Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ U četvrtoj i zaključnoj epizodi sa Snežanom Radojičić pričamo o poslednjem delu njenog puta za sada, a to je putovanje od krajnjeg juga Južne Amerike do krajnjeg severa Severne, koje je trajalo skoro pet godina i koje je počelo neposredno pre nego što će početi COVID. Ovo putovanje je Snežanu provelo kroz neke zaista teško opisive pejzaže, ali i neke vrlo kompleksne situacije, što zbog načina organizacije zemalja u kojima je bila, što zbog činjenice da je prvih godinu i po dana na snazi bilo dosta posebnih mera zbog COVID-a. Ali svakako, u tom procesu ona upoznaje nove kulture, ljude koji su po mnogo čemu slični nama, doživljava jedno duhovno prosvetljenje i upoznaje oba američka kontinenta, ali i dosta toga govori o tome kakav je zapravo narod Severne Amerike, odnosno kakvi su Amerikanci i da su po mnogo čemu jako slični onome što vidimo u filmovima, ali i da su na jednom ljudskom nivou, jedan na jedan, neuporedivo prijatni i krajnje motivisani da podrže i pomognu svaku inicijativu i san svake osobe sa kojom dođu u kontakt. Time završavamo za sada njenu priču sa putem oko sveta, ona radi na novoj knjizi i kada je završi, videćemo da li će se ovo putovanje nastaviti. Uživajte!

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.

Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Ivan Minić: Završili smo priču s Azijom, zaokružili smo priču s Azijom i ti se vraćaš u Srbiju. Šta su aktivnosti i šta je plan za dalje?

Snežana Radojičić: Ukratko, ja sam se vratila 2018. jeseni, i onda sam radila tribine i promociju te knjige “Severna Koreja”. To je bilo dosta lepo, lepo je bilo prihvaćeno i bio je plan da ja te godine, za Novu godinu, oko Nove godine, odem u Južnu Ameriku i da krenem da vozim tu čuvenu Panamerikanu, kako se to zove. To je najduža kontinentalna ruta koja povezuje najjužniju tačku Južne Amerike, Ušuaiju, sa najsevernijom tačkom Severne, do koje se može stići putem, a to je Prudhoe Bay na Aljasci. Ima taj neki prekid u Panami, ali dobro, ajde to sad da ne ulazim u te detalje, nekih 30 km, što mora ili čamcem ili da se leti. I uglavnom trebalo je da krenem te godine, međutim onda se desi, imala sam tribinu u Novom Sadu, gde me uvek lepo dočekaju i uvek je u Spensu i to uvek bude fenomenalno i bilo je krcato. Sestra jedne naše poznate voditeljke, koja je vodila, pa da kažem, mogu da kažem, sestra Tanje Vojtehovski, koja je tada radila “Život priča” i koja nije znala za mene u tom trenutku. Tanjina sestra je bila na tribini i poslala, i sad oni meni pričaju posle kako je to išlo, i kaže: “Aj pogodi šta je ovo?” Pa kaže snimak, znaš, gde neka žena sad tu priča, ne vidi se ona, šta je na bordu iza, i sad kao i tu je puno, ono 300-500 ljudi, ne znam koliko staje u onaj deo Spensa, amfiteatar, i kaže: “Aj pogodi šta je ovo?” Kaže: “Ma daj, pusti me, kao neka politička stranka se osniva.” I kaže: “Ma daj, pusti me, kao…” Kaže: “Ne.” I onda joj sestra kaže: “Ali znaš kad budeš pisala, prvo objasni ko si ti, žena živela i sasvim drugačiji život.” Naravno, znala sam ja, čula sam već, znaš ko je, nisam ja baš bila toliko dugo odsutna, samo sedam godina, i onda se javila, onda smo mi snimali emisiju i on je namerno, taj prilog je ostao za Novu godinu, da bude poslednja, kao da zaokruži nekim pozitivnim humorom one teške, životno teške priče koje je ona obrađivala. I ta emisija je bila toliko lepo dočekana da se meni desilo da sam za sedam dana prodala dva tiraža knjiga. I onda sam ja shvatila, kao Snežana, gde ćeš sad da ideš? Znaš, sad kad krenu i neke druge novine i tako dalje, rešim da ostanem. A ja sam u međuvremenu odlučila da hodam nešto veliko, neku veliku rutu, nešto, i zbog te moje kičme i zato što sam počela da pratim, nekada kad sam se povredila 2016, počela sam da pratim puno tu hajking scenu, posebno američku hajking školu. I oni imaju te dugačke rute, te hajkerske rute. Jedna od najdužih je PCT, Pacific Crest Trail. I to je 4300 km od meksičke do kanadske granice. Ja sam to htela da hodam. “Čekaj ti, hoćeš da ideš 4300 km, a nikad nisi hodala ono 100 km. Kao aj kreni, znaš, od nečeg.” I onda krenem da hodam, odem da hodam Camino de Santiago, to je ona ruta u Španiji hodočašće, put Svetog Jakova. I to sam pravila kao humanitarnu akciju, već sam pravila neke i ranije humanitarne akcije. I ovu sam napravila za decu svratišta. Bila je ideja, tipa jedan korak, jedan dinar, tako nešto. Kao milion koraka za decu svratišta. I ništa, ishodala sam te dve rute. Ja sam izabrala ne onu kojom većina ljudi ide, onu francusku. Meni je to malo delovalo komercijalno, mnogo ljudi za moj ukus. Nego ja, naravno, biram najtežu. Kao ja sam tough, ja top sam, ja u formi. Severna, Norte i Primitivo, ta originalna ruta. I onda do Santiaga. I onda iz Santiaga sam išla do Finistere, odnosno Mušije i Finistere, nekadašnjeg kraja sveta, koji pominje Crnjanski u svojoj pesmi. I to je ispalo super. Ja sam sad objavila tu knjigu o hodočašću u Caminu de Santiago. I čitala sam ponovo, naravno, moje zapise te godine. Onda sam shvatila da to uopšte nije bilo tako lako kako sam ja to imala u svojoj glavi, da sam se ja silno izlopatila tu. Imala sam i neke žuljeve, pa dva dana nisam mogla da hodam i tako. Ali eto, to se završilo. I onda se desilo. To je sad bilo zabavno. Ja sam ušla u moj stan posle 7 godina, prvi put. Izašle su podstanarke. I sad odjednom, ono kao kod mene se probudio taj osećaj za dom. Ja krenem da sređujem stan. I otprilike se pare koje sam zaradila na prodaji knjiga, umesto da štedim za Južnu Ameriku, to kreneš ovo, središ, izvuče ti više nego što si planirao, pa onda opet nešto i tako. Uđem ja u tu priču. I onda ja shvatim negde, ja kupila kartu, imam kartu za Novu godinu. 2019. na 2020. i avgust je mesec i ja imam tipa 200 evra na računu. Nemam dinar više. Znači, nema. Znaš, već sam ispucala sve tribine. Ne znam, nema odakle. Ja, rekoh, kako da preživim sa 20 evra, ono kao nema šanse. I onda se setim, pošto sam ja stalno pričala i ljudi su mi tražili te priče o ljudskoj dobroti, koje sam ja zbirala tokom putovanja, da to uobličim u jednu knjigu, jer to je ono najmanje što mogu, kao zahvalnost što dugujem svim tim ljudima. I onda sam ja sela i napisala. Znači, radilo se o tome da su te priče već bile napisane. Trebalo je samo editovati i to napraviti, neku formu, neki okvir za sve to. I onda sam ja sela, to sabrala dva meseca. Mislim, treba mnogo više generalno kad se piše knjiga, ali pošto je ovo već bilo maltene gotovo, onda je to, znači, editorski, redaktorski rad. I objavila u septembru, oktobru, tu “Svedočenje o Zemljanima”. I onda su ljudi krenuli da kupuju knjigu i tako sam skupila pare da krenem. Inače bi bilo ovo kao bez centa. 

JUŽNA AMERIKA

Snežana Radojičić: I onda sam krenula za Novu godinu, sam odletela, bukvalno za Novu godinu. I dolazim ja 31. decembra, 8 uveče. Ja slećem, to je najjužnija naseljena tačka na planeti. Tamo je leto, sneg još uvek, ali tamo je kao leto. Ništa ne radi, dao Bog. Ja preko Airbnb imam sobu. E sad, to je u istom dvorištu gde žive ti vlasnici. Ja sam imala vezani let, Beograd, Rim, Buenos Aires. Ukupno 35 sati sa presedanjem. Čak je noć bila jedna. 5-6 sati sam u Buenos Airesu prespavala. I gladna, prljava. Samo hoću da jedem i da se odmorim, umorna naravno. I nema šta da kupim kad je sve zatvoreno. I odem do ovih vlasnika, da ih molim da mi prodaju bilo šta. Dajte mi, ono, prodajte šta god, samo da jedem, idem da spavam. Znaš, da se istuširam, da spavam. I oni, ono, kao ne dolazi u obzir. Kao, Nova godina, ti ćeš sa nama. Kao, dolazi mi uža porodica. Majko moja, uža porodica. Ti uđeš u prostoriju koja je, pa ima je, sedam, osam metara duža. On je dugačak, kao svadbarski, ono, spojeni stolovi. I ekran je gore ovako, metar i nešto je velik, ide fudbal, naravno. I dolaze ljudi. I sad, to je pre pandemije vreme, ne znam da li su vratili te običaje. Njihov običaj je, i prvi put kad te vide, oni se ljube s tobom. Ljube se dva puta. Znaš, to je taj južnjački običaj. To sam ja videla i kad sam te latinoamerikance sretala i ovako na putovanju. Znaš, uvek te poljube dva puta. I sad, znači, svi prilaze, svi se ljube sa mnom. Znaš, uža porodica ima 25-oro, 30-oro ljudi. Imam fotografiju. Znaš, pri čemu? Ono, kao piči fudbal. U tri minuta do dvanaest, do ponoći, prebacuju na državni kanal, gde neki nacionalni pevač otpeva nešto, kao “Srećna Nova godina”. Onda se svi ljubimo, grlimo, čestitamo Novu godinu i vraćaju se na fudbal. I ono, čekam još pristojnih pola sata da mogu da idem da spavam, jer oni tu sede, naravno. Do  ujutru vole puno. Mislim, dosta je to sličan mentalitet našem ili obrnuto. I uglavnom, i to je bilo, i onda sam ja pisala o tome, i to je bilo tako svima simpatično, i te fotografije, onda su se neke novine javile pa prenele tu priču. Znaš, mislim, mnogo simpatično je sve to bilo. Baš onako lepa dobrodošlica, da kažemo, za sam taj početak. I ništa, onda sam ja krenula da vozim i prvo parče tog puta Panamerikane vodi, znači, mislim, tu sam ja išla, planinarila, posetila tu najjužniju poštu na svetu i tako dalje, ali skraćujem priču.

Ivan Minić: Ajde, pitam samo jednu stvar pre nego što kreneš, da nije uobičajeno da se krene sa druge strane?

Snežana Radojičić:  Jeste. 

Ivan Minić: A što ti? 

