Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je kolega podkaster Stefan Marković, novinar CINS-a i autor i koautor njihova dva narativna podkasta Glasna žica i Tragovi. Bivši reper, zaljubljenik u lepu književnost, čovek koji je relativno slučajno postao novinar, a onda postao jako dobar u tome, i koji je bio deo redakcije Južnih vesti, koju drže moji prijatelji, ali koji je široj javnosti postao poznat kroz to što je u prethodnih nekoliko godina radio na narativnim podkastima u produkciji CINS-a, gde je obradio nekoliko jako važnih tema, a pre svega ono što se dešavalo u Ribnikaru, Malom Orašju i Duboni, kao i tragediju koja se desila u Aleksincu sa rudarima pre nekoliko godina. Takođe je kroz podkast Glasna žica pričao neke vrlo zanimljive, možemo reći društveno teške, ali često i vrlo humoristične i zabavne priče, pa ako vam je možda preteško da poslušate Tragove, definitivno poslušajte Glasnu žicu jer to su neki kraći formati koji mogu da vam možda nabace osmeh na lice, a u slučaju Tragova da vas dovedu u poziciju da se zapitate šta i kako dalje. U svakom slučaju, epizoda je na početku zabavna, na kraju možda malo teška jer su i teme takve, ali verujem preko potrebna svima u situaciji u kojoj se sada nalazimo i u društvu koje se uvek bori, ali najviše samo sa sobom.

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.

Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Ivan Minić: Kolega Marković, dobro mi je došao.

Stefan Marković: Hvala, bolje te našao. 

Ivan Minić: Ti si čovek koji je u prethodnih nekoliko godina napravio nekoliko dokumentarnih podkast serijala koji su zaista ozbiljno odjeknuli i mnogima od nas koji o raznim od tema koje ste pokrivali nismo znali dovoljno, zapravo dali ne samo kontekst i dodatne informacije, nego preneli i gomilu nekih emocija i mnogo nekih izuzetno vrednih i zanimljivih stvari koje zapravo, posebno u slučaju Ribnikara i Dubone, nigde nismo mogli da dobijemo na neki autentičan način, posebno ne u tom smislu zaokruženo kao ovde gde ima mnogo ljudi koji su učestvovali u celom tom procesu. I pričaćemo o tome. Ja hoću samo da skrenem ljudima pažnju na ta dva zapravo podkasta koji se zovu Tragovi i Glasna žica koji imaju po nekoliko sezona, nekoliko serijala. Pričaćemo o svakom od njih. Ali voleo bih da za početak krenemo od toga šta je ono na čemu radiš trenutno, na čemu si radio u poslednje vreme. Ti si deo CINS ekipe već neko vreme. Šta je ono što je sada aktuelno? Osim toga što si sada na odmoru. 

Stefan Marković: Da, da. Trenutno sam na odmoru pa sam iskoristio to da dođem kod tebe. Pa trenutno radim Glasnu žicu. Ideja je da svakog meseca objavimo po jednu epizodu pa možda da to ide i malo češće. Tako da je to sad nešto na čemu radimo. Pratimo šta se dešava od, da kažem, aktuelnih nekih tema. I kao što si rekao, pokušavam da to nekako pojednostavim i na zanimljiv način ispričam i da prosto objasnim. Sad zavisi koja je tema u pitanju. Poslednja epizoda koja je izašla bavila se čovekom koji je, da kažem, na neki način nasledio groblje. I to je vrlo specifična priča, zakonski apsurdna je, zato što je čovek suštinski prodao mesnoj kancelariji u okolini Niša njivu da bi se tu proširilo ovo seosko groblje. Međutim, nisu mu isplatili sve, on je tužio i tako dalje. To je trajalo godinama, od 2007. do prošle godine, gde je Apelacioni sud doneo presudu da se zapravo njemu njiva vrati jer oni vide to i dalje kao njivu, ugovor kažu da je nevažeći i on treba da plati i sudske troškove. Pored toga, pare neće da mu isplate one koje bi trebalo da mu plate. I sad on ne zna šta da radi sa 150 grobova koje ima. I kada je pitao ljude šta da radi sa tim jer ovo nije njiva, oni su rekli pa ako nije njiva onda iskopajte grobove i bacite tela, šta da radite. Tako da eto, to je bila poslednja epizoda. 

Ivan Minić: Topla ljudska priča. 

Stefan Marković: Pa da. 

KAD PORASTEM BIĆU

Ivan Minić: Kroz te serijale obradio si mnoge neke važne teme, ali doći ćemo do toga u kasnijem delu razgovora. Pojačalo uvek ima taj neki hronološki momenat od samog početka i što ja volim da kažem, genezu bolesti. Kako smo došli do toga šta… 

Stefan Marković: Možda što je lepše, narativnije kao ime. Postoji jedna struktura. Tako je. 

Ivan Minić: To je zato što je meni lakše da pratim tok razgovora onda kada ne moram previše da razmišljam. Šalim se naravno, ali zaista mislim da je u životu svakog od ljudi koji rade nešto što je neobično, nestandardno, drugačije, ili što ja volim na kraju da kažem, oni koji sebi komplikuju život, da je taj moment odrastanja, formiranja, želje, težnje, uzori iz tog perioda zapravo jako važni za to da kasnije vodiš srećan i ispunjen život. Da li si ti uspešan? Da li postaješ bogat, situiran? To možda ne mora da ima nikakve veze. To je više neko snalaženje u životu i sve. Ali ja znam mnogo ljudi koji su izuzetno uspešni po merilima finansija, a koji su isto tako veoma nesrećni zato što ništa od toga što rade ih ne ispunjava, a nisu našli prostor, fokusirani na te rezultate, apsolutno nisu našli prostor za hobi koji bi im apsolutno nadomestio opet to sve nešto. A ti si neko koji, i prema onome svemu što znam iz istorije, koji si radio svašta nešto zanimljivo u celoj toj priči odrastanja i svega. Tako da, i za tebe prvo pitanje kao i za sve ostale mančmelo pitanje: Šta si hteo da budeš kad porasteš? 

Stefan Marković: A spremao sam se za ovo, a zapravo nemam odgovor. Nemam odgovor zato što stvarno nisam znao šta, zapravo kroz različite faze detinjstva sam menjao to, ali u početku stvarno nisam znao. I sećam se trenutka kad sam u predškolsko morao da nacrtam, kao dobili smo zadatak, da nacrtamo šta ćemo da budemo kad porastemo. I ja nisam znao i dao sam ocu mom da nacrta, pošto je moj otac mašinovođa, on nije daleko išao od toga i nacrtao jednu lokomotivu i mašinovođu koji maše. E to sam znao da ne želim da budem i nisam to postao. Tad sam hteo samo da odrastem. Možda to je neka prva veza sa pisanjem, kad sam stvarno hteo da se bavim na neki način pisanjem, to je bilo 1999. kad je krenuo rat i ja se sećam kod babe i kod dede u Leskovcu i pratim vesti po ceo dan i prepisujem izveštaje Drecona i Lanzamskog. I to čuvam i dan danas i to su moji prvi novinarski radovi da kažem. Ali eto, nikad nisam to planirao da se bavim podkastom ili pisanjem kao takvim, ne znam. Prosto sam samo hteo da odrastem. A onda kad sam odrastao, video sam da mi nisu bile baš lepe želje. 

Ivan Minić: A kako ti je bilo okruženje? Šta je radila tvoja ekipa, u kakvim krugovima si se kretao?

Stefan Marković:  U kom periodu? 

Ivan Minić: To je to osnovna, srednja škola? 

Stefan Marković: Standardna ekipica. Ništa posebno. Fudbal, posle srednja škola. Mislim, fudbal, kad kažem moram to da završim. Ja se stvarno nikad nisam bavio ozbiljno sportom, nego kažem to po ulici. Više sam bio sudija. Imao sam čak i zvanje i sudijsku kartonu. Trenirao sam fudbal mesec dana, zvali su me Žuća. To je bilo užasno. Užasno sam. Bukvalno ne znam da šutnem loptu. Međutim, kad sam postao srednjoškolac, onda sam ušao u rep vode. Tad je već bila popularna ta jedna subkultura. Što je zapravo meni kasnije mnogo značilo do dana današnjeg. I zbog kontakata koje imam, a i zbog samog pisanja kojim se bavim. I načina gledanja na sve. To mi smo bili reperi. I tad početkom, pa mislim da je to već bila prva godina srednje škole. Tad sam išao prvi put u studio, snimao pesme, počeo da repujem, imali smo nastup. On bio klinac. Uh, kako vam sećam se jednog trenutka, imamo nastup u Kraljevu, ne plate nam ništa. Naravno, odemo do Kraljeva i nastupamo u kafani na stolicama, kao da smo Sneki. I na stolicama. I ja molim u nekom trenutku, kao, jel ima neko da mi doda 10 dinara za Coca-Colu? Kao, ne, nemamo ništa. Meni je to bilo najdivnije iskustvo. Kao klinac si i repuješ. I onda sam bio okružen tom ekipom. S tim što, da ne bi došlo do zabune, rep nije bio kao što je sada. I to ne mislim na to. Nismo se mi mnogo ložili na tu kao geto priču. Mi smo dosta nalazili neke naše uzore u rep muzici kroz ovu kruševačku rep scenu, koja je dosta bila poetična. I onda smo zbog toga dosta čitali, što je meni mnogo značilo. Baš smo čitali i poeziju i prozu i kao ideja je bila da mi budemo obučeni, da spustimo pantalone, ali da budemo elokventni. I da znamo da baratamo rečima da bismo mogli da pišemo te rep pesme. Ali eto, to je bilo neko moje okruženje.

Ivan Minić: Dobro, mislim, osim tog nekog momenta gangstera, krimi kulture koja je postojala kao neka vrsta uzora iz Sjedinjenih Država, svi ti ljudi koji su zapravo napravili nekakvu karijeru su bili vrhunski liričari i dalje su vrhunski liričari. I uz to neverovatan osećaj za ritam. Neverovatan osećaj da, mislim, to mi je bilo fascinantno, skoro sam nešto naleteo na neki kratki klip gde Eminem objašnjava kako stvari koje se ne rimuju mogu da se vrlo lako rimuju. I da je to samo stvar veštine i ideje i onda je dao pa neki primer tu, ne znam, sa Orange se u engleskom ne rimuje ništa, ali on je dao primer sedam reči koje se rimuju u zavisnosti od toga kako ih izgovoriš.

Stefan Marković:  Pa naravno, to je i jeste bila ideja i to smo se stalno igrali sa tim i to smo zvali te rime gde se kao rimuje, ono tipa brate i plate, kao to smo zvali pravilna rima. Ali kao mi smo vrlo igrali sa tim kao da bude nešto, nešto, nešto, brate, na, na, na, na, na, na, na, pa i ser. Znaš, kao ti možeš da rimuješ šta god hoćeš. Ma tu je bilo svega. Pa ono, bili su tad i forumi popularni, pa se dosta pisalo o tome, pa kako da izvedeš, o, ja više ni ne sećam kako se… Multizi, pa kao da se rimuje ceo red sa drugim sledećim redom, kao svaka reč da se rimuje, kao tu smo baš se igrali neke formule. 

Ivan Minić: Ali, recimo, to je neki period i u ovdašnjoj rep muzici koji je onako meni prilično romantičarski u smislu da su se pojavile gomila nekih interesantnih likova. Okej, bio je i nekakav mejnstrim tu u celoj toj priči i ono, kad pričam o tome, meni je uvek prva asocijacija GRU, zato što je on bio ozbiljan mejnstrim. 

Stefan Marković: Da, da, bio je veliki, da. 

Ivan Minić: Bio je dobar u tome svemu, muzika je bila uvek sjajna, on je bio pojava i harizmatičan. Fantastičan. Išao je u moju školu i na neki smer koji baš nije bio sjajan i svi su pričali da je on jedan od najvrhunskih učenika koji su ikada bili u školi, ali su ga isto tako svi obožavali, zato što je bio dobar dečko.

Stefan Marković:  Da. 

Ivan Minić: I kao, postojalo je nekoliko ljudi koji jesu možda na neki način izašli u mejnstrim, oni obično nisu baš ni bili predstavnici, tipični predstavnici toga, nego malo više komercijalni. 

Stefan Marković: Da. 

Ivan Minić: Ali cela ta paralelna scena koja je postojala, koja je bila underground, je bila neverovatno zanimljiva, bez ikakvih para, ali ti sada kada pričaš sa ljudima koji imaju to kao 35-40 godina, koji su sad odrasli ljudi, treba da budu roditelji neke dece i sve to, tim ljudima je to beskrajno značilo tada. 

Stefan Marković: Da, da.

Ivan Minić: Ta neka scena koja suštinski sada, kad probaš i da izguglaš, ne znači ništa. 

