Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Ove nedelje nastavljamo priču sa Snezonom Radojićić o njenom putu oko sveta i pričamo o prvom povratku za Srbiju, nakon pustinje Gobi, prvim izdanjima koja je imala svojih knjiga i reakcijama publike kada je zapravo shvatila da ima prilično veliku publiku koja je vrlo posvećeno prati ovde. Ali i odluci da se vrlo brzo vrati na svoj put i da nastavi tamo gde je stala i nastavi put po južnoj Aziji gde je najviše vremena provela u Kini gde je neko vreme radila i kao profesor jezika. Zatim jedno duže vreme u Japanu, zatim put u Severnu Koreju i njene impresije iz ove vrlo neobične zemlje, kao i boravak na kraju u Južnoj Koreji gde je nastavila da piše svoje memoare. I onda povratak u Srbiju pred jedan veliki naredni korak koji će biti deo naredne epizode. Upoznajte Aziju i sve njene specifičnosti i one velike azijske kulture o kojima svi često razmišljamo kao prvoj asocijacijii na ovaj kontinent.

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.

Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Ivan Minić: Nastavljamo priču. U prethodnoj epizodi smo došli do toga kako je iskustvo kada si prvi put u pustinji. Ne kada si u pustinji, nego kada treba da prođeš kroz celu pustinju i to traje. Završili smo sa pustinjom Gobi. I šta se onda dešavalo? 

Snežana Radojičić: Posle Gobija ja sam izašla u Rusiju, u Burjatiju tamo i vozila oko Bajkalskog jezera. I da, tad mi se prvi put desilo da sam imala pokušaj, prvi i poslednji put, Bogu hvala, pokušaj da me opljačkaju na samom jugu jezera. I to je epizoda o kojoj ja pričam na mojim tribinama. U principu, ja sam kriva što se to desilo, nisam slušala upozorenja. Srela sam u tom nekom mestu policajku koja je meni rekla da ne kampujem tu. Jer imam taj princip koji većina kampera isto sledi, jer su i sami došli naravno svi do toga – ili spavaš tako da te svi vide ili da te niko ne vidi. Znači, ili divljina ili ovo. I to je sad kao mesto i tu je sad pored jezero. Ima neka kao plaža. I ajde, ja ću tu. To je ipak naseljeno, puno ljudi. Pri čemu, ja upoznam ženu koja izdaje tu bungalove. Ja sam pored njene ograde. I računam, mali je šator, zelen je, visoka je trava, zelena, ne vidim se. Međutim, mene ujutru budi, pada flaša sa vodom sa bicikla. Ja uvek ostavim tako kad sam u naseljenom – ili flašu ili posudice – pa to, kad se malo bicikl gurne da to padne. I ja izlazim, ja pitam naravno iz šatora šta je, ko je. Čujem, one nešto viču “mani” ili nemam pojma. I izlazim i stavljam biber sprej u džep. I ovako ispred mene stoji jedan momak, tu pored bicikla stoji drugi momak. I ja pitam šta hoćete. I oni kao “mani, mani”. I to je sad ono, impulsivna reakcija – ja prskam ovog, prskam onog. Ja kažem u šali, ali stvarno je tako bilo, ja sam njih toliko naprskala da je meni posle ruka ceo dan trnula. Znaš, mi se činilo da je taj sprej bio slab, da je izvetrio. Imala sam ga, njega su mi dali u Turskoj, tipa dve godine