Snežana Radojičić: Jeste. Da, da, da, jeste. Pa uobičajeno je zato što vetrovi duvaju sa severa. Znači, dužinom te Panamerikane koje, kad ideš samo pravo, bez skretanja, 38.000 km imaš čelni vetar koji kida kako duva, ali kida, kida, kida, to je pored Pacifika. I svi kreću sa Aljaske. Mene nije zanimala Severna Amerika. Meni je bilo u fazonu kao, ja sam rasla na toj američkoj kulturi i ono kao, šta ću ja sad tamo, pošto, ok, nemam ja stereotipe nikakve sad, znaš, znam šta je vlada, znam šta je, ali kao ništa, ja sad tu specijalno nisam videla, to je kultura koju ti poznaješ, dok o Latinosima ne znam ništa, mislim, osim iz filmova, znaš, ove kao, Amerikanci je ono kao manje-više, svako zna nekog Amerikanca, znam. I ajde kao ja, i onda sam ja naravno ratovala s tim vetrom četiri i po godine, uglavnom, znači ja idem odozdo i sad prvo parče je, kroz tu Pampu, stepu, to je brisani prostor, tamo nema ničega, brisano, brisano sve. I duva strahovito, toliko duva da to obara kamionete, mislim, ja imam snimke koje prikazujem na tribinama, znači, pazi, ja nisam mala žena, ja imam 176, ja imam 70 kila, bicikl ima 60 kila, znači, ja ne mogu da držim bicikl, ja se ovako upirem u bicikl, pravim kao piramidu, ja i bicikl, da ne obori i mene i njega, ne  da ga vozim, nego ga guram, čoveče. Vetar kida, nosi, ono, jakna je tamo, ja sam ovde, znaš, zalepila se i tako je danima, danima, nije to ono kao prolazno nešto. I baš je s te strane bilo naporno, i onda dolazim u oblast, koja se naziva, tu kreće Karretera Austral, to je taj neki, da kažem, legendarni put, koji ima 1300-1400 kilometara, to je šljunak, gravel, i to onako, za sve te avanturiste koji dođu tamo, to je ono kao, i tu već kreće masiv Anda, i ti prolaziš kroz to, to je Fitzroy, tamo, to su te sve velike planine, vrhovi, jezera, ludilo kako izgleda priroda. E sad, tu se dešava zabavan jedan moment prelaska, najluđeg prelaska granice, znači ti dole imaš Argentinu, Čile, nekoliko puta, pošto taj put tako vodi, Argentinska Patagonija, Čileanska Patagonija, Argentinska, Čileanska, ulaziš, prelaziš, znaš. I taj poslednji put, ja mislim da je treći, imam da biram, na Čile idem, kroz tu Pampu, što je ravnica totalno, ali je kida vetar, nekih 140 kilometara, ali je to lagano, u smislu nema uspona ništa, ili da idem preko planinarskog prelaza, planinarski, to znači granični prelaz, tri kilometra. Ma, rekoh, ajde, šta su tri kilometra, idem ja gore. Majko moja, mislim, imam snimke, imam na mom YouTube-u, znači, to je, ja ne mogu da guram bicikl, pa to je staza, ja ne mogu, ja sam prešla Himalaje po stazi, ali ovo je strašno, ja skidam prednje bisage i iznesem prednje, skidam zadnje, iznesem zadnje, pa onda bicikl, znači, svaku deonicu, tri puta prelazim. Pa onda mostovi oni koji su zapravo dva debla, koji su ovako, znači, pa i ono dve kad nosiš, moraš praviš balans, inače odeš dole, takvih ne znam koliko mostova, pa onda upadneš u močvarno tle, pa onda zakucam se ovako, je to, znači, staza, pa je ovako kamenčuga, tu nije nešto visoko, tu je tipa 30 cm, 40, aj znaš, kad ti imaš onoliki teret, ti nemaš ni bicikl, koji je po sebi 20 kg, ja sve to snimam. I tu se dešava jedna zanimljiva stvar, kada ja te godine zapravo počinjem od Patagonije da snimam video. I mislim, niko ranije nije u principu puno snimao, to je tad negde počelo. I onda ja shvatim jednu stvar, baš tu u tom momentu, kad je toliko teško da ja ne mogu više odavde da ga guram, logično, nego izađem ispred, pa vučem sad bicikl, znaš. I naravno, ja moram prvo da izađem da stavim kameru. I onda ja postavljajući tu kameru, skontam koliko je meni lakše od kada ja snimam. Iako ja radim tri puta istu stvar. Mislim, što zbog ovoga, što četvrti put zbog kamere da bih postavila. Jer u momentu kada ja postavim kameru, ja se izmeštam u trenutak budućeg gledaoca. I tebi je teško samo u sadašnjem trenutku. Tebi nije teško u budućem trenutku. Čim ti promeniš perspektivu, tebi je to već prolazno. I ti imaš u svesti da je to prolazno. Znaš, ono kad ti mama govori: “Još eto, proći će.” Pa znam, ali ti ne možeš da budeš u tom “proći će” vremenu. Da možeš, ti ne bi plakao. Kamera mi je meni omogućila da ja budem u tom budućem. Koliko god mi je iziskivalo napora sad da je postavim. I to mi je bilo fantastično ono otkriće koliko ti odmah relativizuje stvari. Ništa, izgurala sam ja to i ništa, išla dalje, vozila i tu je bilo sve tamo prelepo zaista. I dešava se, pandemija se dešava u svetu, o čemu ja nemam pojma dole, jer ti dole nemaš nekih signala, mislim, ti si tamo u zabiti. I to malo kad uhvatiš, znaš, ne listaš sad o nekoj pandemiji tamo daleko. Ti zaista imaš osećaj da si na kraju sveta, ko što i jesi. I onda sredina marta ja stižem u mesto Kujajke, od te druge južne provincije, glavni grad. I tu ima signala i to. I ja naravno čitam i vidim šta se dešava. To je već ovde bio haos. I naravno, razumem, pretpostavljam da će isto da se desi tamo. Pošto Južna Amerika je poslednja objavila karantine i zatvorila granice. I ništa, rešim da ostanem tu. Jer oni proglašavaju. Ja sam mislila u stvari da uđem u Argentinu. Jer jeftinija. Taj deo Argentine je bio jeftiniji. Međutim, zakasnila sam bukvalno za jedan dan kad su oni zatvorili granice. I pošto je Čile skuplji, zato sam ja htela da mnogo mnogo skuplje, posebno u Patagoniji. I ništa, ostanem ja u tom gradu, prvo u nekom kampu, a posle se preselim, iznajmim neku baraku na izlazu iz grada. Zato što, bio mi je rezon, prvo da vidim šta će se desiti. Jer dešavala se panika. Znači, ljudi su masovno. Pazi, ti dole nemaš ove obične putnike. Tamo retko ko ide turistički, kao idem pet dana. Ti ako si zapucao do dole, ti si zapucao da ostaneš mesec dana. Bez toga nema svrhe ići. I tamo je nomada, ludaka kakvih nećeš. Motoristi, biciklisti, kampervenovi, stoperi, penjači, kajakaši. To su već luda kuća. Samo sam posle na Aljasci sretala takve ludake. Znači, to su zaista krajnje tačke kontinenta gde ti imaš stvarno entuzijaste koji to žive. I sad odjednom ti vidiš ljude koji su sto godina na putu ostavljaju sve, beže kući. I to je stvarno onako uznemirujuće. Nisu to sad ti neki konvencionalni. To su ljudi koji su prekaljeni na drumovima. I onda je to… Pa ove aviokompanije ucenjuju, ne daju ti da ideš, ljudi su ostavljali kućne ljubimce. Kakav bicikl, da sam odlučila da krenem, ne bih mogla bicikl u avion da stavim. I ja sam razmišljala jako, ostanem na jugu, sad ide zima. Pazi, to je mart mesec. To je njima već početak jeseni. Znači, april, maj, jun, to je već ono debela jesen. Ide jako hladno vreme, tamo je po minus 20 kad je zima. I onda razmišljam, ako ovo potraje, ja ovde ne mogu… Naravno, ja imam problem s novcem. Ja sad zarađujem mnogo više. Imam od te knjige. Ja sam pretplatu na blog uvela. Znači, jedan evro, jedan mesec za čitanje bloga. Objavljujem ekskluzivne reportaže za pretplatnike. Imam ja, znači, neke prihode, ali opet nisu oni toliki da bih ja sad mogla da plaćam. I užasno je skupo ovo, i Patagonija. I onda su se ljudi koji su ti nomadi, koji su bili ispred, znači isprednjačili, masovno su se vraćali, da ih nisu puštali da uđu u sela, da nisu hteli da im prodaju hranu, da su stavljali barikade, da su ih kamenovali. To se dešavalo svuda u svetu. Svuda su lokalci mislili da su stranci doneli, a ti si u Čileu viđen kao belac, kao gringo, mislim, iz aviona si ono kao stranac. Bilo je i gore. U Boliviji su recimo sa altiplana pokupili sve ljude koji su putovali, bicikle i motore, i deportovali kući. Znači, nisu mogli da ostanu. U Argentini nisu mogli da ostanu oni koji nisu rezidenti. Tako da je ispalo na kraju dobro što sam ja ostala u Čileu. Uglavnom, ja sam rešila da se skrasim, da vidim gde to ide i da ne bodem oči. Da idem u prodavnicu i stavljam kosu ispod kape, kao da se ne vidi da sam plavuša. I da čekam da prođe. I onda sam počela da pišem, pošto sam bila u toj baraci, imala sam mir, počela sam napokon da pišem ovaj putopis o Japanu. I pisala sam ga skoro šest meseci, pet meseci, jer nakon prva ta tri meseca, koliko je meni trebalo, kreće zima. Jun, jul, avgust. Mislim, sneg nije visok, ne pada puno snega. Bude ga, ali nije to sad nešto ono smetovi, ali je užasno hladno. 

Ivan Minić: I vetar i sve. I vetar.

Snežana Radojičić:  I vetar, da, da, da, ne možeš ti da izađeš napolje. Mislim, izađeš ono što moraš. I ništa, i ostanem. I onda, šta se dešava? E sad, da kažem, mislim, to je bio haos. Meni posebno, pazi, ja sam u nekoj stranoj zemlji čiji jezik ne govorim. Mislim, natucam španski, to je dva i po meseca koliko sam ja dole.    A dešava se ludilo u svetu. Znaš, kao, meni se javio, ja sam bila u kontaktu, da li je to konzul ili neko pri konzulatu, on kao, a šta ti hoćeš da mi uradimo s tobom? Ja nemam pojma šta on, ja hoću da oni urade sa mnom. Znaš, jer ja ne znam, ja znam da ja neću kući. Mislim, znaš, ja nemam nikog živog, šta sad da dođem kući. Isto mi je bilo tamo, bilo vamo. Tek sam krenula, meni je to, ja sam dva i po meseca, meni je to, juče sam otišla. Znaš, to su moje, ono, vremenske relacije. I odlučim da ostanem, kao, ajde, kako bude, bude. I setim se ono, znaš, ono pitanje, kad si u nekim mirnodopskim vremenima, ono kad ti pitaju, kao, e, gde bi voleo da budeš ako se desi apokalipsa? Ja sam govorila Južna Amerika, ne znam zašto, ali, znaš, kao, uvek Južna Amerika. Rekoh, evo ti, to je ono, pazite šta želite, ovo je taj rad. I ništa. I ovo, i onda se dešava, septembar stiže, već zima na izmaku, jedna devojka koja je tamo živela, radila, Ana, ovaj, ne tu nego u Čileu, koja je meni puno, puno pomogla oko svega, javlja mi, kaže, jeste videli da vašu oblast stavljaju u karantin, totalni? A u Čileu je bilo pet faza karantina, prema, ne znam kojim kriterijumima. Znači, znači, ako mi stavljaju totalni, to je strašno. Zato što ti imaš taj jedan put. I ograde. Znači, u Čileu je sve, to nije ni u Americi tako. Sve privatnim ovim. Ti nemaš gde da skreneš sa puta. Ti ne možeš ni reci da priđeš od tih ograda. I sad ja, ako me- kome god kažem, ovo je bilo tokom pandemije u Patagoniji, oni kao jao blago tebi, šta bre blago meni, nisam, mogla sam samo da gledam planine, nisam mogla nigde sa tog puta da skrenem. Ne, ne možeš, pucaju. Mislim, ne pucaju, ali zabranjeno. I ona mi kaže, stavljaju u karantin. Što znači, ako oni stave taj, ako pregrade to, ti ne možeš da izađeš. Ja ne mogu preko planine da odem, jer ne postoji put, ne postoji prilaz putu. Mislim, da sam peške, pa još i nekako preskačem ograde, ovako, nikako. I onda se, a ona mi javlja tipa u osam uveče. Kaže, sutra u šest stavljaju u karantin. Objavili na vestima. Ja se pakujem i u pola dvanaest noću ja sam na putu. Pričamo, ja za tih šest meseci, ti uvek nakupiš nekih stvari koje ti inače ne trebaju. Ja ništa, to sam, nemam vremena, nego sve nosim. Nemam vremena da pravim selekciju. Ja tako, ako izlazim, treba da prođem kroz to naselje, nadvažan dan. A bio policijski sat, jer sam ja zaboravila. Kazna je bila hiljadu evra. Oni ne pričaju engleski, ja ne pričam španski, čoveče. Ja sam nabavila, pošto, znaš, moraš ti da razmišljaš o gomili nekih stvari unapred, kao i ono planiranje za vize. Ja sam nabavila papire gde je meni ta prva gazdarica i ova sada druga, kad sam prešla u baraku, napisale da sam ja bila kod njih, njihove lične karte, od kog do kog datuma. Znaš, ko zna sutra ko me neko pita, jer sam išla okolo, šetala, širila virus. Mislim, svašta može da se desi. Znaš, meni to važi do 30. septembra, a ja tipa palim 10. septembra. I ja to njima dam, to je na španskom. Znaš, da im ja pokažem to, i on čita pa kaže, ovde piše 30, ja kao piše, da, ne piše. Ma reko, dobro, malo se požurila, znaš, i nekako ja njima pokušavam samo no karantina, no karantina. Znaš, ja njima objasnim, ja ne želim da ostanem u karantinu. I oni mene puštaju, zato što ja idem ono, kao po facama, kao luda gringa, znaš, još neki bicikl natovaren, žena zapucala u sred noći, policijski sat, mislim, šta da radimo s njom? Za živog boga, to je nadrealna scena. Puste oni mene. I sad ja idem prečicom kroz nacionalni park, što znači, zemljanim putem koji je ovako, kamenit, lisice pretrčavaju, imam svetlo, odvrnula speakerfon, imam tamo onih belih mačaka, ovih divljih, odvrnula muziku na speakerfon, derem se ko blesava, čoveče. Nije mi bilo svejedno. I stignem ja, to je u šest treba da postave te barikade, nema još nikog, prođem, eto, nikada ništa tako ludo nisam uradila, cele noći sam, znači, ja gurala, vozila, izašla i zanimljivo, nisam bila umorna. I onda sad vozim, nastavim da vozim i kao da prođem grad za koji sam znala da postoji sanitarni koridor. Jer ljudi koji su pre mene prošli tu, da, mislim, mi smo bili u kontaktu, razni biciklisti, i to je bilo sve, znači, imam pretovaren bicikl, a oni stoje sa suprotne strane puta, znači, ja sam u gradiću. Ovako ide put pravo, oni su suprotno, to je benzinska stanica i oni zaustavljaju ljude iz ovog pravca koji idu i traže im te, oni su imali neke sanitarne pasoše, što ću posle pričati. Ja vidim da su oni mene videli. Znači, ja kažem ti iz aviona gringa.  U Argentini, ja bih mogla da prođem kao Argentinka, koji imaju oni te plave visoke i to, ali ovde ne može. Natovaren bicikl, ja guram bicikl, kao da vodim kuče, tako se ja pravim. To je najnormalnije na svetu da ja guram taj bicikl, u sred pandemije i policijskih mera i to. I oni me gledaju, pošto ne kapiraju, razumeš da je to realno. Ja još pazi kreten. Ja stajem, gledala mnogo onih filmova detektivskih, ja stajem ispred izloga neke radnje. Ulazim u radnju, ostavljam bicikl ispred. Ulazim, zadržim se, ispričam se ja sa ženom. Žena izlazi sa mnom, ja joj kao pokazujem nešto na biciklu. I oni me gledaju. Znaš, ono, ne kapiraju šta se dešava. Ona uđe, ja joj mahnem. 

Ivan Minić: Čekaj da vidimo šta će da uradi. 

