Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je Đorđe Nedeljković, koga mnogi od vas znaju sa društvenih mreža, pre svega Instagrama, kao Štedljivka. Pričali smo, naravno, o njegovom ličnom razvojnom putu i kako je, iako je inicijalno jako zamrzeo osiguranje, na kraju došao do toga da se baš u njemu pronađe i da pomogne velikom broju nas da postanemo malo odgovorniji prema svom životu i budućnosti. Naravno, nije cela epizoda o osiguranju. Tu je njegov lični razvojni put, na kojem je bilo mnogo zanimljivih koraka. A kada pričamo o osiguranju, pričamo o nekim osnovnim konceptima i temama za razmišljanje koje za svakog od nas, bez obzira na to u kojoj smo fazi života, treba da budu važne. Mi nismo ovde došli da prodajemo osiguranje, ništa ne nudimo, samo vam postavljamo neke teme o kojima treba da razmišljate, bez obzira na to da li ste u ranim 20-im, srednjim 30-im ili kasnim 40-im. Treba biti odgovoran prema sebi, treba biti odgovoran prema svom okruženju i treba voditi računa u raznim situacijama da rizike koje postoje učinimo prihvatljivijim. Uživajte!

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.

Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Ivan Minić: E pa Đorđe, dobro mi došao. 

Đorđe Nedeljković: Bolje te našao.

Ivan Minić: Mi tebe sada sa interneta znamo kao Štedljivka. A ko je u stvari Štedljivko? 

Đorđe Nedeljković: Štedljivko je u stvari jedan običan čovek. Rekao bih običan, zato što sam u suštini i u svojoj porodici onako vrlo velike uloge obavljam. Veliki sam i brat i sin, i sa druge strane u okruženju i prijatelj, isto ono što su i svi drugi ljudi. Tako da nisam sad nekakav, ne znam, sa Instagrama influencer i tako dalje, daleko od toga, vrlo živim najnormalniji život, isto kao većina nekih prosečnih ljudi u našem okruženju, u našoj zemlji. Tako da, eto, to je u suštini jedan čovek koji živi normalan život i sa druge strane isto tako ima nekakve izazove sa finansijama, sa štednjom i tako dalje, isto kao i svi drugi ljudi i neke svoje finansijske promašaje. Tako da, u suštini, potpuno jedan normalan život. Naravno, postoji struka, postoji nešto što, kako da kažem, radimo onako zdušno, osam godina radim u struci osiguranja i vrlo je volim, jako sam je zavoleo, tu sam pronašao svoju svrhu, definitivno, koliko god zvuči kao floskula, ali nešto što, da kažem, od malih nogu gajim kao nekakvu svoju osobinu jeste da onako zdušno pomažem ljudima u svim mogućim pravcima. Evo, sad je to, da kažem, u toj nekoj branši osiguranja, koju sam onako vrlo, vrlo nisam podnosio u nekom periodu svog života, da bih ovako, evo, sad bio jedan od reprezenata za zaljubljeništvo u samo osiguranje.

Ivan Minić: Ja često kažem da ja ne podnosim prodavce, a u suštini najveći animozitet prema prodavcima sam stekao kroz beskonačnu količinu poziva, mejlova, LinkedIn poruka i svega ostalog od ljudi koji ne pokušavaju da ti prodaju osiguranje koje ti treba, nego pokušavaju da ti uvale osiguranje. 

Đorđe Nedeljković: Složio bih se. Mislim, složio bih se zato što ima tih pojava, ima tih ljudi, tih ponašanja koja zaista nisu ni najmanje, mislim, kako da kažem, ni nama iz struke nisu nikakva korist, a pre svega nisu ni klijentima. Jer ljudi iz tog, da kažem, zastrašivanja, iz tog osećaja dosade koje oni stvaraju, dođu do toga da ostanu nezaštićeni u nekim situacijama u kojima bi zapravo mogli biti, možda za nekakav sitan novac u suštinskom smislu, da li za svoje neke materijalne stvari, za nekretnine ili za neke onako solidno ozbiljnije stvari kakve su životna osiguranja i porodica i tako dalje. 

KAD PORASTEM BIĆU

Ivan Minić: Pričaćemo o struci, pričaćemo u drugom delu razgovora više o tome na koji način ljudi treba da razmišljaju o svemu tome, kako treba da planiraju i u kom trenutku u životu sa čim treba da se krene i sve ostalo, zato što smo mi, naravno, skloni tome da prekasno uđemo u svaku stvar koja je mnogo bolja i korisnija i efikasnija kada se uradi na vreme. Ali ajde da krenemo ovaj razgovor kako inače krećemo svaki razgovor u Pojačalu mančmelo pitanjem: Šta si hteo da budeš kad porasteš? 

Đorđe Nedeljković: Pa iskreno da ti budem, ovako da sam baš nešto imao kao većina klinaca sport kao neku svoju viziju, iskreno ne. Košarka je nešto što me, da kažem, prvo okupiralo u životu i najviše. Ajde da kažem, u nekom sličnom periodu i fudbal manje više. Verovatno, da kažem, većina dečaka ima veze nekako sa prvom loptom u životu koju je dobio, ima veze sa fudbalom. Ali u mom slučaju je ova košarkaška bila mnogo, mnogo sam, ono da kažem, više vremena proveo zaista i popodneva i dana i sati sa svojim drugarima na tom terenu za basket i to je nešto što iskreno sam tada sanjao. Dolazim iz Mionice moje u kojoj u tom periodu, znači taj neki moj treći, četvrti, peti razred, nisam imao u Mionici gde da treniram basket, košarku, i onda jednostavno, ono, više je to bilo za svoju dušu, ali snovi su tada bili veliki. Ono nešto što me podseća na ovo što danas radim jeste jedna, može se reći, anegdota. Nemam ni jednu fotografiju iz tog perioda, nije bio život ovako kao danas, svet fotografije i bilo šta u vezi s tim da imam da podelim, a žao mi je što to nemam. Recimo, iz predškolskog sam bio učitelj u pačjoj školi na toj predstavi, da kažem, završnoj, koja mi je onako vrlo se urezala, ja bukvalno imam ceo film u svojoj glavi, taj, i to je nešto što me možda sad podseća na nešto da ja na taj neki način edukacije pomažem ljudima, da se trudim da osvestim vezano za svoju branšu i tako dalje. Tako da, eto, to je možda simbolično nešto što liči na ovo što radim danas. 

Ivan Minić: A kako je bilo tvoje okruženje tada? Kako je bilo odrastati u Mionici? 

Đorđe Nedeljković: Pa iskreno, bilo je mnogo lepo. Mislim, ono, najiskrenije. U Beograd sam došao, da kažem, 2005. godine za studije, a sve do tad u suštini jeste jako vezano za taj moj kraj, Mionicu, srednja škola u Valjevu. Bilo mi je mnogo lepo u, da kažem, osnovnoj školi. Bio sam, da kažem, dosta dobar đak i to nije uopšte bio problem. Suštinski, druženja nikada nije manjkalo. Basket je nešto što je činilo okosnicu sveg mog vremena, slobodnog, i folklor. To je, recimo, još jedna stvar koja je moja velika ljubav iz detinjstva. I dan danas je na način da, možda sam sad više kao posmatrač u nečijoj publici nego što sam na bilo kakvoj bini. To je nekako ostalo za mene u tom smislu, ali i veliki poštovalac i ljubitelj te oblasti. I onako, solidno mogu reći da je taj folklor oblikovao i ta putovanja koja smo imali, slobodno mogu reći, deo mog života vezan za Mionicu, onako u najvećem mogućem delu. 

Ivan Minić: Jedna od stvari koju uvek pričaju ljudi koji su iz manjih mesta, pa čak i iz manjih gradova po Srbiji, koji uopšte nisu tako mali za naše pojmove, ali posebno oni koji su iz još manjih mesta, jeste to da, naravno, nemaš sve one izbore koje imaš ovde. Ovde možeš da ideš u deset muzičkih škola i u svakoj imaš sve opcije, sve instrumente, možeš da ideš u desetine škola jezika gde možeš da učiš svaki jezik koji ti je pao na pamet. Ok, naravno, najviše će otići na engleski, jer je i neophodan i sve, ali zaista, čak i u svom delu grada obično imaš gomilu opcija i čak i tada pre 20 godina si ih imao. Dok si u manjim mestima, čini mi se, ljudi mnogo više usmereni jedni na druge, komšije na komšije, na porodice, pa kad su deca bliskih godina ili su odrastala zajedno ili tu sad ima starije, mlađe braće, pa jedni vode računa o drugima, mnogo su više ljudi usmereni jedni na druge. I s jedne strane, ja mislim da je to mnogo važno i da je divno. I da je to, nažalost, zbog toga kako je organizovan život u velikom gradu, gotovo pa nemoguće. Ali, znaš kao, šta su te neke dodatne karakteristike takvog načina formiranja i odrastanja?

Đorđe Nedeljković:  Pa dobro, evo sad, mislim, kad sam sad već roditelj devojčice od dve i po godine, mogu da pogledam i iz neke druge perspektive u smislu da, kako da kažem, to je vreme nosilo jako veliku slobodu i možda neku vrstu sigurnosti mojim roditeljima i većini roditelja tamo da mogu da puste svoju decu onako, da kažem, skoro pa po celoj varoši Mionica, da mogu da budu sigurni da im se u većini slučajeva ništa toliko loše neće desiti, izuzev nekih običnih padova ili tako nečega što apsolutno nije nekakva opasnost. Dok meni, mislim, sad kad pogledam ovako, mnogo što-šta kao roditelju nije svejedno u Beogradu, pogotovo verovatno zato što dolazim iz takvog mesta. Kažem, mislim, ono, u suštini to su, jeste, zaista bih se složio da ta okrenutost ljudi jedni ka drugima ne menja nekog sad, ne znam, preteranog izbora. Prosto, svet muzike je nešto što ja takođe volim. To je, recimo, u manjoj sredini onako vrlo, vrlo zna da bude probrano, od koga ti, od starijih drugara ili tako nekoga komšije koga onako zgotiviš ili ko tebe zgotivi, možeš da dobiješ neke informacije o nekim vrstama muzike koje su potpuno neuobičajene u tim krajevima. Znači, skroz je suženija ta mogućnost izbora, ali opet s druge strane, onako, to pamtiš baš za ceo život. Evo, tačno znam od koga je pošla, ne znam, moja svestranost u smislu slušanja i strane muzike i pop muzike i bilo koje druge, ne znam, R&B-a, rok muzike i tako dalje. Znam tačno od kog mog komšije je to krenulo, tako da, ono, u suštini jako znači. Recimo, da su moji roditelji onako dosta vremena provodili i po drugim smenama, da kažem, nisu, prosto rečeno, imali tu vrstu, da kažem, mogućnosti da popodne provode sa detetom. Meni je, recimo, prva komšinica, da kažem, učiteljica bivša i kod nje sam, u to vreme dok je još uvek bila, kasnije kad je otišla u penziju, provodio mnogo tog popodnevnog i večernjeg vremena ako su roditelji bili druga smena. To su takođe neke vrste, možda mogu reći, prednosti gde apsolutno mogu da se oslonim na nekoga ko je uz njih. Ne mogu da kažem, to je slično imam i sad u Beogradu u zgradi, ali nije baš slobodno, mogu reći, nije taj nivo opuštenosti da se možeš osloniti na nekoga, da budu ljudi povezani toliko kao što su u maloj sredini i tako dalje. Nešto što sam ja kasnije, evo sad, ovako mi navire bukvalno, što sam ja kasnije radio su poslovi javnih nabavki, a mnogo tih koncerata vezanih za folklor su se održavali u lokalnom kulturnom centru i kasnije, kako da kažem, kad sam osećao, osećao sam se jako ponosno kad smo došli u situaciju da treba da se renovira ta sala kulturnog centra i ceo objekat gde sam ja radio te javne nabavke i onako zdušno sam se založio da i takve stvari budu, budu, ono, baš odrađene vrlo profesionalno i da služe, prosto rečeno, svrsi i tome nečemu da grade neke emocije i uspomene koje evo ja sad se sećam. Možda mogu slobodno reći svih svojih nastupa tih u tom kulturnom centru i tako dalje.

Ivan Minić: Još jedna stvar koja isto mislim da je malo drugačija jeste to, ono, škola u manjem mestu gde prosto taj učitelj ili učiteljica nisu samo neko koga ti srećeš u školi, nego prosto obično su deo celog ekosistema i ti odnosi su mnogo dublji. Svi se međusobno znaju, svi roditelji se znaju. 

Đorđe Nedeljković: Apsolutno, da. 

Ivan Minić:  I s jedne strane to je možda malo i lakše, a s druge strane sigurno i malo zahtevnije. I sad, rekao si da si bio dobar đak. 

Đorđe Nedeljković: Da. 

Ivan Minić: Šta je tebi ta škola i osnovna i posle donela? Jesu te zainteresovale za neke stvari? Jesi imao tu neka nova, ono, otkrivanja nekih novih horizonata koje možda pre toga nisi ti znao?

Đorđe Nedeljković:  Sigurno da. Znači, kako bih rekao, mislim, definitivno jeste se osećaj i lični moj, sada evo baš kad sam roditelj i u pogledu na svoje dete mogu priznati promenio u odnosu na, mogu reći, neko poverenje ka školskom sistemu ili možda nekakve vrednosti, da ne idem dalje u tom pravcu. Ali opet, s druge strane, sigurno je nešto što ću usađivati, te vrednosti ka školi, ka istraživanju, ka nečemu što probuđuje mladog čoveka ka nekoj oblasti. To svakako, iako ja sad već mogu sigurno da primetim i nekakve greške koje sam ja pravio od malih nogu ili koje su mi prenosili roditelji i ta neka programiranja koje imamo od malih nogu u odnosu na novac i nešto čime se ja danas bavim, zaista nešto što, u suštini, jako, mislim, gotovo da ne postoji uopšte u školskom obrazovnom sistemu osnovne i, da kažem, srednje škole. Uopšteno gledano, neke finansije i učenje o tome jako je važno, a s druge strane, uopšte nemam problem sa tim da se neko zaljubi u biologiju, da se zaljubi u bilo koju drugu oblast, da, prosto rečeno, istražuje to i vidi sebe. Ja sam iskreno, možda mogu slobodno reći, bio malo nepronađen u tom smislu u osnovnoj školi, možda me je srpski negde najviše interesovao. Ako bilo šta mogu da izdvojim, to je bio on, tu, da kažem, košarka, a gotovo svi ostali predmeti su nekako bili podjednako raspoređeni u mom interesovanju. Možda malo, onako, matematika, kada neko pita šta će ti matematika uopšte u životu kad postoje digitroni i tako dalje, vrlo mi je pomogla da neke stvari posložim, uopšteno gledano, da kvalitetnije razmišljam i tako dalje. Tako da uopšte ne mislim da je bilo koja disciplina, bilo koja oblast u osnovnoj školi, ne znam, neravnopravno tu dodeljena. Ja sam voleo i da čak, eto, dešavalo se i da pišem neke pesme kad sam bio klinac, i s druge strane, bilo je i nekih crteža i tu su mi, da kažem, profesori, ti nastavnici, kako već, iz likovnog govorili da sam talentovan, ali je to isto nešto što je ostalo iza mene više kao neka prolazna, onako, hobi varijanta i to je to. Tako da, u suštini, kako bih ti rekao, volim, prosto rečeno, taj period osnovne škole. Nekako su me uvek usmeravale, ne mogu reći da sam tačno znao čime ću se baviti još od malih nogu, ali nekako sam uvek stremio, iz kog razloga tačno ne umem da ti kažem, ka nekoj vrsti uspeha. Bukvalno, eto, negde u osnovnoj školi, da kažem, da sam već u prvom razredu osetio tu neku mogućnost da mi ide, prosto rečeno, i svi ti neki predmeti, koji nisu bili svi voljeni, ali išli su mi. Ja sam nekako znao u prvom razredu osnovne škole, imao sam osećaj da ja tako mogu celu osnovnu školu, i što jeste tako i bilo, išao sam i po nekakvim takmičenjima, zanimalo me, recimo, šta znam, završavao sam čak i na takmičenjima iz hemije, i to je bilo okej u nekom smislu, ali više sam, mislim, bio ovako, u nekom smislu, okrenut ka srpskom jeziku. Tu mi je razredna bila, da kažem, neko kome od petog razreda, onako, ona je predavala srpski jezik i onako solidno vodila kroz život. Jako pamtim njene rečenice i savete mnoge, tako da, u suštini, ima tu jako korisnih stvari koje, prosto, čovek ne može da ide bez njih, ne može da dobije neku širinu. Evo sad gledam u poslu, sigurno ne bih bio dovoljno otvoren. Ja sam i od tebe, iako, da kažem, relativno rečeno, neki skoriji period kako se lično znamo, ali ja tebe pratim više od deset godina i sigurno sam milion stvari naučio od tebe. Da nije bilo te širine i okrenutosti u osnovnoj školi ka svim tim disciplinama koje su bile, sigurno ne bih bio otvoren da učim sad od raznih ljudi u ovoj ozbiljnoj dobi kad mi to zaista treba i za posao i za rađanje novih saznanja.

