Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Realizaciju ove epizode Pojačala podržali svi naši prijatelji iz Orion Telekoma, a ukoliko vodite biznis koji zavisi od brzine i kvaliteta interneta, mislim da bi bilo dobro da se informišete o biznis internet paketima u njihovoj ponudi.
U ovim paketima dobićete do 2,5 Gb/s optičkog interneta, stabilnu konekciju bez prekida i komplet digitalnih servisa: hosting, .RS domen, SSL sertifikat i statičku IP adresu.
Tokom promotivnog perioda, prva tri meseca korišćenja dostupna su po ceni od samo 1 dinar, a uz dodatke kao što su Microsoft 365, Trend Micro zaštita, sistem za e-fakture i e-fiskal dobijete rešenje koje pokriva sve što je potrebno jednom modernom biznisu.
Detaljnije informacije možete pronaći na oriontelekom.rs ili pišite na biz.prodaja@oriontelekom.rs

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Nakon dužeg vremena imamo jednu ponovo sportsku priču, a svi znaju koliko ja sport volim i kako imam običaj da se izgubim ovaj u takvim pričama. Tako da i danas nas očekuje jedan verujem jako lep razgovor, a svakako razgovor na neke lepe, dobre teme sa jednim od ljudi koji su možda najsvetliji primeri kako sport može pozitivno da utiče na društvo i na lokalu i šire od toga, kako kroz sport možemo da komuniciramo neke ispravne vrednosti i kako kroz sport možemo da pomognemo i pojedincima i nekoj široj zajednici. Jovane, dobro mi došao.

Jovan Simić: Hvala ti na pozivu. Lepo je biti u Pojačalu.

Ivan Minić: Mi smo se suštinski relativno skoro upoznali, zato što sam ja nekada vrlo dobro organizovani robot, ponekad i neorganizovani kreten koji tako upiše sebi i to se razvuče beskonačno, a u suštini samo treba poslati poruku ovaj i dosta lako se dogovori da ljudi sednu, ispričaju se i uđu u neku ovaj lepu diskusiju kad dele vrednosti i kad dele interesovanja. A ti i ja ih hvala bogu delimo i volimo slične stvari, samo što si ti mnogo više toga u prethodnih 10-ak godina uradio i bio zaista, kao što kažem i u uvodu, neko ko je svojim ličnim primerom pokazao šta sve može da se uradi ukoliko je čovek motivisan, dokle može da se stigne i koliko ljudi može da se aktivira, da se uključi u neke dobre priče. Hajde da napravimo jedan samo kratak presek šta si to radio, po čemu ljudi možda mogu da se da se sete toga. Jer malopre kad smo pričali to su onako baš neke upečatljive stvari u ovih 10-ak godina.

Jovan Simić: Jeste, pa obično kad kažeš Jovan Simić, to onako neka uska grupa ljudi zna i može da to prepozna, al kad se kaže onaj dečko što je prodao one dresove za lečenje devojčice, onda se pale lampice i onda ljudi onako znaju i mislim da ću onako zauvek ostati onaj momak što je prodavao dresove, ovaj što je isto jako lepo i i okej je i eto tako je sve počelo pre 11 godina, 2014. sa tom humanitarnom aukcijom dresova za malu Nađu. I onda se nastavilo jednostavno, eto, moj moj mozak radi na sport, moj moj ceo život je bio sport i onda sam ja nastavio da kroz sport animiram ljude kroz humanitarne mečeve manjeg ili većeg formata, kroz organizovanje raznih humanitarnih sportskih događaja kao što su Sportski bazar, Penal za život, Humanitarne večere sa poznatim sportistima. Pa je onda kasnije došao i i došlo i osnivanje ovog fudbalskog kluba Miljakovac kao jednog onako posebnog, specifičnog, humanitarnog kolektiva koji je imao takvu misiju, hajde ima ga i danas i eto jednostavno sve sve nekako je od te prodaje dresova išlo ka tome da se sport koristi za za neke pametne i normalne stvari i kasnije je to otišlo i u komunikacije i u svašta nešto.

FK MILJAKOVAC I KNJIGA 878

Ivan Minić: Pričaćemo ovaj kroz razgovor, proći ćemo kroz sve te faze, svašta nešto se zanimljivo tu ovaj može videti. Moja preporuka svima da istraže malo, ima i dokumentarac o priči FK Miljakovca. Ovaj siguran sam da da nikog neće ostaviti ravnodušnim i da je to jedna od stvari na koje mislim da svaki svaka lokalna sredina treba da se ugleda jer to što mi nažalost nemamo, a većina normalnih zemalja ima, da ti u svom kraju navijaš za svoj klub. Okej, navijaš možda i za neki veliki klub, naravno, ali vikendom ideš na utakmice svog lokalnog kluba. Preko nedelje si tu možda da pomogneš svoj lokalni klub sa sa nekom aktivnostima, pa ako treba da se pokosi trava, da se pokosi trava, ako treba da se donese nešto, da se donese. Ali da cela sredina živi sa svojim lokalnim klubom ti si tu uspeo da da pokreneš tada, ovaj i to može da se vidi u dokumentarcu, a svakako ovaj i i ko bude malo više istraživao videće kako je cela ta priča bila bila postavljena. Radio si neke još super stvari. Poslednja aktivnost koju su mnogi ljubitelji sporta ovaj primetili je da je naš bivši reprezentativac Miroslav Raduljica potpisao fudbalski ugovor.

Jovan Simić: Tako da je možda budući fudbalski reprezentativac. Bivši košarkaški, al nikad ne znamo šta će biti sad sa fudbalskom karijerom.

Ivan Minić: Prostor postoji, opcije se otvaraju iz dana u dan. Ovaj, ali to je bilo za kako se zove klub Železničar iz Inđije, je l’ tako?

Jovan Simić: Železničar iz Inđije, tako je, da.

Ivan Minić: Ovaj i to je jedna isto jako lepa priča. Pričaćemo kako je došlo do nje. Pričaćemo o knjizi koju si napisao i objavio. Za sada ljudi su mogli, koji te prate, da isprate da je bilo nekoliko promocija, da ovaj su ljudi napisali par nekih recenzija, ali meni je posebno zanimljivo zapravo o čemu je knjiga, odnosno kako je knjiga postavljena, pa hajde kaži malo više o tome.

Jovan Simić: Uf, šta je knjiga i kako je knjiga postavljena ja saznajem svakog dana nešto novo o njoj iako je prošlo evo mesec dana od kako je izašla. Ono što je od čega je sve krenulo to je da hajde, to su neke stvari koje su se dešavale u Beogradu i kroz neke istorijske momente koje su se dešavale na teritoriji glavnog grada se priča jedna jako jako šira priča o nama kao ljudima, o nama kao narodu i o jednom prostoru i na kraju sad kad sam video ispod svih površina možda i o jednoj ideji koja je bila hajde Jugoslavija koja je živela svoj neki život kako je živela i završila ga kako je završila. Počelo je sve sa tom prvom pričom koja je u stvari predstavila Beograd kao živi lik i to je nešto ono što je ljudima otprilike naj najveći utisak i završetak te te priče gde ljudi zaista upoznaju, kažem, grad kao živi lik i tu se u stvari i otkriva simbolika broja 878 koja je bitna jer je 16. aprila 878. godine ovaj prostor na kome se mi danas nalazimo u Papinom pismu upućenom Bugarskom knezu Borisu prvi put nazvan imenom koje danas nosi. Dakle, prvi put se u nekom zvaničnom dokumentu tad za ovaj prostor napisalo Beograd, a ne neko drugo ime. I zbog toga je bitna 878. godina. Knjiga se sastoji od 15 priča. I eto, krenulo je od te prve priče i onda jednostavno priče su nalazile mene, iskreno. Nisam ja sad nešto mnogo sedeo i istraživao. To je jako isto čudno, ali priče su nekako nalazile mene. Prvi i jedini dolazak Nikole Tesle u ovaj grad i u ovu zemlju.

Ivan Minić: Jedan dan koji je bio tu.

Jovan Simić: I mene je jednostavno zaintrigiralo zašto je to samo bilo tad i više nikad. Ja sam iskonstruisao priču u u ovaj svojoj glavi, jednu fikciju i priča počinje tako što se on vraća iz kuće Đorđa Vajferta gde je bio napravljen prijem, gde je zaista bilo fenomenalno. Tu je bio i Zmaj koji mu je recitovao posebnu pesmu. Nikola je plakao, ljubio mu ruku. Bilo je onako jako emotivno kao i ceo dan pre. I jednostavno eto, on se vratio, ušao u hotel Imperijal koji je nekad postojao na prostoru današnjeg Filozofskog fakulteta. U sobi ga je sačekao jedan čovek kojeg je neko poslao i koji mu je ispostavio neke zahteve. E sad, možda se zbog tih zahteva Nikola više nikad nije vratio u Kraljevinu Srbiju, Kraljevinu SHS i Kraljevinu Jugoslaviju koja je kasnije nastala. Ko zna. I eto tako, priča o Petru Lubardi, koja mi je isto fantastična, kad je pod okriljem noći za nekoliko sati preseljen iz malog stana u vilu na Dedinju jer je došla jedna strana delegacija koja je želela da vidi kako živi pobednik Bijenala i eto u toj Jugoslaviji nije moglo da se dozvoli da se vidi da je on u garsonjeri, onda se ta vila prskala bojama i po zidovima i po podovima da deluje da je on tu živeo duže. I eto tako da priča o poslednjoj noći kralja Aleksandra u Beogradu pre nego što je otputovao za Marsej. I kažem, još još puno priča zaista što fiktivnih, što onih za koje je uzeta realna osnova. I ona priča koja je hajde svima najzanimljivija pored prve, to je priča Konj neosedlani koja govori o 92. godini i godini u kojoj je u stvari Jugoslavija je opstala, ali kao jedna moderna demokratska federacija, promenila je svoje uređenje i Jugoslavija je domaćin olimpijskih igara. Jer je zaista na skupštini Međunarodnog Olimpijskog Komiteta 1986. Beograd bio jedan od kandidata. Samo je Barselona pobedila i znamo da su igre 92. bile u Barseloni. U mojoj priči izmaštano je da je je Beograd 86. dobio domaćinstvo, da su došle mnoge investicije, da je cela država živela za to da se predstavi što lepše celom svetu. I mi u priči smo 25. jula 92. na Marakani. 100.000 ljudi je tu, još nekoliko desetina hiljada ispred stadiona koji nisu mogli da uđu. Tri milijarde ljudi je uz uz ovaj televizor pratilo prenos. I jednostavno eto, ceo program se dešava. Bijelo dugme, Kusturica, Rade Šerbedžija, Zdravko Čolić, svi su tu i eto i defile sportista. Ljudi će moći da vide onako kako je sve to izmaštano i šta je na kraju se možda eto desilo s Jugoslavijom da su došle te velike igre u Jugoslaviju.

Ivan Minić: Pa bilo je, bilo je dosta ovaj u prethodnih 30-ak godina dosta nekih i i tekstova i intervjua sa ljudima koji su bili uključeni u ceo taj proces. Znam da je Goran Milić u par navrata pričao o tome jer je on bio jedan od bitnih ljudi u toj kandidaturi i pripremi svega toga i da po Beogradu na par mesta i dalje postoje ovaj grafiti koji su taj simbol kako su bili zamislili da da izgleda ovaj simbol tih olimpijskih igara nesuđenih koje se nažalost nisu desile, ali ko malo istraži može da vidi da je to bilo prilično blizu i da je to zapravo moglo da se prelo mi na tu stranu.

Jovan Simić: Ja se ježim sad. Da, ja ja se zaista ježim sad. Postoji fenomenalan dokumentarac koji se zove Granica snova. Nalazi se na YouTube-u. To bi ljudi zaista trebali da pogledaju, ali mislim da bi morali da kucaju ćirilicom. Ta kandidatura je po meni logistički bila fenomenalna jer se oslanjala na jednu stvar koja se zvala Beogradska dijagonala. Znači, to je potez auto-puta ovako i ti na auto-putu imaš aerodrom, Studentski grad koji je trebao da bude olimpijsko selo, imaš Arenu koja je trebala da se gradi, tada je krenuo projekat gradnje.

Ivan Minić: Hala Limes.

Jovan Simić: Da, Hala Limes popularno. Znači, ona je trebala tu da bude. Gore u gornjem delu Novog Beograda imaš mnogo škola čije sale mogu da posluže za treninge, za bilo šta. Onda dalje imaš dole stadione Partizana i Crvene Zvezde gde treba da bude fudbal i atletika i sve ostale stvari. Onda imaš Sajam gde bi bili borilački sportovi u halama i tu je blizu Ada za veslanje, za kajak, za sve i blizu je Košutnjak za streličarstvo, streljaštvo i ostale sportove. Dakle, sve je bilo povezano jako dobro tom jednom linijom. Bio je neki plan da se olimpijsko selo gradi i možda kod Muzeja savremene umetnosti na Ušću, da se ceo taj potez ovaj namenitome. Tako da, eto, bilo je onako, bio je dosta dosta lep projekat i, što se kaže, imao je priču, ali nije prošao, eto.

Ivan Minić: I sad nam je ostalo da razmišljamo šta bi bilo da je ostalo sve zajedno i da je ta fudbalska reprezentacija nastupila i da je košarkaška reprezentacija nastupila protiv Dream Teama i sve ostalo. I ne znam, u par navrata sam u životu imao prilike da pričam sa nekim od tih potencijalnih učesnika, između ostalog i sa Dudom, jedan možda od njegovih poslednjih velikih intervjua i on je bio ubeđen da bismo mi pobedili. E sad, nikad nećemo znati šta bi se desilo, kako bi se desilo, al sam siguran da bi bila dobra utakmica.

Jovan Simić: I ja isto. Ja ne volim te priče šta bi kad bi bilo, ali i obožavam te priče jer daju ti jedan prostor i za maštu i za sve. Tako da…

Ivan Minić: Znaš, to je alternativna budućnost, ovaj, ali ona je zasnovana na nečemu što je u nivou realnosti. Ti ne krećeš. Mi smo 88. postali omladinski šampioni sveta u svim bitnim sportovima.

Jovan Simić: Da, da.

Ivan Minić: Od fudbala, košarke, rukometa pa na dalje. I to je samo trebalo četiri godine kasnije da se materijalizuje kroz I ti si video to i Partizan je postao u košarci i pre toga Jugoplastika, Cibona.

Jovan Simić: Da.