Snežana Radojičić: Da, da, da. Ja mislim da su oni bili u fazonu, šta radi ova ludaja. Znaš, ono. I ništa, ja nastavim pravo i ono pravim se ja da njih ne vidim. Znaš, kao, najnormalnije. Uopšte ne da ono ja sednem pa da vozim. Ne. Prođem, ja zagledam još tako izloge. Prođem i čim sam malo odmakla, sednem, zajašem. Reko, dok se ne sete, čoveče, da jurnu, znaš. I to sam prošla. I onda se ja vozila. E sad, tu je bilo raznih prepreka kad je trebalo tu jedno jezero preći. Tu više ne mogu ni da se setim koji su svi problemi bili. Znači, meni su zabranili… Morala si da pišeš dopis da ti dopuste da izađeš iz te neke provincije koja je u karantinu ili nešto. Ja sam pisala i oni su meni odgovorili. Ja sam njima kao imam avionsku kartu. A meni avionska karta se… Da li karte ili viza mi? Ne. Vizni boravak mi ističe. Da. Kao odobrenih prvih šest meseci. Još ja nisam potrošila tih šest. Tako nešto. Od tog zadnjeg ulaska ti možeš šest. Pa da, produžila sam tako. Ti možeš da apliciraš da produžiš još za tri meseca. Tako je bilo. I to sam ja uradila i sad ja njima pišem, evo vidite, meni u novembru to ističe, ja tad moram da idem kući, a ovo je, znači, septembar. I oni meni otpisuju. Pa ono… Pismo. Pismo dobijam. Otpisuju mi. Kažu, a mi smo procenili da vi nemate potrebe još da izlazite kući i do novembra ima puno vremena, ostaćete u toj oblasti, ne možemo da pustimo. Brate. Ti ćeš mi kažeš. Falsifikat. Znaš ono. Ko radi ono, beše. Znaš, izmenite rečenicu, umesto “ne može”, da može. Znaš, izmene rečenicu. Ja sad na onom čekpointu, u hotelu tamo, nešto mi nabavlja neke veze, pravila za kartu, ovaj to izmene, sad ti prolaziš, oni stoje sa mašinkama, čoveče, u nekim maskirnim, oni tu su neke, imam ja to na videu, imam sve, u nekim kućicama, sad ja moram da izađem, sad tu neku deonicu ne smeš, znaš, imaš pravo kad ti daju to dopuštenje, imaš, slagaću ti, 24 sata da pređeš to, a to je tipa 300 km. Ja ne mogu da pređem 300 km, nisam brevetaš, drugo, to je preko Anda, mislim. I onda ja kao bus, ja u busu, ja jedina u busu, jedino onaj veliki bus, jedino, pa staješ na tom čekpointu, pa te oni gledaju, pa čitaju ono, reko, dobro, niko nije provalio da je falsifikovano. I onda te izbace gore, i reko, sad to gore, i drugi čekpoint. Ja samo molim Boga da oni nemaju internet gore, jer ako imaju, oni ako pozovu ove, videće da ja nisam dobila to odobrenje. Ja tamo, oni imaju internet. Jao, čoveče, reko, gotovo, sad će u zatvor da me stave. Misliš, znaš ono kritično delo što sam uradila i ovo, i nisu oni mene hteli da puste, nisu oni to pozvali, ali je bilo u fazonu kao, ne zna se iz kog razloga su oni meni rekli da ja moram da se vratim. Jao, zaboravila sam detalj. Uglavnom, ja se rasplačem, nema šta, udri na suze, nisi dobro, nisam folirala, stvarno mi je bilo kao, pustite me više da izađem, neću da ostanem u karantinu. Od šest meseci sam bila tamo, i ajde, oni mene nekako puste. I onda ja stignem do tog mesta gde čekam feri. Znaš šta je bilo? Tako je to mesto gde je feri, feri ide svaki drugi dan. I sad njima taj autobus nije usklađen sa tih 24 sata tog ferija, tako da ja ako dođem danas, ja sam ispucala moja 24 sata, a ne mogu nigde da uzmem novo odobrenje, znači ja ilegalno ostajem narednih 24 sata. I onda žena mene pušta na kraju, kaže možeš, ajde, ok, shvatamo, pustićemo te, ali kao, tamo se krij u hotelu, nemoj da izlaziš na ulicu, jer ako te neki iz sanitarnog koridora zaustavi, mi ćemo da imamo problem. Znaš, i onda ja odlazim tamo. Sad, kako je sve to nadrealno, to tek iz ove perspektive shvataš koliko je bilo nadrealno. Ja dolazim, jedini hostel koji radi je Don Quijote. Vlasnik Don Quijote, mojih godina, razveden lik, jako simpatičan, koji se upinje svim silama da me smuva, pa šta će, dosadno čoveku. Super kuva, pokazuje mi gde je kupio zemlju, nekih šest hektara van grada, mislim grada, ne znam kako se zove, to je dosta poznato mesto na obali. On je kupio tu zemlju, hoće da pravi rejv, pazi rejv žurke. A pripada mu i vulkan, zato što ti u Čileu ako kupiš zemlju na kojoj je reka, reka pripada tebi, ako kupiš zemlju gde je vulkan, ja sam se pela po privatnim vulkanima, znači to pripada tebi. I onda me vodi, gledamo zalazak sunca, mislim ludilo. I onda ja se zezam, eto čoveče, stvarno ono po svim šablonima, znaš, Latino. I odem ja odatle. I sad upadam u grad koji je u totalnom karantinu. Znači, spoljni deo grada, koji sad nije problem da ti uđeš, problem je da izađeš. I tamo sam ja našla neki hostel, i to su bili divni ljudi, da ja ne bih morala na ulicu, jer ti si mogla da izađeš samo sa nekim dopuštenjima. I onda su oni za mene izlazili, pa kupovali. Ja sam ostala dva valjda dana, ne znam šta sam čekala. I onda akcija da se ja izvučem iz grada ko Prle i Tihi, čoveče, da me niko ne primeti. Znaš, pa koristiš to što sam ja samo na biciklu, nego bre imam onolike bisage, jasno je da putujem, znaš. Pa ono kad ja vidim pandure, ja se zašijem, položim bicikl dole, ja dole, šou kako sam izašla. Uglavnom, ja sam izašla i onda se nastavilo. E, odatle sad već se širi, ti imaš puno tih puteva, sad je to mnogo lakša situacija. I onda nastavim ja. Zaustavljali su me više puta i svaki put baš su bili ok, nisu znali šta da rade naprosto sa mnom. Jedino što su tražili to su bili ti sanitarni pasoši. To je aplikacija koju ti popuniš, napišeš odakle ideš, gde ideš, bukvalno kuneš se, mislim nije kuneš se nego garantuješ da nisi imao kontakte sa sumnjivim zaraženima i nemaš nikakve simptome, klikneš send i oni ti pošalju kod, QR kod, i onda ti ovi skeniraju. Bukvalno su koridori, rampe, uniforme, mašinke, znači tako to izgleda. Onda tu na nekom od tih čekpointa bio lik koji je bio u Banja Luci sa Sovinicom, zna priča srpski, potpisuje se ćirilicom, znaš, jeste, to je pola ludilo. I uglavnom ja tako vozim, prelep Čile, sve te regije, Čile mnogo lepa zemlja, ljudi super ljubazni, sve ekstra. Ali znaš šta je bilo čudno, ja kad sam nastavila da vozim, to mi je bio, to ga se sećam, znači to je bilo sve prazno. Sad ti zamisli da si ti jedina osoba na drumu, danima da ne vidiš kola, nigde ničeg, sela, nigde žive duše napolju. Zaustaviš se, ne rade prodavnice, nema hostela, ništa. Ja mogu da kampujem na sred puta, bezbedno. I ovaj. I onda sam ja prvi put, evo za sve te godine, počela da slušam muziku. Ja nikad nisam slušala muziku na biciklu, jer naprosto, mislim, kad sam rekreativno vozila, ja sam ovako, prisutna si, znaš. I ne sećam se baš kad me Tanja to pitala u studiju, kako ne slušaš, pa ne slušam. Znači tu sam, ja sam prvi put počela da slušam muziku. I audio knjige sam počela da slušam. Osećam nedostatak ljudi, jako je ono, samo mi daj samoće, ali toliko. I tad sam skapirala, kao, koja je poenta da ti budeš jedini preživeli, znaš, kao, nema smisla, kao, ako nema drugih ljudi, znaš, ako nemaš druge ljude, kao, šta ti znači da si jedini živ? Totalno je jako čudan osećaj.

IZ ČILEA U PERU

Ivan Minić: A nisi imala taj moment da, ako mi se nešto desi, niko neće saznati. 

Snežana Radojičić:  To sam kasnije imala. To sam kasnije imala u Peruu, kad sam imala jednu potencijalno opasnu situaciju u onom drugom talasu pandemije. Da, ovi, eto, ako se setimo, pričam, ispričam to. Uglavnom, ja sam izašla, to, ceo Čile prošla i stigla Atakama pustinja. Vozim ja kroz pustinju i stižem mesto San Pedro de Atakama, turističko mesto. Ja tamo ostanem, to je već 2021. godina, početak aprila, marta-aprila. I sad ostanem, prvo, jer je bilo lepo, da, sve te doline koje su zatvorene, nema turista, i sad to je predivno, što ti možeš da upadneš, mislim, to je zabranjeno, otvoreno naravno, uđeš, to je pustinja. I e sad, bilo je jedno od nonsensa tamo tokom pandemije, što ti nisi mogao kao turista da ideš kopnenim putem iz zemlje u zemlju, nego si morao da letiš. Znači, ja stignem do severa Čilea, koji se graniči s Peruom, ja ne mogu da pređem u Peru, nego moram da letim nazad južno, pa odatle da letim u Limu, pa iz Lime da se vratim na jug. Šta je ovo, ne verujem da si ikad čuo, i da su ljudi čuli, šta su radili na granicama. Znači, biciklisti neki, nije nas bilo puno dole, mislim, znali smo mi ko je ostao i to, znaš, uspostaviš komunikaciju, naprave se te grupe i to. Bio jedan francuski par. Znači, oni su stigli do granice, i sad njima je granica rekao. Biciklisti. Reka je ovako, ja vas ne mogu da pustim, morate da imate da ste leteli, samo tako. Ali kaže, mogu da vas pustim da vi pređete biciklima do tamo graničnog prelaza, da ostavite kod kolege bicikle, pa onda se vratite, pa odavde idete u Santjago, pa letite do Lime, pa odete tamo, pa s one strane uzmete svoj bicikl. Znači, ono niđe veze. Oni su to uradili, bar da ne plaćaju prtljag za bicikl, pa znaš. Ja nisam. 00:38:18 I ja čekam sad. I ja bukiram kartu da letim. Međutim, onda krene drugi talas, Čile zatvara ponovo granice, ne samo za ulazak nego i za izlazak. Opet niđe veze. Šta te briga, pusti me da izađem, čoveče. Ali odobravaju, kao, obećavaju , kao, otvorićemo jedan dan avio linije za vas koji ste zaglavljeni da izađete više. I ajde. E sad, ja sam u međuvremenu, ja sam godinu i nešto. Ja sam ušla u Čile u martu, ovo je već april, znači godinu dana ja sam unutra. I sad treba da platim penale. Kad platiš penale, nije to skupo, čak jeftinije nego produženje vize, manje od dolara, nema te košta. Kad platiš penale, ti imaš rok od tri dana da napustiš zemlju. Ako ne napustiš zemlju u roku od tri dana, smatraju te ilegalcem kog mogu da deportuju, znaš. To je već krivično. Onda, znači, ja sam organizovala- problem u Južnoj Americi, oni nemaju velika kola, privatna, mislim, ovi taksi, mislim, imaju ovi privatno, džipove, ali taksi su svi mali, sa onim malim. Znači, ogromna kutija sa biciklom ne može da uđe. Ja ne mogu da organizujem najbanalniju stvar, to je prevoz bicikla do aerodroma. Aerodrom je 100 km od San Pedra de Atakama, u Kalami. Sve to nekako rešim, nekako sve to rešim, i oni otvore, ja bukiram kartu, super, dobijem potvrdu, spakujem, rešila sve, platila, potvrde, ovaj test, onaj test, vakcina, tamo sam se vakcinisala, potvrda njihova, ne možeš da izađeš iz zemlje bez svega toga. Dan leta, odveze me, nađem ko da me odveze, odveze me taj, onaj Slovak koji živi tamo, odveze me u Kalamu. Sad dole na aerodromu, oni pojma nemaju da je otvorena granica s Peruom, da meni kao državljaninu Srbije ne treba viza nikakva za Peru, da ovo, da ono. Dok oni sve to isproveravaju, ajde, nekako oni mene puste. Ja sedim gore na gejtu, čekam. Ja sedim, jedina gringa gore, i sad ja vidim troje njih u uniformama, s ovim maskama, tad su bile obavezne, i vidim pretražuju te, kako se zove, sanitarni pasoš, i idu ovako tačno na mene. I na mene. Imam ja već sve popunila, kao ja sve, ajde kao, skinem, i oni skeniraju, kao ok, ali ne možete da letite. Kako bre mislite? Skidamo Vas s leta. Kako skidate me s leta? Kažu, ne možete da letite, čovek iz hostela u kome ste bili je danas testiran pozitivno, i nama je javljeno da vas ne pustimo da izađete iz zemlje. I ja, naravno, počnem da se svađam s njima. Prvo, taj hostel u kome sam ja bila, to je grupa bungalova sa jednim središnjim mestom gde je bila kuhinja, gde se mi nismo sretali. A on je Meksikanac, neki volonter tamo. Znači, mi smo bukvalno ovako mahali preko dvorišta jedno drugom. I mi znamo, tu je bilo još trojica, četvorica volontera, muškaraca, i mi smo čuli kad je on počeo da kašlje. On je kidao koliko je kašljao. I kako je on počeo da kašlje, tako su oni njega zatvorili. Znači, on nije ni ulazio ovamo, nije ulazio u kuhinju, nego su mu oni donosili hranu ispred njegovog bungalova. Znači, bukvalno nikakav kontakt nismo imali, ali oni meni ne daju, ja se bunim, protestujem, a oni zovu pojačanje. Na kraju zove direktora aerodroma, osmoro njih, mene hapse. I znaš, kao mislim šale se, zovu policiju, sve se oseća mnogo stresno. Znaš kako sam se osećala? Oni mene vode u karantin, ja sam se osećala, znači u stranoj si zemlji, i dalje ne znaš jezik te zemlje, i nemam ambasadu u toj zemlji. Ludilo je u celom svetu, vode te negde, ti pojma nemaš gde te vode, može da te nestane. Sistem je ovako, znači taj sistem iz kog sam ja kao bežala uspešno, sad mi pokazuje zube u tom jedinom momentu kad ja živim od njega, jer ja moram da pređem granicu, znači moram da budem negde registrovana da sam prešla tu granicu. Ne moram, ja sam srela jednog Nemca koji je proputovao celu Južnu Ameriku tokom pandemije na biciklu, nijednu granicu nije zvanično prešao, ali onda imao problem kako da se vrati kući, odakle da leti. Krenuo iz Kolumbije, nema izlaznu, ne može iz Argentine da leti kad je ušao u Kolumbiju. Ne znam kako je to rešio, i baš je bilo jako stresno. Ja sam u suzama, odveli su me u taj karantin. To je neki hostel koji su oni novo datuma, jako pristojan. Dobila sam sobu, jednokrevetnu, i tu su me ostavili dve nedelje. Skraćena na 11 dana jer sam svaki dan tražila da radim testove. Hranu ti donose na vrata u skafanderu, sve, rukavice, na ovaj variola vera fazon, samo što su bili plavi, nisu bili u belom, nego plavo. Bio neki Senegalac, mnogo simpatičan, nije Senegalac, da ne čuje lanac, jako jako simpatičan. Znaš, ti živiš u tom momentu, ti, jedina osoba koju ja vidim dve nedelje, osim ovog doktora koji dolazi s onim pištoljem i meri temperaturu, s kojim se ja svađam uredno. Jako je on ok bio čovek, i pričao je engleski, jedini s kojim sam mogla da komuniciram u tom smislu. Ali ova osoba koja ti donosi hranu, znaš, hvataš se za tu naznaku osmeha, jedino ljudsko biće koje vidiš dve nedelje. I baš je bio onako drag, mlad čovek, jako, i baš mi je značilo, baš sam se radovala kad ga vidim, znaš. I dobro, imala sam ja internet i sve to, ali opet, ja sam zatvorena u deset kvadrata, ja ne mogu da izađem dve nedelje. Nekako oni mene puste, sve ok, i ništa, ja odletim konačno 00:44:01 i dolazim u Peru. I tamo su taman kad sam ja došla otvorili granice za turiste, i onda sam ja hajkovala. Ono, nije Inca Trail, nego on se zove Salkantay Trail. Znači, on je duži i teži malo od Inca Trail, ali ideš od Kuska do Maču Pikčua preko Anda, preko 4000 i nešto, pa onda kroz Amazoniju, pa stigneš u Maču Pikču. Još neke trailove sam odradila. Uglavnom, ja sam ostala u Peruu 9 meseci, od toga jedno 7,5 meseci sam bila iznad 4000 metara stalno. Znači, 45, 45, 45, gore. Prelepo gore, nema ničega, jezera bude, tu i tamo neka kuća, znaš, budu one alpake. Znaš, pa imam te fotke, ima festival alpaka, ja sam prisustvovala, upala tamo. E, kao kod nas svadba, znači cigani sviraju muziku, mislim, ne majke, ima na videu. I sad, u stvari nisu ovce, kod nas bi bile ovce, ovde su alpake jer oni njih tada, šta im rade, da li ih strižu ili šta, to je na kraju neke sezone kada oni njima, ali to njih ne boli. Kroz uši im provlače debelom iglom trake, znaš, da alpake uvek imaju ušima te trake raznobojne, i to je u znak zahvalnosti njima jer te alpake njima sve živo daju. One žive iznad 4000 metara, oni njima daju i mleko, one im služe i kao tovarna marva, na koju oni, znači kamile, na koju oni nose, prenose, daju im vunu, znaš, i meso. Jela sam i meso alpake gore na Rainbow Mountain, na 5000. I onda ih oni hvataju, ove se opiru naravno, i sad tu učestvuje cela porodica i klinci, ko Kusturica da snima film, tako izgleda, znaš. Ovi širokosnovi, zlatan zub, sviraju gude, ovi nešto kreću u krug, znaš, kao tu đuskaju okolo, igraju, a ovi koji jure ove im izmiču, ove znaš, pa ih zgrabe, pa upraše. Nebitno. Na 5000 metara se sve dešava. Ludilo. Rano pijani, ono, znaš, dozirano. To. I tako neke stvari lepe sam videla. Evo, ovo sam nikad nisam pričala. Samo oni koji su pratili iznad 4000 metara. To je zanimljivo u Peruu, zaboravila sam kako se zove, ali postoji taj princip da ti imaš neke objekte koji su javne namene, koji su kao javni hosteli. Znači, to je kao planinarski, ali nije dom, to je u sklopu sela nekog i tu imaš one krevete na sprat, nekoliko od tih soba, i to je besplatno. Ima grejanje, jer je jako hladno, ima grejanje, i ti treba da nađeš tog nekog u selu koji ima ključ od toga objekta, i onda to otvori. To je besplatno i ti si na sigurnom, zato što tamo je tako promenjivo. Meni se dešavalo da bude sunce i da odjednom krene mećava, ali to je mećava, to je pet hiljada, to nije zezanje. Ti možeš da pogineš u toj mećavi. I onda u svakom selu se nalaze, i uvek su isto obojene. I nisam ja to znala, tek iz drugog, trećeg kad su meni tako rekli ti lokalci da ja mogu tu da ostanem, ja sam onda se raspitivala i saznala da to postoji. Kao eto, to je podignuto tako da bi se ljudi spasli, da bi mogli da nađu smeštaj, što je mnogo lepo. I ništa, i onda se desi ono što smo maločas spomenuli. Znači, ne znam kako se zove, to je neko ludilo, prošla sam, to je neki kanjon Učko koji je ludilo. Kako to zovu, to su nestvarne, kao da si na Mesecu. I stignem u jednu oblast, i setim se još od Patagonije dole, i dan danas evo pratimo se, oni su sve u Africi. Jedan mladi par, on je Italijan, a ona je Malajka, voze bicikl oko sveta. I mi smo se manje više pratili, s tim što smo par puta zajedno vozili, ali uglavnom smo bili na istoj ruti. Međutim, kad sam ja ostala u Čileu da pišem, oni su izašli, vozili već Atakamu i sve, i onda su odleteli u Peru i nešto su krenuli od severa , i sad se mi otprilike tu negde, ne, mi smo se lažno sreli u Atakami, ali oni meni pričaju za Peru, gde sam ja sad u nekoj oblasti, i oni mi pišu kao, e, Ana, Ana, svuda sam Ana, kao moraš da ideš u ovu oblast. To je neka oblast vodopada, i to je tipa 100–200 km, sve kaskade, vodopadi sa prekidima, i to je u sklopu nacionalnog parka, pa onda se prekida, pa pustinja, pa drugi nacionalni park, na jako velikoj visini, isto nešto preko 3500. I sve zemljani put, a ja nisam sa mojim biciklom, zbog tog tereta, baš puno tereta imam, nije to baš dobro, ali ajde, kao idem ja, rasteretim se 5–6 kg i kažem, evo, mogu idem. I ja krenem. E, i sad tu se dešava da ja prolazim, pošto još je pandemija, drugi talas i pola toga ne radi, posebno po tim zabitim selima, i ti nemaš gde da kupiš hranu, znaš. I onda se dešava kroz jedno selo, ja prolazim, i sad ti imaš rampe, hoćeš da uđeš, rampa, hoćeš da zaobiđeš rampu, i onda bam, na seljaka neki put, jedan put, nešto tu znaš rade, kopaju po tom putu, i svi deluju ono neprijateljski, nešto viču na tebe, svi matori ljudi, baš matori ljudi, i ti ono samo gledaš, ono, ja samo vičem nešto, samo prolazim, samo prolazim, nešto kao neću da ostanem. I onda izguram bicikl gore, pošto je to onako neka uzbrdica, na vrh brda ostavim bicikl, pa se kradom spustim do sela, do prodavnice, jer mi taj drugar javlja da postoji prodavnica, oni su tu kupovali, dao mi ono koordinate, i ja u prodavnicu, i ono, žena me gleda ka o otkud ova pala ovde, znaš. Ja kao kupujem hranu, nemam šta da jedem. I onda sam bila u nekim scenama koje nisu baš najprijatnije, slutile su da ispadnu problematične, ali sam se izvukla oko kampovanja i to. I onda se dešava to kad sam pomislila, ovde može da me nema. Znači, to je ovako, jedna dolina koju ja završavam, znači sve vreme idem uzbrdo dva dana već, i tu poslednjih 9 km ide baš strmo, znači baš se penješ, praviš hiljadu metara otprilike visinske razlike. Dobro, možda nije hiljadu, petsto. I sad, ja planiram u podnožju toga da kampujem, zato što ja ne mogu uveče da načnem uspon, i drugo, ako načnem to, to može da se oduži, ti nikad ne znaš kad načneš tako nešto. Ali je jako nezgodno jer je to ovako, i sad, ti si vidljiv, znaš, to je dolina, ti nemaš gde da se sakriješ. Sa bilo koje tačke, bilo gde, svako može da te vidi. A ja ne znam koje se sve tu, to je pusto, poslednje selo 35 km niže. Ali tu postoji jedna kuća, i ja prilazim tamo, baš u podnožju, pored reke, cela ta porodica je napolju, čovek sa troje-četvoro dece, tu je žena, nešto rade. I ja njega pitam, jer mogu ja tu da kampujem, kao, mislim mogu ja bilo gde, ali u fazonu, znaš, kao da budem blizu njih. I on kao, može. I mi sad kao malo pričamo nešto, i on ovako zgrabi, pošto smo seli, on zgrabi ovako, iza je stavio moj bicikl za šipku, i kaže: „Koliko košta tvoj bicikl?“ Pa rekoh: „Nije na prodaju.“ Kao: „Dobra ti bicikla. Koliko košta?“ Pa rekoh: „Nije na prodaju bicikl.“ Nastavi da priča, posle tri minuta opet zgrabi: “Koliko košta tvoj?” Lažem, ustanemo da krenem, kao da mi pokaže gde da kampujem, i ja za njim, i on opet grabi moj bicikl, kao “Koliko košta?” i ja… on kao vrag odneo šalu. Rekoh Snežana,  znaš, neću spavati tu. Čovek se nameračio na moj bicikl i onda ti padne na pamet, mislim, oni sirotinja, nema signala, pandemija je, neprolazito. Inače je turistička ruta, ali ne prolazi živa duša. Ja nisam videla nikog za tri dana koliko sam bila tu. I ja kažem “Pali!” i sad meni se ne vraća 35 km dole, ti ne znaš, kola nisu jedna prošla, ja ne znam kada će neko da izađe, ja moram tim putem, ja nemam kuda. I nađem ja, srećom, nešto, neko odvaljeno, pa tu je neka, nebitno, ispupčenje, nešto, odakle on mene ne može da vidi. Mislim, on verovatno zna da to mesto postoji, ali ne može, jer je on video da sam ja krenula dole, i ne može. Sad ti razmišljaš o ovoj najgoroj mogućnosti, da tebe neko prati, znaš. Prvo, mislim, pazi, moj bicikl je inače vredan, ono, vredi preko hiljadu evra, za njega je to, znaš, ogromna suma. I tu ja kampujem, smrznem se, bilo nešto minus 14, ludilo koliko je bilo hladno. I ujutru se budim, nedelja ujutru. Sad pazi, ali to je, mislim, ja stvarno sam imala sreće u tim nekim odsudnim momentima. Nedelja, Peru, zabit, pazi, tamo, bre, ne rade ovi javne službe ni radnim danima, ne rade, zamisli rade u nedelju. Ja sad, u nedelju se budim i razmišljam kako ću ja, jer ja moram da prođem pored njegove kuće, ako prođem, oni će me videti, može da krene za mnom. Ja treba da se penjem na tu visinu, on, bre, prođe motorom, gurne me, niko nikad neće znati da sam bila tu, razumeš. I baš sam onako u panici, ne vraća mi se. Onda sam se tek, ono, u ćorsokaku, reko, hajde ja da krenem, pa ću videti prema situaciji. Ako mi bilo šta bude sumnjivo, ja ću sedeti na bajs i nazad niz brdo. I znaš, ja krećem i odjednom, sad ja vidim kako sam sišla dole, bela neka, vozi ovaj kombi, četiri-pet njih, šta ja ovo, čujem glasove, vidim, ovaj tu, tata doziva ga dete, čime meni, a ja crvenu jaknu, ko za baksuz, dete kao: “Tata, tata, znaš, eno je, eno je!” Znaš, ja to vidim, čujem, oni oko kuće, ja prilazim i sad ispostavlja se to su radnici, ovaj neki šef, šta je, menadžer, priča malo engleski i mi pričamo. Pazi, nedelja ujutru, devet sati, oni trasiraju nešto na putu. Ja, ono, ne verujem. Pazi, put ne postoji, to je šljunak, nije sada došao neko popravi rupu, znaš. I dokle radite? Kaže, do vrha. Pa rekoh, može mene neko kombijem da izvede gore, ja samo da se sklonim od ovog što pre, znaš. On kao, ne može, jer je, ne znam šta, ali kaže, ima kontrola. Sad on meni kaže na svaku i to imate neko… Dobro, ja vidim oni doručkuju kod njega, znači on će ceo dan biti oko njih. Na kraju, stvarno, oni znaju za mene gore, postoji druga kontrola, ne može ni da me prati, ne može ništa. Ja sam ko bez duše išla tim putem, ja tebi to ne mogu da objasnim. I posle kad sam stigla do vrha, ja sam se stuštila. Inače, na nizbrdicama vozim strašno oprezno, opreznije nego kad sam na ravnom, jer sam ginula već. I onda sam rekla: “Snežana, ti si idiot totalni.” Pa nerealno, znaš, jer ti zaboraviš… kako ti kažem, ja sam predugo na drumu, i onda ti zaboraviš da si ti u nekom, da kažem, istorijski čudnom vremenu u kome tebe može da nema, zato što je nekakva pandemija, nešto je. Može ono, sve najgore u ljudima, znaš, kao da proradi, i ti uopšte nemaš taj odnos prema opasnosti, jer to bi u drugim uslovima, u kojima si ti navikao da putuješ, bilo normalno i gostoljubivo, razumeš, da je on tu da hoće da ti pomogne i tako to. Možda sam ja sve to istripovala, možda čovek nije hteo da mi ukrade bicikl, znaš. Tako da više nisam to ponavljala, jer moja krivica, nisam ja morala da idem tu, nego su mi ovi: “Ana, moraš da vidiš, jeste prelepo”, ali, brate, ne ideš u zabiti. Tad sam naučila, ne ideš u zabiti kao samo žensko na sporom biciklu, gde nemaš signal, gde nemaš nikoga da ti pomogne. Kraj priče.  