Stefan Marković: Ništa, pa da. Pa u suštini, znaš, to ti je krenulo sve, imao si tu, da kažeš, uslovno rečeno staru školu, pa je tu bio Robin Hood, Who is the best, GRU, od komercijalnih jedan 87 se pojavio, sa onim albumom koji je zapravo imao super instrumentale, ali oni su užasno repovali. Međutim, tu se pojavio BSVT i cela ta, da kažeš, novi talas. I onda smo mi bili na tom novom talasu, kao, to smo, mislim, kao, tu je bilo ono savremenije, dosta smo se ugledali na francuski rep, koji je melodičan, dosta, koji ništa nismo razumeli, ali kao zbog instrumentala i tako dalje. I kažem ponovo, kao, dosta je bila bitna ta filozofija, verovatno i zato je značajno to ljudima, a i kažem, kao, negde tim, pa to su i dalje formativne godine, nekako tad smo učili da kritički gledamo na stvari, to je i kroz muziku, sa samim slušanjem muzike, ali i kroz, da kažem, to izražavanje kroz stih, zato što naše pesme su bile ono angažovane, kao, mi smo se borili protiv svega, protiv sistema, iako nismo ni razumeli šta je taj sistem, ali nema veze, kao, tera te da ti razmišljaš, da vidiš loše stvari, pa kao, policajci ne valjaju zato što te startuju u ulici, a startuju te jer izgledaš ko klošar, no što ti nisi sa spuštenim pantalonama, no dobro. Ali da, ono što je zanimljivo, što kažeš kao da, generalno, malo toga možeš da nađeš ako bi sad guglao, kao, u vezi sa samom pop kulturom, zato što to nije bilo samo, nismo bili samo mi koji repujemo, to su bili i skejteri, i brejkeri, i grafiteri, i svi živi, cela jedna kultura, koja se izgubila, mislim, i sve se promenilo, i to je meni možda i prirodno, ono što je poražavajuće, što ne postoje, ja ne vidim da postoje nekakve podkulture danas, i to mislim da je loše za sam razvoj, jer kao, ti tražiš jednu grupu, svaka mlada osoba misli da je najpametnija, da je najspecifičnija i tako dalje, ali ako si okružen istomišljenicima, onda ti je mnogo lakše da funkcionišeš u tom svetu. Danas mi se čini, zvučim ko neki deda, kao, u moje vreme je bilo ovako, sad ništa ne valja, ne mislim da ne valja, nego, svi slušaju sve, i svi su sve, i svi su isti, i kao, to mi negde, to je možda nešto što je loše, ranije je bilo ono kao rockeri, pa punkeri, nemam pojma ni ja ko sve, ne, a danas ne vidim, možda postoje, ali su to baš male, male, male grupe, potpuno bezveze. 

Ivan Minić: Mislim, pritom, danas, bilo koja mala kultura, može veoma lako da se proširi, i da poraste, zahvaljujući internetu. I to je tačno, da. i ono što se meni isto čini, što mi je neki dominantan utisak, kada analiziram što se dešava na muzičkoj sceni, da je tu postoje jedan period, ono, renesanse, koji se desio nakon 2000 tih, u svim žanrovima, apsolutno, i da je onda posle 5, 6, 7 godina, možda još neko preko, jednostavno to počelo da jenjava, šta god nije uspelo da uđe u neku komercijalu. 

Stefan Marković: Da. 

Ivan Minić: I da postoje neki ljudi koji su entuzijasti, koji rade svoje 9 to 5 poslove, ali će jednom u dve godine sesti i snimiti album sa osam pesama, ili izbaciti single, ili snimiti spot, ili šta god, jer im je važno, jer je to deo njihovog identiteta, ali u principu, ono, band se formira sa namerom da postane održiv, znači band se formira kao biznis, gde ok, oni imaju nešto što je njima važno, ali bottom line je, to je prvo biznis, a onda nešto što je nama važno, i ako to ne poleti za godinu dana, svaka tica svome jatu, ide se na nešto drugo, sad da li će to da ide u smeru komercijalizacije kroz, ne znam, Butch Cassidy je koncerti, i sve što uz to ide kao vrlo tradicionalno nešto, što gomila drugih je kroz to da imaš gomilu pesama koje se dobro vrte kroz YouTube, dobro se prodaju kao melodije, slušane su na ovom, na onom, i tu i tamo imaš neki nastup, ili juriš to kao, Švajcarska, Austrija, Nemačka. 

Stefan Marković: Meni je skroz ok, iskreno, znaš kao, mislim, možda treba se pomire te dve stvari, mi smo bili potpuno nesposobni za bilo kakav biznis, kad nije ni bilo prilike. Pa i to je tačno. A druga stvar je što ti ako radiš nešto, želiš da dođe do što većeg broja ljudi. Mislim, ja sam i tad mrzeo, kad sam bio mlad, mlađi, mrzeo sam one ljude koji su snimali pesme u tom trenutku i koji kažu, ma ja to snimam za sebe, onda nemoj da snimaš. Mislim, kao, kako ti kažem, bavi se pecanjem za sebe. Znaš, kao, nemoj to što ti proizvodiš, pa ne mora da ima nikakvu umetničku vrednost, kao, ti negde makar u dubini duše očekuješ da dođe do nekog broja ljudi. I ja nemam problem sa tim što se iskomercijalizovala muzika. Ja imam problem sa lošom muzikom. Ti imaš gomilu dobre komercijalne muzike. tu nemaš šta, mislim, kao, i ima umetničku vrednost i tako dalje i prodaje se dobro i to je meni okej. Jer na kraju dana, ajde sad, ja stvarno već dugo nisam u muzici i ne pratim toliko, ne pratim rap scenu uopšte. Ne znam tačno šta se dešava. Moj kum je Jan Magdevski, Jan Zoo, on radi bukvalno sve. Sve što postoji, on je radio. I onda sa njim ponekad on mi više kaže, ono, kao informacije, kako to funkcioniše i tako dalje. Ali, na primer, što se umetnosti kao takve, ono, što se nje tiče, kao u smislu pisanja ili verovatno i muzike, na kraju sam slušalac, odnosno čitalac, zna da prepozna šta je dobro i to se proširuje. Sad, opet, kažem ti, to je sve sad, ono, za ozbiljnu debatu, kao, da li je sve što se proširi dobro, jer kao, Ceca se proširila, pa, izvini, molim te, ali kao, ja ne mislim da je to dobro. A, sa druge strane, imaš, znaš, kao gomilu stvari koje su dobre, ali se nisu proširile, ali možda nisu došle do, do, do, do, do publike. 

Ivan Minić: I ja mislim da ima tu mnogo situacije u kojima jednostavno imaš nedovoljan broj pokušaja, u smislu da mnogi bendovi nisu postali, ono, nisu doživeli ozbiljan uspeh na nivou prvog albuma, nego na nivou trećeg. Moraće da izdrže do trećeg. Ok, možda su mogli da prežive, možda nije to bio da, nisu postigli uspeh, u smislu nisu se obogatili, nisu došli do stadiona, ali su mogli da žive od muzike, da bi stigli do tog trećeg, četvrtog tog albuma, kad su stvarno uspeli da pogode nešto. Ali čini mi se da toga sada nema dovoljno, u smislu da ima mnogo ljudi koji snime nešto što ne postane mainstream prepoznato. Ti naletiš i oduševiš se, i u fazonu si hoću još, i shvatiš da je prošlo pet godina. I da su oni tri puta rekli da će nešto… Ako ne bude za godinu dana, odustaćemo, pa ćemo možda da se rekonfigurišemo pod novim imenom se pojavimo. Ima beskrajno talentovanih ljudi u raznim. 

Stefan Marković: Da, da, da. 

Ivan Minić: Da je muzike koja ja, pošto imamo neke zajedničke kontakte i prijatelje, znaš, ono, ja shvatam da je to sad treći bend u kojima ga slušam. I prvi je bio dobar, bio je baš nekomercijalno, ali bio dobar, i drugi je bio dobar, čak je imao i neki komercijalni nešto je zagrebao, ali nedovoljno. 

Stefan Marković: Da. 

Ivan Minić: I sad ovaj treći deluje da će da bude kako treba. Ali nije to pod jednom kapom, nije to jedna ekipa, nije to…

Stefan Marković: Da, da, nego… 

Ivan Minić: Nas je petorica, jedan je otišao jer šta god, pa je došao drugi. Ne, ne, ne, to je potpuno novi sklop.

Stefan Marković:  Pa kako objašnjavaš to?

Ivan Minić: Pa ne znam, mislim, tako što ljudi pokušavaju i svaki put pokušavaju sa nečim za što misle da ima najveću šansu. A mislim da u autorskom radu to ne treba, se radi tako. Ti treba da radiš ono što je tvoje. I ako možeš da prođeš kao ti, super. A ako ne možeš da prođeš kao ti, neka ti bude hobi. 

Stefan Marković: Pa da, da, da. 

Ivan Minić: Znaš. 

Stefan Marković: Pa mislim kao generalno kad stvaraš nešto, ako nema tebe u tome, to se oseti.

ŠKOLSKI DANI I REP

Ivan Minić: Vrlo brzo postane isprazno. Pa da. Kako je tebi to izgledalo? Mislim, kažeš, srednja škola ti je bila dosta obojena celom tom pričom. 

Stefan Marković: Rap priča. Onda je došlo vreme, da, kad sam upisivao srednju školu, ovo je sad, ovo je sad, ovo sad zvuči je loše. Znaš, kao došao sam i imam kao ispovest na neki način, šta je sledeća nagrada za životno delo i gotovo. Znaš, kako ide to. U suštini, kad sam upisivao, koji sam ja bio kreten u stvari, kad sam upisivao srednju školu, ja nisam hteo da idem u srednju školu. Rekao sam ti da mi je kao književnost bila jako važna i kao to me interesovalo da čitam, ali nisam hteo da učim, zato što je izašao tad film 8 milja i ja sam hteo da budem kao Eminem Auto limar. i onda me je otac upisao taktično u elektrotehničku školu. I to je jedno zanimljivo iskustvo, zato što je posle toga stvarno ne moraš da ideš u vojsku. Mislim, kao moja generacija nije išla, kao prošao sam sve to. stvarno je zanimljivo. I posle srednje škole, kad je sve to kad se završilo, hteo sam da upišem književnost, međutim tada je otac hteo da ispuni onaj san sa one slike iz predškolskog, mada ne da budem mašinovođa, jer je to srednja škola i on mene natera da upišem visoku železničku školu u Beogradu. I ja sam bio u Fazonu, što? i on kaže, kao, ma završi ti to, kao, siguran posao, a kao, ti posle završićeš šta hoćeš. E sad, da ja nisam hteo, moji roditelji su nam stvarno fini ljudi, ali kao, da ja nisam hteo to, onda bi kao, prosto bi izgurao šta god da sam hteo. Međutim, ja sam se mnogo družio s ekipom iz Beograda. I ja sam stalno bio u Beogradu, tad sam se družio s onom ekipom Sick Touch, ovi reperi. i ja sam hteo da dođem u Beogradu. I kao, meni to bilo super samo iz tog razloga. Ja sam kroz tu, kroz tu višu školu je sam prošao. Ja bukvalno, ja nema, nemam pojma, ništa ni o čemu. E, onda sam tu, ono, nastavio, tad sam počeo, mislim kao, menjao sam grupe, imao sam u Nišu, kad sam krenuo da se bavim muzikom, imali smo grupu Dirty South, pa sad neki dalje repuju iz te ekipe, neki ne, neki su u zatvoru. Pa evo, onda smo pravili peti stepen kao neka super grupa, u smislu, kao ljudi iz različitih gradova iz Srbije, jedan iz Paraćina, ja iz Niša, Jan Magdevski je bio iz Niša, dvoje iz Jagodina, dvojica iz Jagodina i tako dalje. Pa sam onda, ja kao, krenuo solo album da radim u Beogradu i tu sam se negde upoznao sa Marčelom i onda smo počeli dosta da sarađujemo. Gostovao sam kod njega, na album, on je gostovao meni, na album nastupali smo zajedno i tako dalje, ali pre svega je to bilo jedno prijateljstvo i sa njim i sa celom tom ekipom, Nancy, koja mi je komišnica sada i Rade, koji mi je radio, viš kako se to sve nadovezuje kao Rade Sklopić, koji mi je sad radio muziku i za tragove i za glasnu žicu. I tako, prošao sam kroz tu školu, ništa nisam naučio, čitao sam i dalje i onda sam isto počeo da se interesujem, da, da, počeo sam već da pišem kratke priče, nisam u tom periodu još ništa objavio, ali sam pisao, poeziju nisam, znaš kao svako ko piše prođe kroz fazu poezije, ja sam to prošao kroz rep i onda nisam imao potrebu da pišem poeziju. Vratio sam se u Niš sa idejom da se vratim privremeno, dobili smo otkaz, cimer i ja, u stanu, zato što smo napravili praktično studio od stana, doneli dva svakakva zvučnika, on gruvno izbacio tepih na terasu, on se ubuđao posle dva pljuska i tako, napravili haos, dobili otkaz i ja se vratim u Niš kao privremeno i šta se desi, ja se oženim. Tu sam, gde sam, ostao u Nišu, radio sam sve i svašta, bukvalno prva stvar koju sam radio, bio sam SMS kurva, na Infostudu bio kao oglas, radi se online nešto, ja kao ne znam šta je, dosadno mi je u Nišu, sedim po ceo dan kod kuće, ja se javim, ono neka prevara, pisaću za Vajs posle o tome, u suštini nešto kao glumiš da si žena, onda kad je meni to dosadilo, ja sam na kraju rekao tom čoveku da se ta žena s kojom se dopisuje ubila i da sam ja njena sestra sad, kao ova se zvala Rada, ova je Dara, potpuno luda priča, i naravno dobijem otkaz i tu, radio sam preko agencije u distribuciji, čitao sam struju, to je isto bilo zanimljivo iskustvo, okolina Niša, bukvalno nisam znao gde idem, i najgori sam bio i tu, zato što nikad nisam pogodio sve kuće, bukvalno pola sela ima nepročitana brojila, pa sam radio na šalteru, isto, posle su me prebacili na šalter, dobio otkaz i tamo. E sad, u to vreme već krećem da pišem prozu ozbiljnije, novinarstvo mi još nije na pameti, i onda sam objavio neke priče u ovim novosadskim Poljima i to su mi bile neke prve pare od toga i meni je to bilo nešto najlepše kad mi je stigao ugovor, slavim ga poštom, onda mi uplaćuju novac, kao ja prodajem priče, i meni to bilo super. Međutim, razmišljao sam o tome kako ja da zaradim zapravo platu od pisanja, jer sam rešio da se ženim, niti žena radi, niti ja radim, bukvalno za šest meseci smo se venčali, svaka slika koju vidiš sa svadbe, moja majka plače, ali ne od sreće, jer su svi mislili da nema šanse da se ja ženim. I tako, onda sam bio u fazonu, ok, novinarstvo, novinarstvo je nešto što mi je zanimljivo, pratim medije, i onda sam prošao kroz različite redakcije, prvi ozbiljniji posao mi je bio Vajs, ozbiljnije plaćen posao, ali drugačija forma novinarstva, slobodnije, pisao sam neke stvari koje su mi bile više reportažne, i onda sam video konkurs u Južnim vestima i tako kreće, da kažem, ta ozbiljnija novinarska karijera. Radio sam u Južnim vestima i na istraživačkim pričama i na dnevnom novinarstvu, dosta sam učio tamo kako se piše. U novinarstvu sam ušao zbog proze, ali kad sam počeo da pišem tamo, bio sam toliko stegnut da je to bilo užas. Bukvalno nisam znao šta smem, koliko smem da se rasplinem u tome i trebalo mi je par meseci da malo opustim ruku, i posle toga sam dobio ponudu da pređem u CINS, prihvatio to i vratio se u Beograd, tako da to privremeno, privremeni dolazak u Niš, trajao je par godina. Dobio sam dvoje dece u međuvremenu. 