Ivan Minić: Da, imao si celu tu situaciju sa sa Zvezdom u fudbalskom klubu i dobrim rezultatom i tom titulom i sve i nije da je bilo neosnovano. Ali dobro, nema veze. Hajmo mi da se vratimo na na ono kako inače ovaj teku ovi razgovori u Pojačalu. Želeo sam da damo ljudima malo više konteksta čisto da se podsete nekih stvari koje si radio i nekih stvari koje su nam važne. 

KAD PORASTEM BIĆU

Ivan Minić: Al da krenemo od početka kako to obično biva sa Munchmallow pitanjem. Šta si hteo da budeš kad porasteš?

Jovan Simić: Razmišljao sam o tome. Jer sam naravno znao da ćeš da me pitaš, ali iskreno nisam mogao da se setim šta sam hteo da budem kao dete kad porastem. A jedino prvo čega se sećam, to je verovatno fudbal i fudbaler. Onako najprostije, najplastičnije, iako sam ja fudbal krenuo da treniram dosta kasno u mislim ja u osmom razredu, s tim što sam ja fudbal naravno ceo život ispred zgrade u školskom ovaj voleo da igram i fudbal je ono bio naš ceo život. Ja sam trenirao streljaštvo tri godine pre pre fudbala i u tome sam bio onako uspešan i to mi je jako prijalo i mnogo mi je bilo lepo. Međutim, jednostavno društvo te onda povuče na fudbal, većina njih ide tamo i jednostavno ti se povučeš za za masom i to je možda eto stvar koja zbog koje mi je žao, ali je mislim možda mi ne bi sedeli danas ovde da ja nisam otišao na taj trening fudbala, ali eto žao mi je zbog streljaštva koje zaista mnogo volim i ovaj, ali da, eto. Verovatno sam želeo da budem fudbaler.

Ivan Minić: A kakvo ti je bilo okruženje? Gde si odrastao? Kako je, kako je to izgledalo? Ti si malo mlađi od prosečnog gosta, znaš.

Jovan Simić: Da.

Ivan Minić: Tako da je malo drugačije i vreme i okruženje i sve.

Jovan Simić: Da, ovaj, ja sam odrastao na Miljakovcu. Ovaj ne znam da l’ se to vodi kao periferija grada.

Ivan Minić: Odavno više ne.

Jovan Simić: Jer mi smatramo da smo blizu. Da, danas više ne, tada možda više. Ali ovaj, mislim mi smo bili na pola sata 48-icom, znaš. Ovaj, to je Deki Savić rekao jer je Deki sa sa Miljakovca, mi smo na to jako ponosni. I to je u stvari ta rečenica koju je rekao je dosta opisivala naš način života u ovom gradu, da se vikendom lepo spremimo, sednemo na 48-icu, siđemo na Slaviju i šetamo do Kališa. I to je bilo naše idemo do grada. Ovaj, tako da da, rastao sam na Miljakovcu. Onako, jednom mi je neko rekao tu rečenicu koja je možda malo čak i hevi, ali je donekle i realna, pogotovo nažalost tih 90-ih, kad si rođen tu u kraju na Miljakovcu, ili ćeš da završiš u nekom kriminalu, ili ćeš da završiš u nekom sportu, il se seliš iz kraja pa tražiš svoj put u nečem trećem. Ovaj, hvala bogu, mi smo se većinom tražili u u sportu. Ceo ceo dan smo bili napolju jer je Miljakovac onako stvarno jedan zelen kraj koji je bio dosta planski građen. Svaka zgrada ima svoj parikić. Imamo šumu, imamo mnogo zelenih ovaj površina i mi smo onako sport je bio dosta veliki deo našega života i dosta je na nas uticalo to kakve su rezultate pravile naše reprezentacije. Jer kad je na primer, kad su odbojkaši u Sidneju uzeli zlato, okvir od ljuljaške je postao mreža za odbojku. Kad su rukometaši uzeli bronzu, kad je to beše bilo? To je bilo nešto, možda sledeće godine.

Ivan Minić: Sledeće godine, da.

Jovan Simić: Okvir od ljuljaške postao go, a se krene smo crtali šest metara. Kad se fudbaleri plasiraju na Svetsko il na Evropsko il na neko takmičenje, to postane go za za fudbal. Tako da onako, eto, mi smo ovaj živeli bukvalno sve sve sportove i bili smo konstantno napolju. I jednostavno to odrastanje tamo je nekako mene definisalo i skoro sam ovaj razmišljao. Moj život se u tom mlađem dobu vodio u tom jednom trouglu. Ovaj, to je bio Miljakovac, selo na Zlatiboru i selo kod Bajine Bašte. I ono život sa tim ljudima sa sela i život na Miljakovcu, to su neka, to je to, to je neki trougao koji koji me je formirao, hajde da kažem.

Ivan Minić: Al definitivno dosta zelenog.

Jovan Simić: Da, da, da, dosta zelenog.

Ivan Minić: Šta ti je bilo najzanimljivije? Ta ta dva kraja su dosta koloritna i i Zlatibor i taj generalno Užički kraj i ovo sve Bajina Bašta, Loznica, Drina i ceo taj momenat. Šta, šta, šta, šta ti najviše sećanja vezana za za period koji si provodio tamo?

Jovan Simić: Uf, pa vidi, da, to je sad za mene dosta onako emotivno, pogotovo što sam ja skoro sve to bio stavljeno na papir. I selo Okletac kod Bajne Bašte, odakle su i Simići, to je za mene onako jedan naj najdivniji, najtopliji deo detinjstva. Drina, ona je isto onako nešto, nešto što ne mogu da kažem da volim nego je to to je deo mene i to je deo mog života na neki najlepši mogući način i jako često se setim. Sad ja ne mogu da ja da dobro artikulišem šta šta to meni znači i koliko to meni znači, ali taj beli kamen, taj miris nane koji raste pored Drine, taj miris divljih kupina pored Drine, miris ribe koju si upecao sam, pecanje sa ocem u 5 ili 6 ujutru kad je još mrak. Pa kopaš tu po obali i tražiš crve, tražiš gliste. Svi ti onako pitomi ljudi, jer onako, mislim da Bajina Bašta i da taj predeo daje jedan onako pitome ljude, tople i da im se to vidi u očima. I toga sam se setio skoro kad sam razmišljao o Radiši Iliću koji nažalost više nije sa sa nama i on je imao tu toplinu u očima kao i moj deda, kao i i i ljudi koji koje koje znam iz tih predela. Jer zaista mislim da onako sad to je neko moje razmišljanje, da ljudi poprimaju osobine zemlje koja ih je dala, na kojoj su rasli, iz kojeg su oni iznikli. Pa tako na primer sam napravio to neko poređenje na primer ljudi koji su iz Krajine, iz Knina, iz Hercegovine, gde je zemlja onako i kamenitija i malo teža i malo grublja, surovija. I ti ljudi su onako malo izdržljiviji jer da kažem opet da bi nešto na toj zemlji poraslo, mora da prođe kroz mnogo kamenja, mnogo iskušenja, mnogo nekih drugih stvari. Bajina Bašta opet pored Drine onako malo mekša je zemlja, plodnija i ljudi su nekako takvi. A onda opet ovi moji sa Zlatibora, iz Rožanstva, isto je onako malo je grublja zemlja i i malo su ovaj, što što se kaže, više nekako pripadaju tom ovaj Hercegovačkom stilu, hajde da da kažemo. Tako da eto, to je to je.

Ivan Minić: Nisu baš pravi gorštaci, ali jesu planinski.

Jovan Simić: Planinski ljudi, da, tako da, ovaj, eto, kažem cele letnje raspuste sam provodio tamo i ti ljudi su isto dosta mnogo bitan deo mog odrastanja i oblikovanja nekog mog razmišljanja i tu si onako, okej, kad živiš ti u gradu čuješ neke priče, ali tamo pokupiš neku mudrost koju baš i ne možeš u gradu na ulici ni da čuješ ni da vidiš.

Ivan Minić: Jako često, ovaj, kad, kad imam priliku da, gost bude neko ko je odrastao u, u, u manjoj sredini, ali gde je samo tamo živeo, to nije bio odlazak na raspuste i slično, nego je ceo život bio tamo. Mnogo vredne budu, budu ti uvidi ovaj, šta su oni naučili odrastajući u sredini gde su ljudi upućeni zaista jedni na druge. Oni samo jedni druge imaju. Nema, ne postoji nikakav veliki sistem ili nešto. Hajde ti gradovi koji su manji gradovi, koji su imali to, ne znam, veliku fabriku, pa onda svi zavise od velike fabrike. A ko nije imao to, i naročito kad su te fabrike propadale, a propadale su, ljudi su bili upućeni jedni na druge. I onda koliko god tradicionalno se komšije međusobno mrzele i sve ostalo, jednostavno si ti tu za one koji su oko tebe i oni će ti se naći i pomoći će. I kad, ono, to mi je jednom prilikom jedan prijatelj rekao, isto jedno malo planinsko selo, kaže, kad je komšija dobio sina, svi su dobili sina.

Jovan Simić: Jeste.

Ivan Minić: Jer nije bilo ni ni dece mnogo, a naročito ne muške dece. I jasno je da to dete narednih 10 godina neće moći da mnogo pomogne fizički, ali za 10, 12, 15 će moći i svi se negde nadaju tome da da ih to da im to pomogne da preguraju teške periode, jer život na selu je težak. Život u manjim mestima je teži od onoga što, što imaš u gradu. Naravno, vrlo je individualno sve. Ali to su neke stvari. I taj momenat, mislim da si lepo rekao, taj momenat koji ja imam kad prolazim kroz ono taj kraj gde su gde su planinske reke, gde su te reke još uvek čiste. Okej, Tara je baš čista, Drina onako, ali je i dalje to lepo. Kad priđeš tome ta reka ima miris. I taj miris je neverovatan. Zato što smo mi zaboravili da to postoji. Pa sad, koliko je to miris reke, a koliko je miris svega onoga oko reke, što prođe, pored čega prođe, raznog grmlja, šiblja i tako dalje, nije važno. Ali, znaš, imaš to nešto, imaš taj osećaj koji koliko god da smo odrasli u gradu koji ima dve velike reke, na tim rekama nikad nismo mogli da osetimo jer one odavno nisu na taj način živahne, kutrevice i i jedna živa živa ovaj stvar. Tako da razumem to negde ovaj i i i jasno mi je koliko je to važno. A kaži mi ovaj to igranje fudbala. Šta si, šta je tvoj zadatak bio? Ja sam uglavnom bio ili napadač ili golman jer napadač može da ne mora da zna da igra nogama mnogo, ako je veliki, a golman poželjno je da ne zna previše da igra nogama. Jer meni noge nikad nisu bile jači deo ovaj fizikalija.

Jovan Simić: Pa ja sam tu, ja sam imao onako dosta jak šut levom nogom i bio sam levak što je bilo dosta retko i u parkiću i u kraju. I onda ovaj kada sam u igri, mislim da tu baš i nije postojalo nekih spektakularnih pozicija, da je to bilo više onako

Ivan Minić: Svi.

Jovan Simić: Svi. Svi.

Ivan Minić: Taktika Svi.

Jovan Simić: To je bilo to. A onda sam kasnije počeo i da branim jer jednostavno kako ideš i napreduješ u školi tu su sad već momci koji to treniraju, koji su dosta bolji i ti polako tu ne možeš da se snađeš. Onda sam počeo ja da branim za za ovu školu. I onda sam većinom branio, pa sam onda i igrao, tako da sam bio svuda. Ali na kraju kao kad sam počeo da treniram, onda sam bio štoper. Jer sam onako tehnički bio dosta slab, bio sam visok, bio sam visok, mogao sam da se pobijem hvala bogu. I imao sam onako jaku nogu tu i onda hajde kao štopera. Tako da je tako sve počelo. I to je bila ona ona fora da ovaj lopta može prođe, ali igrač nikako. Baš ono seljačka varijanta totalno. Tako da ovaj eto ja ja se sećam i dan danas i skoro sam se setio mog jednog trenera. Ovaj Dragoljuba Čolića koji nažalost više nije sa sa nama. Bio je jedan jako specifičan trener koji je znao kako da priđe nama klincima koji smo tad bili prva godina srednje. Bio je psiholog, fenomenalan. On je meni jednom odveo na stranu i rekao mi je: “Simke, sine, vidi. Jedno pitanje, zapamti: da l’ si ti razmišljao možda da pređeš na rukomet ili tako nešto? Ruke su ti dugačke, ti voliš to malo, mislim da nisi ti baš za fudbal.” Ti naravno u tom momentu ne možeš to da čuješ, ti ovaj čuješ samo jednu situaciju gde bi trebao da se inatiš još više i da sad ti pokažeš: “Kao ne, ne, ne, ne, ja to, ja ne, ne, fudbal, ja to je to. To je moja priča.” Rekao bih da je Čola verovatno bio u pravu, ali eto ja tad to nisam mogao da da čujem. Tako da, eto, ta ta ta moja zanimacija sa igranjem fudbala je trajala negde do 20. 21. godine jer sam ja imao i neku težu povredu zgloba i i svašta nešto i otprilike se to završilo da l’ u Obiliću koji je tad bio Zonska liga ili sam još jednu sezonu odigrao u Mabotu koji je tad bio Međuopštinska. Tu su držani neki prijatelji. Ovaj, tako da eto. Do 21. godine sam ja kao to aktivno igrao veliki fudbal i rešio da se oprostim.

Ivan Minić: Svakom od nas kroz odrastanje, bilo da smo bili dobri u fudbalu ili da nismo, bilo je tu nekih igrača i klubova koje smo posebno voleli. Za moju generaciju moja generacija je bilo mnogo teško da ne navijaš za Zvezdu, zato što je Zvezda postala šampion Evrope kad smo mi bili dovoljno mali da ne razumemo ništa, ali da razumemo da je Zvezda šampion Evrope.

Jovan Simić: I da je to veliko.

Ivan Minić: I da je to najveće što postoji na svetu. Ovaj i baš mislim da je bilo recimo 80% je navijalo za Zvezdu, pa se posle to kroz vreme menjalo i Partizan je mnogo dobio zbog košarke, ovaj, ljudi koji su zbog košarke se više opredeljivali za Partizan. Ali ovaj ja sam nekako fudbal koji nikad nisam dobro igrao, mada sam imao voljni momenat pa je to pomagalo, ovaj, zavoleo zbog par nekih ljudi koji su bili malo iščašeni, nisu baš bili ovaj 100% normalni, da, ovaj, ali su donosili tu neku neverovatnu energiju i harizmu i ja sam suštinski dosta kasnije od većine mojih ovaj drugara počeo da pratim fudbal. Svi su znali pred Italiju 90-te sve reprezentacije. To sve, ja sam znao našu i znao sam Italijanima otprilike ko igra i to je to. Ništa preko toga me nije zanimalo. Zvezda je postala to što je postala. Ja sam znao ceo tim Zvezde, ali mimo toga me ništa nije zanimalo. Onda kad je Piksi, a Piksi je nekad bio i čovek i veliki igrač i sve nešto. Kad je Piksi otišao u Japan, pa nismo imali nikakav kontakt sa tim šta on tamo radi, jednom u ono ovaj godinu dana dobiješ neki intervju ili neku vest.

