Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moja današnja gošća u Pojačalu je Sonja Vasić, a neki je se sećate i kao Sonje Petrović – naša bivša košarkašica, višestruka šampionka Evrope, osvojačica tri Evrolige, bronzana sa Olimpijskih igara u Riju i jedna od najboljih igračica Evrope i jedna od nosećih igračica renesanse ženske košarke u Srbiji. Ali Sonja je i mnogo više od toga. Sonja je neko ko je ceo život bio borac, neko ko je ceo život bio lider, neko ko je uvek radio stvari na svoj način i ko je uvek tražio način da bude bolji u svemu čime se bavi, pa nebitno da li je to košarka ili nešto drugo. Sonja je takođe danas supruga, mama dve ćerke, a iako je trenutno na porodiljskom, sportski direktor Olimpijskog komiteta Srbije. Pričali smo o njenoj sportskoj karijeri, o njenom ličnom razvoju i nekim vrednostima koje su je vodile kroz život. Znate koliko uživam kada su epizode sa nekim sportistom i isto tako znate da svaki sportista koji je bio, i sportistkinja, su posebni. Sigurno sam da ćete u ovoj epizodi uživati.

Podršku realizacije ove epizode pruža kompanija Orion Telekom, koja ima novi datacentar u Beogradu, prvu premijum zelenu kolokacijsku ponudu na našem tržištu. Dostupni su rekovi snage 8kW i više, spremni za AI i cloud opterećenja, uz 100% napajanje iz obnovljivih izvora, potvrđeno EECS sertifikatom, i dodatne solarne panele za veću energetsku efikasnost. Direktne konekcije sa AWS, Google Cloud i Microsoft Azure, najviši nivo fizičke i digitalne sigurnosti i lokalna podrška 24/7 – sve na jednom mestu.
Više detalja pronađite na oriontelekom.rs. Kontaktirajte ih putem mejla na: biz.prodaja@oriontelekom.rs

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Danas u gostima imamo jednu damu koju smo spominjali u nekim epizodama, ali najviše smo je pominjali u jubilarnoj 300. epizodi, kad je bila moja draga Zorana Arunović i kad je pričala o tome kako je izgledao njen život do sada i kako su izgledale te 23 godine rada do njenog olimpijskog zlata. I tu je, u tom procesu, puta do zlata bio jedan mnogo važan trenutak kada je jedna njena prijateljica došla i postrojila ih i održala im bukvicu i, iako to u streljaštvu nema, bila njihov kapiten. I meni je prva asocijacija na tebe, kada mi neko kaže, mislim imam dve prve asocijacije. Prva asocijacija je ženski Bodiroga. Druga asocijacija je kapiten. Pa kapetanu, dobro mi došla.

Sonja Vasić: E hvala, bolje vas našli. Mada ja uvek Zoru ispravljam da sam to samo po Zoraninoj ulozi, po njenoj medalji, i da mi ljudi često kao govore da sam, zovu me kapitenom. Ja nikad nisam bila kapiten naše reprezentacije, mislim seniorske. I ne volim negde da to kao ističem tako, jer imam osećaj da onda kradem titulu onome ko je to zaista bio. Ljudima koji su s razlogom od selektorke i bile izabrani za to, tako da onda kao uvek se ograničim da ja to zvanično nisam bila, ali dobro, hvala Ivane, ti to gledaš iz drugog ugla, za neku drugu ulogu, ne za onu košarkašku konkretno.

Ivan Minić: Pa dobro i jedna stvar je ko je kapiten, odnosno kapiteni imaju uvek različite uloge. A i u timu postoje različiti profili igrača koji pokrivaju različite stvari. Ali hajde da te pitam pre nego što krenemo na put od detinjstva do danas, da te pitam, šta je tvoja sadašnja aktivna uloga?

SPORT I PORODICA 

Sonja Vasić: Sadašnja najaktivnija uloga mi je da sam mama. Mama dve devojčice i to moram da priznam da sad u ovoj drugoj, da kažem, toj ulozi, kad sam se drugi put ostvarila kao mama, sam to negde zaista dozvolila sebi da to bude 24/7. Negde sam i u prvoj trudnoći, prvo porodiljsko, pa čak i druga trudnoća, svo vreme radila i kao žonglirala, ja to volim da multitaskujem i da opteretim sebe što maksimalno. I sad je bio prvi put negde da sam istinski kao rekla kao, ne, to je to, nema ništa zvanično i moram da priznam da sam zaključila kao, aha, zato žene to i dobijaju i zato to rade. Kao, postoji razlog. Tako da smo zaista negde imali jednu mnogo lepu godinu ovako porodičnu, u smislu da smo negde napokon, ja mislim, uspeli da imamo taj neki period nas i onako da se sve vrti oko naše porodice i da je to centar i da je to akcenat, a da sve ovo drugo što se desi, postigne, uradimo i suprug i ja kao, super, ali da je negde onako ovo prioritet i da se držimo toga. I moram da priznam da sam, iako ljudi kažu da sam, ja sam se prvo ostvarila u ulozi tetke, da sam ja bila već onako dosta devoted tetka. Možda i preterano, da sam tek sada onaj tipičan tip mama koje uglavnom svi smatraju da preteruju i kao samo pričaju o svojoj deci i to im je prioritet i sve to, ali eto, šta da se radi, kada negde, valjda kada, pošto i Miloš i ja, moj suprug i ja negde uvek gledamo kao da sve u životu dođe kada si istinski za to spreman. I mislim da smo mi tako negde i svoje korake i sve odluke donosili, da smo zaista bili spremni i želeli to i moram da priznam da mi je onda negde baš sada normalno da mi je to kao, da kažem, glavni životni posao i opredeljenje.

Ivan Minić: Moram da ti kažem, a mislim da sam ti to i u nekom od prethodnih razgovora rekao, ali taj trenutak kada smo kroz medije saznali da ste Miloš i ti zajedno, to je onaj trenutak kad sediš ovako i kažeš, Bože, koliko su njih dvoje divni. Koliko su njih dvoje divni i normalni ljudi. Koliko jedan profesionalni, vrhunski sportista može da bude normalan. Kao koliko su njih dvoje divni i normalni ljudi i pričali smo o tome i pričaćemo o tome još u podkastu jer mislim da je jako važno i sad si to pomenula. Koliko je bitno da se takve stvari dese u pravom trenutku i za jedno i za drugo i za vaše karijere i za vaše živote. Da se poklopi da to bude jedna priča koja može da ima svoju šansu, jer sadašnje stanje stvari je da si se ti penzionisala pre nekoliko godina, ali da je on i dalje aktivan veslač i prosto život profesionalnog sportiste koji je na tom vrhunskom nivou da stalno ima i putovanja i takmičenja i pripreme i sve ostalo je izuzetno zahtevan. Kako vi uspevate sada da uskladite tu celu priču?

Sonja Vasić: Pa dobro, sad je malo drugačije. Miloš je imao dosta ovako jednu izazovnu i rekla bih prekretničku prošlu godinu gde je negde i on malo promenio svoj nivo i svoju, da kažem, odnos prema svom sportu. Jer, ja ne mogu to lako da priznam, ali moj suprug je jedan od retkih za koga ja mogu lagano da kažem da je pet puta veći fanatik i radnik od mene, kao sportista, što mislim da je zaista teško, jer nisam ja neko ko je hvatao krivine i to, nego baš sam isto umela da preterujem, pa on je još onako par stepenika iznad mene bio. I kad smo dobili Teodoru, našu prvu ćerku, jeste onako bilo dosta momenata teških. Mislim, Miloš to nije ni znao, recimo, on prvi mesec nije bio tu jer je on tri dana pošto sam ja, u suštini mi smo požurili da ja izađem iz bolnice da bi on nju video jer je on već putovao na neko takmičenje. I mesec dana maltene prvih nije bio tu i baš su mi bili izazovni. Ja tad neke stvari tada ni s njim ne delim, jer on je jako posvećen i našem odnosu i posvećen je otac i, mislim, divan je otac. Ja uvek kažem, u suštini, ako sam ga volela kao osobu, kao muškarca pre, kad je postao otac, je samo u mojim očima porastao i dobio plus poena jer je zaista divan roditelj. Ali i iz te neke njegovog odnosa znam da mu je teško kad nije tu i kad se nešto dešava. I onda sam ja recimo prvi mesec dosta krila koliko je meni bilo teško u toj novoj ulozi i da sam imala mnogo momenata kad sam bila u fazonu ja nemam pojma šta radim. Al onda još negde mi je verovatno i teže jer ne mogu ni da podelim s njim, da ga ne bih opteretila. I ta prva godina jeste bila onako izazovna, mi smo užasno puno i putovali sa njim. Iako je Teodora bila mala, pratili ga na pripremama da bi bili zajedno i sve to. I kasnije negde, mislim, on dešavalo se da bukvalno svaki mesec ode dve tri nedelje negde. Tako da kad sam ja počela da radim, onda je vratila se sa porodiljskog, više nismo ni mogli da ga pratimo i sve je to negde otežavalo i teže za uklapanje. Ali ja se sprdam da mi imamo dobro iskustvo, jer mi smo gro naše veze proveli negde na daljini, nešto uvek nešto tumbaš, uvek nešto organizuješ. I onda mi dosta dobro plivamo u svemu tome i dosta smo onako, tu smo isto jako slični on i ja. Mi se sve nekako brzo organizujemo. Ono što normalni ljudi ne postignu za jedan dan, za dva sata mi smo u stanju u trenutku rešiš e ne, idemo danas na put, sutra ne idemo, ovo treba da se uradi, ono ne treba. Negde, s obzirom da on ipak ne dolazi iz timskog sporta ko ja, ali jako dobro činimo taj neki tim naše porodice gde se dosta razumemo lagano kako stvari treba da funkcionišu. Tako da jako nije realno, nije uvek lako i teško je, ali s druge strane ja sam bila u toj ulozi i nikad sebi ne bih dozvolila da ja njega sputavam sada kao, e ne možeš da ideš, meni treba pomoć, ovo, ono. Mislim, naravno, bude dana kad sam on ulazi kući sa treninga, ja im samo mu uvaljujem njih dve jer mi je već mozak otprilike isparava i prokuvava koliko je bilo nekih situacija. Ali u suštini zaista kažem razumem kroz šta on je prolazio i sad u kojoj meri prolazi i zbog toga mislim da nekako za neke stvari mnogo lakše funkcionišemo iako su možda uslovi nekada malo, ne znam, brzi suviše, ja mislim, za obične ljude.

Ivan Minić: Jedino je na kraju dana bitno kako vi zajedno funkcionišete, a kako to nekome izgleda sa strane nije uopšte važno. Naravno, početak svakog razgovora u Pojačalu je uvek isti i počinje Munchmallow pitanjem šta si htela da budeš kad porasteš.

KAD PORASTEM BIĆU

Sonja Vasić: Pa iskreno ne mogu da se setim sad kao da sam tačno nešto rekla, kad sam baš bila mala šta bih želela. Znam da sam dugo imala kad sam već kao počela, postala svesna i već sam ja igrala i košarku i nije da negde nije možda bilo u planu da budem i košarkašica, ali mi je dugo san bio da budem učiteljica ili profesor u školi. To mi je baš bilo onako želja. Volim decu s te strane nekako i mislim da je to zaista divan posao onako da s njima budeš okružen. Međutim naravno, kasnije je košarka odnela me svojim putem i negde kasnije sam shvatila da možda i nemam ličnost koja bi tu sjajno plivala jer sam za neke stvari mnogo rigidna i pogotovo, sport te nekako i suviše disciplinuje i onda ti sad ti bi svi da budu vojno disciplinovani ko miš, to realno niti je moguće, niti je realno. Tako da s te strane, da, mislim tu sam imala neku želju, ali sam shvatila da to ipak možda nije put koji bi mi je bio predodređen.

Ivan Minić: Ženska košarka je imala, da kažem, nekoliko svojih ciklusa. I u periodu kada si ti rođena i kada sam ja rođen, je ona bila na jednom od svojih vrhunaca. Devojke su osvajale olimpijske medalje, bile relevantne na svetskom i evropskom nivou godinama unazad, imale ozbiljne karijere. Onda smo imali taj jedan period, suštinski 90-ih, kada je ženska košarka bila u nekom drugom, trećem planu. Pojedinačno su neke igračice imale dobre karijere, povremeno si mogao da čuješ za njih. Ženski košarkaški klub Hemofarm je imao super rezultate lokalno, ali nije mogao da bude preterano konkurentan izvan tih okvira, osim u par nekih navrata. I onda je ponovo došao taj momenat, da kažem, renesanse košarke u ženske u prethodnih desetak godina. Ja se sećam, a ja sam četiri godine stariji od tebe, ja se sećam u mom odrastanju nekoliko devojaka, drugarica koje sam znao, koje su trenirale žensku košarku. Onda je došao taj period kada su svi trenirali odbojku. Devojke, da kažem pre svega. Kakvo je bilo iz tvog ugla okruženje pošto si ti iz sportske porodice? I košarkaške porodice pre svega.

Sonja Vasić: Da. Dobro, ja to uvek volim da istaknem, ja inače nisam iz sportske porodice. Nisam. Mislim, košarkaške jesam, iz sportske nisam, jer da, znači nama je tata jeste iz sveta sporta i on je iz sveta košarke, ali mimo toga moja porodica je užasno akademski orijentisana porodica i onda je i moj put negde bio onako dosta put crne ovce u mojoj porodici. Da, da. Gde su svi ili istinski doktori ili doktori nauka iz te strane. Tako da je dosta negde bilo atipično što smo mi uopšte ušli u sport. Od druge dece u našoj familiji niko ništa drugo nije ni trenirao. I s te strane, mislim, realno, tata je bio figura koja je negde unela košarku u naš život. On je, mislim za ljude koji ne znaju, znači bio je maltene više sve živo u košarci, ali u tom naše doba kada smo mi već kao svesne života je bio generalni sekretar našeg saveza i onda je automatski dosta je putovao, mama je išla s njim, pa onda ti sad kao znaš, mama i tata su negde nešto na košarci, onda mi tako počnemo da gledamo košarku i išli smo na dosta kampova isto s njim. Recimo, ja se sećam Juniora iz Brzeća ili tako nekih kampova, sećam se kao dete. I mislim, realno, s te strane sad kad razmišljam kao dete ja mislim da ni za jedan drugi sport nisam znala sem za košarku. OK, mi smo, ne znam, išle smo na gimnastiku, išla si na ples, na folklor, na te kao više stvari za devojčice koje bi privukle devojčice, ali od drugih sportova mislim samo da smo negde kao znali za košarku. I mi smo, sestra i ja smo insistirale da želimo da počnemo da treniramo. Tata se dosta protivio u početku. Mislim, koji svi mi, kada znaš sport iznutra, ti znaš da nije to kao, e, zdravo je za dete da se bavi sportom ili tako nešto. I, u suštini, negde smo mi bile dovoljno ubedljive. Negde realno, taj neki njegov put gde je on u tom trenutku i smenjen i ostao bez posla je, u stvari, i doveo do toga da se otvori prostor. I negde smo mi postali tatin novi projekat košarkaški i nešto što je njemu da kažem, zaokupiralo vreme koje je sada dobio više nego što je očekivao. S druge strane, mi smo dobile vreme s njim jer je, kažem, on je do tada jako puno putovao. Moji nisu živeli zajedno i negde si onako sada imao regularno, tačno, nedeljno kada smo zajedno, koliko se viđamo, kako provodimo vreme. Tako da je sve to onda negde i uticalo, ja mislim, i kasnije na budućnost da on još više onda kao bude tata kroz košarku i da to negde vodi. Jer je to onda stvaralo naš odnos više i kao i bili smo više vremena provodili zajedno, a mama je ostala to škola i jako usmerenost na školu kao mora i dalje da se to drži do toga i taj neki tag. Tako da da, mislim da definitivno, kažem, tata jeste razlog treniranja i poznavanja i uopšte svesnosti za taj svet košarke, i da ja recimo i znam o toj generaciji o kojoj ti pričaš pređašnjoj i da sam ih videla i gledala i kasete i utakmice, da znam te igračice. Ali da, nije, nismo sportska porodica, nismo košarkaška porodica.

Ivan Minić: Dobro, jednim delom jeste. I kad sam pričao nedavno u nekom društvu, isto ljubitelja košarke, ali ljudi koji su imali svoje neke uloge kroz košarku. Da li su trenirali mlađe konkurencije ili su bili sudije, ili su i dalje sudije u nekim nižim ligama. Jedna od stvari, koja se potegla jeste priručnik za sudije ili nešto tako, ali jedan od prvih materijala koji oni dobiju kada krenu da, da se usavršavaju kao sudije jeste priručnik koji je tvoj tata napisao pre mnogo godina. I to je ono vreme kada se ovde ozbiljno radilo na svemu tome. I to sad ima strukturu. Ta struktura se promenila malo jer su se neka pravila promenila i sve, ali neko je uzeo i preveo je sve ove izraze sa kojima mi danas se mučimo. Ne znam, i pick and roll i pick and pop i sve ostalo. I onda smo mi u jednom trenutku sedeli i čitali koliko je to genijalno prevedeno jer se neko posvećeno bavio time da mu nađe ulogu. Nije se primilo. I dalje je pick and roll kod većine, je l’? Ovaj, ali hoću da kažem da kao jedna zaostavština te zemlje koja je bila i tog vremena i svega jeste upravo ta neka struktura koju možemo i da zovemo jugoslovenska škola košarke, možemo da je zovemo kako god, ali da se radu sa najmlađima pristupalo sa izuzetnom pažnjom. Sa nekom velikom količinom znanja koje je u tom trenutku bila dostupna. I da, ako se proceni da je neko talentovan, to znači mnogo rada, mnogo posvećenosti, mnogo odricanja. Kako je to tebi bilo, pošto postoji, je li, i lična komponenta koja je tu velika?