Ivan Minić: Ja mislim da je mnogo važno. Ljudi često, roditelji čija deca idu u osnovnu školu i slično, često insistiraju na tome da su možda neki predmeti, da ima previše stvari, da je preobimno, da ima gomila pojmova koje će deca naučiti, a nikad im neće trebati, jer zašto bi neko znao šta su aluvijalne ravni. Ja, s druge strane, mislim da sve to što se uči u osnovnoj školi, da toga zapravo i nema previše, da je to zaista stvar opšte kulture ako želiš da živiš u civilizaciji i da su to sve stvari koje su ti potrebne da bi razumeo bazične koncepte kako stvari funkcionišu u fizici, u hemiji, u prirodi, u biologiji, kako su se stvari odvijale. Ok, istorija koju učimo je, naravno, istorija koju su pisali pobednici, da li je to baš sve bilo tako ili nije, obično ponešto ponegde nije, ali generalno je otprilike to to. I otprilike kad malo poznaješ istoriju, možda na površinskom nivou, ali dovoljno široko, shvataš da se ciklusi ponavljaju.

Đorđe Nedeljković:  Da. 

Ivan Minić: Što će reći da mi iz njih ne učimo skoro ništa, pa je možda trenutak da naučimo, kao ono, možda je trenutak da prekinemo transgeneracijsku traumu. E tako isto, možda je trenutak da shvatimo kako nastaju ekonomske krize, pa da sprečimo da se pojavljaju u pravilnim razmacima zato što je neko alav. Ja mogu da banalizujem to na tom nivou. I da sve te stvari koje učimo u principu služe za to. Posebno kad pričamo, ne znam, o matematici. Matematika iz mog ugla u srednjoj školi počinje da biva apstraktna. U srednjoj školi dolaziš do toga da učiš stvari koje nećeš sresti, verovatno, u realnom životu. A u osnovnoj školi sve to što učiš služi da ti možeš da živiš u svetu u kome živiš. Da, da li ti možeš da izračunaš koliko je 237 plus 345 na digitronu? Možeš, ali treba da znaš otprilike koliko je. Treba da znaš da je to otprilike 600 jer ti redovi veličina omogućavaju da se krećeš kroz sve.

Đorđe Nedeljković:  Istina.

Ivan Minić: To su ti ono, heuristike koje imaš u životu koje, kad ti neko kaže: “Jel znaš koliko je dugačak tvoj auto?” Ne znaš, ali znaš da je negde 4 metra. 

Đorđe Nedeljković: Da, da, da. Istina. 

Ivan Minić: Znači, ne misliš da je 12. 

Đorđe Nedeljković: To je to. 

Ivan Minić: Znaš redove veličina. 

Đorđe Nedeljković: To su osećaji koji su nam… Poznavanje redova veličina je mnogo važno. Da, to su osećaji koji su nam sigurno došli iz tog perioda, koliko god svesni ili nesvesni toga bili.

Ivan Minić: I generalno te stvari, ono kao, zašto znamo koliko ovaca ima na Novom Zelandu ili u Australiji? Pa prvo, ne znamo koliko ovaca ima, niko nije učio to milione ovaca, ali znamo da tamo ima ovaca. Znamo da u Argentini i Brazilu ima mnogo krava i kao, pa… što u Argentini imaju najbolje stekove? Pa imaju sirovine, dosta imaju sirovine, pa mogu da proberu, pa i tako dalje, i tako dalje. Znači, to su sve neke stvari koje ja nekako verujem da kada ih spoznaš bazično i prođeš kroz njih, pa ti ostane ono nešto što ti treba da zapamtiš, a zaboraviš gomilu gluposti koje ne treba da znaš, da onda možeš ono da se krećeš i vladaš u svetu oko sebe. Da možeš da daš ono educated guess ili kvalifikovani pokušaj ili kako god, i da možeš da razumeš stvari oko sebe. Često, recimo, tema o kojoj se sad dosta priča je da se uvede medijska pismenost u školu, da se uvede medijska pismenost. Ne treba ti medijska pismenost ako imaš sposobnost kritičkog mišljenja.

Đorđe Nedeljković: Istina, da. 

Ivan Minić: Ako imaš sposobnost kritičkog mišljenja, sledeći korak je medijska pismenost. Znači, okej si i sa ovim prvim. A ako nemaš ovo prvo, ne postoji add-on koji možeš da gradiš na tome. To je kuća koja stoji na tri grisina, čak ne ni na četiri. 

Đorđe Nedeljković: Da, da. 

SREDNJA I STRUČNA ŠKOLA

Ivan Minić: Kako je bilo u srednjoj? 

Đorđe Nedeljković: U srednjoj školi, pa bilo je jako zanimljivo. Da kažem, neki širi krug ljudi. Ono da kažem, Kolubarski okrug u nekom širom smislu. Valjevska, srednja, ekonomska. Evo, skoro smo se okupljali na onim tradicionalnim, onim godišnjim, peto-desetogodišnjim okupljanjima. I bilo je zaista divno. Sad trenutno postaje malo smešno da shvatamo da malo više godina imamo, da nismo prepoznali x, y ljudi. I tako dalje. Tu smo se prvo jedno pola sata dobro ismejali celoj situaciji, sebi samima, i shvatili da nam je negde tu prošao neki vremenski period godina. Neću reći da smo počeli da starimo, ali slobodno se može reći da ulazimo u neke ozbiljnije godine. Tako da, divno je bilo, zaista, ono, imali smo i tu, eto, nekako me veže divnu, divnu razrednu. Rekao bih sad ovako malo, kad pravim neku retrospektivu, da kasnije i u poslu su me uvek nekako, ne znam kojom igrom čuda, žene vodile, da kažem, u smislu, eto, i u osnovnoj školi učiteljica, i razredna, i razredna u srednjoj školi, kasnije i jedna mentorka, druga mentorka u poslu, tako da, to sad primećujem, onako, pa mi je zanimljivo. Što se tiče srednje škole, onako, jako lep period, Valjevo, lep grad, slobodno mogu reći, onako, da sam uživao u tom periodu, stekao dosta prijatelja koji su zaista za ceo život, evo i dan danas, i sad i sa dečicom, tako da, u suštini, jako lep period. Ekskurzije su nešto što apsolutno ne mogu da, ono, bukvalno ih se setim na svaki sedam dana, i sad ove neke grupe, društvene mreže i ostalo, što razmenjujemo fotografije, naročito ovo sad oko okupljanja za maturu, to su bili šokovi i vrištanje od smeha tim nekim periodima i mnogim forama, ono, bukvalno kao da gledaš “Lajanje na zvezde”, ili ne, tako nešto.

Ivan Minić: da, taj film je kultni iz razloga što, zaista, jedno 60 godina, 60 generacija može da se poistoveti. 

Đorđe Nedeljković: Bukvalno, bukvalno, tako da, eto, svi smo imali te neke momente, i sećam se tu rečica Ljubostinja pored srednje ekonomske škole, i stalno je šetao jedan stariji gospodin kog smo, jel, zvali svi: “Evo ga naš Nobelovac, Ivo Andrić”, tako da, bukvalno, i sad kad prođem tom ulicom, bukvalno, kad se nađem u Valjevu, prođem tom ulicom i jednostavno rečeno, setim se toga, nasmejem se kao malo dete, bukvalno, koliko smo se smejali tome svaki dan. Nekad, ovako, sa ovim, da kažemo, ozbiljnim godinama, žao mi je nekad što se izgubi taj smeh toliko kao što ga je bilo kad smo bili dosta mlađi i bezbrižni i mogli slobodno da se ne opteretimo. Da, da, bukvalno.

Ivan Minić: Išao si u srednju stručnu školu. 

Đorđe Nedeljković: Tako je. 

Ivan Minić: Što je podrazumevalo i da zakačiš nekakve stručne predmete. Okej, to je sve na vrlo bazičnom nivou, ali učio si tu neke stvari. Je l’ bilo išta da ti je bilo zanimljivo i korisno što pamtiš od toga?

Đorđe Nedeljković:  Pa, ono što mi je velika razlika, došao sam nakon srednje ekonomske na Ekonomski fakultet u Beogradu, ja sam mislio da je ekonomija ovo, a na fakultetu sam video da je ekonomija nešto sasvim drugo u odnosu na nivo toga šta smo prosto rečeno učili, upravo to što si i rekao, u srednjoj školi. A korisnog, bilo je zaista dosta korisnih stvari, nekih kojih i dan danas, evo sad i u branši osiguranja, čak pamtim neke stvari iz srednje škole. Možda su me tad, ne znam zašto, da li je neki stroži profesor bio u vezi sa predmetima iz finansija, bankarstva, osiguranja, da je bio možda stroži profesor, pa je moralo tad više da se nauči, verujem i da nekih termina se više sećam i pojmova, definicija, suštine nekih znanja iz srednje škole nego sa fakulteta, jer prosto interesovanja na fakultetu se nekako drastično menjaju, možda baš ka jednoj oblasti koja uopšte za vreme mojih studija nije bila… Više sam skroz otišao ka turizmu nego ka finansijama, bankarstvu, osiguranju gde se sad krećem i radim već punih 8 godina, tako da u suštini jako koristan period, neke osnove koje sam tad dobio, sad uopšte, kad sam ulazio u osiguranje, nisam morao da se prisećam. 

STUDENTSKI DANI

Ivan Minić: A kakav je bio taj trenutak? Ti si znao da ćeš da studiraš ekonomiju ili si se lomio? 

Đorđe Nedeljković:  U tom momentu se nisam lomio. Lomio sam se za srednju školu, da li da bude gimnazija, konkretno tad isto u Valjevu, ili da bude srednja ekonomska škola. Prosto, eto, nekakav, da kažem, nekakav uticaj roditelja je bio taj da ipak prevagnem na srednju stručnu. Otišao sam u tom pravcu, tu je bilo dileme, a već na kraju četvrte godine nije bilo dileme uopšte. Mogu reći slobodno da sam lični motiv imao da odem na fakultet ekonomski, ali prosto rečeno, sad, da je tu bilo nekih dilema, nije bilo.

Ivan Minić: I koliko je bilo teško spremiti se, koliko je bilo teško upisati se?

Đorđe Nedeljković:  Pa iskreno, mislim, velika je konkurencija bila, ja sam iz generacije pred Bolonju, čini mi se, da su kod nas bila neka test Bolonja, i hoću da kažem, bila je ogromna konkurencija. Tad su, da kažem, neki bankarski sektor baš tad negde tokom moje srednje škole doživeo procvat u zemlji Srbiji, i nekako su se tu i tad zapošljavali i pozapošljavali solidno mladi ljudi, sa nekih, šta znam, možda izašli sa fakulteta, sa 25-30 godina. I došli smo do toga, meni je već tad bilo jasno da, iako je većina, ne znam, mojih vršnjaka, ja jesam išao ka ekonomiji, ali su oni nekako, jao super da radimo u banci, super, baš su super banke, i tako dalje, meni to već tad nije bilo super. Već tad mi je vrlo bilo jasno da tu neće biti mesta za sve. Zašto? Zato što je nas bilo više od 2000 po generaciji, pričam samo o beogradskom ekonomskom, da ne pričam o svim drugim univerzitetima i fakultetima vezanim za ekonomiju. Tako da, prosto rečeno, jako je bilo teško, mislim, za moj pojam, upisati se, upasti na budžet. Ja lično nisam upao tada na budžet, krenulo je to tako kako je krenulo. Što se tiče ispita i to sve, bilo je na početku stvarno fantastično, kasnije malo, bilo nekih prepreka i blokada, cigli, kako god smo ih studenti zvali, u vidu nekih ispita i, eto, ne mogu reći da je bilo lako, nije bilo lako, ogromna je konkurencija po svakoj godini. Ali, u suštini, nađe negde, ja verujem da svako ko je vredan, ko je sebe pronašao u nekom delu ekonomije, nađe negde svoj put sigurno. To, mislim, nađe čovek i u, možda, da kažem, uslovno rečeno, manje popularnim branšama ili manje traženim, ali tek u ekonomiji, to ti daje širinu, daje ti mogućnost da, prosto rečeno, mislim, da apsolutno ne znam u kojoj branši ne možeš završiti kad ideš kroz ekonomiju. Mislim, eto, kasnije, ja sam, igrom slučaja, dobio poslove javnih nabavki dok sam radio u direkciji, opštinskoj, lokalnoj direkciji za uređenje i izgradnju opštine u Mionici. Kad sam radio, dobio sam poslove javnih nabavki koji su, slobodno se može reći, kombinacija finansija i prava, i tad sam upoznao pravo mnogo više, onako, da kažem, kao u materiji, više nego kad učiš na fakultetu, imaš neki ispit iz prava na ekonomiji, ali suštinski to nije nešto što je tad na nekom nivou. Prosto rečeno, ovamo u praksi, šta hoću da kažem, mislim, dala mi je širinu ta ekonomija da mogu i to pravo za nekih pola godine, od momenta dobijanja poslova javnih nabavki, da ih radim, sam, slobodno mogu reći, savladao tu disciplinu, shvatio šta znače ta uporišta u zakonu, i kasnije mi je to jako, jako značilo za samu branšu osiguranja gde ja suštinski znam vrlo lako kako da pronađem uporište i neku vrstu sigurnosti za sebe kao nekoga ko se bavi nabavkom osiguranja klijentima, a sa druge strane i za mog klijenta. Tako da, u suštini, kako da kažem, jeste to velika konkurencija, ali prosto rečeno, zavisi malo i od ličnih ambicija i od toga gde sebe vidiš na neki period od 10-15 godina i tako dalje. 

Ivan Minić: A kakav je bio Beograd i kakva je bila ekipa na fakultetu?

Đorđe Nedeljković:  Beograd mi je bio, iskreno, veliko oduševljenje, unapred sam ga voleo, unapred sam ga, kako da kažem, iščekivao, želeo, idealizovao. Pa mogu reći, idealizovao. Sad, evo, opet se vraćam kao roditelj, nije sve savršeno, nije savršeno ni u Mionici, ni u Valjevu, tako isto ni u Beogradu, ali mogu slobodno da kažem da mi je doneo mnogo toga lepog, naročito upravo onom što si pričao na početku, stvarima koje nisam mogao da imam u mom kraju kao mali. I onda kad ti neke stvari ostanu željene kao mali, onda kreneš da ih nadoknađuješ kad se stvori prva prilika u nekom odraslom dobu. Šta hoću da kažem, koncerti su nešto u šta sam se zaljubio. Ne kažem da toga nije bilo u manjim mestima, ali daleko manje i daleko manji izbor živih svirki i tako dalje. Ali manje više živih svirki, koncerti su nešto što sam ja zavoleo. I dan danas bukvalno čuvam, ne kažem da mi je to više toliki gušt, ali čuvam svaku onu kartu svakog koncerta. Ako veruješ, čak je i nekakav osećaj, možda zvuči malo pretenciozno, ali osećaj što sam propustio možda nekih deset koncerata na koje sam želeo da odem sve ukupno, a otišao sam na više od stotinu, je nešto što svakako obeležilo moj period studija i tog uživanja na fakultetu. E sad, učenje je imalo svoje faze raznorazne, tako da ne mogu reći da je tu bilo sve uživanje, daleko od toga, ali što se tiče života na fakultetu, još šira ekipa, bukvalno da kažem cela Srbija, naravno bilo je ljudi iz Crne Gore, tako da, ne znam, nekako mi je tu, možda je u mom kraju, odnosno u Valjevu konkretno bilo više tog nekog rivaliteta, ili možda shodno godinama vezano za srednju školu, a ovamo kad smo došli na fakultet, apsolutno nije bilo nikakvog prepucavanja ili rivaliteta. U tom smislu više smo stvarno svi bili kolegijalno složni, druželjubivi. Ja sam čak znao da, pošto u tom nekom periodu još uvek sam, i u kraju srednje škole sam počeo da radim šta god sam stizao, i na fakultetu, kasnije i ove studentske zadruge i preko njih neke dnevnice i tako dalje, ali i neki posao kojim sam se bavio, jedan od prvih bilo konobarisanje, što mogu slobodno reći da se neka polovina muškaraca uvek dohvatila tog nekog konobarisanja kao neki prvi vid zarade. Moj put je bio takav i onda se zaista dešavalo, mislim da su nekad ti bakšiši bili solidni, a da možda kolege iz generacije nemaju u tom momentu tih mogućnosti, pa sam bukvalno, koliko sam voleo te odlaske na koncerte, dešavalo se da x puta ja kupim ili ekipi sa fakulteta, troje, četvoro nas, ili bukvalno, ako postoji neki izvođač kog obožavam, a neće niko da ide, niko nije zainteresovan, sa faksa ja nađem jednu osobu, koleginicu, kolegu, koju ću da povedem na koncert, čisto da bi i meni ispunili želju, samo sam išao i pitao ko šta sluša da bih znao prosto da ne ide neko bez veze. Tako da, eto. 