Ivan Minić: Hoću da te pitam za Južne vesti, pošto, je li, moji najbliži prijatelji su pokrenuli to pre 15 godina. 

Stefan Marković: Da se ne pravimo da ih ne znaš. 

Ivan Minić: Jeste, i meni je lično ta priča jako važna, i mnogo sjajnih ljudi je prošlo kroz taj medij, mnogo dobrih priča je tu urađeno, mnogo važnih društvenih priča je urađeno koje su, čini mi se, malo Niš pomerile ka nečemu boljem, jer su pozivale na odgovornost ljude u društvu u kome se to vrlo retko dešava, ali ono sa čim se ja, recimo, opet ne slažem, jer sam preduzetnik i moj pristup u tim stvarima je mnogo drugačiji, jeste taj by the book pristup koji se tamo od početka gaji, odnosno zna se šta su elementi kog novinskog formata, medijskog formata, zna se kako se formira po pravilima naslov, šta je uvod, šta ide u kasnijoj fazi i to je od početka tako i to se i danas poštuje, iako velika većina današnjih medija apsolutno ne prati ništa što se tiče ni pravila, ni kodeksa službe, nego gleda šta može da da najveći rezultat od klikbejt naslova, slika i svega toga. I upravo zbog tog vrlo tradicionalnog pristupa strukturno celoj stvari, većina mladih ljudi koji su dolazili u prethodnih 15 godina jesu bili ljudi koji su došli sa novinarstva, sa žurnalistike, sa fakulteta, koji možda nisu naučili ništa o tome kako je biti novinar, ali su sve te strukturne stvari morali proći na fakultetu i možda od njih danas imaju traume, ali došli su istrenirani, e sad od njih treba napraviti novinara, što je sad jedan potpuno novi level. Ti si ušao u to sa potpuno drugog ugla, a opet znam da si uradio neke stvari, voleo bih i ti da mi kažeš šta ti iz tog perioda najznačajnije, koje su stvarno ostavile veliki utisak i privukle veliku pažnju ljudi itd. Kako sad kažeš da ti je bilo frka?

ULAZAK U NOVINARSTVO

Stefan Marković:  Da, to je bilo potpuno novo, etno iskustvo, samo je trebalo da se uči. Pa u suštini, ja stvarno smatram da je, mislim kao smatraju i većina ljudi da je novinarstvo zanat i stvarno treba pristupati novinarstvu zanatski. Mislim da ne postoji nikakva filozofija oko toga. Ja se slažem sa tobom, naročito u tom periodu, sad još tu i tamo popuste za neke stvari, ali dosta su bili rigorozni što se tiče tih nekih pravila, strukture teksta, naslova, dužine teksta itd. Ali meni je to, na primer, značilo, jer to ti je ono kao da kreneš da slikaš, moraš da naučiš neke osnove da bi mogao da naslikaš, ne znam, da pređeš na kubizam, recimo. E sad, tačno je da nema mnogo medija koji to rade by the book, što bi ti rekao. A meni je mnogo značio ceo taj proces, nije mi bilo potrebno formalno obrazovanje da bih mogao da se bavim novinarstvom. Više mi je trebalo to da naučim te stvari koje si i pomenuo, kako oni rade, način na koji se radi, način na koji se piše tekst, šta je etički, ajde to negde imaš u glavi, ali opet uvek u novinarstvu možeš lako da sklizneš. Kako da se postavljaš prema političarima, recimo, znaš, koliko treba da budeš blizak ili ne. Kako se sa izvorima treba raditi, kako ne treba raditi. Kad radiš, da li si posle posla dostupan ili nisi dostupan, i tako te neke stvari. Ali mislim da, i o tome možemo da pričamo, generalno da se novinarstvo mnogo više uči na nekim kursevima, seminarima, predavanjima, gde drugi novinari, između ostalog ja stalno držim nekim novinarima predavanja, gde stvarno naučiš neke stvari. Ja sam, na primer, što se konkretno istraživačkog novinarstva tiče, najviše naučio tu. I većina novinara koji krenu da rade, nemaju pojma sa fakulteta. Ne znaju. I ja sad kad im predajem i kad im pričam, ne znam, o APR-u, recimo, što bi suštinski trebalo svaki građanin da zna, nemaju pojma. Ne znaju kako se šalje zahtev za pristup informacijama od javnog značaja ili šta je portal javnih nabavki, da je sve to dostupno. I ja se sećam kad mi je to na nekom treningu, koji su Južne vesti organizovale pre nego što sam se zaposlio, meni je to bilo fascinantno kad sam video sve te mogućnosti i onda sam se igrao, naravno, sam. Ali sam dosta učio, tada je urednik bio Peđa Blagović, pre svega sam od njega naučio mnogo stvari, zato što stvarno smatram da je jedan od najboljih urednika. Ima taj talenat, prosto pre svega tu osobinu da stane ispred novinara. Kad god je neki problem i ja se sećam te jedne situacije da sam nešto pogrešio u tekstu, zove ga neki direktor, zove mene direktor, dere mi se preko telefona, ja tek počeo da radim i vidi Peđa da je meni neprijatno, on uzima telefon, dere se on njemu, na kraju krene da se izvinjava Peđi i Peđa spušta slušalicu, pritom nema pojma šta sam ja pisao, i kaže, jesi zajebao stvar? Ja kažem, jesam. Kaže jaoooo. Tako da, eto, posle je Daca Stankov koji mi je prijatelj, kum, zato. Koliko ja imam kumova, zvučim ko u filmu Kum. 

Ivan Minić: Ili neki drugi. 

Stefan Marković: Da, da, da, da ne pominjemo te. Posle su me i Peđa i on usmeravali ka istraživačkom novinarstvu, što je meni bilo zanimljivo i ono što si pitao, druga stvar, neke stvari koje sam ostavio. U tom trenutku sam stvarno hteo da se igram, stvarno sam čačkao, znaš kako, u dnevnom novinarstvu, u radu Južnih vesti, nemaš ti mnogo vremena da se baviš jednom pričom šest meseci, kao što se bavimo sad u CINS-u, KRIK-u ili BIRN-u. Rade se dnevne teme, ponekad neka analiza i neka manja istraživačka priča. Ali meni je uvek bilo zanimljivo to da malo čačkam, portali, otvorene baze itd. Još su tada odgovarali na zahteve za pristup informacijama od javnog značaja, pa sam stalno slao. I već sam počeo 2016. da radim tamo i već iste godine, krajem godine, oktobra, sam počeo da radim i već u novembru ili decembru, tako nešto, sam napisao moju prvu veliku istraživačku priču o Škodama. Tad je ministar, ministarstvo za boračka i socijalna pitanja, tu je bio Vulin i u tom ministarstvu oni su napravili celu šemu, pošto je bila redukcija voznog parka, racionalizacija sredstava, nisu smeli da kupuju nova kola, oni su napravili varijantu da ministarstvo upumpava pare centrima za socijalni rad, gerontološkim centrima i da onda oni kupuju kola za ministarstvo i potpisuju ugovor o ustupanju. I to mi je bila prva priča i već 2017. smo bili nominovani za NUNS-ovu nagradu, bili smo u najužem izboru i ja se sećam, srećem neke drugarice koje rade u tom trenutku na N1, koje znam iz potpuno druge priče, kao, šta ćeš ti ovde? Ja sam novinar. Tako da, eto, to mi je bilo značajno. I kontakti, naravno, dosta sam ljudi upoznao preko Južnih vesti, dosta sam stvari naučio, naročito, možda to ljudi koji nisu imali prilike da rade u dnevnom, a naročito u lokalnom dnevnom novinarstvu, mnogo je kompleksnije, odnosno teže, teži su uslovi zato što se najčešće sve svede na lično. Svi ti funkcioneri o kojima pišeš, sve to ide, svi oni misle, iako su vrlo zamenjivi, vrlo se brzo promene, oni svi misle da ti zapravo pišeš o njima zato što ih ti mrziš. I onda je bilo svega i svačega, i pretnji, pretnji mojoj ženi, pratila nas služba itd, čega nije bilo kasnije, kad sam došao ovde, recimo, da se bavim istraživačkim novinarstvom. Ali eto, to je sve jedno zanimljivo životno iskustvo. 

 Ivan Minić: Baš sam to hteo da te pitam, jer to jeste jedna važna tema za sve nas koji smo povezani sa Južnim vestima i sličnim medijskim kućama koje postoje, a nema ih mnogo. I upravo taj moment kada iz nekog normalnog života ulaziš u situaciju gde to što radiš dovodi tebe i tebi bliske ljude u poziciju da niste bezbedni. 

Stefan Marković: Da. 

Ivan Minić: I da, mislim, postoji taj veliki problem koji u nesofisticiranim društvima i organizacijama se često dešava, to je čak i kada praviš problem nekome ko je visoko, taj neko neće napraviti nikakvu reakciju, ali će neko ko je dosta ispod to uraditi da se dokaže. I mi imamo tu mantru već godinama da ljudi koji su na nekim nižim pozicijama prave pakao zato što žele da se dokažu. Sa druge strane i oni koji su na visokim pozicijama su skloni pretnjama i sličnim stvarima. Kao, zašto nisi sebi rekao meni ovo ne treba u životu? 

Stefan Marković: Zato što svako ko krene da se bavi novinarstvom krene sa ludačkim entuzijazmom. I to je nešto neverovatno, to te čak i pokreće, sve te stvari koje se dešavaju da ti bude naravno neprijatno i možda, pa ja nisam, iskreno, nikad nisam osećao pravi strah da sad budem, da to bude na nivou ne smem da odem do prodavnice, da se osvrćem iza leđa, ne. Ali to te pokreće na neki način. I naročito što si mlad, smatraš da si važan u tom trenutku i da je zapravo i jeste važno to što radiš i onda nisam, nisam nikad razmišljao o tome da odustanem. Kad je krenulo to sa mojom suprugom, gde su njoj pretili i tako dalje, slali poruke, pisali po Twitteru sve i svašta, tad mi nije bilo prijatno, mislim, kome bi bilo, ali nisam razmišljao da odustanem. Mislim, nudili su mi pare, jedan direktor mi je nudio 2000 evra da nešto ne pišem, što je na kraju ispalo da nemam ni priču, nisam ni pisao to, a nisam uzeo pare. Zato je trebalo ti i ja da se tu ujedinimo, ti kao preduzetnik, i onda pravimo biznis. 