Sonja Vasić: Da, dobro, definitivno mislim da je ogroman utisak baš to što ti kažeš što tata dolazi iz tih vremena. I inače je po struci bio mašinski inženjer i bio je profesor u školi. Tako da je još više ono bilo baš to kao sve tehnički nacrtano u detalje. I ja mislim da bi sad recimo današnjoj deci to bilo nepojmljivo. Mi smo, on je napravio prvobitno školu košarke u mojoj osnovnoj školi, Petar Petrović Njegoš, koja nema normalnu školsku halu. Znači to je u suštini sportska hala koja je više kao neka sala za priredbe. Znači ima binica i ima sad teren, ali nemaš punu dužinu terena, niti su koševi tako namešteni nego su bukvalno kao na četvrtini terena. I mi u suštini tu maltene košarke nismo ni trenirali istinski. Mi smo tu učili da trčimo, učiš da, ne znam, mislim radiš trbušnjake ne klasične trbušnjake, nego kroz neke igre, pa čučnjeve, pa različita takmičenja i negde, mislim, da je on u suštini kao, baš kao profesor, krenuo od početka i u stvari učio nas je fizičkoj aktivnosti. Kako pravilno ide. Sve devojčice su bile godište moje sestre, ’87. i ili ‘6. Jedino sam ja bila ’89. što je, mislim, realno, prvi, treći, četvrti razred ogromna razlika. I baš sam onako zaostajala, što je meni bilo jako teško da prihvatim i ja sam, mislim to su sad dobro te neke stare vežbe, al’ znaš kao ili se takmičiš, driblaš loptu do linije i nazad ko prvi i ja sam stalno gubila, a ja nisam umela da gubim. I znam da sam, u sećanju mi je da sam ja konstantno bila kažnjavana na tim treninzima zato što sam stalno krala u pokušaju da pobedim. I i imam negde, mislim, da se mi je tu od početka ukoronio i taj neki, fer plej, osećaj za pravednost. Znači ja kažem, negde naravno to jeste i kućno vaspitanje, jer mi je on bio otac, ali druga stvar koja je mene najviše vaspitala jeste upravo košarka i ti treninzi. I ja kažem kasnije kroz istoriju baš što svi spominju, jao imaš ovakvog, onakvog trenera, ja uvek kažem, meni je moj prvi trener bio tata. Znači ni jedan trener nikada neće moći da bude strožiji od njega, niti da ima veća očekivanja od mene nego on. Zato što je znači bio i takav po prirodi negde. I uvek kažem, znači on ovako inače van treninga i toga se voli baš da se zeza s nama i imao je tako neke i čudne fazone za roditelje i sve to, ali je na treningu bio amin i jako strog. Što kad si naravno 7, 8, 15 godina, ti ne razumeš zašto je to tako, jer je on tvoj otac, ali sada sa 35 i te kako shvatam šta je to meni kasnije dalo u životu i kako me je trasiralo. Tako da da, bilo je jako puno te neke karakteristične stare jugoslovenske škole košarke i strukture i svega toga. Ovo što ti spominješ, negde ne znam da li je on od početka to planirao ili je kasnije on to video negde kroz mene i kako ja reagujem na različite situacije. Ali je pružena neka prilika meni koja možda negde drugde ne bi bila. Prešli smo kasnije u Čukarički gde je on bukvalno za nas napravio, znači taj deo za devojčice i bile su to mnoštvo utakmica gde je on bukvalno pošto sam ja tad bila najniža, sam igrala pleja i pušta me, mi gubimo utakmice, a ja ne mogu da pređem polovinu. Oni igraju presing, ja sam kao palčica, ne mogu da pređem polovinu i mi gubimo utakmicu. Ali se znači negde se istrpelo i negde, da l’ kroz te različite situacije, je on te neke stvari video. Tako da, nikada lično nisam ja čula ni neke pohvale, ni te njegove planove koje je on imao, ali kasnije vremenom saznaš da je možda imao neku viziju koju ja naravno u tom trenutku nisam imala pojma da postoji.

Ivan Minić: Mnogi igrači koji su postali veliki igrači, nisu to bili u mlađim kategorijama. Neki koji su bili vrhunski igrači u mlađim kategorijama nikada nisu napravili seniorsku karijeru koja je ozbiljna. I sad naravno tu ima mali milion raznih nekih anegdota koje čuješ. Ima, to nikad neću zaboraviti jer je presmešna situacija, ali kad Dejan Majstorović koji je toliko puta osvojio i svetsko prvenstvo i evropsko prvenstvo u tri na tri, kao kad je shvatio da za njega nema ništa od ozbiljne košarke. Kad je bio junior i u jednom trenutku igrao pleja i Laza ga je čuvao i kaže i ja pokušavam da prenesem loptu i shvatam da je mene Laza sam udvojio. A posle smo videli da je Laza na tome izgradio celu karijeru i tih skoro 15 godina u Zvezdi i Evroligi i svemu ostalom. Kako izgleda, da kažem, taj period odrastanja sa košarkom? Prvo je to samo igra. Onda počinju i nekakve utakmice nešto, ali čini mi se iz svega onoga što sam pratio i čitao, da je tebi taj period odrastanja sa košarkom i ulaska u neku malo ozbiljniju košarku dosta brzo išao. Dosta brže nego što je uobičajeno.

Sonja Vasić: Pa da, mislim iskreno to, mi smo prve recimo dve godine bili u školi košarke u našoj, u našoj školi i to je stvarno druga priča. Jer prvo što su, s nama treniraju naše drugarice iz kraja i negde ti treninzi su ti u suštini igra, baš to i negde se mi zezamo i raduješ se da ideš. Naravno, sećam se treninzi su bili ponedeljak, sreda, petak, petak nam je bio kao proklet. Kako petkom, petkom su rođendani i kao druženja i uvek imaš nešto kao, ali već tada je bilo kao trening se ne propušta, tako tate. I negde, u početku to, mi smo i dalje išle ne znam i na engleski, na ples i žongliraš brdo stvari i mama je tu i dalje insistirala kao može sve, samo da škola ne trpi i onda je baš to polako krenulo. Ne znam, prešli smo u Čukarički gde si sad već počeo polako, menjaju se treninzi, pa posle par godina prvi put imaš neki trening do kasno, ne znam, do 11 pa kao, gde posle 11, pa se tuširaš, pa kad ćeš ustati ujutru za školu ili ne znam ni ja šta. Tako da, baš je onako brzo to sve išlo i valjda negde još više za mene jer sam bila mlađa od svih. I u suštini, mislim da prvi put veličine košarke i tih nekih mojih kao rezultata sam počinjala da budem svesna kad sam ja počela u stvari da igram za reprezentaciju. Ja sam na prve pripreme otišla već, mislim, ne znam tačno da l’ sam imala 11 godina ili tako nešto. I sa 13 sam igrala BAM, što je kao bio tada nezvanično evropsko prvenstvo. To smo igrali u Novom Sadu i sa 14, 15, 16 sam bukvalno od tada već krenula svako leto, pripreme, sve mlađe kategorije, i pionirke i kadetkinje bila selektovana za više. I da, negde ja jesam iskreno primer kao ne baš inspirativne priče u smislu kao underdog ili neko ko je probio te u kao mlađih, protiv svih verovatnoća negde sam realno uvek bila među boljima ili lider nekih svojih ekipa. Imala sam naravno i različite uloge kad sam igrala za starije, naravno to nije bilo to. Tad sam više bila neki igrač uloge, ali uvek sam, znači od početka sam bila kao naviknuta da sam tu negde među među vodećima, da bi to baš eskaliralo od moje neke 15. godine kada sam se ja već počela da se pridružujem prvom timu Zvezde i to je onda već počelo i da povlači sa sobom mnogo nekih odluka. Kao da li treniramo dva put dnevno ili ne treniramo dva put dnevno, šta se radi, kako se to sada sve uklapa sa nekim obavezama. Ali ja, ja uvek ističem, i mislim da to nema ni jedan sportista koji neće reći. Ja bez mojih nemam ništa. Mislim, tata bez i, bez obzira na tu direktnu ulogu u mojoj karijeri da l’ kod trenera, da l’ i kasnije kao neki savetnik je opet bio spreman i da se donegde prilagodi. Jer je mama forsirala školu pa smo mi imali situacije ne znam, on mene vozi ujutru na republičko iz srpskog u Tršić i pravo odatle jurimo u Suboticu na finalni turnir za pionirke. Znači stvarno je bio kao OK da ne moram ja da biram, nego ćemo uklapati. I uvek ističem činjenicu da sam ja mlađe dete, ja sam imala stariju sestru koja je do mog odlaska u inostranstvo uvek bila uz mene. I jeste ona kasnije, u početku nije, ali kasnije imala tu neku kao sekundarniju ulogu, ali u našoj familiji ona je bila ta koja ne znam, zove trenera da pita što nismo na treningu ili nešto. Ona je sve te udarce primala. Nikad ja nisam bila ta da ide na direktno na mene i negde je realno učinila da ja jako dugo na košarku gledam kao na igru i dalje i da ja uživam i da nemam taj osećaj bremena i ne znam ni ja šta. Uvek pričamo, ima ta priča da smo imali neko, moja sestra inače uvek kasni za razliku od mene i uvek smo bili u tom nekom haosu, stižeš na autobus, igrali smo u Šumicama utakmicu sa Zvezdom. I ja sam nas spakovala jer ona kasni i ja sam spakovala pogrešne dresove. Recimo bele, a trebali su crveni. I u tom trenutku ona je igrala više nego ja i počinjala je jer je to bio neki stariji uzrast i ona jadna jurila iz Užica nazad, iz Šumica nazad kući da nam donese prave dresove. A ja ništa kao sedim, čekam. I na kraju mi smo dobili al ona je užasno tu utakmicu odigrala u toj jurnjavi i sve, a ja sve normalno. I negde znači stvarno onako sam imala sreću da to imala sam nekoga ko me štiti od svega toga, ti tad već počinju i prvi ugovori i ne znam ni ja šta, uvek je nekako ona to baferovala da kod mene to i dalje dođe onako umanjeno i da ne osećam. Ko zna, možda da nije bilo tako, ja bih možda rekla ja ne mogu ovo ili ovo nije ono što sam ja želela, nije mi više zabavno košarka. Tako da s te strane mislim da jeste sve išlo brzo i nekako možda neplanirano za mene barem, ali mislim da ja nisam bila ni svesna šta se dešava jako dugo. Znači ja kažem, ja kad sam sa 17 donosila odluku da odlazim u inostranstvo, ja mislim da nisam imala pojma koju odluku ja donosim i na šta se ja odlučujem i kako ja biram klubove, sve je to za mene u stvari bilo negde kao tra la la, a jako nije bio, bio je moj život, bila je ogromna odluka. Ali valjda zato što si još uvek mlad i nesvestan svega onda ti to nekako ne deluje tako.

Ivan Minić: A pričaćemo o tome, ali hteo bih da te vratim na tu dinamiku, kad igraš i na terenu, igraš sa svojom sestrom. I deo ste iste ekipe i naravno niste samo vas dve deo te ekipe, ima još, ali prosto kako to, kako to funkcioniše i sada iz ove perspektive i sa ovim iskustvom, ko je bio kakva igračica u tom trenutku?

Sonja Vasić: Pa mislim, funkcionisalo je različito u različitim periodima. Mislim, naravno kad smo bili mlađi Milena je realno bila bolja od mene i mislim ja i danas kažem negde u šali. Milena je recimo bila od onih koji imaju prirodno mekanu ruku. Ja ne, ja sam utrenirani šuter. Mislim nikad nisam, nikad nisam ni smatrala sebe istinskim šuterom, ja sam neko ko ima jednostavno repeticiju u svojoj ruci. Dok je ona mogla to da ubaci i kada ne trenira. Ali recimo veliki deo što je prestala da se bavi sportom. Milena je neko ko nema ličnost za sport s kontaktom. Ona je više onaj tip osobe kao, aj nemoj da se svađamo. I sad zamisli u košarci gde konstantno treba neko nadmetanje i neko da se s nekim ti tu koškaš, ona nije po prirodi taj tip. I to je vremenom počelo da se primećuje. Ali ne znam, mislim da je njoj s tim mnogo i teže padalo. Nas jeste jako dugo pratilo breme da smo ćerke Radoslava Petrovića. Što, ja za to uvek dosta, sad i kad imam svoju decu razmišljam o tome, o njihovom putu i uvek i branim decu koju tako kao predstavljaju kao decu isključivo nekog bivšeg sportiste ili funkcionera ili šta zato što oni u stvari ne znaju koliko je toj deci teže. Mislim moja sestra još više jer kažem, imala je takvu ličnost, a ja negde sam imala takav stav da sam kao onda još mnogo više se trudila da ti dokažem da nisam samo to, nego da sam ja mnogo više i to zahvaljujući sebi, a ne njemu, ali nas jeste dugo pratilo i te priče kao da l’ si u reprezentaciji ili nisi zbog njega, da l’ igraš ili ne igraš zbog njega. Mislim i dan danas se, mislim hit mi je kad čujem komentar da sam uspela zbog njega, al’ nešto mislim da naravno on je doprineo mojoj karijeri u smislu, kažem trenirao me je i pomagao mi u donošenju odluka, ali mislim ma koliko da je moj tata bio uspešan, nije mogao da me ubaci u WNBA, niti je mogao da me izglasa za MVP-a ni ni Evrolige, ni evropskog prvenstva. Tako da, mislim hvala ljudima što su ga tako doživljavali i verujem da bi mu i dan danas imponovalo, ali nažalost tako je kako je. Tako da jeste nam taj momenat bio težak i negde nas je činio da smo nas dve još bliže. Mislim, mi smo inače jako bliske, ali smo onda još više nekako bile mi protiv ostalih. Ali jeste, negde kasnije postalo teško kad smo prešle u prvi tim Zvezde, jer ona zaista nije dobijala šansu. Mislim pratilo je recimo nas i taj period. Imali smo period u Zvezdi kada tata nije bio u dobrim odnosima koji su sa ljudima koji su recimo tada bili rukovodioci što se dosta prelamalo preko nas, gde su ono bukvalno su nas samo čekali na neku grešku ili nešto da, da bi onda oni mogli verovatno njemu da se svete ili nešto. I tu se recimo videlo, meni su mogli manje jer sam im više trebala. Moja sestra je za njih bila 12. igrač i oni su bukvalno imali momente gde ona dođe na trening i oni je drže svo vreme na pomoćnom košu da ni ne primeriše istinskom treningu. Tako da, meni bude smešno jer danas njena deca naravno jako fascinantno gledaju njihovu tetku koja je kao ima olimpijsku medalju, ovo, ono, nešto. Ja uvek volim da im kažem kao, pa mama je igrala košarku, mama je igrala za Zvezdu, mama je igrala za reprezentaciju. Prvu zlatnu medalju u istoriji Srbije za mlađe kategorije, al’ u istoriji Srbije je donela generacija moje sestre. Ona je igrala za ’87. koja se tada smatrala najboljom ikada generacijom koju smo mi imali u ženskoj košarci. Tako da, jeste onako bilo je različitih dinamika. Mislim, ona je jako smirena, ja sam onako verovatno malo više hot head i sad kad gledam unazad, mislim barem sam u tom periodu bila, ona je uvek bila taj neki faktor koji kao malo smiruje, pa me vaspitava isto dodatno na terenu. Mislim istorijski su iskreno u stvari naše zajedničke utakmice za našu školu. Mi smo za Treću gimnaziju igrale zajedno gde, i, i bukvalno smo se svađale na terenu jer ja ono nešto svađam se sa sudijama, svađam se sa protivničkim igračicama i ne znam ti onda ona dolazi i vaspitava me, pa se mi maltene dođe do toga da se nas dve potučemo između sebe jer ja neću da je slušam. Tako da, ja kažem, negde kroz košarku oni su još dodatno svi mene zajedno vaspitavali i uspeli su jako dobro u tome da ja vrlo rano shvatim da ako si ti dobar ili bolji od nekog drugog u nečemu da to ne znači ništa, nego da je samo bitno kakva si osoba.