Ivan Minić: Ti na Ekonomskom fakultetu, kao i na mnogim drugim fakultetima, na početku ste svi zajedno, na početku cela generacija sluša sve, a onda postoje usmerenja. 

Đorđe Nedeljković: Tako je. 

Ivan Minić: Ta usmerenja su se za Ekonomski menjala nekoliko puta, smerovi su se menjali u poslednjih 20 godina mnogo puta, neki nisu uopšte jer nema potrebe. Ali dosta novih se tu pojavljivalo. Kako si ti odlučio na šta ćeš da ideš, za šta ćeš da se specijalizuješ, iako možda se nećeš baviti tim? 

Đorđe Nedeljković: Pa iskren da ti budem, evo, ja sam počeo sa Ekonomskim fakultetom, nažalost, Beogradskim državnim Ekonomskim fakultetom, nažalost, nisam ga završio iz više nekih ličnih razloga, možda manjka i motivacije u nekom momentu, kasnije sam se prebacio na privatni i završio, ali sve je išlo u pravcu turizma. Zašto me u tim godinama toliko zanimao turizam kojim se bukvalno nijednog jedinog momenta kasnije nisam bavio, zapravo nijedan radni dan u branši turizma nemam, zašto me to toliko vuklo tada, nisam najsigurniji. Možda mi je tada zaista falilo, ako mi nije falilo koncerata, falilo mi je iskreno putovanja koje možda u tim godinama nisam mogao sebi da priuštim na način da isfunkcionišem uz sve ostalo, pošto gro svega tada finansiraju roditelji i nije moguće da baš sve isfinansiraju što želimo. A šta hoću da kažem, u suštini, ja sam se usmerio ka tom turizmu, zapravo se njim nisam bavio uopšte, nisam se neki period ni pronašao, osiguranje mi nije bilo ni na kraj pameti. Neke 2009. na 2010. godinu je bio taj neki period kad mi je malo samo studiranje išlo lošije i kad sam prosto poželeo da nešto zaista radim i da se osećam korisno i u materijalnom, finansijskom smislu, da imam neku svoju zaradu sigurnu svaki mesec i prosto rečeno tražio sam nekakav posao i desilo se da me je prijateljica uputila na jednog čoveka iz osiguranja u Valjevu, neću imenovati osiguravajuću kuću. Mislim, jako je sličan taj neki vid ulaska u posao osiguranja i možda uvođenje ljudi u posao osiguranja koji mi ni tad nije bio okej. Danas, sa ovako solidnim godinama iskustva u branši osiguranja, znam da to nije okej. Čovek me je bukvalno sa nekih, da kažem, dva dana po dva sata edukacije pustio samog na teren da nekom nešto prodajem, a za mene je to tad zaista bilo polisa osiguranja da nešto prodajem, jer sa dva dana po dva sata ne možeš znati ništa, iz čega god da dolaziš, neku novu branšu i ne možeš se edukovati. Eto, prosto to su te prakse koje su meni jako loše u branši osiguranja. Šta hoću još da kažem, meni je to toliko zgadilo tada branšu u kojoj evo uživam već osam godina, ali punih sedam godina nisam mogao da čujem uopšte za osiguranje. Isto ono što si ti pomenuo na početku razgovora, kako da kažem, si nailazio na x nekih nuđenja od strane prodavaca osiguranja i tako dalje. Eto, prosto rečeno, i moj neki osećaj prema osiguranju u prvom momentu uopšte nije bio prijatan, iako nisam imao a priori nikakve loše, da kažem, niti bilo kakvo loše mišljenje o osiguranju kao branši. A sa druge strane, dozvolio sam sebi da hoću da uđem, da probam, da učim, nikakve nisam imao loše predubeđenje, bilo šta, jednostavno rečeno, završilo se kako se završilo, jedno solidno ružno iskustvo. Sad, šta je mene toliko posle povuklo ka osiguranju da ga toliko zavolim, možda i neki moji finansijski promašaji o kojima sam na mom Instagram profilu onako i javno progovorio. Tako da, eto, to je neka vrsta sigurnosti koju mi je ulilo kasnije samo osiguranje kad sam ga suštinski shvatio šta ono zaista u praksi znači, a ne ono iz udžbenika srednje škole i fakulteta vezano za tu struku. Kad je učiš onako na teoretskom nivou, nije ti jasna i možda i sa godinama sa kojima ih učiš možda ne može da ti bude jasna, iako zapravo i ono što si ti pomenuo, možda bi bilo najbolje moguće da što mlađe shvatimo to nešto, pa bi nas onda sve možda manje koštalo da to razumemo tad i eto. Tako da, to je to. 

PRIČA O OSIGURANJU

Ivan Minić: Imao sam prilike u nekom konsultantskom radu pre nekog vremena, zvala me je jedna od velikih osiguravajućih kuća sa molbom da im pomognem, hoće malo da se repozicioniraju, hoće da privuku nove mlade ljude itd. Zašto da ih privučete? Pa za poziciju prodavca. Dobro. I kao, pošto osoba koja me je zvala je osoba koju znam odranije, ispoštovaću, iako ne želim da se bavim time, ali ispoštovaću da saslušam i da kažem neko mišljenje. I u suštini, nakon što su oni izneli sve svoje, ja im kažem: “Ljudi, vi možete sada promeniti šta god hoćete, ali da postoje novi ljudi koje vi možete da zovete, vi ste sve ljude koji su bili na tržištu već provukli kroz svoj sistem, spalili ih za mesec ili dva i izbacili.” Znači, svi su prošli vrlo slično kao što si i ti prošao, dobili su nekog ko im nije objasnio ništa, dobili su zadatak da napišu sve ljude koje poznaju, dobili su zadatak da probaju da mapiraju šta bi kome od tih ljudi moglo da treba i onda da idu da im nude i uvaljuju. Ja kažem, ali bukvalno uvaljuju. Ja kažem: “Ljudi, vi ste time dobili ono što vam je trebalo. Vi ste dobili novih 10, 20, 30 korisnika, pokrili ste platu tog čoveka taj mesec. On je, kad je završio sa svim ljudima koje poznaje, prvo više ne priča sa dobrim delom tih ljudi i shvatio je da ne želi to da radi. Drugo, nema nove ljude, nije dobio nikakve alate, nikakve savete, nikakve…” Imaš ljude koji će, bez obzira što nisu dobili ništa, da grizu jer nemaju drugu opciju, pa će nešto napraviti. To je jedan od hiljada. I dan-danas ono, kad kažeš prodavac osiguranja, ti u glavi imaš nekog ko je ljigav, zato što prodavac tebi nudi nešto. A kad ti odeš kod prodavca osiguranja, on ne sluša šta ti pričaš, nego on pokušava da ti proda ono što njemu u tom trenutku treba da proda za target. Pričao sam ti iskustvo sa tim gde smo sedeli ovde, ja sam čoveka zvao zato što mi treba jedna stvar, on mi uporno priča o drugoj. Ja mu kažem: “Ali meni ovo treba da završim.” “Dobro, u redu, ali ja nisam danas ovde zbog toga. Ja sam danas ovde zbog toga.” Znači, sve ostalo što se mene tiče ne treba. 

Đorđe Nedeljković: Smejem se dobrih nekoliko minuta dok sve ovo pričaš, samo bih te pitao: “Jesi li radio u branši osiguranja kad toliko dobro znaš šta se dešava ili je to toliko zaista među ljudima zaživelo?”

Ivan Minić: Pa, znaš kako, prvo, ja mnogo dugo radim. Mnogo dugo imam svoju firmu, mnogo dugo rentamo neke kancelarije, nešto, i ja sam uvek gledao da ako mogu, osiguram, ako mogu, zaštitim. Nije uvek moglo, nekad ni modaliteti nisu bili kako treba. Dan-danas za gomilu nekih stvari koje bismo mi svi voleli, nemaš mogućnost. Nemaš mogućnost da uzmeš kasko za opremu, kao što ako si fotograf u Nemačkoj možeš da uzmeš kasko. 

Đorđe Nedeljković: Jasno, jasno.

Ivan Minić: Takve stvari ovde nema. 

Đorđe Nedeljković: Nerazvijeno smo tržište.

Ivan Minić: Da, i mislim, ono, mi smo tržište na kome Discovery dođe da snima dokumentarac i ukradu im opremu. Jasno mi je zašto niko ne želi da je osigura, ali to su sve neke potrebe koje s vremena na vreme probaš, proveriš, pitaš, poznaš ljude, pričate. Ja nikog nisam a priori odbio. Ja sam čak u nekim situacijama, pominjao sam se to, sad ne bih ovde da pričam. Ali u jednom trenutku mene zove žena da mi ponudi osiguranje i izgovara svoje ime i prezime, i ime, prezime manje-više, ali ime toliko karakteristično i neobično i smešno da sam ja morao da odem da vidim kako izgleda osoba koja se zove tako. Nismo se dogovorili ništa, i taj razgovor, ona je tek počela da radi, naravno, došla je njena šefica na razgovor i taj razgovor koji počinje sa, ne znam, životno osiguranje, pa da, ali ja nemam porodicu, pa dobro, imate roditelje, imam, pa šta će oni ako se vama nešto desi? Kako se meni nešto desi, to će najmanji problem da im bude da li sam ja osiguran ili nisam. Znači, to nerazumevanje suštine, samo potreba da se nekom nešto uvali.

RANA KARIJERA

Ivan Minić: Ali dobro, dosta mog ranta o osiguranjima. Ajde, prođemo onaj prvi deo karijere koji se tiče javnih nabavki i svega toga što si pominjao. Ti si mlad, zelen, dobar dečko i ubačen si u vatru. Dobro. I kako to izgleda?

Đorđe Nedeljković: Kako to izgleda? To je izgledalo onako vrlo, vrlo, kako da kažem, zapaljivo u prvom periodu. Ni najmanje mi se nije svidela, da kažem, prosto rečeno ideja da ja te poslove radim. Onako, malo su mi spušteni u ruke i dati po rešenju: “Evo, ti moraš to raditi.” Međutim, posle tog početnog straha, to mi je toliko, da kažem, novih mogućnosti otvorilo. Toliko sam toga naučio, toliko sam ljudi upoznao baš u toj branši. Ja sam se jako zainteresovao baš iz tog neznanja, iz tog perioda što sam se uplašio prvih šest meseci dok nisam stekao nekakvo, jel, prvo znanje, samim tim i samopouzdanje i rutinu, dok nisu i počeli ti sami procesi postupaka javnih nabavki, eto, dok se nisam oslobodio u tom smislu. Dešavalo se to u periodu nakon onih poplava velikih koje smo doživeli i onako solidne, one, da kažem, obnove mostova i koječega što je srušeno u tom periodu, i onda su dolazile, da kažem, onako jače državne institucije koje su to, da kažem, više vršile nadzor, a finansirala uglavnom, da kažem, država i Evropska unija. E, tu sam upoznao jako veliki broj ljudi koji su danas, slobodno mogu reći, onako i moji prijatelji i okruženje i poslovni saradnici i poslovni partneri od kojih sam mnogo naučio, mnogo inženjera, mnogo iz građevinske struke, iz struke arhitekture. Ono što me jako zainteresovalo, kažem, da, tad sam shvatio, sa jedne strane, kako ja ne znam te javne nabavke i kako ih se ja bojim. Ja sam tako počeo da zovem kolege iz Kolubarskog okruga da mi nešto pomognu, koji su već to radili ranije itd., jer suštinski je to jedna grana koja nije bila ni preterano razvijena u tim godinama kod nas. Iskreno, ne bavim se njom sad već izvestan period i nisam siguran u kom smislu i nivou razvijenosti je sada, da kažem, uopšte, ali prosto rečeno, nemaš, naročito tad kao mlad, nemaš neku dokumentarnu građu iz koje ti, da kažem, prethodne kolege starije ili neko kog si nasledio da radiš taj posao od kog si dobio, da su oni prosto rečeno, ono, imaš neku dokumentarnu građu iz koje ćeš ti da nešto naučiš, nemaš to. Ja sam ujedno i prvi, da kažem, zvanični ovlašćeni službenik za javne nabavke u opštini Mionica bio. Znači, to mislim da dovoljno govori o tome koliko je to nerazvijeno bilo, uopšte no gledano, u našoj… 

Ivan Minić: Da, kao licenca. 

Đorđe Nedeljković: Da, da, da. Uopšteno gledano u našoj, da kažem, zemlji, a pogotovo u malim mestima. Onda sam ja, kažem, zvao te kolege iz okruga da mi nešto pomognu. Uglavnom su bili stariji od mene. Međutim, nisu mogli nešto ljudi mnogo da mi pomognu, jer i oni su bili u sličnim, ono da kažem, situacijama. Zakon se, u odnosu na tu neku 2015. kad sam ja počeo da radim, i izmenio neposredno pre toga, da većinu postupka samog postupka javne nabavke ti snosiš kao službenik za javne nabavke. Ti snosiš, da kažem, najveću odgovornost, sam početak i kraj snosi tvoje odgovorno lice koje je iznad tebe, a većinu ostalog snosiš ti. I onda je mene to solidno uplašilo. S jedne strane, i s druge strane, zaista nisam neko ko voli da, ne znam, rasipam državnu imovinu na taj način i zaista sam u tom smislu nekako domaćinski nastrojen da se to što je moguće više sačuva i na kvalitetan način iskoristi. E, onda sam uglavnom bivao odbijen za plaćene seminare edukacije iz oblasti javnih nabavki u Beogradu. Dolazio sam na neke koji su bili besplatni, koji su uglavnom nekako prepričavanje zakona, nečega što zaista meni u praksi nije značilo i većini kolega, tako su se svi osećali i prosto tako je bivalo. A ono što hoću da kažem jeste da mi je prvi plaćeni seminar dao toliko nove vidike, jer tu su zaista dolazili ljudi iz Uprave za javne nabavke i Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, gde jednostavno rečeno su mi oni dali, prosto rečeno, svu sigurnost koja je meni u tim mesecima pre toga bila neophodna, trebala, bili su toliko otvoreni da su i razmenili i brojeve telefona, da možeš da ih pozoveš narednih x, y dana i puta kad god ti nešto zatreba, a toga je skoro svaki dan bivalo, da onako neka nova nedoumica iz zakona, iz prakse, iz situacije. Šta je još nešto što je u manjim sredinama onako, slobodno mogu reći, nerazvijeno, to je svest u smislu da ti ako radiš javne nabavke, ti si taj koji sve to treba da završi. Zapravo smo svi mi deo javnih nabavki u javnom sektoru i svi treba da učestvujemo u samim planovima, u samim analizama, izveštajima i tako dalje da bi to sve bolje funkcionisalo. Tamo to vrlo treba da objašnjavaš, što ima da to treba da ne treba da radiš sam, nego da svi treba da daju svoj deo posla. Znači, ne mogu ja raditi posao građevinskog inženjera ako tu struku ne poznajem ni najmanje. I šta hoću da kažem, meni su, eto, prvi plaćeni seminar mi je dao toliko znanja i ja sam onda samo vratio film: “Čekaj, opet, verovatno ta neka moja osobina da pomognem i još nekim drugim ljudima.” Vidim kolege, malo su mi tad i nekoliko njih reklo da su bili ljubomorni: “Eto, ti si dobio plaćeni seminar, mi nismo još uvek, pa kako si to uspeo” i tako dalje, i onda, eto, prosto mi padne na pamet, zašto ja ne bih pozvao tog momka koji je organizovao ovaj seminar da organizujem u Valjevu taj isti seminar, da i oni dobiju to znanje i prosto, eto, da kažem, to su opet neki moji putevi preduzimljivosti koji su očigledno i tad negde radili, pa sam, da kažem, i u tom nekom smislu širio neka svoja znanja i, da kažem, interesovanja ka nekom ulasku u poslovni svet. Upoznavši ljude i stručnjake iz Uprave za javne nabavke, sprijateljio sam se sa jednim vrsnim gospodinom, pravnikom iz Uprave za javne nabavke koji mi je tad onako solidno otvorio oči i ja sam se tad baš bio zaljubio u tu struku i dobio ambicije da dođem, eto, bukvalno i do Uprave za javne nabavke, da ja postanem jedan od njih koji će savetovati neke mlađe kolege i tako dalje i koji će uticati da zakoni budu malo, onako, da kažem, kvalitetniji u smislu za sve nas, kako rečeno, prosto rečeno i za budžet, čemu je i svrha tog zakona i, ono, da kažem, da sam sistem funkcioniše bolje. To su sve bile moje velike želje dok nisam seo na jednu kafu sa dotičnim gospodinom koji mi je vrlo otvorio oči, onako, kako da kažem, kako on trenutno živi sa tadašnjih svojih, ne znam, četrdeset i neku, u smislu, ima dvoje dece i prosto rečeno da bez nekih privatnih seminara koje mora da se, ono, da kažem, iscima do Zlatibora, do tako nečega, u smislu da ih prosto ceo vikend odradi, da ne bude sa svojom porodicom, gde on bez toga ne može da preživi. I onda sam ja shvatio da, okej, volim ja da pomažem, ali i tu svoju porodicu koju u budućnosti vidim, ne bih baš voleo da ih ostavljam za vikend, da ja ne budem s njima tu za vikend i tako dalje i eto, to je nešto što me u nekom momentu odvojilo od te zamisli moje da u javnim nabavkama postanem nešto. Tako da, eto, to je otprilike neki put kroz javne nabavke. Tako se i završio. Kasnije sam, eto, nisam bio dovoljno dalje podoban da ostanem na funkciji javnih nabavki, funkciji, da prosto ostanem na tom pozivu javnih nabavki i eto, neko iznad je želeo da odem u drugom smeru i sad bih se možda sa ove distancije zahvalio. 