BALANS U IZVEŠTAVANJU

Ivan Minić: Taj moment gde postoji lokalni medij koji pokriva jedan grad koji nije u fokusu, mislim, jedini grad koji je u fokusu je Beograd, jer je tu koncentracija kapitala i svega, mi imamo tu situaciju da oduvek, mislim od kad se ja sećam, što je u suštini od kad postoji višepartijski sistem, uvek si imao na lokalu ljude koji su najvažniji na svetu, na lokalu, koji mogu da kontrolišu sve, pa nekada je to povezano direktno, politika, privreda i ostali sektori, nekada postoji neki clash između te dve vertikale, pa se to na neki način pegla. Zadatak Južnih vesti jeste bio, naravno i dalje jeste, da informišu ljude o svim bitnim stvarima koje se dešavaju u Nišu i južnoj Srbiji, koju zahvataju sad još koliko gradova. Ali upravo to što je pravilo razliku su bile te priče gde se neko posvetio mnogo više i bavio tim. Kako se pomiri jedno i drugo? Taj redovni posao i… 

Stefan Marković: Pa… šta ti kažem, bilo je… u nekim trenucima je bilo teško. Imali smo, na primer, situaciju, Milan Zirojević, sadašnji glavni urednik Južnih vesti, gde smo videli, da kažem, nikad to nije bilo baš iskomunicirano, ali smo videli određeno nezadovoljstvo kod određenih kolega, što recimo i ja sam najčešće imao mogućnost da se bavim jednom pričom, ne sad šest meseci, ali mogao sam, ne znam, dve, tri nedelje da se bavim nekom pričom. I kad se pojavilo to u vazduhu, onda smo počeli da radimo priču, tad se pravio onaj Klinički centar u Nišu. Tu je nešto bilo oko nabavke, bilo je dosta problematično, i onda smo Milan i ja, posle posla, dolazili kod mene i tamo smo čačkali i tamo smo upisali. I sad, to nikad ne bih radio, iskreno, to je moj posao i ako sam na poslu, to radim u to vreme, mislim, jer te priče stvarno imaju vrednost. Ono, da li je pukla negde cev, okej, jeste bitno, ali to ćeš da nađeš na još 50 različitih portala, pa i na kraju krajeva na portalu javnog preduzeća. Tako da, komplikovano je bilo, bilo je teško, zato što, prvo, to je mala redakcija, tu nema mnogo ljudi, a ti treba da pokriješ mnogo stvari i ne pričam sad samo o servisnim informacijama, pa onda i događaje i dnevne, a Južne vesti su oduvek imale i te analitičke priče koje se rade brzo, mogu se urade za dan ili dva, ali opet iziskuju neki napor, da pozoveš nekoliko sagovornika, da izanaliziraš nešto i tako dalje. Tako da jeste komplikovano. Znam da je postojala ideja da se napravi istraživački deo Južnih vesti, da se formira jedna ekipa koja bi se bavila samo time, a da bude odvojena dnevna redakcija. 

Ivan Minić: Operativa. 

Stefan Marković: Pa da, ali to se nije desilo. 

NOVI POČETAK U BG-U

Ivan Minić: Kako je izgledao taj trenutak kada je došla ponuda da se vratiš za Beograd i da radiš na nekim sad malo drugačijim stvarima? 

Stefan Marković: Pa bilo je zanimljivo. Ja sam poznavao te ljude iz CINS-a i ranije, privatno i profesionalno, i bilo mi je izazovno. Ja sam hteo da se bavim istraživačkim novinarstvom i to je meni, sve vreme sam u Južnim vestima gurao to i stvarno, kažem ponovo, Peđa je pravio negde od mene istraživačkog novinara, posle Aca, i kad je došla Goca, Goca mi je dosta prostora davala da se bavim takvim pričama, Goca Bjeletić Senija. I onda mi je bilo negde i logično, suštinski nisam mogao da napredujem više, i da sam hteo da menjam posao u Nišu, ne bih imao gde da radim kao novinar. I onda sam prešao u CINS. Sam prelazak je bio komplikovan zato što sam imao malo dete, plus mi je žena bila trudna, ona je dosta vezana za Niš, pa su tu bile komplikacije kako ćemo, šta ćemo i sve to. To je bila 2020. godina, januar. Mi dolazimo, fantastično se smestimo i sve, korona. I toga se sećam tako dobro, zato što je žena tad bila u Nišu, dolazi u Beograd, sedamo, idemo u Malu Slaviju, ja primio prvu platu, idemo u Malu Slaviju, jedemo i čitam vesti, kaže: došla korona kod nas, prvi slučaj. I ona već u panici, kaže hajde da hvatamo prevoz, da se vratimo kući, što posle deset dana već bilo hiljade i hiljade. Tako da je bio užasan period. Što je bilo zapravo super za mene u tom trenutku? Radilo se užasno, radili smo od kuće, ja sam bio malo Beograd, malo Niš, tek sam došao, nisam se bondovao sa redakcijom, ali nonstop smo bili na pozivima, radili smo tada dnevne priče, baš smo ginuli da ispratimo iz različitih aspekata to sve šta se dešavalo oko korone. Ali je to bio i period kada sam ja počeo da pišem svoj prvi roman, što mi je isto značilo, jer sam mogao da rasporedim vreme i onda sam ga malo u Beogradu, malo u Nišu, više u Nišu pisao, tako da sam kombinovao te stvari. E sad, vraćamo se na to što si pitao u suštini, kao istraživačko novinarstvo. Istraživačko novinarstvo je zapravo bilo potpuno drugačije od onoga što sam ja zamišljao, bilo je mnogo teže, komplikovanije i kompleksnije zato što postoje neke stvari koje mi nismo radili u Južnim vestima kad smo radili takve priče. A to su, zapravo, izvini, kao nekoliko faza kroz koje prođe svako ko dođe u istraživački medij iz dnevnog medija. Prva faza je osećaš se potpuno beskorisno, jer se radi sporije. Imaš dan kad pošalješ tri zahteva za pristup informacijama od javnog značaja i sediš. Onda prođu dve nedelje, oni ti ne odgovore, ti šalješ žalbe, neko ti odgovori, onda kreće dokumentacija, analiza dokumentacije, i sve mi je to bilo manje više poznato, samo sporije. I kad je krenulo zapravo da se radi, moja prva priča u CINS-u je bila neka u vezi sa Mrkonjićem pokojnim, on je imao neku firmu u Crnoj Gori, nije prijavljivao agenciji itd. I treba ta priča da ide na fact checking. E, to je nešto što nisam imao iskustva s tim. Ja se sećam da je to za mene bio baš bauk. A zašto? Zato što moraš da dokazuješ, na primer, ja se sećam te rečenice: visoki funkcioner SPS-a, Milutin Mrkonjić. Ja moram da dokažem da je on visoki funkcioner SPS-a. I sad kao, kako? Pa zna se. 

Ivan Minić: A to je common sense. 

Stefan Marković: Pa da, zna se. Ne, to ne postoji. Nema zna se. Svaka reč mora da se dokaže. I to je nešto na što se navikneš posle i što ima apsolutno mnogo smisla, jer zbog toga ne mogu da te tuže posle. Ti si siguran. 

Ivan Minić: I da viču na tebe, pa da mora Peđa da se javi. 

Stefan Marković: Ili to. Tako da je to bilo jedno potpuno novo iskustvo, ali onda smo došli do podcasta. Tako da smo mi izašli iz toga šanca. Počeli smo da radimo, u nekom trenutku smo došli na ideju da primenimo… E da, inače, kad sam počeo da radim to, pa onda zbog celog tog fact checkinga i svega, opet sam se stegao. I sad, moje pisanje je bilo katastrofa. Mislim, plašim se kako da napišem jer to treba da dokažem. I onda čak i kad sam se opustio, kasnije kad sam pisao nešto, ne mogu ni da se setim šta, u svakom slučaju opisujem zgradu neku. I napišem: nekomunističke zgrade, hladnog izgleda, sive boje, betonska zgrada. Kažu: dokaži da je hladnog izgleda. A nemojte. Kako da dokažem? Hladan izgled, hladno je. Ali to je prošlo, ne možeš. I onda smo došli na ideju da radimo narativne priče. Moj sadašnji urednik, Vladimir Kostić, on je neko za koga možda znam da najviše medija prati. Pretplaćen je na New York Times i ne znam ni ja na šta sve ne, prati Washington Post i tako dalje. I kao, prati i voli kao i nove pristupe i drugačije forme, drugačije strukture i tako dalje. I, pošto volimo pisanje, onda smo pričali o tome i došli smo negde na ideju hajde da promovišemo sa nekom narativnom pričom da vidimo kako će da prođe. Napisao sam jednu i onda sam prešao na podcast. A ta priča je prošla super zato što je apsurdna. Neki čovek koji je osuđen da je vozio kola iako nikad nije seo u kola niti je išao na to mesto.

Ivan Minić: To ima i kao podcast epizodu. 

Stefan Marković: E tako je. Tako je. 

Ivan Minić: Gde je ona žena ključna tu. 

Stefan Marković: Tako je. Tako je. I to je to u suštini ukratko. 

POČETAK PODKASTA

Ivan Minić: E sad, tu, da kažem, svaka sezona je priča za sebe. U nekim sezonama i svaka epizoda je priča za sebe. Ali, postoje dva podcasta. Jedan je Glasna žica, drugi je Tragovi. 

Stefan Marković: Da. Da. Da. 

Ivan Minić: Super je, kako god. Kako je šta išlo, šta je logična podela te dve stvari, koje su bile prve teme?

Stefan Marković: Mi kad smo, Vladimir i ja smo, Vladimir je zapravo, pre nego što sam ja došao u CINS, imao ideju da se pokrene nekakav narativni podcast jer je slušao. I ovo, pošto i ja slušam takve podcaste, mislim oni koliko dugo postoje u svetu, već 15 godina kad je izašao ono “Serial”, i pre toga imaš “This American Life” od 90-ih što ima isto neku formu narativnog podcasta. I mi smo, kako se zove, kao razmišljali šta ćemo da radimo. Imali smo različite ideje, hteli smo upravo true crime, hteli smo ovako, onako, onda smo došli na ideju slušajući podcast, ne znam da li znaš za to, onaj “Planet Money”. Mnogo zanimljiv, NPR-ov je podcast, zanimljiva je priča, bavi se ekonomskim temama. Kratke su epizode, po 15-20 minuta, mene ekonomija uopšte ne interesuje, ali oni na mnogo zanimljiv način pričaju, pričaju. U suštini, epizode su, imaju takvu strukturu da uvek imaju jednog sagovornika, imaju zvukove sa terena, snimaju ga na terenu i dosnimavaju zvukove, imaju super muziku uz to i pričaju priču. I sad ne znam, kao, bila je priča o tome kako je, ono, u Njujorku plovilo neko đubre, mafija je otkupila to pa kao da bi za reciklažu i nešto išli, zapravo to je prva reciklaža kao nešto, mafija je učestvovala u tom i tu meni je bilo super, zanimljivo, pa onda Mesi, kako je postao fudbaler zbog onih hormona koje je primao, pa kako je zapravo došlo do toga da on ima para za te hormone i šta bi bilo da nije imao para i tako dalje. Zanimljivo, baš je zanimljiv koncept i onda smo hteli tako nešto da radimo. Kratka forma gde ćemo da objašnjavamo na neki način pojave u društvu. I onda smo kupili opremu i dalje nemamo mi jasan plan. Mi imamo ideju kao da bude tako neki explainer gde ćemo mi da pričamo, ali sve vreme imamo u glavi ideju kao mi smo istraživački mediji, moramo da imamo i istraživački podcast. Nemamo temu još, nemamo ništa i šta se dešava? Mi kao krećemo sa Glasnom žicom. Tu je bilo toliko naziva. Ja i dalje ne volim baš taj naziv. Nije mi najsrećniji. Sad sam se već navikao, ali kao tu smo imali glasanja. Ja sam imao mnogo dobre ideje, u majke. Trebalo je, pošto isto se bavilo kao to javnim novcem. U početku je bila ideja da se bavimo samo javnim parama i kao na neke te zanimljive primere kao da pričamo o tome. A sve možeš da povedeš sa parama. Jesu negde odeljak se zove Gde su moje pare? I kao, baš je dobro. Međutim, kao, hvala Bogu, pa nije ostalo to zato što se sad bavimo mnogo širim spektrom tema. Međutim, kako se zove, krenuli smo sa Glasnom žicom. To je bilo nama zanimljivo. Prolazilo, kako prolazilo, nije se mnogo slušalo u početku. Nekim ljudima je bilo zanimljivo, nekima nije. Prosto, mi smo učili. 00:54:41 Ali smo i dalje imali ideju da treba da radimo nekakav istraživački podcast. I onda šta se dešava? Dešava se ona rudarska nesreća. I to je radila koleginica Jovana Tomić. Slala je zahteve, dobila informacije, stupila u kontakt sa porodicama i pošto smo samo ja i još jedna koleginica znali da vozimo kola u celoj redakciji, onda smo često išli kao vozači. Ja sam voleo najviše te terene gde ja prosto idem kao vozač, odem na ručak i vratim ih. I onda sam išao kao vozač do Aleksinca da odvezem Jovanu i Vladimira Kostića koji je isto pošao jer ga je interesovala priča da uradi intervju sa porodicama poginulih rudara. Međutim, ako već idemo, onda smo pričali zašto ne bi poneli opremu za snimanje pa da vidimo da možda to zapravo bude istraživački podcast da se bavimo tom temom. I mi smo krenuli stvarno, prikupljali smo materijal tamo, međutim, desio se Ribnikar. E onda kreće, onda kreće potpuno ludilo jer smo razmišljali o tome da moramo nešto da uradimo sa Ribnikarom. Novinarski je bilo pokriveno na sve moguće načine.