ranije. I oni beže, ja grabim onu moju torbicu sa dokumentima, idem na vrata, na kapiju od tih bungalova. Naravno, ja vičem sve vreme, dozivam u pomoć. Međutim, rano je jutro, da li ona mene ne čuje ili se pravi, ne znam. I udaram kamenom u tu kapiju, ona ne otvara. I sad ja krećem nazad ka šatoru u nameri da ja to pakujem i da što pre bežim odatle. Međutim, vidim ovaj momak što je bio pored mene, on se vraća. I jako je ljut, naravno, trlja oči i uzima kamen. Saginje se, uzima – to je obala puna kamenja – saginje se, gađa me. Onda ja gađam njega. Mi se čini onda shvatim – čekaj, žena, onako pri čemu  – on je muško. Mislim, znaš, moje visine, malo je možda bio viši, ali muško je. Nemam šanse. I onda se dosetim i zgrabim punu šaku kamenčića i u prozore, pošto je to jako blizu, to je tipa tri metra od mog šatora – ograda pa prozori – i u prozore to i ženi i ona otvori i sad on vidi i pobegne. Tako da sam tu imala puno sreće, ali sam ja tad naučila da slušam i ta upozorenja lokalaca. Mada će oni često da naprave – svuda u svetu ima lokalaca koji će da naprave šegu s tobom, da ti kažu da je negde opasno samo da bi videli kako ti bežiš i to – ima medveda, ima zmija, ima ovoga, ima onoga. Međutim, realno, bolje da ispadnem glupo u društvu i da mi se smeju nego posle da se kajem što nisam poslušala. I uglavnom, ja sam odatle se vratila iz Irkutska. Odatle sam se vratila, ostavila bicikl, taj prvi, i on je i dan-danas u Irkutsku, jeste, kod druga jednog koji me tamo ugostio. I vratila se, prvi put otišla u Srbiju, letela. Išla sam Transsibirskom do Moskve i onda, pošto sam imala tereta i sve, onda avionom do Beograda. I sad, tu kreće neka jesen 2014. Drugarica koja je tad radila Putospektivu, to je bilo jako lepo, Tamara Zidar, moja prijateljica, tad smo se upoznale, ona me pratila godinama, organizovala mi je 30-ak tih tribina po regionu, po celoj, znači, XU, gde sam ja pričala o putovanju do tadašnjem, prodavala tu prvu knjigu “Zakotrljaj me oko sveta”. I to je sad bilo, kako da ti kažem, to je bilo meni kao onako da su me spustili s neke moje planete među ljude, jer ja tri i po godine nisam imala baš dodira mnogo sa civilizacijom. Jesam povremeno, ali ne u tom smislu sad ti dođeš kući. Nisam ja bila u mom stanu, on je izdat bio, nego kod prijatelja. I sad, znaš, ja imam te one države, te tribine organizovane, nije Dorćol Platz, to sam ja ove godine, nego tad je bio Jevrejski kulturni centar. On sad prima 250 ljudi, krcato jedno veče, organizovalo drugo – krcato. Kad sam završila tribine po regionu, Mikser Haus koji je primao 400-500 ljudi u tom trenutku – ovo je krcato. Znaš, i sad ti odjednom, ja pričam tri sata, ja ne znam kako da napravim tribinu, x godina prošlo dok ja nisam to sažela nekako, niko ne ustaje, niko ne odlazi, otrče ljudi do WC pa se vrate da slušaju. Znaš, ovi novinari, oni novinari, gostuješ tamo, gostuješ vamo. 

Ivan Minić: Pri tom, tad imaš mnogo manje sadržaja nego što imam sad. 