ZAŠTO OSIGURANJE

Ivan Minić: No ja, mislim, malo pre slušam kako kažeš da su se otvorile razne mogućnosti i sve nešto i sad razmišljam, pao, koliko znam ti si dobro dete. 

Đorđe Nedeljković: Razne mogućnosti u smislu da sam upoznao, ne znam, stvarno u mojoj Mionici tad prosto rečeno, da kažem, u tom krugu okruženju, koliko bih ja igde mogao upoznati ljude iz cele Srbije, iz Beograda, iz Novog Sada, koji su danas, prosto rečeno, onako, da kažem, moji prijatelji koji su meni tad bili, kako da kažem, izvor mnogo velikih sigurnosti za stvari za koje nemam podršku tu u svojoj direkciji. Jednostavno rečeno, kako da kažem, nekad si u strahu, okej, ja znam finansijski deo posla i ovaj pravnik koji me se tiče, koji se tiče zakona o javnim nabavkama, ali ne znam građevinu. Sa mnom treba da bude neko u postupku javnih nabavki kao član komisije iz građevinske struke, da li ja u tog nekog imam poverenje i tako dalje i da li će onaj kulturni centar koji sam se tako zdušno potrudio da se ta javna nabavka obavi na zakonom predviđen način i izborio se za to, apropo, da kažem, svih situacija koje su se i tada događale, koje su bile aktuelne i 2015. i 2016. i prosto rečeno, neko sad priča o pretnjama, ja sam ih imao i tada. Suprotstavio sam se tome, ostao pri odbrani zakona, odbrani javnih sredstava i kvalitetnom, da kažem, evo ga, kulturni centar i dan-danas je onako kvalitetno odrađen i dan-danas stoji sve gde treba da stoji. 

Ivan Minić: A moglo je da bude na lep shopping mall, sa mini malim nacionalnim stadionom. 

Đorđe Nedeljković: Tako da, da, da, moglo je čak i u Mionici da bude. 

Ivan Minić: Obično, kada male sredine biraju svoje lidere, ako su u poziciji da zaista izaberu nekoga kome veruju, onda se taj novac, koga uvek ima dosta, ali ima mnogo manje nego na drugim mestima, na neki način domaćinski koristi, upravo zato što su to sve ljudi koje znaš i praviš i sebi i svojoj porodici, ne praviš samo…

Đorđe Nedeljković:  Tačno, tačno, da. 

Đorđe Nedeljković: Ono gde nastaje problem, jesu ovo veće sredine u kojima je ono, jednostavno, i budžet bukvalno eksponencijalno raste u zavisnosti od, da kažem, veličine mesta i svega onoga šta se inače u to mesto nalazi. Ali nećemo pričati o tome, to su teme koje nas sve bole trenutno.

Đorđe Nedeljković:  Da ne možemo da ih ne pomenemo. Tako je. 

Ivan Minić: U vreme kad si ti ulazio u to, mogao si da vidiš početke, mi sad vidimo metastaze toga. 

Đorđe Nedeljković: Skroz se slažem. Skroz se slažem. Nešto s čim, osećajima koje većina ljudi ima danas, ja sam ih bukvalno proživljavao od te, eto, 2015, 2016. pa, ono, da kažem, u najgorim svojim oblicima od 2016. pa nadalje. 

Ivan Minić: E sad, dobro, pobogu, zašto osiguranje? 

Đorđe Nedeljković: Zašto osiguranje? Pa evo, mislim, šta znam, opet, opet, moj način poslovanja u osiguranju zapravo jeste poverenje. Otkud ja u osiguranju? Zapravo zbog poverenja. Kum je uradio, eto, prosto naišao na jednu od osoba koje su mu ponudile osiguranje života. U tom periodu je, on već čovek koji se oženio i beba je na putu, pa je njegova svest bila dosta drugačija, sigurno je bio zreliji nego, i mislim, odgovorniji pogled na to što mu sledi i verovatno dozvolio sebi da čuje tu ženu koja, takođe, i ona je imala onako, da kažem, malo nasrtljiviji nastup, ali dozvolio je sebi iz tih ličnih osećaja, uradio tu svoju polisu životnog osiguranja i, eto, seli smo, kao što inače sedamo svakih, ne znam, nekoliko dana, seli smo na kafu i on mi je rekao: “Znaš šta, jedna gospođa s kojom sam uradio sebi životno osiguranje nudi, između ostalog, taj posao kao poslovnu priliku, pa možda nekako da tu sebe okušaš”, jer, ono, znao me je i u čemu se nalazim i u kakvom grotlu vezano sa javnim nabavkama i svim tim što sad pričamo. I ja onako, nekako, ajde, prosto, ajde. 

Ivan Minić: Šta je najgore što može da se desi? 

Đorđe Nedeljković: Šta je najgore što može da se desi? Popiću još jednu kafu sa nekom gospođom, pa ćemo videti, ono, šta i kako. Ali sam mu onako solidno odbrusio: “Čoveče, jel ti znaš šta sam ja 2010. doživeo u osiguranju?” Ali, eto, prošlo je dovoljno godina bilo da je taj, ono, da kažem, bez… Izvetri. Jest, izvetrilo je. I, ovo, ja tako sednem s njom na kafu i nekako je zaista taj razgovor obavila na neki majčinski način. I prosto sam stupio u saradnju sa njom i, eto, to je neki moj ulazak u branšu osiguranja. Ne mogu da kažem, da kažem, eto, to društvo u koje sam ušao tad, ne lično ona, ali samo društvo i menadžment društva je nešto što mi je odgovaralo duže niz godina i pokazalo se kasnije da nije. Nije sistem, prosto, koji meni odgovara. Ali, prosto rečeno, moj osećaj je takav da u jednom momentu stave, onako, čep na teglu i ne možeš gore. Ako ti želiš gore, možeš, ali pod našim uslovima. I ja nisam po prirodi neko, sam vrlo na oca po tom pitanju, ko ne trpi te vrste mikro-menadžmenta, makro-menadžmenta, možeš biti koja god vrsta menadžmenta iznad mene, ali to je nešto što ne trpim. Kad mi gušiš predloge, kad mi gušiš ideje, kad mi gušiš da nešto može bolje, ja sam vazda osećao da to nešto može bolje. I to nešto dođe bolje sa jednim sastankom gde sam ja radio još uvek na taj neki stari način putem nekih svojih kontakata. Ja jesam i tad bio neko ko nije navaljivao na ljude niti je nekom nešto nudio po svaku cenu i ne znam. Ali, prosto rečeno, to jeste neki put kako te uče i kojim ideš, da ideš kroz neki krug preporuka, kroz neki krug ljudi i prosto to je bio jedan moj, da kažem, drug koji je doveo svog brata. On je bio u tadašnjem, tom mom sistemu poslovanja, moj saradnik i doveo svog brata na sastanak. 01:06:11 Brat je, onako da kažem, jako inteligentan momak, došao i čim je ukapirao da se radi o osiguranju, rekao: “Ljudi, nemojte me, molim vas, ja o tome ne želim da pričam ni sekunde na način da ćete vi meni nešto prodavati, ali ajde da vam nešto preporučim.” I sad, onako iskren da budem, nije mi baš bilo prijatno, ja u toj branši u tom momentu nekih tri i po godine, i sad ćeš ti meni, koji si, ne znam, neki menadžer u nekoj štampariji, ti ćeš meni sad nešto da preporučiš kako ja to drugačije da radim. Sad, opet, ima veze i sa ovim kako su me isprogramirali da kažem, u tom momentu isprogramirali su me na način da možda na prvu ne mogu da čujem neku novu priliku. Međutim, čovek je insistirao, bio je dovoljno uporan i iskren.

Ivan Minić:  Kao da on vama prodaje osiguranje. 

Đorđe Nedeljković: Da, kao da nam prodaje osiguranje. Kaže: “Ma daj, kao, šta to smarate ljude, što to ne radite malo na mrežama?” I kao, konkretno, kaže na Instagramu: “Što ne počneš da gradiš neku zajednicu, prosto edukuješ ljude, pričaš o tome što ti prodaješ, edukacija o tome, da ljudi malo steknu svest, pa će se onda oni tebi javljati.” A ne mogu da kažem, stvarno tih godina sam se jako zainteresovao za društvene mreže, ne i za Instagram. Još jedna stvar koju nisam voleo, a kojom se danas direktno, da kažem, bavim, odnosno veliki je alat mom poslu. I ja kažem opet njemu, rekoh: “Ma care, ne može to da se radi, to mora da se radi ovako jedan na jedan, kao što ti i ja sad sedimo, ne može to tako online, znaš, u fazonu, šta ti, neće niko da kupi bez da se gledamo oči u oči.” I bilo je veče, mesečina je bila, i on je meni rekao: “Kaže druže, ljudi prave turizam na Mesecu, ti meni kažeš da nešto ne može.” I ta rečenica, taj šamar je odzvanjao, eto, to je bila 2019. godina, letnje vreme, odzvanjala je punih 3-4 meseca u mojoj glavi na način: “OK, ovaj čovek rekao jednu pametnu stvar, ajmo da vidimo kako.” I to je u mom mozgu bio veliki zadatak da ja to prosto nađem rešenje kako. U tom periodu sam naišao i na, opet, mentorku za Instagram, Veru Ludus, koja je u tom periodu baš počela da edukuje kako se to radi na Instagramu. Neki godinu dana naše saradnje nakon toga je priznala da sam joj bio veliki zalogaj i da je bukvalno, zbog branše osiguranja, ona se bojala da li će mi uopšte uspeti pomoći. Međutim, uspela je da mi pomogne, ovo verovatno da kažem, da nije uspela, ti i ja verovatno u ovom momentu ne bismo razgovarali ovde, ali zahvalan sam joj na tome izuzetno. I šta hoću da kažem, znači eto, taj jedan razgovor, jedna rečenica od čoveka koja je meni odzvanjala mesecima, pokušao sam sam da saznam šta sam mogao u vezi toga, kako, ne znam, na YouTube-u, kako Instagram, ovo, ono, OK, dobio sam od nje sva potrebna znanja, angažovao sam druga jednog, odnosno poznanika koji se čovek bavi dizajnom, da mi uradi logotip, i tako je to, da kažem, prasence moje, moj Štedljivko je zaživeo na taj neki način, eto, 26. februara najkonkretnije moguće 2020, tik pred pik prve korone, objavio sam prvu objavu i krenuo onako vrlo, vrlo udarnički sa objavama. Korona je uradila svoje, zatvorila nas i kako nas je zatvorila, ljudi su se okrenuli telefonima i, slobodno mogu reći, shvatili da ovaj mali nešto priča što ima smisla. I malo onako zanimljiva anegdota, bio je moj prvi cilj sad tim objavljivanjem sadržaja, to je ono što sam sebi rekao kao cilj, šest meseci, pa ću onda da vidim kakav će biti rezultat. Nisam postavio sad konkretan, ono, materijalno merljiv cilj da kažem u nekoj cifri, nego prosto rečeno, niti u broju polisa, nego sam rekao: “Šest meseci ću praviti sadržaj, pa ćemo videti šta će to doneti i da li dalje ulagati vreme u to.” Poslednjeg dana šestog meseca je pala ta prva polisa, tako da pazimo kako formiramo ciljeve, kako sebi zadajemo ciljeve, još jedna lekcija. I to je bio znak, siguran, da eto, tržište je dalo povratnu informaciju da taj sadržaj nekome vredi. Mislim, najkonkretnije moguće, ovo vredelo je jednoj dami. Kad kažem dami, opet ono, bar je moje iskustvo, tako da 95% svih inicijacija kupovina, pre svega životnog osiguranja, ali gotovo i svih drugih, izuzev automobila i kasko osiguranja gde su muškarci u apsolutnoj prednosti, ali dame, 95% svih ovih drugih vrsta osiguranja, pogotovo životnog osiguranja, za koje ja mislim da je onako svest na najvišem mogućem nivou. Kad pričamo o tome, da kažem, o značaju osiguranja i tome koliko su ljudi svesni, to su dame. Znači, definitivno one su inicijatori, slobodno mogu reći, u mom slučaju onako, majke, da kažem, najviše prvog, ali nebitno samo da li je prvog, ali ono, da kažem, majke, i da li imaju jedno, dvoje, troje dece, one pokušaju da se u većini slučajeva obračunaju sa muževima da i oni urade tu polisu životnog osiguranja. U nekim slučajevima uspeju, u nekim ne uspeju, ja im negde pomognem koliko mogu, ali opet, ono, moj stav je da ja nikome ništa, onako da kažem, ne savetujem na način da ih uveravam, prosto kakva oni uverenja i osećaj imaju prema tome, oni će to i uraditi. I to je nešto čime se vodim i dana današnjeg i ono daje mi rezultata. Tako da, nije samo što meni daje rezultata, nego prosto to je nešto što, onako, kako da kažem, ljudi se najviše otvore ka meni iz mog ličnog iskustva kad im ja, prosto rečeno, dajem svu slobodu. 