Ivan Minić: Osim onaj koji bi zapravo ljudima kao što se desilo. 

Stefan Marković: Tako je, pa sećaš se kako šta su bile. Uglavnom su bile priče o tome ko je ubica i kao sve oko ubice. Tako je. I kao sve se vrtelo oko toga i onda smo krenuli zapravo sa idejom da vidimo da na što bolji način ispričamo priču o tom događaju da svima bude jasno, a i da bude tačno i ne patetično i ne senzacionalistički šta se zapravo desilo ako možemo i sami sebi da odgovorimo. I onda na taj način su nastali Tragovi sa idejom da budu istraživački podcast. I ovaj, tako da sad imamo Glasnu žicu koja je explainer, u suštini bavi se najrazličitijim temama od ono zooloških vrtova do pravosudnih, tako je, pravosudnih zavrzlama, apsurda, eno pričao sam ti za ta groblja, do ne znam ono protesta na različite načine. I uvek gledam da se igram sa tim i da dodam nešto novo i da, na primer, kao da eksperimentišem. Kad su bili protesti 15. marta, tad prosto hteo sam da radim epizodu, ja sam krenuo iz stana, poneo sam snimač i išao sam bukvalno sa Zvezdare gde živim do protesta, snimao različite ljude bez nekog konkretnog plana šta može da ispadne i tako dalje, pri tom pričao sa policajcima za koje sam mislio da neće želeti da pričaju, i onda sam, ono, nisam imao naraciju nikakvu nego sam na licu mesta govorio u mikrofon kao stvari da opišem šta se dešava jer je malo specifično pošto je audio. I onda, na primer, kao to bio eksperiment gde smo zvukove sa protesta kombinovali i napravili jednu priču kako je krenuo i završio se taj dan. Tako da uvek se igram. Evo, na primer, kao to bi voleo ljudi da čuju, stvarno mi je simpatična epizoda sa grobljima zato što kao ta priča je ispričana, ja sam je u medijima i video, zvao sam novinara koji je radio na toj priči i onda nije mi to bilo nešto novo, što samo je drugačiji način na koji ću da ispričam, ali sam hteo da dodam neku drugu vrednost. I onda sam razmišljao šta, i vidim da jedan od mojih drugara organizuje u Etnografskom muzeju izložbu o vampirima i on me zove i kaže kao dođi, imaš ulaznice, kao dovedi klince, kao da obiđete, kao mnogo je zanimljivo. I ja odem tamo i kažem ajde ponesem snimač i ja snimam to, kao snimam sina koji traži neke, pošto je cela ideja bila da tražiš neke predmete po Etnografskom muzeju koji su u vezi sa vampirizmom, tipa groblja, makete groblja, bosiljak, neki beli luk i tako dalje, i ko sakupi sve, ko pronađe sve, dobije mali glogov kolac i neko magijsko bilje. I ja sam snimao to kao dok idem sa sinom i kao pričamo, tražimo, mi smo stvarno tražili u tom trenutku te predmete. A onda sam intervjuisao Pavla Zelića koji je organizovao to zato što se on bavi stripom i onda mi je pričao o vampirizmu u Srbiji i kako, i kako apsolutno, a pričao je čak i svoj Google kao je to medicinski fenomen i ovo, i tebi epizoda kreće zapravo sa tim kao vampiri i kao šta, i onda povezujem sa grobljima. I to mi je uvek, uvek gledam da ubacim tako nešto. Radio sam epizodu, na primer, o ovim profesorima i nastavnicima koji su ostali bez plata, odnosno kojima su smanjene drastično plate. I onda sam pronašao čoveka koji radi kao nastavnik u Devetoj beogradskoj gimnaziji, ali koji sve vreme, kao hteo sam da ilustrujem koliko su inače male plate, ne samo u ovom trenutku kad su im još i smanjene, nego koliko su male, gde postoji gomila njih koji rade dva posla. I onda sam našao njega, Đorđe Mamula se zove, i on radi kao turistički vodič. I onda mi je palo na pamet, kažem slušaj me, kad god si slobodan idemo, ja uzimam snimač i idemo da te snimam, ti me vodiš celu turu, hoću. I on kaže, pa to traje 20 minuta, pola sata, kao kroz ulicu Kralja Petra recimo, kao pošto ona ima sve žive stilove, ja kažem nema problema. Kao, snimam ja to, meni treba dva minuta odatle, kao hoću sve, ispalo super da ja isto uvodim u epizodu zapravo kroz istoriju, kao kafane, Saborne crkve i tako dalje, a dovodim do problema koji je zapravo druge prirode. 

TEŠKE PRIČE

Ivan Minić: Generalno, onaj prvi set priča koje su izašle na Glasnoj žici, gde je bila i ova sa vozačem koji nikad nije bio u vozilu, meni je ono kao prva asocijacija bila da to treba da se zove Absurdistan. 

Stefan Marković: Apsolutno, da. 

Ivan Minić: U startu su sve priče bile takve, neki baš izuzetno zanimljivi slučajevi, gde sam neke od njih i ja u nekim novinama čitao pre x godina jer neki su priče stare, ali mi je bilo super interesantno. Međutim, ono što mi je tu dosta ozbiljniji poduhvat jeste ovo što si radio sa Tragovima i tu mi je jedna stvar, mislim pričaćemo o svemu tome, ali taj moment gde ljudi jako teško pričaju o bilo čemu što je duboko i lično. OK, ljudi koji imaju medija trening oni mogu bilo kada, o bilo čemu, bilo kako, tih ljudi je jako, jako malo. Ti ćeš sesti sa njima, povezaćete se, oni će se otvoriti i reći će nešto, ali onog trenutka kada izvučeš mikrofon ili staviš snimač ili bilo šta, sve postaje četiri nivoa teže. 

Stefan Marković: Da, da. 

Ivan Minić: Jer tada je ozbiljno, tada ne mogu da ignorišu, ne pričaju sa tobom kao sa osobom, ne mogu da ignorišu to da su snimani. Kako je to izgledalo? 

Stefan Marković: Pričamo sad o porodicama?

Ivan Minić: O svemu. Znači i na nekim banalnim pričama, a onda kako je izgledalo posebno u ovoj celoj priči gde je to sve još uvek bilo prilično sveže?

Stefan Marković: Pa znaš kako, ja mislim da je mnogo veći problem kada upere kameru u tebe, znaš. I često se zapravo sagovornici opuste kada im ja objasnim da je to samo audio, jer on kaže: “A, onda ne moram da se obučem, znači ne moram da se sređujem, samo zvuk, samo zvuk, super.” I to je prva stvar, to je prednost, kao nije nametljivo toliko i ljudi brzo zaborave. Nije bilo… Lažem sad, bilo je stvarno situacija, neki stručnjaci koji dođu i koji inače znaju da budu dosadni kada krenu da pričaju, zapravo na taj način znaš, kao previše stručno, onda tu imamo problem. Ali sami, da kažeš, građani koji su bili predmet mojih epizoda, oni nisu imali problem da se opuštaju zato što ja imam tu tehniku, nije tehnika, to je nešto što sam razvio sam, iskustveno, radeći na podcastima, a to je način na koji mogu da opustim ljude. A to je pre svega, krenemo dosta da razgovaramo, da pričamo, pričamo, pričamo, pričamo o bilo čemu, i kad pustim da snimam, mi pričamo neke gluposti u početku, a tek onda pređemo na temu, i tad se već oni zaborave na mikrofon i tako dalje. Ono što mi se javljalo više puta kao problem, to je da krenu neke mnogo zanimljive stvari da pričaju kad isključim mikrofon. A ja gledam da ga ne isključim, čak i nekad kažem: “Evo, isključio sam,” i pustim čisto da imam zvuk zbog atmosfere, zbog svega, kao ne koristim to, ali kao uvek kad isključim, uvek se desi da neko nešto kaže. A što se tiče roditelja i ne samo roditelja, nego i porodica poginulih rudara, isto je, da kažem, na isti način, manje-više isti pristup je bio i razgovori su tekli manje-više isto. Pa, mi smo se sa svakim od njih čuli. Sad, zavisi, u početku nam je bilo jako teško da dođemo uopšte do njih. Mi nismo imali pojma kako da razgovaramo sa tim ljudima, čak ne li je baš da te pripremi neko uživo. Pa ne, ali ni profesionalno, a ni kad nisam radio takve teme novinarski, da ja mogu da sednem i da pričam na taj način i da napravim neki štit od toga. Naročito što to je stvarno bio moment gde je svako od nas pogođen, koliko god više sad to zvučalo kao kliše, ali to je stvarno bio trenutak kad svi smo osetili duboko neko zlo. I ja stvarno nisam znao kako da im priđemo, kako da pričamo, da smo se konsultovali sa psiholozima, sa psihijatrima, sa socijalnim radnicima, sa sociolozima, i u suštini glavni savet koji smo dobili od većine njih je bio to da treba da ih pustimo da pričaju, koliko god žele i šta god žele, da ih pustimo da pričaju, da nemamo klasična intervju pitanja i potpitanja i tako dalje. Ali da, mislim kao to naravno i sam znaš da možeš da ih usmeriš ako previše odu u digresiju. I mi jesmo tako. Nama je najveći problem bio u početku, najveći izazov nam je bio da dođemo do njih i kako da se čujem sa tim ljudima. Mislim kao šta da im kažem? Jer ja uvek stavljam sebe u tu situaciju i ja ne bih voleo da me zove novinar, mislim kao nisam siguran da bih voleo u tom trenutku. Što ti kažeš, još je bilo sveže, prošlo je nekoliko meseci tek od svega. Međutim, mi smo stupili u kontakt sa nekim porodicama, ali nam je dosta posle pomogao Veran Matić, koji je bio u kontaktu sa svima njima, koji im je pomagao. I ja sam ga nazvao, on zna ko smo i šta smo, i rekao sam mu da im kaže prosto da mi radimo na tome i da ne treba da se plaše da ćemo na neki način da iskoristimo njihovu bol ili bilo šta. On je rekao nema problema, on je pustio stvarno svima poruku i onda su neke porodice zvale mene i rekle kao: “Mi bismo hteli da pričamo o tome.” A s druge strane, na primer, u Malom Orašju i Duboni on mi je dao kontakte svih tih porodica, pa sam ih ja zvao, ali kao pozivajući se na njega, što mi je isto bilo značajno. E sad, kao sami intervjui, nisu se oni mnogo obraćali pažnju na mikrofon. I to je ono što nam je jedan od psihologa rekao, a to je da smo dok oni pričaju sa nama mi svedoci njihove tuge. I kaže kao njima to treba, njima treba da ih neko sasluša i da oni pričaju o deci koju su izgubili. I mi smo se tako i odnosili prema tome. I Jovana Tomić i ja, obično smo radili to posle posla, ne zato što smo mi tako dogovarali, nego prosto su to ljudi koji rade i onda njima odgovaralo, a mi smo imali brdo, brdo posla. Tu su bili transkripti, dokumentacija i tako dalje, i onda smo morali prosto da budemo fizički od 9 do 5 u redakciji, a onda posle 5 dođu roditelji koje snimimo. I ništa, mislim, kao popričamo s njima, popijemo kafu, piće, nešto, pričamo o nekim običnim stvarima, onda uključimo mikrofon i uvek smo kretali sa tim da krenu da pričaju od dana pre same tragedije, da pričaju od početka. Kao to je ono što si ti pričao za intervju. Mislim da je generalno bitno kad se vode intervjui da je mnogo lakše, ajde kao za tebe kao nekog autora, ali i sama priča ima više smisla kad se priča iz početka. I onda smo na taj način pričali sa njima. Ti intervjui su trajali između sat i po i tri i po sata svaki intervju. I ništa, posle se raspadnemo. Tako je bilo i sa porodicama rudara. To kad sam otišao, ja ti rekoh, ja sam otišao kao vozač, ja pritom uopšte nisam bio u priči. Sad ti kad čitaš vesti, poginulo osam rudara, kažeš da, strašno je, ali ne osetiš to na… kao što ti kažem, ono kao duboko ne, negde osetiš, ne, kao ti prosto vidiš jednu vest, znao si da ginu rudari, kao šteta je, tužno je, ali… A ti kad odeš u njihove stanove, u njihove kuće, kao kad pričaš sa tim ženama koje su sad udovice, koje imaju decu i tako dalje, i kad zapravo… Ti kad te žrtve prestanu da bivaju statistika i postaju, ono, ljudi, ti onda shvataš koliko je to teško. To je zapravo bilo ono kao, to me malo i pripremalo zapravo na ono što smo radili kasnije sa Ribnikarom, jer smo, kažem ti, prvo ovo počeli da snimamo. I ja sam bio u šoku. Ja stvarno, kao ono, danima nisam mogao da se izvučem iz tih priča. Kao razmišljaš o nepravdi, kao to su mladi ljudi i to kako su mogli da poginu i tako dalje. E onda kad smo radili Ribnikar, to je već bilo teško. Ni Jovana ni ja nismo mogli mesecima posle toga da radimo bilo šta. Pritom, mi smo stvarno, ono, kao kad gledaš novinarske filmove, pa znaš, kao jure, pa zovu, pa po ceo dan rade, pa onda kao ne viđaju porodice i tako dalje, pa tereni… To je bio stvarno… Ako sam nekad u životu imao takav moment u profesionalnoj novinarskoj karijeri, to je bio taj period. Ja sam bukvalno radio po ceo dan, svaki dan, vikendima. Dejan Tomka iz podcast.rs kod koga sam snimao u studiju i koji je radio ono miks i mastering, on je isto bio u tome. I ono, bukvalno, ja sećam jedne epizode gde ja njega izvlačim iz BDP-a praktično, ono, vikend je, on je sa ženom u BDP-u, ja ga zovem, moramo nešto da sredimo, i mi sedimo do dva ujutru kod njega i snimamo neke epizode i prepravljamo i tako dalje. Vrlo čudno iskustvo, vrlo čudno. Ali, što kažeš, niko te ne pripremi ni za takve razgovore i to. Ali da se vratim na odgovor na pitanje koje si inicijalno postavio: ne, nisu imali neki naročiti problem zato što, kažem ti, tu ti je mikrofon i prosto ne obraćaš pažnju. 