Ivan Minić: Otprilike u tom periodu je i priča sa inostranstvom. Ali čini mi se da je bitno da prođemo još jednu stvar, a to je da kolektivni sport kod nas podrazumeva i kolektivni trening, u kojem mi radimo stvari da bi bili bolji kao tim. A ako ti želiš da napreduješ kao pojedinac, kroz kolektivni trening to ne možeš da uradiš. Mislim u nekoj meri možeš, ali ako hoćeš da stvarno napreduješ i da se istakneš u odnosu na sve i pritom ako si još takav karakter da funkcionišeš dobro samo kada si u pod jako intenzivnim treninzima, kao što je recimo i naša Zorana, to onda znači da ti mimo svojih redovnih obaveza ti radiš na sebi još mnogo više. Da bi mogao da napraviš neku karijeru koja izlazi iz okvira toga, igrala si košarku lokalno i došao je fakultet i onda si igrala manje i vrlo brzo si odustala. Moraš da radiš na tome, moraš da se probijaš kroz prilike za internacionalno prikazivanje, reprezentaciju ako ima nekad neka utakmica klupska. Kako si se ti, mislim kažeš da si bila prilično nesvesna i opuštena u svemu tome, ali kako si se pripremala zapravo za stvari koje slede? Kako si ti napredovala?

Sonja Vasić: Pa dobro iskreno, ne mislim recimo u tom periodu da smo tokom sezone trenirali više nego neka druga deca, jer kažem kod nas se znalo da je škola, dok si u Srbiji škola je i dalje bila glavna. I dešavalo se to. Mi smo prešli u prvi tim Crvene zvezde i ja i dalje nisam po defoltu trenirala dva put dnevno s njima, nego samo kad mi škola dozvoli. Znači tokom sezone iskreno mislim da i mislim nisam trenirala više od drugih i iskreno ja mislim da tokom sezone ni ne postaješ igrač individualnim radom. Znači tada možeš da kroz utakmice napreduješ. I ja jesam igrala ogroman broj utakmica. Kažem, znači ja i kad sam igrala za prvi tim, sam i dalje igrala za juniorke, ako treba ne znam da l’ sam i dalje gađala kadetkinje. Mi smo u jednom vreme čak sestra i ja igrale na dvojnu licencu za Dinamo iz Pančeva. Tako da stvarno sam imala ogroman broj utakmica. U tom smislu da sam mogla verovatno kroz utakmice da vežbam i primenjujem stvari, da čitam situacije i tako dalje. Kao dete mislim da sam iskreno najviše napredovala leti dok reprezentacija nije uzela sva moja leta. Ali mi smo umeli po tri smene na kampovima da prođemo. Da bukvalno, mama i tata nas ostave nas zajedno i mi smo ne znam, na dve smene u Soko Banji, pa ne znam, kasnije kad je tata imao stan na Zlatiboru, mi budemo u našem stanu, ali smo na kampovima bukvalno tri smene za redom, da l’ sa dečacima ili devojčicama, pošto nema toliko smena za devojčice. Znači baš smo, kako se zove, leti negde napredovali po meni više, jer tad imaš prostora, treniraš dva put dnevno što u tom uzrastu nije toliko karakteristično. I mislim da sam stvarno kao dete tada najviše napredovala. Iskreno moj negde taj profesionalni, individualni trening počinje tek kad sam otišla u inostranstvo. Jer kažem, negde u Srbiji i dalje je tu bilo dosta multitaskinga i igranja na više polja i iskreno, kažem, mislim da dok nisam otišla u inostranstvo nisam ni ja bila svesna kao, e, to je košarka i to je moja profesija. Nego sam i dalje vagala i negde igrala na više polja.

ODLAZAK U INOSTRANSTVO

Ivan Minić: Kako je došlo do odlaska u inostranstvo?

Sonja Vasić: Pa, iskreno, znači ja sam te godine smo igrali na Tenerifama, ja sam imala 17 godina, to su do 18 godina, znači neke juniorke smo igrali evropsko prvenstvo, tad smo još uvek bili Srbija i Crna Gora, da. I to je bilo za godinu starije, ali su oni mene izabrali za MVP-a tog evropskog i negde u suštini se tako u mlađim kategorijama i probijaš na tim evropskim prvenstvima, oni te viđaju. Recimo već pre toga neke takmičenja su počele i ponude ako hoćeš da ideš u Ameriku, u koledž i high schoolovi, ovo, ono, da bi posle tog evropskog odjedanput ja, znači imam kao 17 sam imala, punim 18. Znači ja bih recimo tokom te sezone u Srbiji da sam ostala trebala da potpišem prvi profesionalni ugovor. I sad ja recimo to ne znam, tad je tata to sve odigrao da mi izbegnemo da ja potpišem profesionalni ugovor. Ja to iskreno, to se i dan danas ne razumem, istinski kako kako je to kroz te prolazne rokove prošlo da ja izađem, a da nemam profesionalni ugovor. Ali su znači došlo je do toga da sam ja kao izabrala agenta i odjedanput se pojavljuje agenta koji posle meni tog Evro kaže ne znam, tražite Burž, Faenca, Venecija, ne znam, Estudiantes, Barselona. I ja sam čula samo Barselona. Znači i evo i sad mi je čudi da sam znala da navedem toliko klubova, znam da ih je bilo puno koje je kao zainteresovano, ali da sam ja čula samo Barselona. I ja sam zapela, hoću u Barselonu. Mama i tata su recimo bili kao, ajmo sine neka Italija, možemo da dođemo kolima do tebe, i dalje jaka liga, mlada si, šta ako se probudiš u sred noći, nedostajemo ti da mi možemo sednemo u auto i ujutru smo kod tebe kao, sve je rešeno. Mislim to je negde i usud i dobra strana kad si iz Beograda. Ja nikad od kuće nisam morala da odem da bih otišla da igram kao za neki bolji klub. Znači mi smo iz Čukaričkog prešli u Zvezdu i to je to. I ja kao ma jok, Barselona i Barselona, niti ja znam šta oni igraju, ni kakvu ekipu imaju. U nekom trenutku kao saznam da je tad u toj ekipi još jedna Srpkinja i to je otprilike bilo sve. Znači pripreme bez. E sad onda je bio taj čitav proces što, ja pošto imam 17, zvanično nije mi bilo dozvoljeno da odem u inostranstvo, nego se moglo si samo uz posebnu dozvolu generalnog sekretara FIBA Evrope i negde smo čekali tu dozvolu koju sam ja dobila u novembru i tad sam i otišla u klub. I moram da priznam da se baš videlo da nisam imala pojma u šta se upuštam, pošto mi je ta godina bila baš, baš, lično teška i izazovna i nisam se snašla i baš mi je bila borba. Ali, ali dobro, mislim negde ja kažem, mislim da te neke stvari je možda i lakše prođeš kad si mlad.

Ivan Minić: Mala deca nisu lomljiva.

Sonja Vasić: Da.

Ivan Minić: Taj momenat kad ti dolaziš u jedan od najboljih klubova u Evropi, u jednu od najboljih organizacija u Evropi, koliko je to različito od svega što si do tog trenutka videla?

Sonja Vasić: Pa iskreno organizaciono nije mi bio toliki šok zato što ni oni nisu baš bili kao smooth sailing. Iako da, kao zvanično, oni su deo sportskog društva, isto kao što i svi, ne znam, igramo, igrali smo utakmicu u Blaugrani. Znači kao što igra muška košarka ili tako nešto, ali realno, znači ja dolazim, oni mi, mi i dalje većina živimo po hotelima zato što ti stanovi gde su hteli da nas smeste je nova zgrada, nije još gotova. Pa ne znam kako se zove, ja imam 17 godina, onda oni ne mogu da mi daju auto na korišćenje, al’ nemaju kao rešenje kako ću ja da se vozim, nego ja bukvalno moram da, gledam sa saigračicama. Znači nije to sad bilo kao, jao, fenomenalno sve. Ali mi jeste ja mislim kulturološki bio najveći šok. Meni je recimo to bilo kao ti dolaziš iz Srbije gde, u to vreme kao što si provukao, Hemofarm je dominirao našom ligom, bila je jaka Vojvodina, ja sam uhvatila čak i period recimo kad smo i dalje igrali i sa Belim poljem, ovo, ono. Ti sada dolaziš u situaciju da ti kao Zvezda, znači nisi najjači, gde se i bez obzira na to što mi možda nismo imali ekipu i dalje se ambicije ogromne, porazi smak sveta, ne znam ni ja šta. Dolaziš u Barselonu gde ono brani, da l’ je branila titulu ili je bila vicešampion. Mi izgubimo utakmicu, ono trala la la la. Posle toga i piju se u autobusu, svete. Meni je to bio kulturološki šok, što je kod njih negde bilo kao ako si ti u smislu profesionalac, odradiš posao i ne praviš im probleme i to znači nema nikakav problem ako si izgubio. I sad je to, dolaziš iz Srbije gde je to nekako nepojmljivo. Kao kako, kako je svejedno kao kod nas život stane kada s te strane mi je bio kulturološki šok. I naravno bila mi je borba da se adaptiram na košarku, na seniorski nivo, na recimo taj momenat kao ti, ja sam dugo, dugi taj neki niz godina počela u tim mlađim kategorijama kao, bila sam najbolja, pa došla u seniorski tim Zvezde, ja sam se opet nametnem da budem među boljima, da igram, da budem MVP naše lige. I navikla sam se i mislim iskreno nisam stekla utisak da je to teško. Mnogo lako mi je negde to možda sve došlo. I onda sam otišla tamo i tek shvatila u suštini koliko ja nemam pojma i koliko sam nebitna i loša i koliko ja moram da radim i baš me onako jedan reality check ozbiljan, ovaj, srefio i koliko moram da adaptiram svoju igru, koliko u stvari nisam ja mislim da ja u tom periodu sam mnogo igrala na svoj talenat i mnogo na nešto što meni prirodno dolazi. I tek tad sam shvatila u suštini koliko ja moram da radim i znači fizički da treniram, ali koliko mentalno ja moram da radim da bih se promenila na nekim stvarima i poljima, da bih ja mogla da budem bolja i da ako planiram da to kao ostane kod mene normalno da ja budem među boljima, da to neće više dolaziti samo tek tako pukim slučajem.

Ivan Minić: Kaži mi onaj deo koji nisu utakmice, treninzi i to, nego i oporavak i rad sa lekarima, fizioterapeutima, sve te stvari. Individualni rad. Da li je to postojalo i kako je to izgledalo i kakva si se ti u jednom novom okruženju, novom jeziku, novom svemu snašla?

Sonja Vasić: Da, iskreno u klubu nije postojalo u toj meri. I pritom ja iskreno nisam imala dobar odnos. Recimo ja sam i dalje bila u fazi gde kao, ne volim da radim teretanu, biću nabildovaće me i imaću ne znam široka ramena i jake mišiće. Kao, ne želim to, ja sam devojčica. Nisam imala do tada, imala sam ne znam, izvrnuće zglobova, al’ nisam imala neke ozbiljne povrede da bih ja sad i sa fizioterapeutom. Znači nisam imala još to neko iskustvo koje bi mene transformisalo. Košarkaški individualni rad jeste počeo, zato što ti kad odeš na taj seniorski nivo sa puno putovanja tu više nema toliko treninga. I tad sam već počela negde da radim na sebi dodatno. I, iskreno, tu ja mislim da mi se stvorila ta neka navika da kada ne ide i kad mi je loše i kad mi je teško, da mene samo rad u sali negde kao rasterećuje i ta misao kao, ja sam dala šta sam mogla, ja sam probala više, ja sam uložila u sebe. Ako ne ide, pa mislim, šta je tu je. I tu sam negde onda počela ja mislim u Barseloni prvi put da negde to radim. Naravno, tata i dalje nije radio, bio je, dosta je proveo vreme, ne samo on, moji, mislim isto bitno je, nisu me pustili slanca kao, idi, zaradi svoje prve pare, radi po Barseloni šta hoćeš. Ne, on je bio dugi period sa mnom, mama je dolazila, sestra je dolazila. Što mislim da je isto bilo bitno za mene i onda i taj period i dalje smo imali to kada ja kao ne znam šta ću hoću da treniram, išao je sa mnom, trenirao i pomagao mi je. Tako da i kasnije, znači sva živa leta kasnije, ja mislim do negde pred možda kraj moje karijere, možda 10 poslednjih godina da sam ja kasnije imala svog trenera za rad i to, ali dugi niz leta je tata sa mnom i dalje trenirao kad smo radili individualno mi, on je negde sa mnom pravio taj plan i program.

Ivan Minić: I kako se dalje razvija priča?

Sonja Vasić: Barselona na, na neočekivano svih nas gasi ženski klub. Znači ja sam imala ugovor na dve godine, dolazi novi predsednik sportskog društva i samo ono, klik, klik, klik, na ovo neću da trošim pare i gasi ženski klub. I ja treba da nađem u sred leta novi klub, što je kao totalno nepojmljivo i sećam se mi smo još čak u tom trenutku igrali Evropsko do 18 u Novom Sadu, gde svi pričaju o tome kako ja dolazim iz Barselone, a ja otprilike u polu nekom raspalom stanju. Tu prvi put i shvatam taj neki profesionalizam. Recimo meni tad sam saznala da imam sklonosti ka anemiji, da mi je gvožđe užasno palo, da ja bukvalno neko dune na mene iako bam bi na ledu letim po onom terenu. I da prvi put moram negde, da shvatim suplementi, lekovi, vitamini, ishrana. Polako znači ulazim u tu neku temu i postavlja se pitanje kao šta ću dalje, gde je me, gde je negde, sad ću slagati recimo Goran Radonjić radi u francuskoj federaciji i on je negde sa tatom izvukao iz bunara da je mene i prošle godine Burž hteo. I mi kao stupimo opet s njima u kontakt, pri čemu iskreno evo i dan danas mislim da većina ljudi koji ne prati ne zna. Ja tek tada kakav bre Burž, koji Burž, ne znam ni gde je to u Francuskoj, kakav grad. Ali kao hajde mi pristanemo da ja tamo odem, da bi se ispostavilo da je to francuski powerhouse za žensku košarku, ne znam koliko godina igraju Evroligu, bukvalno između njih i Valenciennes-a je bio ko je šampion. I imali su stvarno, ono što je meni bilo najbitnije super trenera, imali su par francuskih legendi od kojih si zaista mogao da učiš. Za mene možda najbitnije imali su sistem koji meni odgovara. Jer ja kažem, negde verovatno u tom i mom kućnom vaspitanju, pa i nekoj mojoj sklonosti da ja i dosta učim, da sam malo neki štreber, ovo, ono. Meni leži kad mi kažeš ne znam, ideš desno, igramo pet puta, ne znam, rogove i u odbrani samo ovako. Znači ako mi daš smernice ja ću se onako dosta dobro uklopiti u to. I u to kod našeg trenera baš je bio sistem onako. Svi manje više imamo mi tu minutažu, svako igra od 15 do 25 minuta, zna se ko šta radi, nema tu sad nekih divljanja i meni je to leglo. Inače grad koji samo ima žensku košarku, samo za to živi i ja nisam imala šta drugo. Ja sam trenirala svo slobodno vreme. Taj trener Pierre Vincent on je bio čovek, mislim skidam mu kapu, s obzirom da ima porodicu i sve. Bez obzira na to je dolazio, radio sa mnom. Prvi put srećem i jednog ovako malo iskusnijeg fizioterapeuta koji me polako uvodi u te neke propriocepciju, neku dodatnu, neki dodatni, da kažem, rad i na sebi i sve ukupno. I moram da priznam da je to verovatno jedan od poteza moje karijere. I imali smo super sezonu. Osvojili smo sve tri titule koje imaju u Francuskoj, otišli na Final Four Evrolige, a meni je to bila prva Evroliga da sam igrala, što mi tek bilo kao otkrovenje i izabrali su me kao za za najboljeg mladog igrača Evrope i otprilike iz turbulentne jedne preispitujuće sezone u Barseloni opet dolazim kao flying high, kao ja sam opet ja kao to je taj osećaj, kao sve, sve je super. I onda je samo to leto usledio krah.

PRVA SPORTSKA POVREDA

Ivan Minić: A kaži mi to ti je prva sezona u kojoj ti zapravo imaš prilike da igraš protiv najboljih igračica bez obzira na uzrast. Ti si najbolja u svom uzrastu, jedna od najboljih u Evropi, ali to nije to dok ne dođeš i to prestane da bude parametar. Kakav je to bio osećaj?

