Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Današnji gost u Pojačalu je moj dragi prijatelj i redovan slušalac ovog podkasta, Boris Maksimović. Boris je osnivač Izdavačke kuće Imprimatur, koja je aktivna u BiH, a od pre nekoliko godina i u Srbiji, i objavljuje brojne domaće autore, a bavi se i prevodnom književnošću. Pričali smo o jednom neobičnom gostu, koji se našao u Bosni i Hercegovini. Ipak je završio na filologiji i italijanskom jeziku. Radio je nešto malo u struci kao lektor, ali je uvek voleo da čita i uvek imao potrebu da učestvuje u stvaranju dobre književnosti i popularizaciji toga na svom tržištu u našem okruženju. Priča sa osnivanjem izdavačke kuće i ovih skoro deset godina koliko postoji je veoma dinamična, neobična, puna mnogo problema koje moraš da rešiš, a kada si sam i kada imaš vrlo mali tim koji u tome može da ti pomogne, onda to obično znači da najteže stvari uzimaš za sebe i moraš da se baviš temama kojima se inače uopšte nisi planirao baviti. Možda vam deluje čudno da pričamo o izdavaštvu, ali ono što ja mogu da vam kažem je da kojim god biznisom da se bavite, ova putanja izgleda vrlo slično i problemi sa kojima ćete se sresti su takođe vrlo slični. Tako da pokušajte da naučite nešto iz njegovog puta, a ono što ću vam ja reći da je možda najvažnije jeste da bez obzira na to koliko je teško, ako imaš dovoljno važno zašto, nađeš način i preživiš skoro svako kako. Uživajte.

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.

Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Ivan Minić: Dragi Borise, dobro mi došao. 

Boris Maksimović: Hvala, bolje te našao.

Ivan Minić: Hajde za početak da nam se predstaviš, pošto ti imaš dvojak ulogu, ali ovde si primarno u jednoj, a dotaći ćemo se i druge. Ko si ti i čime se ti sad baviš?

Boris Maksimović: Meni u diplomi stoji da sam profesor italijanskog jezika i književnosti i srpskog jezika i književnosti. Završio sam filološki u Banja Luci, završio sam elektrotehničku školu, što se ne uklapa baš jedno s drugim, ali drži me i vozi jedno i drugo. Tu sam osnovao izdavačku kuću Imprimatur, to smo ja i žena pokrenuli. Pošto mi jedna firma s malim šansama za uspeh nije bila dovoljna, u isto vreme, čak i malo pre izdavačke kuće, sa kumom i njegovim bratom i kumovim kumom tadašnjim, pokrenuli smo jedan startap softver, jedan je u softverskih alata na klaudu, SAAS što bi se reklo, koji je namenjen pre svega u tom trenutku bio malim i srednjim proizvodnim preduzećima, u suštini da ti gde god da si da imaš podatke iz proizvodnje, od magacina, radnih naloga, svega ostalog, pa je kasnije softver malo porastao, mi ga koristimo kao izdavačka kuća, u suštini sad ga mogu koristiti i uslužne i trgovinske firme, ali eto, to je to. Na to pitanje ko sam ja i sam tragam, jer obično se trudim kad nekoga upoznam da se predstavim samo iz jedne perspektive. Jer uvek je on taj strah da ću ispasti kao šarlatan ako počnem da pričam šta sve radim paralelno, šta sve moram da radim. Čime sam se sve bavio, od toga da sam sudski tumač za italijanski jezik, pa ne znam, ja izdajem knjige, pa i prevodim knjige, pa bavim se tim delom, pa onda si u jednom danu i se završiš u nekoj proizvodnji i za neke apkant prese i onda obučavaš neke ljude, pričaš, prodaješ softver. I to je sve nekada znalo biti jako šizofreno. Na početku sam se trudio da ljudima koje upoznam s jedne strane nekako da ovaj drugi deo mene ne opterećujem time. Šta znam? Nekako mi to bilo logičnije. Ali da, imam, kao što si ti rekao kad smo se upoznali, da li je to blagoslov ili prokletstvo, čitav niz sumanutih nekih interesovanja i opsesija. Godinama sam učio kineski jezik, sad sam, nažalost, morao da prestanem. Iako sam prevalio taj najteži deo, opsednut sam istorijom Afrike iz druge polovine 20. veka i nesvrstanima i svim ostalim, ali malo, dobro. Imam puno tih opsesivnih tema o kojima mogu da pričam mnogo više nego što je ljudi spremno da sluša. 

Ivan Minić: To je dobro za podkast. Ali hajde da se fokusiramo na izdavačku kuću. Pričaćemo i o svemu ostalom. Pričaćemo kao i inače pričamo u Pojačalu. Ali, izdavačka kuća mi je važna zato što, zahvaljujući njoj, smo se i upoznali. A to što vi radite je nešto što ne radi mnogo ljudi, verovatno s razlogom. I obim toga možda nije veliki, ali mislim da footprint toga nije beznačajan u smislu da vi ove godine ćete do kraja godine izdati svoj stoti naslov, da je tu bilo raznih nekih veoma interesantnih, veoma važnih knjiga koje su objavljene, pa i da ste prisutni i na tržištu Srbije, a ne samo na tržištu Bosne i Hercegovine i Republike Srpske. Hajde da probaš da mi objasniš šta je tvoja izdavačka kuća, šta je njena specifičnost, kako je ona koncipirana, a onda možeš da mi kažeš zašto to uopšte radiš. 

Boris Maksimović: Pa, hajde ovako. Mi smo zvanično registrovani 9. februara 2017. godine, ali priča je krenula još 2014. Krenula je tako, mislim sad pravim korak unazad, ali nekako bitno mi je to i u svojoj glavi, pre svega samom da objasnim kako sam se našao u svemu ovome, kao da se pravdam uvek. Radio sam kao lektor u jednim dnevnim novinama. Posao je bio baš onako iscrpljujući i kao što često biva u firmama koje umiru, a koje imaju tu nesreću da se nalaze u industrijama koje izumiru, i plate, i međuljudski odnosi, i sve, sve to je u jednom trenutku postalo onako baš previše. I kao za inat je bio moj prvi pravi posao. Kažem pravi, mislim, baš ono posao gde idem od 8 sati. I nisam baš bio sklon tome da dajem otkaz. Dve godine sam onako aktivno tražio posao nakon diplomiranja i kada sam tu počeo da radim, znaš šta je bilo, mislim, pre. 

Ivan Minić: Nisi ti dve godine tražio posao? Nisi dve godine tražio posao u struci? 

Boris Maksimović: Čak i ne, čak i ne. Ja sam odmah, naravno, od toga hteo da nađem nešto u struci. Ideš po školama, je l’ i tako. Onda kao, brate, daj mi šta god, samo hoću da radim. Knjižare, ne znam, turističke organizacije, kancelarijski tumači, gde god je trebao neko, gde god je nekome mogao trebati neko sa znanjem dva strana jezika, nekom, ne znam, neodređenicom veština koju sam u igri slučaja u tom trenutku imao, ja sam bio spreman da radim. Nisam bio, naravno, lenj u tom periodu, izdržavao sam se ja, držao sam časove engleskog, italijanskog, časove gitare, časove ne znam ni čega već sve ne. Imao sam ja prihode, vodio sam jedan engleski centar, bio sam koordinator tog centra, ja i par kolega smo ga pokrenuli od nule. Baš sam mnogo toga radio, ali čak i kad saberem sve te stvari kojima sam se bavio, ja sam opet imao strašno mnogo slobodnog vremena. I onda sam počeo da radim taj posao lektora i u jednom trenutku stvarno nisam bio dobar. I rekao sam kao moram da dam otkaz. Stvarno ono kad ljudi oko tebe vide da si zelen u licu, znaš stvarno da je vreme da daš otkaz. I onda sam razmišljao kao šta sad da radim, da li me opet čeka dve godine traženja posla, jer pre 15 godina kod nas nije baš tako lako moglo da se dođe do zaposlenja. I ne znam, pade mi na pamet kao pa možda mogu da pokrenem izdavačku kuću. Iako ja bez trunke mistifikacije u tom trenutku stvarno nemam pojma kako jedna izdavačka kuća treba da bude koncipirana. Šta tu radiš na svakodnevnom nivou, koji je neki tvoj set zadataka, kako funkcionišu, da tako kažem, konstelacije odnosa na nekom regionalnom nivou, što je zapravo jako bitno. Ali eto, mislim, zašto mi je to palo na pamet? Imao sam tu svoju zbirku putopisa koju sam objavio tad nekada, baš 2014. I uopšte, kad sam tu knjigu objavljivao, uopšte mi nije bila namera sada da se ja nekad profesionalno bavim izdavaštvom. Naprosto sam hteo da stavim tačku na jedno određeno poglavlje svog života. Reč je o zbirci putopisa i nekako, da sam putovao u tom nekom studentskom periodu, kada se otvori prilika, ti možda nemaš puno para, ali iskoči prilika, odeš negde. Iskoristiš to i s vremenom, pisao sam te putopise, nekako se nakupila određena količina tekstova i hteo sam da stavim tačku na to i da kažem, od sad radim, negde nema toliko putovanja kao do tada. Mislio sam naprosto kao šta se putovalo, Borise se putovao. I onda se desilo da su me ljudi spontano nekako usmeravali ka određenim aspektima izdavačkog posla. Recimo, neko ti kaže, e, moj dobar drug radi u toj i toj knjižari, aj se javim ja, vidite da neko možda stavi to u prodaju. I nekako, znaš, kad neko hoće da pomogne, iako ti to uopšte nije palo na pamet, ti kažeš, aj više da ispoštuješ tog čoveka, ajde javiću mu se. Onda se neko javi, e, kao, moj drug radi u toj biblioteci, ajde napravite neku promociju, ajde ovo, ajde ono, i tako u tom trenutku, kad sam hteo da dam otkaz, pade mi na pamet, pa čekaj, možda mogu da pokrenem izdavačku kuću, jer kao završio sam književnost, radio sam kao lektor, znao sam kako da spremam knjige u smislu da ih cipujem, da odradim prelom, sve što je potrebno da knjiga izađe iz štampe. Imao sam tu neke kontakte, ono što nisam imao pojma, a što zapravo jeste na neki način ključni deo izdavačkog posla, to je sve ono što se dešava nakon što knjiga izađe iz štamparije. Ali dobro, u tom trenutku se rodila ideja, tu izdavačku kuću više sam zamišljao kao neki servis za mlade pisce, u smislu da, jer kod nas, to je bitna informacija koju sam zaboravio da spomenem, izdavaštva kao industrije nema, nažalost. U Federaciji nešto i postoji, ostali su, ajde kažem, ostaci delova onog starog jugoslovenskog sistema, ima nekih jakih izdavačkih kuća, ali baš u Banjaluci, u Republici Srpskoj, stanje, nažalost, stvarno nije dobro, nema, u tom trenutku stvarno nije bilo aktivna nijedna izdavačka kuća gde sam ja mogao otići i da nešto naučim. I onda, ja sam to više mislio, kao, evo, ja ću da pružam usluge, lekture, preloma, da nađem, da kažem ljudima, ova štamparija je dobra, ovaj dizajner je stvarno dobar, ja vam mogu to sve uvezati, da budem kao na neki način one stop shop. Par knjiga smo tako izdali, ali to vrlo brzo sam shvatio da ne može da funkcioniše i onda smo kasnije se okrenuli ovom klasičnom izdavaštvu. U smislu ti si taj koji mora da finansira ceo taj poduhvat, ti moraš da radiš prodaju, ti moraš sve, sve, sve. Shvatio sam naprosto, ako hoćeš da kreativna kontrola bude u tvojim rukama, ti moraš da finansiraš sve to. Što baš nije lako kad nemaš para, ali to je drugi problem. I tako je to sve krenulo. Par godina je prošlo u tome kao kako ćemo se registrovati, da li će to biti DOO, da li će to biti kao preduzetnik, te neke tehničke detalje. I da kažemo, od 2017. smo u tome zvanično. Izdavačka kuća Imprimatur je… Mi se bavimo izdavanjem beletristike, pre svega. To su, znači, u velikoj većini romani, zbirke priča, nešto malo poezije. Imali smo i par izleta u publicistiku. Imamo i sad povremeno nešto, ali, ajde kažem, većinom nas ljudi prepoznaju po savremenoj prozi. Prvih par godina to su uglavnom bili novi autori. To su bili ljudi za koje sam znao na neki način da stvaraju, da su dobri, da imaju potencijala. Ili su se oni sami nama javljali, a mi smo bili dovoljno neiskusni da ne znamo tu ključnu stvar, da ne smeš da objavljuješ puno prvih knjiga novih autora. I onda smo u tih prvih par godina manijakalno objavljivali sve za šta smo verovali da zaslužuje da bude objavljeno. Mislim, iza čega i dan-danas čvrsto stojimo. Ali to je, kako bih rekao, ta vrsta izbora naprosto nosi određene posledice. Dobra stvar je da su nas ljudi počeli prepoznavati po tom izboru. Vrlo često sam susretao komentare i preko sajmova i ovako preko društvenih mreža, kao, e, šta god vaše da sam pročitao, pročitala, to je bilo dobro. Ona manje lepa strana priče je da to što saznaš tek kasnije. Objavljivati prve knjige novih autora, neafirmisanih autora, to je jako plemenito. Mnogi će te tapšati po ramenu, ali neće mnogi ljudi kupovati te knjige. Jer naša osnovna pretpostavka iz tog perioda, da ako je nešto dovoljno kvalitetno, s vremenom će doći do nekog komercijalnog rezultata. Ne sad nešto, nismo mi bili ludi da mislimo da će se to nešto prodavati kao sumanuto, ali eto, veruješ da će za godinu, godinu i po, dve dana to pokriti, da će ti, ne daj Bože, nešto zaraditi. To baš i nije tako. Trebalo mi je neko vreme da shvatimo da je ključni princip koji stoji iza toga da se knjige prodaju, a kad kažem prodaju, opet vraćam se na to, da se bar koliko-toliko otplate, da ti možeš da pokriješ te redovne troškove koje kao firma svakako imaš. Ključni princip je taj da ljudi kupuju knjige autora za koje znaju ili zbog teme koja im je jako bitna. Ali pre svega, taj autor mora biti poznat određenom delu publike. I onda smo s vremenom malo shvatili da moramo da spustimo loptu sa manijakalnim objavljivanjem prvih knjiga novih autora, pa smo s vremenom prebacili malo više na prevodnu književnost. Sad zapravo objavljujemo više prevoda nego domaćih autora i po onome što vidim po reakcijama ljudi, ljudi nas uglavnom prepoznaju kao izdavačku kuću koja izdaje dosta iščašenu literaturu. Dosta uvrnutih stvari koje bi čovek rekao kao, ja sam nekad kad predstavljam neku knjigu ljudima na sajmu, u trenutku pomislim, Bože, ko će ovo da čita, ali ljudi su navikli da veruju tome da prepoznaju ljudski faktor iza nečega. I ako kažeš nekome, ovo je sumanuto, ali vrhunska stvar, veruj mi, ono kao ljudi veruju. I onda tako imamo, paradoksalno, neke komercijalne stvari koje su slabije prošle u odnosu na neke koje na prvi pogled ili na prvi opis deluju potpuno sumanuto. I čovek bi rekao, ko će ovo, zaboga, da kupuje, a eto, desilo se da smo ih sasvim solidno prodali. I to je ono što se tiče, da kažem, programskog usmerenja. Ono što je naša osobina u tom nekom logističkom, distributivnom pogledu, to je da mi trudimo se da, shvatili smo još veoma rano, na samom početku rada, da mi od Bosne i Hercegovine ne možemo da živimo. Bosna i Hercegovina je premala zemlja, i ako hoćemo da firma bude nekako samoodrživa, moramo da budemo prisutni ovde. Negde od kraja 2019, početka 2020. ušli smo u knjižare, onda kasnije je to naravno raslo, kako smo postizali određene uspehe, to jest kako smo objavljivali neke knjige koje su sve više i više zadobijale pažnju publike, tako je to prisustvo nekako raslo, jer mnogo lakše ide kad imaš nešto što ljudi žele da čitaju. Početkom 2020. naš autor Stevo Grabovac ušao je u najuži izbor za Ninovu nagradu. To nam je onako omogućilo da uđemo malo lakše ovde. Prošle, to jest, pardon, pretprošle godine otvorili smo firmu ovde. Tako da sad imamo firme u Banjaluci i u Beogradu. I nadamo se, u suštini, da ćemo biti prisutni. Mislim, prisutni smo mi sad i u Hrvatskoj, ali eto, želimo da budemo prisutniji.