Ivan Minić: Ja mislim da je jedna mnogo važna komponenta cele priče to što si ti ljudsko biće, ljudsko biće koje priča i svoje promašaje, ljudsko biće koje priča i svoja saznanja, razmišljanja, nešto što ti sad misliš da je pogodak, da je dobar potez, neko ko isto tako prenosi anonimizovano i neka iskustva drugih ljudi u kojima neko može da se prepozna, a opet bez tog forsiranja i bez tog naturanja i guranja nekome nečeg. Naravno, taj pristup koji ti sada imaš i vrlo sličan pristup i ja imam prema poslovici 25 godina, taj pristup je odličan, samo moraš prvo jednu, dve, tri, pet godina da ulažeš i da gradiš to poverenje i stvaraš vrednost i sve ostalo, i onda se ljudi sami jave. Problem je što mnogi ne mogu da prežive da par godina rade tu akumulaciju da bi to imalo nekog efekta, i drugo, nepredvidljivo je u smislu da li će se to desiti nakon godinu dana, dve, pet, deset, a može da se desi i da se ne desi nikad. Znači, može da bude i da dovoljno dugo sve to traje, da sama priča prestane da bude aktuelna u nekom smislu, odnosno da se pojavi možda nešto bolje, da se pojavi nešto pametnije, i tako dalje. Ono što ja mislim da je važno, s jedne strane, dakle imamo uopšte pitanje štednje, ulaganja, investiranja, bilo je par ljudi koji se bave time na ovaj ili onaj način, koji su pričali to ovde, u osiguranju nismo imali nikog do ovog trenutka, a mislim da je, kada je ta tema u pitanju, naša svest ovde na vrlo niskom nivou. Mnoge stvari su dostupne, mi imamo taj problem mentalitetski koji možda i nije problem, ali moj utisak je da jeste. Mi mislimo da smo najpametniji i da ćemo mi, vrlo verovatno, ono, kad ti neko kaže, ne znam, uzmi fond koji vode profesionalci, imaćeš prinos između x i y, ti ćeš reći da si pametniji, ja ću reći da sam pametniji, ja ću to sam. S tim što, recimo, u mom ličnom slučaju, ja ne mislim da sam pametniji, ja samo mislim da bih ja voleo da bude moja odgovornost. To je super, jer mi ne znači ništa ako, znaš, on je pogrešio, ja ću da uperim prstom u njega, i šta imam od toga? 

Đorđe Nedeljković: Bravo. To je nula očekivanja i to je, kako da kažem, to je najbolji mogući pristup. 

Ivan Minić: Što se tiče osiguranja i svega, imali smo tu situaciju da ona tradicionalna osiguravajuća društva, koja su prisutna sto godina unazad ovde, da smo nekad, ko se seća toga, na nekim ulicama imali iznad brojeva na ulici ko je osigurao tu zgradu. Naravno da to nije aktuelno bilo i sve, ali su bile one emajlirane pločice koje su bile prelepljene. Onda smo imali jedan dug period u kome je osiguranje bilo to, upravo možda osiguranje automobila, kasko, i osiguranje se u drugim kontekstima gotovo uopšte nikad nije pojavljivalo. Onda imamo onaj period s početka 2000-ih kada su počela da se pojavljuju ona neka strana osiguravajuća društva, što preko posrednika, kasnije i ovde da kažem su došli, posebno ova bečka, bečka škola, da, ekipa. I kao što se desila renesansa banaka i bankarskih usluga, tako se, čini mi se, malo sporije desila i renesansa onoga što imaš u ponudi od osiguranja. 

STANJE OSIGURANJA KOD NAS

Ivan Minić: Aj daj neki pogled za test hiljada metara, šta tu imamo, šta je za koga tema za razmišljanje. 

Đorđe Nedeljković: Razumem da suštinski, pa kako bih ti rekao, činjenica stoji, ona koju smo pomenuli već – da nismo dovoljno razvijeno tržište kao što je Zapad, Zapad, Amerika i tako dalje. Nemamo te vrste ponuda, da kažem, onako da može baš sve da se osigura. Možemo izvršiti mnoge upite, možemo poslati osiguravajućim kućama da vidimo da li oni imaju želju da nas prime u osiguranje, da zaštitimo to nešto što želimo, pa bio to, ne znam, šta god to bilo. Ne znam, imao sam i upite ka slušnim aparatima i tako dalje, ali prosto rečeno, zavisi od, kažem, razvijenosti tržišta i opet i poverenja, ono što si sam rekao, u komisiju, mogu slobodno reći i u naš narod i u neke naše navike, naše osobenosti i tako dalje – kakvi smo i u zdravstvenom smislu, kako vodimo računa o svom životu i tako dalje. Onda nas oni moraju i tako posmatrati. Prosto rečeno, osiguranje je jedna vrlo strogo definisana struka i branša u kojoj se procedure vrlo jasno znaju. Meni je jako krivo što je to u praksi, da kažem, isprljana ta konotacija osiguranja i branše osiguranja, da im se nedovoljno veruje upravo zbog ovog dela – verovatno prodaje na način da nekom nešto eto ponudim agresivnije i tako dalje da bih sebi ostvario neki plan, da bih sebi ostvario neku prodaju i tako dalje, gde svi, apsolutno svi u tom sistemu dugoročno gubimo – od samih klijenata. Kad kažem svi, mislim stvarno i na struku, jer sa tolikim gađenjem prema nekoj branši, prosto rečeno, ljudi beže od toga da se zaštite, a vrlo mogu da se zaštite. To je za mene toliko humana branša, ako je, ja, dozvolio si mi da dođem ovde, ako je ja karakterišem, za mene je izuzetno humana. Ima svoje pravilnosti, ima svoje pokriće, ima svoje isključenje, ima sve svoje uslove i tako dalje, da ih je verovatno neko nedovoljno plasirao na način šta neko ima, koja prava, koje obaveze – to je činjenica. S druge strane, isto postoji jedna osobenost našeg naroda da nedovoljno čitamo ugovore koje potpisujemo i tako dalje. Znači, isto tako nas osiguravajuća kuća ne može da prevari više nego što piše u ugovoru. Mislim, ako ćemo da pričamo da li će da nas prevari, kao što mnogi pričaju, hoću reći, znači, ako sam ja čovek koji je, mislim, činjenica da nisu svi dovoljno, da kažem, opismenjeni u određenim oblastima, ali zato i postoje neki stručnjaci u oblastima kojima se veruje, kojima se treba dati poverenje. Ne mogu ja da pričam ništa o mehanici automobila ako o njoj ništa ne znam. Znači, za mene je tu mehaničar bog i to je to. Upravo tako, u branši osiguranja postoje stroga pravila, postoje procedure gde sve u papir mora da se dostavi, da se prosto ima zbog čega – zato što je to takva branša, ima takve propise, ima takve kontrole od Narodne banke Srbije. I prosto rečeno, upravo što pričamo, Bečka škola, ajde, ja to više gledam kao Austrijska, u smislu da je i Gracija tu jedna velika, da kažem, postojbina osiguranja, naročito za životna osiguranja koja su meni najveća ljubav. Prosto rečeno, znači, ne bi oni trajali blizu 200 ili više od 200 godina, kako koja kuća, da nisu toliko strogi, da nisu čak i u tim nekim momentima i meni su dosadni – danas za previše neke administracije, previše neke dokumentacije. Pa onda gledam i svojim klijentima da ishendlam te neke stvari da ne moraju da se nerviraju oko nekih stvari gde oni još nisu došli na nivo digitalizacije i nekog klika za ovo ili ono, ali prosto rečeno, meni je iznad svega bitna sigurnost koju moji klijenti mogu da dobiju. Ne mislim samo na klijente – ja kao jedinka, moja porodica, bilo moji prijatelji i tako dalje. Znači, sigurnost koju mogu da dobijem iz osiguranja je nešto što mi je, da kažem, najvažnije. I bukvalno evo, celih osam godina radim u branši da ljudima osvestim koliko može da im znači. Evo, imao sam situaciju najskoriju moguću, da mi se javlja, da kažem, čak i moja klijentkinja. Hoću reći, ne kažem ni da su moji klijenti sto od sto edukovani u smislu da sam ih i ja dovoljno edukovao – možda ima i mojih prostora za napredak, apsolutno ih ima. A šta hoću da kažem – žena koja ima kasko osiguranje prosto nije razmišljala o putovanju u Evropu sa svojim automobilom. Uzela je kasko osiguranje zbog Beograda, zbog nekih svojih nesigurnosti u tom smislu, ali sad ima svadbu na Grčkoj, ne znam, na Halkidikiju, i nekih 3–4 dana će boraviti tamo, ali je čula, pa priča se da se mnogo kradu automobili u Grčkoj. I ona je u velikom strahu: “Đorđe, ja se sad mnogo bojim, da li ona polisa nama pokriva uopšte na teritoriji Evrope kasko osiguranje koje smo uradili, da mi je obezbeđeno ako mi ukradu automobil?” I tako dalje. I prosto rečeno, za nekih 350 evra u njenom slučaju, za godinu dana, je ona osigurala svoje auto na vrednost od 17.500 evra, koliko on zaista vredi. Znači, za tih 350 evra, koje može, da kažem, da podeli i na rate, može da plati u celosti, je osigurala da taj njen imetak u vidu automobila, ako nestane, će biti isplaćen u celosti. I to su neke stvari koje, kako da kažem, ljudi u najčešćem iz svih tih razloga o kojima do sad pričamo – negativnosti u osiguranju – imaju neke loše poglede, ne žele ni da čuju dobre primere iz osiguranja, gde mogu da se zaštite, koliko mogu da se zapravo zaštite i tako dalje. Ne žele ni da čuju i te informacije zapravo ni ne dođu do njih. Mnogi od njih bi bili svesni bez, sad, ne znam ni ja kakve edukacije – nije to sad na nivou da neko mora da izučava čitave zakone i tako dalje. Znači, prosto rečeno, imaš ta i ta prava na osnovu tih i tih obaveza i to je to. To je vrlo jasno definisano. Ono što bih ja da kažem, rekao da smo jako kvalitetni kao tržište u pogledu osiguranja života – ne sve kuće, niti je svakoj kući osiguravajući cilj da bude najbolja u svim osiguranjima, niti je to njihov, da kažem, poslovni interes, niti je to moguće, niti se to zapravo u praksi dešava. Zna se, u suštini, mi koji to, da kažem, radimo i u poslu osiguranja smo, znamo da, ne znam, kod koga ću čoveku osigurati poljoprivredu, kod koga ću čoveku osigurati automobil ili kod nekoliko kuća. Naravno, nisu, prosto rečeno, nije samo jedna kuća dobra za jednu vrstu osiguranja, ima tu širine svakako kod svih njih. Ali znači imamo jako dobar kvalitet u zaštiti, naročito svega što se dešava i čega smo svedoci – epidemije kancera, ako mogu tako da nazovem, kao laik u medicini – da se dešava šta se dešava poslednjih 20 godina, toliki broj ljudi i mladih i tako dalje i tako dalje. Znači, jako kvalitetnih pokrića i za takve stvari postoje na tržištu. Tako da, u suštini, mislim, od putnih osiguranja koja, prosto rečeno, mogu nekad da zagorčaju život čoveku na način da, ne znam, zbog određene neupućenosti ili, prosto rečeno, imam putno osiguranje, daj mi putno osiguranje, ne razmišljam mnogo – uzme 15.000 evra, napad slepog creva u, ne znam, klinikama po Evropi može da prevazilazi tih 15.000 evra, kao što se i desio slučaj koleginici da je imala klijenta koji je kupio 15.000 evra, želeo je toliko pokriće, nije želeo više da plati. Ova operacija slepog creva u Španiji koštala 26.000 evra i “ja imam 11.000 evra da nadomestim od pozajmice od kuma, od pozajmice od druga” i tako dalje i tako dalje. Jer to, ima potrebe za nekih 300–400 dinara razlike u ceni za, ne znam, 10 dana i tako dalje i tako dalje. 

Ivan Minić: Znači, dosta ljudi uopšte ne uzima putno osiguranje. Ja nekako, otkad sam krenuo da putujem, 2006-8., to doživljavam kao stvar higijene. Nikad ga nisam iskoristio, nije što, kao, ni da nisam imao potrebe. Imao sam pre dve godine situaciju vrlo neprijatnu i nezgodnu sa povredom, ali koja je bila takva da smo naredno jutro shvatili da nije ugrožavajuće ni na koji način i da mi je lakše da sve završimo ovde, ali sam imao izbor – mogao sam sve da uradim tamo i da pokrijem. I to je nešto što, mislim, meni je super kada je to deo nekog paketa gde ti ne razmišljaš o tome, da li je to uz neku od kartica, neko lepo pokriće ili nešto tako. Ali, nebitno i da nije – to su tri klika. A ako ih ne napraviš, može da bude zaista ozbiljno. 

Đorđe Nedeljković: Može da bude vrlo ozbiljno. Jeste, imam dosta, iskren da budem, znači da se razumemo, meni je jako drago i zbog tebe, ali je to tako u svakom, gotovo, slučaju sa bilo kojim čovekom, da u većini slučajeva mi to osiguranje nećemo iskoristiti. Da se razumemo, sad konkretno pričamo o putnom osiguranju. Znači, prosto statistike su takve da gotovo velika, velika većina putnih osiguranja se ne iskoristi – i što jeste bolje u svakom slučaju, ali je jako loše kada nam se nešto desi, a nemamo tu vrstu pomoći, koja nam, prosto rečeno, evo rekoh malo pre da se ne ponavljam, na jednom primeru može oduzeti živaca i materijalnih sredstava izuzetno mnogo. E sad, iskren da ti budem, ja ti sad kažeš dosta ljudi ga ne kupuje. Iskren da budem, ja sam tu loš sagovornik zato što, kako da ti kažem, ne bavim se tom vrstom, ne znam, analitike ili informacija kako je u branši u odnosu na celo stanovništvo koje putuje i tako dalje. Zašto? Zašto se meni zaista javljaju ljudi koji su, ono da kažem, zainteresovani i rešeni da ga kupe i prosto im treba, osećaju da im treba i kupe ga. E, onda u tom smislu ja nemam taj utisak koji ti imaš. E sad, s druge strane, mislim da se i te neke stvari menjaju. Ono što mi je jako krivo, ja sam evo i osam godina u branši osiguranja, ali i kolege koji su daleko duže, taj neki procenat od 9-10% ljudi koji rade, ajde kažem, primarno neke polise mešovitog životnog osiguranja, gde smo osigurani, što bi se reklo, i za daj Bože i za ne daj Bože, znači za obe varijante, od tog procenta ništa mnogo nismo mrdnuli, generalno gledano, kao branša, kao nacija, i to je nešto za čim kaskamo. Mislim, ono, Slovenci, Hrvati, i da ne pričam dalje o zapadnoj Evropi, imaju po dve-tri polise takve vrste. Ovo donekle neko može prepisati to u materijalnom stanju, ja mislim da je to više vezano za našu neinformisanost. Pre svega iz informisanosti sigurno bi došla i svest. Evo, upravo i ove primere neke koje navodimo, siguran sam da mnoštvo ljudi ne može, ne bi pojmilo uopšte da je 350 evra godišnje zaštita za 17.500 evra nadomešćenja ako mi neko ukrade auto u tom konkretnom slučaju. Ovo, naravno, ima tu sad razlika koji su automobili i tako dalje, ali šta hoću da kažem, znači, prvo mislim da je neinformisanost problem, a problem eto nastao je upravo zbog te neke loše prakse. Mada se, iskreno, ja sa nekoliko kolega stvarno trudim da ozelenimo prodaju osiguranja i da je ubacimo u ekološke tokove, jer ne vredi više ovako, ne vredi više da iznova ljudi truju neke nove mase koje će da misle loše o osiguranju, kad smo već mi neki istupili na način na koji smo istupili na društvenim mrežama, gde nas prati više, ne znam, desetina hiljada ljudi i tako dalje. Možemo već da kažemo da neki ljudi mogu da čuju i naš glas, da prosto isprate, da vide upravo ovo što si ti rekao – anonimnim screenshotovima poruka, svedočenja neke dokumentacije koja prosto može ili sme da se tako iznese u etar, da ljudi vide na konkretnim primerima koliko zapravo mogu za nekad toliko malo novca da se toliko puno zaštite. 

Ivan Minić: Mislim da ti kažem, vrlo jednostavno raste broj polisa kada neko u okruženju doživi situaciju koja je strašna. 

Đorđe Nedeljković: Ima i toga. 