Sonja Vasić: Pa iskreno, meni u stvari ja sam znači s Barsom igrala EuroCup i tad sam počela pomalo, ali ja sam tek u Buržu u stvari shvatila, znači šta je Evroliga, koji je to nivo košarke. Ko su te zvezde? Ja nisam znala, sećam se meni ja na sajtu kao vidim kao neka Lauren Jackson 35 poena prosek. Ja nemam pojma ko je Lauren Jackson. Mislim pričamo o drugim vremenima, nisi ti tad imao društvene mreže, ne znam ni ja šta i sad kao ti znaš ko su zvezde, ovo, ono. Ja nisam imala pojma ko su ti igrači. I onda sam tu počinjala da shvatam i iskreno, mislim da tad čak nisam ni imala toliki respekt, jer kažem nisam znala ko su. Tek kasnije kada ti shvatiš ko su oni ti tek tad shvatiš koliko si ti mali i nebitan. Ali, s te strane mislim da mi je bilo i lakše da možda zato i uđem u te duele i te utakmice jer nisam imala pojma na, ja tek tada shvatam ne znam neki WNBA i te neke titule i kako to sve funkcioniše. U suštini tu sam se upoznavala i tu si onda verovatno i rasterećeniji jer, ti ni ne znaš da tu, ti sad ni ne razmišljaš. Nije meni bilo u glavi kao, jao, Final Four, sad ću ja da se nametnem, sad ću ja da odigram pa će kao mene neko primetiti, pa ću ja ovde ili onde potpisati. Ne. I mislim da si sa te strane i dalje si nekako čist u tom profesionalnom svetu.

Ivan Minić: Imaš mesto, važnu ulogu u klubu koji je fantastična organizacija. Imaš sezonu koja je jako dobra, sve je kako treba. I onda odjednom više nije. I šta sad sa tim?

Sonja Vasić: Da. To leto, mislim inače ja sam otišla iz Burža, iako sam imala plus jednu još godinu. Mene je još pre Final Foura tražio CSKA iz Moskve. Mislim to je taj period kad su Rusi najjači i gde negde moji su kao bili da idem, ovo, ono, al’ ja sam bila kao izričita ne, meni se sviđa u Buržu, ja ostajem u Buržu, neću. I ja to nekako izguram kao ostajemo. A moji su i dalje onako, realno negde smo odluke donosili svi kao zajedno. Kao da moja reč, ali ako bi recimo mama, tata i sestra bili svi protiv mene, ja negde onda moram da promenim mišljenje. Ja onda ako smo izjednačeni, onda može da se tera moje. I malo posle CSKA je mene zvao Spartak iz Moskve koji je tada već bio aktuelni prvak Evrolige i neko ekipu iskreno, mislim meni i dan danas kad razmišljam koga smo sve imali u ekipi, zvuči nestvarno. Gde ja i dalje nisam htela da idem, ali su moji svi smatrali da treba da odem. Iz različitih razloga. Ne znam, tata kao ideš da igraš s najboljima, mama kao, pošto je mama inače otprilike od kad sam otišla od kuće samo navijala kad ću ja da prestanem da igram košarku. Ona kao, u, dobar veliki ugovor kao, znači brže će završiti košarku. I mi smo imali kao neki dogovor kao u kojim skalama u odnosu na ono šta mi Spartak nudi Burž ako mi ponudi mogu da ostanem, ako mi ne ponude to moram da idem, kako oni žele. I Burž nije ponudio, tipa bilo je ne znam kao da mi ponude četiri puta manje kao, ja ću tada ostati. Oni nisu ni toliko ponudili i onda je ispalo da ja idem. I meni je to stvarno teško palo. Mislim ja sam u fazonu, ljudi, ali ja hoću da ostanem, vi ne slušate mene uopšte. Baš mi je s mojima bilo kao niste me nimalo ispoštovali, kako možete da se tako poslovni sa svojim detetom. Ali dobro, kasnije će put pokazati svoje. I elem znači ja sam potpisala kao za Spartak iz Moskve u suštini najjači klub u Evropi u tom trenutku. I idem na leto da igram sa reprezentacijom i to je, znači, leto kad sam ja igrala, do 20 godina jedno prvenstvo Evropsko i sad slagaću se da l’ sam to leto igrala još jedno ili nisam. U suštini ja sam igrala svako leto tad već ili dva ili tri prvenstva, gde je negde kasnije FIBA i uvela pravilo da ne možeš da igraš više od dva. I onda sam otišla sa seniorkama. To je moje drugo leto sa seniorskim timom gde sam već negde sad već od toga da bukvalno se borim da budem u 12, sad ja već imam neku ulogu i kao bitan sam šraf te ekipe 00:58:29 i na pripremama turniru u Turskoj meni se događa povreda, puknu prednji ukršteni ligamenti. I, ja kažem, to je smešno. Ti to su sve one izrazi sa filma gde se ti smeješ i sad u jednom trenutku meni stvarno proleće kao moja budućnost pred očima kao ja imam taj ugovor koji me zbrinjava manje više za život, koji sada više nije validan jer ja nisam prešla medicinske preglede. Šta će klub meni da kaže, klub koji ima sve koje poželi, zašto bi ostao uz mene, mislim nemaju ni jedan razlog. I vraćam se kući gde negde kao milion pitanja zašto meni i samoispitivanja i samosažaljenja i čime sam ja ovo zaslužila, gde moram da priznam i kažem zato što se kasnije pokazalo da su možda ipak oni doneli pravu vagu, mama i tata. Spartak je postupio više nego korektno. Oni su me doveli u Moskvu, operisali, ispoštovali ceo ugovor, dozvolili mi da prvi deo oporavka radim kući. Znači stvarno ono… i i kasnije, ja sam tamo provela šest godina, što dovoljno govori o odnosu koji smo imali. 00:59:45 Stvarno su, naravno svaki klub, svaki trener zavisi od igrača do igrača. Neko će ti reći za mene su bili najbolji, za nekog drugog su bili najgori. Ja stvarno odande imam najbolje uspomene. Mislim da je klub koji me najviše formirao kao igrača, ne čisto košarkaški, nego i kasnije u smislu karakterna, koji sam imala kao igrač. I negde mislim da je to prelomni momenat u mojoj karijeri koji me je dosta naterao na samoanalizu, da se pogledam u ogledalo, mnogo sam vratila film. Bilo je tu baš puno posle onako detaljisanja i shvatanja koliko je bilo tu trenutaka gde se ja ne sviđam sebi, ne ponosim se time šta sam radila, šta sam pričala, kako sam se ponašala, jer ipak sam ja, mislim, negde sam dolazila iz sredine i dalje ne znam da li i dalje to vlada, al’ negde imam osećaj da je to u tom periodu u Srbiji vladalo da ti ako si najbolji i lider u ekipi da ti je sve dozvoljeno, čak ti je dozvoljeno da se ponašaš kao neki gmaz i debil. Što iskreno, tad sam shvatila da ne. Znači ne, ne da, ne treba, ne da nije dozvoljeno, nego baš suprotno otprilike. I mislim da mi je, kažem s te strane kažem, ta povreda je meni možda u stvari, koliko mi je teško pala, možda najbolja stvar koja mi se desila u životu. Znači prvo što me dosta, kažem naterala na sagledavanje mene i neke stvari da moram da počnem da menjam. I drugo presložila je taj moj odnos profesionalni prema košarci. Trening, individualni rad, oporavak, ishrana, teretana, sve odjedanput totalno dobilo novu prizmu.

Ivan Minić: Koliko god je to glupo reći u takvoj situaciji, u tom trenutku, imala si sreće jer se to dešava u periodu kada ta povreda više nije povreda koja završava karijeru. Postoji procedura, ona je duga, naporna i teška, ali 10 godina pre toga to je ćao. I mnogi su završili karijere sa 18, 19, 20 godina i nikada nisu dotakli sve zbog tako neke povrede. E sad, i dalje je teška, oporavak je dug. Mnogo je teško zapravo kad ti prvi put dođeš do toga da tvoje telo do tad te slušalo i radilo sve što hoćeš i kad si mlad i mnogo brzo napreduješ i ne gubiš tako brzo karakteristike do kojih si došla, a sad si u situaciji da si invalid neko vreme i da tebi sada sledi period od nekoliko meseci dok ne dođeš do toga da možeš da hodaš. A onda još mnogo meseci dok ne dođeš do toga da igraš na nekom nivou koji je zadovoljavajući. Za mnoge nikada onakav kakav je bio pre toga, za neke i bolji. E sad rekla si kako je to u smislu nekakve introspekcije i svega, koliko je to tebi značilo. Hajde da pričamo o tome kako je to kad ti guraš zid, a zid se ne pomera.

Sonja Vasić: Pa da, dobro, znači u suštini ja sam se povredila i to je ja mislim jedino najgore kod te prve povrede što, uvek je, da li su skroz pukli, nisu pukli ili će kasnije pući. Ja otprilike kao idem na pet magnetnih rezonancii i 10 različitih doktora i sve se gleda i onda je Spartak tu negde presekao, oni su rekli kao dođi u Moskvu i pregledaće te naši doktori i pregledali me je doktor, nismo ni imali vest, ja sam posle toga otišla da se vidim sa vlasnikom kluba i zvali su njega dok sam ja bila kod njega i on kao, aha, jeste, kad ti možeš da operišeš? Prekosutra. Dobro. I ništa, kao to je bilo to. I oni mene sad prekosutra operišu. Tata je došao sa mnom i sad oni kao kao bolje mama sada da dođe za oporavak i samo se izmene i dolazi mama, ja se tamo operisana, bila nedelju dana i kao možeš da ideš kući i radiš oporavak. Ja iskreno nisam imala pojma kako to išta izgleda. I sada kao ulazim u to, mislim, dobro i to je sad sigurno danas još drugačije. Ovo što ti pričaš tek sada ono skoro 20 godina kasnije je ta povreda verovatno u totalno neko na drugi način se gleda, ali znači tih mesec dana jeste jako bolno. U smislu, znači boli te kad se pokida, onda ti već imaš neki period kad pomisliš kao, pa ovo prolazi i onda kad te operišu, ima jedno mesec dana gde je jako bolno i to ne znam, to vraćanje pokreta koji je isto bolan i sve to. Ali u suštini meni je uopšte utisak te povrede, to je jako dosadno. I psihički opterećujuće, jer ja bukvalno prvih mesec i po dana ovako nogu po ceo dan. Znači tu nema sad ni nekih vežbi Bog zna kakvih. Znači ti radiš nešto baš nivo fizikalne terapije od pre ne znam 50 godina, jer to je i dalje otprilike isto. I kažem, ja imam tu sreću da ja nisam neko kao da, malo žalim, malo analiza, ovo, ono, ali ja sam inače neko ko najviše svoje probleme rešava delanjem. I onda ja ne dozvolim kao sebi da sam i dalje u tom problemu. I onda sam ja ušla jako brzo otprilike u neki ritam i sećam se ja sam tad upisala fakultet i moji dani su bukvalno izgledali, ustajem u šest, odradim prvu turu vežbi, idem na faks, slušam predavanja koja mogu, pravim pauzu, radim vežbe, još predavanja, odem na terapije, na oporavak, tamo mi sviju nogu, dođem kući i radim vežbe i legnem da spavam. Meni je to bukvalno bio dan. Isto recimo karakteristično, tata je negde iskopao, on je saznao nekih fizioterapeuta iz naših reprezentacija kao da u Ribarskoj banji ima neki fizioterapeut, naš koji je ranije Zlatko bio u reprezentaciji i kao on super može u tim uslovima gde imaš i terapiju i bazen i ovo, ono da ti usmerava vežbe. I mi smo u obe moje operacije prvih mesec dana tamo proveli. Što je totalan hit. Tata i ja sa svim bakama i dekama. Znači ja bukvalno tamo budem anomalija, ali je još bolje, jer ti bukvalno nemaš šta drugo. Ja sam tamo 24 sata u tom oporavku. I to se svaki put pokazalo baš kao neki hit, onako dobar pogodak. I negde sam ja znači taj prvih recimo, u suštini prvi ceo semestar fakultetski provela u Beogradu i štake, išla, studirala i radila oporavak. I onda je Spartak tražio da se ja vratim u januaru. Ja iskreno u Beogradu jesam to prošla kao prohodavanje, protrčavanje, ali košarkaški nisam još uvek nešto ulazila. I meni je recimo bilo super kad sam došla u Spartak, pošto smo mi, realno, imaš šta poželiš u timu. Mi smo imali recimo australijskog fizioterapeuta, američkog fizioterapeuta, pored Rusa koji su bili super profi. Imali smo, ne znam, našeg kondicionog, ko prati košarku zna ko je Srđan Sarić, koji je stvarno fenomenalan čovek bio pre svega, veliki znalac, ali stvarno čovek da poželiš da ga imaš u svom timu za za bilo kakav rad, oporavak ili šta već. I imao si brdo američkih trenera za individualni rad. Ja sam tamo, ja kažem, ja sam, baš ono što sam pričala, ti u sezoni nemaš kad da radiš, ja sam sad opet imala vremena kada da radim na stvarima koje ja dugo nisam, jer sam ušla bila u mašinu samo igranja. I mislim da sam tu stvarno uspela dosta da napredujem. Onda je bio ne znam hit zato što nisu mogli odmah da me ubace u prvi tim gde su zverine, pa ja recimo idem i igram i treniram s mlađim timom Spartaka da bih ja tu ušla u formu. Tako da jeste ovako, bilo svačega, ali kažem ne znam, sem tog inicijalnog šoka i dosta toga tih momenta što meni i naravno momenata kada ne znam, sad vidim da ti mlađi igrači ispred kojih sam bila ja me prešišavaju jer su kao od toga da oni ne igraju, ja igram, sad oni igraju, sad oni napreduju, a ja sedim na klupi. Pa i to je bilo dosta teško, ali mi je stvarno negde dalo onako taj momenat kao, i ono kad kažemo izvan svog tela, ali u smislu ja sam sa strane gledala nešto i gledala sam te najbolje igrače na svetu i šta rade i kako se ponašaju i njihov, baš ovo što pričam, njihov odnos prema saigračima, kakvi su oni lideri, kako se ponašaju. I tu sam stvarno negde u toj godini imala kao priliku da tako malo se izmestim i da mnoge stvari promenim i drugačije počnem da gledam nego do tada. Tako da jeste ono bilo bolno i naporno i teško i opterećujuće, ali i dalje ponavljam, i kad me pitaju svi bi verovatno rekli kao ne bih volela da mi se desi povreda. Za tu moju prvu negde sam u fazonu, ona je u suštini promenila meni i karijeru i život na bolje.

ŽIVOT I RAD U RUSIJI

Ivan Minić: Je l’ tvoj utisak bio da je nekoliko sportista koji su proveli par godina u Rusiji, u Moskvi, reklo, kao i prethodno su bili u nekim velikim gradovima i sve to, ali ništa do tog trenutka nije toliko veliko kao Moskva i toliko, ono, sva putovanja su neuporedivo duža, kompleksnija nego bilo šta drugo, a posebno ko je igrao i njihovu ligu, pa imaš tu situaciju da ti je putovanje u okviru Rusije nešto što traje satima. To je nešto što bilo gde drugo u Evropi ne možeš da doživiš. Koliko god da je velika Francuska, Španija, ti si za par sati s jednog na drugi kraj ili avionom i mnogo kraće i sve. Kako je to izgledalo?

Sonja Vasić: Pa, dobro, iskreno, da, Rusija je megalomanska, to je definitivno, mislim, ono, zaista shvatiš koliko si mali i mizeran, ali jednostavno mi smo bili takav klub da možda nisi to ni osećao, barem pogotovo dok je Šapta još bio živ, znači mi smo leteli čarterom, imali vozače, negde si imao taj stil života gde ne osećaš poteškoće možda takve udaljenosti tih razmera i te zemlje. Pritom ja kažem, mislim da je ogromna razlika kada dolaziš sa naših prostora u Rusiju, zato što, mislim, ta kulturološka ipak neka blizina i prepoznavanje, jer su oni i dosta hladniji i tako nešto, ali ja mislim da nama to nije tolika ogromna razlika kao nekim zapadnjacima, pritom u tom periodu gde su oni isključivo imali samo sve natpise i sve na njihovom jeziku i slovima. Ja sam učila ruski u školi i meni to nije bilo strano, tako da sam ja, ono, ja kažem, vozila sam se metroom, što je jedina pametna opcija u Rusiji, pogotovo u Moskvi, ali mi smo, recimo, se vodili u stvari kao moskovska regija. Mi smo tačno van tog MKAD-a, njihovog zadnjeg prstena, što ti u teoriji znači da do aerodroma Šeremetjevo, koji je tada jedini leteo za Beograd, imamo oko 90 kilometara. Znači, mi smo imali slučajeva, recimo, kada je Nova godina, padne sneg pred Božić, kad su kolapsi, kad se žuri kući, imali smo slučajeve da Amerikanke propuste letove zato što ne stignu na vreme, tri sata i više budu u kolima i ne mogu da stignu. I onda je meni, recimo, bilo super i vremenom sam i sa mojim vozačima imala super odnos, jer ja, recimo, to, kao, ja im kažem, vodiš me na metro i ja onda s metroa na metro, s metroa na voz na aerodrom i nikad nisam imala, recimo, tih problema koje drugi ljudi imaju, desi se, ono, kao da si u gradu u Moskvi i dva sata se voziš da stigneš. Mislim, ono, totalno. Tako da, sa te strane, mislim da nisam to osećala u toj meri, jer, znaš, ja nisam imala strah, njima je, ono, deluje i strašno, ne razumeš ljude, ja nisam imala taj momenat, jer sam i pričala i jezik i umela sam i da čitam i sve to, i mislim da mi je s te strane negde bilo lakše. I kažem, stvarno, ono, nije uvek bilo lako, jer sam prošla i razne uloge u toj ekipi, nisam ni igrala i ovako i onako, ali stvarno sam imala super šest godina u Moskvi, ono, prošla sam, iskusila klub kakav, ono, ne postoji u Evropi, još jedan je možda ostao, taj Jekaterinburg i to je to, i drugo, ono što sam stvarno imala prilike da igram i da upoznam realno najveće igračice mog sporta.