Ivan Minić: Koji su autori ili neka izdanja koja su, da kažem, privukla najviše pažnje? 

Boris Maksimović: Pa, naš autor koji je najviše odjeknuo, naše ubedljivo najpopularnije i najprodavanije izdanje, to je roman „Poslednje zabave“ Steve Grabovca, koji je osvojio Ninovu nagradu za najbolji roman. Tu smo knjigu objavili 2023. godine, nagrada je bila u januaru 2024. Prošlu godinu čitavu smo, Stevo i ja, prošli zajedno nekih, ja mislim, preko 30 hiljada kilometara radeći promocije, neku turneju po regionu. I to je ubedljivo naše najprodavanije izdanje. Stevina knjiga, isto tako, „Mulat albino komarac“, prva knjiga, je isto tako jako dobro prošla. Meksikanka Fernanda Malčor, čiji je onako stil dosta podseća na Roberta Bolanja, koji je jedan potpuno sumanut autor i kog ja obožavam do besvesti. Rekao sam da ćemo prevesti sve što ona napiše i mislim da smo u ovom trenutku zapravo i objavili, ako se nije nešto pojavilo, ako nema možda nešto što mi je nekim čudom ostalo nepoznato, ali mislim da imamo sad već četiri njene knjige i kao što je rekao jedan momak, ako ona napiše recepte za sendviče, mi ćemo te recepte za sendviče da objavimo. Spomenuo sam te relativno nove autore, Mihajla Šumića koji je ove godine bio u najužem izboru za Evropsku nagradu za književnost, Slađanu Perković, Goran Dakić, Nataša Kaorin Knežević, Nina Skolmitrović. Bojim se sad, ušao sam u to, nabrajam neke od njih, i uvek imam strah da ću zaboraviti nekoga ko mi je, a meni se to često dešava, zaboraviš nekoga ko ti je strašno bitan. Ali objavili smo dosta domaćih autora i imamo sa nekim autorima, naprosto imamo tu vrstu, nije to ni ugovor ni dogovor, više kao nešto što se podrazumeva, da oni su naši autori, mislim njihova izdavačka kuća je naša, šta oni napišu, mi ćemo objaviti. To su neki ljudi u koje stvarno imamo poverenje da će sve što napišu biti jako vrhunsko, odnosno bar dovoljno dobro da se nećeš obrukati, da neće biti sramota da objaviš. Nema veze što to neće uvek biti neko najkomercijalnije izdanje koje ti možda treba u tom trenutku, ali ako s nekim imaš taj odnos, onda se naprosto, kako bih rekao, vidimo kao sigurnu kuću za neke pisce. Sad smo objavili jednu strašno, strašno zanimljivu knjigu koja je u suštini, mislim, žanrovski teško odrediva. Mislim, u suštini radi se o rečniku. Zove se “Rečnik čudnovatih tuga” koju je preveo naš autor Stefan Janjić. I to je, i on je divan autor i taj prevod je divan. Ta knjiga je predivna i jako dobro je krenula, to je ono što me raduje. Već od te prve reakcije odlično je krenula. Nebojša Krivokuća je napisao jedan divan tekst i mnogi ljudi koji su meni strašno dragi su primetili i pričali su, pisali o njoj, tako da to je jedno od izdanja koje nam sad baš dobro ide. “Rečnik čudnovatih tuga” je knjiga u kojoj je čovek hteo naprosto da napravi reči za neke osećaje koje svako od nas ima, ali nemamo za njih reč. Tipa, trenutak spoznaje kada gledaš nekog stranca, prolaznika, i shvatiš da si ti statista u njegovom životu, taj čovek ima neka svoja interesovanja, svoj neki život, i ti si bukvalno samo kao statista u filmu. Ili, na primer, onaj osećaj kada čitaš vrhunsku knjigu i uživaš u njoj, ali ti je u isto vreme žao da je završiš, i kako se knjiga više bliži kraju, sve su ti pomešanija osećanja. Uglavnom, strašno, strašno zanimljivo izdanje, ta nekako hibridna forma, hibridni žanr, popravila je prolaznost, ali eto, ovo je, dok kucnemo u drvo, trenduje, što bi rekla Vlada. 

KAD PORASTEM BIĆU

Ivan Minić: Dobro, pričaćemo još o tome i šta radite i kako je tekao taj razvojni put i sve, ali hajde sad da te vratim na početak i da prođemo standardno “Pojačalo” priču. Jer mislim da sad ljudi imaju neku svest o tome šta ti radiš, a sad da vidimo genezu bolesti. 

Boris Maksimović: Znači da ide mančmelo pitanje. 

Ivan Minić: Mančmelo pitanje: šta si hteo da budeš kad porasteš? 

Boris Maksimović: Joj, to je… Razmišljam o tome dosta sad, kako rekoh, znam da me čeka to pitanje. Nisam rekao, ali želeo sam da ovo ispadne dobro. Ti meni sred, da ja te Vojvođan, ja sam veliki fan ovog podkasta. Baš sam razmišljao šta da kažem, jer nisam jedan od onih ljudi koji je od malih nogu znao: ja želim da budem to i to. Iskreno se divim tim ljudima. Ja sam, ono, prvi put kad sam uopšte pomislio o tome šta bih ja želeo da budem kad porastem, što bi rekla moja ćerka, prva pomisao mi je bila slikar i kovač, što ono kao nema veze, pogotovo slikar jer ja imam neke talente u životu, ali likovno nije jedan od njih. U osnovnoj školi mama mi je crtala neke radove kada je bila situacija “stan i pani”, užasno sam generalno u tome. Kovač, nemam pojma zašto, naprosto, sa dedom sam par puta išao po tim nekim kovačkim radnjama, verovatno sam hteo da lupam. Ali ajde, to je taj prvi bljesak, to me nije dugo držalo. Prvi pravi trenutak kada sam shvatio da je to to, bili smo negde šesti ili sedmi razred osnovne škole i moj drug Marko, koji je bio i drug iz kraja i kasnije ćemo u srednjoj školi sedeti u istoj klupi, on je jednom rekao: ja želim da upišem računare, smer informatika u elektrotehničkoj školi. I ja sam pomislio: Bože, kako mi to nikad nije palo na pamet? To je koincidiralo sa onim periodom početka dvehiljaditih godina. Mi smo tada, to je vreme kada su, bar kod nas, računari sve više ulazili u domaćinstva i mi smo imali tu sreću jer je moj tata novinar, pa smo dobili računar. On je tada dobio zadatak da uređuje lokalne novine, jedan mesečni list, i čovek koji je to pokrenuo bio je veliki entuzijasta koji je imao firmu za prodaju računara i računarske opreme i rekao mu je: evo ti računari, evo ti šta ti treba, skeneri, sve, samo radi svoj posao i uređuj taj list. Taj list funkcioniše i dan-danas. I tako sam ja, to je bio kraj 1999. i prvi broj novina izašao je na Božić 2000. godine, tada sam otkrio čuda interneta, igrice i internet kao takav, i to je za mene bilo kao: Bože, da, definitivno želim da se bavim ovim. I zapravo me ta ljubav prema računarima, tehnologiji i danas drži. Uvek nekako instinktivno tražim ta preklapanja između književnosti i tehnologije, gde tehnologija može da pomogne širenju književnosti, popularizaciji, distribuciji. Ali naprosto, upisao sam tu školu, pa sam shvatio u jednom trenutku dve ključne stvari. Prva stvar je da je to, nažalost, bila jako loša škola. Stručnih predmeta je bilo relativno malo, i ti stručni su bili baš, baš opšti. Što je s jedne strane okej, ali s druge, kao osnovna elektrotehnika jedan, dva, tri, informatika… Programiranje smo imali tek u trećem razredu. Imao sam muzičko, istoriju dve godine, imao sam likovno. Nisam bio baš najmirnije dete u razredu, ali nisam bio nešto problematičan. Jednom sam bio izbačen sa časa likovnog u elektrotehničkoj školi. Mi smo uvek bili kao “eto, mi smo ti stručni likovi”, a ovi iz gimnazije su na takmičenjima često ostvarivali bolje rezultate od nas. Škola stvarno nije bila dobra. Druga stvar, mnogo bitnija, shvatio sam da ja nisam tip za ETF, malo sam ja poglup za to. Meni je matematika, iako sam imao korektne ocene, naprosto nije bila jača strana. I sreća i Bog pa sam to shvatio na vreme. Moj kum, taj drug iz razreda, završio je ETF, i svi su oni danas softverski inženjeri, vrhunski. Ja sam shvatio koje su moje prednosti i slabosti i da me mnogo više vuče na tu humanističku stranu. Tako sam upisao književnost i to mi je bila jedna od najlepših odluka u životu jer kad sam upisao književnost, tad sam shvatio: ovde sam među svojima. Tačno sam se pronašao. U srednjoj školi se nisam baš najbolje uklapao, iz čitavog niza razloga, ali kad sam upisao književnost, tu sam baš kliknuo. 

Ivan Minić: Taj period jeste vrlo karakterističan po tome što su se dešavale značajne promene. Kad pogledaš život u periodima od po pet godina, to šta se desilo od 2000. do 2005. drastično nadilazi sve ono što se dešavalo u nekim ranijim periodima. Mi smo imali i građanski rat, sve ostalo, ali ako gledaš kako se svet promenio, svet se od 2000. do 2010. promenio nemerljivo više nego u gomili drugih vremenskih perioda i tu smo mi bili dovoljno mladi da zajašemo taj talas kako treba. Generacije naših roditelja su tu uglavnom izgubile kontakt sa onim šta je aktuelno, a klinci koji su se tad rodili njima je to došlo prirodno. Tu su te tri generacije: jedna gubi, druga je taman gde treba, a treća hvata priključak po difoltu. 

FAKULTETSKI DANI

Ivan Minić: Kad je došlo vreme da razmišljaš šta ćeš da studiraš, što u principu znači čime ćeš da se baviš u životu, iako u realnosti to ne bude baš tako, rekao si da si shvatio da nisi za ETF, a kako si došao do toga šta ćeš da studiraš? 