IZAZOVI TOKOM SNIMANJA

Ivan Minić: Ono što je meni najveći problem u glavi kada razmišljam o svim tim temama, dobro, prvi deo je naravno to da bilo kakav ulazak u takvu priču, ako si iole empatična osoba, a da nisi ne bi mogao to da radiš, te raznese.

Stefan Marković: Da, da.

Ivan Minić: i ono, ostavi gomilu i trauma i svega. Ali, par navrata u životu sam učestvovao u nekim stvarima gde je to trebalo, ispričati neke priče koje su zaista važne, i one su uvek podrazumevale to mnogo razgovora sa mnogo ljudi koji su učestvovali, mnogo različitih uglova koje treba pomiriti i napraviti jednu koherentnu priču koja je, da kažem, zaokružena iz svih uglova. Ti onda shvatiš da imaš 60 sati materijala, 100 sati materijala, da treba da izvučeš po 5 sekundi, 7 sekundi, 3 sekunde, da bi od toga napravio nešto od 60, 90, 100 minuta ili 5 puta po 20, ali u suštini, ako gledamo, taj serijal je jedan celovečernji audio film, recimo. Da, koliko je to teško? 

Stefan Marković: Jako teško, jako teško. Ono što je dobra stvar je što smo od početka imali ideju, i to radim inače kad radim i “Glasnu žicu”, napravim strukturu. Moram da se vratim na sam početak. Zapravo, najveći izazov nam je bio u tom trenutku, mislim, kao čitaš sigurno i kao znaš kako ide pripovedanje, ti kao čitalac se vezuješ za glavnog junaka, ili kad gledaš seriju ili film, šta god, i tebi je potreban glavni junak, junak priče koji te vodi. Mi nismo imali. Nama je inicijalna ideja bila možda da idemo kroz jednu porodicu i da vidimo kako se oni nose iz epizode u epizodu, kao kroz različite uglove. Međutim, kad smo stupili u kontakt sa više porodica, pa pošto je inicijalno bilo samo Ribnikar, smo hteli da radimo, kako da ono, ne uradiš priču o deci iz Malog Orašja i Dubone i da ne povežeš kad je očito povezano makar vremenski, onda nismo znali kako da postavimo to, i onda je bila ideja: hajde ja da budem kao novinar, kao osoba koju je pogodilo to što se dogodilo, i da ja zapravo tražim odgovore koje bi inače hteo da saznam. I znaš, kao, to je bio prvi izazov. E sad, druga stvar je bila kako da podelimo epizode, kao koliko epizoda treba da ima i kako da ih podelimo. Onda smo ih podelili. Prvo je nešto bilo šest epizoda trebalo da ima, pa smo shvatili da je jedna previše, da to može da se upakuje. Ne mogu da se setim šta je tačno bilo, ali kao, hteli smo tematski da podelimo epizode. Prva epizoda da objasnimo šta je bilo, šta se desilo u Ribnikaru, ali ne u samom Ribnikaru, nego iz perspektive roditelja koji su spolja. Druga epizoda da se bavi onim što se desilo u Malom Orašju i Duboni, ali i da se osvrnemo na nasilje u društvu, pošto se dosta pričalo da je to možda uzrok. I tu smo pričali isto sa psiholozima. Tu epizodu, treća epizoda, zapravo druga epizoda kreće sa Malim Orašjem i nasilje, treća epizoda, nastavak te priče, u suštini govori o Duboni, kad on odlazi u Dubonu, kad ubija još troje mladih osoba i sa osvrtom na oružje, nelegalno i legalno. Četvrta epizoda se bavila školskim sistemom, obrazovanje, psiholog, pedagog, školski, kako to funkcioniše. I peta epizoda, gde smo danas. Inače, ideja je bila da se priča završava pre suđenja, jer sama priča i dalje traje, ako pogledaš, kao, mi smo morali da imamo neki logičan kraj, tako da smo ga stavili tu kada kreće suđenje. I hteli smo da vidimo u toj petoj epizodi, kao, gde smo mi kao društvo danas, šta se uradilo politički, šta društveno, da li postoje neke reakcije, da li ima promene i gde su porodice danas. E, kad smo to napravili, onda sam za svaku epizodu pisao strukturu. Želim u najboljem slučaju kao da razgovaram sa tim, tim, tim, tim ljudima, da snimim taj, taj, taj, taj zvuk, i podeli onako, bukvalno: uvod, razrada, znaš, kao sve, sve, sve, sve. I onda sam bukvalno, kao, nisam sakupljao zvukove nego sam ih lovio. Bukvalno sam znao šta mi treba i lovio te zvukove. E sad, kad se nakupi toliki materijal, ti stvarno imaš problem, iako imaš negde i plan i ideju šta će da bude. U suštini je funkcionisalo tako što smo transkribovali sve te intervjue i onda odatle izvlačili stvari koje su se uklapale u tu strukturu koju sam pre toga pripremao. I to traje, mislim, kao, ja sigurno, ja ne mogu da se setim sad vremenski koliko smo dugo radili to, ali sigurno dva meseca. 

Ivan Minić: Mislim, koliko je to što su ljudi pričali promenilo ono što si zamislio? 

Stefan Marković: Pa on, pazi, projekat se, projekat, mislim, kao, taj podcast se menjao dosta, generalno, zato što… ali i ne previše. U suštini, mi smo, aj, kao, nismo znali tačno sa kim ćemo sve da pričamo, ali nije bilo velikih promena. U suštini, kao, neke stvari koje su improvizovane, koje nisu bile planski, su bile moj odlazak u streljanu gde sam pucao iz pištolja da vidim kakav je osećaj kad si u streljani i pucaš, i što smo snimali zvuk u školskom dvorištu u Duboni gde su deca igrala fudbal na velikom odmoru, kao što je meni fizičko, ne znam šta je bilo, što je meni bilo onako baš jedna tužna slika gde ti imaš klupice krvave s jedne strane, s druge strane život se nastavlja, deca igraju fudbal. Ali mi nije menjalo, nije mi menjalo sam tok. Znaš što je promenilo? U tom trenutku mi smo skoro sve završili, scenaristički je bilo gotovo, jer kao, posle svega toga kad prikupiš, onda kao sednem i napišem scenario, final, final, je tako, je. Međutim, u nekom trenutku organizuju roditelji, jedna grupa roditelja ubijene dece, organizuju ispred Ribnikara neki protest. I to ga organizuju nešto rano ujutru, u subotu. I meni urednik kaže, kao, ma ne moraš da ideš, kao, budi, kao, odmara i to. I ja nisam mogao, i ja se spakujem i odem. I zapravo mi je to promenilo petu epizodu. I to mi je ispalo na kraju dobro, što sam pričao sa njima, jer je najbolje ilustrovalo da se zapravo ništa ne menja. Kao, i ceo taj protest je bio u tom ključu negde, da. Jer, sećaš se da je bio onaj memorijalni centar i to? Danas ga nema. Mislim, kao, ne pominje se, da ne pričamo o tome da se ne radi ništa. 

Ivan Minić: Mislim, ceo, ja relativno često prolazim tuda, i to kako izgleda taj ulaz u školu, koji je sada stavljen van funkcije, ali škola nije, samo je ulaz stavljen van funkcije, to što su napravili tamo, ne znam šta da mislim o tome. Svakako mislim da je neadekvatno. I da, meni je neadekvatno da ta škola funkcioniše i dalje, da postoji. Ali, ta činjenica je da, evo, prošlo je dve godine i koji mesec, i da ti i dalje tamo možeš da vidiš gomilu nekog cveća, koje je neko svežije, neko starije, neko potpuno suvo, ali da tu, ono, da se to tugovanje nije završilo, a da je neko napravio nekakav veliki, ne znam kako da ga nazovem, ali aj da ga nazovemo spomenik, jer ja nemam drugi opis za ono što tamo stoji na ulazu. I da je to sveže, ofarbano, i sve se cakli i sve se sija, ali nije bila poenta u tome.

Stefan Marković: Pa ne, pa ne, pa ne, pa ne. Mislim, ja znam da, ovaj, kad se desilo u Norveškoj, Brejvik i cela ta priča, deset godina im je skoro trebalo da naprave kao nekakav memorijalni centar. I ja razumem da treba da prođe neko vreme i da se to, da to treba pažljivo da se radi, planski, ali ja se bojim da se stvarno u ovom trenutku ne radi. Možda grešim, stvarno ne znam, ali meni se čini da se uopšte ne razmišlja više o tome, da je to što ti kažeš, da je to što je ispred ulaza, da je to to, i to je kraj priče. 

Ivan Minić: Ne znam, svakako, to je nešto o čemu ćemo pričati još mnogo godina, i to će biti još jedan od onih datuma za koje svi znaju gde su bili. 

Stefan Marković: Tako je, tako je. 

Ivan Minić: Ja sam, taj dan je bio jako strašan na mnogo nekih načina potpuno nevezanih za to, i ja se samo sećam da sam popodne nehotice krenuo pored Hiltona, gore da izbijem na Taši, da palim kroz Terazijski tunel kući, ne znam zašto sam išao tuda, ali nešto sam morao. I kao, treba da se krene, kao, gužva. Što je gužva, znaš? Jer, prošlo je 12 sati, meni je u tih 12 sati mozak, 14 puta samleven, i ja sam na autopilotu, znaš ono, ne da… I onda shvatiš da su hiljade tu, da je bukvalno ono, hiljade sveća koje su istopljene, znaš, taj je moment kad ogromna nekako količina mošta koji su slivani, da, da, sećam se onih sveća, to… I ti ponovo, ono, nakon 12 sati osvestiš koliko je to što se desilo jezivo. I razmišljam i sve vreme razmišljam, i često sam, ono, i pričao sa ljudima o tome i komentarisao koliko mi zapravo i dalje zapravo ne znamo ništa. Pa ne, mislim, okej, jako će buđavo zvučati, ali ja nemam bolji opis za to. Mi knjigovodstveno znamo šta se desilo, zato što imamo bilans stanja, uzbune…

Stefan Marković:  Ovo su činjenice, kao, bilo je to, to, to, to i to. Ali ništa mimo toga.

Ivan Minić:  I dalje apsolutno nikome nije jasno. A sve što se dobije od informacija kroz medije je takvo da ja kad pročitam tu vest, ja bih tražio da se zatvori taj medij, taj nad. Jer, to je, ono, mislim, mali psihopata. Pa onda opis koji na suđenju nije hteo da pogleda majku.