Ivan Minić: To sam hteo i da te pitam, to je zapravo trenutak kada ti možeš da, kažem, vidiš, porediš se i na treningu i radiš sa igračicama koje su najbolje na svetu. Taj klub je u suštini all star ekipa gde su pokupljene igračice baš birane za uloge u tom timu koje su najbolje na svetu. U tom trenutku, ja i sad imamo celu izuzetno zanimljivu situaciju koja se dešava sa ženskim NBA-om, ali ženski NBA postoji kao nekakva priča i cilj da tamo treba otići, tamo se treba dokazati i sve ostalo. Moj neki utisak i iz razgovora sa onima koji se bolje razumeju od mene je da je po mnogo čemu ta Evroliga tih godina možda bila i jača i ozbiljnija. Posebno što je ženski NBA bilo takmičenje koje se održava leti i traje relativno kratko. Ima sve te neke karakteristike medijsko-propagandne koje su super interesantne i da, skupe se sjajna neka ekipa igračica, ali većina tih igračica, najbolje od njih, svoju redovnu sezonu provode u Evropi ili negde u Aziji ili tako dalje. Kako to izgleda kad pored sebe imaš neke od najboljih igračica sveta?

Sonja Vasić: Pa da, deluje ti nerealno. Ja sećam, meni je bilo čudno, kao, one znaju ko sam ja. To mi je bilo kao, Bože me sačuvaj, otprilike, kako ti znaš ko sam ja. Jeste, jer ti si imao, znači, tačno, recimo, ja mislim, tri ili četiri kluba u Rusiji, jer je ta tržišta stvarno bila prejaka, da imaju iz tog WNBA-a iz svake ekipe dve najbolje. I sad one ne mogu tamo sve da igraju zajedno, ali one u Evropi igraju zajedno. I tada si imao mnogo više nekih luftova da ti okupiš pod raznim pasošima te Amerikanke. I mi smo imali otprilike šest Amerikanki od kojih se četiri vode kao neke druge Evropljanke. I stvarno nerealni sastavi ekipe koji bi pobeđivali te WNBA timove. I meni, iskreno, nađem se tu u tom trenutku, ja kažem, samo mi je bilo ono da ih gledam i da upijem, a kamo li još da treniram sa njima i da vidim ono šta može, šta ne može da prolazi. Stvarno, negde te sve moje nedostatke, recimo, mislim, to sam vukla i dugo kroz karijeru i dalje patila, ali sam uspevala koliko-toliko da se izborim sa tim, što Ameri, recimo, užasno svi forsiraju kao taj mentality “next play”, u suštini nema ono gubljenja i plakanja šta se desilo, nego se odmah okrećeš šta dalje, što je meni jako dugo bila boljka, jer sam simptomatično s perfekcionizma, pa mi je teško bilo da izađem na kraj s tim da ne mogu da prevaziđem promašaj ili kad mi neko da koš, pa se ja kao tu… Ne, znači, ono, igraš samo u momentu i samo čitaš i reaguješ. Nema plakanja. I negde sam tu zaista videla od njih i čuješ onako i gledaš sa strane i vidiš kako se ponašaju i kako treniraju. Te zvezde su trenirale više nego svi drugi. Ja ponavljam, kad igraš za tako velike ekipe, mi ekipno jako malo treniramo. Znači, taj glavni rad ekipni je minimalan, a onda se ostavlja jako puno prostora da ti, ako hoćeš, radiš na sebi, ako nećeš, to je tvoj izbor. Tako da, zaista mislim da je tu bilo baš puno nekih igrača koji, ja ne znam, mislim, kažem, u te prve godine sam bila u fazonu, kao i druge, realno, kao, ja bih za njih sedela na klupi bez pardona, nemam nikakav problem, ni trunku ega, samo da mogu da treniram sa njima i da upijem sve što govore i rade.

Ivan Minić: A kakav je osećaj kad si u klubu koji ima najviše ciljeve u svemu, gde se takmiče?

Sonja Vasić: Pa iskreno, ne mogu sada, za tu konkretnu situaciju ne mogu ništa da kažem zato što nije bilo vremena meni. Znači, bilo je pet igračica ispred mene koje su to vreme nosile i onda je drugačije. Jeste ono neki pritisak. Mislim, Šapta je bio takav. On je nama sedeo na klupi, on je želeo, on je hteo, maltene kao trener, mešao se trenerima u radu, vršio izmene, ono, to jeste. On, mislim, inače je ekscentrična jako ličnost, tako da se to sve i na teren prenosilo. Ali, kažem, ja iskreno nisam to osećala. Ja sam bila mladi igrač i tad nisam imala takvu ulogu, tako da nisam u toj situaciji konkretno imala taj osećaj, ali što znam, negde si i realan, ja mislim, zato što jesi i mi, ali si imao i dalje i taj CSKA koji su isto uložili milione i isto to sve rade i onda negde, ako od njih izgubiš, kao, ok. 

PROMENA ULOGA TOKOM GODINA

Ivan Minić: Kako se menjala tvoja uloga kroz vreme koje si provela tamo?

Sonja Vasić: Pa da, ja to uvek volim da ističem zato što mislim da mi je to životna lekcija ne samo za košarku nego i za kasnije, svaku kompaniju, svaki posao. Ja sam došla, doveli su me u suštini, ja sam bila kao mladi talenat i potpisali smo četvorogodišnji ugovor, što znači, kao, u prospektu ću ja tu kao kasnije proigrati. Ali, realno, te godine nisu bila neka očekivanja, ja svakako sam se povredila i negde sam uhvatila samo poslednji mesec, osvojila Evroligu sa njima, ruski plej-of nisam ni igrala zbog ograničenja stranaca i to je bilo to. I sad kreće sledeća godina gde ja i dalje sam tu među mlađima i mi i dalje imamo najveće ambicije, ja nemam neku veliku ulogu, ali sam počela da dobijam prostor. Znači, skidam se za ruske utakmice koje nisu toliko najjače, tu dobijam više da igram, tu ove zvezde i odmaraju, Evroligu igram ove “garbage” četvrtine, sva sreća pa smo mi uglavnom ubijali sve 20–30 razlike, pa sam dobijala prostora i zaista sam onako dobro koristila i mislim, kažem, to me je dosta nateralo da promenim svoju igru. Ja sam bila igrač koji je navikao da igra 40 minuta. Ti kad navikneš da igraš 40 minuta, ti znaš da će igra tebi doći. Ja nisam umela u tom profesionalnom igranju na 20 minuta da se snađem. I ovde sam to uspela da počnem da menjam, da ja uspevam da i te svoje šanse koje dobijam iskoristim na kratko. I onda se desi ovaj drugi taj momenat kada sam ja te druge godine u Spartaku opet pokidala ligamente. To je povreda za koju kažem da je to, nju možda ne bih priželjkivala. Gde je to bila striktna situacija gde je meni, nažalost, druga igračica uletela u noge i pokidala sve, i istu nogu, što je dosta onako retko. I tu su već bile te priče. Ne znam, sad se ni ne sećam, ali je bila neka, otprilike, verovatnoća da 20% sportista uspe da se vrati u tako kratkom periodu kad opet operiše i kao ako se i vrati, to nije taj nivo. I iskreno tu isto kažem, znači da nije bilo Spartaka, ja ne znam da li bih nastavila da treniram. Oni su negde podrazumevali da ja treba da se operišem i da ću se ja vratiti i bukvalno organizovali sve bez neke preterane konsultacije sa mnom i taj drugi oporavak je bio mnogo teži. Mislim, i dan-danas ja ne mogu više tu nogu da savijem do kraja, nismo uspeli to da povratimo i bio je onako dosta dramatičan ceo period, jer bilo je kao, krenuće da me operišu, ali možda se desi da uđu i da vide da će mi trebati i druga operacija, ako ne uspeju te kanale da postave kako treba, nego moraju da neke stvari menjaju. I tako, bilo je onako dosta fizički teže sve, jer realno, ono, ti si već donekle unakazio to što tu postoji i sada kao odakle još. Meni su prvi put, recimo, stavljali sa moje zadnje lože graft, sad su mi dali donorski, jer verovatno više ni odakle da me više kasapiš. Tako da, ta druga povreda mi je stvarno onako bila kao, brate, kao, zašto? Mislim, kao, vratila sam se, dobro igram, u dobrom sam momentumu, kako, šta sad. I pošto su se tada klubu desile promene, naime, Šapta je ubijen i klub je prolazio kroz realno reforme, u smislu, nije više mogao da bude onaj nivo koji jeste. Ostali smo i dalje, naravno, to je bio visok nivo, bile su dobre finansije i sve to, ali nije bio taj, da kažem, stil na koji smo mi navikli, ono, čarteri, izlazci, večere, dovođenje pevača, ovih, onih, jednostavno je sad to bio normalan bogati klub, a ne više ovaj šou-biznis kao kod njega. I negde sam ovaj put osećala kao pritisak da moram da se vratim brže, jer je promenjena ekipa i kao sad sam već bila bitni deo te ekipe. I ja sam se dosta brzo vratila, ali nije to bilo to. Mislim, to je najveća negde stvar kod te povrede. To je neverovatno koliko ti sa svakim mesecom osećaš i to nisu stvari koje se mogu opisati. Ti bukvalno samo osećaš da za nešto što ti je trebalo dugo 5 sekundi, sad ide 4,5, pa polako 4, pa 3 sekunde, da se ti jednostavno polako vraćaš, te sitnice da dobijaju. I bukvalno godina mi je bila u znaku povratka na teren. Ja eto moram da priznam da, iako na žalost mojih roditelja koji su to morali sve sa mnom da prolaze i da svoje dete više viđaju u bolnici nego što su želeli, ja nikada nisam promenila stil igre. Obično je problem kod tih povreda što onda negde kao malo počneš da se plašiš, izbegavaš kontakt, postaneš šuter, ćoškariš, ovo-ono. Ja nikad nisam imala taj stav, negde sam uvek bila grlom u jagode, neko ko… Svesna sam bila da ima jačih, da ima bržih, da ima boljih, ali ja nikada nisam želela da predam belu zastavu bez da sam ja pokušala da ja njima ometem igru, ali malo to. Tako da, da, ta recimo treća godina je bila onako godina bukvalno kao vraćanje u život, ali recimo bila interesantna jer smo tad imali jednu pravu malo balkansku kao družinu u ekipi, bilo je dosta nas igračica sa ovog prostora i onda mi je negde verovatno bilo malo lakše da kroz sve to prolazim. Ali eto, znači, od te godine bukvalno mi sad već polako imamo, znači, mladi igrač, pa taj igrač uloge, pa odbrambeni igrač, da se meni dešavalo da ja bukvalno ulazim, ono, kao u rukometu, u odlučujućim minutima, mene ubace za odbranu, iz mene za napad neko drugi. Pa sam onda postala šesti igrač, onako baš stabilan, igrač petorke i na kraju poslednje moje godine lider. I stvarno sam prošla sve te neke uloge koje su mi pomogle. Ja sam sad znala kako se osećaš kada si dvanaesti, kada si osmi, kada si šesti, kada si prvi. I mislim da mi je to bilo bitno da znam kako tim funkcioniše. Ja kažem, kad si lider, negde ti je najlakše. Imaš ono carte blanche i neke stvari tebi su dozvoljene koje drugima nisu i možeš onako da… Mislim, nekako tvoje emocije se mnogo više uzimaju u obzir. One su mnogo bitnije za ekipu nego emocije nekih drugih ljudi koji možda nemaju tu ulogu. I onda s te strane mislim da mi je to dalo jednu perspektivu kasnije da ipak kroz timove ima malo obzira na sve to.

Ivan Minić: Mislim da je mnogo važna, da kažem, komponenta svega toga, tvoj karakter, gde ti kažeš, mnogo je lakše kada si lider, zato što se sluša i uzima u obzir sve to, ali pretpostavka kada dođeš do toga da budeš lider je da je odgovornost na tebi. Znači, ti si ta koja si zaslužna za sve što je dobro, odnosno nosiš velike zasluge za ono što je dobro, nosiš zasluge ako nije dobro, pa onda se samim tim i malo više pitaš, pošto kad već nosiš sve zasluge onda je to tako. Ti si rasla i razvijala se kroz tu celu priču. Klub se menjao, okolnosti su se menjale, sve se menjalo, ali na kraju, kad si došla u tu poziciju da si jedna od najboljih i najbolja, kako si se osećala u toj ulozi?

Sonja Vasić: Različite momente, recimo, to što kažeš, kako ja to doživljavam. Ja verovatno to doživljavam lakše zato što mene ta odgovornost u smislu prema drugima i očekivanja drugih nikada nisu toliko pogađala zato što su moja očekivanja od mene uvek bila najveća. Ja sebi nikada nisam dozvoljavala da to ne bude taj nivo koji ja očekujem i nikome nikada nije bilo teže, niti nešto, nego meni, kada ja ne odradim to što sam ja zamislila. Meni su porazi jako teško padali, moje umanjeni učinak mi je teško padao, svaki moj failure, ja zaista sam se teško izborila s tim, i onda zato mi je valjda nekako nikad nisam očekivanja drugih doživljavala teško i odgovornost prema drugima, zato što mi je prema meni uvek bilo gore. Ne možeš imati veća očekivanja od mene nego što ja imam od sebe i breme koje sam sama sebi stavila, nećeš mi ti staviti veće. Tako da, s te strane, mislim da kada sam se našla u toj ulozi, baš je onako bilo različito u smislu kako sam ja sebe opterećivala. Što se tiče kluba, bilo je fantastično, ali mi smo sad već bili u toj nekoj tranziciji gde klub više nije imao te finansije, našli smo se u nekoj ulozi gde više nismo bili frontrunneri, niti su ambicije bile najveće, i onda, recimo, mi smo otišli i dalje na finalni turnir Evrolige, što su oni smatrali neviđenim uspehom, s nekim jako mladim, limitiranim sastavom mi smo i dalje ušli u plej-of, igrali, ono, tako da, s te strane, zaista nisam imala od njih kao neki osećaj da mene to sad sputava, čak što više, oni su se zaista postavili super i na neki način dali mi push da ja krenem dalje u karijeri, inače ja imam taj malo kompleks familijarnosti gde god da sam, da ja kao osećam lojalnost prema mom klubu i firmi i tako dalje. Mislim, na kraju dana posao je posao i to ne treba tako ni gledati. Ja sam tu dosta grešila, da oni nisu imali malo drugačiji odnos prema meni, ko zna da li bih ja neke pametne odluke kasnije donela. Ali, s te strane, oni su stvarno bili super, ali ja sam imala momente gde sam gušila i uništavala sebe od tih mojih očekivanja i mog perfekcionizma i kažem, da nije klub bio u toj situaciji gde negde si imao bukvalno kao sve decu i nas nekih možda pet, pa je onda nama bilo dozvoljeno sve, pa se bukvalno znalo da ja i još jedna možemo da šutnemo 20 puta na utakmici. Pitanje je da li bih ja to tako s lakoćom, lupam, iznela da šutnem 29, što je kao za mene bilo užasno, nego bih stala verovatno posle 5-0 i ne bih ni ovih dalje 9 dala, nego, kažem, eto, imala sam tu neku situaciju koja se verovatno meni onda i otvorila da mogu da to iskoristim na pravi način, da te moje neke probleme prevaziđem. 

KLUB VS REPREZENTACIJA

Ivan Minić: Šta se dešava sa reprezentacijom u tom periodu?