Boris Maksimović: Pa ne znam, uvek je, sad kad pogledam unazad, kao da je negde u nekom malom mozgu ili u podsvesti uvek tinjala ta želja. Da, uvek sam nekako naginjao na tu stranu. Voleo sam da čitam još kao klinac. Kuća je uvek bila puna knjiga. I nekako, to mi je došlo prirodno. Mislim, stari je po struci… On je upisao fakultet, pa pošto je radio nije uspevao da uskladi posao i studiranje, pa je završio pedagošku akademiju, srpski jezik i književnost. To je u suštini nastavnički smer. I naprosto, kuća je uvek bila puna knjiga i oni su čitali, bilo je slikovnica. Relativno rano sam naučio da čitam. Kad sam bio šesti razred, peti-šesti, tad sam baš manijakalno čitao. Sad, kad pogledam unazad, više sam čitao u šestom razredu nego kasnije u osnovnoj školi i u prva dva razreda srednje škole. Prilično je to sad da me pitaš, zašto, nemam pojma sad da kažem da sam umetnički tip, ne vidim sebe kao nekog umetničkog tipa, ali književnost je, kako bih rekao, književnost je nešto što, kako bih rekao, samo nama je dat jedan život koji možemo da proživimo, ali ako čitaš knjige i ako gledaš filmove, mislim, ako slušaš kvalitetnu muziku, mislim, ti dobijaš priliku da proživiš mnogo više života. I nekako je to, kako rekoh, tu, kao da imaš teleskop s kojeg možeš da posmatraš milion i jednu planetu. I onda sam naprosto hteo time da se bavim. I onda su stari i stara baš ubeđivali kao nemoj to, sine, stvarno nemoj to, kao tu stvarno nema para, kaže sine, veruj mi, ja sam završio to. Ja sam mu verovao. Ali znaš kako, kad si u tim nekim, pa mogu reći tinejdžerskim godinama, još uvek ti, znaš, kad osećaš neku težinu poziva u sebi, da se tako patetično izrazim, malo je teško racionalno diskutovati sa sobom, ti uvek ideš na sve ili ništa. Naravno, nikada život nije baš u toj meri na sve ili ništa, ali eto. Moja neka kalkulacija je bila, imam strica koji ima firmu za završne radove u građevinarstvu, pa kao eto, ako ne bude posla u struci, imam gde ću da radim. Tokom srednje škole sam s njim znao tako par puta da radim na nekim zgradama. To sam bila, nisam puno radio tu, ali to su bila baš značajna iskustva u životu. Kad ti vidiš, jedno je u teoriji kad radiš u građevinarstvu, a drugo je kad ti stvarno ceo letnji dan nosiš neke kante fasade na šesti sprat, ne znam ja, kad recimo bolje da ne ulazim. Uglavnom, shvatio sam, možda ta spoznaja nije došla u jednom trenutku, možda je uvek bila tu, ali nekako sam shvatio da je književnost nešto čime želim i profesionalno da se bavim u životu. Jednom sam to upisao i jedna od ključnih lekcija koje sam iz srednje škole poneo na fakultet jeste ta da se ne smeš osloniti na sistem. Kao ako hoćeš da, kad si već odabrao nešto što ima male šanse da ti od toga ostvariš neke pristojne prihode, u najboljem slučaju prosečne, bar jednu stvar možeš da odradiš, a to je: nemoj da fušeriš taj fakultet. Ako si to već upisao, brate, budi ozbiljan. Što mi je bilo fascinantno, kod mene na fakultetu je bilo toliko ljudi koji su, znaš, kao upišeš srpski, italijanski, samo srpski, i ne pojavljuješ se na predavanjima. Mislim, koja je logika? Ajde kad neko upiše ekonomiju, pravo, pa zbog pritiska oca, majke, rodbine, koga već, pa kao kontaš, izvršićeš kada-tad, pa ti to u nekom usmerenju. Pišeš to iz ljubavi. Znao sam da sistem može biti dobar ili loš, ali ne smeš se osloniti samo na taj obrazovni sistem. I uči, čitaj, šta god na šta god možeš da staviš šape. I onda sam stvarno manijakalno počeo da čitam. Vratio se opet tada i nekako bio sam stvarno dobar student. Tako da, šta znam, bilo je to lepo, sviđalo mi se. Ti studentski dani su mi baš ostali u lepom pamćenju. I napravio sam radikalan, radikalan obrt. Ono je teška škola, nas je bilo 40 u razredu. Bilo je 6 ili 7 devojaka. I onda pređeš na Filozofski, kasnije će se odvojiti Filozofski od Filološkog, tamo nas je bilo tipa 6 momaka. Znači, potpuno kao da iz muškog internata pređeš u ženski. A da, to sam zaboravio, to je u mom, pod navodnicima, razvojnom putu jako bitan momenat. Ja sam hteo da studiram književnost. Nije bilo bitno, kao u Banjaluci, nemaš taj momenat kao u Beogradu da imaš hiljadu smerova za književnost, da imaš svetsku, komparativnu, bilo je kao srpski jezik i književnost. I to je u suštini smer koji obrazuje buduće nastavnike pre svega. Ali negde, srećom, nedugo pre toga se formirao spojeni odsek, italijanski i srpski. Ja sam znao jednu curu koja je išla tu, koja je studirala, znao sam je s jednog foruma i dogovorimo neku kafu, kao da se raspitam malo, da vidim kakav je faks, šta se tu radi. I ona mi kaže: pa brate, piši to, kao to ti je puno bolje, dobićeš diplomu kao da si ovo studirao, imaćeš možda malo više predmeta, proputovaćeš, naučićeš novi jezik, i kao, nema smisla, ovo ti je puno bolji izbor, što da ne. I upišem taj odsek i to mi je, znaš, kao, to je bila samo jedna kafa, ali ta jedna kafa je ključna uticala na moj život, jer mene kasnije, u tom periodu kad sam završio, kao što sam malo pre rekao, stvarno nije bilo puno prilika da dođeš do zaposlenja. Ni u struci, ni, Boga mi, mimo struke. Znaš, kao, odeš u neku školu na neki konkurs i shvatiš, vas je tu 50. Ti nemaš nikakve veze. Niko za tebe nije negde povukao. Ima ljudi koji imaju veze, neki, Boga mi, imaju dve, tri veze. I sad tu će ti te veze. Znaš, neko ima nekog u ministarstvu, neko ima nekog u partiji, neko ima nekog volontirao u onom GIF-u. Kao, 50 vas je, neki su tu već, neki godinama idu po tome. Onda, znaš, nisam puno išao na te konkurse, odradio sam možda neki 4, 5, 6, s nekima sam baš ružno bio odstranjen. U jednoj školi su mi rekli: ne možeš ovde da dođeš ako nisi završio srpski, ne možeš srpski-italijanski. Znaš, i onda kao shvatiš, patiš. Pa kad već patiš, možda bolje da se cimaš oko nečeg što ti je onako bliže po senzibilitetu, i tako da, između ostalog, i odatle je ta priča sa izdavačkom kućom. 

TEŠKOĆE U ZAPOŠLJENJU

Ivan Minić: Mislim da dosta mladih ljudi ili onih koji su sada u nekim godinama kada traže prve poslove, ne mogu da razumeju tu situaciju koja se nama desila s početka 2000-ih i tih preko 2008, 2010, 2012, do danas. Mi smo imali, i jedna i druga zemlja, vi ste bili u još težoj poziciji nego što smo mi, ušli smo u 2000-te sa tipa 27-30% nezaposlenih. I onda je to padalo, padalo, padalo, i pred svetsku ekonomsku krizu bilo je recimo na 15%. I već tad je bilo mnogo lakše, ako si ti dobar kandidat, da nađeš posao. I onda je došla kriza, mnogo ljudi je izgubilo posao, skočilo je to ponovo na 23-24%. I onda tamo kad pričamo o 2010, 2011, 2012, ti ponovo imaš tu situaciju da je dvadesetak posto nezaposlenih, možda i više. Što znači, brate, da na svaku poziciju koju se otvori imaš sto ljudi, od čega bar jedno deset dobrih, gde i kad objektivno gledaš, ako kod nas retko objektivno gleda, dosta je teško biti taj jedan. Dok deset godina kasnije, ili petnaest, ajde, prošlo je petnaest, mi imamo tu situaciju da je sada nezaposlenost ispod 10%, 7%, negde možda 11%, 12%, gde realno na svaku ima mnogo više potencijalnih poslova nego što ima kvalitetnih kandidata. Ili bilo kakvih kandidata. I onda mi nadaleko već uvozimo radnu snagu za gomilu pozicija koje niko ne želi da radi. Neki su čak i prilično dobro plaćeni, ali su i dalje teški i niko neće da ih radi, a za one neke pozicije koje su malo sofisticiranije moramo da se borimo. Imali smo skoro baš neku diskusiju na tu temu kao employer branding. Što nije postojao employer branding pre 15 godina? Pa zato što si molio Boga da počneš da radiš za poslodavca koji ima neki logo koji prepoznaješ. A sad poslodavac mora da se dopadne potencijalnom zaposlenom i to je potpuno obrnuta uloga. Neko ko je svih 15 godina tu, a znaš, ono, kad si u nečemu, ti ne primećuješ kako se to menja i okreće, ti se samo osećaš kako je bilo u naše vreme i kako je sad. To je uloga koja se potpuno okrenula i tebi je isto kao naopako, ništa ti nije jasno. Čekaj bre, kako sad? Ja moram da se borim? Kad pre smo mogli, ono, objavimo bilo gde, bilo kakav oglas i prijavi se 300 ljudi. To je ono što se desilo, što se promenilo, ali to je ono što je i obeležilo negde našu generaciju, da prve poslove uopšte nije bilo lako dobiti.

Boris Maksimović: Ne, nikako.

Ivan Minić: Naročito ako hoćeš da oni imaju neke veze sa onim što si studirao i s druge strane imaju neku perspektivu. 

Boris Maksimović: Da. 

Ivan Minić: Znači, mogao si i tad da nađeš posao u trafici, noćnu smenu. Samo niko ne želi da radi u trafici, noćnu smenu. Ali to nešto gde ti sada radiš, a ima jasnu perspektivu i naredne korake, to je bilo mnogo, mnogo teže. 

Boris Maksimović: Pa jeste, ja imam osećaj kao da sam zanoćio u jednom svetu i probudio se u drugom. Negde, da kažem, 2015. sam dao zadnji otkaz na zadnjem pravom poslu, da kažem, pre nego što ću skočiti naglavačke u ovu avanturu sa ove dve firme, i tada su plate u našoj firmi bile 200, 250, 300 evra, 400 za one najviše koji su radili. Znači, oni radnici u toj proizvodnji imali su 230 evra otprilike osnovna plata. Kod mene je bilo 250. Što je meni bilo okej u tom periodu, naprosto, to kao živiš u porodičnoj kući, kao hajde, posao ti blizu. Ali tada je još uvek bila, znači pričamo o kraju 2015. godine, tada je još uvek bila mantra: svi su zamenjivi. To je bilo nešto što su poslodavci ponavljali mnogo, daleko preko granice dobrog ukusa. To je i dođe se mnogim scenama koje stvarno nisu baš najlepše u radnom okruženju, obeleže te na neki način za čitav život. I onda, mic po mic, mic po mic, kao u roku samo par godina situacija se baš radikalno promeni. Kod nas je bilo to konkretno ajde u Nemačku, malo su se otvorile granice, pa je kod nas naravno narod uvek, tradicionalno gde radiš, radiš u Nemačkoj, kao mnogo ljudi je otišlo. I onda već, znaš, samo vidiš u jednom periodu gde god da pogledaš uvek na vratima, tako nešto stoji: tražimo radnike, tražimo radnice. Naša učenica koja je ’96. godište radi s nama, par puta sam je spominjao, ono kao ti išao ono da tražiš da radiš u najboljem mogućem trenutku. To što se mojoj generaciji izdešavalo, čak to ne želim da se želim, generaciji pre moje je bilo još gore. Generaciji rođenoj početkom 80-ih, pa i oni, da ne pričamo onima koji su ’78. godište, pa su one ključne, formativne godine prošle tokom rata. To je neka druga priča. Znači, onaj period kad ti stasaš i kao hteo bi da nešto napraviš od svog života i da nađeš posao. Ne mora biti baš sad neki čuj. Danas hoćeš da se ostvariš u profesionalnom smislu, nekad je bilo kao daj mi da radim šta god. Sad više toga stvarno nema, dosta ljudi je otišlo, poslodavci su naprosto postali malo umiveni, malo su spustili loptu i šta znam, to je dobro, valjda je dobro. Sad vidim, sad i kod nas čak dešava se to sve više, više viđam radnika s indijskog potkontinenta, to mi je, meni je to fascinantno, uvek smo mi bili ti koji su imigranti. Sad odjednom mi imamo kao neke ljude koji pređu pola sveta da kod nas rade, onda kako je tamo, bože, kako je njima kod kuće? 

Ivan Minić:  Nije, meni je to bilo fascinantno. Meni je zapravo osvešćenje na tu temu bilo 2001. 2002. kada sam prvi put tu zimu proveo kod tadašnje devojke u Austriji i to je meni bio prvi pravi izlazak iz zemlje. Znači, ne računam to neko, neki odlazak na more, jer mi nismo porodično nikad otišli u Grčku. Ja sam posle išao u Grčku, mi smo išli tu Crna Gora, Hrvatska kad je još bila zajednička zemlja, čega se ja uglavnom ne sećam. Ali to je bio kao prvi pravi odlazak van zemlje i sad dobro, Beč je lep grad, zaista. I pravi grad, strukturiran je kao grad. Nije neka ogromna naseobina koja nema nikakvu strukturu. Naprotiv, ono kao, vrlo je logično kad ima metro, ima hiljadu lepih stvari. I u jednom trenutku, ja naravno, pošto jebi ga, moj mozak radi na taj način, ja počinjem da primećujem neke paterne. I jedan od paterna je, jeli, dete iz Srbije, dete 90-ih, gde ćemo, idemo u McDonald’s. Idemo u McDonald’s. Zašto su sve osobe koje rade u McDonald’su Filipinci? Mislim, ja ne znam da su oni Filipinci, ali vidim da su neki Azijati, onda mi ona kaže da su Filipinci, da mi kaže u jednom trenutku dok smo se šetali, ovo je deo grada u kome žive Filipinci. I ti shvatiš da postoji kao Kineska četvrt, tako isto postoji to, i da postoje za različite poslove, različiti profili ljudi, različite pa i nacije koje rade određeni set stvari i to je 2001. godina. To je pre 25 godina. U Beču. I samo se desilo to da 20 godina kasnije imamo istu situaciju ovde, odnosno skoro 25. Da se to svelo za neke poslove koje ljudi ne žele da rade. To su vozači, kuriri, dostavljači. Mislim, u našem delu grada gde nam je kancelarija, od poslednjih sto puta kada sam naručio neku dostavu namirnica ili tako nečega, 98 puta nisam znao da pročitam prezime osobe ili ime osobe koja dolazi. Gde smo shvatili da kao, ajde, mi sad svi znamo Indija, Šri Lanka, Pakistan, to su sve velike, ali kad krene da mi objašnjava da su to Turkmenistan i Ligistan i ostalo, meni je to nadrealno, ali njemu je to ok, jer on je tu video neku svoju priliku, da je to među hop ka nečemu dalje i on je tu da zaradi, da akumulira neki novac, šalje nešto kući, skuplja da ide dalje i to će mu biti neka prilika. I kad god, ti si putovao i ja sam dosta putovao i imao sam prilike da vidim šta je stvarno zemlja trećeg sveta, kad god mi mislimo da je nama loše i da je nama teško, mi ništa nismo videli. Tek kad to stvarno vidiš, shvatiš koliko je teško i koliko je strašno. Mi smo i dalje u najboljih 25% sveta.

Boris Maksimović: Pa da, mi nismo navikli da posmatramo stvari na takav način, jer ja sam nekako iz neke svoje perspektive, zbog čitavog drugog niza razloga, ti uvek svoju početnu poziciju vidiš kao lošu. Kakva god da je, ono, naprosto ne lošu, uzimaš je zdravo za gotovo. 

Ivan Minić: Ja smatram da je važno i da je dobro da ti sa svoje startne pozicije gledaš ka boljem i težiš ka boljem. Samo nije loše da budeš svestan da postoji i gore. 

Boris Maksimović: Tako je, to je ono što sam hteo da kažem. Naravno da mi smo ljudi baš dari na taj način da uvek težiš da postigneš nešto više. Skoro sam baš s nekim pričao, uvek mi je zanimljiva ona priča generacija naših roditelja. Znaš, kako su išli i 15 km uzbrdo i 15 km uzbrdo. Moji roditelji su, recimo, i jedno i drugo su rođeni u nekom seoskom okruženju. Oni su prešli, ja mislim bitan korak, za mene, ja nisam, ja sam rođen u nečemu što to kol’ko toliko liči na grad. Predgrađe, bolje reći. Ali nisam morao da napravim tu vrstu skoka. I uvek ono kao, znaš, ti se rodiš tu negde, ali i tu te kao, pogodiš, šta je ovo? Kao hoću do Banja Luke da izađem na svirku ili nešto, kao kad ću izaći, kako ću, gde ću spavati, čim ću se vratiti. Znaš, imaš čitav niz nekih problema koje onda rešavaš i sve ti to loše, znaš. I onda nekako navikneš da uvek težiš više. Ali nekad je i ta situacija dobra da vidiš da malo razređeno li postižeš napredak. Znaš, kad imaš priliku da gledaš iz manje, iz veće sredine, iz manje privilegovane, više privilegovane. Mislim da sam skoro sa tobom pričao, ono, kad sam… Kad ovde dođem u Beograd poslom, pa pričam sa nekim od kolega i ja sam uvek pod utiskom, kom’ ko ovde dobro. Mislim, dobro. Pardon. Više svega, više ljudi, tržište veće. Prilika je više. Daleko od toga da sad sve to dobro ide. Mislim, pogotovo ne u uslovima sad o kojima sad pričamo, ali mislim, naprosto, znaš, ako u tvojoj zemlji, čitavoj, čitavoj Bosni i Hercegovini, nemaš više sad realno od 2,7-8 miliona ljudi, ako i toliko, i tuđeš ovamo ima koliko, 6,9. To je bitna razlika. Igrom brojki naučio sam da procenim sve, sve ostalo. Ljudi često gledaju te neke apstraktnije, kao kultura čitanja, kao duša, naroda, ne, brate, ja gledam koliko ima ljudi koji tu žive, koja je koncentracija, ono ništa. I Beograd je to fascinantno mesto, jer Beograd je i dalje, mislim, prevelik je za Srbiju i Beograd je glavni grad zemlje koja više ne postoji. Mislim, ono kao, ovo, znaš, kažem… 

Ivan Minić: No, mi to često kažemo regionalni centar. I on jeste u tom smislu regionalni centar. Prvi sličan grad s kojim možeš da se uporediš je Budimpešta. Ima da se ide do Budimpešte. 

