a možda je i krivog. Realno moraju ljudi da da razumeju šta je biznis sa druge strane i kakve probleme može da stvori ako je neka greška nastala da l’ našom krivicom ili krivicom nečijem drugom sa druge strane. Mi ne tražimo da ljudi budu kako bih rekao i ne cimamo se i ne trošimo mnogo, ali eto šta se dešava. Međutim, mi jednostavno moramo da da razumemo da marketplace nije tvoj kanal prodaje. To je nečiji drugi kanal prodaje. I da je taj kupac od marketplace-a. On neće reći kupio sam kod tog i tog preko preko marketplace-a, nego će reći kupio sam na na tom i tom marketplace-u. Jedino ono što je naše je naš sajt, naša baza kupaca, neki mailovi, baza za kojom komuniciramo i tako dalje. Da bismo mi izašli iz te kako bih rekao, da da bismo značajnije povećali tu online prodaju, moramo imamo nekoliko kočnica. Jedna kočnica su custom rešenja. Znači custom rešenja su ogroman problem za brzi razvoj e-com-a. To su ovi sajtovi koji su davno nekad napravljeni na platformama za koje ne možeš da prikačiš ni jedno novo pametno rešenje da ono da ono funkcioniše. Sa druge strane, ljudi ne vole da ulaže u nešto što nije fizički opipljivo. Pre će da otvori radnju, da uloži, da može da se pohvali komšiji, ne znam ni ja, evo otvorio sam radnju, uložio sam x.000 EUR i tako dalje, nego da uloži da uloži u sajt. I sa treće strane ljudi ne doživljavaju da kad otvorim tu radnju na na online-u, ja moram dalje da se bavim sa njom proaktivnije i jače nego kad otvorim retail radnju. I nas često pitaju, pa dobro, je l’ moram da se oglašavam non-stop? Ja pravim sledeću paralelu. Oglašavanje, budžet za oglašavanje je praktično zakup za retail. Što plaćaš veći zakup, bolje si pozicioniran. To znači da si veći u šu, u boljoj tržnici centar, na boljoj lokaciji, to je bolji zakup. Ti ako plaćaš zakup pet godina, neće niko doći šeste godine i reći, nemoj ti više da plaćaš zakup, ti si, ti si bio super i tako dalje. Tako ti neće reći ni na digitalu. Ali je to i dalje ubedljivo najjeftiniji i najprofitabilniji kanal za razvoj neke kompanije. Sad zašto ne dolazi do tog razvoja na način? Ima više, neke od stvari sam već nabrojao. Ali realno nema ni nema ni znanja sa biznis strane. Ne pričam ja o tome da li neko može da napravi sajt i to. Ima i dosta ljudi koji mogu da naprave sajt i sad da to izgleda ovako. Ali što, neko mora da im kaže šta će on s tim? Da mu kaže kako bi trebalo da izgleda taj period posle toga. Šta je važno od stvari koje se ne vide, što ja kažem ispod ispod haube? Ne samo da to izgleda lepo. E to su stvari na koje bi mi trebali da da uh da obratimo pažnju. Jer u suprotnom desiće se da ti jednostavno nemaš svoj prozor na na digitalu koji ti može u jednom momentu da spasi firmu. Kao što je bilo vreme kao što je bilo vreme COVID-a i i i tako dalje. Znači mora mnogo da se radi jer jednostavno ni vlasnici biznisa nisu upoznati s tim. A donosioci odluka nisu ljudi koji su upoznati sa i-com-om takođe. I ako je donosilac odluka iz marketinga, tradicionalni marketing direktor, teško on može da donese odluku u korist i-com-a i digitala. Dve stvari ih pokreću po meni. Nama se bar to pokazalo. Jedna stvar je bol, znači da mu je to prouzrokovalo neki bol, da jednostavno mora da se bavi time. I druga stvar je to uradila konkurencija koja ga boli. Opet bol. Ovo ostalo, ti možeš da mu pišeš da će ti njemu da napraviš, da će to da poraste, da će da bude. Ako nisi pogodio momentum jedan od ova dva momenta, male su šanse da će on uopšte da uđe u proces da da odlučuje o tome. I kad uđe u proces, on ne zna kako da izabere najbolju opciju o kojoj smo pričali ranije. I onda se hvata za najjeftinije rešenje.