Sonja Vasić: Ovo što si spominjao, ja sam moje prve godine u Spartaku draftovana, mislim, to je tada dosta bilo retko, sada se negde mnogo više obraća pažnja i na evropske igračice, ali te godine smo nas tri Evropljanke draftovane, nešto u drugoj rundi kasno, ali sam draftovana i to je negde onda pustilo tog crva kao aha, možda jednog dana. Pritom, realno, igrala sam sa brdom tih Amerikanki koje pričaju sa svojim trenerima i imala sam američke trenere. I to je počelo tu negde da se kuška. Ja sam odigrala moja prva seniorska Evropska 2007. i 2009. i onda sam imala povrede. Drugu povredu sam imala 2010. i sad sam ja i te godine pokušavala da se vratim da igram za reprezentaciju. One su imale neke kvalifikacije, ja sam se i na tim pripremama nešto malo povredila i to nije išlo. I onda je usledila ta velika promena u našoj košarci gde je dovedena Marina Maljković za selektorku, gde sam se ja na prvim zimskim pripremama pojavila i bila s njima, ali nisam trenirala zato što sam dolazila iz sezone i zbog povreda, moj klub je bio u fazonu: možeš ići, ali ne možeš da treniraš. Tokom pauze gde, iskreno da kažem, mislim da smo negde u tom trenutku prepoznali da ja i moje fizičko stanje se za tadašnji sastav ekipe i kako oni gledaju stil košarke ne uklapa. I onda je tome doprinelo da sam ja to leto dobila poziv i otišla u Čikago. Tada su me trejdovali i otišla sam da igram u Čikagu. Ja od te 2012. više nisam u reprezentaciji. Moram iskreno da priznam da je tu bilo neko prećutno razumevanje. Oni mene ne zovu, nisu sigurni da se ja uklapam. Ja ni ne želim da me zovu, ne bih se verovatno ni odazvala, jer mislim da se tu ne uklapam. I to je trajalo tako jedno, pa znači, tri godine. Iako, znači, nisam zvanično u stvari igrala od 2010. Ali to je trajalo jedno tako tri godine u tom sastavu, gde je tu posle počelo više od mojih saigračica, koje su tada već bile u ekipi, s kojima ja znam ih iz mlađih kategorija, kao, pa da li bi se ti odazvala? Ja kao, ma ne bi mene zvali. Ali kad bi te pozvali, da li bi se ti odazvala? Ja kao, ma ne bi mene zvali. I to polako počinje do 2015. kada je mene Marina Maljković direktno zvala i kad smo sele i otvorile ta vrata o mogućem povratku koji se onda i desio.

Ivan Minić: I kako je to izgledalo?

Sonja Vasić: Pa iskreno, nimalo kao što sam zamišljala i nimalo idilično. Mi smo obavile razgovor, recimo, to je bio početak maja, ona je bila kao: aj razmisli koji dan pa mi javi. Mi smo već sredinom juna imali prvenstvo. Ja njoj kažem, nije problem. Ja se vraćam kući, ista ona demokratija. Ja kažem, ljudi, ja mislim da ja ne treba da idem. One su godinu pre toga, dve godine pre toga igrale svetsko, dve godine pre toga bile četvrte u Evropi. Rekla sam, ta ekipa ipak je pokazala da ima potencijal, dobro funkcioniše, ja ne znam da li se tu uklapam, šta ako dođem, pokvarim sve tamo, znači, ono, veliki je rizik. Moji su bili u fazonu: to je zemlja, zemlja se ne odbija. Recimo, dosta se priča da ja nisam igrala od tih godina zbog tate, tata je presudio da se ja vratim. Znači, jer ja sam znala da će mama i sestra reći: igra se za zemlju, naravno da se igra, ono, kao, mi smo patriote. Ja sam mislila da će tata, košarkaški, reći: ne treba ti to. Ja sam imala dobre ugovore bez reprezentacije, igrala sam i WNBA i Evroligu. On je rekao: moraš da se vratiš. I to je onda bilo gotovo. I sad ja kao javljam Marini da moram da se vratim, ali sam imala već neke dogovorene aktivnosti, kao, ja ne mogu da se javim još deset dana. Tako, dobro. I ja sam se, recimo, javila 25. maja, mi smo 15. juna imali prvenstvo. Znači, sa tim slobodnim danima, ja ne znam da li sam dve nedelje provela na pripremama. Ja sam u međuvremenu, kad smo nas dve to dogovorile, bilo je kao da se to ne širi, ali ja sam se, mislim, konkretno sa tada još uvek Jelenom Milovanović čula, jer se najduže znamo i negde je bila moja osoba od poverenja, koju sam znala da mogu u tom trenutku da pozovem i da pričam na tu temu. I u suštini, ja dolazim na pripreme, još jednom razgovaram s njom, dogovaramo se šta, kako, ulazim u restoran gde one imaju ručak, ona samo skreće ka stručnom štabu i ja shvatam da, sem Jelene i još možda dve osobe iz drugih izvora, niko ne zna da ja dolazim. Znači, oni u frasu. Cela ekipa, kojih je tu, ne znam, 15, još 18, na pripremama, u frasu. Znaš, mislim, pritom, ono, nije ti došao neko kao kum Kurišić, nego dolazi neko ko je vrlo moguće da će uzeti dobro parče minuta i igračima njihovog prostora. I pripreme su, mislim, realno su mi bile teške. Ja nisam bila navikla na takav način rada, mislim, ono, fizički, baš naporno, da se završavaju treninzi, da meni noge drhte. I psihički je bilo jako meni izazovno. Ja sam došla, mesec pre toga sam osvojila Evroligu u Pragu i završila sezonu kao najbolje krilo Evrolige. Imala sam baš super sezonu. Došla sam na pripreme da prvo igram četvorku, što nije moja pozicija. Znači, već tu kao treba da se prilagodim. Drugo, meni se dešavalo da ulazim kao jedanaesti igrač u igru. Meni je to, ono, bilo bukvalno… Mislim, ljudima deluje smešno i ja sad, naravno, mislim, ja volim šalu i kažem, što si duže u penziji jezik ti se više razveže, sad pričam stvari koje ne bih nikada pričala otvoreno u javnosti, ali mi obično posle utakmice, kad odigraš, kad se pari, imaš slobodan dan i možeš da odeš kući. Ja sam posle svake utakmice ulazila u kola mojim roditeljima i sestri i plakala. I proklinjala ih što su me naterali da se vratim. Šta će meni ovo u životu, da ja moram da se tu kontrolišem, da pre mene ulaze igračice koje igraju slabim klubovima, ali, iskreno, mimo njih, mog sigurnog mesta gde sam sebi mogla da dozvolim takve ispade, ja sam stvarno uspevala dosta dobro da se iskontrolišem i na terenu, da uspevam u tim situacijama da ipak uradim ono što treba. Tako da je to ispalo jako dobro. Sad kad me pitaš, sad recimo ne znam da li bih umela te reakcije da imam, da iskuliram ko što sam tada imala. Desilo se sve što se desilo. Ja mislim da sam ja jedini igrač u istoriji koji je bio član All Star petorke na Evropskom, a da nije bio član petorke svoje ekipe. Ja sam celo Evropsko počela sa klupe. Ali, kažem, ne mislim sad kao ljudi će pomisliti, ja iskreno mislim da je to negde imalo veliki uticaj na formiranje mog i Marininog odnosa. Ja mislim da je to bila ipak neka vrsta testa gde je ona videla s čime ja mogu, s čime ne mogu da se nosim i negde nam je kasnije pomoglo u suštini kako mi da formiramo svoj odnos za dobrobit te ekipe i rezultata te ekipe.

Ivan Minić: Adaptacija svakako u nekim uslovima koji su sve samo ne ono knjiški kako bi trebalo da se dešavaju. Ja sećam, ja sam gledao i to prvenstvo kada su bile četvrte. Naravno, gledao sam taj put do zlata i generalno taj ceo trenutak kad ti shvataš da se poklopila jedna opet sjajna generacija. Tu je godinu-dve gore-dole, ali baza te ekipe je da ti imaš u tom trenutku još uvek mlade igračice koje igraju na jednom izuzetno visokom nivou i podršku igračica koje su možda kvalitativno i po ulogama u timu niže, ali donose energiju. Bilo je momenata kad ta ekipa nema ništa drugo, ali sija od energije koju ima na terenu. I melje te tempom koji jednostavno ne očekuješ da dobiješ u tim okolnostima. 

NIKAD SLOBODNOG VREMENA

Ivan Minić: Siguran sam da bi sve bilo potpuno drugačije da nije postojala ta komponenta paralelna uspeha sa nacionalnim timom, kao i sa klubovima u kojima si igrala. Ali to je opet situacija koju obično najviše, da kažem, vrhunski košarkaši i košarkašice imaju, da ti onda suštinski nemaš nijedno slobodno leto nikad. Desi se slučajno da neko leto nema takmičenja, ali ako si zdrava, ako možeš da budeš deo ekipe, u tim nekim najlepšim zrelim godinama ti nemaš nijedno slobodno leto. Kako si se ti nosila sa tim?

Sonja Vasić:  Iskreno, nije mi teško padalo. U tim godinama ne razmišljaš još uvek toliko o tome. Jeste mi bilo izazovno kad sam išla u WNBA da igram. Tad bukvalno nemaš ni dan odmora. Tad iz jedne sezone odeš u drugu i te u sledeću. Ali ovde, pogotovo što sam ja bila u tim godinama kad sam bila teški košarkaški džanki, ja sam te godine baš onako, samo video i samo treninzi, analize, rad na sebi, sve je transfer, sat vremena pre treninga ranije, sat vremena posle treninga ostaj, dodatan rad, baš sam, ono, taj period sam baš bila u tome i ma koliko da je to davalo košarkaške rezultate, mislim, recimo, da se videlo da u tom trenutku mojoj igri fali neka poletnost, da se videlo da malo gušim sama sebe. Nisam, i dalje sam, recimo, imala taj problem sa tim perfekcionizmom. Tu, znači, te godine ja polako tek shvatam i, recimo, sam potražila pomoć sportskog psihologa, počela tu neke stvari da radim na sebi, da bi to kulminiralo upoznavanjem Miloša. Mislim da taj momenat kada sam ja pored košarke dobila još nešto što je u mom životu važno i ima prioritet, je u stvari moju košarku rasteretio i vratio me malo onome igranju, a ne obavljanju posla i zadataka. Mislim da onda s te strane taj non-stop dril mi nije smetao posle, kad sam imala više stvari u životu, onda sam već morala da počnem da biram. Ali u tom trenutku nije mi bilo teško, imala sam reprezentaciju tu, ali uvek imaš nekih možda mesec dana gde ja i dalje ful treniram u Beogradu, sama, uspem da se vidim sa društvom, društveni život, odradim to i onda nazad u sezonu. Istina je da sam u tom periodu igrala u Pragu koji je najlepši period mog igranja gde sam imala maltene život ko što imam kod kuće i dobru ekipu ljudi u timu gde smo mogli da se družimo i sve. Tako da moguće da s te strane zato to nisam toliko osećala, ali kažem, ja sam bila taj tip da me nekako košarka držala. I jeste verovatno bio malo grč onda i tada zbog toga, ali negde, kažem, u tom trenutku mi nije smetalo. Ja jako onako sam neko ko se trudi da živim život po svojim vrednostima, u smislu šta su moje vrednosti, trudiću se da mi je to prioritet i da ni zbog čega ne odstupam od toga, a s druge strane jako dobro znam šta su mi isto prioriteti i onda kad osetim da to više nije tako, ja nemam, mislim, tako mi je bio i kraj karijere, ja nemam problem da znam kad je dosta i negde se trudim da budem fer: ako ja tebi ne mogu da dam 100%, ja neću očekivati 100% od tebe. Baš sam, onako, neko ko smatra da, ali zato ako ti dajem 100%, onda ću baš očekivati nazad isto. Tako da, s te strane, da, recimo, to mi nije toliko teško padalo. WNBA i sezone su već druga stvar. Ali kad igramo s reprezentacijom, neverovatno je zbog onoga što mi uvek pričamo. Mislim, igranjem za reprezentaciju, baš ovo što si rekao, ja mislim da bih i bez reprezentacije bila i dalje veliko ime u Evropi, imala uspešnu karijeru, ali tu emotivnost mojih uspeha koju ja imam kod sebe imam samo zahvaljujući reprezentaciji i tim našim uspesima. I onda nekako ta ekipa, ti ljudi, to druženje, ja mislim da nama to ne pada toliko kao opterećenje. Ipak je drugačije nego kod nekih drugih sportova. Nije to puno, mi budemo dva meseca zajedno, nije to sad, ne znam, meseci i meseci.

IZVOR MOTIVACIJE

Ivan Minić: Jedna od stvari koja je kod ljudi koji uspevaju iznova i iznova da ostvare vrhunske rezultate bitna je da nalaze motivaciju da i dalje rade kada dostignu nekakav plato, nekakav vrhunski nivo. Jedna stvar je osvojiti Evroligu, druga stvar je osvojiti Evroligu nekoliko puta, odbraniti. Jedna stvar je osvojiti zlatnu medalju, ali ljudi koji su uspeli nekoliko puta da ponovo skupe snagu, vrate se. Videli smo iz ovoga do sad da si ti malo blesava po tom pitanju, ali, znaš, kao, kako si nalazila motivaciju i kako si nalazila put, jer tebe je jedan način rada doveo do nečega, ako hoćeš da napraviš nešto više, verovatno to nije samo sipaj još u taj način rada, nego moraš na neki drugačiji način opet da pristupiš toj stvari, da napraviš novu priliku, novi ugao kako možeš da napreduješ.

Sonja Vasić: Pa da, dobro, reći ćemo da sam malo blesava, ali u suštini, mislim prvo da, negde poenta, ja kažem, ja ne volim da gubim, ništa. Znači, Ne ljuti se čoveče ili šutiranje, ne volim da gubim. Ajde, sad sam matora, imam decu, gubila sam u životu puno kroz karijeru isto, tako da si naučio neke stvari, ali po prirodi ne volim. Po prirodi volim da sam među najboljima, bilo da je kontrolni iz matematike ili košarka, znači to je isto. Tako da, to je meni uvek bio neki unutrašnji pokretač. Ja kažem, mislim, to je kod kuće uvek, pričali smo na početku, ja to upoređujem i za moju sestru. Moja sestra i ja smo imale isti trening, isti odnos našeg oca prema nama, koji je mene doveo gde jesam. Nju nije, zato što ono što je on radio je kod mene pokretalo to nešto, palilo me. A kod nje je, recimo, baš stvaralo onako revolt i inat. Tako da ja imam nešto unutar sebe što tako funkcioniše po prirodi. I drugo, ja realno kažem, ti ako si jednom osvojio zlato, tebe srebro ili bronza više nikad neće zadovoljiti. Ti ćeš biti srećan i bićeš kao, uspeh je i realan, mislim, ja kažem, ja imam olimpijsku bronzu i najveća mi je na svetu, jer ti olimpijsko zlato u ženskoj košarci ne možeš da osvojiš. Ali, znači, jednostavno, mislim da kada to iskusiš, okusiš jednom, to je droga, ti toga hoćeš još, jer je osećaj fenomenalan. I mislim da me je onda to i dalje teralo da ja i dalje ostanem na tom putu posvećenosti i rada, ali da, definitivno sam negde shvatila i koliko se igra menja i sve i uspela sam da oformim neki krug ljudi gde ja to uvek i onako i deci volim da kažem, ne moraš uvek ni da misliš, a i ne moraju ni da budu najveći znalci, najbolji u tome što rade, ali moraju da budu ljudi kojima ti veruješ. Znači, ne može ono kao ja radim individualno, trener me uči da idem ulevo, ali ja nikad neću otići ulevo, jer ja ne mislim da mi to treba. Nego negde, znači, da to budu ljudi u koje ti zaista imaš poverenje i vremenom ja sam tu uspela da iskristališem, lupam, i mog trenera s kojim individualno radim svako leto i mog kondicionog trenera i gde idem na terapije i oporavke i psihologa i ovoga i onoga. I negde se onda to godinama, iskreno kažem, stvarno bilo lako. Samo ta leta i taj neki rad meni uopšte nije bio težak. Čak negde sam i uživala da vidim da ja, lupam, i u 32 mogu da se spremim ko što sam mogla da se spremim sa 28 i da budem izdefinisanija nego neko dete od 25 ili tako nešto. Tako da vremenom sam naučila da onda, kao, i dalje hoću da sam najbolja, ali u stvari najbolja verzija sebe. I u tom trenutku ta najbolja verzija mene možda više nije ona koja je mogla da bude sa 28, ali najbolja verzija mene koja može da bude sa 35, i ako sam sada ćopava, poluinvalid, u tom nekom smislu. Tako da, s te strane, i realno, danas košarka je taj sport, jedan od sportova koji se užasno brzo menja, gde su tehnologije, nauka, sve to toliko ušlo da zaista moraš negde da budeš spreman da onako možda malo improvizuješ i uđeš u neke nepoznate vode, da, ako želiš taj još jedan korak, da ga napraviš. I, kao što kažem, ja sam dugo bila na nekom autopilotu po pitanju talenta, pa sam onda shvatila: ajmo sad dodatni rad i tako dalje. I realno, meni je kroz karijeru rad bio utočište. I nešto što neke osećaje mi je luka, u smislu, lupam, Šika je bolji od mene, bolji od mene i šta je tu je, jer ja sam radila sve što sam mogla i nisam bolja od njega, ali nekada moraš da prihvatiš da je neko drugi bolji od tebe, što sam ja prihvatala tako što sam bila čista sama sa sobom, jer znam da sam se potrudila koliko sam mogla.

ISKUSTVO U ŽENSKOM NBA-u

Ivan Minić: Kako ti je, generalno, kada ga sagledaš sa sa nivoa cele karijere, kakvo ti je bilo iskustvo ženskog NBA-a? Šta je ono što ti se svidelo u tom iskustvu, a šta ti se nije svidelo?