Boris Maksimović: Da, tako je.

Ivan Minić: I od Budimpešte opet imaš gradove gde prva sledeća stvar za koju to možeš da kažeš je možda Beč, Prag. Nema tih gradova toliko. 

Boris Maksimović: Da. 

Ivan Minić: Nema tih metropola, milionskih gradova. Ima mnogo lepih gradova. Koji jednostavno, brate, nemaju infrastrukturu toga na taj način. Ima mnogo lepih zemalja, mnogo lepih glavnih gradova po zemljama koji su mali. Nisam bio, ali u planu mi je da odem jedno duže vreme, sam dosta aktivno radio sa njima i sređivao, samo se tad nije desilo da odem. Ali meni, ja jedva čekam da vidim Oslo. Oslo je manje od ovog Beograda. Značajno manje od ovog Beograda.

Boris Maksimović:  Nisam ga doživljavao na taj način.

Ivan Minić: I dosta tih nekih gradova nisu milionski gradovi. Evo, skoro smo bili u Makedoniji kod prijatelja, nešto poslovno radimo dole i Skoplje, sa svim svojim specifičnostima koje su nama beskrajno zabavne, sa gomilom spomenika onih i svega ostalog, Skoplje je grad od skoro 800.000 ljudi. Mi kada zamišljamo Skoplje, mi smo u fazonu, pa dobro, to je Niš. Nije Niš, to je četiri Niša. To je tri Nova Sada. Taj Zagreb isto, to je grad koji je izuzetno sada već veliki. Ono što ne valja je slična situacija kao i kod nas, gde koncentracija ljudi je u tom jednom gradu. Kao što u Mađarskoj imaš Budimpeštu i ništa više. Kecskemet, Segedin su besmisleno mali u odnosu na Budimpeštu. I onda je to ta neka vrsta centralizacije svega gde ti ako hoćeš nešto da radiš, a nisi u Budimpešti, nećeš ti to raditi na nekom ozbiljnom nivou. Moraćeš da napraviš tu relokaciju kao što i u ovim našim zemljama moraš. Dok u nekim normalnim zemljama to nije tako. Ti u Nemačkoj ne moraš da budeš ni u Berlinu ni u Minhenu. Možeš da budeš u bilo kom od gradova i to će da funkcioniše. U Italiji isto ima neke svoje specifičnosti. Pa sad, ako si u industrijama koje teže visokoj estetici, bićeš u Milanu, verovatno, ili tu negde. Nećeš biti na Siciliji. Ali ne znači da nećeš za neke druge stvari biti na nekom drugom kraju Italije i da to što si firma iz Bolonje ili iz Verone znači da ne možeš da budeš top italijanska firma na tu temu. Kod nas, realno, ne možeš. Jer nemaš tržište. I ta bivša juga je bila magična u tom smislu da ti kad kažeš da je to tržište od 24 miliona, tebi to deluje neverovatno. 

Boris Maksimović: Pogotovo u našoj industriji ti si imao i jednu državu, ajde broj govornika tadašnjih, Hrvatsku ubija, koliko? 18 miliona. Ali opet mislim, kad čuješ priče o tim tiražima, kako je to izgledalo prodavati, ne samo ono kao lektirskih naslova, nego tipa nekih SF časopisa koji se… To je ono kao normalne stvari sa štampom tipa 10-20 hiljada primeraka. Znaš, kad čuješ te priče, to deluje kao… Ja uvek imam osećaj, to je kao da gledaš neku spekulativnu fikciju. Šta bi bilo, kad bi bilo, znaš, kao… Potpuno mi je nadrealno to deluje. I sad ti, mislim, ti pogledaš realnost koju živiš, to je potpuno iščašeno, znaš. Češi su ljudi oslonjeni samo na jedno tržište pa se nekako naviknu, ali naše prokletstvo je to da naprosto moraš da izađeš van okvira matične zemlje i ono kao moraš da budeš prisutan i kao potpuno se bizarne stvari dešavaju. Ja sam to naprosto shvatio još svojom zbirkom putopisa kad sam izdao puno pre te neke priče izdavačke kuće. Ja sam tad pisao blog na kojem sam objavljivao te putopise. Znači, knjiga je došla tek kasnije, on je sprva objavljivan na blogu. Ja vidim se nekom iz Užica ili iz Splita i kažem: ja bih da kupim knjigu. Kako da platim? Čućeš ti. I ti onda kažeš ovako: imate li Paypal? Ne, niko nema Paypal. Ima jako mali broj ljudi i tad ima Paypal. I danas realno kod nas je zanemarljiv broj ljudi koji ima Paypal. E, ako nemate Paypal, možete ovako, možete uplatiti na moj devizni račun. Ali, znate, uplata na devizni račun, provizija je tipa, ako knjiga košta 5 evra, provizija je tipa 7,5 evra. A tad je poštarina bila još možda 5 evra, međunarodna, inostrana, tiskovna. Sad još skuplja. I ti onda shvatiš, kao za knjigu od 5 evra neko će platiti još 10 evra dodatnih troškova. I kao, protivno svim pravilima, ja sam nekim ljudima govorio, najjednostavnije, sad ovo je možda i krivično delo, mislim verovatno, ali kao, ajte ovako, pošaljite, pošaljite, kovertu, 10 evra, koliko, ne znam, ne mogu se više ni setiti koliko, tako nešto, bilo 10 evra, kada ja dobijem to, ja ću vam poslati knjigu. Ako vam je to nezgodna opcija u smislu, ako se bojite zbog poverenja i ostalog, poslaću ja prvi knjigu, pošaljite vi pare kada vam stigne knjiga. Bilo je puno takvih slučajeva, ali bilo je par tih puta. Ljudi, uglavnom, nisu pravili problem. Može, može, nije nikakav problem. Neko hoće da kupi sestri, bratu, devojci na poklon i ti za nekih 7-10 dana dobiješ kovertu sa 10 evra i ti nekome pošalješ knjigu. I onda raspituješ se, jedna knjiga stiže, ako nije da pošalješ opet. I to je potpuno besmisleno.

LOGISTIČKE MUKE

Ivan Minić: Ima ona kultna priča koju ja obožavam, koju je Bezos pričao za prvu transakciju za Bugarsku. 

Boris Maksimović: Bugarin što je gurnuo… 

Ivan Minić: Otvorio disketu, spakovao u nju 200 dolara i naručio. I napisao na njoj da su pare u disketi, jer zna da ljudi u carini ne znaju engleski. Kao, brate. 

Boris Maksimović: Nije slučajno da je to bio brat Bugarin.

Ivan Minić: Ali pazi, to je bilo pre 30 godina. 

Boris Maksimović: I ti bi očekivao da za ovih 30 godina, da će možda, ajde kažem, regionalni platni promet funkcionisati malo, ajde kažem, nekako normalnije, olakšano. Ne. U izdavačkoj kući jedna od stvari koje su me toliko pogodile, dovele do ruba nervnog rastrojstva. Ajde, došla je korona, to sve kao, ajde više. To te stigne, snalaziš se pa gledaš šta ćeš kasnije. Ali 2021. znači u drugoj godini korone, dešava se izmena poštanske politike. Došlo je do promene cena, ali nisu čak cene promenjene. Već je došlo do toga da se, pa sad ovo zvuči jako apstraktno, promenio se tretman knjige u međunarodnom poštanskom saobraćaju. Ja dobijem dopis od Pošta Srpske, ali mislim da je tako bilo svuda. Knjige se više u međunarodnom poštanskom saobraćaju ne tretiraju kao dokumenti, već se tretiraju kao roba. Šta znači to? To znači kao da ona mora proći neku, ne znam ni ja, carinsku proceduru. Carinski pregled. Tako, carinski pregled. I ti kad dođeš, ti na nju, ti kad šalješ, ti moraš na lepljivu nalepnicu, na jedan obrazac staviti tamo onaj broj za knjigu 49, 101, kako već ide. Šta to znači? To znači da ti više te knjige ne možeš slati kao običnu tiskovinu, već moraš kao preporučenu. A kad šalješ preporučenu tiskovinu u inostranstvo, to ti je baš velika razlika. I nas je, na početku korone, nas je spasilo to što sam imao funkcionalan webshop s kartičnim plaćanjem još ranije jer mi je to bilo kao, rekao meni webshop bez kartičnog plaćanja nije bio webshop. Tek sam kasnije shvatio kao, znaš, javljaju se ljudi i pitaju imate li opciju plaćanja pouzećem. Meni to bilo nekako, kako misliš se webshop plaća? Tek sam kasnije shvatio da je do mene, nije do ljudi. Znaš, no kad ti imaš neke ideje, ali ljudi, tvoja ciljana grupa naprosto ima drugačiji način konzumacije dobara putem interneta. Moraš da daš opciju plaćanja pouzećem, što mi je bilo nelogično, jer pazi, u tom periodu knjige koštaju desetak maraka, neki pet evra, i mi damo popust 30% za pretplatu, znači knjiga košta sedam maraka, a plaćanje pouzećem košta sedam maraka. Znači ljudi plaćaju duplo više, znaš, kao, meni to nije imalo smisla, onda shvatiš naprosto, ljudi su tako navikli, nemaju kartice, boje se da će neko ukrasti brojeve. Osnovno, ja sam na mali deo ljudi koji je navikao tako da kupuje. I šta se dešava? U tom nekom periodu mi smo imali solidne neke prihode iz inostranstva. Nije to ništa posebno. Svake sedmice imaš bar jednu, dve, možda i tri narudžbine iz inostranstva. Zavisi kako kad. Bio je jedan brat iz Kanade, ako sluša ovu emisiju, ja ga najsrdačnije pozdravljam, Vukašin, jedan iz Toronta. Svaki par meseci čovek naruči par naših naslova. Baš je onako voleo da čita novije naslove, nove autore. I pisao je blog i baš jako lepo pisao o tim knjigama. I dešava se ta promena. Ti više knjige ne možeš da šalješ, tako obično. I obične pošiljke, problem je kao ne možeš da pratiš gde je kasnije knjiga, a ono kao i tu se zna gde knjiga ne stigne, pa ti pošalješ novi primerak, što je trošak. Ali procenat izgubljenih pošiljki nije bio veliki. I mi smo u tom periodu, mislim, kad je došla korona imali smo jednu autorku koja je živela u Helsinkiju i sad živi u Pragu. Pesnikinja, divne pesme piše i te pesme često se bave temom izolacije, tuge u nekom urbanom okruženju. Ona nije često pisala, nije bilo nešto kao “evo, moja pesma je kao svaki dan”, nego onako povremeno. Ali su ljudi baš zavoleli taj njen blog i kad smo mi objavili tu njenu knjigu, njen blog, njene pesme, kad smo objavili njenu knjigu, tako su krenule narudžbine, a to se dešavalo u aprilu 2020. Sve stoji, sve stoji, znači nigde ništa, kao maloprodaja komplet zatvorena, kao znaš kako je izgledalo, i kreću narudžbine Kalifornija, Katar, bila jedna Azerbejdžan, kao Evropa neću ni spominjati, Kanada, najopušteniji, bilo je baš, baš puno narudžbina iz inostranstva. Vidiš čitavu jednu generaciju rasutu u svetu koja se bori s istim problemima kojima je ona u knjizi pisala. I ja sam svaki dan tad, ono, kao primiš narudžbinu, izdaš fakturu, izdaš fiskalni račun, spakuješ, nosiš poštu. Bilo je stvarno, to nam je u tom trenutku održalo firmu u životu. I kasnije stiže to za poštarinu, kao shvatiš. I to sam shvatio baš na jedan način. Imali smo jednu narudžbinu iz Hrvatske. Webshop je obračunao poštarinu, dva i po evra, tako nešto. Ja dolazim, ja plaćam sedam evra poštarinu. A knjiga košta pet ili šest. Znači narod skuplja, skuplje nego psi. I tada, znači, to je samo je, bukvalno, samo su te narudžbine iz inostranstva stizale samo su prestale. Ništa, ništa, ništa, nema smisla. Ti ideš na sastanke s poštom, pokušaš da shvatiš šta je do njih, do državnog nivoa, pokušaš da rešiš problem koji je mnogo veći od tebe, shvatiš naprosto inicijativa je stigla sa svetskog nivoa. Naprosto, kada se desio veliki skok e-trgovine i normalno sve države su htele da to nekako oporezuju. Države sa velikim unutrašnjim tržištima to nisu doživele kao neki problem, kada imaš neko veliko unutrašnje tržište. 

Ivan Minić: Dobro, imaš i Evropu kao unificirano tržište. 

Boris Maksimović: Tako da to ne pogađa. Znači, Hrvati imaju manji problem da pošalju nešto u Brisel, Beč ili Lisabon nego u Banjaluku. E, mi smo tu gde je to raskršće. I kao, svet je tu, tako blizu, a svet je tako daleko. I te granice su na toliko načina, ti komplikuju živote da je to jezivo. Znači, poštarina i provizija na uplatu iz inostranstva. To je, znači, kad bi te dve stvari bile malo bolje, drugačije rešene, život ne samo moj, nego život mnogih ljudi, ne u našoj branši, slično nekim branšama, bio bi daleko bolji. 