Jovan Simić: Kako žurnal napiše nešto malo.

Ivan Minić: Tako je. Neka slika, on u dresu, ono Granpus Nagoya i tako dalje. Al suštinski nismo znali ništa osim da je on tamo jako dobar. Mene to sve prestalo da interesuje. Do jednog trenutka kad sam jedno subotnje popodne video jednog ćelavog Francuza u dresu Mančester Junajteda kako diže onu kragnu i kako postrojava tu ljude gde treba šta da stoje. I ja sam to počeo da gledam i zaljubio se beskrajno i u Junajted i u Kantonu kao igrača i sve ono što je on tom klubu doneo i kako je te klince pripremio na ono što je posle sledilo. I onda se to naravno posle posle širilo na na razne neke ljude, al mogu da kažem da zapravo ni jedan od tih koje sam ja kroz život fudbalera voleo, nije baš bio.

Jovan Simić: Tačno.

Ivan Minić: Nije bio najbolji na svetu tada, možda samo Zuba. Kad je bio kad je bio najbolji, Zuba je bio najbolji.

Jovan Simić: Prajm.

Ivan Minić: Ovaj, ali ovo ostalo sve nikad nisam voleo te ovaj odlikaše. Uvek sam voleo te ludake koji uspeju da na na energiju i na neki talenat i na možda ovaj dodir nekog višeg bića, uspeju da naprave nešto posebno. Ko je tebi bio kroz vreme, ko su bili ti neki ljudi na koje si se ložio i zašto?

Jovan Simić: Samo bi trebali da konstatujemo da ti i ja imamo još jednu zajedničku traumu pored Peđine prečke, a ta trauma se zove Manchester United.

Ivan Minić: Pa jebi ga.

Jovan Simić: Jer zadnjih 10-ak godina i više to je zaista jedno traumatično iskustvo sa zbog koje bukvalno treba da pričaš sa nekim stručnjakom, kao, znaš. Tako da, ovaj, prvo hajde, kad sam bio klinac, na šta, mislim da nemaš ti tu svest oko toga ko je dobar fudbaler ili ko je sad nešto tu spektakularan. Ja se sećam da mene su prvo privlačili oni koji su bili neobični po nečemu, a to je bio Davids zbog duge kose i naočara, jer on je jedini nosio naočare. Ja se sećam, onda eto, mi smo tad imali sedam ili osam godina i mi odemo u park i mi pričamo: “On je slep, ali on stavi naočare i onda dobije moć da vidi.” I onda je bila fama oko Davidsa da je on slep. On kad skine naočare on ide sa štapom, mislim, znaš, to je taj mozak dečiji. Pa onda, recimo, Taribo West zbog one specifične frizure. I znam kad je došao Taribo u Partizan, mi smo bili kao Taribo West u Partizanu. Znaš, to je ono baš neka neverovatna stvar.

Ivan Minić: I niko ne zna koliko ima godina.

Jovan Simić: Da. Tad on je imao oko 46, nezvanično. Zvanično 30. Ovaj, interesantan je bio Abel Xavier ako se sećaš iz Portugala, on je bio ofarban sav u plavo, i brada, i kosa, i sve. A, naravno, mislim ono po nešto prvo u šta se zaljubiš, to su bili ovi naši iz reprezentacije. Ja se sećam sad već kad smo spomenuli Zlatibor i selo i Rožanstvo. Kad smo bili u selu, naravno, mi nismo mogli da kupujemo dresove. To je bila eto ta 98., 99., 2000. Znači, pričamo o tom periodu Svetsko u Francuskoj, Evropsko. Gde je beše bilo?

Ivan Minić: Holandija, Belgija, da.

Jovan Simić: Taj, taj neki period. Jedino od dresova što smo mogli da nabavimo, to je ako se sećaš, bilo je na buvljaku, samo majica plava, ovako u njoj krug i u njoj piše YU. I to je bilo kao nešto jedino što smo imali. I onda je baba uzimala pamučne majice. Meni je uzela neku narandžastu pamučnu majicu, ne znam kako je našla i ušila je pozadi Kralj i broj jedan. Ja sam onda bio Ivica Kralj, jer on je meni onako kao bio, ne znam, kao mislim, čovek se prezivao Kralj. Znači, kao prvo, ti ne možeš da da ostaneš imun na to nikako. I a bratu je na beloj majci ušila Mijatović 9 i Milošević 9. Isto je imao dve. I to su bili naši prvi dresovi i negde naši prvi onako idoli. I znam da me je Kralj uvek mi je bio ono jer je nosio dres koji je bio uvek različit, drečav, jarko zelen.

Ivan Minić: Baš su bili gotivni ti dresovi golmana.

Jovan Simić: Da, a dizaj Sad je dosadno, ali tad je baš kidalo.

Ivan Minić: Tad je to bilo spektakl.

Jovan Simić: I jednostavno eto, Kralj je kao bio jedan od prvih tih idola. I naravno, Siniša Mihajlovića sam šutirao levom nogom i to je onda bilo njegovi slobodnjaci i to je bilo ludilo. Ti to staviš loptu, pa postaviš mlađeg brata u živi zid, pa ga prebacuješ, pa mislim, bilo je tu, znaš, jednostavno, eto, to je neki taj početak. A neki prvi momenat da da se ja zaista sećam, sećam fudbala, to je utakmica Jugoslavija, Španija. Je l’ to bilo Evropsko 2000. ili Svetsko 98.?

Ivan Minić: To je bilo Evropsko. To je bilo Evropsko.

Jovan Simić: Jugoslavija, Španija, onaj meč 4:3. Mi taj meč nismo gledali, al smo trčali oko zgrade i sve komšije u prizemlju su gledale. I onda smo se mi penjali preko prozora, gledali i znam da je nama bilo jako interesantno taj roller coaster sa rezultatom koji se dešavao i onda kao dao je gol Govedarica. Mislim, ne znam, to eto neki fragmenti koji sad koji sad možda deluju suludo i nelogično, al nama je to tad bilo kao, znaš, 4:3. Govedarica daje gol. Ti si napolju, gol, isto, vruće je, trčiš, mislim, ne znam. Eto, to su neka prva sećanja na na fudbal i ta prečka Mijatova. I eto, onda onih 6:1 protiv Holandije, isto taj Davids i Klajvert i to onako trauma gde se setiš da samo onakotonulo, tonulo. Tako da eto, to je onako prvo to nešto.

FUDBAL, MENADŽERI I LJUBAV KA DRESOVIMA

Ivan Minić: Nažalost, ovaj, mislim, ali da se vratim na Manchester, Manchester je bio taj koji mi je to malo onako razvejao i zbog Manchestera, tačnije Manchester sam upoznao preko igrice. I tako sam ga nekako i zavoleo, onda sam krenuo da ga pratim i u realnom životu jer sam krenuo da igram Premier Manager 97. I tu su mogle da se biraju samo ekipe, ja mislim iz Premier Lige, iz Championshipa. I uzeo sam Manchester, krenuo da se njim igram. I to je onako spektakularno. Ja imam i dalje taj CD kući, bukvalno, ali ne mogu da ga pokrenem. Nemam preko čega. Čak sam tražio preko kupujem, prodajem da kupim Pentium kejs, samo da ga instaliram, samo da opet čujem tu muziku koja je išla u u pozadini. Ja se sećam da sam uzeo jednom Manchester i da sam nekako sam kliknuo sa Šmajhelom, sa Gigsom, sa Poborskim, sa Kantonom, sa čak i sa David Mayom, ono, razumeš, koji je to nivo. Tako da sam ono, znam ih sve. Od Palistera i na dalje. I jednostavno, onda sam krenuo da u, što se kaže, u real life-u pratim Manchester, onda je došao i Nemanja u Manchester i onda je to postalo ono. Tu se sklapa sve, gde ti treniraš fudbal, igraš kao na poziciji štopera, maštaš o nekim stvarima. Nemanja dolazi u Manchester, igra štopera. On je tu iz Užica, sa Zlatibora. Tebi se pale sve konekcije tu u glavi i ti si tad ono, prepaljen, što se kaže.

Ivan Minić: Meni mislim da je i meni poslednji menadžer koji sam igrao Premier Manager 97. I sećam se da je to meni bilo beskrajno interesantno zato što je moglo da se gradi stadion.

Jovan Simić: Da.

Ivan Minić: Sve ostalo, to je u redu. To je moglo i pre u nekim tim kao igrama i to. Mislim, bilo je sve bez grafike, tekstualno dosadno, ali si mogao da gradiš stadion. A meni je to bilo mnogo važno. Mnogo je važno da ima lep stadion. Ovaj, i to jeste bilo neko romantično vreme. Posle smo ovaj imali taj fenomen da da da su ljudi koji igraju menadžer bukvalno postali sekta za sebe, da je bilo gomila igrača koji su na menadžeru postali poznati, a u realnom kasnijem životu i karijeri nisu opravdali očekivanja i sve ostalo. Bili su ti ljudi koji vole da igraju i ne znam, Winning Eleven i Pro Evolution Soccer i FIFA-u i svaku simulaciju fudbala. Ali bilo je mnogo više onih koji zapravo vole to da organizuju, da pomeraju. Na kraju će se ispostaviti da je najuspešnija igra sa ovih prostora fudbal menadžer Top Eleven, koji je napravio Nordeus tamo 2011., 12. I da je to zapravo nešto što je verovatno bilo inspirisano isto tako nekim Premier Menadžerom tada nekih s kraja 90-ih. Ovaj, pomenuo si neke igrače i svi su oni vrlo živopisni i koloritni.

Jovan Simić: Ali ja se izvinjavam, moram samo da se vratim na menadžera, da ne odemo. Ovaj, to stvarno jeste otprilike bila kao sekta, jer su postojali forumi gde si ti bukvalno mi smo tu pisali svoja iskustva i čitali tuđa iskustva i onda čovek piše red, ne znam ni ja koliki o tome kako je vodio 30 godina Hamarbi, pa je prešao, ne znam ni ja koje klubove, znaš, i ti to čitaš kao jednu priču. To je ozbiljan storytelling bio, jer su se ljudi toliko uživljavali u to i povezivali sa fudbalerima koje su vodili u igri gde je to bilo totalno suludo, razumeš. I ja znam i dan danas, jer je Nikola Komazec jedan od mojih prijatelja. Mislim da je on u fudbal menadžeru 2008. on je ono Wunderkind koji za Real Madrid je ono top. Znam da mu ljudi i dan danas pišu sa svih strana sveta. Skoro su ljudi pisali i Marku Pavlovskom i priznaću da sam i ja bio taj lik koji je pisao jer ja sam skoro baš sam našao i Evandera, Roncata, Nigel Rio Cookera, koga, koga još? Fredija Guarina. Našao sam dosta njih, jer sam ja u stvari imao jednu suludu ideju da u Beogradu, da u Beogradu napravim humanitarnu tekmu FM legendi. Jer sam kao imao Komazeca i Pavlovskog, zvaću ove majstore. I što je najgore, ovi su svi hteli. I Cherno Sambu sam zvao. Znači, sve sam, znaš, ja kad hoću, ja se prebacim jako. I ja onda to napravim. U sve sam kontakte ušao i oni su ljudi raspoloženi za za to. Nego je jednostavno zapelo oko finansija. Naravno, jer sad oni svi imaju neke zahteve, honorare, plaćanje puteva, ono da nađem sponzor za to, nisam uspeo. Pa sam čak pisao i Segi, ili ti SI Games-u koji pravi i rekao: “Ljudi, iz Sima sam njih par. Oni hoće. Kao, ima smisla. Jedino gde bi vi budete pokrovitelj da vi budete pokrovitelj toga. Jer kao, vi ste nam dali tu drogu, vi ste nas navukli. Daj sada da kao vidimo nešto od od od toga. Daj da napravimo neku lepu humanitarnu priču, da skupimo te ovaj legende, jer mislim da bi se na, na osnovu te emotivne vezanosti za te ljude stvarno napravio jedan ozbiljan spektakl, razumeš.” Međutim, oni mi se ne javljaju. I mislim da sam ih pecnuo mailom bukvalno pre 15 dana opet, al mi se niko ne javlja. Tako da ako slučajno neko iz SI Games-a ili Sege bude ovo gledao ikada, javite se, molim vas.

Ivan Minić: Ne, to bi stvarno bio spektakl da se desi. Mislim, postoje, dosta i medija je kroz vreme pokupilo to, pa su pričali i neke vrlo interesantne priče o ljudima koji su igrali menadžer, zahvaljujući tome dobili priliku da u nekim klubovima rade kao analitičari, da napreduju, neki su postali i treneri. Ima mnogo lepih priča vezano za to. I naravno, ta ta igra i ceo taj ekosistem je neverovatno napredovao kroz vreme i postao vrlo blizu toga da ti zaista imaš ceo set veština koji ti je potreban da bi mogao nešto da, da, da, je l’ radiš profesionalno u toj celoj priči. A naravno, ima i tih medija koji s vremena na vreme napišu neku priču o nekom od legendarnih igrača i gde su završili i kako to sve izgleda. Ima i pre neki dan mi je ovaj izašao baš o igračima koji su iz FIFA-e, recimo 2015., na primer, od kojih su bila najveća očekivanja i gde su, gde su završili. Kao, jer u tom trenutku su jako mladi, ocena im je negde oko 70, 75, ali je igra tako napravljena da ako sve uradiš kako treba, oni mogu da dođu do 87, 88 i sve. I gde su zapravo stigli. I onda sam ponovo proživeo još jednu traumu vezanu za Junajted, a to je gde je Adnan Januzaj. I sad je neka ono, ne znam, Koreja ili tako nešto, neki.

Jovan Simić: Mislim da mu je Žedou dobio, a, kao, Koreja.

Ivan Minić: Jeste. Ali kao on je ulazio sa 16 godina i bio fantastičan.

Jovan Simić: Da, da, da.

Ivan Minić: Al cela ta ekipa Junajteda koja je tad bila se negde izgubila. Mnogi su i završili karijere iako su relativno mladi. Znaš, ono ne mogu da zaboravim Felainija jer čovek je imao mikrofon ku. To je ipak nešto što što je vrlo upečatljivo. I kao to je negde se sve pogubilo.