Stefan Marković:  pa da neke potpuno, potpuno neke banalne i nevažne i verovatno i netačne informacije, da, to je strašno. Pa ne zna se, mislim, kao, znaš, takva je priča da senzacionalistički tabloidi mogu baš da je „rade“, to i dalje sa njom, kako se zove, da je obrađuju na različite načine, ali, pa mislim, kao, ne možemo mi da znamo, čak mi ne znamo šta je odgovor na pitanje: šta mi zapravo hoćemo da znamo? Šta je on to uradio? 

Ivan Minić: Kako se to desilo? Kako je to moglo da prođe da niko ne primeti, da prođe u tu fazu? Znaš, bila je mnogo komentara, bilo je raznih vrlo neodmerenih komentara ljudi koji imaju decu, jer ja kapiram koji je to nivo stresa, koji nisu iz Beograda, znači ekipa iz Niša. Jer naravno, prethodne godine smo imali razne druge horor priče sa nasiljem u školi, sa ne znam, malim, malim Aleksom, sa svim tim stvarima koje su se desile. Sad nemaš ti to da izoluješ? Možeš, ali ne možeš. To je sad sve jedna vrlo komplikovana mreža, koju, kako god nešto pomeriš, sve se pomeri. I bilo je mnogo nekih vrlo neodmerenih komentara ljudi javno i naravno poziva na linč svih mogućih. Što, opet kažem, ja mogu to da razumem, ne opravdavam, ali razumem. Ali imaš i dalje taj momenat da, prosto, moguće je da ružno zvuči, ali čini mi se da ništa nismo naučili iz toga. A tu se dešava još jedna stvar o kojoj i ja imam potrebu da pričamo i nadam se da ćemo ove godine uspeti da organizujemo da o tome pričamo i na konferenciji i na Media Days-u, a to je kako se izveštava o takvim stvarima. Zato što način na koji se izveštava o takvim stvarima ne da ne pomaže, nego baš onako junački odmaže. 

Stefan Marković: Da, da, svakodnevno. Pa pazi, mislim, kao prva stvar, a i kao to je neki osnov, sve što ima veze sa pravosuđem na neki način, znaš, kao kod tako osetljivih tema, ne bi smelo da se objavljuje ništa iz same istrage. Druga stvar, evo, kad je bio ovaj slučaj u Gracu sad, ubistvo u školi, ja sam tek kod naših tabloida video ime osobe koje oni nisu objavljivali. Njihovi tabloidi nisu objavljivali, oni su samo rekli, što je i to previše, ali kao samo su rekli da je on bivši učenik te škole čiji identitet znaju, ali nisu pisali o tome. Dakle, to je druga stvar. Ne smeš da pišeš, kao, ubica ne sme nikako da bude stavljen u prvi plan. Nikako. Kao, to je nešto što… 

Ivan Minić: To je promocija ubica. 

Stefan Marković: Tako je. 

Ivan Minić: I njegovog ponašanja. Ako želiš da dođeš u prvi plan, tako je. That’s the way to go. 

Stefan Marković: Tako je. To je, na primer, nama bilo, odnosno, znali smo da želimo, da mi moramo da pričamo sa porodicama ubijene dece, jer su oni žrtve i treba da su žrtve u prvom planu. Mene taj mali Kosta nije interesovao uopšte. Uopšte u tom smislu kao šta on radi, ko su mu roditelji, da li je voleo da ide ovamo i ovamo, osim u tom slučaju otkud on zna da puca. Kao, zašto on zna da puca? Ali eto, kao, to je još jedna stvar, da se uvek daje primat žrtvi, da se priča o žrtvi, baš zbog toga da ljudi mogu da osete, da se stave u tu poziciju žrtve i da kažu: kao, ovo je strašno, ovo bi trebalo da se promeni i da se više nikad, nikad ne desi. A ne da dođemo u situaciju da šalju ljubavna pisma Kosti, što se dešavalo, što je neverovatno. Ali, znaš, kao, kod nas ni ne postoji, srećom, nisu se toliko često dešavale, bilo je masovnih ubistava i po selima i tako dalje, ali ni ne ovoliko strašno. Pa nije bilo negde ni potrebe da se, da kažem, uči, sigurno postoji i zanatski kako se pristupa. Ovde više, ono, kao bio pristup common sense, znaš, kao zdrav razum, pa kao, kako bude. Postoje smernice, postoje, kao, kod tog izveštavanja, čak je, mislim da je NUNS objavljivao to. Ali, badava ti je sve to kad se generalno, i sam znaš, ne poštuje ni kodeks novinara, ni bilo kakva etička ili moralna načela, ljudska, ne, ni profesionalna. 

Ivan Minić: Mislim, ovakve situacije su apsolutno vanredne, izlaze iz svih okvira što bilo ko može da zamisli. Ali, mislim, tragedija koje su u manjem obimu ima stalno i način na koji se izveštava o ljudima koji su oduzeli sebi život, ljudima koji su počinili neko krivično delo, i to, način na koji se izveštava o svemu tome, meni je izuzetno loš, a najviše od svega ono što meni smeta, je što, možda grešim, ali meni to, način na koji se to radi, je vrlo triggerujući. 

Stefan Marković: Pa kako da ne? A zato što si normalan? Jer kao, ovo što rade oni sa crnom hronikom? Crna hronika, umesto da ti informiše. Naravno da treba da postoji. Znaš, kao, treba da znaš da se desila negde saobraćajna nesreća. Treba da znaš da se, ajde, kao sad samoubistvo, ako nije na javnom mestu, ne bi trebalo da bude vest. Ali ako znaš da se desila negde saobraćajna nesreća, ne, treba da mi stavljaš sto fotografija, mala patika deteta koje je poginulo u toj nesreći, razumeš, ili tragove krvi i to. To je već, ono, i ja sad ne znam, ja verujem da postoje ljudi, nažalost, koji vole takve stvari i koji se na neki način, sad ja nisam psiholog, to je neko moje razmišljanje, da se na neki način teše što oni nisu u toj situaciji, i da, možda je to, ne znam. Znaš, ljudi su voajeri po prirodi, vole, vole. 

Ivan Minić: Saobraćajna nesreća na autoputu.

Stefan Marković:  Apsolutno. Kako, šta rade svi? Ovako. Znaš, kao, svi gledaju. 

Ivan Minić: Streamuju, da. Streamuju, sad svi streamuju. 

Stefan Marković: I to je tačno, da. Tako da, znaš, kao, to su sad, ne znam, mislim, kao, to ne može da se iskoreni, ali ne bi trebalo. Ne bi, znaš šta je problem? Kao sad, to za saobraćajne nesreće, to je samo gadno. Znaš, a kod ovakvih stvari je potencijalno opasno, jer možeš da daš primer nekom drugom detetu da uradi isto, jer deluje da je ovaj kul. Mislim, kao, to je nešto što je, što je, što je… 

Ivan Minić: Imali smo one neke momente gde su neka deca koja deluju jako malo, da, a koja imaju svoje pametne telefone, pa imaju i neke TikTokove i slično, snimali sadržaje, lepo znaš sve šta ustava, u kojima njega predstavljaju kao svog heroja. 

Stefan Marković: Mnogo je toga bilo, mnogo je bilo toga na TikToku. E sad, ovaj, pošto se otac zove Vladimir Kecmanović, postoji i pisac Vladimir Kecmanović. 

Ivan Minić: Ne bih mu bio u koži. 

Stefan Marković: Ti ne znaš šta je njemu stizalo. Ti ne znaš šta je, kao, prvo, ponude za brak za sina koji nije njegov sin. Druga stvar… Mislim, kao, stizale su mu i pretnje, naravno, ali kao, bilo je tu svaka mu čast. Pa to su iz različitih, tipa iz Argentine, nemam pojma, nije ja, ne znaš, kao, ceo svet. To je neverovatno. Čovečanstvo je bolest.

NEOBJAVLJENI MATERIJAL

Ivan Minić: Slažem se. Kada su izašle epizode, bile su prilično velika reakcija javnosti. To je zapravo prvi put da ste vi malo ozbiljnije ispromovisali ono što ste uradili. Da, bilo je jako važno i dalje je jako važno. Ko god nije poslušao, neka nađe neke dane kada ima malo više vremena i empatije, pa neka posluša. Pa, ako treba, neka uzme slobodne dane. Nakon toga, svako to treba da odsluša i da čuje. Ono što mene zanima je, okej, a šta onda radiš sa svim onim ostalim materijalom koji nisi iskoristio? 

Stefan Marković: Joj, ništa. Ja sam imao ideju da napišem knjigu i to mi je negde bila ideja, ali sam odustao u nekom trenutku. Čak sam i pričao sa Goranom Papićem, vlasnikom Lagune, pošto tamo objavljujem prozu. I kao, bila je ideja, ali ja više nisam mogao da se vraćam u taj materijal. Bilo mi je baš „heavy“. Čak mi je bila ideja kao da se objavi knjiga i da ne bude para, nego da ide u neki fond gde će roditelji da kažu kao ide za to, i prosto da… Međutim, pa ništa, stoji. Taj materijal je na eksternom hard disku. Nije više preslušavan. Ali da, ima ga dosta. Ali ne znaš, kao, neke stvari mi smo stvarno, mislim, kao, slušao si, i svako ko je slušao, prva reakcija koja bude je, kaže: plakao sam. I kao, to mi obično ljudi kažu. Što, kad sam objavljivao to, ja sam hteo više tehnički da mi kažu ljudi kako se čini. 

Ivan Minić: Tehnički je odlično. 

Stefan Marković: Hvala ti. Ali, kao, uvek su pričali to. Kao, plakao sam. I svako mi kaže gde je bio u tom trenutku kad je slušao. Znam par ljudi, i juče mi piše jedna drugarica. Kaže, e, baš se sećam, izašla mi uspomena, kao, doduše za ovu drugu sezonu, kaže, bila sam na plaži, kao, kad sam slušala. Bravo. I ovaj, a ne znam šta da ti kažem. Kao, to je, to je bilo toliko stvari, toliko stvari su rekli roditelji u nekim trenucima, da, znaš, kao, baš je… Da smo tabloid, onda bismo isekli, znaš, kao, ove ručke, kažeš, oh, oh, odlično, znaš, kao, ali pošto nismo, neke stvari bolje da ostanu na eksternom hard disku. I znaš, kao, uvek smo gledali, kao, uvek, gledali smo da ne bude ni patetično, niti da, znaš, kao, sad na neki način podilazimo slušaocima ili bilo šta, a sama priča, zato sam i počeo sa tim da ljudi plaču, kao, teška je, i šta god da ti izvučeš od toga što su oni rekli, to su ljudi koji su izgubili decu u školi, znaš, i ne možeš… Ali kao, tu imaš gomilu materijala gde imaš kao te različite priče o tom. 

Ivan Minić: Mislim, taj moment da ti sad imaš gomilu materijala i ti ljudi, vrlo verovatno da se dobar deo njih ni ne seća šta vam je pričao, jer su to takve stvari koje ili se sećaju svakog zareza ili se ne sećaju ničega, ali uvek bi je nekako bilo bitno kad sam bivao deo nekih projekata, daj da kažem, ja sam učestvovao na nekim gde je trebalo da uobličim i bih rekao ja to ne umem, ja ne umem da odsečem sve što bi trebalo da se odseče, mora neko drugi to da uredi, jer ja bih zadržao mnogo više i trajalo bi predugo. 

Stefan Marković: Pa kako si rešavao? 

Ivan Minić: Pa nisam rešavao, rešavao je neko drugi, uvek. Neko ko se školovao za to, ko prvo svežim očima i ušima to prođe, ko nije… nije toliko u tome. Tako, nije toliko duboko u tome i ne umem to i dalje i nikad verovatno neću naučiti, barem za stvari koje su meni lično važne. Ali taj moment gde je ono… kad imaš materijal i treba da napišeš nešto, uvek možeš da malo prekrojiš rečenicu zato što ti jedna reč ne odgovara ili intonacija nije dobra kada isečeš. Gde imaš audio, ništa toga ne možeš da uradiš. Da. I ide tako kako je rečeno ili ne ide nikako. Da. I… ono… Koliko ste vi razgovora obavili u okviru toga? 

Stefan Marković: Sad ću da ti kažem. Pričali smo sa… iz Ribnikara jedna, dve porodice, tri… Znači, tri porodice iz Ribnikara, sestra, Dragana Čuvara, iz Dubone, roditelji, brat i sestre su ubijeni, iz Malog Orašija i još troje-četvoro, mnogo, mnogo, tu desetak ima, desetak porodica plus stručnjaci, da kažem. 

Ivan Minić: I ono… kako, odnosno, da li treba da izbalansiraš da svi budu zastupljeni, da svi dobiju svoj glas kao deo toga ili je priča ta koja je važnija? 