Ivan Minić: Postoje sad neka rešenja sa ovim fulfillmentima koji su prisutni regionalno, pa možda nešto sa njima može da se uredi, ali sve te stvari imaju smisla kada ti imaš relativno veliki broj porudžbina na relativno mali broj različitih artikala. Kad ti imaš po jednu, dve, tri knjige od 90 koje si izdao po jednu, dve, tri porudžbine, to je problem. Vaga mora da bude u nekoj količini i onda to jednostavno, mislim, nikome ne odgovara. Tako je. Ali dobro, videćemo. Ja se nadam da će se neke stvari tu promeniti. Jedna stvar koja znam da se promenila, video sam to i na ličnom primeru, ulazak u ovaj sistem, kako se zove, ne mogu da se setim sad, ovo što smo pristupili pre nekoliko meseci za sistem plaćanja na nivou Evrope, na Uniji, vajeri stižu za sat vremena iz inostranstva. I imam nekoliko primera kad se to desilo, bio sam potpuno impresioniran. Iz nekih zemalja, iz nekih banaka to ne funkcioniše baš tako, standardno dolaze dan, dva kasnije, ali bukvalno tri-četiri puta mi se desilo da novac bude pušten, ja dobijem kad je pušten i za sat vremena mi stigne notifikacija da je stigao u banku. Tako da videćemo šta će da bude sa svim ovim, ja se nadam da će ta vrsta distribucije da bude rešena jer kao ako nešto imamo dobro razvijeno, to je dijaspora i to je neko tržište koje je i platežno mnogo kapacitetnije, a i dovoljno veliko da apsolutno ima smisla obraćati im se. I oni imaju poseban odnos prema tome zato što to nije nešto što je svuda dostupno i nešto što mogu da nađu gde god hoće. Biće, biće, biće, biće, biće, biće, biće, biće, biće ono, glupi primer, ali ajde da ga uzmemo kao ilustraciju, ti ne možeš da prodaš šleper smokija, ali možeš da prodaš dve palete svakog meseca. I onda možeš možda da napraviš nešto na toj bazi, da je redovno. Ja se sećam to pre 25 godina u Beču, postale su prodavnice sa našim proizvodima. Mislim, bile su i neke stvari koje su u njihovim prodavnicama bile dostupne iz Srbije, a toga je bilo vrlo malo. Ali imaš prodavnicu u sred Beča, ima verovatno i dan-danas, gde imaš to. Imaš video klub, bila su možda dva u Beču, gde su samo naši filmovi. I ideš tamo i, da kažem, dobar deo su divlje kopije, ali imaš naše filmove. Jer dovoljno mnogo ljudi imaš, imaš kritičnu masu da ima smisla da to postoji. 

ISKUSTVA IZ IZDAVAŠTVA

Ivan Minić: Dobro, hajde da se fokusiramo na priču o izdavaštvu. Šta su neke bitne stvari koje si naučio u tom procesu? Kako znaš te iz tvog ugla i postavke koju ti imaš, kako funkcioniše biznis model?

Boris Maksimović:  Ovako. Izdavača ima i ovakvih i onakvih. Ajde da kažem, neka osnovna podela je kako uopšte knjige nastaju. Postoji izdavaštvo, postoji, nazovimo ga, samoizdavaštvo. To je u smislu, mislim, ja sam prvo svoju zbirku putopisa izdao na taj način. Ja sam sam uređivao, sam sam uradio lekturu, ja i stari sam odradio prelom, sam sam odradio sada taj deo, moj drug je uradio ilustraciju za naslovnu, uz ilustracije kao i ti sam finansiraš štampu, dobiješ iz štamparije 300 primeraka, ili 500 ili koliko već, ti iz tih 300-500 primeraka snalaziš se kako znaš i umeš, pokušavaš da uđeš u knjižare, to je jedan način. Dosta ljudi na taj način izda prvu knjigu. Ono kako bi izdavač to trebalo da funkcioniše, ono kako mi kao izdavačka kuća zapravo funkcionišemo, iako smo krenuli s drugačijom namerom, stvari treba da idu ovako. Autor napiše rukopis. Pošalje izdavaču, ako je moguće izdavaču kojem se to uklapa u ono što radi. Recimo, neki izdavači, ne znam, pominjali smo malo pre Finesu. Finesa objavljuje stvari vezane za lični razvoj, biznis i slično. Ali, recimo, mi smo ti koji objavljujemo beletristiku, romane, zbirke priča, nešto malo poezije. I sad to na neki način treba tebi da se uklapa. I ti pogledaš, pročitaš i onda ako ti se uklapa u neki… Ako ti je blizak senzibilitet, ako smatraš da je to nešto s čim možeš da radiš, ako vidiš da je autor u vinklu, što je jako bitno u ovom poslu. Potpiše se ugovor, radi se pre svega uređivanje. To je ono što je jako bitno i novi autori često, ne svi naravno, ima ljudi koji su tu jako osetljivi kao ne, to je nešto moje i ima ljudi koji ne daju ni zarez da im menjaš. 

Ivan Minić: Poznato mi je. 

Boris Maksimović: Najbolji autori su po pravilu i najprofesionalniji, kažu ja sam odradio svoj deo posla, sad je vaš. Naravno, to nikad nije, eto ti, radi šta hoćeš. Nego uvek urednik kaže nešto, pa autor kaže ja sam hteo da postignem to i to. U suštini, uređivački proces je proces usklađivanja dve vizije knjige. Recimo, autor ima jednu, ali mi kao ljudi vrlo često nismo sposobni da pojmimo stvarnu vrednost sopstvenog autorskog dela. Navešću te kao primer neke putopise koje sam pisao. Za neke putopise koje sam ja mislio da su super, ljudi su mi rekli kao ovo je dosadno, brate, dosadno do Boga. A za neke koje sam ja mislio kao da su malo dosadni, ljudi su jako dobro reagovali. To je uvek slučaj. Znači, uvek autoru treba neki drugi par očiju, naravno, kome ima poverenja, da kaže ovo je super, ovo razradi malo, ovo je masno tkivo, izbaci, ovo ćemo malo popeglati tamo-ovamo… To je proces koji može da traje beskonačno, ali je jako bitno da se u nekom trenutku podvuče crta, ide se na lekturu, naravno, lektor uvek nađe nešto novo. Recimo, moja žena kod nas radi lekturu i ona je, mislim, sad ovo zvuči kao nešto, ali ona je predavač na filološkom u Banjaluci, asistentkinja baš na tim jezičkim predmetima, ima mnogo pažljiviji par očiju nego što smo mi, predaje sintaksu između ostalog. Znaš i kad neko takav kaže ovo ne funkcioniše zbog tog, tog, tog i tog, da menjaš. Normalno, nekad imaš ti slučajeva, nije sve u pravopisu i u lekturi, nije sve 100% egzaktno, reč je o pravilima kao zarezi i ostalo. Uvek tu ima nešto da može ovako, nešto može onako. 

Ivan Minić: Nešto može ovako, nešto može i onako, a nešto je napisao Crnjanski tako i od tad možeš. 

Boris Maksimović: Tako je, tako je, tako je. Baš on mi je prvi pao na pamet kada je reč o toj sumanutoj upotrebi zareza i rečenica. To je legitimno, mislim, to je legitimno. Jedno je kad imaš autore koji stvarno, stvarno razmišljaju o svakom zarezu, ono, pa kao i drugo, imaš ljude koji napišu smandrljaju neki tekst. Ali dobro, imaš pretalentovanih ljudi koji smandrljaju nešto, imaš loših autora koji su zakovani u to, imaš dobrih autora koji stvarno ne treba ništa, ima svega, naprosto ima svega. Nama je stvarno jako bitno da su autori ljudi s kojima stvarno možeš raditi, jer knjige su dugotrajni poduhvat, tu ništa ne može preko noći, stvarno sve, i često se s jednom knjigom ništa ne dešava, tek druga, treća, četvrta, peta napravi neku razliku. Jedna knjiga bude super i dese se okolnosti, kao na primer, naša autorka Slađana Perković napisala roman “U Jarku”, koji nakon prve knjige koja je super prošla, dolazi roman koji je prva zbirka priča, ovaj roman je ono što ljudi čekaju, tu knjigu, sad će sve biti lakše, i dešava se korona. I ništa, sve staje, nema ništa. Srećom, ta knjiga kasnije prošla dobro u inostranstvu, prevedena na francuski, i tamo je baš, baš dobro odjeknula. Pa s vremenom se neke nepravde isprave, ali nekad ti odradiš sve što je do tebe i okolnosti te naprosto uleti ti klizeći start. Uglavnom, nakon lekture ide prelom, znači grafičko oblikovanje teksta, onako kako će biti u štampi, proces dizajna korica, tu isto je jako bitno da pomiriš ti, kao izdavač, neku svoju viziju i kao dizajner i autor. To je, naravno, mislim, najlakše da ti, mislim, tu i namestimo ugovor kao da je grafička oprema knjige u nadležnosti izdavača, ali nije dobro sad da ti kažeš, e, tako je i nikako drugačije. Bitno je da se autor složi oko njegove korice. Bitno je da bude zadovoljan. Opet, isto tako, bitno je da dizajner bude zadovoljan, da ti njegovu liniju ne svedeš na izvođača dizajnerskih radova. Mi imamo tu sreću, mi smo, kad je reč o dizajnu, radili smo i radimo sa super talentovanim ljudima. Bilo ih je dvoje, jedan je Damir Umić, on nažalost više ne radi sa nama, mislim, odselio se. On nam je redizajnirao logo, on je i u tom nekom prekritičnom periodu radio čitav niz naših naslovnica i to je ono kao čovek pošalje nešto, ti kao svaka čast. Hvala ti na ovome. Sad radimo sa dizajnerkom koja se zove Dragana Vasić, koja je isto tako divna. Znaš, kad dobiješ nešto i čitaš, ona ti pošalje dizajn i pošalje to objašnjenje zašto je to tako i ti gledaš. Sam taj mejl je malo remek-delo. Vidiš kako je neko lepo promislio sve, ona pročita knjigu, pa znaš, kao… To je, mislim, osećam se privilegovanim što imam priliku da radim s takvim ljudima. I realno, te korice su nešto što nam je pomoglo da se malo izdvojimo iz velikog broja drugih nas, drugih izdavača. Ljudi nisu ni svesni koliko je naše tržište, pre svega ovo u Srbiji, koliko je hiperkompetitivno. 

Ivan Minić: Ja se sećam, recimo, moja neka prva asocijacija na korice koje su stvarno se isticale u odnosu na druge je bilo ono što je B92 radio sa Samizdatom, gde je dobar deo tih stvari radio Nikola i Neca, braća Burazeri i dečko Carbren. I to je prvi put da je neko se takmičio koricama, da se jasnoćama. Onda nakon toga su polako počeli svi ostali da idu u tom smeru, neko to radi izuzetno komercijalno. Meni to se ne sviđa, ali privlači pažnju i lepo je i sve je pismeno. Ti sad gotovo da ne možeš da nađeš knjigu koja nije pismeno urađena. Samo je stvar šta je ono što želiš. Ja, recimo, ne mislim da je uvek dobro rešenje da svi naslovi nekog izdavača izgledaju gotovo identično. Ok, ako ti stalno izdaješ nešto što je jako, jako slično, ali meni je mnogo važno da ti imaš vrlo distinktivan vizuelni jezik i znaš kada vidiš. Znaš da je Buka i kad ne vidiš da je Buka. Znaš da je Arete i kad ne vidiš da je Arete. Znaš da je, ne znam, sad ću lupiti, ali Heliks i kad ne vidiš da je Heliks. Kao što isto tako znaš kad je vaša knjiga. I to, ono, svaka će biti vrlo različita. Ali prati taj neki vizuelni jezik, stil koji ti govori okej, to su oni. 

Boris Maksimović: Da. Pa jeste, jeste. Mislim, i ti stalno moraš da menjaš nešto. Nekad neke stvari naučiš u međuvremenu. Recimo, sad baš radimo redizajn jednog serijala koji je meni jako drag. I te korice su zapravo dobre korice, super korice, ali ne komuniciraju dovoljno s tom vrstom publike kojoj je knjiga namenjena. Konkretno, reč je o serijalu romana Italijana Đerika Karofilja koji piše onako kao krimiće, sudske drame. Donekle to podseća na nešto što piše sudija Majić, mislim, više zbog tog žanra, sudska drama. On predivno piše, to su sjajne knjige, ja sam ih preveo nekoliko, baš mi je drago, kao autor čitam ga još od faksa. Nismo hteli da ga predstavljamo kao klasičnog pisca trilera. I onda nismo hteli, nemaš kao pištolje, sad neke tako… Mislim, ne mora čak ni tako. Recimo, primer izdavačke kuće Dokaz izdavaštvo je sjajan. To su ljudi koji imaju tako lepe korice, a dosta baš trilera. Mislim, i počeli su objavljujući samo skandinavske trilere, sad su malo proširili paletu. 

Ivan Minić: Ja kad sam bio mali, ja se sećam kako su izgledale sve Agate Kristi i svi Ladlami. 

Boris Maksimović: Ja, ja, sećaš se Ladlami, još vidim, pokažu pištolje. 

Ivan Minić: I to mi je bilo jako distinktivno. Nije mi bilo blisko. 