Sonja Vasić: Pa dobro, ja imam dosta dva različita iskustva. Znači, moja godina u Chicagu i u Phoenixu su stvarno baš različite. Prva stvar je, znači, košarkaški Chicago je bio tim koji do tada nikad nije ušao u playoff, mladi koji se probijao, nova franšiza, kasnije ušla. Dok kad sam odlazila u Phoenix, odlazila sam u klub koji već ima tri trofeja, ko za koji igraju neviđene zvezde i opet sa ambicijama za titulu. I onda je i tu košarkaški, mislim naravno, prvi put kad sam išla imala sam 23 godine, pitanje je da li sam uopšte bila spremna da idem tada. I drugi put kada već odlazim kao, ne znam, evropski prvak, evroligaška zvezda, gde znam da ću imati i neku ulogu. Tako da tu imam dva onako različita utiska gde definitivno u Chicagu je taj neki možda opšti utisak koji danas ne, ali u to vreme barem koji su imali evropski igrači da teško dobijamo priliku, možda nezasluženo, da nam ne daju šansu da se nametnemo i tako neke stvari. Dok u Phoenixu stvarno imam super sećanja, ono i igrala sam u prvoj petorci, išla sam od toga da odlučujem i da rešavam utakmice do toga da gubim utakmice. Ali stvarno onako dobro iskustvo. Iskreno, košarkaški moram da priznam da meni nije ležao. Jednostavno to, ja mislim da sam ja tipičan evropski tip igrača, da taj neki uopšte sistem gde ti njima vidiš po sistemu kako oni funkcionišu da nisu oni okrenuti ka timu. U toga da ti nemaš, tim nema obroke zajedno na putovanjima, oni doživljavaju recimo naše uniformisanje u Beogradu, u Evropi što svi se isto oblačimo, njima je to kao, ovaj, nešto na, na šta što oni ismevaju ili nešto. Znači meni njihov doživljaj tima je već pokazatelj i onda kako oni gledaju na igranje kao tim. Tako da tu mislim da, da, da sam ne mislim ništa loše po pitanju njih. Ja jednostavno mislim da nije my cup of tea, da to nije ono moje. Ali organizaciono, uslovi, poseta na utakmicama, to je jednostavno ono zaista, mislim i to je već tada, a kamoli danas kad ono ko prati zna šta se dešava tamo ovaj po pitanju ženske košarke. To je stvarno ono nešto što mislim samo tamo možeš da doživiš. Mislim ti maltene da gde god da igraš da igraš pred 10.000 i više ljudi, da način na koji organizacija funkcioniše, pogotovo kažem ponovo opet u Phoenixu jer je Phoenix Mercury povezan sa Phoenix Sunsima. Znači uslovi, sale za trening, za igranje, oporavak, svačionice, čitav taj tim. Znači bukvalno ti ni o čemu ne razmišljaš. Sve oni ti spremaju stvari, peru, nose, fizioterapeuti, kondicioni. Znači zaista ono, nešto gde ti kao u fazonu, to je to, nema više, nema većeg od ovoga. I kažem ono, negde njihov odnos prema zvezdama ili mislim uopšte prema sportistima, prema uspehu, neuspehu je totalno drugačiji nego kod nas. Tamo si uvek voljen. I to je onako lepi osećaj. Lepi osećaj da te neko uvek hvali čak i kada ti znaš da ovaj nisi dobro odigrao i da nemaš pojma, ali oni i dalje su super prema tebi i smeše ti se.

Ivan Minić: A taj momenat regularna sezona – playoff?

Sonja Vasić: Pa u WNBA mislim da nije tolika razlika. Pogotovo tada jer je tad bilo još manje utakmica. Sad oni imaju ekspanzije, sve je više klubova i sve će biti veći broj utakmica, koliko je moguće ići kod njih se pravi ta razlika, ali tada ja mislim da je bilo i suviše svaka utakmica bitna. Pogotovo što su oni imali podelu istok-zapad, a manje je klubova, pa manji broj klubova uđe, bukvalno je svaka utakmica bila bitna. I baš je onako, ovaj, ritam ono, drill. Pošto i tamo tad nisi imao ni čartere, nego si leteo obično, dešava ti se da imaš ono dan za dan utakmicu, pa letiš odmah posle utakmice sutra igraš. Tako da jeste s te strane jeste ono ritam koji nema obzira. Donekle funkcioniše kao NBA, al s druge strane nisu ti isti uslovi, nemaš toliki roster igrača, nemaš, mislim oni sad sve to rade, one menjaju, one se zaista bore i ta liga napreduje, ali u suštini tada je to bilo dosta ovako negde onako potrošački ozbiljno po, po pitanju svih tih igračica.

OLIMPIJSKE IGRE

Ivan Minić: Kako je bilo na prvim olimpijskim igrama?

Sonja Vasić: Ovaj, da, pa prve ko prve, nezaboravne. Mislim ja kažem, valjda smo i mi ono, to moj Miloš više meni ističe kao Sonja, vi niste realna priča, kao prve olimpijske igre i uzela ste medalju kao ono, pogotovo u timskom sportu. Tako da mi zaista imamo ono najbolje moguće sećanje. Ne znam što ti je ovako bilo lepo, ono čitav taj doživljaj otkrivanja olimpijskih igara, otkrivanja olimpijskog sela, pripadanja olimpijskoj porodici, pripadanja srpskoj olimpijskoj porodici, upoznavanje svih tih sportista, taj doživljaj kao ja sam sad jedan od tih, ja sam kao jedan od jednakih do same činjenice da si na kraju osvojio medalju i ono ispisao svoje ime u, u, u nešto što realno ono je pogotovo za žensku košarku mislim nažalost nešto što nije baš lako ponovljivo.

Ivan Minić: Mislim da je za košarku generalno karakteristično to da, OK, prvo Amerikanci uvek dolaze u najjačem timu samo na Olimpijske igre, sve ostalo je negde sekundarno. A drugo da zbog sistema takmičenja vrlo je teško uopšte doći do Olimpijskih igara. Naći se u tih 12 ekipa. To je manje od bilo čega drugog. Evo sad imamo Evropsko prvenstvo koje ima 24 ekipe. Uz dužno poštovanje svima, bar osam nema potrebe da dolazi uopšte jer nema šanse da bude na 30 razlike od ostalih, ali OK. Imaš mnogo manje ekipa, imaš mnogo višu koncentraciju kvaliteta i užasno je teško doći. I imaš šansu jednom u karijeri, možda dva put, ali to je veliko pitanje. Uh, taj vid turnirskog takmičenja je uvek potpuno drugačiji od svega što, što inače radiš. OK, Evropsko prvenstvo tu ima i neka lakša utakmica. Ovde nema. Mislim može da se desi, ali realno nema. Sad kad se sećaš toga svega, kako pamtiš? Šta su ti najjači utisci?

Sonja Vasić: Pa ne, najjači utisak. Mislim to mi sve uvek pričamo, mi smo tamo došli kao pali s Marsa. Mislim mi nismo znali prvo šta nas čeka. Drugo recimo ja sam došla, znači ja sam te godine igrala u Phoenixu. Ja sam došla 10 dana pre toga, pridružila se ekipi i, ovaj, i ono bukvalno, znači pritom ono realno, ti, ti ništa ne znaš. Ti, ti sad ono ja, ja i s obzirom i da radim u Olimpijskom komitetu ja sad znam ta razna pravila, ali ti sad ništa ne znaš, ono od opreme, funkcionisanja puta, kako su, mislim ti ništa nisi znao jer nikada nisi bio na tim događajima i sve ti je onako novo i čudno i i jeste taj jedan šok. Jeste prvobitan u smislu u mojoj glavi nije normalno da Rafael Nadal i ja se na toj, na toj sceni delujemo isti. Znači ja znam da mi nismo i da to nije taj ista razina na u sportskoj istoriji, ali mi to u olimpijskom selu jesmo. Spava u istom krevetu kao i ja, ima isti WC kao i ja, ima istu hranu i bukvalno, znači, i i i imaš taj ono jedan inicijalan šok. Kao mislim hajde mislim imaš tu svetsku globalu, pa onda čak i u našoj, ono našem timu, znaš kao imaš Ivanu Španović, pa Novaka Đokovića i kao vaterpoliste i mi. I to je sve isto, ono bukvalno. I onda s te strane jeste onako bio taj jedan prvobitni šok da ti kao iz te svoje zasenjenosti svetala velikog grada, ovaj, se vratiš malo u realnost. Ja kažem mislim tu stvarno moraš da priznaš te strane Marina ti ne dozvoljava da ti mnogo budeš u toj trala la la fazi. Jako brzo se pobrine, ovaj, da, da ti se, da ti se setiš gde si i zašto si tu došao. Ali, ovaj, jeste bio taj jedan period malo adaptacije i onda, mislim, kad krenu utakmice, za nas timove, za razliku od druge sportove je jako specifično jer to traje. Sad su oni i promenili sistem, ali tada u Riju je to bilo šest ekipa u grupi. Znači ti igraš jednu utakmicu, pa dan pauze, pa utakmica, pa dan pauze i to se znači lepo razvuče. Pa znači čim ti ne igraš sutra ti već znaš da ono možeš malo kao posle utakmice, uh, i laganije. I mi smo ono užasno otvorile. Mislim, dobro hajde znamo kroz istoriju naše ekipe da mi ipak ni nismo važili za ekipu koja je ono kao ide do tih zlata i toga dominira, je l’ nešto, nego da mi to volimo sve onako malo dramatično da bude uzbudljivo. Ovaj, i negde smo užasno ono otvorile i ja kažem, mi smo se kroz iglene uši prvo ono ušli u, u to četvrtfinale i odigrali tu utakmicu koja mislim da je ono za ljude koji kao ne prate detaljno, verovatno utakmicu koja je obeležila našu generaciju. To je utakmica sa Australijom koja je u tom trenutku ekipa koja je sa svih većih takmičenja dolazila sa medaljama. Ono, ovaj, imaju fenomenalnu, na kraju dana, ekipu gde mi njih ono dobijamo uprkos, ovaj, svim šansama. Tako da mislim da zaista onako i, i i volim uvek da istaknem i mislim ono ti si pričao za tu energiju, ali ja negde mislim da je ono neka glavna karakteristika te naše ekipe bila baš to, ovaj, u smislu kad sam pričala i o meni lično i kako sam doživljavala uspehe, pobede i to. Mi smo jako dobro razumele šta nam je cilj. Znači od Marine koja je to postavila do svih nas drugih koje ono, naravno, mislim ja nikada to nisam ni rekla, ja ću zaboraviti, nismo mi sve najbolje drugarice, mi smo imale zaista u na različitim takmičenjima različitim oblicima i dobru energiju, nekad se više, nekad manje družile. U Riju je bilo jako klimavo, ali smo na terenu sve jako dobro znale šta je cilj. I na terenu nikada nije postajalo to ono taj momenat kao, ne, ne, ne da neko drugi pokuša nešto što nije u interesu tima. Tako da s te strane, ma koliko ono da, da nismo delovale toliko ubedljive, mi mislim da sam ono uvek imala jasan svoj put, barem onako negde prećutno, a što je najjače, mislim, da je to ono glavna snaga bila te ekipe, što kad krene play off, ti ko samo ono nama da ubrzaš. Ko samo ubacio si za ne jednu nego tri brzine više otprilike.

Ivan Minić: Taj energija u kombinaciji sa talentom koji je tu postojao i igračicama koje su bile na rosteru je u suštini pravila ratničku ekipu. Gde ima i divnih bravura i momenata i svega, ali u suštini, ono, iz odbrane se pravi nekakav rezultat, napad je najbolje što možemo u tom trenutku. Kad si fokusiran na odbranu, to te uglavnom mnogo potroši i onda ni napad ne izgleda kako treba, ali videli smo i kroz NBA i kroz sve da suštinski odbrana osvajaju šampionate, a ovo je samo lepo za gledanje. Uh, bronza je posle zlata najbolja medalja koju možeš da osvojiš zato što je osvajaš. Srebro je nešto što ti ostane sa ono gorkim ukusom jer si doživeo poraz. Sad naravno u košarci je to malo drugačije zato što po defoltu si doživeo poraz. Ako si došao do finala po defoltu si doživeo poraz jer sa druge strane su Amerikanke ili ili Amerikanci. Ali kao to je čini mi se da, da ženska košarkaška reprezentacija nije imala uspeha tog nivoa na svetskim prvenstvima.

Sonja Vasić: Iz kog perioda?

Ivan Minić: Ovog, poslednjih 15-ak godina. Evropska su uvek bila dobra iako su evropska izuzetno jaka, jer tu ima nekoliko ekipa koje su među najjačima, ali svetsko.

Sonja Vasić: Ne, mi svetsko nikad nismo odigrali u tom sastavu. Znači one su odigrale 2014. kad sam se ja još nisam vratila, a 2018. se nismo kvalifikovale. Koje bi realno bilo svetsko za pik te generacije. A 2022. smo se već napravili smenu generacije.

Ivan Minić: Tvoje prve olimpijske igre su završene na sjajan način i to je možda i najveći rezultat cele generacije. A tvoje druge olimpijske igre su dosta neobične i došle su u dosta neobično vreme u neobičnim okolnostima i sve ostalo. Trebale su da se odigraju 2020. nisu se odigrale zbog Covida. Kako je to sve izgledalo za tebe i sam Covid, a onda i približavanje samim igrama i sve ono što se tada izdešavalo?

OLIMPIJADA TOKOM KOVIDA

Sonja Vasić: Pa verovatno kroz par godina kad shvatimo šta nam je Covid uradio i fizički i psihički, promenim ploču, ali trenutno, nama je Covid baš legao, jer Miloš i ja realno nismo uopšte imali puno ikada vremena da provedemo zajedno u dužem periodu. To je uvek u mojoj sezoni on dođe na 10 dana ako može da trenira tu i onda se već vraća leti, ja kad nisam sa reprezentacijom pratim njega, al’ to su uvek ono kao vidimo se jednom mesečno, al’ nešto kratko, blic i da kao održavaš. I Covid je bio prvi put kao živimo kao svi normalni parovi kao svaki dan si zajedno, zajedno treniramo. Tako da s te strane ne mogu da kažem da mi je teško pao. Negde sam onako i i trenirala možda opet kao da sam mlađa. Ja volim da se zezam, mi u košarci nemamo ta dužinska trčanja više, ovo, ono, sport se tako promenio da se sad nešto sve više radi kratko i brzo, ovo, ono. Ali ja sam to leto kao da se za maraton spremam i trčala i trenirala. Stvarno sam negde kao, iskoristila to vreme koje nam je na kraju dana negde u nekoj meri bilo poklonjeno. I onda su počele opet sezone u tom sistemu koje jesu bile atipične i bile su čudne i sva ta putovanja i načini igranja i prazne tribine. I iskreno verovatno ne možda baš sezona za poželeti za nekoga ko završava karijeru. Jer sam ja znala da je to, to. Ali izgurana je takva kakva pri čemu iskreno, mi smo imale to leto i Evropsko i Olimpijske igre i ja iskreno uopšte nisam znala šta me čeka, jer je zdravstveno meni ta sezona bila užasna. Već su mi otprilike, to je bila neka već treća sezona poslednja gde ja baš zbog kolena teško izguravam, da sam već imala i treću operaciju sa nadom da će je poboljšati, ništa nije poboljšalo. I bukvalno je bilo par momenata gde sam bila u fazonu, ovo nije život. Mislim stvarno gde, izlazim iz tih mojih pokušaja sklapanja gde se pitam šta je ovo. A i negde moram da priznam da je Miloš zaista tu bio moja stena, jer realno, uspevao je da me uvek smiri i da kao okrene na neku drugu stranu jer ja kažem, neka je bila ta kulminacija, sećam se da sam negde pred kraj sezone, meni su se tada punile ta neka cista vodom, oni su stalno izvlačili tečnost i ako se to ne radi, al’ meni drugačije nije moglo da splasne. Ja sam bukvalno jedno mesečno to radila pa primala PRP, ne znam ni ja šta i kulminacija je bila neko proleće, znači da ja recimo za dva meseca počinjem sa reprezentacijom, gde meni doktor daje dve injekcije anestezije sa dve injekcije mi vadi tečnost i sa spoljne i sa unutrašnje strane i onda mi daje dve injekcije PRP-a. I ja bukvalno počinjem da plačem i mislim ne zbog bola. Ti kada prođeš sve to što sam ja prošla po povredama i dosta oguglaš na bol, negde poremetiš u potpunosti svoj prag bola, nego više što kao imam 32 godine i ovo izgleda kao moj normalan dan da bih ja sutra trenirala. I ja Milošu izlazim i raspadam se u smislu kao, ovo nije normalno i kao, kako ću ja da igram za reprezentaciju za tri meseca, šest utakmica u osam dana ako ja ovako ne mogu na nedeljnom nivou da izdržim. I on je stvarno tu moram da priznam, bio neko ko je onako po prirodi inače pozitivniji od mene pa uspeva onda verovatno tako i da utiče na mene. I negde sam ja, mi smo počeli te znači pripreme sa reprezentacijom. On je te godine imao zaista sjajnu sezonu. Oni su, baš dobro su prolazili u dvojcu, bila je dosta turbulentno u tom njihovom veslačkom svetu, ali su zaista uspeli dobre neke promene unutar njihovog tima da naprave i stvarno su dobro gurali, iako je bilo i izbor, nešto nije karakteristično s obzirom da su oni izborili normu i ne znam ni ja šta sve. Al’ su zaista oni i i njegov partner onako imali super tu pripremnu sezonu. A ja počinjem pripreme gde otvoreno u razgovoru sa selektorkom, mi ne znamo šta ja mogu da izdržim. Gde negde Marina bila više nego korektna. Ona je čak mislila da ja i preskočim recimo deo priprema na Zlatiboru koje su najteže, ovo, ono. A ja negde više iz aspekta da toj ekipi je neophodno da ja budem fizički tu sam krenula možda da guram i više nego što treba. Ali u sreću tu je ipak tim ljudi koji mene zna i naša doktorka i fiziu i to je stvarno dobro sve išlo i to Evropsko je prošlo kako je prošlo i sad svih očekivanja. Meni neko da je pitao, ja ne da ne bih mogla da uradim i da igram kako sam igrala, nego bih ti rekla da ja ne mogu to da fizički odradim. I mi stvarno se nalazimo u jednom momentu gde ja kao sam evropska, imam kao, treba da idem kao evropska prvakinja na Olimpijske igre, Miloš kao zlatni iz Lucerna što je kao najjača ta regata pred Olimpijadu i smatra se da ti obično pokaže na neki način koje rezultate očekuješ na Olimpijadi. Da bismo, on po sletanju u Tokio, a ja sutradan, dobili pozitivne Covid testove. Mi inače Covid nismo preležali uopšte do tog momenta. Oboje smo bili i vakcinisani, najviše zbog tih nekih uslova koji su bili neophodni i da bi učestvovao i da bi putovao i ne znam ni ja šta. I tu počinje zaista period, od 15 dana gde je on bio u karantinu u Tokiju sam. I njegov tim je bio u karantinu, al’ oni su bili zajedno u odvojenom jer su bili kao u kontaktu s njim. On je bio baš u karantinu za ljude koji kao imaju Covid. To je bukvalno sobica ni dva sa dva. Gde, gde ni doktora da ga pogleda, ni lekove da dobije. Znači, u suštini sreća da on nije imao neku teži oblik simptome jer ko zna šta bi onda bilo. Mene su doduše u Srbiji smestili u bolnicu. I negde u suštini onako bio je dosta turbulentan period, jer naravno, njegov sport je takav gde je bilo uopšte upitno da l’ će on moći da nastupi, kako ti možeš da nastupiš nakon 15 dana u karantinu. S druge strane, kod mene je više bila situacija da mi doktori nisu dozvoljavali da nastupim jer su mi bile pronađene na ispitivanjima neke stvari koje im se nisu svidele. I sećam se, moja ekipa treba da krene na aerodrom, ja i dalje čekam dozvolu, dok on u Tokiju juri dozvolu. Njegova zamena je već stigla i bukvalno se taj dan donosi odluka da l’ se on vraća kući ili ne. I baš negde onako taj jedan momenat, meni je to bila poslednja Olimpijada gde, si svestan da smo mi imale kvalitet za medalju. A Milošu je to bila treća Olimpijada i negde je to bio momenat kao sad je taj trenutak. Imam dve, nisam više učesnik, kao sad je trenutak da sad osvajam medalju.