Stefan Marković: Priča, priča. Nisam gledao kad sam pisao scenario kao koliko će ko da bude zastupljen, već da ispričaju tu priču. Na primer, kao u nekim epizodama se prepliću te priče kao što je u prvoj epizodi gde je sama pričala o Ribnikaru. Neki se prosto nadovezuju jedni na druge pa sam ih tako sklapao. U poslednjoj epizodi su se isto neki, znaš, kao način na koji se nose sad, kao tu gde se… Ali kao nisam gledao, nisam merio na taj način koliko koga ima. 

Ivan Minić: Kako nakon toga? Na čemu si radio, da se vratiš na projekat od koga je trebalo da počneš? Sa rudarima. 

Stefan Marković: Sa rudarima. Pa teško. Teško. Zato što kao znaš da ideš u jednu novu vrstu agonije. E sad kao tu je bila sreća da kažem to što smo mi već imali dosta spremnog materijala snimljenog. Nismo imali opet ideju kako će, ko će da bude glavni junak, naravno kao to morali smo da budemo Jovana i ja. Meni je bila ideja da opet budem samo ja. Ja sam rekao, ajmo da ga razbijemo kao pa da ubacim Jovanu, da probamo. Naravno, pošto je njena priča, ona je krenula sa tim. E sad, iako je negde da kažem kod ljudi se više primio Ribnikar, što je logično zbog same teme, kao teža je priča. Ono što smo uradili u drugoj sezoni u vezi sa tom rudarskom nesrećom je zapravo ono što smo hteli od Tragova kad smo razmišljali o istraživačkom podcastu. Iz jednog prostog razloga što sama priča o Ribnikaru nije toliko istraživačka. Ona ima neke elemente u smislu kao koliko oružja je bilo, ali to je priča zapravo o jednom događaju na različite načine kroz različita usta. A ovde je prošla ceo istraživački proces, od toga da mi od izvora dobijemo recimo one snimke koje se čuju iz rudnika, do toga da zahtevima smo dobili kao podatke o generalno rudarskim nesrećama, pa onda kako je izgledalo unutra, kao ta cela šema rudarske jame, gde su bila tela kad su ih našli, bukvalno smo imali svu dokumentaciju, tu su i elaborati, nešto što me do tada uopšte nije interesovalo niti znam, evo i sad ne znam da ponovim, lufna recimo, kao i tako neki termini rudarski za koje prvi put čuješ, kao nema ni razloga da ih znaš. I ono što ima posebnu vrednost ta sezona je to što smo mi zapravo dokazali nešto, a dokazali smo da nije bila viša sila, kao kako je tužilaštvo na kraju donelo, da kažem, to rešenje o odbacivanju prijave, ili kako se već to zove pravilno, jer je zvanično to viša sila, metan je izbio, osam rudara se ugušilo, mi smo došli do stručnjaka koji je analizirao dokumentaciju, sve smo mu dali, analizirao, on je radio svuda, radio od Čikaga, preko ne znam kog rudnika, i čovek je rekao da vidi da je problem, a to je da zapravo kad su metanske jame u pitanju, uvek postoji sklopka koja mora da isključi struju, zato što je metan lako zapaljiv, i kao isključi se struja i sve se gasi, ali ne gasi se ventilacija, kao ventilacija mora da postoji da izvuče taj metan, a ovde su sve spojili na jednu sklopku i kad je izbio metan ugasila se ventilacija i prosto nisu imali nikakve šanse da se izvuku. E i šta je bilo nakon toga? Došli smo do jednog od veštaka koji je veštačio to i koji je rekao da je viša sila, i suočili smo ga sa tim i on je rekao pa vi ste u pravu, i naravno ništa nije bilo od toga. Ali to je nešto što da kažem kao zaokružili smo jednu priču i to je na primer prošlo kroz sve one postupke koje prolazi bilo koja istraživačka novinarska klasična priča, u smislu da kao imaš to, šalješ zahteve, gledaš baze, analiziraš dokumentaciju, to je išlo na fact-checking, to je bilo prvi put da isprobavamo kako izgleda kad šalješ scenario na fact-checking. A scenario, samo da ilustrujem, ta sezona ima četiri epizode, svaka epizoda ima oko osamnaest strana scenarija, pa kao ti sad, mislim, jedan dobar deo ode na izjave koje ne treba da, one idu pa idu, ali kao sve što kažeš u naraciji moraš da dokažeš da je, znaš, kao istina. Tako da eto, ja se nadam da sledeća tema neće da bude toliko mračna.

PLAN ZA BUDUĆNOST

Ivan Minić: A šta je plan za dalje? 

Stefan Marković: Pa trebalo bi da krenemo ove godine, nismo radili Tragove zato što je Jovana na porodiljskom, a radimo zajedno na tome, tako da bi trebalo negde krajem godine, možda na jesen, da sednemo i da razmislimo. Imamo neke ideje, nešto ka čemu bismo išli, nekoliko tema koje bismo možda istraživali, pa ćemo da vidimo. Za sad je to kao plan da sledeće godine izađu novi Tragovi, a Glasna žica izlazi sad jednom mesečno. 

Ivan Minić: Nisam ispratio ove nove, sad kad si mi rekao.

Stefan Marković: Ove preslušaj, ovo groblje moraš to svakako.

Ivan Minić: ali ono da i ovo ostalo čujem, jer jednostavno mislim da sam čak i pretplaćen na Spotify, ali mi nije izlazilo među notifikacijama, nekako je taj interfejs dosta čudan i ove redovne stvari koje slušam mi izlaze uvek, ali sad kada znam da treba mogu da poslušam definitivno. Znaš kako, ne verujem da će biti mnogo ljudi koji će u narednim godinama raditi stvari kao što ste vi radili, iz prostog razloga što je to zahtevno, komplikovano, skupo i zahteva osim nečijeg vremena i dobre volje i možda nekog ko ume malo više sa zvukom i sve ostalo, zahteva tu sposobnost da strukturiraš i ispričaš priču koja je kompleksna. Tako da mislim da nećemo mnogo toga videti, ali mi je mnogo drago da smo imali prilike ovo da čujemo i da je pokazano da takav format i ovde može da postoji i da ima svoju publiku. Cifre koje ste imali sa Tragovima su bile…

Stefan Marković:  ja ne znam, ne sećam se.

Ivan Minić: izašli su negde, seća se, i bilo je to, imao si na prezentaciji, jeste, bilo je to prilično impresivno sa jedne strane, sa druge strane kad vidiš koliko ima highlight iz nekog rijalitija koji se desio juče, to je teško. 

Stefan Marković: Mislim da smo ti i ja pričali jednom o tome i kao sa jedne strane sad imaš tu više aspekata, prva stvar, teško je kad si pionir u nečemu, kao nemaš, nismo ni Srbija neka publika koja sluša podcaste, kod nas, ali narativni podcasti i ne baš. Kao ti strane, ti donosiš nešto novo. Sa druge strane, loše je što zapravo nemamo konkurenciju, zato što kad, znaš, kao ti slušaš naš podcast, pa onda čuješ neki drugi koji je sličan, pa kažeš kao, a jao, ja bih čuo opet to, vidi šta rade, znaš, kao i kad imaš više različitog sadržaja, ljudi bi više bili u toj sferi. Mislim kao, ja sam se nadao da će, ja sam stvarno mislio da će naročito posle Ribnikara da će ljudi da krenu da rade narativne podcaste, možda i kraći format ili šta god, ali se to prosto nije desilo. Ali jeste, kao to je nešto što je potrebno, da znaš da pišeš, i kao tu se opet vraćamo na to, moraš da znaš da pišeš, moraš da poznaješ strukturu. Ja držim kao treninge novinarima, to što tu kažem, kao za različite ljude, za različite organizacije, držim treninge novinarima baš to, kao storytelling, pripovedanje u novinarstvu, i pripovedanje u novinarstvu je bukvalno isto kao i pripovedanje u bilo kojoj drugoj formi, na filmu, ili u prozi, kao ti imaš u marketingu, ti imaš iste postulate svuda, ista pravila, kao ti imaš ono, ne znam, Aristotelov onaj dramaturški luk gde se zna kao početak, zaplet, kulminacija, rasplet i tako dalje. Imaš onaj put heroja, kao to su sve stvari koje funkcionišu na bilo kom polju, kao da li je to podcast ili je to roman. Malopre je to rekao vlasnik Levune Goran Papić, čovek se zove Dejan Papić, ali dobro, i znaš, kao meni nije skroz isto, ali slično mi je kad sednem i pišem roman i kad sednem i pišem scenario za neku epizodu, kao to su isti principi, naročito kad pišem Glasnu žicu, pošto se ja bavim satirom, i onda znaš, kao Glasna žica mi je kao to, znaš, kao pustim uvek neku foru, nešto apsurdno, apsurdna je, a dok su Tragovi, dobro, to je sad druga priča.

Ivan Minić:  i mislim, ono, apsurdna je upravo to, na jedan simpatičan način, ponekad malo i ne bude simpatično kad shvatiš gde živiš i šta je ovde moguće, ali nije teška.

Stefan Marković: nije, nije, to jeste bila ideja

Ivan Minić: a ovo jeste izuzetno onako duboko i teško. Mislim, sve vreme razmišljam, znači kad smo počeli da pričamo o tome, sve vreme razmišljam o epizodi iz zoološkog vrta i onim razgovorima koji se tu dešavaju, koji su potpuno, znači kao za “Zona sumraka”.

Stefan Marković: jeste, a to je na primer nešto što ne možeš da očekuješ. Ja bukvalno nisam znao šta, to je u Boru bilo najluđe, gde je stvarno divna žena, jedna Slađa koja mene vodi, ja kažem, kad sam video da nosi kesu sa šargarepama, ti ćeš da me razumeš, kao ja sam ono, to, to mi treba da čujem, jer kao ne mogu da je snimim, znaš, kao nemam video, i kao daj mi te šargarepe i nek’ nahrani životinje, i kad još ona počela sa onim “neće da te pljune, neće da te pljune”, kao to je sa onim lamama, i ono, čuješ, mnogo dobro.

Ivan Minić: nadrealno, nadrealno. Hvala ti puno što si došao. 

Stefan Marković: Hvala tebi što si me zvao 

Ivan Minić: i što si podelio ovu priču i što smo možda podsetili ljude na nešto što tad nisu imali želuca da poslušaju, a mislim da bi u nekom trenutku trebalo. I što ono opstaješ i gurate po svaku cenu kontinuitet cele priče, iako znam koliko je teško i izdržati to sve i raditi na više paralelnih trekova kad imaš jednu stvar koja te prilično obuzme i potroši u nekom periodu. Hvala ti više što si me vratio u rep vremena, sa ekipom si zaista uradio neverovatnu stvar, i ono, ako ti je briga kako je tehnički, tehnički je fantastično, ako te brine kako je pripovedački, pripovedački je zaista, zaista blago. E sad, razmisli, hajde da se nadamo da ćemo da živimo u jednom lepom, uređenom društvu, pa da za jedno pet godina, kad se iskuliramo od svega i sve bude savršeno i ne bude potrebe za teškim pričama, možda da se vratiš tom materijalu pa da on da živi neki novi oblik i format, sad kakav god da, ali da ljudi mogu da razumeju malo više i malo šire, da ne bude samo fragmentarno, iako je i ovo dovoljno da te raznese. Prosto mislim da samo ako šire to sagledamo možemo možda nešto da naučimo iz toga kao društvo. U kom obliku će to živeti, materijal postoji i on je dobar i on se čuva, pa možda bude u nekoj narednoj fazi moguće. Hvala ti što si bio. Hvala vama što ste nas slušali, nadam se da vam je bilo interesantno i još jednom, ako želite da se malo nasmejete činjenici da živimo u absurdistanu, slušajte Glasnu žicu, a ako želite da vidite kako izgleda kad je stvarno teško i šta su pravi problemi, onda poslušajte ove prve dve epizode Tragova i pratite šta novo izbacuju. Zato što osim onoga svega što CINS inače radi, gde ja svakako preporučujem za sve ove bitne društvene teme, posebne aktuelnosti, da se na to mesto informišete, jer tu postoji neka vrsta sistema, neka vrsta provere informacija, neka vrsta preglednosti koja nama odraslima odgovara, koji ne možemo da ispratimo 800 izbora. Ovo su neke stvari koje nadilaze aktuelno i mogu da žive svoj život dugoročno, većinom su evergrini, predstavljaju neke zabeleške iz života, u nekim slučajevima svih nas, kao što su ova dva događaja koja su obojila celu Srbiju na neko vreme. A kroz ove detalje koje završe u Glasnoj žici, prosto neke stvari koje vas možda podsete zašto je Treće oko bilo toliko čitano u celoj bivšoj Jugoslaviji, zašto su te neke potpuno sulude stvari, zone sumraka i sve ostalo bile toliko popularne, gde svaki takav naslov koji pročitaš, koji je potpuno sulud, može isto tako da bude potpuno istinit. Pa da, hvala ti još jednom. Hvala vama. To bi bilo to, mi se čujemo ponovo naredne nedelje.