Boris Maksimović: Jes, jes, da. Znaš kad vidiš. Da, sad je ipak neko drugo vreme. Mislim, i sad stvarno moraš da budeš dobar na tom polju. Recimo, to što radi Dokaz, to je jako lep primer kako objaviti kvalitetan triler koji već na prvi pogled vidiš da je triler, opet, veoma ukusno. Mislim, jedan od osnivača kuće je čovek i dizajner. To su brat i sestra pokrenuli. I šta se dešava? Mi smo objavili četiri naslova u tom serijalu koji ima sedam nastavaka i sad na petom mi shvatimo da moramo nešto menjati. Govorili su ljudi ranije, nije baš najbolje. Ne bih da ispadne da te, onako, da ispadnemo nadobudni, te korice, dobre su, lepe su korice, ali ne komuniciraju s tom publikom. Znaš, ako su to trileri, možda nisu klasični, ali to su trilere, pa moraju da komuniciraju s trilerskom publikom, moraš da radiš nešto drugo. Tako da ćemo sad tu novu knjigu što ćemo odraditi, odraditi malo drugačije, a onda ćemo s vremenom i ove prve redizajnirati. U suštini, menjamo gumu dok je auto u vožnji. Mislim… Ali tako je kako je. Kako je rekao, bilo bi glupo da to ne uradiš ako znaš da trpećeš zbog toga, zbog pogrešnih loših odluka. Mislim, sad smo skrenuli s teme, pitanje je bilo kako funkcioniše biznis model. Mislim, dobro, ovde kod tebe, bilo je reči o tome i ranije. Mislim, kad je Bevec gostovao, isto tako bila je priča. Ali eto, kada smo već kod toga, mislim, kad se završi sav taj posao uređivanja i svega ostalog, knjiga ide u prodaju i to je u suštini najkompleksniji deo posla. To je, od distribucije svi beže kao đavo od krsta, i ja sam bežao, ali u jednom trenutku shvatiš da ako ne urediš distribuciju, sve probleme koje imaš vezano za distribuciju, džaba sve. Moraš da raspetljaš sva ta uska grla koja se dešavaju između tebe i police u knjižari na kojoj se knjiga nalazi, a treba da se nađe. 80% mojih problema danas čini mi se da potiče iz tog, da su u suštini pokušaji da odgovoriš na pitanje zašto knjige nisu negde gde moraju da budu. Recimo, ti si negde poslao određenu količinu knjiga, a one nisu tamo. Šta se desilo? Da li od tebe do njih? Da li je paket nestao? Da li je kod njih u magacinu? Da li je došlo pa prodato pa nisu…? Mislim, čitav niz situacija i problemskih situacija nastaje od toga kad ti negde pošalješ knjigu i ona negde treba da stigne, a ne stigne. Ili stigne, ali možda nije stigla dopuna. I to ljudi često odu negde u knjižaru, ne mogu da nađu knjigu na polici i žale se tebi. Jer to je tvoje izdanje, ti si odgovoran za njega. Jeste. I to je, ono, može i tako da se gleda, ali često je i na onoj knjižarskoj strani možda da bude problem. Sad ne želim da ispadne kao da prozivam knjižare. Knjižare imaju jako veliki broj naslova, jako veliki broj izdavača. Nije to laka branša. A prostor je uvek ograničen. Svaka knjižara ima naprosto ograničenu kvadraturu. I svi bi hteli naravno što je više svojih izdanja na što boljim pozicijama. Tako da, to je to. U suštini, knjižare kod nas, ajde da kažem, ako knjiga košta 1100 dinara, 100 dinara ide na PDV, ostaje 1000 dinara, knjižare ti uzimaju 40, 50, 45, 50, nekad tokom akcije 55%, zavisi sve kako to ide. Manje neke uzimaju 30%. Mislim, ima čitav niz scenarija, ali da kažemo, trećina cene sigurno ide knjižari. Ako su neki veći lanci, onda još i više. I to je, mislim, nama izdavačima je to teško da se pomirimo s tim, kad ti jedanput ode pola cene. Znaš, ti uvek gledaš kao taj neko dobio knjigu na tacni i uzima koliko i ti, uzimaš za sav taj deo proizvodnje i ostalo i sve što si radio. S druge strane, kao što mi je jedan kolega skoro skrenuo pažnju i kaže: “Ako misliš da je lako, onda iznajmi prostor u tržnom centru, pokreni knjižaru, pa čisto da vidiš kao i to kako to funkcioniše, to iznajmljivanje, te politike, kvadraturu, iznajmljivanje u tržnim centrima.” I kao, objasnio mi to što mi je objasnio, to je bilo kao: “Znači, knjižare izdavačima skidaju kožu s leđa, vlasnici prostora skidaju knjižarama, sistem je takav kakav jeste, ali funkcioniše, živo čudo.” I ovde to je, mislim, to je neverovatno koliko je… Sad opet vraćam se na taj moment kao, koliko je Srbija dobra. Ne, mislim, u knjižarsko-izdavačkom smislu, tržište u Srbiji je neverovatno jer je formirano na krizama i izdavači ovde su navikli da uvek budu borbeni, da uvek budu naoštreni, što je potpuno drugačiji scenario od onog što je, recimo, u Hrvatskoj, gde država mnogo više izdvaja, pa su izdavači malo onako relaksiraniji. I kad je reč o tome, knjige mnogo više koštaju. Ovde su cene… Dobro, i ovde su skočile u zadnje vreme, ali cene su ipak prihvatljivije, više se izdaje, baš je nekako vibrantno, što bi rekli. Tako da, da, zaboravio sam da kažem, autorski procenat su obično 8-10%, što, ako to zvuči, ljudi često pogrešno razumeju kao izdavač vidi 90%, autor vidi 10%. Mislim, nije baš. Rekli smo, knjižara vidi 40%, 45%, 50%, zavisi. Znači, izdavaču ostaje 50%. Ako autor uzme 8 ili 10%, ako na štampu ode 20%, ti ostaneš sa nekih 20% cene, u šta moraš da ukalkulišeš sve tvoje troškove. 

Ivan Minić: 20% cene i 100% rizika. 

Boris Maksimović: Tako je. Što je, ono, znaš, kada tu sve staviš ovako pred sebe i ono kao: “Zašto se ovim uopšte bavim u životu?” Mislim, da sam znao sve to, suvišno je reći da ne bih baš bio toliko glup da ulazim u sve to. Češće se dešava s tim, ljudi kažu, pogotovo kad se desi neki uspeh, jer smo kao to osnovali nagradu, pa ljudi kažu svaka čast, ti si bio hrabar, ti si imao viziju. Kažem, ljudi, bez ikakve potrebe da mistifikujem stvar, ajde dobro, određena količina hrabrosti uvek mora da postoji, da registruješ firmu, nesigurno vreme i sve to, ok. Ja nisam bio hrabar, ja sam bio neobavešten. Ključno što nisam znao, naprosto, digao ruke i bavio se nečim poštenijim, kao što je, na primer, ugradnja ograda… 

Ivan Minić: Rigips. 

Boris Maksimović: Rigips. -Ograda od inoksa, vodomaterijal, šta ja znam. Nešto drugo ima, znaš, ali onda kad shvatiš koliko je, baš je mnogo rizika, jako mali prostor za maržu, kao moraš da prodaješ puno knjiga stalno. Znači, nije čak problem ni to kao ti mali procenat. Mali procenat je ok ako ti prodaš puno, a problem je ako ti prodaš malo. E onda, znaš, kad imaš taj, kad si uklješten između fiksnih troškova i varijabilnih prihoda, to baš zna da bude gadno. I onda se desi tako neki period kao što je, evo gde smo sad, mislim, nije nikakva tajna da je sad prodaja knjiga u Srbiji baš dosta opala. 

Ivan Minić. I svega ostalog.

Boris Maksimović:  I svega ostalog, da, al eto, knjige, knjige, krećemo se među tim ljudima, pa nekako najviše tih informacija dobijamo. Kao prosvetni radnici dobijemo, kola da je sad već neko vreme, oni čine dobar deo publike u knjižarama, svima nam je malo, nije nam baš svejedno. 

PREVODNA KNJIŽEVNOST

Ivan Minić: Par stvari nisi pomenuo, hoću da te vratim na njih. Jedna od njih je kako se planira i šta vi radite po pitanju štampe same, a druga stvar je, pomenuo si da vam je sada jedan dobar deo asortimana prevodna književnost, kako taj deo procesa funkcioniše?

Boris Maksimović:  Pa slično kao i sa domaćim autorima u smislu, prvo treba da se reše autorska prava. S domaćim autorima mi često, ne samo mi, nego sve izdavačke kuće, ugovor potpišeš na kraju, znaš, imaš slučajeve ljudi i ne potpišu ugovore pa se kasnije posvađaju, ali u suštini uvek i kod prevoda i kod domaćih autora prvi korak treba da bude ugovor. Naprosto da se dogovore neke stvari i da to što se dogovorimo stavimo na papir. Rok kada će knjiga biti izdata, šta je u čijoj nadležnosti, to je neki minimum, često tog minimuma nema jer svakodnevni tempo je zahtevan, pa te neke stvari čovek na njih zaboravi. Ali, pod broj jedan, regulisanje autorskih prava. Na koji period ti, kao izdavač, preuzimaš autorska prava? Šta ćeš da uradiš, šta će autor da uradi? Gde će knjiga biti dostupna, takve neke stvari. Isto to ide kao kod prevoda. Prvo šalješ ponudu za agentima, vlasnicima prava, uglavnom to, mislim, ajde, agenti nisu vlasnici, oni samo u tom periodu su vlasnici. Agenti, s njima pregovaraš, kupuješ prava na određeni period, obično to bude 5-7 godina, kako kada. Plaćaš neki avans, i u slučaju domaćih autora, to što ti njima isplatiš, i to je avans. Često kad kažeš autorski honorari toliki i toliki, autorski honorar je avans za određene procenjene tiraže koji će se prodati, recimo štampaš 500 primeraka pa ti autoru isplatiš honorar koji je 10% maloprodajne cene puta 500, tako isto i s pravima 8% od neke procenjene maloprodajne cene puta neki tiraž koji ti planiraš da štampaš. I ti platiš taj avans i onda kad platiš avans imaš recimo, obično platiš za, ne znam, 500, 1000, tako da kažem, nekih… U slučaju prevoda teško je, nema baš ni smisla dati mali tiraž jer su mnogo veći troškovi. Ali da kažem, platiš recimo u određenoj količini, ti si miran do recimo 1000 primeraka. E onda kada ispucaš taj avans, ti si naravno dužan na kraju svake godine. Nekad, zavisi od agenta do agenta, nekad ti agent samo traži ponovnu uplatu, nekad uglavnom ide tako što prijavljuješ, šalješ takozvani Royalty Report, na kraju godine šalješ: eto, toliko je štampano, toliko je prodato, toliko je na lageru, toliko je na stanju i onda naprosto prati se stanje koje je u tom trenutku. To je što se tiče autorskih prava. Sve ostalo je isto s tim da kod prevoda imaš taj momenat prevoda. Prevod je onako dosta pipava stvar jer imaš ljude koji su sjajni prevodioci, ali su sjajni više za tehničke prevode. Baš onako dobro. Kad imaš neki zahtevni tehnički dokument, oni će ti sjajno prevesti. Isti se ne muče oko nečega i znaš da je to što je prevedeno tačno. Ali recimo u slučaju književnih prevoda koji su ipak malo slobodnije polje, gde je mnogo bitnije poznavanje tvog maternjeg jezika, tu ne moraš biti baš toliko dobar prevodilac. Ne moraš se baš toliko brinuti oko svakog ventila. Ali to stilski mora da bude jako lepo. I to je, mislim, na neki način to, ako kažem, prokletstvo prevodilačkog posla, nije prokletstvo, kao i lektura, ali kao i kod čišćenja prostora. Ako je sve ok, niko neće primetiti da je tu nešto, primećuje se tek ako nešto ne valja. Znači, ako tu nešto strči, odmah, odmah tu vidiš kakav je to prevod. Mislim, ja sam i prevodilac, pa susrećem se s tim, s različitim vrstama situacija. Nekad dođeš u tu situaciju da shvatiš da je autor malo aljkavo napisao nešto. I onda naprosto moraš da doneseš odluku, kao, hoću li ja prevesti baš ovako kako je napisano ili ćeš malo i ti to da ispeglaš. Jer ako ti to ne središ, onda će reći vidi što je loše preveo. Vid’ ga. Ja sam tu onako, možda nekad malo i zloupotrebljavao tu svoju dvostruku poziciju izdavača i prevodioca. Pa kao, ajde, ali mislim, nekad neke stvari naprosto moraš malo da poboljšaš. Jedno je kad je autor svesno nešto napisao. Imaš svakakvih autora. Nekad stil nije ono što je autoru prvo na pameti. Ali, evo recimo imaš primer, jedan potpuno sumanut roman i jedna od najdražih knjiga koju sam u životu pročitao od Roberta Bolanja „2666“. To je knjiga od osamsto strana. Mislim, osamsto strana, neka izdanja imaju po dva toma. To je roman koji je čovek pisao dok se borio sa smrću. Znači, on je bukvalno umirao u bolnici, pisao to. Imaš čoveka koji žuri da završi to što je zamislio i umire. Naravno da neće on sad stajati na svakoj rečenici, na svakoj reči, ti vidiš, načinu vidiš da čovek se bori da završi to pre nego što umre. Ali, proceniš kakav je neko autor, nekad naprosto, ako vidiš da je neko baš, baš precizan, normalno je i to nešto moraš da poštuješ, koliko god to bilo. Spojićeš češće, razdvojićeš, ne znam, dve, malo popeglati što, kontam da je to sasvim deo posla. I uglavnom, znači kod prevoda šta sam rekao, autorska prava, s agentima to rešavaš, radi se prevod i sve ostalo isto, znači uređivački deo, lektura, prelom, korekture, ostalo. Ja sam nekako, kako je firma, kako se razvijala, ne mogu da kažem… Mi nismo baš mala firma, nas je ušte troje, četvoro u timu, ali s vremenom ja sam počeo i malo više da radim, radio sam i uređivanja, radio sam i detaljno lektorski deo, radio sam i više sam prevodio. S vremenom ja sve više i više se posvećujem tome, distribucija, prodaja, administracija. Kako bih rekao, ako ti kao izdavač imaš dve vrste poslova, tako da kažem, jedan se tiče knjige kao ideje i teksta i drugi knjige kao robe. To je konkretno ono kao pre i posle. Kad u jednom trenutku kad ti odštampaš tu knjigu, ona naprosto, izdavači neki izbegavaju da reč knjiga kao roba, ali mislim, to je u knjižarskom smislu, to je trgovačka roba. I ti imaš određen niz dokumenata koji moraš da praviš, određen posao koji moraš da radiš, i s vremenom je mene sve više i više gutao taj deo poslova. Nekad se desi, izdaš knjigu na kojoj si potpisan kao izdavač koju nisi stigao da pročitaš. Što je onako, mislim, i to je okej, ali mislim, knjige su prošle, uređivački proces prošle su lekturu, nisam tu ja, naša firma nije takva da ja moram da gledam na svaki zarez, neke stvari, mislim, većinu stvari ljudi rade bolje nego što bih ja radio, ali eto, meni je spao u zadatak taj deo poslova o kojem najmanje znam, kojim sam najmanje hteo da se bavim i o kojem sam verovatno najmanje dobar, ali eto, neko i to mora da radi. 

Ivan Minić: Koji je neophodan da bi uopšte to moglo da funkcioniše kao biznis. Preskočio si štampu. 