Jovan Simić: Ali Januzaj je u priču uveo Ser Alex, je l’ tako? A onda je preuzeo Moes i onda je tu se nešto da sve izgubilo. Al mislim, tu je krenulo generalno sve.

Ivan Minić: Pa, mislim, mislim da je Ser Alex to izgurao najduže što je mogao, da taj trenutak kada ti ode jedna generacija, poslednji izdanci te generacije Banzbivih beba 92. koje su u suštini, odnosno nije Banzbive bebe su vezane za, za Minhen, nego Junajtedove bebe 92. koje su došle iz Akademije, gde si tu imao Niki Bata, ovu dvojicu, ovaj Nevila, Skolsa, Gigsa, Bekama, sve. I onda kao u jednom trenutku su, ovaj, u jednom trenutku je i Gigs morao da ide u penziju.

Jovan Simić: Sa 40 godina, doduše.

Ivan Minić: I i Skols i koji je otišao pa su ga vratili pa je i i u fan treningu bio bolji od svih, ovaj. Al kao, imaš kraj te priče, a ne postoji adekvatan nastavak kroz, kroz neke mlađe ljude. Imao si neke igrače koji jesu došli iz Akademije, ali mnogo manje. Junajted se posle mnogo više oslanjao na talenat koji dovede u zrelom dobu, što je okej, ali je neka potpuno drugačija priča. Imao sam prilike da da gledam uživo jednu utakmicu koju je vodio Ser Alex, protiv Sautemptona. Dobili su 3:1 na na Old Traffordu. Nemanja je bio kapiten. I počelo je, počelo je golom Sautemptona, pa je to, a ja sam bio pored navijača Sautemptona, pa je baš bilo hevi. Ali vrlo brzo se to sve iskontrolisalo kako treba. I potpuno je drugačiji utisak bio tada, nego pet godina kasnije, kada sam došao kada više nikog od njih nije bilo u timu. Junajted je isto dobio, nešto se potrefilo da su igrali sa, sa Fulhamom. Ovaj, pa sam gledao i Mitru. Ovaj, ali nije to više bilo, nije to više bilo to. Nažalost, ovaj, mislim to je negde normalna stvar, ali mene mnogo boli kada klubovi koji imaju veliku tradiciju i koji su da kažem napravili to igralište koje danas svi gledamo, kada oni padaju i dolaze u prvi plan klubovi koji su u principu to napravili parama. Mislim, City 2013. kada sam otišao, nisam video ni jedno dete koje je nosilo dres ili šal Cityja. A 2018. je bila dosta drugačija situacija. Ne kažem da Junajted, ovaj, i i grad Manchester ne treba da ima dva dobra kluba. Ne postoji ni jedan razlog da ne, ali, znaš, nekako ovaj, čini mi se da to sve što se dešava u, u, u evropskom fudbalu u prethodnih 20-ak godina, ne čini ništa dobro za, za fudbal kao takav. I da ta količina para koja se pojavila sa svih strana i ti suludi ugovori, ovaj, da u suštini samo čine da se ljudi sve manje asociraju dubinski sa fudbalom na način na koji smo mi to radili.

Jovan Simić: Ma ne, pa to. Ljudi mogu da se, što kažeš, dublje povežu samo kroz male lokalne klubove, čemu i pribegavaju ljudi koji zaista vole fudbal. I to negde i jeste bio moj motiv da osnujem Miljakovac jer sam zaista, ono, meni je fudbal sa ostrva fudbal. I ta pasija, taj način praćenja klubova. Okej, možeš ti da voliš Chelsea, Manchester, Liverpool, šta god, Celtic, ali klub iz tvog naselja, iz tvog sela, iz tvog malog grada, iz tvog mesta, to je to. Ti kupuješ šal, ti kupuješ sezonsku, ti dolaziš tu, to je mesto susreta. Taj stadion je mesto susreta. I meni je ta kultura bila fenomenalna. I tu je negde i bio moj motiv da se pokrene Miljakovac da bih napravio nešto takvo, da vežem lokalnu zajednicu, jer fudbal više nije sport, to je bukvalno sad ti možeš da kažeš i ozbiljan biznis, a za neke ljude i religija. Ili jedno sredstvo za masovno kontrolisanje ljudi, jer postoji mnogo velika, mnogo velika ljubav ljudi prema fudbalu i ti tom ljubavlju možeš da manipulišeš na razne načine. Ja sam rešio da uzmem tu ljubav i da manipulišem njome na najbolji mogući način, tako što ću da okupim ljude pod tim jednim plaštom fudbalskog kluba lokalnog i onda da svu tu zajednicu koristim tako što ćemo da pravimo humanitarne mečeve, humanitarne bazare, da čistimo Miljakovačku šumu, da čistimo parkiće, da se organizujemo, da skupljamo pomoć, da šaljemo ovim i onim ljudima u odeći, u obući, u hrani, u ovom, onom. I jednostavno, znaš, kad te pozove jedan čovek, to je onako, kad te pozove fudbalski klub tvoj lokalni da dođeš da podržiš, onda je percepcija drugačija, onda je neka magija i tu je neka ta magična prašina. Moj fudbalski klub iz kraja hoće, organizovao, ovo ono, ajmo svi dođite da pomognete. I jednostavno eto, to je to je onako negde i bio cilj svega kad se taj klub osnovao i tako se ljudi vraćaju tome, nekom nukleusu, ono što fudbal jeste.

PUT DO PRVE AKCIJE

Ivan Minić: Pričaćemo, pričaćemo o tome. Hajde da vidimo šta se dešavalo ovaj u tom periodu od tvog bataljivanja fudbala do trenutka kada si pokrenuo akciju sa sa aukcijama dresova.

Jovan Simić: Uf, pa dešavalo se svašta. To je baš svašta, svašta. I jednostavno to je bila neka možda prva godina ne ni fakulteta, nego te više škole. I jednostavno tad je bio taj neki period gde, okej, hajde kao na višoj si školi koja ne zahteva od tebe neku spektakularnu posvećenost. Uzmi nešto pa radi. I onda sam ja u stvari radio skoro od završetka srednje škole, prvo sam radio kao šegrt kod jednog komšije koji je bio keramičar i to je bilo isto jedno onako mnogo lepo iskustvo.

Ivan Minić: Izvoli, da, da, da.

Jovan Simić: I to se sećam čega. Radio sam u jednoj prodavnici mešovite robe, tako što sam menjao isto jednog čoveka koji je vodio računa o o higijeni tog prostora, pa kad je on na odmoru ili teku nešto, ja dođem, čistim celu radnju koja je imala preko 1000 kvadrata ili tako nešto i ceo njen krug. Ovaj, čistim sve. Tu sam shvatio koliko ljudi mogu biti gadni kad sam ulazio u WC za mušterije. To je zaista bilo strašno. Ovaj, tu negde krećeš da spoznaješ svet i mračnu stranu ljudi. Ovaj, onda eto tako, nešto ideš, lepiš neke deklaracije. U međuvremenu se baviš tom višom školom. I onda sam krenuo da vozim dostave u u jednom kineskom restoranu. To se sećam, zvao me je jedan drugar i kao, je l’ znaš da voziš motor? Ja kao ne znam. On kao nema veze. Možda naučiš, to ti je kao bicikl. Pritom bio je decembar. Ja kao: “Druže, ne mogu da vozim motor u decembru.” On kao: “Ma ne, ne, samo dođi. Kaži da možeš da voziš motor, dnevnica je top, bakšiš je top, imaš klopu. Jedan obrok dnevno. Super. Vidi, ti imaš 22 godine, 21, ne znam, 2012., 27. godinu i kao, okej, probaću.” Dolazim na razgovor i kao: “Je l’ znaš da voziš motor?” Ja kao: “Da, da, da.” Sasvim negde. “Kao, ovo je šta je beše to bio? Piaggio Free 45 kubika, koliko već, možeš sa B.” Rekoh: “Ma dobro, znam, vozio sam.” Ovaj, “Dođi sutra, javi se.” Ja sećam, ja dolazim. Čeka me taj moj drugi, kao: “Samo lagano. Kao bicikl. Samo se ponašaš normalno. Ovde ga upališ. Kurblo.” Ono. Ja rekoh: “Okej.” Ja nekako upalim taj motor, spakujem prvu dostavu. Sećam se, bili su u Solunskoj ulici, to pamtim. Znači, ja sam trebao iz Gavrila Principa da idem u Solunsku. Ja sam pogrešio put. Ja sam izbio nekako iz Gavrila Principa na Brankov most i odjednom sam se našao na Brankovom mostu. Ja kao, prelazim most, idem na Novi Beograd, na prvu dostavu. Kasnim, ohladiće se. Okreći se, vraćaj se. Uđi u Solunsku. Uđem u Solunsku. Silazim sa motora, upadam u šaht koji je bio otvoren. Nogu, ne znam da l’ sam, da l’ nisam. Ostavljam tu dostavu. I onda tako sam radio i i te dostave. Sad sam ja tu raširio malo tu priču. Ja se ovaj izvinjavam. Onda sam decembar, januar i februar sam po snegu vozio motor. To je bilo ono sa tri trenerke i sa tri jakne i sa dve kape. To je bilo ludilo. Onda sam krenuo da radim u restoranu. I u Zašto ja to pričam? Jer sam ja bio u tom restoranu ovaj do momenta dok se desilo to sve sa dresovima. I to je nešto što je onako okrenulo moj život za za bukvalno ono 180° gde bukvalno jednog popodneva tvoj telefon kreće da zvoni konstantno. Tebe kreće da zovu novinari, ljudi, zbog jednog članka koji je napravio Darko Nikolić koji je radio tada u Blicu, gde je u stvari pokazala snaga medija jer je Darko uzeo sve svoje kapacitete i svo svoje znanje novinarsko i umeće koje je imao i usmerio u to da ta vest tog dana bude glavna vest, jer on je zaista od jedne aukcije koja je bila zakazana u jednoj svečanoj sali osnovne škole na Miljakovcu, eto koja je trebalo da bude jedan događaj za koji sam mislio da će da se skupi jedno 1.000 EUR, da se skupimo mi iz kraja, da pomognemo klincu koji je tu iz iz kraja. Ja sam poslao onako optimistično neko saopštenje na par u par Facebook inboxa, ono kao ne znam, Blic, ne znam šta je tad bilo. Znao sam kako da sastavim saopštenje jer sam išao u školu sportskog novinarstva i volontirao sam neko vreme u jednoj sportskoj redakciji. Kao, znao sam koja forma treba da bude toga i to sam onako optimistično poslao. Niko mi se nije javljao. Darko me je pozvao. Ja se sećam tačno, ja u smeni pakujem dostavu, zove me Darko: “Hajde mi kaži malo više o tome.” Ja, sad znaš, pakujem i pričam. Rekoh: “Mi ćemo to da prodamo, par dresova, imam ja nekih 50-ak, 60-ak.” On kaže: “Važi, važi, hvala ti.” I nakon sat vremena ljudi me zovu kao: “Brate, uđi na Blic.” Naslovna strana. “Čovek koji diže Srbiju na noge, prodaje dresove za malog Nađu.” Mislim, vidi, od tog momenta niti ja dižem bilo koga na noge, nit bilo ko zna da se to dešavalo. Darko, kažem ti, je usmerio sve kapacitete svoje da to u tom momentu postane istina. I od tada kreće ludilo. I onda se budi u ljudima nešto zaista predivno. Ljudi se javljaju, šalju svoje dresove, sportisti se javljaju, sportisti se javljaju, uplaćuju pare i 300.000 EUR bukvalno je sakupljeno u roku od sedam dana. Znači i donacijama i, mislim da je tad prvi put upaljen humanitarni SMS kad je bilo to sa Nađom. SMS, donacije, sama ta dva događaja u Beogradu i u Novom Sadu. U Beogradu je skupljeno 60.000 EUR, u Novom Sadu 20.000 EUR od same prodaje dresova. Tako da, ono, tad je onda sve krenulo. I kažem, meni se tad život promenio. Ti od nekoga kome je baba ušivala Kralj na pamučnu majicu na leđima, dolaziš do toga da Ivica Kralj tebe zove i kao: “Jovane, ja imam dres sa Svetskog prvenstva 98., kao, žuti Adidas.” To se sećam, ono, znaš, i kao Ivica Kralj dolazi u tu školu, tvoju osnovnu, donosi ti taj dres. Radulja, dolazi Nele Karajlić, dolazi, donosi dres Jugoslavije u kojem je pevao u Zabranjenom pušenju. Mislim, neke stvari su se dešavale stvarno, Danko Lazović, Miloš Ninković kupuju dres jedan od drugog. Znaš, mislim, stvarno neke stvari spektakularne. I u tom momentu ja shvatam da imam još ideja koje bi možda mogle da pomognu drugom, kao što su Sportski bazar i dobijam fiks ideju da napravim najveću humanitarnu utakmicu u ovim prostorima, da ih okupim sve. gde onako mi svi kažu kao zovem ljude iz Saveza, kažu mi kao: “Dečko, vidi, sve je okej, super je bilo to s dresovima. Vidi, probali smo mi da ih okupimo. Neće. Nemaju vremena, mrzi ih, ne mogu da se cimaju. Nemoj se trošiš, ti si klinac. Pusti.” Ja rekoh: “Važi.” U tom momentu ja upoznajem Dušana Kovačevića, jednog od osnivača Exit-a koji me pozvao u njihovu fondaciju, postajem deo fondacije. I bio sam tamo jedno godinu dana i ja mislim i od tih godinu dana, šta god suludo da sam ja izbacivao iz sebe, Dušan je rekao: “Da.” Ja rekoh: “Okej, vidi, ja bih sada da zovem sve. Od Deke Stankovića do Peđe Mijatovića, Kralja, sve da ih okupim.” “Super, može, hajde.” Ja rekoh: “Okej.” I tad se sećam, prvo sam zvao Kralja. Ivice, da l’ bi vi, ja bih nešto probao? Naravno. Sam zvao Krstajića. “Mladene, da l’ bi vi, ja bih nešto probao?” “Naravno da da.” “Da li možete mi dati broj od tog i tog?” Kockice su krenule da se sklapaju. Bilo je tu i situacija komičnih. Na primer, Bora Milutinović i Radomir Antić su došli i onda je Bora sredio da dođe i Peđa Mijatović. I ja zovem Gorana Petrića i klasika, ono: “Dobar dan, gospodine Petriću. Jovan Simić, pored telefona. Ja sam taj i taj. Ja sam radio to i to. Ja bih sada da organizujem to i to. Dolaze.” Ja nabrajam. Ja nabrajam i on ovaj čuje: “Peđa Mijatović ti dolazi?” Rekoh: “Da.” “Dečko, bre, to je moj kum, meni on nije ništa rekao. Je l’ ti meni sad kao pričaš neku priču?” Rekoh: “Ne, gospodine Petriću, vidi, ja klinac imam 23 godine, u tom momentu 24.” Rekoh: “Ne, gospodine Petriću, molim vas.” “Haj, zovem ja Peđu pa te zovem.” Ja ovako spustim slušalicu i rekoh: “Šta ako Peđa kaže, nemam pojma ko je mali, razumeš?” Ja se prepao. Petrić zove za minut. Kaže: “Zvao sam Peđu, dolazi. Dolazim ti i ja. Računaj me, stavi me na spisak, zovi me ako treba bilo ko. Javljam šta god ti treba.” I Goran je posle bio deo i stvarno i svake akcije i oni stvarno jedna sjajan tip, ali eto bilo je tu i komičnih stvari i svega, ali tako je krenulo i onda sam ja krenuo da pravim da kažemo ozbiljne kontakte u tom nekom svetu i jednostavno sam shvatio kao svoju bukvalno obavezu da mi ti kontakti služe da napravim nešto još veće, još veće, još veće i još bolje. I jednostavno to je onako neka moja naj najveća vrednost koju sam poneo iz svega toga da ti ljudi kad vide moj broj telefona na ekranu znaju da ih zovem za nešto što je u tu svrhu i za nešto što je pametno i što je normalno i što je pristojno, a ne nikako za neke gluposti ili tako nešto. Tako da eto, sve je počelo sa humanitarnim radom i ja to danas nosim onako kao neku, to je da kažem pozitivnu hipoteku i pozitivnu obavezu prema svim ljudima koji su se priključili ikad u bilo koju humanitarnu akciju i prema svim tim ljudima i sportistima koji su se priključili da sve što radim uvek ima neku notu društvene odgovornosti ili humanitarnog rada i da to da ovaj ima neku mnogo više svrhu. Jer da nije bilo toga ne bi niti ni ja danas sedeli ovde.