Snežana Radojičić: Da, da, da. I meni je to sve bilo, kako ti kažem, sve to bilo super, naravno, znaš, i ti onda shvatiš – mislim, kažem, čudno je bilo da ti odjednom shvatiš – ti si poludivlja, mislim, došla poludivlja. I sad odjednom svi ti ljudi dolaze tu tebe da slušaju, ti sad pričaš, njima se to dopada, kupuju knjigu, znaš, svi hoće, svi znaju sve o meni što sam pisala, znaš. I fenomenalna je bila ta razmena energije na tim tribinama, znaš, mislim, ja stvarno dam puno i energetski, to je veliki utrošak, međutim, ja i dobijem puno od tih ljudi. I to je onako jedna lepa interakcija, međutim, posle ona tri meseca, četiri, to je meni bilo ono previše, tu mač mi je bilo, i onda sam ja kupila kartu i htela da pobegnem, da se vratim. Nazad tad je pokojni Sale, koji mi je dao i prvi bicikl, spakovao je drugi, ali to je bio jako, mislim, neodgovarajući, zato što mi je ram bio veliki, malo se prevario, pa sam ga vozila kratko, dve godine samo, i dosta sam se namučila, jer kad je veliki bicikl, ne možeš ti da ga smanjiš, znaš. I svi ovi trkači i profesionalci – bolje jedan broj manji bicikl, možeš da ga produžiš uz pomoć lule, ne znam, šticne, duže i ostalo – ali kad je veliki, nije ti baš upravljiv, posebno kad imaš teret. Ali dobro, ja sam sa novim biciklom na kojem je ono kao otprintano od www.snezanaradojicic.com, gde sam ja već promenila blog na nagovor prijatelja. Ja sam do tada imala neki blog koji se zvao Gija Tur, kao Gija – zemlja, svaka slučajnost sa agencijom je slučajna, nije namerna. I onda mi je neko rekao, kao, trebalo bi da počneš da praviš brend name, znaš, kao ljudi već znaju za tebe i tako dalje.

BEG U TAJLAND

Snežana Radojičić: I uglavnom, ja odatle letim, znači iz Beograda, ja bežim – ali bukvalno bežim – kao nazad na put, ne mogu ja to više, bežim u Tajland i nastavljam, pošto sam ja iz Tajlanda, mislim, ko se seća one priče, ja sam iz Tajlanda otišla u Nepal, jer mi je nedostajalo ono kao da vidim te planine, morala sam da letim, tad Burma nije bila otvorena, i onda sad iz Nepala sam išla Kina, Gobi pustinja kroz Mongoliju, do Rusije, i sad se, znači, vraćam tamo odakle sam napravila taj izlet u Himalajski pojas. I onda sam vozila, znači, ceo Tajland dole do juga, znači, ceo taj južnoazijski deo, jugoistočnu Aziju, stigla sam do Istočnog Timora, to je skroz dole na jugu, preko puta, faktički, Australije, to je zemlja koja je najbliža australijskom kontinentu, 160 km udaljenost od Australije, a ja u tom trenutku nisam mogla da apliciram za australijsku vizu jer nisam imala naprosto izvore prihoda koji bi to mogli da pokriju. I onda sad ja već počinjem da živim, znači, od prodaje mojih knjiga. Iako je to tad koštalo – pet evra je koštala knjiga, odbiješ štampu, ti se dobije tri evra po knjizi – ali kao, i to je nešto, znaš. I onda sam se vraćala, sišla skroz do, znači, Indoneziju celu izvozila do Istočnog Timora, pa se vraćala, pa prešla na Borneo ostrvo i odatle letela za Hanoj, i tu sam u Hanoju ostala neko vreme, u stvari, šest meseci, pišući ovu knjigu “Nomad”. Pre toga sam, da, na Baliju napisala neke priručnike za kampovanje, putovanje biciklom, kojih više nema, to je godinu dana ranije, 2015, a 2016. pišem “Nomada” u Vijetnamu. I onda se opet vraćam u Srbiju, to je dosta brzo bilo posle prvog odlaska, i sad, ja sam tu već sama pravila tribine. Mislim, ok, to je bilo posećeno, ali nekako nije