Ivan Minić: Te visoke planine, gledao sam fotografije, snimke ljudi koji su bili i po azijskim visokim planinama i po Južnoj Americi, i ti neki pejzaži preko 4-5.000 metara, gde, u suštini, ima ili minimalno rastinje ili nema uopšte rastinje, nema uglavnom. Načine na koji izgleda taj kamen je drugačiji od svega na svetu. Meni je to potpuno fascinantno.

Snežana Radojičić: potpuno prepoznaš ti na fotki, ti ne moraš uopšte da znaš koja je visina, da nemaš pojma gde, ti možeš nepogrešivo da kažeš koja je to visina.

Ivan Minić: Prošaran taj granit, kako je to sve, potpuno izgleda kao druga planeta. A kako je kad si na toj visini, kako preživiš nedostatak kiseonika? 

Snežana Radojičić: Pa nemam ja taj problem, nisam imala, odnosno nisam imala do jednog momenta. Vidi, znači ovako, ja sam se pela postupno na Ande, nije mene neko izbacio na Ande. Pričala sam ja sve vreme, na polju, pa Atakama je tri i po hiljade visine, znači, ja se penjem na pet hiljada, nije to neka velika razlika, nikakav problem. Ja sam silazila dva puta sa pet hiljada na nivo mora, išla sam u Limu i išla sam na Skalinije da gledam, to je na nivou mora. I onda, bila sam svaki put u fazonu: “Hoću li ja sad imati problem na visini?” Međutim, kažem, ja ne idem naglo, meni treba, dok ja stignem na pet hiljada, tri dana, znači imam adaptaciju.

EKVADOR

Snežana Radojičić:  I onda, šta se desilo? Izvozila sam ja taj Peru, ajde da skratimo priču, svašta se tu desilo. I ušla sam opet, morala sam da letim u Ekvador, još uvek je bilo zatvoreno. I sad, ja sam zaboravila, ja sam bila poslednje, znači, što sam ja u Peru gde sam bila, to je u Amazoniji, koji stanuju, mislim, tu je tamo oko Iquitosa, znači to su one džungle tamo. Plovila sam Amazonom tri dana sa običnim ljudima, ono hemoci mi, ko ovako, znaš, gore jaja, kokoške i svinje i miši. Znači, ne možeš da shvatiš, za 20 dolara ti ploviš tri dana, pa nemaš ni hranu, a penješ se na palubu kao gore za strance. Mislim, stranci, kokoške, pa da. I penješ se, nemaš ti merdevine, nemaš stepenice, nego, znaš kako je na tim lađicama, znaš, one useke, ovako, izbočina, zapravo to je ovako široko, čoveče. Sad, ti svaki put kad odeš u WC, ti moraš ili da se istuširaš, mislim, tuširaš se bukvalno, nije ovako cev jedna, znaš, ti je ona voda iz Amazona i ti se tu širiš. Mislim, grozota. Sto ljudi, ja ne znam kako se ono ne potopi. Pristaješ u svakom selu, znaš, tamo nema puteva, baš nema. Ti možeš na mapi da vidiš, pristaješ u svakom selu, onda oni utrčavaju, znaš, pa biraju te koke, piliće, pa to za prodaju sve, znaš, pa on krešti, šta već, koka, dače, znaš, u sred noći, a oni pale. Mislim, šou, znaš, kolorično, totalno. I onda sam ja bila, plovila sam i tom rekom, posle tamo u Iquitosu sa piranama, i taj na Belem, to je najveći slum, zapravo favela u Peruu. Znaš, i tamo ideš samo sa vodičem lokalnim, znaš. Imaju taj, to je prvo market, velika pijaca. Mislim, ja u Kini nisam videla sve to što sam videla tamo. Znaš šta se tu sve jede i prodaje? Aligatori, majmuni, džigerice od ovoga, od onoga, znaš, znaš, ne možeš da zamisliš koje su još daždvenjaci. Mislim, sve to, tako to, su prljavo, naravno, užas. U Peru je realno jugoistočna Azija, najsličniji. Ovo sve ostalo, ipak je malo, malo drugačije. To su mi rekli ovo dvoje, pošto su bili pre mene u Peru. Kaže: “Ej, Ana, ali nemoj da očekuješ da bude kao Čile, mnogo više liči na Nepal.” Baš tako. I ništa, uđem ja u Ekvador, i sad, ja sam letela do tog mesta jednog, zaboravila sam kako se zove, na morskoj obali. I ja već neko vreme nisam, znači, bila na tih pet hiljada, bila sam mesec dana u Amazoniji. I tu sam ja trebala da idem u Amazoniji, kad sam bila, u neko pleme koji žive na Amazonu, tu su, kako se zovu oni, kao cat people, znaš, oni se… nisam sigurna da li su mačke, ali nešto to, pa se tu farbaju, dosta onako deluju kolorično. I to je trebalo za Novu godinu da idem sa tim vodičima, tu je koštalo tipa hiljadu i nešto, ja sam platila to. Međutim, onda se desilo… tu se ide, ti ideš prvo vojnim aviončićem, pa onda tu gde sletiš, odatle ideš čamcem, pa ideš još valjda dva dana čamcem. Znaš, toliko je to udaljeno. I nosiš hranu, unosiš sve živo za tih deset dana. I ne može da poleti avion zbog nevremena. Drugi dan mi dolazimo avion opet ne može da poleti, ne znam iz kog razloga. I vodič meni… ja uopšte ne kapiram. Ja, inače, imam princip, kad nešto ne ide dva puta, odustajem, znaš, ako neće glavno kroz zid, ne moram ja tu. Uopšte ne kapiram da meni već drugi put se ne da da odem, znaš. I onda on kaže: “Čekamo mi valjda nazad, da se vratimo”, nemam pojma. Od tog mesta odakle je trebalo da uzletimo, poletimo, i on kaže: “Meni se ovo nikad nije desilo, otkad sam- fin je čovek bio, otkad sam vodič, meni se nikad nije desilo da dva dana ne mogu da poletim.” I on meni uzima i vrati pare. E ti sad, kad latino tražiš da ti vrati pare, to ne postoji. On je, onog trenutka kad je ugovorio posao s tobom, on je već to razdelio familiji, to je već potrošeno. U napred znači, ti to kod njih, tamo niko nema keš, niko, ne znaš, ono, svi žive na neke pozajmice, nešto, nekako je on meni vratio jedan deo novca, drugi nikada, oprostila sam se od toga jer ja sam skupila, možda sam i to istripovala, meni je bilo ono kao: “Svi, žena bre, ti ideš tamo sama, ljudi idu u grupama”, znaš, ti ideš sama sa vodičem. Okej, on deluje tebi pristojno, nešto, on preporuka tog hotela, ja sam koristila taj lanac, to su neki omladinski hosteli gde ti imaš dobre preporuke za vodiče i to, jer tamo se, mislim, taj Iquitos je prilično opasno mesto, mene su pratili pa sam uskakala u tuk-tuk, mislim, ne možeš shvatiti kakve akcije sam imala. Znaš, ovi su se ja super, pa mislim, tamo i nestaju ljudi, ti ako odeš sam prema džungli ili prema tom Beleu, mislim, nestaju. Nema ono kao, i od anakondi do narko ovih boseva i čuda, kartela i to. I onda se ja slušaj ovako kao, nije ti pametno da budeš sama tamo deset dana, do prve civilizacije imaš tri dana plovidbe i tri sata leta avionom, kao bar da je još neko u toj grupi. Pa mislim, ne mislim ja da su oni divljaci tamo, ali ja sam sama žena, znaš, mislim, malo je glupo da to radim…

Ivan Minić: a malo i jesu divljaci. 