Ivan Minić: Sad, ta strašna situacija kad ti ukradu kola je strašna, ali nije baš u životnosti, s tim se slažem. Ali upravo taj momenat, da kada se desi da premine neko ko je imao polisu i imaš neku vrstu obezbeđenja, onda za porodicu ili barem neku vrstu bafera da ne moraju sutra da krenu da se snalaze, nego mogu za dva meseca da se snalaze, ili tri, ili pet, nebitno. Onda niz tih nekih stvari koje dobijaš kroz dugoročno – ja ne mogu to da zovem investiranje, zato što to nije investiranje, ali to jeste mogućnost da sebe osiguraš, obezbediš. To je odgovornost prema sebi, a nećeš izgubiti sredstva recimo na taj način. Ali kad gledaš malo, mislim da mi dosta impulsivno gledamo na te stvari i da ćemo akutno uraditi nešto. Znaci ja ne znam mnogo primera, mada se često dešava. Evo, juče mi je kolega rekao za relativno nov automobil koji ima, imao je nezgodu. Pre neki dan na nekoj uzbrdici, osoba ispred nije uspela da krene iz vaga, nego se vratila. I kaže, dobro, oni će kao da nadoknade, ali eto, nemam kasko. I ja mu kažem: što nemaš kasko? Spojio sam te, dobio si ponude, dobio si sve. I kaže: “Jeste, u tom trenutku mi bilo skupo.” I ništa. Kako može da ti bude skupo kada je to taj neki odnos – da li je 500 evra na 20 hiljada? Ali to je taj neki odnos. Nažalost, vrlo često ljudi ne razmišljaju o tome. Vrlo često kad gledaš šta se još tu koristi od nekih osiguranja koja ljudi imaju, to nisu stvari koje prave bilo kakvu dugoročnu vrednost. Putna osiguranja – isto, počeli su da plaćaju ljudi onog trenutka kad su čuli neku horor priču, da se skupljao novac za nekog našeg. Niko tu nije zato što mu je eto palo na pamet. Ono što se desilo, mada ja znam jako malo takvih ljudi. Počele su agencije, kada kupuješ aranžmane, da ti odmah nude tu, pa većina ljudi, ako nisu, urade to. Ali ko još kupuje aranžmane u agencijama? 

Đorđe Nedeljković: Da, da.

Ivan Minić: I onda tako niz nekih stvari koje se izdešavaju. A nije to to, čini mi se. Barem.

Đorđe Nedeljković:  Meni se jako svidela tvoja, da kažem, samo opis svega što ja nekako vrlo volim da koristim i jako mi je drago što si ti izgovorio. A da evo, do sad ti nisam ni rekao da zapravo za mene to vrlo znači – higijena. Higijena u finansijskom smislu. I zaista je, kako neke stvari koristimo, odnosno kako za ličnu, najosnovniju higijenu fizičku koristimo određene, ono da kažem, alate, za to isto tako i ovo treba da posmatramo kao vid nekakve finansijske naše higijene. Za šta god to bilo, za šta god. Više da imamo mogućnost – bolje je. Ok mi je skroz da ljudi budu svesni da nemaju mogućnost za sve, i možda u nekom momentu zaista nemaju mogućnost za sve, u nekom momentu će imati. Ali ajmo da krenemo od bilo čega, da kažem, u tom nekom smislu i od nečega da krenemo, od nečega što je najvažnije, nečega što čini okosnicu onoga gde živim, s kim živim, da pogledam neke svoje pravce. Sutra, ne znam, želim porodicu i tako dalje. Možda je najbolje da to uradim sa 25, da se osiguram životno i tako dalje. Evo, sad ću i jednu vrstu ekskluziviteta i ovde da kažem, reći gde moja svest nije bila uvek na zavidnom nivou kada je osiguranje u pitanju. Iako se ja njim bavim, ja sam uradio svoju polisu mešovitog životnog osiguranja, znači za daj Bože i za ne daj Bože, da imam finansija, hvala Bogu, ako sve bude kako treba, odvojeno kao nekakav svoj štek posle nekog perioda, ili daleko bilo, ako me nema u nekom periodu, moja porodica, moji naslednici, kogod taj neko moj bio, imaju određenu garantovanu sumu koja će njima nešto značiti. Upravo ono što si rekao – za dva, tri, pet, šest, koliko god meseci, ako me nema. Šta hoću da kažem – ja sam to tad doživljavao da, pa nema to, da to želim, prosto rečeno. Sa tim godinama koje sam imao pre osam godina, to je polisa koju sam želeo. Uopšte nisam razmišljao, niti mi je namera bila da sebi… osećaj moj je bio takav, iako sam znao koji programi postoje. Ne treba meni polisa sa zaštitom za teške bolesti. Međutim, došla je situacija da sam dobio dete i odmah sam poželeo tu polisu. Situacija je takva da smo uradili, supruga i ja, njoj, a meni smo pokušali da uradimo i nismo je dobili. Odbijen sam od strane osiguranja zbog aktuelne situacije sa zdravstvenim stanjem zvana povišen pritisak i insulinska rezistencija. I to je nešto zbog čega je mene, da kažem, slobodno mogu reći, jedan od najkvalitetnijih programa na našem tržištu, osiguravajuće kuće koja ga ima, odbila zbog mog trenutnog zdravstvenog stanja. Čoveka koji se bavi prodajom osiguranja mnogim ljudima i mnogim ljudima nabavim te najkvalitetnije polise, ali ja sebi nisam, zbog svoje nesvesti u datom momentu. Znači, uopšte ne želim da pametujem bilo kome, da zvučim: e, treba da se osigurate zbog mene, zbog ne znam ni ja čega. Treba da razmislite da li je to dugoročno neka opcija za vas. Ali isto tako da razmislite da ne znači da za tri meseca, za tri dana, tri godine, ću biti istog zdravstvenog stanja kao danas. A isto tako ja u svom okruženju imam prijatelja koji 12 godina kaže da je potpuno svestan koliko je dobra stvar životno osiguranje i on to sigurno zna, da će on to jednom uraditi. 

Ivan Minić: Samo nikako da stigne. 

Đorđe Nedeljković: Samo nikako da uradi. Evo, već 12 godina. I u međuvremenu se pojavi jedna dijagnozica, u međuvremenu se pojavi druga, jer već nismo više tako mladi, imamo 40 i koju, i onda dođemo do situacije da prosto nas osiguranje odbije. Onda osiguranje ne valja. Pričam sad ono šta se dešava u praksi. Onda osiguranje nije dobro. Kako su oni mene mogli da odbiju i tako dalje, i tako dalje. Evo, mogli su i mene da odbiju. 

Ivan Minić: Kako su mogli da te odbiju? Pa to im je posao. 

Đorđe Nedeljković: Da, to im je posao. I to je prosto, kako da kažem, kao što fizika ima svoje zakone, kao što matematika ima svoje zakone, osiguranje isto tako ima svoje procedure i svoje funkcionisanje – na koji način nas prima u osiguranje, na koji način nam daje pokriće, i isto tako na koji način nam ne može dati pokriće. 

Ivan Minić: Ja često volim da kažem da je meni jedan od omiljenih brendova i slogana, i da je to redak primer da je slogan dobro preveden na svaki jezik, odnosno svaki koji ja razumem, što ih nije previše, ali originalni je engleski, još neki jezici, srpski – svi su fantastični. Tetrapak ima slogan “Protect what’s good” ili “Štiti što je dobro”. Tako isto je i ovo. Tako isto je – ako staviš unutra nešto što je pokvareno, to će ostati pokvareno. Ako staviš unutra nešto što je dobro, okej, u nekom trenutku će krenuti da se kvari, ali će mnogo duže ostati dobro i biće bezbedno u okviru tog. I to je nekako, ne slogan brenda, to je način života. 

Đorđe Nedeljković: Jako lepa metafora, to je pristup prema životu. Svidelo mi se, iako volim da koristim metaforu u svom izražavanju na društvenim mrežama primarno, te se iskreno do sad nisam setio, tako da hvala ti na ideji.

NAJČEŠĆI VIDOVI OSIGURANJA

Ivan Minić:  Hajde da prođemo – ne možemo da idemo previše u detalje, to koga zanima ima prilike to da prati kod tebe reklamno – ali hajde da za ovaj kraj nekih razgovora prođemo te najčešće vidove osiguranja sa kojima su ljudi imali iskustva, imali susreta, i da kažemo neke bazične karakteristike i teme za razmišljanje vezano za to. Prvo, ajde, mislim da o osnovnom osiguranju automobila ne treba da pričamo. O kasku – ja imam samo jedno pitanje koje mi nikad neće biti jasno. Ono kad tražim polisu za svoj auto, ja dobijem brokersku tabelu sa ponudama svih. Dobro, zašto toliko variraju?

Đorđe Nedeljković:  Pa upravo ono što sam ti rekao – nije svakoj osiguravajućoj kući ta vrsta osiguranja poslovni cilj. Negde su svesno skuplji, ako pričamo o ceni, negde su svesno skuplji zato što, prosto rečeno, im je ta grana manje bitna. Nije im bitno koliko će imati kupovina i tako dalje. Naravno, cena igra ulogu, ali prosto rečeno igraju ulogu i pokrića. Zavisi i kakvo je nečije pokriće. Ne mora da znači da najkvalitetnije pokriće uglavnom mora da bude najskuplje. Dešava se čak i u dosta situacija da, da kažem najkonkretnije, jedne osiguravajuće kuće imaju uvek najbolje ponude sa jako korektnim ili možda čak i jeftinijim cenama, ali je njima to fokus. Ali je njima, recimo, ta grana fokus. Da, to je suština. U suštini, nema nekog preteranog razloga. Ja lično, iskren da ti budem, ne funkcionišem na način slanja 15 ponuda vezano za bilo koju vrstu osiguranja. Vrlo idem na – to su ljudi osetili – da ja tebi kupujem isto kao što bih sebi kupio. A naravno, pre toga moram da čujem šta je to tebi potrebno i onda na osnovu toga znam tačno, u najkraćem mogućem periodu istraživanja, revizije tržišta, ponuda, naći ću dve ponude između koje dve ćemo se ti i ja, ili tri plafon, odlučiti koje je to najbolje osiguranje za tebe. Ali opet kažem – i ti i ja. Jer mi je bitno ono šta je tebi bitno, a bitno mi je i ono šta su pravila struke – kako neka osiguravajuća kuća isplaćuje štetu, koliko je i kako se tangira od strane Narodne banke Srbije. To su neke stvari, zapravo, i ja vrlo biram osiguravajuće kuće i ja vrlo biram šta kupujem od koje kuće i da li oni imaju moje poverenje da ja kupim od njih. Prvo za sebe, a i za neku vrstu osiguranja koju ne kupujem za sebe, treba mi da mi prodaju svoje poverenje, da steknem njihovo poverenje da bih ja mogao tebi preneti i za tebe izvršiti nabavku osiguranja. Jer bez toga zaista ne radim. I stvarno ne radim na način da šaljem 15 ponuda, jer prosto rečeno, mnogo ljudi mi se javi koji su dobili tih 15 ponuda od nekih drugih kolega i kažu: ja se ovde uopšte ne snalazim, ja uopšte ne mogu da znam da li je ova cena meni zato što je niža od ove, da li je ovo bolje za mene, a možete i meni ovo da protumačite? I onda, šta smo dobili sa tim? Ima ljudi, zaista naravno, koji su vrlo svesni, vrlo poznaju, iščitali su mnoge uslove osiguranja, već godinama koriste neku vrstu osiguranja i tako dalje, i onda dođemo do toga da prosto određeni ljudi zaista žele da vide 6-7 ponuda, da vide koja je za njih najbolja po njihovoj logici i njihovim filterima koje oni imaju u okviru svog funkcionisanja.

Ivan Minić: Druga tema – putno osiguranje, šta treba uzeti u obzir? 

Đorđe Nedeljković: Pa, mislim, prva i osnovna stvar – visinu pokrića. To je jako bitno. Slične su osiguravajuće kuće, da kažem, nisu iste sa kvalitetom pokrića koje nude, ali mi je jako bitna tu i visina pokrića. Upravo zbog onog primera koji smo malopre naveli. Kupio sam polisu od 15.000 evra, to meni deluje skroz okej, tu sam u Beogradu i možda razmišljam na taj način – sad, ne znam, šta god mi se desi, pa pokriće 15.000 evra. Ali nije baš tako u zapadnoj Evropi. Nije baš tako, daleko od toga. U Americi čak i osiguravajuće kuće naše mnoge ne žele da daju pokriće veće od 30.000 evra, što lično smatram malim pokrićem za Ameriku, za američko tržište. Tačno, znači, nešto na šta treba ići su cifre iznad 60.000 evra, 120.000 evra, kad pričamo o Americi i o takvim destinacijama. Tu zapravo jesam za, u tom smislu, kvantitet. Znači da tu imamo visoku, prosto rečeno, masu koja će nas štititi u novčanom smislu. A sa druge strane – kvalitet pokrića. Kvalitet pokrića – da li smo negde pokriveni, prosto rečeno. To su sad već varijacije na temu – da li neko želi i za prtljag da ima zaštitu? U ovoj polisi to nema, u ovoj polisi ima 100 evra zaštite, u ovoj 300, u ovoj 500. Da li neko želi, ne znam, da li ima neka akutna ili hronična zdravstvena stanja? U odnosu na to, većina osiguravajućih kuća ima iste uslove što se toga tiče – u smislu, većina akutnih stanja, hroničnih bolesti i tako dalje se isključuje. Jako često imam to pitanje – zašto trudnicama nije dozvoljeno da putuju? Mislim, nije dozvoljeno u smislu – neće osiguranje da preuzme rizik i tako dalje. U većini osiguravajućih kuća to je prosto tako, zato što je, prosto rečeno, sama trudnoća povećan rizik u odnosu na mene koji nisam trudan, da se razumemo. Ne znam zašto to nekad ljudima nije jasno, ali prosto to je nešto što se dešava. Šta je ono što ja hoću tu da kažem – znači, razmisliti da li je to putovanje objektivno, let avionom i tako dalje, objektivno za mene ako sam, ne znam, trudna i tako dalje. Pričamo o ženskom polu u tom smislu. Šta hoću da kažem – znači, ta neka hronična stanja, da li nam i ta polisa pokriva hronična stanja? Negde imamo i tu klauzulu da osiguravajuće kuće dozvole neki iznos od recimo 1.500 evra za ljude koji imaju hronična stanja koja su postala akutna i tako dalje, i tako dalje, da mogu da ih iskoriste i u tim situacijama. Opet, sad postoje i neki drugi dodatni “rajderi”, tako se zovu ta neka dodatna osiguranja koja nisu obavezna, mogu da se uključe. Uz taj recimo prtljag je negde dodatak, negde je sastavni deo toga. Vrlo važno, za mene jako važno u zdravstvenom smislu – proveriti koliko pokriće ima polisa vezano za zubobolju, odnosno neka akutna stanja koja se pojave kao bolna stanja sa zubima. Prosto rečeno, znamo svi da sa 100 odsto zdravim zubima – ne znam sad, možda lupam – ali postoji verovatnoća da nam se desi to na bilo kom mestu, isto tako i na putovanju. Promene temperature i tako dalje. To je nešto na šta bih zaista obratio pažnju i stavio akcenat – da ljudi provere da li imaju. Nije isto da li ima 70 evra za zubobolju ili ima 200 evra za zubobolju. Prosto rečeno, sama logika – doplaćivaće ako nema dovoljno raspoloživog fonda za tu, prosto rečeno, svrhu.

Ivan Minić: Ima i ona komponenta – sportske aktivnosti. 

Đorđe Nedeljković: Sportske aktivnosti, to su svakako neke stvari koje, prosto rečeno, svakako uvek gledam da pitam ljude. Zna se i period godine – ne možemo sad pričati o nekim ski-rizicima u ovom periodu godine. Ali opet, s neke druge strane, imaju i godišnje polise. Ako ljudi hoće da uzmu godišnju polisu, podrazumeva se, ako su deo ili neko od njih je skijaš, da će možda otići na neko skijanje, na neko zimovanje, da im treba ski-rizik ili za zimske sportove. Uključiti to, ponuditi ljudima i takve stvari, odnosno informisati ih da postoji tako nešto. I ono šta je još vezano – sad smo u post-covid periodu. Covid više nije pandemija koja se smatra globalnom pandemijom u zvaničnom smislu i u tom smislu je sad podveden pod običan virus i pod obično pokriće za bilo koju polisu. Ako imamo 30.000 evra, u tih 30.000 evra nam je uključen i covid, ako nam se, jel’, desi. Ali imamo opcije i za neke buduće pandemije koje su potencijalno moguće – da imamo pokriće. Lupam, naročito ako idem sad za 10 dana u Vršcu, mala je verovatnoća u tom nekom momentu. Mislim, postoje ljudi koji žele pokriće i za to, da budu sigurniji da neće se desiti pandemija za 10 dana. Ali s druge strane, ako uzimamo godišnju polisu, zaista treba obratiti pažnju i na to. 