Boris Maksimović: Štampu, da. Mi se kao i većina kuća baš mnogo oslanjamo na prednosti digitalne štampe. Za one koji nisu upoznati s tim, jer nije baš svakome klijent Epson, jel’ da? Digitalna štampa je naprosto druga tehnologija štampe. Kod nas je donedavno, glavna je, sve se štampalo ofsetno. Zbog toga je toliki naglasak na tim tiražima, 300-500, 300-500. Ti kad nešto štampaš ofsetno, naprosto ne isplati ti se štampati manje od 300 primeraka, kada kažem. I, ofsetna štampa je ono, ti štampaš iz aluminijumske ploče, i onda te aluminijumske ploče rade taj otisak. Te ploče su skupe, mislim, nisu sad nešto astronomski skupe, ali su skupe. I da bi ti dobio jediničnu cenu knjige koja je prihvatljiva, ti naprosto moraš da štampaš više, da se amortizuje trošak tih ploča. I ti onda moraš da štampaš bar 300, 400, 500 ili više primeraka. Prednost digitalne štampe je da naprosto nema tih ploča, te mašine izgledaju kao laserski štampači. I to ide direktno na papir. Mislim, čisto da se ogradim, tehnologija štampe je nešto što ja najmanje znam. Nisam se u to previše udubljivao. Recimo moje kolege iz Kontrasta su tu, oni su tu baš, oni se bave štampom i imaju svoje štamparije. Mnogo su, mnogo znaju o tome, ja pojma nemam. Mislim, ovo sve što iznosim, to je neki osnovni nivo poznavanja. Ali to je poenta. Ti drugačija je tehnologija štampe. Osnovna prednost digitalne štampe je ta da ti možeš da radiš mikrotiraže. Ti pa više nije problem ako ti odštampaš 150 primeraka. Još ćeš štampati po nekoj prihvatljivoj jediničnoj ceni. Što je zapravo malim izdavačima kao što smo mi, to predstavlja kao mogućnost da živiš. Jer ako je svaki naslov, ako ti baš za svaki naslov moraš razmišljati, hoćeš li prodati 500 knjiga ili više? To je baš opterećujuće. Jer da bi se prodalo 500 knjiga, ljudima 500 zvuči kao mali tiraž, ali prodati 500 knjiga nije mala stvar. 500 znači to da će na određenoj teritoriji 500 ljudi trebati da uđe u neku knjižaru i da kupi od 10-15.000 drugih knjiga baš tu tvoju. Tako da, digitalna štampa malim izdavačima i novim autorima, što je jako bitno, omogućava to da taj prag ulaska u svet objavljenih autora nije baš toliko visok. Ti možeš, i ako padneš, ok, palo se neke pare, ali to nisu sad kao ogromne pare. Znači, možeš da sebi dozvoliš naprosto mnogo veću količinu rizika. I onda ako nešto krene da se prodaje, ti to doštampavaš. Znači, možeš da doštampaš, ne znam, 50 primeraka, 30. Naravno, ne voli niko baš stalno da radi 30 primeraka, ali poenta je da je mnogo fleksibilnije. I onda naprosto tako radiš. Ofsetnu štampu, mislim, mi to uglavnom radimo ako znaš da će neka knjiga gotovo sigurno u nekom relativno kraćem periodu otići u 500 primeraka, štampaš 500 primeraka. Jer tako naprosto dobiješ bolju jediničnu cenu i drugačije je knjiga, drugačiji osećaj i sve, ali nisu, kako rekoh, za ove knjige koje mi radimo, to su knjige koje su crnobele, koje su meki povez sa klapnama, nisu velike razlike između ofsetne i digitalne štampe. To stvarno je ono kao…

Ivan Minić: Ja mislim da je velika stvar tu što je digitala mnogo uznapredovala u prethodnih par godina. Tako je, tako je. I simpatetivnih par. Deset godina unazad digitala je drastično napredovala i po kvalitetu. Bila je ona super za neke stvari, ali nije bila za to. Nije bila da štampa crno-belo na papiru, apsolutno nije bila za to. Dok sad to već jeste apsolutno ok. E sad, moje iskustvo je uglavnom vezano za ovaj drugi deo, ofset i tiraži nikad nisu bili ispod hiljadu. Redovi veličina. Koja je razlika u jediničnoj ceni kad štampaš 150 komada na digitali i 500 ili 1000 na ofsetu? 

Boris Maksimović: Bojim se da ne pogrešim, zato što ja imam taj problem u glavi, moram da konvertujem iz dinara u marke. 

Ivan Minić: Reci u markama, nije ni bitno. 

Boris Maksimović: U zadnjih par godina, zbog čitavog niza razloga skočila je cena. Recimo, pre nekih pet godina ti si za knjigu koja je 250 strana, tako nešto, mogao da imaš za evro i po. Sad je već skoro, skoro smo kod kuće štampali jednu knjigu koja je 80 strana, 80 strana, ona je koštala evro. 

Ivan Minić: Na čemu? Ofset ili digitalna? 

Boris Maksimović: Digitalna, pardon, digitalna. Znači, nekim bio tiraž oko 300 primeraka. Ti sad, recimo, ako je A5, on je najiskoristiviji, mislim kad je puni A5, naše su knjige A5 suženi, pa se tu malo, tu se seče što deo papira se odbacuje. Za knjige koje su oko nekih 300 i nešto strana, sad već koštaju bogami po 2, 2,5 evra i više. 

Ivan Minić: Digitala. 

Boris Maksimović: Digitala. Znači, sad ti tu možeš dobiti, ti tu možeš uštedeti možda nekih kad ideš ofsetno, pa možda nekih 60-80 dinara, možda i više. Sad sve ovo pričam po sećanju, jer u zadnje vreme nisam se udubljivao, u potpuno drugi deo poslova, nisam stizao dovoljno da proučavam cene koje radimo, što ove u BiH, što ove koje radimo u Srbiji, mi svakako veliku većinu toga štampamo digitalno. Protekla godina je protekla u distributivnom preslagivanju. Selili smo magacin, selili smo, potpuno smo promenili način na koji radimo. I nisam ni, ja im to pohvalno, naravno da nije pohvalno, nisam zadnje vreme stizao da se detaljno bavim analizom cena. Koliko u smislu, sad kao toliko tu plaćamo štampu, toliko ta konačna cena, da li možda negde ta cena treba povećati, ali da, kad radiš digitalno, recimo A5, to su i za manje tiraže, da kažem, za nekih 150-200 dinara ti možeš da dobiješ knjigu. Većina knjiga je u tom nekom rangu između 120 strana. Tako nešto, ne znam je l’ sam odgovorio na pitanje. No, to je otprilike. Bitno mi je ovo, mislim, ovo je posebno bitno nešto, ja to skrećem. Novi autor, često, pogotovo ako piše poeziju, vrlo teško dolaze do izdavača. I onda vrlo često padaju u zamke onih izdavača koji se bave samoizdavaštvom, neke štamparije koje im kažu, ajde, izdaću mi tebe, to često štamparija registrovana za izdavanje, što je legitimno, ali vrlo često nove autore potpuno oderu. Ili daju im ponudu koja je potpuno sumanuta. Oštampam ja tebe 300 primeraka za 1000 i po evra. Sad mi pričamo. Ja pokušavam sve vreme da budem tačan, hoću da ne ispadne da lupim razliku, je l’ ovo 100 ili 160 dinara, ali otprilike to je taj neki red veličine. Znači, kad radiš digitalno, A5 i meke su korice i crno-beli. Znači, to je jako bitno. Crno-beli, knjižni blok bez ovih nekih ilustracija. Te ilustracije u koloru baš komplikuju stvar. Ali ako je A5, ako je knjižni, ako je crno-belo, to 200 dinara, tako nešto. Može 200-300. Ne bi trebalo da ide preko toga. Zavisi sad i od broja strana i od toga da li ima klapni, nema klapni, ali nisu astronomske cifre. Ne bi trebalo baš ako hoćeš da izdaš svoju knjigu i neko traži hiljadu evra, tu nešto nije u redu. 

Ivan Minić: Dobro, postoji i to da taj proces treba organizovati, prelom, dizajn. 

Boris Maksimović: To je sve ok, korektno i to sve stoji. Mislim, jako je bitno da to bude naglašeno u smislu šta sve ulazi u tu cenu. Ako sve to ulazi, to je druga stvar, ali ako je to samo da neko uzme spakuje i tako, ono, kao rekla-kazala. 

Ivan Minić: Video sam, meni je to isto prilično bitna tema. Pričali smo o tome koliko danas su knjige i lepe i dobro spakovane kao proizvod veoma često. Mene duša boli kad vidim da je neko napravio nešto na čemu je proveo mnogo truda i uložio svojih emocija i svega, i na kraju ima užasnu koricu i prelom nije kako treba i nije čitko i papir, ono, najgora stvar koja može da se desi je da uzmeš knjigu i da ono smrdi, to je jezivo, a kao reciklirani papir je, ne znam, tri centa jeftiniji od ovog drugog, tako da apsolutno nema potrebe da se zalazi u nešto tanko, a nije ni tri centa. I onda imaš tu neku situaciju da mnogi ljudi, nažalost, u tom procesu se razočaraju, dignu ruke od svega, jer na kraju ne dobiju nešto sa čime su zadovoljni. 

Boris Maksimović: Da, da. Pa ne znam, mislim, tu ima hiljadu i jedna stvar koja može da pođe po zlu, mislim, čak i kad nisu te kardinalne neke greške, dešavaju se. Ne znam, meni se često desi, zavisi od štamparije do štamparije. Nekad je i od toga koliko vremena neko ima da završi. Nekad ti zoveš nekog štampara i moliš kad ti nešto treba juče. Što ne treba da se radi, ali da kažem, svi smo mi prošli kroz to. Pre jedno godinu, dve, na nekom sajmu, mislim ovde baš u Beogradu, da li je bio prošle, pretprošle, nije ni bitno. Devojka okačila na Instagram neke knjige, između ostalog bilo je dve naše knjige. Ja gledam onako, okrenute ovako, bile su posložene ovako jedne na drugu položene i ja gledam riknu. Ona je zgužvana, kao hrastova kora. Znači ja gledam tu fotku na Instagramu i znojim se. Znojim se, znači nije mi bilo dobro. I srećno mi se pratimo i ja im javim, rekao: “Slušaj, ovako ne treba da izgledaju ove naše knjige, ovako stvarno ne treba da izgledaju, molim te, pošalji mi adresu da ti pošaljem nove primjerke ili neke druge na poklon, šta hoćeš.” Rekao ovo je stvarno… Znaš, kao, na toj gomili knjiga bilo je možda 5-6, 7 knjiga i dve su. Od tih možda 5, verovatno je bilo nekih 5-6. Od tih 5-6 dve su bile naše. I ko za inat, jedine naše dve da su sa nekim vidljivim fizičkim oštećenjima. I ona kao: “Joj, daj, molim te, ne brini,” kao, jer vrlo često ljudima apsolutno nije bitno. Mislim, nekima je bitno, nekima nije bitno. Ali, kako bih rekao, ako ti znaš da je to bitno, znaš da ne bi tako trebalo da izgleda, pa de, majkom, ono kao reši to. I onda poslali smo joj neke, mislim, ne mogu tačno da se setim šta smo uradili, verovatno smo neke nove knjige, pošto te nije htela. Ali da, dešavaju se te scene. Ti nekad dobiješ knjigu i paz’, kad dobiješ, da štampaš nekad 500 primeraka knjige, ne stižeš ti baš da pregledaš svaku knjigu, uzmeš, nekad pogledaš, vidiš ovako spolja kako izgleda boja korica, prelistaš i sad ne možeš pregledati 500 knjiga, ne znam da li iko sedi da pregleda 500 knjiga, knjigu po knjigu. I nekad se desi od tih 500 određena tura, na primer u štampariji bude papir nekako pogrešno složen i onda kad ih slažu, nekako raspored ispadne: ide 25. pa 55. strana, pa 24. pa 56. Nama se znalo desiti, jedna cura uzela knjigu, počela čitati, javila kao: “Ljudi, unutra druga knjiga.” Korice su jedne, knjižni blok potpuno drugi. A jednom se tako desilo da je neka druga devojka došla do pola i od pola počinje druga knjiga. I bilo, našlo se drugo na latinici, jer ti štampaš više naslova. Kod nas je isti format, taj tzv. “API”, suženi, i onda šta ne paše, više njih i nekad ljudi pomešaju. I potpuno pogrešna knjiga završila unutra. To su sve stvari koje se dešavaju. 

Ivan Minić: Ljudi koji rade, ljudi greše. 

Boris Maksimović: Da, i onda ganjaš ljude po gradu, šalješ poštom ili menjaš, šalješ poklone. Naravno, ako se obrukaš, da gledaj da popraviš stvar, ima tu smešnih situacija. Vrlo često u zadnji čas primetiš nešto, kao neki zarez na zadnjoj strani koji niko pre nije primetio, ali ti znaš da taj zarez tu ne treba da bude, ili neka kardinalna omaška. Šta se jednom desilo? Evo, baš lep primer za prednost digitalne štampe. Jedan pretplatnik na naša izdanja, pominjao sam, mi imamo taj godišnji paket, pa se ljudi pretplate i bukvalno sve što izdajemo šaljemo na adresu. Javio se jedan gospodin, kaže: “Samo da znaš, našao sam jednu logičku nepodudarnost u jednoj priči.” Kaže: “Ta i ta priča, na početku se opisuje taj neki junak i kaže, otac mu je umro kad je imao šest godina.” Kad je ovaj imao šest godina. Par strana kasnije kaže: “Otac ga je gađao francuskim ključem i pogodio u čelo kad je imao deset godina.” Pa sad, autor je to pročitao, napisao, pročitao verovatno, jel’, neće mu to vlastiti, nije primetio. Ja sam to čitao kad je poslao rukopis, nisam primetio. Prvi put, kad je rađena prva runda lekture, to je prošlo. Kad je rađena druga onglektura nakon preloma, opet. Znaš šta je fazon? Ti uvek ganjaš te… Ja sam radio kao korektor, pa znam, ti ganjaš te neke zareze, ganjaš neke sitne greške, kontaš, neće tako proći. A nekad dok ganjaš te, prođe ti nešto veće. Meni je jednom na naslovnoj strani novina, baš dok sam pratio ta sitna slova, prošao je pogrešan padež u najvećem naslovu. Ono, znaš kao… Pogrešan, znaš, deset posto popusta. I prošlo je, bio je tu i urednički rad i to nije bilo primećeno. Dok nije došlo do čoveka koji je rekao: “Eto, samo da skrenem pažnju.” Rekao hvala lepo. I upravo to, vraćam se, prednost digitalne štampe i mikrotiraža. Mi samo ispravimo to, to je bukvalno bilo 15 minuta, posle pošaljemo štampariji: “Molim vas izbrišite stari fajl, koristite ovaj novi,” i pri svakom budućem štampanju koristi se taj fajl. I onda sam uzeo taj, odštampali smo novu turu, poslao sam ovom gospodinu, za najpažljivijeg među našim čitaocima. Tako da, eto, ima tih prednosti. Greške nisu kardinalne. Kod nas ljudi i dalje referišu se na ono kao prvo izdanje, drugo izdanje, peto izdanje. U vremenu digitalne štampe, to možda mnogo više ima smisla porediti sa onim konceptom softvera. Verzija 1.0, 1.1, 1.1.2, 1.1.3. Naš, jer kao, ako si shvatio da je neki zarez na pogrešnom mestu, pa te ispraviš. Tako da, eto, tehnologija se menja. 

ZAKLJUČAK RAZGOVORA

Ivan Minić: Za kraj, mi ti pitao da napraviš neku rekapitulaciju ovih deset godina koliko se realno baviš tim. Zvanično osam, ali deset godina koliko si u tome. Šta si naučio osim toga da si znao šta te čeka ne bi to radio? 