to bilo to, znaš, onako, isforsiran je bio dolazak, prilično, jer ja sam ostala bez para, nisam, jedino od prve knjige mogu da zaradim, ali ok. I vratila sam se 2016. i nastavila gde sam stala, isto tako na tri meseca sam bila, i onda sam otišla u Japan. Znači, vozila sam ono Vijetnam, Kina, Japan, i provela šest meseci vozeći od najsevernije tačke na Hokaidu do najjužnije tačke na Okinavi i zaljubila se u Japan. I totalno sam, ono, bila oduševljena, još uvek sam Japanom i to mi je omiljena zemlja, druga planeta, definitivno, i bilo mi je baš stalo da pišem o svim tim svojim otkrićima svakodnevnim i puno ljudi je to pratilo jer ja sam zaista ulagala napore da sve što je meni zanimljivo, znači, mislim, ova fascinacija, počneš ono od javnih toaleta, ja pišem dve nedelje samo o javnim toaletima, jer ne možeš da veruješ koliko su, bio si, mislim, ti zaista možeš da jedeš s poda koliko je to čisto, pri čemu to svi koriste, pa imaš, ne znam, radijatori, pošto sam ja bila od septembra do januara, februara sledeće godine, 2016. i 2017, muzika, pa ne znam, utičnice, onda imaš među kamperima, koji idu u Japan, tako budžet putnicima, ima jedna fora, kaže, nisi bio u Japanu ako nisi kampovao u javnom WC-u. Znači, ja nisam, ali koristila sam više puta, i to uzmem onaj za osobe sa invaliditetom, zato što je on najveći, i onda tu lepo punim uređaje, laptop, sedim, radim svoje blogove i ostalo. U Japanu je jako lako biti nomad, to sam shvatila, zato što ti država obezbedi te neke, mislim, već je obezbeđeno, ne radi ona to zbog nas, nego to tako već postoji, neke te osnovne uslove, tipa Japan je neverovatno bezbedna zemlja i ja sam sve vreme, osim na Okinavi, kampovala. Ja sam kampovala u javnim parkovima. Nikada ništa, ali ništa. U tom trenutku moja oprema već vredi puno, meni samo šator u tom trenutku vredi 500 dolara, znaš, da ne govorimo o ostatku opreme. Da ostavim to tako kako ostavim. Recimo, ja u Kjotu sedam dana, Kjoto je baš turističko mesto, u sred parka, ima neki mali park u centru grada, pored železničke i autobuske stanice, i tu je neki Belgijanac isto sa šatorom bio. I znači, ja tu ostavim sve sedam dana, ja tako idem u obilazak, hramove, po Kjotu, znači, ok, ponesem ja dokumenta i to, ali znači, neko da mi uzme šator, podlogu, to je sve jako skupo. Postoji grupa na Fejsbuku koja se zove, to je za putnike, budžet koji hoće u Japan da idu – Free Camp Sites and Hot Springs in Japan – i tu imaš mapu sa koordinatama, pošto oni imaju parkove, imaju zvanične kampove, nezvanične kampove i tako mesta gde može da se kampuje. I onda svako, ono interaktivno je, svako ko otkrije nešto, stavi koordinate, napiše šta ima od tih uslova, šta može da se koristi i nazove ga nekako. I tri su dobila naziv po meni pošto sam ih otkrila. E tako sam ja nalazila ta mesta uglavnom. Znaš, onda imaš momenat da ti možeš da kampuješ u parkovima koji su ispred hramova, da te niko ne dira. E sad, postoji nepisano neko pravilo među nama budžet putnicima da nikad ne staviš kamp baš u sred parka jer Japanci puno koriste parkove za rekreaciju, nego da to uvek bude negde, onako, skrajnuto. Gore na Hokaidu često sam spavala u tim staničnim kućicama. Stanične kućice, to su za međugradski prevoz i one su često veličine brvnara, perfektno čisto, često imaju i vrata. Autobusi tamo saobraćaju do 7–8 uveče i od 8 ujutru. Između toga nema ništa. Za to su mi otkrili