Ivan Minić: I dolazi sa realnim očekivanjima da to treba da se desi.

Sonja Vasić: Jeste. Mislim što se na kraju pokazalo, mi smo bile četvrte, oni su bili peti. Znači ti si iz te situacije opet napravio odličan rezultat. A znači u suštini verovatno bi u nekim, drugačija, da, da se nije izdešavalo što se izdešavalo, verovatno bi bi nam kuća bila bogatija za dve olimpijske medalje, ali mislim to je što je. Ja kažem, iskreno koliko nam je bilo lakše što si prolazio to zajedno, toliko je bilo i teško, jer naravno, ko je koga zarazio, to breme. Različiti scenariji i sve to negde, mislim da zaista onako, naravno, ja kažem, ja sad imam decu, ja sad mnogo drugačije gledam na sve te moje momente u karijeri koje sam ja smatrala smak svetom i mnogo dramila oko toga. Ali u tom trenutku gde nama i dalje taj sport je sve i mi živimo za to i dajemo se tome i oboje smo takvi fanatici da nam je to jednostavno to. Ti nekako ne umeš s time da izađeš na kraj. I ja se sećam, mene je jako pogađalo u tom trenutku kad naiđem, mislim imala sam čak i saigračice koje ja koja se kao napravila efort da ja budem tu, da idem s njima da igram. A oni kao, pa nije nam jasno što rizikuješ svoje zdravlje, je l’ tako nešto. Mislim, što kad pogledaš je zdravorazumsko, tačno. I u pravu su ljudi, mislim, iskreno to nije zdravstveno bila dobra odluka. I ja kao roditelj nikada, znaš, ja sad kad razmišljam, ja moju mamu napadam što mi dramiš tu, ovo, ono, a ti kad pogledaš, naravno da nije želela da, ni naši roditelji, da te, da tako rizikujemo. Ali jednostavno kada si ti ne znam, u mom slučaju eto, naš sport je drugačiji, ali u Miloševom slučaju sigurno, kad si ti pet godina svog života posvetio tome i da se tebi u, u dve nedelje tako preokrene, pa naravno da nije lako. Tako da Tokio, većina ljudi kao jao, pa to nisu prave olimpijske, sve to stoji, ali ja mislim da nama jednostavno ostaje opor ukus samo zbog toga što mislim da će do kraja života ostati pitanje da li bi mi zaista imali još dve medalje da nismo preležali taj Covid dve nedelje pred Olimpijske igre.

ZAKLJUČAK RAZGOVORA

Ivan Minić: Kako ti je bilo kada je trebalo da zaista presečeš, podvučeš crtu i kažeš, to je to?

Sonja Vasić: Pa sem te poslednje utakmice, ja iskreno sam dosta lako donela tu odluku. Mislim, negde se provlačila, kažem, ja kroz karijeru sam negde se trudila da ostanem, i da se obrazujem, i da ostanem u kontaktu sa ljudima van košarke jer smatram da profesionalni sport ti ne daje sliku realnog života. I kako ti funkcionišeš, da nije realan život. Tako da da negde i ja i moji smo se trudili da ja ostanem povezana sa onim što je stvarno. I negde ljudi oko mene su, mislim mama, tata, svi su uvek bili u fazonu kao nije nam cilj da igraš do 40. Ja sam redak primer. Kažem imala sam tu sreću. Ja nisam morala da izdržavam svoju porodicu. Znači, moja karijera je moja. Znači nije bilo tu niko da se ugrađivao ili ne znam ni ja šta. Tako da sa te strane, negde onda i odluka o mom kraju je mogla mnogo lakše da se desi, jer nije bilo kao zavise ljudi od mene. I rano je počelo o tome da se razmišlja. Verovatno i zbog povreda i zbog svega toga kako je bilo s kolenom. Moj suprug u šali voli da kaže, ja sam njemu u Riju rekla da ja prestajem da igram. Ali realno, imala sam kao neku zamisao u svojoj glavi. Moja zamisla inače bila da ću ja završiti karijeru u dresu Zvezde. Ja sam Zvezdino dete, navijam za Zvezdu i negde mi je kao bila, nisam osvojila titulu u Zvezdi i onda mi je bila želja kao da završim karijeru u dresu Zvezde osvajajući titulu. Međutim desila se korona, ona je to poremetila. Ja sam znala da karijeru kad završim, završavam igrajući u reprezentaciji. Znači nema kao, e, završavam u reprezentaciji, pa ću igrati još pet godina u klubu. Ne. Znači, ako mogu da igram, igram i za reprezentaciju. Ako ne mogu da igram za reprezentaciju, onda ne mogu da igram uopšte. I onda je to povuklo negde da kao sa reprezentacijom završavam i moj idealni scenario je bio da su se igre održale 20, da ja onda posle toga odigram još tu sezonu u Zvezdi i da sam gotova. Međutim, korona je to poremetila, pomerene su, negde je bilo logično da kao ako hoću da igram Olimpijadu, da ipak moram da sam i dalje u nekom jačem klubu, jače takmičenje, Evroliga, ovo, ono. I mislim tako je presečeno, ali kažem ja negde onako znala sam da je to to. Znala sam da želim porodicu, da je sad vreme za nešto drugo i, ko što sam rekla, znala sam da ne mogu više košarci da dajem sve što sam joj davala. A nisam htela da je varam. Košarka je meni sve dala u životu i, toliko uspeha, izgradila me kao ličnost, Miloša sam upoznala zahvaljujući košarci. I sada da ja dođem u situaciju da ja kao hvatam krivine i prečice prema njoj. Mislim to bi zaista bilo negde onako nefer i neetično. Tako da sam, videla da je to to. Puno je i vreme je za kraj nešto drugo i dosta sam onako sam primer nekoga ko je lako poneo tu tranziciju, koji se na vreme pripremio, koji je bio svestan i da ja nemam problem. Znači, jer negde ti se navikneš da ljudi te znaju, da ljudi ti na drugačiji način prilaze, da neko o tebi vodi računa, da ti organizuje dosta stvari. Ali ja nisam imala taj problem. Jer ne znam da li ljudi oko mene ili šta, na vreme me pripremilo i negde, i inače sam smatrala da su te sve neke stvari koje dođu u sport, ali i prođu. Tako da mi s te strane baš onako, nije bilo teško, sem te poslednje utakmice. Poslednja utakmica stvarno je bila emotivna. Verovatno i zbog toga jednim delom nam je bilo teže da osvojimo medalju, zato što em ja, em Jelena Milovanović smo igrale poslednju utakmicu, što je sigurno emotivna imalo neku težinu koja je opteretila ekipu.

Ivan Minić: Mnogi mogu da preseku zato što ne mogu više, ali većina nema rešenje šta sutra. Odnosno nema neku jasnu ideju šta su naredni koraci. Kako je to izgledalo za tebe, pošto si ti i na treće Olimpijske igre otišla samo u drugom kapacitetu?

Sonja Vasić: Da. Iskreno, desilo se onako dosta neplanirano. Ja inače, mislim pored fakulteta koji sam završila, sam dosta neko ko je onako kao ipak i traži prilike za sebe i spremna sam da isprobam nešto i da naučim, volim da učim novo i ne znam ni ja šta i super stvar je što FIBA, znači košarkaška svetska federacija ima te razne kurseve. I konkretno ja sam moje poslednje godine krenula, karijere, ko krenula taj kurs zove se Time out. Gde te negde u suštini dosta pripremi na život posle karijere, ali konkretno ti učiš sada, imaš nekoliko delova. Najbitniji deo je učiš naravno o košarci, organizaciji košarke, takmičenja, događaja, klubova, federacije, svih tih nekih stvari. Ali te povežu i sa jednim univerzitetom Northumbria iz Engleske gde imaš i konkretna neka učenja iz menadžmenta, liderstva i tako dalje. I tu sam ja već polako počela da ulazim u srž kako funkcioniše košarkaški svet, ali inače sportski svet. A i mimo toga, negde, da l’ kroz vaspitanje, da l’ i kroz obrazovanje koje sam sticala, ja kroz karijeru negde sam smatrala i osećala to breme kako se ja predstavljam drugima. I negde sam valjda i usput uvidela da ti ne moraš da budeš najbolji igrač da bi bio primećen. Znači da će te ljudi i primetiti i prema načinu ophođenja prema njima, prema nekoj energiji, kako ti je neki imidž, kako daješ intervjue. U suštini ja smatram da mi sportisti nismo javne ličnosti, može da se desi da postanemo, ali ne zato što želimo. Ali kad se to desilo i kad si dobio neku platformu i kad jesi možda neka javna ličnost ili nečiji ne znam idol, uzor ili šta već, e da je onda na tebi da ti biraš da li ćeš biti dobar ili ne. I znači dobio si nešto što može da utiče na druge. I sad to je po meni ipak breme da ti shvatiš da li želiš da taj uticaj bude pozitivan ili negativan. I onda iz tog aspekta ja sad kad gledam unazad shvatam da sam ja ipak ostavljala određeni utisak na ljude iako možda i nesvesno. I dosta brzo i kroz taj kurs i, kroz moju karijeru meni su se već pred kraj kad se znalo da završavam počele da mi se otvaraju neka vrata i da vidim da ima tu nekog interesovanja da li bih ja možda ulazila ne znam u ovu organizaciju ili u onu. Da bi ja iskreno ništa me nije dovoljno privuklo da bih ja se sad odmah upustila u to. Međutim jako brzo bukvalno, ja sam znači završila u avgustu, u novembru je meni, znači stigla ponuda iz Olimpijskog komiteta Srbije da postanem njihova sportska direktorka. Gde iskreno moram da priznam na prvu sam bila kao, ja nisam spremna za toliki zalogaj. Mislim, kao to je suviše veliki posao za nekoga ko je u suštini ruki, koji tek počinje. Ali je bilo, negde sam naučila kroz košarkašku karijeru da takve ponude se ne propuštaju. Da verovatno dolaze jednom u životu. I negde sam isto tako shvatila da to liderstvo koje mi naučimo na terenu je i te kako primenljivo i van terena. I opustila sam se u to. Kroz posao sam tako i otišla, dakle u Pariz, bila sam šef misije u Parizu. I moram da priznam da zaista, sam imala neviđenu čast. Jer ja kroz svoj posao imam razne aspekte posla, ali i dalje sam usko vezana za sportiste, što je meni najlepši deo mog sporta. Ja obožavam da radim sa sportistima. Volim da upoznajem sportiste, da čujem šta imaju da kažu, da vidim te sklopove ličnosti, te karaktere, ko su ljudi koji za stoje iza tih uspeha. I moram da priznam da je, da je taj aspekt posla koji nije uvek, nije samo to i nije sve samo lepo i šareno, ali taj aspekt me zaista čini da, u sto sa te strane ni u jednom trenutku nisam zažalila što sam se toga prihvatila i kažem ako će jedan od tih sportista reći kao, e, u toj dobi kao Olimpijski komitet je za mene, doprineo barem 1% neku pozitivnu promenu, e onda mogu da kažem, da je sve to imalo smisla.

Ivan Minić: Imamo svedočanstvo ovde da si se ugradila u jedno zlato i mislim da je to sasvim dovoljno.

Sonja Vasić: Sad sam dovoljno.

Ivan Minić: Da je to sasvim dovoljno, a sa druge strane mogu potpuno iskreno da budem i da kažem da je to meni lično jedna od najvažnijih stvari koje se desilo u prethodnih nekoliko godina zato što kao to je to je kosmička pravda koja dosta dugo je stajala nezadovoljenom i onda se konačno to sve poklopilo i desilo. A ima i taj jedan momenat koji mislim možda i nije to tako. Meni je nekako malo delovalo to tako da se to desilo možda onog trenutka kad su polako svi izgubili nadu. I da je zbog toga još veće i još jače. Jer kao i četvrte igre su krenule i opet nije bilo kako treba. I onda se desilo najlepše što je moglo da se desi. Mislim brate, plakao sam ko dete i i u kvalifikacijama i u finalu i na aerodromu i tako. Ali dobro. Svakako jedna, jedna divna priča. Sonja.

Sonja Vasić: Za one koji ne prate, pričamo o zlatnoj medalji Zorane Arunović i Damira Mikeca.

Ivan Minić: Zorana Arunović i Damira Mikeca i tome da su suštinski njih dvoje tako ostvarili krune svoje karijere. Damir je i u Tokiju napravio fantastičan rezultat i njegova priča je fascinantna kad uzmeš u obzir da su to njemu bile pete olimpijske igre i sve i da se konačno poklopilo i u Tokiju, a onda i ovamo i da se, da se to desilo nakon što je on fantastično otpucao kvalifikacije i ispa prvi u finalu, što se prosto gotovo nikad ne dešava, da su oni našli u sebi. Onda je neko došao i imao razgovor sa njima pa je malo to razgoreo još malo to sve i onda se desilo sve što se desilo i to je divno. I tvoja priča je divna i količina truda koju si kroz karijeru ulagala te dovela tu gde si stigla. OK, sigurno i malo talenta, al’ mislim mnogo više karaktera nego talenta. I potpuno sam siguran da najlepše stvari tek slede. I mnogo mi je drago kad vidiš da neko u onoj fazi života kad treba da postane odrasla, odgovorna osoba mu se poklope stvari na nekoliko planova da sve bude kako treba. Tako da moje mišljenje koje možemo i da uzmemo sa rezervom kao samo moje je da si zaslužila.

Sonja Vasić: Hvala.

Ivan Minić: Hvala ti što si bila, što si podelila priču. Nadam se da vam je bilo interesantno. Vi znate da na kraju dana mene sportske priče rade mnogo više nego sve ove ostale i da posebno uživam kada je kada je ovako nešto, ali da se trudim da se doziram da biste i vi dobili sve ono što očekujete od Pojačala. To bi bilo to. Mi se vidimo ponovo u narednoj nedelji.