Snežana Radojičić: Pa dobro, ali neću da generalizujem, znaš. I ovi, mislim, znaš o čemu se radi, na stranu svi stereotipi neki, ali naprosto ne treba stavljati sebe u situaciju koja može da predstavlja iskušenje za ljude koji možda ne bi imali to iskušenje da nisi ti stavio njih u tu situaciju. To je tipa, znaš, mene ljudi neki su pitali: “Zašto ti toliko tripuješ kad se tuširaš u šatoru, nećeš da izađeš napolje?” Pa ne mislim ja sad da hodim okolo manijaci koji vrebaju da li će videti golu ženu, matoru, razumeš, ali ja neću da dovedem u mogućnost da,  neko prolazi slučajno, ne padam u napad, mislim, ne bi im ovako palo napamet, i vidi samu belu ženu i pomisli: “Čekaj, što ja ne bi nešto, ono, opljačkaj”, ili nešto, šta god. Znaš, imaš ljudi koji nisu po difoltu loši, ali nisu baš ni mnogo moralni, i takvih je puno, onako se nađu u situaciji, on će iskoristiti. To je ono, koliko će ljudi, ako ovde neko zaboravi novčanik, “O, ovo je zaboravio neko, daj da pozovemo, ko može da nađe vlasnika”, a koliko će ljudi: “Daj, niko nije video”, znaš, o tome se radi. Tako da to je bio rezon, ono kao: “Zašto bi ja uopšte sebe stavljala u situaciju da ja možda dovedem neku skupinu ljudi”, razumeš, “u iskušenje”, da oni misle, ne znam, da imam pare, da imam ovo, da imam ono, ili da mogu na neki način, znaš. I zbog toga sam odustala. I uglavnom, ja sletim sad u Ekvador, i to je neko primorsko mesto, i sad ja treba da idem na 4000 metara, nalazi se neki nacionalni park, nešto, ludilo jezera to je, i posle toga da se spustim u Kuenku, gde imam domaćicu Maju, našu ženu koja živi tamo, i to je i UNESCO, onako to, baština, grad i tako dalje. Da krene ta tura po Ekvadoru. I sad ja iz tog grada krećem da vozim, i onda ja shvatam da ja do 4000 metara imam 35 km. Pazi, 35 km maltene sa nula na 4000, ovakvog puta, bez jednog proširenja, na serpentinama, znači ja nemam gde da noćim. Ja ne mogu da pređem 35 km sa takvim nagibom u jednom danu, nekako, šta ću, ima, rekoh, idu busevi, uzeću bus pa ću nastaviti 4000, šta sad. Mislim, za 35 km, znaš, ja uđem i potpuno zaboravim, znači, na visinski problem, da ja dva meseca sam već na nuli. Izbacuje mene bus, i ja izlazim, ja to u životu nisam doživela. Ja sam bila na Himalajima na pet i po, ali opet postupno. Znači, ja izlazim, ja se saplićem, meni je u glavi, ovako, mozak samo što ne eksplodira, oči samo što ne iskoče, pijana, pijana, pijana, kokoška. Ja nikad nisam bila pijana, mislim, jesam bila pijana, ali ne tako pijana. Mislim, ovaj ja samo što ne padnem. Oni izbacuju one bisage za mnom, srećom pa je taj park preko puta, ja preko puta uzmem za dve noći tu, još do pet je otvoreno, uzmem za dve noći, tu je otvoren prostor, onako, uzmem da kampujem, znaš. I ove, dva dolara je bilo to, sećam se, i mene glava kida, to ti je jedan jačih simptoma ove visinske bolesti, i mene kida i kida. Noć, ja sama gore, žive duše nema, 4000 u okrugu. I sad ja počnem da se plašim, pa znaš, visinska bolest je ozbiljna stvar. Mislim, ti možeš da dobiješ one, kako se zovu, da ti se naprave mehurići, što ja kažem, u mozgu, u plućima, ove embolije, i ti možeš da umreš od toga i da ne budeš svestan da umireš od toga, samo umreš. Mislim, samo umreš, kad umreš, onda si umro. Ove, i sad ja kao, a ja, ko za baksuz, nemam brufen, nemam ništa. Jedino što sam imala, i to nosim za slučaj, ono, znaš, ne daj bože, mislim, ne da imam problema, ali za svaki slučaj, ono, kad imaš, ako je nešto sa srcem, ako imaš problem, acetisal može da ti pomogne, znaš, i to stvarno može da spasi kada srce ne udara. Ja nosim acetisal, nosim ja i brufena, ali nisam baš, šta da imam, i ja kao, ajde, acetisal. Pričaj mu ja i on, gastritis, sto čuda na želucu, znaš, ja pod razno ne smem, mislim, ono, da umirem, ja ne smem acetisal da popijem, razbijem želudac. Popijem ja to, šta ću, znaš, biram između čira od želuca i embolije u mozgu, bolje, znaš, ono, želudac da mi bude razrovan, i onako je razrovan. I onda krene želudac, znaš, sad ja imam glavobolju da ja ne mogu da hodam, ja ne znam gde sam, želudac koji me kida, kiselina koja me razbija, ne imam šta ni da jedem, ja ono kao ostala, pojela sve to, kao da ublažim to, ma ne vredi, to razbija. I tako celo, ja mislim da je to najgora noć u životu. Ja sam svašta preživela u životu, ali u tom smislu, ja sam mislila da ću da umrem. Ja sam stvarno mislila da je meni gotovo i da ću ja da umrem. Meni je toliko bilo loše. I ujutru ja nekako, ovim, spakujem se. I sad idu ti busevi, znaš, jer ako idem ja na bus do te Kuenke, ima da je to nizbrdo, ali ja ne mogu, ja nemam snage.

Ivan Minić: Ne možeš da budeš siguran da možeš da se spustiš. 

Snežana Radojičić: Te posebno sa tim svim, meni i dalje otkida glava, ništa, to nije manje. Ja sednem. E sad, šta se dešava? Sad ide ovaj uvod za ono što se meni posle desilo. Ovaj, što je ta Maja, koja je u one duhovnosti duboko, ona je meni rekla da ti je to bilo čišćenje, da je meni to bilo čišćenje, sve. Ovaj, da znaš, ono, sve što može loše da se desi, to ti se desi da bi se pročistio, znaš. Ja imam GPS, neki stari Garminov, imam dva telefona, srećom. Ovaj moj, normalan, i jedan koji je za slučaj pljačke. Imam taj set lažni, sa isteklim pasošima, isteklim karticama i nekim jeftinim telefonom koji stoji na izvol’te u torbici, daš. Te, onaj ko protrči, onaj ko je za ozbiljan lopov, on će ti skine do gole kože, njemu ne možeš ništa sakriješ, znaš. I tu imam karticu peruansku još uvek. A tu je super bilo u Peruu što ti kupiš postpejd karticu, oni su meni to odjavili tri meseca kasnije, znači ja sam to koristila u Ekvadoru, uopšte nisu provalili da ja nisam tu. Znaš, baš mi značilo ono. Jer, ovaj telefon, sad ću još što se desilo. I ovi, da imam GoPro kameru, neku sedmicu, ton katastrofa. I ja sam negde gledala neki tutorijal kako je katastrofa ton, zato što tamo gde je zvučnik, ti imaš zapravo kao ova sočiva u očima, kao tu opnicu, koju ti u stvari treba da izvadiš, da probušiš, i onda je zvuk super, znaš. Ja sad sedim i gledam na GPS-u, tražim na telefonu preko te naše aplikacije putničke gde imam jeftin smeštaj, jer, kao, je turističko mesto, skupo, i ukucam koordinate da mogu da, kad siđem iz autobusa, ovo sad imam to spremno, razumeš. I sad autobus je naišao. Ta torba koja je za volanom, ona je, ovako, na preklop, na magnet. To su te biciklističke torbe. I ja utovarim sve i stavim telefon i stavim i GPS, znaš. Ali očito nisam zatvorila. Znaš, ostaje gore telefon. I ja ulećem u bus, on već kreće. Oni voze svi ko manijaci gore po Andima i ono krivine, znaš, ljulja me, ja znam da ja letim na ovo jedno sedište. I ništa, izvinem se devojci, pored nje je bilo slobodno, i odem dva mesta. I za sedam tog momenta, ja otvaram, jer ja sam navikla da imam u ruci telefon, mislim, u ruci, na vidiku negde, i otvaram, nema telefona. Ja mislim da sam ga ja ostavila na stanici kad sam ukucavala. Imam toj prekip, zaustavljiv, vraća. I sad on mene zaustavlja, on je prešao možda dva kilometra, nije ni toliko. Međutim, to je već nizbrdo. Ja ne mogu sa svim onim… To je sedam ujutru, ovaj, računam nema puno ljudi. Ja ne mogu sa svim onim teretom da se vraćam. Ja istrčim gore na brdo, nosim torbe, bacam u žbunje, kao obeležavam mesto na GPS-u da znam gde su mi bisage, da ne ostanem bez njih. Vraćam se nekako, ispedalam na biciklu gore, nema gore ničeg. I onda shvatim da je meni telefon ispao u ovom kod ove verovatno ništa, bicikl sedaj na torbi, bisage nađem na torbi, upadnem u tu neku, srećom nadjem drugi telefon, pa nađem preko njega gde mi radi internet, pa nađem preko njega hotel i onda sam ja našla, naravno imaš praćenje, ja sam našla telefon. Telefon je bio u tu neku, stigao u tu neku, međutim, policija tamo neće ništa da radi ako telefon nije najmanje 600, znači ako nije iPhone, neće da ti, 600-700 dolara minimum mora da košta. Ja sam imala neki, nemam pojma, Android i ovi ništa, prosto, ostavilo se to. Onda sednem ja da kameru sredim, probušim, zeznem kameru, ne radi više kamera, super, znači izgubila sam telefon, kameru sam zeznula, šta još, uništim GPS, ispadnu mi ove i ne može više da radi, ne može, ali to je 10 godina, on je sad Pera, Garmin ga uzeo za muzej, znači on je 10 godina sam na putu, znaš ti šta je to za GPS, mislite on je prvi njihov eTrex model, ali ne rade više oni, ti ne možeš da manipulišeš njima više, znači to mi ode, a to su mi stvarno neophodne stvari. I kao vrhunac, ja otišla u Kito, to je ovaj glavni grad u Ekvadoru, i sad ja odatle treba da letim na Galapagos, znaš, i ovi i ja idem da kupujem hranu da ponesem, džuta bez bicikla, kao idem na Galapagos, ostaviću u tom zajedničkom hostelu, mislim jeftinom hostelu, idem da kupujem hranu, pošto je skupo na Galapagosu, pa kao nosim za svih tih koliko će već biti tamo. E, meni je samo manta po glavi, e reko, on je dovoljno, imaš neko strano telo u telu, ja znam tog trenutka da imam virus, znači ja znam da imam jer naprosto ja funkcionišem dobro sa svojim telom, a inače obavezan test za Galapagos bio, ja sam juče dan ranije radila test, sutradan rezultati pozitivna, naravno, znala sam i znam i gde sam dobila virus. I ovaj, i sad ja sam mislila da će ti ljudi, pošto je to, to su one sobe sa zajedničkim kupatilima, ima nekoliko koji su sa sopstvenim, 5 dolara je bila cena, jako jeftino, to je u istorijskom centru Kita, potpuno neverovatno koliko jeftino, inače istorijski centar je najopasniji deo Kita, jeste, tamo svašta rade, da zaustave taksije, ono kao ovog sa pištoljima, otvaraju vrata, sad je još gore, tad je još bilo bezbedno, kako je sad, jako puno ima ovih iz Venecuele, prostitucija, narkodileri, čuda, baš, baš onako. I ja sam mislila da će ovi vlasnici da me, mislim, moram da im kažem da sam se, znaš, kakav sad Galapagos, otkazuješ kartu, ostaviš da se letiš, mislim, i ne možeš da letiš, i međutim oni meni daju drugu sobu koja ima kupatilo, kao ne dolazi u obzir da ti izađeš u takvom stanju. Oni su meni kupovali hranu, donosili mi, nisu hteli da naplate, lekove su mi donosili, kuvali su mi svaki dan, pa ja na kraju kad sam se izlečila, ja sam njima pravila srpsku hranu, pa znaš, divni ljudi, divni ljudi. I onda se tu dešava još, ja se zaljubila, nešto došao neki lik, ne, ja sam se vratila s Galapagosa, otišla, vratila se u isti taj hostel po bicikl i došao neki, on je iz Holandije, solo putnik, nije na biciklu, ali solo, i onda se tu nešto, tu se mi zgotivili, znaš, i kao on se meni jako, jako dopao, čak sam bila u fazonu kao ajde, in, dal, bila sam čak i spremna možda i da promenim način putovanja ako to bude išlo, znaš, tako je on meni prošao sve te neke moje barijere, nekako, misli, socijalni radnik, radio ceo život sa autističnom decom i ne, prošao, misli, znaš. I ovaj, i odemo mi zajedno, smo otišli u Amazoniju, ovi Ekvadorsku, i tamo smo bili u džungli nekoliko dana, eto, smo se pokrabasali i ništa nije bilo od toga. Ovi, tako da ono, bukvalno sve, znači, dobiješ virus, nesrećno se zaljubiš, zezneš, izgubiš telefon, zezneš GoPro kameru, upropastiš, pukne ti ovaj GPS, nemaš ništa znači, ili ima još nešto.