Boris Maksimović: Pa nemam pojma sad. Mislim, naučio sam da je život težak, kao nekad je još teži. Pa ne znam. Naučiš da raščlanjuješ probleme. Imaš neki kompleksan problem pred sobom i onda vidiš da je sastavljen iz niza drugih problema. Da, kao, ajde o ovom kao glavnom neću sad da razmišljam, hajde da vidim da rešim bar tri neka od tih sitnijih problema koji ga čine, pa kao, i vremenom i taj najveći se nekako rastopi. Ne znam, moj neki utisak je koliko se meni život promenio između toga kad smo krenuli i danas. Recimo, tad o ovoj drugoj firmi nismo stigli da pričamo, ali pominjao sam to, ono, kao bilo je na početku i baš je znalo biti šizofreno. Jer kad jedan dan radiš na uređivanju neke zbirke priča, a drugu polovinu dana provedeš u nekoj firmi prezentujući taj softver za praćenje svega, to je kao neki light ERP, uglavnom za praćenje radnih naloga, magacina i ostalog, i ti naprosto osećaš kao da imaš dve polovine mozga koje ne komuniciraju jedno s drugom. I tražio sam neka polja rada gde mogu te dve stvari da pomirim. I onda s vremenom, kako se firma razvijala, kako sam sve više stvari delegirao, tako sam i ja, tako su i te dve stvari, ono što radim u obe firme, počele da se približavaju. Jer recimo, sad mnogo više se bavim tom organizacijom procesa. Ako ti nekom nešto moraš delegirati, ti to moraš prvo nekako naučiti sam, ono, sažvakati, što bi rekao jedan čovek koji mi je predavao engleski, sažvakati to sve, pa onda kao, shvatiš i onda kao nekako da to raščlaniš na korake, nekome pokažeš: “E, radiš to, to, to, to i to na taj i taj način.” Tipa, ne znam ja, mi imamo naš softver interni, koristimo drugi softver za štampu i distribuciju, koristiš treći softver za AXE, koristiš aplikaciju za poštu, koristiš, znaš, hiljadu… Imaš tu sajtovi su jedan i drugi na WordPressu, znaš kao hiljadu nekih stvari, specifikacija ima i moraš da… Ne možeš sam da stigneš i moraš nekako da delegiraš. I onda taj naš softver koji smo razvijali u sve većoj meri počeo sam da ga koristim, počeo sam da ga koristim, mislim, da gledam taj softver kao korisnik. I onda sam s vremenom kao: “E, treba mi ovo, treba mi ovo, treba mi ovo,” i onda taj softver sve više i više rastao. I onda od onog čim sam hteo da se bavim, a to je pre svega, pominjao sam na početku, knjige kao ideje, knjige kao tekstovi, da baš radim na tekstu, sve više sam bio prinuđen da se bavim tim drugim delom posla, kao tom distribucijom i administracijom. I onda dođeš do nekog raskršća i shvatiš ono što sam ja hteo da radim, ja to više ne mogu, moram da nađem druge osobe, da nađem pare kako da platim te druge osobe, treba da se bavim onim što najmanje znam. I onda udariš u zid i shvatiš da nisi da radiš posao koji ti je pao u zadatak. I onda kao: “Šta da radim?” I recimo, meni je jedan ključni moment bio pre, pre nekih, pa možda nekad baš pre godinu, godinu i par meseci. Baš sam bio još u krizi. U smislu, ja sam bio na granici da puknem, što bi rekao Vojko: “Nisam još puk’o, ali definitivno pucetam.” I kad imaš pogled na firmu iznutra, kad znaš koliko je sve krhko, koliko je sve, koliko je kritičnih stavki, koliko je sistem čitav na granici pucanja. I sa jednom… To je, paz’, tu su tri firme. Imprimatur Banja Luka, koji je osnivač, ima ćerku firmu Imprimatur Beograd, tu je firma Control kao softver, i kao ti si neko ko je sebe natovario na leđa tri različite firme. Šta je ono što je najkritičnije, šta je ono gde si najslabiji i najtanji? Ja sam shvatio da je to onaj korak koji mogu da napravim da izmenim. Tad u mom konkretnom slučaju bilo je knjigovodstvo, poznavanje knjigovodstva, jer sam imao slučajeva, milion slučajeva, ne razumem se sa svojom knjigovođom, ona mi nešto priča, ja uopšte ne razumem šta je koncept. Znaš ono kad knjigovođa kaže: “To se nešto ne priznaje kao trošak,” a ti ispotrošio neke pare, misliš, čak i ako misliš da nije trošak, jel’, znaš, kao, jel’, kad kažeš: “Imaš kalkulaciju,” tebi kalkulacija u glavi označava skroz drugu stvar. Jel’, tako neki banalni primeri. Onda, a ovaj softver, ako je pravljen za upravljanje poslovnim procesima, naprosto shvatiš da mora da bude prilagođen i knjigovodstvu, mora da pokriva tu knjigovodstvenu logiku. U smislu, on je prvobitno bio namenjen ljudima u proizvodnji, menadžeri mogu da unesu podatke, ali sve je to džaba ako iz knjigovodstva ne mogu da ga koriste. I onda, a ja zadnja stvar u životu kojom sam hteo da se bavim bilo je knjigovodstvo. I onda upišem jedan knjigovodstveni kurs. I to mi je bilo jedna od najpametnijih stvari u životu koje sam odradio. Jer mi je taj knjigovodstveni kurs dao set znanja koje nisam mogao da izvučem od svoje knjigovođe. Ono, da vam menjam drugog knjigovođu, jer svi su knjigovođe prezauzeti. Svi smo na rubu jednog sloma do desetog meseca dok ne prođe PDV, a onda kad prođe PDV imaju neke druge frke. I onda kao: “Aha, to treba da se posloži tako, tako, tako, tako.” I softver treba da se izmeni tako, tako, tako, tako. I odma’ situacija jasnija, pogled na svet izoštreniji, pritisak u glavi manji, manje se osećaš da lutaš kao guska u magli. I to kad sam, znaš, kad sam shvatio da sam na neki način, da kažem, demontirao jednu bombu, znaš, kao imaš jednu ključnu količinu neznanja koja ti uzrokuje probleme na milion drugih strana. Preko tvog softvera, preko podkasta sam ono, kao, slušao sam ikada bio Srđan iz Mokre Gore pa sam onda više pažnje obratio na taj poslovni deo usavršavanja pa sam sad u februaru završio taj osnovni menadžment program na Mokroj Gori. I hoću da se vratim na početak. Ono što sam naučio je da ti uđeš u posao s određenim setom pretpostavki za koje će se kasnije ispostaviti da mogu da funkcionišu samo jedno određeno vreme i ne više. I onda imaš potpuno drugi niz problema. To što si ti planirao, to je trebalo da znaš od početka, ali nisi znao. I onda moraš da se prekvalifikuješ. Jer za to upravljanje, za to sve što ti treba da radiš, dizajniranje procesa i vođenje firme. Ti stvarno, to zvuči strašno kada to kažeš, kad uđeš u te spoznaje nakon 7-8 godina postojanja firme, ti o tome pojma nemaš. Naravno da si ti uspeo da držiš firmu u životu i sve to, nekada je bilo na mišiće, nekada je išlo prirodno, ali ti pojma nemaš o onom što je tvoj ključni zadatak. I to zna da bude malo strašno. Tako da, ono, ako sam nešto naučio, naučio sam da ne samo ja, svi mi. Moja žena je baš suštinski bitan deo firme. Ona je kao introvert, mnogo više promišlja, mnogo bolje poslaže stvari na mesto. I ona je tu, mislim, sad ja ovde pričam, pričam, pričam, ali ona je ta koja radi s Excelom. Ja kad vidim tabelu u Excelu dobijem napad panike. Učili smo da budemo ne oštri prema sebi, naprosto da gledamo sebe realno. Čovek za sebe uvek traži opravdanja, nekad ono kao nemaš pravo na opravdanje. Ispravi problem koji imaš, reši ga, to nekako znaš i umeš i nešto će se valjda popraviti. To smo s vremenom naučili da radimo, kao tu gde je situacija takva kakva jeste, ništa ne ide. Treba ti više ljudi oko tebe. Hoće li biti više ljudi oko tebe? Naravno, ne par godina neće. Treba ti veće tržište. I onda veće tržište, registruj firmu. Onda dođeš tu, pa ništa ne funkcioniše. I onda jedan po jedan deo i kao… Mislim, sve to užasno zamarajuće i frustrirajuće i iscrpljuje čoveka. Puno se radi, ne zarađuje se baš kako bi hteo, ali šta je tu je. Nešto smo mi napravili i za tih 8 godina. 

Ivan Minić: Znači, ja mislim da je to mnogo važna stvar koju ti sad nisi rekao, ali si sve vreme kružio oko toga. Čini mi se da je to važno za mnoge ljude koji ovo slušaju i za ono što sam do sad pričao sa svojim sagovornicima i meni je to na nekom ličnom nivou važno, to je da moraš da radiš stvari koje ne želiš da radiš da bi mogao da napraviš ono što ti je važno. Tako je. I u idealnim okolnostima, ono, u nekom sistemu, postoje poslovi koje svi žele da rade, poslovi koje neko želi da radi, poslovi koje niko ne želi da radi. E, kad si ti taj koji vodi to sve, najčešće ćeš ti na početku da radiš sve ono što niko ne želi da radi. Zato što iako dovedeš nekog, gledaš da napraviš da ta osoba može da izvuče neki maksimum iz sebe. Da može tebe najviše da rastereti. Da je ne oteraš time što ćeš joj dati nešto. A te stvari za koje nemaš ljude, to moraš da naučiš ti. Iako se ne baviš time, to neko i dalje mora da radi. I obično ako daš to nekome drugom, iako je dobar u tome, nije mu stalo koliko tebi zato što to nije njegova priča. 

Boris Maksimović: Ti si glava od koje, kako kaže narod, ako riba smrdi od glave, ti si ta glava i sve od tebe kreće. Hoćeš da nešto rešiš, teško je, te ključne probleme je teško delegirati. Ja sam to naučio da gledam kao gnojne čireve, moraš to da rešiš, ne možeš to, ne možeš oko toga kružiti, što bi rekla moja majka, kao kiša oko Kragujevca, moraš kao u srž, knjigovodstvo, da, distribucija, to. I još jedna jako bitna stvar, to je jedna od najpametnijih stvari koju sam čuo, to sam baš slušajući Pojačalo, mislim da je bio onaj brat što je baš pokrenuo knjigovodstvenu agenciju. Ne sećam se imena, ne sećam se imena. Njegovu, mislim da je ona agencija koja je baš krenula kao specijalizovana za IT usluge. Dobar je već. I on je rekao: “Svakom preduzetniku trebaju dve osobe u životu. To su mentor i psihoterapeut.” I to je tako lepo rečeno. Jedna rečenica. Do psihoterapeuta čovek lakše dođe. Mislim, ako čovek ima, dobro, mi živimo u tom vremenu, pa sad je destigmatizovano, pa sad mnogo više se priča o tom, Bogu hvala, i nije toliki problem. Ali naći nekog mentora, nekog ko te može, da ti u tvom karakterističnom poslu baš reši gomilu problema, meni je to baš bio problem. Nemam ni danas nekoga, ajde da kažem, koga sad imam uslovno formalno, ali nekog kao, čuj, mentor. Ali da uopšte imam nekog starijeg kolegu kojem se mogu koliko-toliko redovno obraćati, za savet. Mislim, to je kolega naš koji je bio jedan od osnivača ove firme ovde i koji je dugo vremena bio distributer, od njega sam naučio mnogo. To je teško opisati, ali on je došao tek kad je firma postojala par godina. Uvek sam se borio s nekim osećajem izolacije, znaš, kad tamo kod nas, mi smo, što nije jedina komercijalizovana kuća, ima neki program koji radi. I onda uvek, ovde kada dođeš, ima čitava zajednica ljudi koji se bave ovim. I tako lakše dođu informacije. Ko je dobar za neki prevod, gde se neke stvari mogu završiti, zbog čega se stvari dešavaju tako kako se dešavaju. To su suštinski bitne stvari. To su možda neke gotovo i nebitne informacije, sad onako od krajaš na nekom svakodnevnom nivou, ali suštinski na duži vremenski period, količina tih informacija, to je ključno. Ti osećaš da si deo neke zajednice. To je ono nešto što je baš, baš, baš mnogo bitno. Da imaš neke kolege, mislim, to je često i konkurencija, ali uglavnom ako su ljudi normalni, poštuju se neke granice, to je tvoj autor, jeste, je ovo, ok. Dešava se to i to, obrati pažnju. Konkurencija je vrlo često ojačanje. Znaš, kad imaš ljude koji su normalni oko tebe i koji ti mogu pomoći oko nekog usmerenja i koji na kraju krajeva zajedno radite, imate neke zajedničke probleme. To je konkurencija pravi ceh, ne pravi ceh ljudi različitih stvari, pravi ljudi iz iste branše. Tako da to je baš mnogo bitna stvar, da imaš kvalitetne ljude oko sebe, ljude koji ti mogu pomoći kad je baš u smislu, kad posao popne se na vrh glave, kad više ne znaš šta sa sobom. Znaš kako rešavate neke najpraktičnije moguće stvari. To je prebitno. 

Ivan Minić: Hvala ti što si podelio priču. 

Boris Maksimović: Hvala ti što si me doveo. 

Ivan Minić: Uvek je to negde na granici između mučenja i nečega što ima smisla. I uvek je malo jedno, malo drugo. I uvek je taj moment da ti je veoma često u tom što radiš jako teško do jednog trenutka dok se ne desi nešto što ti ima smisla. Pa onda na početku se to dešava ređe, pa se dešava malo češće, pa onda imaš krize kad se opet dešava ređe, ali opet postoje neki trenuci kada ti kažeš: “Ok, da, suludo je potpuno, ali ima nekog smisla.” Ima nekog smisla za mene, ne mora da ima ni za koga drugog. 

Boris Maksimović: Pa da. 

Ivan Minić: Ali ima za mene. 

Boris Maksimović: Da. 

Ivan Minić: Tako da malo je misionarski, malo je suludo, ali samim tim je idealno za Pojačalo. 

Boris Maksimović: Hvala. Drago mi je da si to tako video. 

Ivan Minić: Hvala ti na tvojoj priči. Nadam se da vam je bilo interesantno. Čuli ste sigurno nešto korisno ukoliko uopšte razmišljate o tome da se ili autorski izrazite ili imate tu neku potrebu koju ja godinama imam, a to je da neke ljude koji su meni pomogli kad sam se formirao, autore, dovedemo ovde jer niko drugi neće. Pa neko mora. Evo, ja ću. Evo, imamo čoveka. Tako da, videli ste kako je i ovaj put težak i zahtevan, kako se nalaze neka rešenja na tom putu koja u startu nisi ni mislio da ćeš ikada razmišljati o njima, ali kako moraš da tražiš načine da probiješ neke blokade na koje stalno nalećeš i nađeš načine da balansiraš stvari koje je teško međusobno izbalansirati. I mislim, ovo je izdavaštvo, ali na kraju dana skoro svaki biznis funkcioniše na manje-više isti ovakav način. Veoma su retki slučajevi gde ti nešto napraviš i kažeš ono “build it and they will come”. No, they won’t. Doći će ako znaju, a dok ih obavestiš proći će mnogo više vremena nego što misliš i trebaće ti mnogo više novca nego što si mislio. I onda kada dođu, odreagovaće drugačije nego što si ti planirao. Ali dobro, hvala vam još jednom, to bi bilo to, mi se vidimo ponovo u naredne nedelje. Hvala što pratite kanal.