Ivan Minić: Sećam se jedne od stvari, pošto smo mi tokom COVID-a zaglavili u Americi, da zato što nam je osiguranje kretalo pre nego što se bilo šta desilo, uključivalo je sve, da smo ga prekinuli ne bismo mogli da nastavimo u tim slovima, i sećam se recimo pošto moj prijatelj, koji je birokrat i koji se bavi tim stvarima, on je, znajući da ćemo boraviti 10 dana u Americi, što se pretvorilo u 12 nedelja, uzeo američko putno zdravstveno koje je imalo pokriće, ne znam ti to, 500.000 dolara, da, da, da, koštalo je relativno dosta, recimo da je to bilo, slagao bih sad, ali recimo 100 dolara nedeljno, ali bilo šta da se desi, ti si sa pola miliona ipak pokriven. Kako ne, kako ne, jer to su stvarno suludi troškovi lečenja za najsitnije stvari, tačno tako, a stvari mogu da se dese.

Đorđe Nedeljković: Da, ti baš imaš iskustva sa, da kažem, bar imaš informacije o tome koliko to zaista košta ili može da košta, tako da u tom smislu, bar meni, je stvarno sve veća svest ljudi koji putuju ka takvim destinacijama da zaista uzimaju visoke cifre i da budu što šire pokriveni u tom nekom smislu, ne znam, i prtljag i ovo i ono i tako dalje, tako da ja, meni se dešavalo ovo što si spomenuo malo pre, agencije, ljudi preko agencije kupuju aranžmane u nekom procentu pa onda uz to uzmu i putno osiguranje, i sad takvi ljudi koji su eto u nekom momentu od prijatelja ili bilo koga, neko im je poslao nešto sa Instagrama, čuli za mene, e pa kao Štedljivko će ti naći nešto, nešto, ne znam, povoljnije i tako dalje. Ja nisam uvek zaista po svaku cenu za nižu cenu na uštrb kvaliteta, ali zaista nekakve polise, upravo ono što sam i malo pre rekao, uopšte ne moraju da budu, čak mogu da budu daleko bolje nego sve ostale, a da koštaju možda čak i niže. 

Ivan Minić: Sledeća tema, nešto isto što je vrlo postalo prisutno poslednjih deset godina, posebno da kažemo u ovim firmama koje su malo bolje i u strukama koje su malo popularnije, atraktivnije, privatno zdravstveno. Šta treba da znamo o tome? 

Đorđe Nedeljković: Pa iskreno, kako da kažem, ja sam neko ko vrlo voli da stvari naziva pravim imenom, to za mene nije klasičan oblik i vrsta osiguranja u smislu da zaista daje ne znam ni ja kakvo pokriće i da ima toliko. To su lepi benefiti sa strane, upravo ovoga što si ti naveo. Imamo kompanije koje su svojim zaposlenima dale na široko i onako i na visoko te pakete, na ne znam, i 10-50 hiljada evra, 100 hiljada evra raspoloživog iznosa i tako dalje, ali ima tu dosta nekih svojih, sam proizvod ima dosta mana. Ja bih ga nazvao da je to više paket prodaje usluga privatnih klinika nego što je zapravo suštinsko osiguranje. Imam vrlo razloga zašto to tako gledam. S jedne strane, s druge strane, kažem, više je postalo popularno nego što ima toliko benefita. Ljudi se iznenade, opet ima veze s pravilima struke, ljudi se iznenade što, recimo, podrazumevaju tu vrstu osiguranja, odnosno mešaju sa državnim zdravstvenim osiguranjem koje mi, jel, ako na njega imamo pravo, uglavnom ne plaćamo, jel, većinu stvari, da li čekamo, koliko čekamo i tako dalje. To je potpuno druga tema, ali pričam konkretno o plaćanju. I sad dođemo u situaciju da prve godine koristimo, imamo polisu privatnog zdravstvenog osiguranja, odnosno dobrovoljnog, i dođemo u situaciju, znači koristimo ga onako solidno, mi treba za, ne znam, povišen pritisak, desio mi se u momentu, inače da sam ga inicijalno imao, treba da popunim zdravstveni upitnik na kom ću napisati da imam hipertenziju i ona će mi kao usluga biti isključena iz polise. Neću moći da idem kod kardiologa. Zašto? Zato što imam tu, jel, to sad, isto kao i državno zdravstveno osiguranje, apsolutno da nije. I to su stvari koje su osobenost tog programa, koje ljudi uglavnom, mahom da kažem, ne znaju. Sad postoje situacije kad se one u firmama ne rade, odnosno ne popunjavaju za prvu godinu ti zdravstveni upitnici, pa onda prve godine, prosto rečeno, ljudi su koristili za sve vrste svojih zdravstvenih potreba usluge u tom smislu i izuzetno su zadovoljni jer su koristili i oni i njihova porodica. Ali su onda izašli iz te firme i naredne godine su došli, javili se meni i kao, hoću ono isto što sam imao u firmi, daj da to uradim privatno. E sad popunjava se zdravstveni upitnik, pri tom i osiguravajuće kuće imaju podatke šta sam ja koristio te i te godine, znaju koliko sam koristio, znaju kakav je rizik za narednu godinu i očekivanje rizika prema tom mom korišćenju prve godine i presek stanja potrošnje, onda će mi naredne godine to moje osiguranje biti skuplje nego prve godine. Onda će ljudi reći, jao čekaj, kako je to toliko skupo kad sad svi o tome pričaju, kad svi kažu da je to, ne znam, jako povoljno, da je to super i tako dalje. Jeste super sa jedne strane i jesam za to da ga ljudi imaju ako su u mogućnosti, a sa druge strane, možda, možda gledati i uzimati neke, ne znam, možda manje pakete, mada i to je sad sve način kako se ko oseća. Ja gledam kad me ljudi pitaju kao koliko treba da uzmem, je l’ dovoljno hiljadu evra ili treba deset hiljada evra da uzmem, ja ga pitam koliko se ti plašiš. Sa neke druge strane, mislim, ne mogu ja da ti kažem koliko je tebi dovoljno, niti to možeš prvo ti da znaš, a s druge strane, tek ja ne mogu da znam koliko će tebi biti dovoljno, niti možemo da znamo šta će se meni desiti u toku godine, da li će mi se išta desiti. Imam klijenata koji apsolutno, ne znam, čovek koji plaća 250 evra godišnje za dobrovoljno zdravstveno osiguranje, nigde nije iskoristio za celu godinu dana ni jedno, čak nije otišao ni na onaj sistematski koji ima uključeno. Tako da ima svojih mana, ima čak i pojava o kojima ne volim da ćutim, to je ono da se, prosto rečeno, drugačije tretiram. Eto, Ivan i Đorđe imaju polisu privatnog zdravstvenog osiguranja, u toj i toj klinici se leče, ok, oni imaju polisu, ajmo sad ćemo ih slati na sve analize i koje treba i koje ne treba. Ovo će sad možda izazvati kod nekoga revolt, zašto to tako pričam, kako je to istina i tako dalje. Vrlo je istina, odnosno pričam iz raznoraznih iskustava koje sam imao sa klijentima, sa ljudima koji rade u privatnim klinikama, koji znaju šta se dešava i tako dalje. To su isto neke stvari o kojima se manje možda priča, a zapravo se zaista dešavaju u praksi. Ja volim i njih da kažem, volim da kažem i to da, prosto rečeno, ono, u većini, da kažem, u mom portfoliju većina klijenata ne iskoristi možda ni polovinu raspoloživog iznosa koji mu je, prosto rečeno, koji ima pravo u toku godine, što može da se podvede i malo i pod to da kupujemo, upravo ono što sam malo pre rekao, iz straha nekad i previše i prevelike neke pakete koje eto prosto ne želimo, želimo da ih iskoristimo ako nam zatreba i tako dalje, da budemo obezbeđeni, i onda neko daje, ne znam, porodično 1500 evra na četvoročlanu porodicu za paket godišnjeg privatnog zdravstvenog osiguranja koje ne iskoriste ništa posebno, a niko od njih nije životno osiguran, sa čim mogu da štite i, ne znam, sa 20.000 evra neku tešku bolest i tako dalje i tako dalje. Navodim samo jedan onako ugrubo rečeno primer gde opet su se isto tako dešavale situacije gde znam lično čoveka koji je u privatnoj klinici sa 100.000 evra dostupnog fonda za lečenje po polisi privatnog zdravstvenog osiguranja došao u situaciju, neću imenovati kliniku, gde je, prosto rečeno, samo dijagnostifikovan srčani udar, gde nije moglo dalje da mu se pomogne, gde su mu rekli: mi od ovoga dalje ne možemo da vam pomognemo, morate ići na urgentni centar. 

Ivan Minić: Da, da, da, mislim postoji ta cela priča o tome da za bilo šta što je kompleksno…

Đorđe Nedeljković:  Da to sad nije toliko ni pitanje samog, ne znam, osiguranja, da li je i naš privatni zdravstveni sektor u stručnom smislu došao do nekog nivoa kad može da zadovolji neke vrste zdravstvenih problematika koje su, više puta rekli…

Ivan Minić: Posebno za neke teže slučajeve, gde je to neko možda i u godinama sa drugim sistemskim problemima i sve, mi možemo da operišemo, ali ako bilo šta krene naopako, jedino što možemo da uradimo je sanitet i najbrže moguće. 

Đorđe Nedeljković: To su stvari o kojima ja, možda nisu najpopularnije, ali volim da pričam. 

Ivan Minić: Jedna stvar za koju znam da mnogi ljudi zaista hvale, a da kažem, tu smo negde u tim godinama i dobar deo publike koja sluša je negde u tim godinama, jeste taj moment da uz dobru polisu dobrovoljnog zdravstvenog imaš za slučaj trudnoće, porođaja i svega, imaš to u privatnom sistemu gde je to sigurno neuporedivo prijatnije i bolje. 

Đorđe Nedeljković: Iskustva javljaju mi se, da kažem, i sve više ljudi sa takvim upitima, naročito, jel, dame pre svega, svakako one. Šta hoću da kažem, porodice sveukupno javljaju se. Ima tu jedna, da kažem, vrsta ograničenja gde imamo period karence, odnosno nekorišćenja polise od 9 meseci u smislu da je, prosto rečeno, potrebno da kupim polisu za svoju suprugu 9 meseci pre nego što će ona ostati trudna, što u realnom životu nije baš, kako da kažem, mislim, verovatno malo duži period treba da imam uplaćeno osiguranje da bih zaista, kako da kažem, da bi se pogodilo sve da mogu da koristim i to. To nekad stvara onako ljudima vrlo prepreku da uopšte kupe i uđu. Pa znaš kako, e onda mi se to ne isplati, ja to želim, ne znam sad i tako dalje i tako dalje, to su, mislim sad, prosto pričam samo nešto što dobijem od ljudi koji mi se javljaju. To je neka vrsta ograničenja gde, ono da kažem, kuće sa kvalitetnim pokrićima u koje zaista imam poverenja i u taj vid korišćenja usluge, znači za porođaj, prosto rečeno, imaju tu vrstu ograničenja. To je jednostavno tako u slovima i to je nešto što ima veze i sa svim drugim vrstama osiguranja o kojima pričamo. 

Ivan Minić: Dobro, znači suštinski ti treba da budeš korisnik pa je to benefit ako si korisnik neko vreme.

Đorđe Nedeljković:  Da ne možeš to da radiš ciljano, mislim možeš ali neće proći, možeš ali treba da se, kako da kažem, treba da se skocka dosta stvari, zna se na šta mislim, pričamo o trudnoći i tako dalje, neke stvari tu nisu na dugme. I ono.

Ivan Minić: pokrili smo ono što je najmasovnije među ljudima, šta su još osiguranja za koja misliš da bi ljudi trebali da imaju neku svest, ukratko, šta su stvari koje treba da budeš. 

Đorđe Nedeljković: Pa iskreno, kako da kažem, jesam pominjao mešovito životno osiguranje, ja ga zaista najviše volim, rekoh malopre, znači to su nam osiguranja i  za „daj Bože“ i „ne daj Bože“, gde ja izdvajam nekakav iznos, da li je to koliko ja mogu od sebe mesečno 50 evra, da li je 30 evra, da li je 150 evra, da li je na godišnjem nivou 1000 evra, 1200, 2000 evra, nebitno, znači opet pričamo o različitim, jel, pričamo o tome. Znači izdvajam koliko mogu, ugovorim na neki niz godina, kao što je recimo 20, ljudi često kroz to vide neku opciju i štednje za penziju sebi. Hvala Bogu da se ništa ne desi čoveku, sačekaće ga određeni metak koji on vrlo verovatno, u gotovo 95% slučajeva, svih nas, nećemo odvojiti sa strane ako nemamo tu neku vrstu obaveza. Postoje i načini na koje ljudi izdvajaju, koji su neobavezni, dobrovoljni penzijski fondovi, licenca koju sam takođe pre nekih mesec i po dana osvojio. Da kažem šta hoću da kažem, tu možemo da ulažemo i ne moramo da ulažemo, uložili smo jednom, ne moramo narednih, ne znam koliko godina i tako dalje. Taj novac će nam negde stajati, ali šta suštinski znači, ako nešto mogu a ne moram, u većini slučajeva, ako mogu a ne moram, u većini slučajeva neću ni odvojiti, a to znači da me to nešto sutra, kad dođe penzija, neće ni sačekati, kao što se desilo, ne znam, i mojim roditeljima i mnogim drugim roditeljima, da im se desi izmena zakona pa da imaju umanjenje od onoga što su možda zakonski, da kažem, potpuno, jel, stekli ili nisu, to sad su već polemike šta i kako, da li je izmena zakona bila u skladu sa ne znam čim ili nije. Šta hoću da kažem, znači ljudi mogu kroz te programe da štede i osiguraju, obezbede svoju porodicu, upravo ono što si rekao, daleko bilo mene kao nosioca finansija i moje supruge, ako nema, dete će biti zaštićeno sa drugim roditeljem za nekakav period, to neće vratiti mene ako me nema u tom momentu, ali će njima pomoći kako da koračaju u tom periodu kad smo, ono da kažem, svi van sebe. Znamo kako kad izgubimo, ne znam, dragog komšiju iz kraja ili iz ulice, a s druge strane, mislim, tek nekog svog na kog si se oslanjao, od koga nekom malom biću zavisi i preživljavanje i tako dalje. To su za mene lično najvažnije moguće osiguranje koje čovek, ajde da kažem, pogotovo vezano porodično, može da uradi. A sa druge strane, isto tako, i bilo koji čovek da odvaja od sebe za sebe sutra, tog sebe budućeg, prosto rečeno, naviknemo svi na neki način života i na neki standard, primanja koja su možda negde tu, odemo u penziju, onda su mi primanja ovakva, da li su mi navike se u danu promenile, u mesec dana, nisu mi se sigurno, i osećaj moj da želim i dalje taj, ne znam, espresso ili želim ovo ili želim ono, da li mi se to promenilo, a možda zaista sutra nemam za to. E to su sad neke situacije o kojima treba razmišljati na vreme, isto tako, upravo iz iskustva, evo već na mrežama, od više od pet godina, gde mi ljudi budu ljuti, zašto mene sad osiguranje neće da primi, želim da imam taj najbolji program za teške bolesti, za zaštitu za teške bolesti i tako dalje, kako neće da me prime sad i tako dalje. Pa lepo, neće da te prime zato što nismo se javili na vreme. Isto kako mene neće da prime, isto tako neće ni tebe da prime ako imaš i tu dijagnozu koja je, jednostavno rečeno, lekar cenzor osiguranju kaže da je to previše rizika za njih. I isto tako, osiguranja, nešto što nismo spomenuli a može biti jako važno, ljudi često kažu: „Šta ako to osiguranje propadne?“ Osiguranja imaju svoja osiguranja, takozvana reosiguranja, i onda i ovi lekari cenzori koji kod nas proveravaju našu lekarsku dokumentaciju imaju određene uslove i limite i same osiguravajuće kuće prema nekom reosiguravaču koji kaže: „Do 70.000 evra vi sami garantujete, ako vam je preko 70.000 evra nečiji život osiguran“ i tako dalje, tu vam mi pomažemo, e, hoćemo to, to, to i to. Znamo da Srbi nisu, mislim pričam sad iz neke pozicije saznanja šta Austrijanci misle o nama, znam da Srbi nisu preterano revnosni kad dobiju insulinsku rezistenciju, pa misle da sa glukofažom mogu da je vuku u narednih 20 godina i tako dalje, a ne reše je kao mi za, ne znam, godinu dana i tako dalje. E, to su situacije gde je, prosto rečeno, zašto nas osiguranje ne prima – ne prima nas iz tih nekih objektivnih razloga, zato što je tad njima rizik povećan. Ne mogu, upravo ono što si rekao, pokvaren jogurt će u tetrapaku ostati pokvaren i to je to, a osiguranje neće da primi pokvaren jogurt i da ga osigura. 