KOLUMBIJA

Snežana Radojičić: I onda ja odem u Kolumbiju, i sad, Kolumbija je prva zemlja u koju sam ja ušla kopnenim putem jer su napokon otvorili granice, znači, uđem i tu sam vozila neke razne, tu najopasnije, u neku stazu, Đavolja staza i šta ti ja znam. E sad, imaš ti u Kolumbiji delove Kolumbije koji su jako nebezbedni, to je šest ratnih zona u koje ne ide ni UN, znači samo Crveni krst, i to ono, najave im, znači ti si tamo kolateralna šteta ako ti se desi, znači, mislim, neće oni nas, ne zanimamo mi njih, ali naprosto, pogrešno mesto, pogrešno vreme. I mene ugošćava u Bogoti lik iz Bosne koji radi kao forenzični antropolog pri Crvenom krstu, ne radi nego je šef, znači nema dalje, i koji ima svoj security, koji uvek javlja gde smeš da ideš, gde ne, i onda je on meni bilo za ono kao ovde su javili kao ovde smeš autobus, ovde ne smeš, ničim, znaš, tako imaš te regije gde se ne ide. A inače sam puno volontirala tamo, prvo sam bila na nekoj farmi marihuane, pa sam bila u nekoj koloniji umetničkoj i sad ja pročitam volontiranje, pošto volontiranje je super način da ti, osim što ti štedi puno para, ili ti kao radiš, daješ neku uslugu, a ti imaš besplatnu hranu, smeštaj, pomažu u tim zonama, ti možeš da odeš u tu zonu, ja mogu da sletim tamo i da se transportujem, da provedem u toj oblasti koja je meni zanimljiva ili toj grupi ljudi koja je meni zanimljiva, a da ne rizikujem. I nađem ja tako u toj oblasti koja se zove, to je iznad Karipskog mora, planinski pojas koji se zove Sijera Nevada de Santa Marta, tamo žive četiri tradicionalno plemena starosedelačka koji žive način kao pre 3000 godina, i Arvakusi, ovi Arvakusi, Vive, Kogiji i četvrtu sam zaboravila kako se zove. I oni svi izgledaju identično, tim belim, sve belo, duge crne kose, samo se šare razlikuju da li je ovo pleme ili ono, hodaju bosi, ne znaju kad je ko rođen, nemaju prezimena, znaš, nemaju ego. I kao ponuda volonterskog posla da se ostane u tom selu, u nekom malom gde je ta skupina neka njih, nekoliko braće sa porodicama, i sad kao oni rade na ozdravljenju planete. Mislim, oni su inače duboko spiritualni, tamo kad se ustoliči novi predsednik, ni jedan ne počinje ono kao inauguracija kad je, mora da dobije blagoslov od njih i to se smatra jako velikom stvari, znaš, ako ne dobije blagoslov, to se zna da neće biti dobro. Oni sebe smatraju starijom braćom planete, mi smo svi ostali mlađa braća, oni rade sa elementima, oni meditiraju na isti način kao tibetski monasi, potpuno identična tehnika, tvrde da su oni potekli, da su prvi, oni Tibetanci, i smatraju da ako pomognu bilo kome od nas, samim tim ako mi ozdravimo, ako ja ozdravim, samim tim je više zdravih na planeti. Inače, smatraju da je ono kao već nemamo više nade za planetu, baš su onako digli ruke. Sad, ništa ja to nisam registrovala, znači sve sam ja to pročitala, ništa to meni nije doprelo do svesti, meni je bilo zanimljivo kako oni izgledaju, ja sam tu videla priču, pri čemu imam propali odlazak u ono pleme, ja svakako želim u moje pleme neko da odem, znaš. I odem ja tamo, ovi bez bicikla, i sad, prvo sam htela da pobegnem, znači, prvo sam došla i pitala da li ja snimim priču i to, na šta mi je taj, on se zove Mamos, to je duhovni učitelj, to je titula, Mamos, a inače mu ime Duoviko, on meni kaže: pa da, dobićeš priču ako budeš uspostavila balans do kraja, znaš, tako nešto mi kaže. Ja kao o čemu priča ovaj čovek, znaš, šta mi to priča. I ništa, ja posle dva dana pobegnem, ja ne mogu, nas je deset volontera, sedmoro, tako nešto volontera, ja ne mogu naprosto budem 24 sata sa ljudima, mislim, sa tolikim ljudima, znaš, ja pobegnem u Kostol, ovi dole, a ti tu se nalazi gore u planini, imam zonu, imam gore, i ti imaš da se ljuljaš do gore onim motorićem ili nekim sa velikim gumama, onim džipovima, znaš, pređeš šest puta reku koja ovako, znaš, gaziš reku koja guraš ona kola, znaš, ili motorićem ideš po ovom kamenju, znaš, nije lako doći i otići. I ove, ja pobegnem i onda se vratim, jer sam ostavila šator i sve gore i nadam se. Šta oni rade? Oni, mislim, mi radimo te fizičke poslove razne, pomažemo, seča, transport drveta, onda sadimo, beremo kokino lišće, svašta nešto. Ujutru se ide da se meditira, što ja uredno prespavam, između 4 i 6 meditacija, mene to ne zanima. I uveče, najbitniji deo je posle večere koja je rano, oko 5, znači oko 6 seda se u to sveto mesto koje se zove Kan Kuva, gde je gore večna vatra koju oni zapale kad se ustoliče, i onda stalno neko noću održava tu vatru, i tu sad svi sednemo u krugu i oni veruju, pošto oni rade sa elementima, da znači sve što mi izbacimo kroz priču, kroz razgovor, to je smeće, vatra kao element ima moć da sprži to smeće i da iz njega zemlja kao drugi element iz pepela da rodi nešto produktivno, nešto novo. Znači, i zapravo ono što oni rade, najpribližnije bismo mogli da opišemo kao neka kolektivna psihoterapija. Mi komuniciramo tako što taj Mamos zna malo španski, mi imamo prevodioce volontere koji pričaju engleski, francuski i španski. I sad ti pričaš, ti možeš da pričaš šta hoćeš, ali u principu njih samo zanima ko si ti. On tebe pita odmah ko si ti, njega ne zanima putnik oko sveta, dobro, to je samo ono kao tvoja istorija, tvoja etiketa, tačka, neki šta, ko si ti, ti znaš ko si ti, ko sam ja, znaš da si bel, crn, pametan, glup, bogat, siromah, ništa to ne znači. Znači, ko si ti, dokle si ti stigla u spoznavanju sebe. I onda sam ja tu prvo njima podmetala neke tako analize gde je to zvučalo da je sve to super, međutim, onda je on provalio da ja njemu stalno pričam i su pričali da ja uopšte ne idem u spoznaju problema. I onda je meni dao neke odgovore na te neke moje, znaš ono tipa trauma, roditelji što su umrli, pa to, onda meni kaže najbanalniju stvar, mi kaže kao, to je, ove, kao, pa znaš, to je bilo pre 20 godina, to je samo do tebe, zavisi li ti hoćeš da nosiš taj teret ili ne. Ja, pokrenem se, svađam, mislim, svađam se, pa naravno neću, pa kao, nisam siguran da nećeš, znaš. I to je opet u skladu sa onim što ti psihologija govori, da ti nosiš, da mi imamo to samosažaljenje i da razvijemo taj model života sa samosažaljenjem, znaš, i ti naprosto nećeš da skineš svoj taj neko breme koje ti više u životu ne treba. To ne znači da zaboraviš, nego ti ne određuje to sadašnjost, da ne budeš emotivno zaglavljen tamo, jer ti onda ne prihvataš što ti kaže i svako duhovno učenje, tako, si u prošlosti, nisi u sadašnjosti, vrlo jednostavno. I onda se ja svađam s njim do tri noću, u mojoj glavi, znaš, on će meni te jeftine fore, self-help priručnici, znaš, kao naše, on meni da. I onda u nekom trenutku mene samo kvrcne, kao ono sa kamerom, znaš, samo mi kvrcne, a čekaj, promeniš perspektivu, kao, a šta ako je on u pravu? I onda odjednom vidiš sebe sasvim drugačijim očima, znaš. I tako, mic po mic, se dešavalo i poslednjeg dana, koji je trebalo da bude poslednji, pa sam ja ostala, produžila, ja uhvatim i ispričam. A inače, niko ništa ne komentariše, tu nema komentarisanja, svi smo u istom čamcu, znaš, svako priča svoju priču dokle stigne, možeš da pričaš sat vremena ako hoćeš, mislim. A ja sam prvog dana pitala mogu li da idem da spavam, i oni se gledaju kao, ovo je najbitnije. Baš me briga što je najbitnije, hoću da spavam, znaš koliko sam ja operisana stvarno od toga. I znači, ja poslednjih dana izbacim tu neku svoju priču, sve koju sam ja mislila da sam ja to ispričala hiljadu puta, veruj mi, ja to nikad nikome nisam pričala, ja sam to u glavi pričala. I samo neke stvari koje nisam nazivala njihovim imenima, nazovem njihovim imenima. I to je taj moment kad ti sebe čuješ, pre svega. I kad ti odjednom, znaš, i to rasterećenje kad ti izbaciš to iz sebe i samo čuješ. Kad sam ja to ispričala, prevodilac kao: napokon nešto, kao, znaš, kao, slušamo je ovde deset dana, nam podvaljuje. Znaš, i onda sam otišla da spavam, probudila se, osećaj dve tone manje na duši, znači leptirić. Jer je onda svi se drugačije ponašaju prema tebi, znaš, ja reko, dobro, ajde, skapirali su sve da sam ja slaba ko i svi. Ja sam im prodavala priču da sam ja jaka žena, znaš, meni ne može niko ništa i to, međutim, onda mi oni jedno po jedno, pa mi tako u razgovoru, kao, super, znaš, zanimljivo gledati koliko ste se vi promenili, znaš, to i nama daje nadu da mi možemo. Kad mi treća osoba to rekla, ja ono pitam, kako sam se ja to promenila? Pa kaže, ne znam, postali ste nekako pristupačniji, otvoreniji, lakši za komunikaciju, znaš, ne uzimaš sve lično, znaš, šališ se mnogo više i ostalo. Onda ostanem ja tu duže, odlučim, i onda mi se desilo da sam drugog, trećeg dana odatle upala, od tada upala u spontanu meditaciju. Pošto se kupaš na reci, onda sam ja posle kupanja ostajala, kao, sunčam se, osušim, i onda upadnem u to. I onda samo onako ustajem i znaš kako dolazi, sve mi pukne, spoznaja, znaš ono, spoznaja, ne da ti znaš, nego spoznaja. I ovi, samo mi je bilo kao, pa, kao, Snežana, tebi ne treba ničije priznanje, znaš, ono, tvojih pokojnih roditelja, još sam se mislila da je kasno jer su pokojni, ti si dobila priznanje celog sveta, ne treba ti ni to, tebi treba da ti sebe sebi priznaš, znaš. Ali to je ono kao, svi to znamo, ali ovo je ono kad prođe kroz tebe. I kad ti, i meni je prva sledeća misao bila, kako je bre putovanje oko sveta, znaš, kao, šta radiš, kao, to je potpuno pogrešan put, znaš, jedini pravi put je ovaj put duhovnosti. Onda je bilo, dobro, ajde, polako, ajde, ajde, ne preteruj, da kao nisi naglo odlučila, nemoj naglo ni da prekineš. Ali uglavnom, ja sam onda se posle i vratila još neko vreme, sam, znači, vratila, otišla, pa se vratila. Posle sam išla na tu Vipassanu meditaciju, da preskočim celu tu priču. Uglavnom, meni je od tad puno toga se promenilo. Drugi put kad sam došla, samo ću ti reći da je meni Duhoviko rekao, znači, prošlo je možda mesec dana između ta dva dolaska, ja rekla, pa ja već sad vidim promenu. On rekao, kako sad, šta mi opet priča, ali znaš, pa kaže, ti prvi put možeš da sediš mirno. Znači, ja pre toga, ja nisam, ja sam se vrtela, ustajala, ali to su tvrde klupe, ja u životu nisam mogla film da odgledam. Dok nisu VHS, ja sam to starije godište, dok nisu VHS kasete izmislili, ja nijedan film nisam pogledala, ja ne mogu da sedim na jednom mestu, mislim, na toj klupi, to je bilo strašno. Ja mislim da sam sve živo ometala, znaš, i stvarno razne promene sam imala. Između ostalog, stil pisanja mi se promenio. Ljudi koji me prate kažu da sam se jako promenila u tom smislu, da nekako, kao da se skinula neka tamna zavesa sa mene. Ali kažem, ja nisam to prekinula putovanje jer sam htela da vidim da li je to zaista, mislim, ja nisam ni krenula, pričali smo o tome, preko noći, treba da daš sebi vremena da vidiš, znaš.

AMERIKA

Snežana Radojičić: I onda sam, imam, vozila, znači Meksiko, Ameriku, koja mi je bila predivna, predivna, sa svim nacionalnim parkovima, ljudi koji su mi neverovatni. Znači, to nije popularno reći, ali mene su Amerikanci oduvali, to mi je…

Ivan Minić: obični ljudi mogu da budu neverovatni. 