Ivan Minić: To jeste nešto što je zaista pokrenulo ljude i mislim, vratilo veru ljudima u sportiste u u u mnogo slučajeva. Jer su oni nekako godinama verovatno i zbog loših iskustava i svega vrlo bili rezervisani za za razne stvari. Ono, dešavale su se povremeno te neke stvari, tipa, ne znam, pamtićemo zauvek oproštajnu utakmicu Saleta Đorđevića, koji je okupio sve, UNICEF je bio deo priče. Sale je, Sale je, ali Sale je jedini iz te generacije koji je imao oproštajnu utakmicu. Kod fudbalera je to bilo gotovo da se nije dešavalo.

Jovan Simić: Siniša u Novom Sadu.

Ivan Minić: Siniša u Novom Sadu, bila je ona utakmica Zvezde 2000.

Jovan Simić: Prve, da, 10 godina od Barija.

Ivan Minić: Prve, da, 10 godina od Barija, mislim, koja je bila dosta smešna, jer su oni tad već bili svi dosta ispod forme i nisu baš mogli da izguraju, ali je bila lepa. Ali generalno nije to bilo nešto preterano često. Sećam se da je da je isto ovaj Dragan Škrbić imao oproštajnu utakmicu u Pioniru, gde su došli gomila vrhunskih rukometaša, ali nije to baš bilo uobičajeno. U svetu je to potpuno normalna stvar i uvek se uz to veže neka, neki lep povod i nešto gde gde, ovaj, ta sredstva mogu da se iskoriste na dobar, pametan način. Ovaj, i mislim da si ti kroz ovo uspeo da vratiš ljudima malo veru u to sve, da se i oni malo razmrdaju sportisti, da da shvate da to ima, ovaj, specifičnu težinu kod ljudi, da je ljudima to važno, da posebno svi ti dresovi iz reprezentacije. Mislim, mi smo imali, jedno vreme, pričao sam u nekoj epizodi o tome jer sam ja o svemu već pričao u 300, 40 epizoda. Ali jedno vreme ti nisi mogao da kupiš dres reprezentacije nigde. Košarkaški nije bio nigde da se kupi. Fudbalski je đene, đene, ali slabo.

Jovan Simić: Kad to misliš? Tipa pre 10-ak godina?

Ivan Minić: Da, recimo, tek poslednjih sedam, osam godina za košarkašku reprezentaciju ima, zato što je Pik bio sponzor pa su oni shvatili neki potencijal toga. A onda i Savez napravio replike onih starih dresova koje su ljudi voleli 98., 95., Timorell i sve to. Ovaj, u fudbalu je uvek postojala ta mogućnost da ko je sponzor reprezentacije, opreme reprezentacije, ti si mogao u Nike-u da kupiš dres. Ali nisi mogao da kupiš prethodni dres. A svi smo nešto imali, mislim, mi stariji, vi mlađi, drugačije. Ali mi stariji smo svi imali trip na onaj dres FSY sa sa onim konopčićima ovde i onom kragnicom i ono sve.

Jovan Simić: On je bio do 96., ja mislim, aktuelan.

Ivan Minić: I tako nešto.

Jovan Simić: Mislim da su ga i na Mediteranskim igrama u Bariju nosili 96. Da, da, da, da.

Ivan Minić: Jer, mislim, znaš, to je bilo onako. I većina toga je bila potpuno nedostupna i ljudi su to kupovali kroz Kupindo, Kupujem Prodajem i sve ostalo. I onda kao, znaš, pojavi se ta priča. Drugo, mislim, u jednom periodu da su ljudi prestali da kupuju dresove igrača koje vole. Da je to bilo rezervisano baš za klince. Ja znam, recimo, ono, deca mojih drugara koja su imala to sa šest, sedam, osam, 10 godina, dresove koje, mislim, mogu da nose te godine i nikad više. Da posle više nisu, niko nije nastavio u tom smeru preterano. Da je bilo mnogo manje nego što je to bilo u naše vreme, kada smo svi to želeli. Nismo mogli to sebi da priuštimo, ali smo svi to želeli. Meni je prva stvar koju sam kupio, kad sam zaradio neke malo veće pare online, kad sam ono kao rekao sebi, okej, sad mi je ostalo, mogu nešto da kupim, bio Kantonin dres iz Uniteda.

Jovan Simić: Da, da, da, da.

Ivan Minić: Ona, mislim da je to 94., 95. Onaj crveni dres gde je u pozadini tribina.

Jovan Simić: Aha, aha, aha.

Ivan Minić: Znaš. I to mi je bilo, Da, da, da, sve je bio umro tad. I Šarp je bio.

Jovan Simić: A mi, a mi smo Šarp. I Šarp onaj zeleno-žuti.

Ivan Minić: Da, da, rezervni.

Jovan Simić: Treća Treća garnitura. Je l’ beše u zeleno-žutom tukao navijače?

Ivan Minić: Ne. Mislim da nije. Mislim da je u crvenom. U zeleno-žutom je dao onaj jedan go sa 19 metara na odbitak, primio, volej i pod prečku. Imao je United te rezervne kombinacije jako živopisne. Bila je i ona jedna plavo-bela, ovaj, u sličnoj nekoj čudnoj kombinaciji boja, plavo-bela. Mislim, nekako mi je sve to tad bilo mnogo više koloritno, kao da su se svi mnogo više trudili.

Jovan Simić: Pa da. A možda je to i razlog zbog koga svi danas prave retro dresove.

Ivan Minić: Da.

Jovan Simić: Znaš. Jer, mislim, u zadnjih jedno 15-ak godina je bila ta era da se nakiđure dresovi što više. Nekako su tu bile i boje, i oblici, i šare, i drži ne daj. A sad se sve opet vraća ka onom nekom plain. Znaš, ono, daj samo da je beo i da ima grb, sponzor i to je to. Svi, svi se vraćaju sad ka nekom minimalizmu i ka jednostavnosti. Ali sad i ja se pitam da li je to momenat psihološki jer smo mi tad kao mlađi bili mnogo više vezani za to, a ovo sad nam je kao pusti me toga. Jer, znaš, tu je negde i krenula ljubav. Ti kad uzmeš taj dres i kada ga obučeš, ti si on. Ti postaješ on. To je ta ta ta dečija mašta. Ona te vodi na to mesto. I ti si u tom momentu, mogu da pretpostavim, bio kantona koji ima kragnu ovako i daje onaj go i gleda po celom stadionu. Znaš. I ja mislim da to parče sintetike kombinovano sa dečijom maštom ima toliku moć da ono te vodi. Ti putuješ kroz te svetove, kroz Old Trafforde, kroz Wembley, kroz I to je nešto spektakulno. I to je ono što je meni bilo, znaš, ja se ono sećam kad uzmem dres neki, kupim neki novi, ja sam bio u stanju da ga zagledam sa 100 strana. Pa, šako je match worn. Znaš, ja sam tačno znao kako Nike ima ovde rupice sa strane, kako na etiketi šta piše ako je match worn, kakav je Adidas match worn, šta mu piše ovde, da l’ je dry fit, da l’ je ovakav, da l’ je Meni mislim, znaš, to je to je ono ludilo. Ludilo. To, to parče sintetike, to je Ko nije imao to, ko tu bolest nije imao.

Ivan Minić: I ono kreten si ako podigneš kragnu, osim ako je Kantona ili Mihajlović.

Jovan Simić: Da. Svi smo dizali kragnu. Tako je. U nedostatku dresova uvek je bila neka polo majica. Izađeš u polo majici, digneš. Nemaš gel, nego kvasiš kosu ovako, pa da deluje kao da je puna gela. Bacaš kao Mijat. Mislim, ludilo, ludilo. Al to je, to je bilo ono vodilo te kroz razne svetove.

Ivan Minić: Šta je bila naredna priča? Naredna priča Miljakovac?

Jovan Simić: Ne, od dresova. Ne, ne, od dresova, do Miljakovca ima šest godina. Nakon dresova usledio prvo Sportski bazar.

Ivan Minić: Da, da, da.

Jovan Simić: Jedan onako lep koncept i moja omiljena humanitarna akcija koju nisam organizovao dugo i za koju se nadam da ću opet da je napravim, jer je to meni, to je kao jedan buvljak gde imaš štandove i poznate ljude koji ti prodaju svašta nešto. Prvi bazar je bio ispred Beogradske arene i tu su fudbaleri Partizana prodavali svoje dresove, šolje, priveske, fudbaleri Zvezde svoje, fudbaleri Čukaričkog svoje. Marina Maljković je dovela celu košarkašku reprezentaciju. Momci iz državnog posla su prodavali neke svoje stvari i apsolutni hit, ono što je znači najveći hit sportskog bazara je bio Kesić sa svojim šoljama tamo. Znači, on je tad bio kao spektakl i nas bilo su tri bazara i na sva tri je on bio. I Sportski bazar se kasnije raširio i sa toga da su dolazili i književnici, što je meni bilo jako bitno, i prodavali su svoje knjige. Muzičari svoje CD-ove. Tako da eto Sportski bazar i ta prilika da ljudi direktno na toj pijaci komuniciraju sa fudbalerom, jer sa Kesićem ili sa Marcelom ili sa bilo kim oceni dresa, šolje, majice, patike, ovog, onog kupuju i onda sav taj novac se narediš u humanitarne svrhe. Ali opet to neko zajedništvo, druženje, jer je meni stvarno bilo jako bitno da onako kruži jedna ljubav i zaista je to bio tako pozitivan i lep događaj da eto, kažem ti, žao mi je što ih skoro nisam pravio. Sportski bazar. Onda je usledila velika utakmica Asovi za decu i onda se nastavilo sa ostalim mečevima Asovi Zapadne Srbije u Užicu za kupovinu ultrazvuka u Užičkoj bolnici. Ovaj, tu je bio Drulović, Njeguš, Radiša Ilić, Boban Dmitrović, Mirko Poledica. Znači, svi ti ljudi, eto, koji su iz, iz tog zapadnog dela. Onda je bila humanitarni meč legende Vojvodine, legende OFK Beograda, još neki takvi mečevi. I, ovaj, onda se desila fondacija Zajedno za život, kroz koju si isto radila. To su sve one stvari Penal za život, gde si ti mogao da šutiraš humanitarne penale golmanima, al pre šuta ti doniraš novac i onda šutiraš ili Borjanu ili Kralju ili Milanu Kaliniću ili nekoj poznatoj ličnosti i eto, imaš, možeš da kažeš da si dao gol Borjanu iz penala. A mi smo ti uzeli nešto i donirali tamo gde treba. I negde mi je uvek bio cilj da ne bude onako samo suvo doniranje, nego može, sad da l’ sam ja to sklapao malo i marketing i umeće nekog storytellinga, kako god. Pravio sam ljudima tu neku situaciju da oni za uzvrat dobiju neku mnogo lepu stvar i da ponesu kući i emociju i iskustvo koje je lepo, a da se novac ovaj koji će donirati usmeri tamo gde treba. Razne te humanitarne večere, kažem opet, mečevi, svašta nešto. 