OSTALI VIDOVI OSIGURANJA

Ivan Minić: Šta još ima od polisa, čisto, a da su ti ljudi u poslednjem periodu, da si radio sa ljudima, kao neka ideja o čemu ljudi još mogu da razmišljaju? 

Đorđe Nedeljković:  Pa u suštini ono nešto, šta bih stavio akcenat najviše, da kažem, roditelja, odnosno ljudi koji se meni javljaju, najviše su nekako roditelji, da li su to neke identifikacije ili šta već, uglavnom osiguravajuće kuće, ništa sad loše ne želim da pričam, ali, prosto rečeno, njihovi marketinški timovi nekad imaju neke ideje koje možda nisu najtransparentnije. Šta hoću da kažem, nazivamo neki proizvod štednjom za dete samo zato što se tu pominje dete. Mislim, to su neke moje, da kažem, slobodno ih možemo nazvati moje tumačenje situacije. Ili se tu dodaje neka reč „stipendija“, neka reč, ne znam, „deca“ na engleskom i tako dalje, da bih se ja zalepio za to – kome ću da štedim, koga ću da osiguram, dete ću da osiguram, ono mi je najvrednije i tako dalje. Prvo, u skladu sa zakonom, ne možemo lica osigurati životno do 14 godina života, znači to što kažu „osiguranje života za bebu“, to kod nas apsolutno ne postoji niti je moguće da postoji. Znači, to su klasični štedni programi koji, da se desi, navešću banalan primer, da sam ja uložio na 20 godina, želim svojoj ćerki da štedim da kad ona bude imala 20 godina ima neki, ne znam, hiljadu evra godišnje da dajem 20 godina. Ako to ulažem kroz taj program štednje za dete, ok, daće mi nešto više i u garantovanom delu i u onom očekivanom delu, da kažem, biće neka projekcija veće dobiti. Ali, da mene nema posle dve godine, oni bi nasledili recimo tih 2000 evra kako smo uložili, ili da me nema posle pet godina, recimo tih nekih 5000 evra kako smo uložili. Ali da mene nema, da sam uradio životno osiguranje, da me nema posle pet godina, uložio sam isto, suma je, ne znam, 20.000 evra osigurane sume ili 19.500 evra i tako dalje. Zašto je smatram da je bolje? Mislim da je dovoljno jasno svima da sve vreme trajanja ugovora roditelj, odnosno zaštiti svoje dete sa 19.500 evra garantovanih, kako me nema i sutra, i sutra će nekakva pripisana dobit biti na to, nego da misli da je u prividu toga da ima zaštitu i da ima sigurnost za detetovo školovanje. A šta ćemo ako se desi moja smrt i ako taj ugovor moja supruga, lupam, ne može da nastavi da finansira, a došli smo do 3000 evra. Da li je 3000 evra nešto za moje dete sutra? Nije. A da li je 20 nešto, pa 25 nešto? Jeste. Ono što je jako važno kod bilo koje vrste tih, da kažem, proizvoda o kojima pričam, gotovo svaki ima tu opciju, da kažem, u smislu kvalitetnih kuća sa kvalitetnim programima, da imamo indeksiran taj iznos koji izdvajamo. Šta to znači? To znači da u odnosu na inflaciju bude zaštićen od uticaja inflacije i propadanja vrednosti novca koji ja ulažem u odnosu na to. To je nešto što isto ljudi ne znaju i ja bih vrlo rekao za tu zabludu štednje za dete, gde se ljudi najpre zalete za to. Ja im kažem da imaju istu opciju da štede za dete, ali da su malo ili dosta više zaštitili za različite situacije svoju porodicu, svoj i metak i hvala Bogu, kako da kažem, da sve prođe kako treba, posle tih 20 godina opet će dobiti neki približno isti novac, ali su bili zaštićeni sve to vreme. Ti si sam naveo situaciju, ne znam, iz okruženja da je nekome neko nestao, pa se onda ostala, ne znam, supruga sa detetom, kako će da se snađu naredni period, itd, itd. To su neke stvari na koje bih vrlo voleo, ako ikako mogu, da utičem pre svega na muškarce da preuzmu tu vrstu odgovornosti, da im osiguranje u tom smislu sačuva. Evo, jedna od poslednjih objava, ovo za mene, da kažem, jedan jako simpatičan, vredan čovek, otac dvoje dece iz jednog malog mesta u Vojvodini, je rekao: „Osiguraj me najviše moguće,“ znači ono, najbolji mogući paket koji možeš da mi daš da mi osiguranje štiti ako mene nema, znači za decu i za suprugu. Ne treba ono meni uopšte da zaradi, znači ono meni treba samo da zaštiti ono što ja, da kažem, njima već obezbeđujem. Ako mene nema, znači ne treba… i osiguranje suštinski nije mu cilj da nam zaradi, znači cilj mu je da nas zaštiti i da nam sačuva naš imetak, koji god to bio. Da li je to, ne kažem, moj život, nije on suštinski imetak neki u odnosu na moju ženu i dete, nego moja radna sposobnost u odnosu na njih i materijalno privređivanje svoje porodice. 

ZAKLJUČAK RAZGOVORA

Ivan Minić: Za sam kraj, postoje kod nas i osiguranja koja se odnose na drugu imovinu, koja se odnose na profesionalnu odgovornost, koja se odnose na sve te neke stvari. To su uglavnom koncepti koji su stigli sa zapada. Ja sam kroz neke poslove i morao da uzimam od stranih osiguravajućih kuća polise. Jasno, uslovnije da, da, da, da, jel’ to postoji? Jel to postoji, i to postoji sve ovde, jel’ o tome može da se priča? 

Đorđe Nedeljković: Može, u najvećem mogućem, znači da kažem, procentu postoji. Eto, desilo mi se skoro da, da kažem, još uvek pokušavam da od jedne osiguravajuće kuće dobijem ponudu, ovo da kažem, za delatnost edukacije majke od strane medicinske sestre za, ne znam, prve dane roditeljstva, za dojenje i tako dalje, gde, prosto rečeno, ne znam, izašle su osiguravajuće kuće, u većini gde sam poslao za ponudu, nisu dali ponudu. Nadam se da ću dobiti od jedne osiguravajuće kuće. Eto, to je jedini slučaj da mi se desilo da mi je neko zatražio, recimo, osiguranje odgovornosti i svoje delatnosti, da nisam mogao da još uvek nisam našao. Verujem da ćemo dobiti ponudu, kažem, da čekamo, ali kažem, u većini ostalih slučajeva, recimo, ne znam, stomatolozi, to su ljudi koji jako velikih problema imaju suštinski, jer kad, kako da kažem, neko se javi za njihovu uslugu, nakon toga nije zadovoljan, kaže: „Vi ste me naružili,“ i tako dalje. Molim vas, morate da mi nadoknadite, ja ću vas da tužim i tako dalje. E, u tim slučajevima može jako da koristi polisa osiguranja odgovornosti i, prosto rečeno, ja dok nisam ušao u osiguranje, iskreno, čak neke stvari mi nisu bile ni logične, što je opet u prirodi bilo kome od nas, od ljudi, da ne može da ti bude nešto logično dok nisi informisan, dok nemaš informaciju o tome. Ovo da, za mnoge stvari, prosto rečeno, postoji odgovornost, da ne kažem, gotovo za sve. Ja, meni se najkonkretnije moguće desila situacija gde mi je pala rampa na naplatnoj rampi pri silasku sa autoputa. Pala mi je rampa na šoferku i razbila mi je šoferku, apsolutno njihovom greškom. Znači, pri mom prolasku je ona pala, onako da kažem, potpuno neočekivano. I u prvi mah, onako da kažem, neka moja prva reakcija: „Bože, da, ono, kao, ko će ovo meni da plati?“ Međutim, za svaki taj neki vid grešaka nečijih postoji nečija odgovornost i u 90% slučajeva, da kažem, već postoje kod firmi te polise iz kojih oni isplaćuju te naknade i tako dalje i tako dalje. To su stvarno, da kažem, jako korisne, negde za poslovanje, pa čak, mislim, postoje i zakonske obaveze kod nekih delatnosti i branši da imaju osiguranje profesionalne odgovornosti. Jako su korisne te polise, mislim, za same ljude, prosto rečeno, zaštitiš se na nekom nivou. Opet, u neku ruku može da bira čovek do koliko novca želi da se zaštiti. Šta je još nešto od osiguranja koje su korisne? U poljoprivredi stvarno ne bih pričao koliko je korisna, a opet, u neku ruku, koliko se malo ljudi osiguravaju. I mislim, imamo raznih primera nekih dragih ljudi iz, sad, društvenih mreža koji su pokrenuli neke lepe priče i zdrave priče, ekološke i slično tome, u poljoprivredi, a možda nisu znali za neke benefite polise osiguranja i tako dalje i tako dalje. Jer jedan grad, da, jedan grad uništi sve što je neko radio nekih godinu dana i tako dalje i tako dalje. I isto imamo raznih primera što iz, ne znam, sredstava javnog informisanja. Ljudi su pokrenuli neke ozbiljne biznise, uložili milione evra u njih, a nisu ih osigurali. E sad, to zaista treba čovek da razume i te ljude, pre svega, možda u nekim brzinama i nekim lošim konsultacijama od strane nekih svojih poslovnih mentora i tako dalje, pa im niko nije ni predložio, mogli bi ovo osigurati i tako dalje i tako dalje. Znači, to su opet neke stvari. Ne bih osuđivao nikoga. Možda meni nije logično da neko uloži, ne znam, pet miliona evra u posao da ga ne osigura, i to je okej da meni nije to logično, ali tom čoveku možda jeste iz nekakve brzine, iz nestizanja, iz nekih drugih, ne znam, porodično-privatnih odnosa, komplikacija, šta god, pa se neko nije setio. Ali ajmo da svi više pričamo o tome. Ja bih se, između ostalog, i tebi, žao mi je što to ne uradih na početku, naravno, nije kasno, zahvalio što si me pozvao, ali ne toliko zbog mene samo koliko zbog toga da više pričamo o osiguranju koje toliko može da koristi ljudima, da, prosto rečeno, ajmo samo više da pričamo o tome.

Ivan Minić: ajmo da pričamo kroz pozitivne primere. I ja mislim da će mnogo teško biti da se promeni mindset ljudi, ali da u celoj ovoj situaciji u kojoj određeni broj poslodavaca i ljudi koji su na dobrim pozicijama, na dobrim platama, ima gomilu benefita, da možda jedan od benefita treba da bude ovo i da treba da bude razgovor na tu temu i da možda poslodavci treba da pokrenu neke stvari za svoje zaposlene koje će možda zaposleni nastaviti kada odu iz te firme, ali da od poslodavca dobiju prvo podršku u startu, a onda kompletno potrebnu edukaciju. Jer, naravno, kada mladi uđemo, kada izuzetno mladi uđemo u neke stvari, mi zaista ne razmišljamo o posledicama. Jer da razmišljamo, ne bi pokušali gomilu stvari koje smo u životu pokušali. I samo je stvar u tome da se život, da život mnogo brzo prolazi i da se okreneš i više nemaš 22, 23, nego imaš 35 ili 40 i da je za neke stvari tada kasno. Ja sam skoro imao jednu diskusiju sa prijateljicom koja godinama ne uspeva da, zbog rasta cene nekretnina, godinama ne uspeva da skupi za učešće za stan koji baš želi. I sedimo, pričamo i ona mi objašnjava: „Evo, ako sve bude kako treba, sledećeg februara,“ je, otprilike, po njenom Excelu, to bi trebalo da bude tako. I ja se smejem i kažem: „Jesi ti svesna da sledećeg februara niko neće ti da kredit na 30 godina da da?“ Jer je prošlo četiri godine i u tih četiri godine ona je ispala iz okvira starosnih u kojima možeš da dobiješ nešto na 30.

Đorđe Nedeljković:  Jeste, ali to, kako da kažem, vrlo često pojava. Ti pričaš sad konkretno o bankarskom sektoru, ali vrlo često pojava i u svakom, u svakom da, ali i kod mene naročito, gde mi se, ono, da kažem, ljudi jave. Ja ne kažem nikad da je kasno i uvek pokušam sve moguće da tom čoveku obezbedimo ono najkvalitetnije moguće pokriće u tom momentu. Želim stvarno da pokušam, ali pre svega stvarno želim da apelujem da se, da je, ako je moguće, što pre informišemo o svemu tome, ispratimo šta nas zanima, šta nas boli, gde nam možda curi novac i tako dalje. Uzeti, uzeti, krenuti od budžetiranja, uzeti dragu koleginicu Karolinu za, ne znam, mentora u tome, pola godine se pozabaviti time, krenuti od nule, od učenja nekih osnovnih stvari. Ona će vam dati neke korake, između ostalog će vam sigurno reći: „I osiguranje vam je jedna od opcija kako možete da zaštitite i da poboljšate svoj kvalitet života, svoju sigurnost, da budete mirniji,“ i tako dalje. Znači, to su neke stvari od kojih zaista treba, onako da kažem, da krenemo. Upravo ovo što si malopre pomenuo za poslodavce, ja bih vrlo voleo da se zapitaju u tom smislu. Vrlo često viđamo i sve više viđamo: „Potreban radnik, potreban radnik,“ na svakom desetom koraku, rekao bih, ovde u Beogradu naročito. Tako je, gotovo, kažem, i po celoj Srbiji. Ja vrlo često, ono da kažem, putujem po terenu zbog prirode posla i viđam to bukvalno svuda. I onda, prosto, da li se uopšte zapitaju zašto odlazi taj radnik od mene? Zašto ode u Nemačku? Da li možda nešto mogu da mu doprinesem? Možda ne samo to zdravstveno osiguranje, možda, možda ja mogu, možda je većini motiv ta, ne znam, nekakva budućnost, zarada, penzija, šta god već da su odlazili ljudi, s kojim motivima, a možda ja mogu da budem deo toga, zbog čega i kako ću da mu pomognem. Znači, šta hoću da kažem, ima jako pozitivnih primera gde poslodavci, ne znam, 20–30 svojih zaposlenih kažu: „Ja ću izdvajati svaki mesec, ne znam, 50 evra po čoveku za tvoju penziju,“ i automatski mu je učinio enormnu, veliku stvar, smirio ga, naročito ako je to, da kažem, nekakav porodičan čovek i tako dalje, u smislu da ima neku odgovornost još ka nekim osobama. 02:22:16 I hajmo da malo razmislimo i o tome, ono da kažem, prosto rečeno, da li se isplati da svakih šest meseci obučavam novog radnika na jako bitnoj poziciji ili je ovo neka stvar koja može, ili da sednem s njim da ga pitam koji benefit još tebi mogu više da znače i tako dalje. Ali, između ostalog, počela je da se javlja ta praksa i kod mene i kod kolega, da radnici svojim zaposlenima bukvalno izdvajaju, da li je to kroz životno osiguranje, da su osigurani i oni i porodica, ili da idu samo na neku varijantu štednje za penziju i tako dalje. Ali zaista mogu reći da je to počelo i vrlo verujem da će se to sve više dešavati jer, prosto rečeno, ljudi gube ono tržište svojih zaposlenih, tržište radne snage, gube enormno mnogo više resursa nego ono što bi uložili svake godine kroz tako neke vidove.

Ivan Minić: Slažem se, ima mnogo tema za razmišljanje i za one koji su zaposleni i za poslodavce. Dali smo im i neke oblasti u kojima mogu da malo istražuju, a svakako mogu da ti se jave, Štedljivko je dobar momak, to smo videli danas. Hvala ti što si bio, hvala što si podelio i svoja lična iskustva, što smo pričali o ovome na jedan lep i otvoren način. Hvala vama što ste nas slušali, nadam se da je bilo interesantno i korisno i da ćete malo porazmisliti o tome kako planirate svoju budućnost i kako planirate budućnost onih koji su oko vas. To bi bilo to. Mi se vidimo ponovo naredne nedelje.