Snežana Radojičić: Meni Amerika druga omiljena zemlja, mislim, možda i prva, iznad Japana, jer mi je bliži mentalitet, naravno, i pričam jezik. Znači, nema dana da meni ljudi nisu pomagali. Tako, ljudi koji te vide, sretnu me na putu ili mi ponude. Znači, evo, ako ja krećem, ulazim iz San Dijega, tu me ugoste prijatelji i krećem posle par dana. Znači, ono, prva iskustva, tri negativna iskustva. Ja se pitam, ti sad dolaziš u zemlju, ja sam dugo u Latinskoj Americi, znači, ja sam već skoro četiri godine sam u Latinskoj Americi, i to je totalno drugačiji mentalitet i tako dalje. I sad ulaziš u ovo nešto što bi trebalo da ti je poznato okruženje. Međutim, ti prvo kapiraš da jezik, engleski koji ti govoriš, nema veze s onim engleskim koji oni tamo govore. Tu su tako neki izrazi koje sam ja posle pokupila, vrlo brzo ti to pokupiš, ali znaš, to je živ, jako živ jezik koji se menja, te neke lokalne izraze, svašta nešto. Onda shvatiš da ti pojma nemaš o tim nekim običajima, da si, znaš, da ono znanje koje ti imaš je znanje iz nekih filmova, knjiga, koje uopšte ne mora da korespondira sa onim što je u stvarnosti. Znaš, naplašili me, strahom, privatnim, ovim. Onda imam negativna prva tri iskustva, katastrofa, mislim, ono, užasno. Ja sam bila u San Dijegu i sad šetam ove, znaš, ima ono kao Neighbors Watch, kao, znaš, to su u stvari Viber grupe koje su jako praktične, jer oni dojavljuju ako ima nekog sumnjivog, pa znaš, pljačka, pa požar, pa ovo, pa ono. I ove, i ja sad, a ja slikam bašte, mene zanimale bašte, znaš, kako lepe bašte imaš, ono sunce i to, Kalifornija pa da. I čujem iza mene neka gunđa, kaže, joo, gledaj, nije valjda da snima, znaš, sama za sebe, ženski glas. Nisam ja znala kako se to zove, to se zove Karen. Oni je zovu Karen, to od pandemije, to ti je dežurno žensko, ne znam, smaralo, razumeš, koje ide i uvodi red svuda, znaš, zaludna žena, eto, to se tako zove, koja se svađa sa svima. I ja se okrenem, pa, izvinem, prvi dan, drugi dan, i ja ono u fazonu kao, defensivno, totalno, reko, ja se izvinjavam, jesam nešto pogrešila, znaš, ono kao, reko, stvarno nisam imala nikakvu lošu nameru. Pa vi slikate to, pa reko, bašte slikam. Da li ste pitali za dozvolu vlasnika? Pa reko, nema vlasnika, prazno, mislim, znaš, ono, radni dan. Šta je? Nema veze, treba da pitate za dozvolu, to je kao privatni imetak. Pa kažem, znam, ali znate, to sve postoji na Google Earth, sve vidiš, svačiju baštu vidiš. Pravim fotke, reko, dobro, neću, evo, prvi mi je dan u Americi, ja sam turista. I ja sam njoj izvini, ja pišem o tome posle na ovom Facebooku. I sad meni ljudi naši koji žive tamo počnu da objašnjavaju, i to mi je puno značilo da ja čujem koliko je to, šta je to, na koji način, zbog čega. Ti se osećaš, ti uđeš u novu zemlju, ti hoćeš da poštuješ pravila, makar to bila i Severna Koreja, nećeš da budeš ono, bezobrazan, znaš. I onda mi neki lik, i onda shvatiš da nemaš pojma gde sve možeš da pogrešiš i to u zemlji za koju misliš da je bolje kapiraš od drugih zemalja, jer ti je bliža. Onda, dešava mi se drugi dan, ulazim u 7-11, i ja sam već kupovala juče tu, i sad ja kupujem ovaj upaljač za gorionik. Ja znam, za cigare, za alkohol, ti moraš da pokažeš i to je, može ti da imaš 100 godina, on ti traži proveru da imaš 21, pasoš ili šta, mislim znaš, i to je ok, ajde, to je zakon, i znači ne pada mi na pamet da ja treba za upaljač njima pokažem ID, ja bez ID-ja, nemam ništa kod sebe, žena na kasi za mene neka mala na 7-11, i žena mi priča kao moram ID. Sad ja uopšte neka ne kapiram zbog čega, ja kupujem nekoliko stvari, ja njoj kažem, preko juče sam kupovala, znaš, ok, juče sam imala alkohol, pa mi… ja znaš šta sad, i ona da mi ne bi objašnjavala, pita u redu ove, a i za gunđanje na kraju reda, crnkinja ko iz onih filmova, veća od mene, znaš, šta se ova folira, ne kapira ništa, znaš, onda repuje žena, tako priča ove, i ova prodavačica pita kao ajde, jel neko ima ID, ja kažem ja ne, nisam ponela sa sobom, preko puta mi je smeštaj, znaš, hoće neko da da za nju ID, da garantuje za nju, evo će crnkinja, izlazi, evo ja ću, i gunđa i dalje, ali će ona meni da pomogne, znaš, i onda ja stanem, popričam sa njom, i objasnim, onda da sam ja turista, kaže ona meni, pa treba čitaš na vratima prodavnice, neko žene, dobro sestro, ja ne znam, jesi ti putovala negde, da li ti čitaš šta piše na vratima prodavnice kad odeš u mesto prvi put, pa ne čitaš naravno, znaš, pa kao jeste, na kraju ona spusti loptu, pa mi požele srećan put i sve, znaš, i ona kao, ja skapiram da je treće najgore iskustvo. Sad ti dođeš pun strahova, priča o private property, znači ono, bolje ne znam pod mečku nego da te neko vidi na njegovom imanju. I ja krećem da vozim, i sad na Google Maps meni pokazuje da tu treba da bude taj dry campsite, to je nešto što sam naučila, jedan od prvih izraza, kao dry campsite, dry, suvi ili kako god, to su ti samo mesta koje vlada na svojim teritorijama odredila, znači to su državni placevi na kojima oni obično naprave ono mesto za vatre i kao beleže kampove, ali nemaš ništa, nemaš vodu, nemaš ništa, ništa nemaš, ni te kampove, ove za vatru, i tu sad treba bude to, i sad ja zaista nisam, to je moja krivica jer sam ja prešla put na suprotnu stranu, i tu jeste bila neka ograda na kojoj jeste pisalo nešto, što je uopšte nisam obratila pažnju jer ja pratim ono moje, razumeš, ja ulazim unutra i vidim bager radi i lik na bageru, a ja imam uključen ono svoj snimak, imam uključenu kameru ovako, na tovarene. Sad, ok, ja Amerikancima u gradovima često ličim na homeless, na beskućnika, zato što oni imaju bisage, oni voze svi bicikle, mislim, mada ako malo zagledaš, jasno ti je da nije, ali na prvi… onaj lik sa bagera kreće, maše rukama, urla, urla čoveče, pričamo, ne čuješ od onog bagera najbolje, ja stajem kod njega, znaš, i kao on, kao ne može tamo, ne može tamo, izlazi, sad ću zovem policiju, izlazi, izlazi, urla na mene, i ja kao ok, ono kao evo idem, znaš, kao ja se izvinjavam, stvarno, tražila sam, znaš, ne, odmah ću zvati policiju. I ja ono kažem mu, reko čoveče, pisalo je da je kamp tu, znaš, kao ono, putnik sam vam, prvi dan vozim u Americi. Izađem ja i stanem preko puta, i ja tu znači tri dana zaredom, znači ti u zemlji u kojoj želiš da sve ti bude super i ono kao sve ti ide naopako, i ja rasplačem se, znaš, i pišem ovom drugu iz San Dijega i kažem Nenadu, on živi sto godina dole, on i Vesna, reko Nenade, ovi tvoji Amerikanci, pa niste normalni, ali Kalifornijani, pa vi ste bre ludaci svi, pa to, pre, da li ste oni… on meni otpisuje, pa znači što mi je, znaš, on mi otpiše, kaže ja ne znam nikoga koji ima iskustvo kao ti. Kao, reko, e baš si mi ga sad, reko, da, baš u tom izlazi lik sa bagera, taj na suprotnoj strani, i kao hej mam, da ja tebi kažem, znaš, ima tamo kamp. Ma reko ne zanima me gde ima, ja urlam sad, meni znaš, sad ja pucam, reko, uopšte me ne zanimaš, šta ti imaš da kažeš, reko, pa vi niste normalni u ovoj Kaliforniji, vi ste svi bolesni ovde, jesi ti normalan, ti bi prvo zvao policiju pa bi me onda pitao o čemu se radi. Sve, čovek ono kao, pokupi se, ode, ono kao, ovo brate, šta je. Ja nastavim, krenem da vozim, sad tu se nalazi RV campsite, i ja sad, oni imaju i prodavnicu, ja hoću da kupim vodu jer planiram već da stanem negde da kampujem, a to je kalifornijska pustinja sve, i ove i su, a vetar šiba naravno, i ove, i te dve ženice, znaš, koje rade tu, i ove vlasnice i neka njena prijateljica, i pitaju me kao šta, ja kažem pa vodu za piće, ma joj bre, kažu, nećemo ti prodamo vodu, evo ovde ćemo iz ovog automata za kafe i to ti natučemo koliko ti treba. Ja natočim, i ja pitam reko, jel mogu ja preko puta, s druge strane druma, pa što, naravno, u RV nemaš mesta za šatore, znaš, mislim, nije predviđeno, i ove, i ona kaže kao može, preko puta je ok, sigurno je, ove, i kaže ona, ako hoćeš, može kod nas da se okupaš, ovde oni imaju te uvek, ove, pa to je kao kampovi regularni, znaš, imaš ono, uvek prostoriju koji se tu šire, e kao rade kampovi na tokene, ali daćemo ti šifru za ovaj jedan, ne moraš da plaćaš, znaš. Ja super, odem ja da se istuširam i to, i ja nisam ni izašla, tek otvaram vrata, uleće jedna od njih dve, kaže u stvari ne, vidiš preko puta, evo ti ostani ovde, imamo ograde, ovde ti je bezbednije nego tamo, znaš. Sad ja nađem mesto, jedno kamp prazno između tih kampera, i ove, međutim vetar toliko duva da ja ne mogu šator da postavim, sad zamisli neko ko ima 11 godina spavanja na drumu ne može šator, koliko to duva, ja ne vredi nikako, ne mogu šator da postavim. U takvim uslovima se u principu i ne postavlja šator, bolje spavaš jer možeš ti iskida, bolje spavaš u vreći samo, ali ja to ne mogu, i prilazi lik koji sve vreme sedi ispred jednog od tih RVja i gleda me, znaš, kao u filmu, i kaže lik, kaže ne lažem, znaš šta je bilo, čekaj, čekaj, nisam mogla tu da… i onda da, ja se prebacim pored kupatila, prebacim se tamo kao zavetrina, hoću tu, međutim, onda dolazi taj lik koji me je gledao i on meni kaže, znaš kako, ove, mi ovde imamo neka pravila i jedno od pravila je da mora da se kampuje tamo gde je kamp mesto, ne može sad svako stati gde hoće, znaš ono, i to bi, kaže, sad poremetilo ove ostale, znaš, i kaže, ali vidi ovako, ja imam, kaže, ovaj RV, RV šest metara koji inače izdajem, večeras nemam nikoga, ove, možeš da spavaš besplatno. Spavam, spavam prvo moja ikada spavanje u šestmetarskom kamperu, znaš, spavam ja tamo, nastavim sutradan put. Drugo iskustvo, zaustavljaju me ljudi na sred puta, jao, odakle voziš to, oćemo da doniramo, oćemo da učestvujemo, 20 dolara. Treće iskustvo, dolazim kod lika koji je, mi imamo to tu kao couchsurfing, mi imamo warm shower za cikloputnike, i sad on je kao tu, hostuje ljude, on je na granici Kalifornije i Arizone, idem ka Arizoni, ove, ove, ove, međutim, on je tu, on je u Meksiku, a tu je neki drugi, a tu su poljoprivrednici, ove, znači ono, crna koža od sunca, bukvalno tako izgleda, i ove, ko na filmu sve, a u Americi ja sam non-stop prvih mesec dana imala utiske koji su sve ko na filmu, znači, oni filmovi ništa ne lažu osim o karakteru Amerikanaca koji uopšte nisu tako nadrndani likovi kao što izgledaju, naprotiv. I, i dadoše oni meni, znači njegov drugar koji nije uopšte, nema pojma, znači drži neku pivaru, imala sam tri dana, kaže mi, možeš da ostaneš koliko hoćeš, a meni je super da mogu da pišem blog, znači jer ja u Americi naglo platim hotel zbog struje i to, i davali mi besplatno pivo. Onda što sam tada otkrila, oni ispred imaju nešto kao bašticu, i to sam posle stalno sretala u Americi, i sad tu oni stalno druže, u Americi te niko ne pita odakle si, ne zanima ih, niko te ne pita ništa što ti ne želiš da kažeš, i taj prvi osećaj rasterećenja, gde ja dolazim iz Južne Amerike, iz Južne Azije, gde je prvo kako te vide, što si sam, jel imaš decu, koliko zarađuješ, Kinezi, treće pitanje, koliko zarađuješ, znaš, ovi ljudi totalno, ako hoćeš priča, ako nećeš, nemoj da pričaš, niko te ništa neće pitati van onoga što ti postaviš kao neke demarkacione linije. Svi se druže, znači imaš decu od 16 godina do 106 godina, dolaze, znači uopšte nema to ono kao generacijski nešto, znaš, donosi hranu, to sam posle videla mnogo puta, nedeljom je to obično, prave, oni to zovu stone soup, kao kamena, mislim full čorba, mi bismo rekli, svako donese šta ima i onda se to deli, onaj ko nema, on pere sudove i tako, znaš. Ja ostanem to 3-4 dana, pišući to, završim blog i ovi, i treba da idem sutradan, i dolazi taj drugar od ovog vlasnika, druga, mislim oni su svi stariji, dosta, imaju 70 kusur godina, ovi, i on dolazi i kao, Ana, Ana, kao, pošto on se nešto pao, je bio mrtav pijan, pa pao, pa ne može da se popne na taj nasip gde sam ja. I kao, dođi, molim te, da imam nešto da ti kažem. I ja silazim i ovako, daj mi 300 dolara, čoveče. Oni skupili za mene, znači, za put. Niti ja tražila, niti išta. I tako, stalno sam doživljavala fenomenalne stvari. I onda sam ja posle, ne samo ja, to su svi putnici stvarno koji na taj način putuju. Govorim o delovima Zapadne Amerike, u celoj zapadnoj, van gradova. Mislim, bila sam ja i u tim velikim gradovima i u LA-u. I bila sam u San Dijegu, dobro, San Dijego nije toliko velik, u San Francisku. Posle sam bila gore u Sijetlu, u Vašingtonu. Bila sam u Čikagu, kod naših. Tamo smo držali i tribinu. I onda sam ja bila u tim nacionalnim parkovima od Joshua Tree, zapravo od Grand Canyona nadalje. Taj Grand Canyon je meni bio… Znači, sve ono što ti gledaš ovako na fotkama, na videima, TV-u, ne može to da prikaže. 

Ivan Minić: Ne može 5% da prikaže. 

Snežana Radojičić: Ne može. Znači, ti nemaš taj osećaj dubine i prostranstva toga. I ja sam bukvalno se smejala i vrištala koliko sam bila srećna kad sam to videla. To je fascinantno koliko je to sve veliko i koliko stvarno nestvarno deluje. Znači, ima puno tih, da kažemo, crvenih kanjona. Znači, Grand Canyon, Bryce, Zion, ne znam, Capitol Reef, Arches, kanjona, kako se zove, Fire, ne znam šta od Fire. E, ali, i sad ti ovako kao pomisliš još jedan crveni kanjon. I ti odeš i onda vidiš da su totalno oblici drugačiji, da nemaš šanse da ih pomešaš ako si bio. I tačno znaš koji je koji. Oduševljenje uređenjem nacionalnih parkova. Kako je to organizovano sa kamp mestima. Sad, veliki problem za mene, kao nekoga ko nikad ne zna kad će negde stići, jeste što oni, bre, kad se rode, bukiraju do kraja života kampove. Mislim, ja se to zna. Jer oni kad otvore sezonu, oni već popune mesta. E, sad, srećom, većina tih kampova ima nešto što se zove hike-bike campsites, gde ti ako dođeš na bajku ili peške sa ruksakom, ne plaćaš onih 35 dolara, koliko je tad bilo, nego za 5-6 dolara imaš uvek slobodno mesto. Znaš, uz sve ostale privilegije i tuš. Mislim, tuš se obično plaća nezavisno od toga. Imaš, ono, kao perionicu, imaš razne sadržaje, prodavnice, ono, ono. I to, pa onda, mislim, ja sam imala sreće, zaista puno, to koliko nikad nisam imala problema u kampovima. Znaš, to su hiljade ljudi, jedni do drugih. To je deset potpuna tišina. Ja sam to samo u Japanu doživela. U Japanu čak previše. Preteruju sa tišinom. Znaš, niko te ne uznemirava, niko, znaš, to se strogo poštuje. Kako je to čisto? Kako oni vode računa? Koliko poštuju svoju prirodu? Mislim, ja sam otkrila idealni posao za mene, ali matora sam da to krenem. Jer moraš da budeš državljanin, a ti da bi dobio državljanstvo, do ovog momenta treba ti jedno šest, sedam godina. A do tad ću već biti u penziji tada, da budem rendžer u nacionalnom parku. To bi mi bio idealni posao.

Ivan Minić: I meni je ono iskustvo, kad zađeš malo van gradova, potpuno nestvarno, a i taj moment, zapravo koliko je sve veliko. Znaš, taj trenutak, kad se popneš na onu liticu kod Griffiths Observatorije, pa pogledaš Los Anđeles i shvatiš da ni u jednom trenutku, nigde u jednom polju ne prestaje grad. 

Snežana Radojičić: Da, ne možeš da vidiš kraj, da. 

Ivan Minić: Meni je to potpuno zastrašujuće. Kažu da Tokio može isto tako da se pogleda. 

Snežana Radojičić: Da, bila sam gore, može. Pa slično i Šangaj može sa onog, kako bi se zove, Sky i nešto već.

Ivan Minić: Ali ovo mi je bilo potpuno, potpuno neverovatno. I mislim, ima sve svoje. Svaki deo Amerike je priča za sebe. Svaka država, svaki grad, okrug je priča za sebe. Nije to jedna zemlja. 