BRENDIRANJE, ŽENSKI FUDBAL 

Jovan Simić: Onda sam počeo da radim u Voždovcu. To je isto jedna onako momenat bitan ovaj, kad sam poželeo, eto, da uđem u taj svet profesionalnog fudbala. I tad sam se javio sam Voždovcu. To se sećam. Znači, sastavio sam mail od jedno 6 km. I ovaj napravio celu postavku komunikacije, na društvenim mrežama, van mreža, događaj, ceo koncept marketinga i komunikacije. Ono sam mi poslao. Oni su me pozvali i, ovaj, bili u fazonu: “Je l’ ti stvarno možeš da ovo sprovedeš?” Ja rekoh: “Da, naravno.” I počeo sam da radim u Voždovcu, s tim što sam naravno tad ono marketing i PR sektor bio ja sam. I kao, hajde, vodiš to. Ono što je bilo super što tad ljudi iz kluba nisu ni znali šta se dešava, niti šta ja radim, niti šta ja planiram. Nego kao, došao je neko sa energijom, nek uđe tu u sistem pa ćemo da ga iskoristimo. Međutim, onda samo ovaj kreću da se pojavljuju naslovi u novinama: “Voždovac na Twitteru ludilo”, “Admin Voždovca pravi haos.” “Vidite Voždovac šta radi, kako najavljuje”, jer je to stvarno bila jedna revolucija u komunikacijama kod kod nas i Voždovac je tad bio, pa ja mogu slobodno da kažem onako prvi klub što se tiče i društvenih mreža i tog načina komunikacije i svega što je doneo. I opet je tu bilo mnogo društvene odgovornosti, humanitarnih akcija, svačega je bilo. I eto, posle Voždovca, ovaj, kad sam napustio Voždovac, bukvalno sam otišao na Zlatibor, u selo, na dva dana da se iskulliram. I krenuo da vrtim neke chatove po telefonu i moj drug Zuba koji je dizajner: “Ja uđem u chat i kao, ha, vidi, poslao mi je logo za klub koji sam ja tražio pre dve godine. Ja sam tad kao, Zuba, aj napravimo nešto, hoću ja Miljakovac.” Ja rekoh: “A što ja sad ovo ne bih pustio? Ja sad nemam posao, nemam ništa.” Ja uzmem logo kluba, pustim na mreže i napišem: “Vreme je da Miljakovac dobije svoj klub. Krećemo jako, idemo do Super lige.” Znaš, ono, loženje neko. Ja to pustim i ostavim telefon. Nešto da l’ sam radio tu po selu, šta, ne znam ni ja šta, dolazim posle dva sata, haos. Kad je prvi trening? Gde je prvi trening? Kad je prvi trening? Koji je ovo klub? Šta se ovo dešava? Šta ovo? Šta ono? I ja vidim da tu postoji energija, da postoji da ima mesa, što se kaže, da to može da živi. Uzmem, napravim društvene mreže i krenem da opet, kao i u Voždovcu, da furam tu istu priču. I ono, bukvalno tog istog dana mediji opet kreću. A Miljakovac dovodi Messija. Pa, tu su onda neki bili smešni klipovi. Pa da, vidite, mislim, I onda je krenuo haos i onda sam bio u fazonu: “OK, ovo opet moram da iskoristim za nešto smisleno i normalno.” I klub je krenuo da postoji tako što je napravljen prvi humanitarni probni trening. Pozvao sam tadašnjeg trenera Voždovca Jovana Damjanovića da dođe sa celim stručnim štabom. Znači, njih sedmorica: trener, prvi pomoćnik, drugi, analitičar, kondicioni, trener golmana. Svi su došli i držali prvi trening Miljakovca. I sad možeš da zamisliš koji je to bio trip, ono, momcima iz kraja gde ti dolaze ljudi u opremi Voždovca, profesionalni, maksimalno. Prvo ti šef kaže: “Momci, sad će Marko da vas uvede u trening, prvo s njim malo, onda će da vam Mare postavi čunjeve, tu ćete malo s njim, onda ćete doći ja da vam objasnim.” Znaš, ovi gledaju, njima bioskop, razumeš. A poenta je bila, ko god želi da dođe na prvi trening mora da donira neka sredstva za NURDOR. I stvarno je, stvarno je bilo prelepo. Počelo je na jedan prelep način. I onda se, kažem ti, te društvene mreže su eksplodirale. Sve je eksplodiralo. Onda su krenuli da nas zovu iz raznih sela. “Hajde ovde, hajde ovde, hajde onde.” Onda smo, znači, klub se osnovao tad u oktobru. Ti si imao do jula praznog hoda koji si popunjavao sa humanitarnim mečevima, sa svima. Putovali smo po raznim selima. Znaš, mi smo bili ono cirkuska atrakcija bukvalno, jer te na mrežama ima. Radiš neke super stvari. Već svi ljudi znaju. Ja sam tu krenuo odmah, ono, merch, dresovi, majice, šolje, sve. Znači, odmah Super liga fazon. I s tih putovanja je stvarno bilo svačega. I, ovaj, da, stvarno je bilo svačega. I, znaš, dođeš, pa ljudi vrte prase, prave pasulj, peku roštilj. Stvarno je bilo fenomenalno. Bilo je fenomenalno. I onda se ušlo i u takmičenje. I eto, kažem, i kroz Miljakovac ljudi na lokalnom nivou su se okupili. Mnogo je bilo ljubavi. To je ono što što mi je bilo bitno. Humanitarne mečeve, humanitarne akcije, isto neki bazari, čišćenje šume, mnogo nekih onako lepih, bitnih stvari napravljeno.

Ivan Minić: Da, mislim da je mnogo važna stvar zapravo to što, što si i pomenuo, a to je da je to sve izgledalo jako dobro.

Jovan Simić: Da.

Ivan Minić: Da je bilo spakovano kako treba. I da, da nije bilo, verovatno ni taj entuzijazam ne bi bio takav, al’ to je stvarno izgledalo od prvog dana kao da je u pitanju jako ozbiljan klub. Što jeste bio, jer ste se vi cimali, ali što nije uobičajeno ako pričamo o fudbalu koji nije Super liga.

Jovan Simić: Koji vidi, tu je krucijalno je bilo u stvari tu moje iskustvo. Znači, ja sam bio deo profesionalnog kolektiva u Super ligi Srbije. Znači, bio sam u Voždovcu, koji je tada bio, mislim, ono četvrti klub u Srbiji po svemu, gde sam ja mogao da ozbiljno uhvatim procese, kako se to sve zateže od ekipe do ekonamata, do odnosa među ljudima i svega. Ja sam imao to iskustvo ozbiljno, plus sa tim nekim umećem i znanjem komunikacije, društvenih mreža, marketinga, brendiranja i svega. I ja sam bukvalno odmah Miljakovac postavio, kao: “Tako, okej. Miljakovac, lokalna priča. Klub mora da ima nadimak. Nadimak je Radnička klasa. Klub mora da ima boje. Boje su zelena i crna. Zelena zbog zelenila, crna sklapa se lepo, to je sve okej.” Idemo dalje. Grb, na grbu su svi neki lokalni toponimi, Miljakovačka šuma, Miljakovački izvor, kapljica vode zbog Miljakovačkih izvora, fudbalska lopta. Znači, sve sam bukvalno bio skockao i namestio tako da ti ako si sa Miljakovca, to je tvoje.

Ivan Minić: Radi jedan kroz jedan.

Jovan Simić: Ti si to i ti se povežeš s tim i ti postaneš s tim jedno. I onda sve ostale stvari koje su se dešavale samo su još više zbližavale klub i ljude i da, to je onako smisleno je napravljen ceo ceo paket da bi se zaista ljudi vezali za to.

Ivan Minić: Mislim da da da je to jako važno što, što je bilo dobro zaokruženo od samog početka. Da to nije došlo vremenom, nego je krenulo ovaj jako lepo. I mislim da, sad ti ćeš bolje znati, ali mislim da je zapravo jako dobro što si došao sa iskustvom iz nekog Voždovca, a ne iz neke Zvezde ili Partizana. Jer to nije realno. To šta se dešava u ta dva sistema, a ne dešava se mnogo toga dobrog u prethodnom periodu, al generalno, ništa od toga nije realno, jer ti si po defaultu popularan. Ti si po defaultu uspešan. Ti ako si treći, to je problem. A sad da l’ ćeš biti prvi, drugi, to je pitanje sezone i svega. Ali mnogo je daleko od onoga što je realnost Super lige.

Jovan Simić: Voždovac kao sredina je za kreiranje jednog sportskog radnika dušu dao, jer klub je privatan. Zna se, što se kaže, odakle dolazi kapetan, čiji je klub, ko se pita i ko ima cilj. A cilj je samo jedan, nema bočnih vetrova, bočnih udara, uplitanja interesa ovih ili onih. Interes je samo jedan, znači, to je klupski. I mi radimo svi sve da bi klub što bolje izgledao u javnosti, prodao nekoga, mogao da živi, sve to i to je zaista klub gde ti misliš o svom poslu i zaista kažem, takva sredina je mene, za mene bila najbolja da me oblikuje kao nekog sportskog radnika i da mi postavi te neke temelje za to kako bih ja trebao da vidim fudbal u budućnosti i kako bih ja trebao da vidim uopšte organizaciju jednog kluba i to je ono što je meni značilo kasnije mnogo. Jer ja iako sam bio PR, okej, ti si neminovno klub je mali. Znači, tu to nije Partizan ili Zvezda koji su bukvalno kao sad već kao korporacije gde ima mnogo ljudi, sektora i drži ne daj. Nas je bilo troje ili četvoro koji su držali celu priču. Znači, i ti ne radiš to samo posao PR-a i marketinga, nego si malo tim menadžer, malo si ovo, malo si ono, malo.

Ivan Minić: Svugde gde treba, moraš da pomogneš.

Jovan Simić: Tako je. Al to radiš sa mnogo velikom ljubavlju i kažem opet mali sistem gde svako zna šta radi, radi to sa mnogo ljubavi. I to mi je isto mnogo značilo. To je, to i jeste napravilo Miljakovac, celo to iskustvo i kasnije je meni pomoglo i i kad sam radio u fudbalu na ostalim pozicijama i u ostalim pričama.

Ivan Minić: Jedna od stvari koju je Miljakovac imao isto u od početka, ili možda ne baš od samog početka, ali znam da je, da je bio deo priče, jeste i to da ima, da kažem, seniorski, ima omladinski i ima ženski klub. Ženski fudbalski klub. Mislim, sada je to nešto o čemu se, da kažemo, hajde, relativno redovno i priča i FIFA to negde favorizuje i Nike to favorizuje kroz reklame i sve ostalo. Stvarno ne bih voleo da zvučim pogrešno, ali za mene je negledljiv ženski fudbal. Možda nekom drugom nije. Ovaj, vidim da postoji kvalitet, da se razumemo, to, to nije sporno, ali jednostavno previše mi je to sve sporo i nije, nije mi to.

Jovan Simić: Pa kao da je drugačiji sport, da nisu iste odluke ni ista brzina dešavanja stvari, ali znaš,

Ivan Minić: Vrlo sličan odnos imam i prema ženskoj košarci. Nije mi to. Ali ženska odbojka mi je recimo fantastična, jer je sport mnogo više adaptiran tome. Nekako mi se čini. Znači, ne očekuješ istu stvar na ženskoj i muškoj odbojci, al dinamika je tu i u oba slučaja je ona jako dobra. Ovde mi je sve nekako off, ali okej. Ovaj, šta je bila ideja sa tim?

Jovan Simić: Ideja sa tim je bila, znači, to dolazi u momentu gde Miljakovac ima baš ono ozbiljnu pažnju javnosti i medija i i ozbiljnu podršku i onda sam ja negde osetio kao obavezu da kao sad tu pažnju moramo da usmerimo i u nešto što što nema toliku pažnju, a zaslužuje. I jednostavno ženski fudbalski klub Miljakovac mi je nekako hajde bio logičan nastavak i imali smo sreću da je Marina Radovanović, nekadašnja futsal reprezentativka Srbije i bivša fudbalerka Crvene zvezde devojka od Džonija koji je igrao u Miljakovcu, onda smo svi tu bili bliski. I onda sam ja pozvao Maku i rekao: “Hajmo da vidimo nešto da se iskombinujemo.” Ona je imala kontakte sa fudbalerkama. Okupili smo neku prvu grupu ljudi, Maki i Ana, ja, cimali smo se, došle su neke devojke. Ovaj, ali to je, to je onako trenutno u Srbiji ozbiljan rudarski posao jer na primer, ja sam u Miljakovcu muškom klubu imao problem što sam ja morao da odbijam momke koji su želeli da igraju. Baš je bio ozbiljan problem, jer kao mnogo je bilo dobro, mnogo je bilo lepo brendirano, mnogo je sve sijalo i šljaštilo i mnogo je imalo smisla i svi su želeli da budu deo toga. Mi smo morali da odbijamo ljude. A u ženskom ne možeš da nađeš fudbalerke, jedva se skupimo za vikend. Pa onda i taj problem na teritoriji Beograda nije moglo da se sakupi dovoljno klubova da se napravi liga beogradska, pa smo mi morali da učestvujemo, i kad smo uspeli da se primimo za ligu, u ligi Vojvodine. Pa smo bili ono, sa klubovima iz Rume, iz Zrenjanina.

Ivan Minić: Miljakovac u srcu Vojvodine, da.

Jovan Simić: Srcu Vojvodine, razumeš. I mnogo je to bilo teško sve posložiti i organizovati. Uspevali smo dve sezone. Onda nažalost eto, ja kad, ovaj, me profesionalni put odveo na neku drugu stranu, kad sam ostavio to momcima iz kraja i, ovaj, oni nisu mogli da iznesu ženski klub i on je nažalost prestao da da radi. Ali hajde eto, nek ostane, znaš, nek, nek ostane neki taj plamičak, neka gori, pa će jednog dana možda da se razgori ta vatra opet. Ali kažem opet, totalno kao da si u drugom sportu. Kao, kao da si u totalno drugoj priči. Mnogo je teže nego u muškom fudbalu i tačno se vidi da još mnogo mora da se radi da bi se razvila ta priča. Ali meni je bilo bitno da da eto da u tom momentu te kapacitete koji su postojali i svetla koja su blešteći svetlala ka Miljakovcu, da usmerimo malo i ka tom ženskom fudbalu i i i i i da onako imalo je smisla, bilo je lepo, ali mi je žao što što nije, nije moglo se iznese. Znaš, jer sam i ja išao hazarderski u neke stvari i, znaš, ja neke stvari ne znam ni kako to da kažem. Znaš, uzmem mogu da iznesem, neki ljudi ne mogu da, da, da, da.

Ivan Minić: Ma, vidi, mnoge divne stvari su se desile na ludilo. I da je neko bio normalan, nikad ne bi ni pokušao.

Jovan Simić: Tako je, da, da, da.

Ivan Minić: Znaš. Tako da, ta neka energija koja je tu bila, Pa mislim, neko mora da bude lud. Možda ne moraš baš svaki put ti. Ali neće niko. I onda, znaš, mora.

Jovan Simić: Tako je.

Ivan Minić: Šta je bio sledeći korak?