Ivan Minić: Ja mislim da tu postoji ovaj apsolutno veliko neznanje na tržištu, ali znaš šta mene tu najviše u suštini boli što je to neznanje i sa konzumentske strane. Znači ja sam mnoge dobre ideje kako nešto da se uradi dobio tako što sam video kako je neko to uradio. Da bih video kako je neko to uradio, morao sam nekad nešto da kupim online negde napolju, u regionu, ovde, šta god. Mislim ono, ja uvek kažem ugledajte se na ne znam Amazon, Zappos, par velikih igrača, oni vam sve objasne šta treba da znate. Da ste završili porudžbinu, da je naplaćena, da je poslata, dobijete trekking kod, dobijete sve. U mnogo slučajeva komunikacija, mislim mi smo na ovim prostorima smo dosta nesvesni toga šta komunikacija zapravo treba da predstavlja. I vrlo često imamo onu logiku koju ima i taj neko ko radi ko nije dobio objašnjenje i proceduru kako treba da radi. Ja kad završim ja ću da mu javim. Pa da, ali on čeka. I što duže čeka, to se više nervira. Ako ti njemu unapred kažeš da će dostava biti za četiri dana, ona ako dođe za tri on će da se oduševi. A ako ćutiš on podrazumeva da je to dva, tri dana, peti dan će već da zove iznerviran. A često se dešava, dobro naravno najviše kod malih, taj momenat nismo stigli da spakujemo, da pošaljemo. Kako niste stigli? Pa bilo je nešto drugo. Pa dobro ljudi, ali je l’ vi razumete da to mora da se desi u 24 sata? U 24 sata mora da izađe od vas. Ako postoji gotovo.

Nenad Rikić: Šta se, šta se desi u pozadini? Sve si u pravu za kupce, ali prosto se kupci ne slušaju u suštini šta bi trebalo da rade i tako dalje. Ja vrlo često kažem, ne treba mi stvarno da izmišljamo toplu vodu. To je sad već floskula, ali ljudi već rade 15-ak godina ekstremno jako na zapadu što se tiče i-com-a. I mi treba da da prepišemo pola tih stvari, da implementiramo ovde, mi smo, mi smo već kako bih rekao na na konju, hajde, hajde da tako kažem. Ovde je problematika što ti čak i kad imaš želju neku, ali ti organizaciono napraviš grešku. Nekoliko grešaka. Ti recimo dodeliš i-com nekom ko vodi veleprodaju ili maloprodaju. I on platu 95% u tom momentu kod razvoja prima iz veleprodaje i 5% iz i-com-a. Takav je, takav je i status u suštini projekta. Pa onda, ti isporučuješ robu iz radnje. Ali roba, najbolja roba prva ode, onda radnje, trgovci počnu da hejtuju priču, ostavljaju robu sa strane, odbijaju da nema. Umesto da im daš bonus i to što spakuju i tako dalje, pa da ih ubace. Pa onda, ne objasniš da retail nije uh, online nije neprijatelj retaila, nego ti u jednoj radnji možeš da imaš 5, 10.000 artikala. A na sajtu 100.000 artikala. Ako čovek nije našao to što mu treba ili ima nešto, napravi opciju da čovek iz radnje može da poruči u njegovo ime i tako dalje, daj mu neki bonus, win za njega, win, win za tebe. Je l’ će otići, neće otići u tvoju drugu radnju, nego će otići u drugu radnju pored da da traži neke stvari. I jednostavno ti čak i kad napraviš najbolje rešenje tehničko, ako ne ukažeš na ove probleme, oni se, oni se dese. I ti si se slomio, napravio si najbolji sajt, najbolji digital, spustio si cene. Al brate, ovo me je na 10. na listi prioriteta.

Ivan Minić: I i posebno u u situaciji u kojoj se desilo ono o čemu smo pričali gde pre 13, 14, 15 godina, a bogami i 17 ja odlazim da kupujem televizor. Čovek me, čovek me provodi kroz radnju, objašnjava mi sve kao debilu na način da sam ja još 15 ljudi doveo da da kupe televizor jer on je fantastičan. Sad sad on stoji pored televizora isto kao i ti i isto ne zna ništa o njemu.