ZAKLJUČAK RAZGOVORA

Snežana Radojičić: Ma kakvi. I to je ono što, meni je, recimo, jako drago, da ne bi, mislim, ja mogu da pričam 20 sati samo o Americi. Pa evo, da privodimo to kraju i više i ovu, jeli, sesiju celu. Meni je jako drago što ljudi koji su me pratili, toliko njih mi je reklo kao zahvalili bi mi se što im rušim stereotipe o Americi. Jer ja sam stvarno pisala šta mi se dešava. Ja sam imala dva negativna, ne negativna, nego manje prijatna iskustva. Da je neko bio neljubazan. Znaš, mi se kaže kao, to je opet stereotip, to je lažna ljubaznost. Nije, brate, nije lažna ljubaznost. Znaš kako mi je lepo kada on meni svaki put poželi dobar dan, postane priča sa mnom, a red stoji, niko nije nervozan, niko ne vadi pištolj, znaš kao, šta sa ti pričaš? I ispriča se. Imaš čak mnogo češće momente da tebi neko dođe i ispriča ceo svoj život, ono small talk, dva minuta. Ti kažeš, brate, aj zadrži nešto za sebe. Znaš, kao, ne moraš sve da mi kažeš prvi put. Neverovatno mi je to koliko su, koliko taj osećaj relaksiranosti, ta ljubaznost. Mislim, znaš, ja sam vežbala mesecima da budem u stanju da izgovorim toliko brzo koliko ti oni izgovore na kraju razgovora have a good one, a ti on kao have a good one, have a good one, znaš, ono kao da i ti odgovoriš da ne budeš ono jer ja ne stignem da kažem ni thank you, on je već to izgovorio, znaš, ok, ponavljaju oni to stalno. Bila sam im na Havajima, ta priroda isto. Mada nisam ja otkinula nešto na Havaje, ne, mnogo više ove, te njihove pustinje, ti nacionalni parkovi. Šta mi je još bilo za Amerikance, šta sam htela, eto, opet mi pobeže, toliko toga imam da kažem, da kažemo njima. Uglavnom, mislim, da, ja sam, to često, znaš, krenu ljudi, čak i ovi koji žive po Americi, naši ljudi. Ti imaš jako veliki procenat naših ljudi koji odu u jedan grad, zakucaju se u taj grad i nikada ne izađu iz njega i ne znaju ništa van tog grada. I misle da je to Amerika. Znaš, i on uopšte ne kapira, zašto ti gledaš te grupe, on kaže, a šta ima van Amerike, osim seksa, droge i grada? Zašto, brate, šta ima? Onakva priroda kakve nema. Ta priroda nema veze nikakve sa američkom vladom. Mislim, ja imam problem sa američkom vladom. Ja sam bila pozvana u decembru prošle godine, kod Hila, da vozimo bicikl zajedno. Ja sam rekla, neću da vozim s njim bicikl. Rekla, imam problem sa vašom vladom. On je predstavnik vaše vlade. Pa vi ste toliko lepo u Americi. Jesam i dalje ću. Amerika je predivna zemlja. Ljudi su predivni. Ali vaša vlada je zločinačka. Ja neću da se rukujem sa nekim ko predstavlja vašu vladu. I to treba razlučiti. Šta je vlada, šta je narod. I onda ja kažem tim ljudima našim koji tako pričaju, kažem, dobro, ajde, ko su Amerikanci? Pa da, ko su Amerikanci? Odakle su oni? Odakle su tačno Amerikanci? Iz koje zemlje su došli? Znaš, i on kreće. Čekaj, a Srbi naši koji su tamo, jesu oni Amerikanci? Pa ne, čekaj, jesu Amerikanci oni koji imaju pasoš, ako tamo prijavljuju porez? Pa jesu. Pa znači ti kad kažeš oni su svi zločinci, znači i naši Srbi koji žive u Americi su zločinci. Pa oni nisu. A čekaj, oni Poljaci, jesu oni? Pa ko je tačno taj američki zločinac? Osim vlade. Narod nije. Pa oni su glasali, pa i mi smo glasali. Znaš, mene su ugošćavali i Trampovci i Bajdenovci. Podjednako sam se naslušala priča i jednih i drugih, znaš. Ali većina tog naroda, meni se dešavalo, ne samo meni, gomili ljudi iz srpskih prostora, da se ljudi izvinjavaju. Da plaču. To je, da, što pravilu. Plaču, čoveče. Plaču kad ja njima ispričam. 

Ivan Minić: Jer nisu znali. 

Snežana Radojičić: Nisu imali pojma. Bre, nikada čuli kakva Srbija. Pa to su neobrazovani. Bre, koliko vas zna ko je bio Nobel kad pričamo o obrazovanosti? A mi vas da pitamo sad obično kulturološko. Zašto bi on u Americi, koji ima 350 miliona stanovnika i ima 50, koliko, 49, saveznih država? Pa samo ona Aljaska veća je 10 puta od Srbije, mislim. Zašto bi on morao da… Pa morao bi. Pa čekaj, ti znaš ko je Nobel? Ok, Tesla, ko je Nobel? Znaš… Ima i da pitaš ko je Tesla. Pa zna ko je Tesla, pa znao ne zna ništa. Pa znao ne zna ništa. Pa da. Tako da, ta naša potreba da sve negiramo zato što je nama de facto naneseno grozno zlo i nepravda, ali nije nam naneo taj običan američki čovek. I jedna stvar koju sam ja, koju mi je bitno da kažem, ja mislim i čini mi se da je tako jer sam pričala s ljudima i dosta ljudi misli slično, zašto oni toliko pomažu drugima. Mislim da je dosta logično objašnjenje. Ti imaš… Svako je došao u Ameriku odnekud i došao je zato što im je bilo loše. Odakle je došao? I onda oni nisu mogli od zemlje, države, da dobiju ništa, nego su morali jedni na druge da se oslone. I onda je taj kolektivizam jako izražen, da svako želi svakome da pomogne, jer je i njemu neko pomogao. I oni statistički, recimo, su najveći donatori u svetu za bilo koje humanitarne akcije i ostalo. I oni onda mene kad vide, znaš, na biciklu, još kad popričamo, ja ostvarujem moj američki san. I njegov je da podrži moj san. I glavna razlika koju ćeš čuti često tamo od naših ljudi koji su se adaptirali, nisu se poamerikanizovali, nego su naprosto počeli da žive tamo, nisu malo sebe, malo tamo. Ali činjenica je razlika između koliko je Amerika zemlja mogućnosti. Moj osećaj je bio tamo da ti, ako imaš ideju, možeš tamo sve. Ti u Srbiji da dođeš da kažeš, odnosno ajde u Americi, sad ja kažem, hoću da idem da prepedalam Mars. Prepedalam Mars. Desetoro ljudi, devetoro od njih četiri, fenomenalno, ja znam ovoga, ja mogu ovo da ti pomognem. Jao, kako dobra ideja, niko se pre tebe toga nije setio. Znaš, on kao, ajde, podržavam te. Jedan će reći, super ti je ideja, ali ipak budi pažljiva. Deset Srba, idem oko sveta biciklom, nešto realno, što je hiljade ljudi pre mene uradilo, pa da li si ti normalna, pa ko to radi? Pa si ti… Siguran posao. Jao, siguran posao, pa si ti blesava. Jedan će reći, pa dobro, možda, ali bolje sedi tu u kući, šta ćeš ti sama, žena. E, to je razlika, što te tamo svi podržavaju.

Ivan Minić: Vide priliku. 

Snežana Radojičić: Vide priliku. Da, i hoće da ti pomognu individualno. Sad, ne ulazim u sistem, sistem je katastrofa, ali govorimo o ljudskom faktoru. 

Ivan Minić: Pa i to i taj moment da oni nisu uplašeni od neuspeha. Po defaultu. Ovde ne smeš ni da pokušaš ništa, zato što… Znaš da će te… Koliko god je izvesno da ćeš uspeti, postoji šansa da ne uspeš. 

Snežana Radojičić: Da, jeste. 

Ivan Minić: Ako ne uspeš, to je katastrofa. A tamo je ako ne uspeš, sreda. 

Snežana Radojičić: Da. 

Ivan Minić: A u četvrtak idemo ponovo. 

Snežana Radojičić: Već možeš da… Jeste, jeste. 

Ivan Minić: I mislim, oprašta ti… I sistem ti u određenom smislu oprašta. Jeste. Zavisi šta radiš, ali ono kao, to ne znam, bankrot je stvar koju ljudi rade, prežive i idu dalje. 

Snežana Radojičić: Jeste, ima homelessa koji su postali, koji su živeli na ulici i posle toga se vratili, napravili još veći biznis. E sad, istine radi, treba reći od onoga što sam ja videla. Ja sam videla mahom belačku Ameriku, srednji sloj. Ja sam bela žena na biciklu. Francuz tamo, koji je vozio biciklu, svako veče su ga legitimisali. Ja nikada nijedan problem nisam imala. Ja sam imala jedini problem na Havajima, jer ja ličim tamo njima na Kalifornijanke, a tamo rade uglavnom ove starosedelačke plemena i onda po defaultu, Kalifornijanke su na glasu kao jako razmažene, nadobudne i tako dalje. I onda kako me vide, znaš, imale su taj gard dok ne čuju po akcentu da nisam, znaš. Ali i to treba, znaš, ja nisam videla kako izgleda getoizirana Amerika, ja nisam živela, videla sam gomilu beskućnika, to je strašno kako to izgleda, imam puno priča, ali to je neka sad…

Ivan Minić: I to je taj deo Amerike u kojem ih ima najviše zbog klime. 

Snežana Radojičić: Pa da, Havaji su prepuni njih, posebno jer oni šalju, Havaji, Kalifornija, na Havaje šalju sa kartom u jednom pravcu i to je sad paradoks svojevrstan, znaš, da ti imaš najskuplje hotele koji gledaju na more, na okean, a u prvom redu ispred njih su šatori homeless. I ti nemaš njih da pomeriš, čoveče, mislim. Ona kao, kršiš mu, kako se to zove, građansko pravo, mislim, on može da bude gde hoće. Tako da to je i… Ali tamo mogu da prežive, znaš. 

Ivan Minić: Zaokružili smo tvoju priču sa gomilom detalja koje nismo ispričali i koje ovde fale, koje se mogu naći u ovih šest knjiga i u sedmoj. 

Snežana Radojičić: Nešto može. Da, deo se može naći. Da, azijski deo, sve, da. 

Ivan Minić: Vratila si se nakon koliko, šest godina? 

Snežana Radojičić: Vratila sam se prošle godine. Prošle godine u avgustu, krajem jula, sad će biti godinu dana, sa Aljaske sam se vratila, preskočila sam Kanadu, vozila sam Ameriku, pa, znači, preskočila Kanadu, otišla na Aljasku i odatle sam se vratila da vidim šta hoću dalje. Da proverim ono što mi je bilo u onom momentu u plemenu, koje god to bilo, autentično, ali sam doživela sličan trenutak, drugačiji, ali sličan, kad sam vozila prema Sijetlu. Tri dana sam imala nevreme, kišu, hladno, mokra, više nisam imala ništa suvo, brda, ja još prikolicu imam, guram, znači, mnogo teža i to je inače nadomak Aberdina, koji je poznat kao rodno mesto Kurta Kobejna i totalno depresivan grad. I samo mi je došlo u jednom momentu, samo mi je onako kao, bože, šta ja radim, pao, znači, pao, bacim taj bicikl i da uzmem dokumenta i da palim, znači. I onda je bilo kao, čekaj, stani, stani. Ali našla sam se s one druge strane, gde sam bila pre nego što sam krenula, pre nego što sam to otkrila kao moju motivaciju i gde sam shvatila šta su meni ljudi sve ove godine pitali, kad me pitaju otkud ti snage za to, jer ja uopšte nisam shvatala. I onda sam odjednom bila u ulozi one koja radi nešto što je ne motiviše. Nema ništa crnje u životu nego da radiš nešto što te ne motiviše. I onda sam shvatila koliko je strašno ako ti nemaš motivaciju, šta god to bilo. I onda sam se, mislim, nastavila sam ja da vozim još dva meseca i izvezla tu Aljasku i sve i onda pre svega sam došla da vidim da li ja to želim i dalje da radim i da li imam motivaciju to da radim. Ako ja nemam motivaciju, zašto bih išla, vukla se po nekim planinama, gde mrznem se, kisnem, rizikujem, zašto, kao, što bih ja to radila. Tako da to mi je, zbog toga pišem tu knjigu da bih sebi dala odgovore. 

Ivan Minić: I šta si zaključila do sad? 

Snežana Radojičić: Pa trenutno, jedino što želim da radim jeste da pišem tu knjigu. To je trenutno. Šta će biti posle, to ću videti. Imam tu privilegiju, eto, izborila sam se da mogu, da omogućim sebi da radim u smislu ono što osećam da treba da radim. Da budem u tom smislu iskrena prema sebi jer nemam odgovornost ni prema kome i mislim da mogu da, ono, obezbedila sam se za toliko da mogu par meseci da sedim i da pišem. Pa ćemo da vidimo šta će biti na kraju kad to sve izbacim i kad to oblikujem i kad ja sebe sagledam, znaš, sa strane, celu tu priču, da vidim gde sam. Ako nastavim da putujem, što verovatno hoću jer je teško, nemaš, posle toliko godina sad kao, joj, neću da putujem, čak i to je deo mene postalo, ja tako živim poslednjih 15 godina, ali verovatno će to biti neki malo drugačiji oblik, možda ne sad odem na 5 godina. Odem na godinu dana, na 5 meseci, pa se vratim, pa razumeš? Čini mi se. 

Ivan Minić: Videćemo. Videćemo kako će se stvari razvijati. Svakako u poslednje vreme praviš neku vrstu i retrospektive na profilima, na Instagramu, na profilu Ciklonomad, pripremaš knjigu, dosadašnje knjige su dostupne na tvom sajtu, kroz društvene mreže takođe najavljuješ kada imaš tribine, druženja, kada učestvuješ u nekim događajima koje i drugi ljudi organizuju, pa kome je interesantno može to tu da isprati. A ja samo hoću još jednom da ti zahvalim na tome što si podelila ovo, jer mislim da je neverovatno vredno za svakog ko se ponekad pita kakva je ova zemlja u kojoj živimo, a svi se to pitamo svaki dan, i kakva je ova planeta na kojoj živimo i da li smo mi zapravo dobri ili nismo dobri i šta treba da uradimo da bismo bili malo bolji jedni prema drugima, onda ćemo, valjda, biti bolji prema planeti. Mislim da je to jedini način kako ima smisla da ostanemo ovde, da ne izumremo u nekom kratkom periodu. Jedva čekam da to što pišeš završiš, nećemo da pričamo previše o tome o čemu se radi, kada bude bilo spremno ti ćeš to podeliti. 

Snežana Radojičić: To je moja velika knjiga. 

Ivan Minić: Ima sasvim dovoljno materijala za čitanje, gledanje, za svakog koga ovo sve zanima. Hvala ti još jednom, hvala vama što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo interesantno, siguran sam da vam je bilo korisno. Sada znate o mnogim mestima na koje možda razmišljate da krenete kako se treba pripremiti, kako treba razmišljati o tome. Ja sam neke od zemalja obišao kao turista. Potpuno je drugačije kad sediš ili ležiš u hotelu od pet zvezdica, imaš brzi internet uvek i znaš tačno od kad do kad si i gde i sve ti je isprogramirano, ali ja sam uspeo da uhvatim neke fragmente onoga što si ti doživela i siguran sam da je to neverovatno oplemenilo tvoj život, da smo kroz ovu priču malo oplemenili i sve one koji je budu slušali ili gledali. To bi bilo to. Mi se vidimo ponovo naredne nedelje.