Jovan Simić: Sledeći korak nakon toga, okej, ja kad sam osnovao klub, trebala mi je pored nadimka Radnička klasa, trebala mi je i krilatica. Trebao mi je neki cilj, trebao mi je neki ideal čemu težimo. Sad mi smo ta generacija koja pamti Intertoto kup. I onda na osnovu svega ja sam bio rekao: “OK, krilatica je dogodine u Intertoto kupu.” Jer kao, ako ga nema, napravićemo ga. Napravićemo naš Intertoto kup, razumeš. I onda je to isto postalo fora, “dogodine u Intertoto kupu”, “dogodine u Intertoto kupu”. I krenem da se osniva Superliga, ako se sećaš tog afere, skandala, ne znam ni ja više šta je bilo. Superliga, gde su hteli ovi veći klubovi da naprave Superligu i onda smo se povezali, nas nekoliko klubova Firent iz Poljske, Rekreativo iz Banjaluke, mi iz Miljakovca, još neko, ne mogu da se setim baš ko. Kao, sad ćemo mi da napravimo beton Superligu. Kao, evropsko takmičenje, sad ćemo mi da pariramo njima i sad ćemo mi da napravimo naše. Mi smo krenuli tu neke kontakte, međutim nismo mogli da iznesemo. Od svega toga Firent je došao. Znači, pazi, Miljakovac je došao do Poljske. Znači, mene su zvali Poljaci. Kao, je l’ možemo mi da dođemo kod vas da igramo utakmicu? Ja pomisli, da li se neko sprda, razumeš? Ja vidim stvarno klub postoji. Oni su momci seli u autobus, došli ovde da bi odigrali s nama meč. Tražili mi da zovem Stanka Svitlicu, Mireta Radovića, Mirka Poledicu. Na tom meču je bio Mire Radović, ovaj Stanko nije mogao doći. Bio je čak i Radovan Radaković, iako je bio u teškom stanju, taj meč je bio njemu posvećen i sakupili smo sredstva za lečenje. Ovaj, tako da mi smo pokrenuli tu priču. Nije se desila. Onda su to snimili ljudi iz Italije, iz Brere i onda su oni krenuli da okupljaju neke klubove iz Evrope. I, ovaj, krenuli su da prave taj Feniks trofej koji je u stvari bio taj kao evropsko takmičenje niželigaša. I onda su oni zvali mene i kao šta se dešava sa beton ligom, sa beton Superligom? Pa rekoh: “Ništa, ne možemo se poklopimo, nismo mogli.” Oni kao: “Vidi, mislim da kod nas postoji priča da bi mogli to da izguramo. Da l’ bi vi bili za da igrate?” Ja kao: “A još hoćeš, naravno.” Ja rekoh: “Evo ga, Intertoto kup se pojavljuje. To je to. Stvari se otvaraju.” I krenulo je da se dešava i to je meni jako drago što, što sam, to zaista smatram jednim blagoslovom, što, znaš, taj klub je uspeo da ti momcima koji su bili u klubu, koji realno su bili ono momci iz kraja, fudbal u školskom ili u nekom niželigaškom klubu, ti odjednom im otvaraš jednu priču da oni putuju u Kopenhagen na evropski meč, idu avionom. To je taj onaj tvit legendarni koji sam stavio, ono, kad su ušli u avion i rekoh: “Ovi misle da je 48-ica i traže šipku, se hvataju.” I to je bilo ono, 6.000 lajkova, ne znam ja, ludilo. Zezanje je bilo baš jako dobro. Znači, ti momci putuju u Kopenhagen, putuju u Milano na evropski meč. Dolazi ovde Skrold iz Kopenhagena i Brere iz Milana. Oni igraju evropski meč na stadionu Voždovca uz prateći Sport klub. Znači, vidi, ja sam im tad pričao: “Momci, uživajte, ne razumete. Vratićete pogled za 20 godina i nećete moći ni tada da shvatite šta vam se dešavalo. Jer tebi iz te prizme ti ideš, kao i za sve, samo motaš i to se dešava i to je sasvim normalno. Al’ to nije bilo normalno.” To je bio ozbiljan ekstram koji se dešavao i to je ono što je zaista bilo predivno i spektakularno. Ovaj, i tu je meni, hajde, kažemo negde i žao, jer ja nisam išao ni u Kopenhagen, ni u Milano, da bih mogao da što više njih spakujem, da što više njih dobije to iskustvo. Jer kažem ti, nisi mogao da sa budžetom pošalješ sve. I onda sam ja ovde bio i ostavljao i eto, posle se dešavalo to u ludilo sa evropskim mečevima. I negde u tom procesu ljudi iz Brere vide da ja jednostavno odskačem, da to što se dešava nije normalno i i da sam ja za neku drugu priču. Dešava se da Brera postaje holding, nešto kao City grupa ili Red Bull grupa, samo na mnogo manjem nivou. I da kreću u akvizicije klubova. Da su izašli na New Yorkškoj berzi, na Nasdaq, da su prikupili dosta novca i da kreću da kupuju klubove po svetu. Prvo je kupljena Akademija Pandev, Goranov klub u Makedoniji, koji je promenila ime u Brera Strumica. Zatim je kupljen klub iz Mozambika, koji je promenio ime posle u Brera Tučamen. Klub iz Mongolije, Brera Ič. I posle je kupljena Juve Stabija u Seriji B, koja nije menjala ime, ali je bila deo, to jest Brera je bila vlasnik jednog dela. I onako pravila se neka priča i ljudi iz Brere su predložili Goranu da klub je trebao da se profesionalizuje dodatno, nije to bilo na nekom nivou. Oni su predložili Goranu da pozove mene. Jer, ovaj, kao ne postoji jezička barijera, tu sam, poznajem mentalitet, poznajem otprilike i ligu, mogu da se snađem u tome. Goran se raspitao, onda verovatno zvao ove naše, Dekija i s kim je god bio, i onda sam dobio poziv od njega i jednostavno ti se nalaziš u momentu gde kao zove te Goran Pandev. Šta ćeš? Kažeš: “Neću.” Ne, neću, doći. Ovaj, idem u Strumicu. Goran me dočekuje. Vidim koja je priča, šta se dešava. I vidim da mogu da dobijem jedno ozbiljno iskustvo jer ti si tu ti si u tom klubu, ali si deo nečeg jako velikog, Brera Holdinga i to su nedeljni sastanci sa investitorima, sa CEO-m, pravdanje troškova, planiranje budžeta. Znači, nije baš onako kao ovde navrat nanos po klubovima: “Hajmo sad mi, ovde ćemo 100.000, ovde 50. Šta nam treba? Daj da premotamo, prodaćemo ovog malog, ovde nećemo.” Nego ozbiljna korpo priča, firma i to je ono što mi je bilo jako jako onako interesantno. I, ovaj, i naravno, saradnja sa Goranom i stvari koje sam preživeo i doživeo s njim i priče koje sam čuo i i šta je sve to bilo zaista fenomenalno. Ozbiljno iskustvo i eto, bio sam jednu sezonu u Strumici. Klub je u tom momentu zaista porastao. Napravili smo neke sjajne stvari. Ono što je meni jako isto lično bilo bitno, okej, ja sam došao na poziciju generalnog direktora i vodio sam klub sa te pozicije, al sam se trudio uvek da društvena odgovornost bude tu. Davanje krvi, humanitarne akcije, kad, kad god sam mogao, ovaj, pravio sam, da kažemo, neki prostor da se to desi. I klub, eto, u toj sezoni smo završili šesti na tabeli. Napravljen je i fan shop. Profesionalizovani smo klub. Uspostavili smo neke procese koji nisu postojali i omladinsku školu, znači još bolju, iako je Akademija Pandev bila poznata po svejoj školi. I napravili najveći transfer u istoriji kluba kad je Didi Trajkov prešao u Polisiju. Tako da, onako, baš sam zadovoljan. I ja bih ostao u Strumici ceo život da sam se ja pitao, ali jednostavno bio sam sam bez porodice, bez deteta i bez žene, jednostavno nije, nije bilo realno da eto ja jurim sad neke svoje snove, a da ne budemo zajedno. I onda sam se vratio. Ali generalno, život u malom gradu, u Strumici, rad sa Goranom, sa svim tim ljudima u Makedoniji, ja ono, to je, to je meni iskustvo fenomenalno i napravili smo mnogo lep posao i, ovaj, sam ja sam negde u tom momentu postao Strumičanac sigurno. To je grad koji mi je tako duboko u srcu i svi ti ljudi predivni. Tako da, eto, onda sam se vratio. Voždovac je čuo da sam se vratio, generalno vlasnik kluba i onda su me oni zvali. I, ovaj, sam prešao u Voždovac, sam tu istu poziciju generalnog direktora. Međutim, već tu ja uviđam da, da, da meni se dešavaju neke stvari gde ja vidim da ja to mogu. Okej, to nije sporno, ali da to negde nisam ja. Da ja sa fudbalom najbolje funkcionišem kad ga ja uzmem kao plastelin i kad mu ja dajem formu, kad ga oblikujem, kad ja mogu da ga koristim za stvari koje meni trebaju. Kad uđem u neki striktni format, već sam ja to primetio u Akademiji, ali sad mislio to je slučaj. Kad sam došao u Voždovac, definitivno sam i potvrdio sebi da nisam za rukovodeće pozicije. Da to nije moja priča. I da jednostavno ne, ne mogu to. Naravno, da je Voždovac moja, moja kuća i to je to je moj klub. Ovaj, ja sam pričao sa vlasnikom kluba i naravno da smo se sporazumeli odmah i, ovaj, negde sam ja tu u tom momentu odlučio da ću se vratiti onime što u stvari mi ispunjava i što volim, a to su komunikacije, to je brendiranje, brending, kako već. To je marketing. I, ovaj, nakon eto jedne polusezone odlazim iz Voždovca, ostajem sam u svojoj sobi. Sa upaljenom lampom. Tu se dešava Limun i cela ta priča. Tu se dešava 878, prvo pisanje, neki zapisi. I eto, tu onako se menja priča.

Ivan Minić: Šta je priča sa limunom? Zašto limun? Postoji i na sajtu, da kažem, malo više informacija i usmerenja i tako dalje. Ali, da kažem, to je prvi put da ti uz sebe asociraš nekakav brend koji nije striktno ime akcije ili sportskog kluba ili nečega, nego nekakav entitet u okviru koga ti radiš sad razne neke aktivnosti. Za početak, izdavaštvo, marketing, ono što ti je najbliže. Ali, zašto limun?

Jovan Simić: Pa, limun, u stvari to je prvo trebalo da bude kampanjac. Jer kao baš sam kad sam završio sa Voždovcem, ovaj sam imao par sastanaka sa, ovaj, vlasnikom kluba i on je meni tad rekao: “Joco, vidi, ti si kampanjac. Ti nisi za ove striktne sisteme. Tebe to svrbi. Ti to ne možeš. Ti moraš da jedna kampanja bam, druga kampanja bam.” Kao što si sve i radio i stvarno jeste bilo, kad pogledaš, negde kampanja, kampanja, kampanja i tako je bilo. Ja rekoh: “Pa da, eto. Napraviću nešto, neku agenciju, biće kampanjac.” I onda i onda sam se šetao sa suprugom jednom na Slavskom keju, apsolutno, ono, bezveze. I ja sam njoj pričam: “Znaš šta, ja ću tu da napravim, pa će to neka agencija, pa da vidim ja da probam s klijentima, jer kao, radio sam sve i svašta. To mi ima smisla.” Preko hajde da se zove “kampanjac”, jer stvarno samo idem i kampanjski radim stvari. Da l’ je to Voždovac, da l’ komitet, da l’ ne znam ni ja šta. Rekoh: “Sve, ili pravim jako dobru kampanju ili sam u poslu kampanjski i završim, i odem.” Rekoh: “Ja sam kampanjac.” On kaže: “A što uvek komplikuješ? Što uvek ti mrsiš? Što ne bi bilo nešto jednostavno? Je l’ ti nešto kao, ne znam, neka glupost, neki limun, tako nešto?” Ti naravno, tu kreću, pali se valjda taj crv za storytelling. Rekoh: “Okej, limun, al ne može da bude limun. Baš je glupo da bude limun. Neka bude Li Moon. I onda imaš mesec, Moon. Al šta je Li? Li Moon. Aha, ha, vic ko kines koji kažu ki, se limun. Aha, čekaj, Li Moon može da bude tibetanski monah koji sedi ispod drveta limuna, ispod meseca. A to drvo limuna sadrži drevne mudrosti i onda Li Moon je u stvari taj koji Mislim, ja sam to izvrtio i ja sam se zaludeo s time, ali to je meni, moj mozak radi jako čudno. Ona od momenta kad je meni rekla limun, u sledećih 10 sekundi ja sam imao celu ovu priču koju ja sad pokušavam da artikulišem nekako, ali u mom mozgu to sam ja. Ja rekoh: “To je to.” I ja je zagrlio, rekoh: “Li Moon.” To je to. I tako je nastao Li Moon. Kao agencija, ovaj, koja onako objedinjuje sve to nešto što što sam ja radio kreativno poslednjih godina. I koja sad radi sa klijentima i koja je ujedno i izdala moju prvu knjigu 878 jer mi je nekako bilo lakše da i ceo taj proces izdavanja knjige bude pod tom nekom, što se kaže, etiketom limuna i i da držim to pod kontrolom, jer sam probao s jednim izdavačem, išlo mi je mnogo sporo za moj tempo. Jer ja nekako volim to ck ck ck ck ck, ako da se to brže dešava.

Ivan Minić: Ti voliš to kampanjski, ali jako.

Jovan Simić: Da, ja volim da udarim jako. I onda sam ja shvatio da ja ne mogu, da da mene to jako svrbi kad neko ima nešto moje, a to se dešava jako sporo, a ja to vidim. Ja vidim. Ja vidim kako to može da se desi. I ja to ne mogu. I onda sam ja to uzeo i kroz limun napravio. I tu su krenule da se dešavaju isto neke jako lepe stvari. I ta knjiga je u stvari bila jedna dosta onako velika lekcija za za mene i ispravljanje onako neke neke karme. To je sad neka duža tema, ali eto, kroz limun je krenulo da se dešava isto nekih lepih stvari. I kampanja Vi ste tu zbog nas za Fair Play ligu protiv nasilja na utakmicama mlađih kategorija, koja je onako bila viralna i napravila je neki lep rezultat i tek će ih napraviti, jer i dalje radimo na tome. Ona ima svoje nastavke.

Ivan Minić: I mnogo, mnogo, mnogo, mnogo važna tema, jer bukvalno sport, posebno fudbal u mlađim kategorijama je užasan zbog tih nekih roditelja i slično, koji se.

Jovan Simić: Tako je. Pričaćemo naširoko, naširoko nažalost. Ja sam osetio negde potrebu da bacim svetlo i na taj problem i to sam uspeo kroz Vi ste tu zbog nas na jedan onako šokantan način, gde ako ljudi nisu gledali mogu da ukucaju na internetu, ali generalno hteo sam da izazovem stanje šoka i i da u prvom momentu ukačim ljudima pažnju tako što odmah se kreće tako što deca agresivno na ivici psovke i vulgarnosti izgovaraju neke replike koje su onako nisu baš, nisu baš za decu. Baš su onako ružne i ton je ružan i onda čovek uzme i gleda, kao zašto se ovo dešava? Zašto deca ovo pričaju? Presek. “Dragi roditelji, ovo što ste čuli, ovo ste vi. Mi ovo slušamo svaki nedelju.” I zaista je tužno. Meni je postalo mučno da gledam mečeve mlađih kategorija. I eto, to to je neki neki bio moj doprinos. I to se sad razvija dalje i dešava i sad su klinci skupili smo jedno stotinak onako izjava klinaca. Jer je poenta da na stadionima nakačimo ne ona pravila generičko. “Dragi gledaoci, molimo vas da ne.” Nego dete je napisalo i reklo: “Ne volim kad se mama i tata deru na mene i na moje drugove i na sudije, jer onda ne mogu da dobro igram.” I staće dole potpis. To je rekao Marko, Marko Marković 2017. godište iz te i te škole fudbala. Ili najružnije mi je bilo kad sam video dvoje tata da se tuku. To je, znači, to će stajati onako, jer želimo da zaista šokiramo i jer da bi ti ljudi postali svesni, jer oni ne vide sebe, ne čuju sebe. Svaka artikulacija, svaki taj ton, sve to da ne širimo temu. Zato sve više dece odustaje od fudbala.