Nenad Rikić: Jeste. Jednostavno, sve se okolnosti menjaju. Ali mi sa alatima koji postoje sada već na tržištu, moramo da nađemo alternativu za te dobre prodavce. I sad problem je kod tih alternativa što one ne mogu da se implementiraju na custom rešenjima. Onda su skupa, troma dok se implementiraju, nisu dobra i tako dalje. Recimo podatak, neki dobar sajt na razvijenom tržištu ima 15-ak, 20 raznoraznih aplikacija, plaginova zakačenih za sajt. A kod nas iskustveno je to jedna do dve. I to su stvari koje prave, uh, koje prave razliku. I često nama dođe klijent i otvori neki strani sajt i kaže, e ja bih ovo da mi, da mi isprogramirate. Pa kažem nije to programiranje, to je ta aplikacija. E pa ja, i mi onda nabrojimo 10 aplikacija koje su oni uzeli da, uh, implementirali na svom sajtu i to se implementira bez kodiranja, na korisničkom nivou se radi neki setup u suštini. I on kaže, e pa, ja to nisam znao. Pa kažem, da ali kod tebe to ne može. Custom rešenje jednostavno ne može. To je presporo, preskupo sve. Znači moraš da pređeš na neku od globalnih platformi. Da li je to Woo, WordPress, Shopify, BigCommerce, Magento, OpenCart, Presta. Šta, sve je bolje nego da si na customu. Jer jednostavno kad si na custom rešenju ti si zaključen za tog jednog provajdera. Sa strane provajdera je dobro, sa strane tebe kao firme nije dobro. I ljudi često, često im to nije, nije jasno. Ne kažem, ti nisi vlasnik toga.

Ivan Minić: Vidi, u nekim slučajevima jesi, to je deo tvog internog razvoja i sve, ali je limitiran. Može da bude odlična stvar, može da bude značajna komparativna prednost. Znam slučajeve u kojima jeste bilo. Al to onda podrazumeva da prvo imaš ozbiljan trošak, ozbiljan tim ljudi koji rade na tome, da tu imaš ljude sa vizijom, što da se razumemo je gotovo nemoguće naći. Verovatno postoje slučajevi, al ono, vrlo verovatno vi niste taj slučaj ako u ovom trenutku slušate ovu celu priču. Tako da, ja se slažem da to treba da bude nešto što je dokumentovano, nešto gde možeš da imaš izbor ako ti ne odgovara jedan saradnik ili iz bilo kog razloga više ne možete da radite, da možeš da nađeš nekog ko će u relativno kratkom periodu moći da preuzme, nastavi da radi na tome i i sve ostalo.

Nenad Rikić: Jeste. Ono što se recimo dešava u velikoj većini slučajeva, firme nisu vlasnici svojih aseta. One nisu vlasnici svog domena, hosting nije na njima, nalozi na društvenim mrežama nisu na njima i to stvara ozbiljne, ozbiljne probleme da da kažem u radu. Jer jednostavno, to ide po nekom defaultu, neko je nekad otvorio, pa je taj neko otišao, pa nema više te mail adrese, pa ne može verifikacija, pa gomila nekih stvari. To su stvari koje moraju da se, da se promene. I mi često ljudima kažemo, pogledajte šta bi sve trebalo da da imate, pa onda treba sagledati i videti šta je to minimum od koga treba da počne. Ali u 99% slučajeva mi kad smo preuzimali klijente, oni nisu imali osnovnu postavku dobru, postavljanje da ti možeš da nastaviš da radiš neko oglašavanje. Upravo iz razloga zato što se ova firma bavi samo oglašavanjem na Meti, ova na Google-u, ova na ovome, ali u suštini niko to nije sagledao i rekao, pa da li ovo beleži dobre rezultate? Da, da li, da li ovo, da li ovo može da se trekuje? Da li analitika dobro radi? U 99% slučajeva to je to ne radi i i nije funkcionalno.

Ivan Minić: A ovde opet pričamo o onima koji su najbolji na tržištu jer se uopšte bave tim.

Nenad Rikić: Pričamo, ako, ako pričamo sada po nekim realnim parametrima mi imamo četiri, pet, šest hiljada šopova koji imaju plaćanje, plaćanje karticom implementirano na sajtu, a polovina njih radi do 50.000 EUR godišnje. To samo govori gde, gde se mi realno nalazimo što se tiče razvoja i koma.

Ivan Minić: Ja mislim da mnogo više od polovine ima do 50.000 EUR godišnje. Nenade hvala ti. Uh, nadam se da vam je bilo interesantno i korisno. Svakako otvara neka pitanja za razmišljanje i neke teme. E-commerce je sadašnjost, e-commerce je neminovna budućnost. Samo je stvar u tome da se prema tome odnosite kao jednoj od važnih funkcija biznisa, pa kao što se ne biste šalili sa porezima, tako nemojte da se šalite ni sa e-commerceom. Ne mora sve da se desi sutra, ali mora da se krene na ovaj put što pre jer ukoliko vi to ne uradite, neko drugi će to uraditi i onda više neće biti bitno, onda će biti kasno. Hvala vam još jednom. Mi se vidimo ponovo naredne nedelje.