AKTUELNI PROJEKTI I ZAKLJUČAK

Ivan Minić: Žele da se obezbede kroz decu i možda će neko imati sreće da mu se to desi, al’ ako dete radi sa tim pritiskom, znaš, nema mnogo ljudi koji to mogu da iznesu. Nema mnogo ljudi koji imaju mentalni sklop Novaka Đokovića, koji je bio svestan svega od prvog dana, pa je postao to što je postao.

Jovan Simić: Tako je. I onda će da do da dođe do mentalnih problema i svačega. Tako da eto, krenulo je Vi ste tu zbog nas. Onda zvali su me ljudi iz Železničara iz Inđije. I kao, hajde da sarađujemo, hajde da nešto pravimo. Ja kao: “Srpska liga Vojvodina.” Kao: “Ljudi, kao, molimo te, dođi u Inđiju da sednemo, da ručamo.” Ja upoznam predsednika kluba, Ognjena Bandulaju, upoznam trenera Vladimira Ognjenovića. Nakon njih upoznam sve ljude iz Uprave. Upoznam fudbalere. To je na tako predivna zajednica ljudi. To je jedan tako predivan klub. To je jedna takva priča, koja nažalost nije ušla u profesionalni rang u profesionalni rang takmičenja u drugu ligu pre dve godine zbog nekih zakulisnih radnji, što je sramotno i zbog čega mi je žao, al duboko verujem da postoji razlog zbog čega se nije desilo i verujem da će dogoditi. Nadam se ove godine, jer su sad prvi. Predivan klub, predivni ljudi gde sam se ja pronašao i gde sam ja počeo da opet zaista uživam u fudbalu i u celoj toj zajednici i i i i i u svemu što se tamo dešava. I jednostavno onda su krenuli su da prihvataju sve moje ideje sulude, da napravimo maskotu Mašinovođu Željka. Da vratimo u klub malo tim korenima. Maskota je tu, pravimo neke akcije, aktivacije fenomenalne. Društvene mreže su isto onako jako reprezentativne, interesantne, to se podiglo na jako nivo dobar. I naravno, kruna svega najveći transfer godine, a ja volim, ja ja zaista volim da pravim te bomba transfere, jer sam vratio Kengura u Voždovac.

Ivan Minić: Sećam se.

Jovan Simić: Znaš. I sad taj crossover košarke i fudbala, gde opet taj moj mozak, znaš kao: “Železničar Inđija, idem tamo. Radulja je iz Inđije. Radulja igra basket.” Jednom mi je bio spomenuo pre tipa 10 godina kao u šali, kao: “Brate, ako želiš, voleo bih nekad da pokušam fudbal. Ha, ha, ha.” Pa dobro. Radulja. Imam jednu ideju, nemoj da me oduvaš, molim te. Ako želiš, budi nežan. Kao, i ja mu izložim sve. Kakav je klub, kakvi su ljudi, kakva je to zajednica, kako rade, kakav kredibilitet ima Železničar u srpskom fudbalu, zaista ima mnogo dobar kredibilitet. I on bude u fazonu kao: “Brate, okej.” Nije bila fora. Radulja je registrovan. Znači, on je zvanično registrovan. Dao je sliku, krštenicu, sve. Sve. Sam novac od prodaje dresova ide za Srbi za Srbe. Spremamo još neke humanitarne stvari s njim. Ugovor je potpisan do kraja sezone, što nam daje prostora opet što da se igramo jako lepo i da pravimo neke divne stvari. I to je, to je to. Ovde sam pronašao opet sebe, vratio sam se sebi. Opet sam uzeo fudbal kao plastelin i ja ga oblikujem i ja pravim neki novi svet u kojem je moguće da Radulja igra fudbal. Jer zašto da ne? I uživam. Zaista sad uživam kroz limun i kroz celu tu priču da što imam neku platformu kroz koju mogu da svoje ideje sprovodim u delo i da ih vidim kako žive. Da li je to knjiga, da l’ su tako neke akcije, šta god.

Ivan Minić: I meni je mnogo drago što si se odvažio na taj korak i što su ove prve akcije zaista divne. Što su izazvale reakcije, jer ti sve što praviš izazove reakcije. Što su dobro spakovane, jer od početka su bile dobro spakovane. Verovatno je to opet ta neka tvoja energija, to neko tvoje društvo drugara, prijatelja koji su uvek tu da pomognu. I ono, apelujem na ljude koji razmišljaju i žele da prave nešto što je kreativno, a posebno ukoliko ima CSR komponentu ili humanitarnu komponentu ili žele da naprave nešto dobro društveno, da ima smisla, jer obično većina stvari nema nikakvog smisla. Ovaj, da se jave i da probate da napravite nešto zajedno. Pričali smo i mi. Ovaj, imamo nekih zajedničkih ideja šta bi moglo da se desi, ali još malo to da se ovaj kuva, pa ćemo da ih i konkretizujemo. Ali definitivno radiš stvar koja je sjajna od početka. Pomerio si ovo društvo mnogo. Vratio si gomilu nekih ispravnih i dobrih osećanja u vezu sa sportom, jer je sport jedno vreme bio mnogo više toksičan nego što je donosio radost. Ovaj, i mislim da je to, da je to jako važno. E sad, znaš, malopre si rekao to i to mi je nekako ostalo mi je urezano ovaj da, da ljudi nisu možda svesni toga kako se ponašaju na terenima za mlađe kategorije. I siguran sam da ima ljudi koji nisu svesni. Isto tako, siguran sam da ima ljudi koji su samo kreteni. I kreteni su takvi zato što se svi ostali ponašaju tako i ne postoji nikakav pritisak okruženja da to bude drugačije. A ako apelujemo na one koji nisu da se ponašaju bolje, i ovi koji jesu kreteni će se zamisliti sledeći put pre nego što naprave scenu, jer će biti prilično usamljeni u svemu tome. Ovako kad si ti deo mase i kad se utopiš, šta god da uradiš i kažeš, nije toliko strašno jer svi rade nešto tako. A stvarno jeste, ja sam ne gledam fudbal, ali ja sam gledao ovaj košarku za neke mlađe kategorije i da, ima tih raznih ono i roditelja i stričeva i slično, koji se ponašaju kao da su deca gladijatori i oni sad posmatraju to sve ili kao da su deca u logoru, pa sad treba da rade nešto. I mislim, kažem, jer sigurno postoje sportisti kojima je to motiv više i verovatno su bili takvi od prvog dana. Za veliku većinu onih koji naprave neke sjajne stvari u životu, to može da bude ozbiljan kamen spoticanja i nešto zbog čega će da zamrze.

Jovan Simić: Gašenje, da, da, da.

Ivan Minić: Ovaj i mislim da da je između ostalog i to razlog zašto u mnogim sportovima u kojima smo bili sjajni više nemamo mlađe kategorije jer deca ne žele da ih neko vređa zato što su promašili loptu.

Jovan Simić: Tako je.

Ivan Minić: Ovaj, no da se vratimo na lepe teme. Knjiga je izašla. Reakcije su vrlo pozitivne. Priče si na početku opisao otprilike kako idu i verujem da će, da će ljude to zainteresovati. Gde mogu da nađu knjigu i kako mogu da je poruče?

Jovan Simić: Knjigu mogu da nađu u knjižari Makart, u Vulkanu i u Delfiju, Službeni glasnik. A, ne baš u svim, većinom ovde po centru grada. Ovaj, tako da, a ako bude postojalo interesovanje raširiće se. Ali, eto, tako ili mogu da poruče i preko sajta Limun isto. Tako da, ovaj, kako je kome lakše i eto, samo da se zahvalim još jednom i ljudima koji su pročitali i koji su mi slali svoje reakcije, jer na kraju postoji stoji moj moj mail i stvarno mi znači da mi ljudi pošalju svoj feedback i zaista, ovaj, mogu da kažem da do sada je glavni utisak ljudima emocija koju, koju su poneli, jer ono što je meni bilo bitno da se s jedne ljudske strane sagledaju svi ti ljudi koji se pojavljuju. Da li Tesla sa dilemom pred koju je stavljen, da li da pomogne svom narodu ili da potencijalno strada ceo svet zbog toga, ili Lubarda kom je ovaj ubili oca 45., a sad živi u vili na Dedinju pored činovnika. Ove države, odnos kralja Aleksandra, Đorđa Karađorđevića. Nekako sam pokušao da sve njih sagledam iz, iz te neke prizme i iz konteksta u kojem su živeli. Jer mi često sudimo istorijskim ličnostima bazirano na ovome što mi sad znamo. Mi imamo celu sliku pred sobom i jako je lako suditi. Ali vratiti se 100 godina unazad, 120 godina unazad, to je stvarno teško i da ti iz te prizme možda pokušaš da razumeš neke poteze ili da ih onda čak i osudiš, zašto da ne. Ali kao, samo se stavi u taj kontekst. Ovo je nešto što je pokušalo da predstavi te neke ljude i njihovu onu najdublju, intimnu, ljudsku stranu i, ovaj, eto, videćemo. Ljudi ako budu čitali, nadam se da da će im te stranice pomoći da makar malo zavire i oni u sebe.

Ivan Minić: Mislim da, da je to što si uradio sjajno. Mislim da istoriju pišu pobednici i da i kada imamo ceo kontekst i sve, sada je vrlo veliko pitanje da li je baš tada baš taj kontekst bio baš takav. Ili su neke stvari koje su važne izostavljene jer bi možda promenile utisak, sliku i sve ostalo. Ovaj, tako da ta neka vrsta fikcije koja ima utemeljenje u realnim stvarima i meni uvek jako zanimljiva i, ovaj, i ono, dokumentarci koji opišu realno stanje stvari, a onda postave niz dodatnih pitanja i tumačenja i svega su mi uvek bili najinteresantniji. Tako da dobićeš i od mene utiske kad stignem da je pročitam. Ja organizujem konferenciju i onda sam polulud već mesec dana. Ovaj, ali, ali iskreno jedva čekam, posebno zato što su to sve stvari koje su i mene zanimale kroz vreme. I nadam se i verujem da neće biti jedina knjiga koju ćeš objaviti. Znam da voliš da pišeš i meni je to isto jedan jako važan izduvni ventil. I mnoge stvari sam na pravi način razumeo tek kad sam ih napisao, jer sam morao da ih specifikujem, konkretizujem da bih ih napisao i onda se zapravo ovaj u svemu tome još jednom prošao kroz to i možda, možda našao nešto što sam izgubio prvi put.

Jovan Simić: Ali to je iz toga je sve i krenulo. Kad sam otišao iz Voždovca, kažem ti, ostao sam sam u svojoj sobi. Sa jednom lampom i sa idejom za limun, ali kao, to nije još tad bio limun, nego bila je nešto. Ja bih nešto. I ja kao ne mogu da se pohvatam. I mnogo mi bolje ide pisanje nego što mogu da to ili verbalizujem ili da pohvatam svoje misli koje zaista idu brzinom koja je totalno suluda. I onda sam rekao: “OK, ovo mora na papir.” I ne, ne mogu. Onda sam krenuo da polako. Da li to su bili neki poludnevnički zapisi, polu sve što je tu da pokušam da smisleno stavim da bih, što ti kažeš, da bih video šta je to, da bih video strukturu toga. Jer ja ne mogu da lovim u mutnom gore, što se kaže, previše stvari. Previše. I onda je polako iz nekih dnevničkih zapisa krenuli su da nastaju neke moje opservacije o životu što ljudi mogu da pročitaju na primer u priči Evolucija u kojoj na kraju Jovan Dučić u naletu emocija uzima dnevnik i zapisuje jedno svoje mišljenje. Ja sam eto, tu napravio tu konstrukciju da Dučić je u vozu, putuje kod Stojanovića na konsultacije. Ali to je tako krenulo i to je po meni eto jako bitno da, ovaj, da ko god može to jest, ko god ne može da se, ovaj, presabere i ko god misli da mu je glava prepuna, da zaista proba da stavi to na papir i da će da vidi kako će da izađu neke stvari za koje nije ni znao da postoje. Jer rečenica za rečenicom, rečenica za rečenicom otvaraju neke prozore koji ti nisi ni znao da postoje, al zatvaraju neke gde je lupala promaja, koji je gde si se gubio džabe. Mnogo moćan alat, mnogo moćan alat zaista.

Ivan Minić: Hvala ti što si bio, što si podelio ovu priču sa nama. I nadam se da ćeš, da ćeš još dugo nastaviti da se baviš stvarima kojima se baviš. Mislim, ti ćeš nastaviti bez obzira na to da li bude bilo podrške i svega, ali mislim da da zaslužuje apsolutnu podršku i zaslužuje da bude šire prihvaćeno i šire integrisano u društvo i da možda Kampanjac uradi nešto što neće biti kampanjski samo. Ovaj, a do tad pratimo sve što se dešava. Čekamo da Radulja debituje sa, sa, ovaj, verom da će u toj utakmici Železničar pobediti, pa da će biti razloga za slavlje.

Jovan Simić: Tako je. Nadamo se.

Ivan Minić: Ovaj, i pratimo sve što što radiš i kroz limun i kroz svoj lični profil i profile, jer to su uvek neke dobre, neke tople ljudske priče i neke priče koje ovo društvo koje je u ozbiljnoj krizi čine manje lošim, u nadi da će jednom da da dovuku i do toga da da čine dobro boljim. Hvala ti još jednom. Hvala vama što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo interesantno. Biće u opisu linkovi i ostale informacije gde možete da se dodatno informišete i o Jovanovom radu i agenciji i knjizi. I nadam se da će vas ovo da pokrene na neko razmišljanje i da ćete možda malo drugačije da pristupate stvarima. A svakako da ako vodite klince na trening, možda budete onaj pozitivan primer kako se ponaša roditelj jednog deteta sportiste. Vidimo se naredne nedelje.