njihovi japanski motoristi. Oni imaju puno putnika na motorima i oni to tako koriste. Što je perfektno, čisto, toplo, bezbedno. I sad Japanac, ako te zatekne ujutru tu, on neće da te probudi, da te cima, da te izbaci ili nešto, nego će on da ostane napolju, znaš. Oni tako su diskretni i fini, tebe ostave unutra. Tako da sam to koristila. Jedino sam posle, eto, na Okinavi, na južnom ostrvu, bila u nekom hostelu i to sam bila zbog toga što sam trebala da radim neki lekarski pregled. I onda kao, čekala sam, trebalo je da nađem – u stvari ja radim te preglede, eto, to je možda, vi ljudi, zanima kako to sa zdravljem, tako dugo putuješ, znaš – ja radim onako štreberski kad je vreme, gde god da sam, radim preglede, a kad imam neke simptome, nešto što ja posumnjam, idem odmah kod lekara. I sad, trebalo je, ja sam tu nešto istripovala i da idem da radim kolonoskopiju, koji je jako grozan pregled. Međutim, u Japanu doktori neće ni na privatnoj klinici da te prime ako ne pričaš japanski. Ja sam zvala, pošto sam pre toga bila u Tokiju i naši ljudi u ambasadi su me ugostili i baš su divni bili i ponudili mi pomoć i službenog prevodioca. Onda imam drugara koji živi dole u Cuiu, mestu, to je na Honšuu, koji isto, ono, kao telefonom da on prevodi dok se ja kod njih javim. Neće oni ni da čuju. Zovem sve bolnice, neće oni da čuju. I sad, šta ću, ajde ja nađem Japanca koji priča engleski, Japanca koji hoće da ide sa mnom u bolnicu, znaš. I kao, odem ja u neki jeftin kapsula hostel, bilo je 10 dolara, to se sećam, i sad svi ti hosteli imaju zajedničke one prostore. I sad sedim i vrebam – kao, ko ulazi, znaš – vidim Japanca i onda ga pitam: “Je l’ pričaš engleski?” I neverovatna sreća, znaš, znaš – ulazi dečko, mlad momak, 22 godine, bekpeker, tek je stigao i on je sa Kjušua, sa ovog malog, trećeg ostrva. I ja ga pitam, kao, hoćeš da ideš sa mnom? Da, da. Kad treba? Sutra? Pa dobro, ne mora sutra. Ne, ne, idemo sutra. I znači, eto, doputovao dečko. I ode on sa mnom i sad pripreme za taj pregled traju satima. Sedeo je sa mnom, nije hteo da ode pa da se vrati, nego sve vreme sedeo tamo i onda je sedeo sa doktorom iza onog stakla, znaš, i gledao. I baš, znaš, gledaš i onu sondu i to. I posle kad se sve to završilo, naravno ja sam njega pitala da mu platim, da mu se odužim nekako, neće ni da čuje. I ja mu kažem, rekao, dobro, da li si ti svestan koliko je veliko, koliko je meni bitno to što si ti uradio, koja je to pomoć, koliko sam ti zahvalna? On kao, ma da, nema problema. Pa rekao, dobro, ajde mi objasni, molim te, zbog čega si to uradio, da bih razumela. Pa kaže, znaš, mi u Japanu, mi verujemo u karmu. Ja sam, ono, zaslužio dobru karmu. Znaš. I tako je to. To je jedna od stvari, zaista. Ali oni sve to izražavaju drugačije nego što mi izražavamo. I onda postoji taj neki stereotip da su Japanci uobraženi i slično. Ja sam pričala već, možda i nisam u ovoj emisiji, o gubljenju obraza. E, ili sad, da. U Kini. Jesu u Kini. Pa slično, čak možda i izraženije. I sad u Japanu, evo šta se meni desilo jedno, a posle mi se dešavalo više puta na različite načine. Znači, ja sedim ispred neke prodavnice, ima tako neku nastrešnicu, pa da kiša pljušti. Ja sam pokisla u onoj kišnoj kabanici, baš delujem pokislo, i sedim na mojoj hoklici i mažem džem i puter. Ja volim, to mi je drugi doručak – džem i puter – i pijem kafu. Oni imaju super kafe u tim konvenijens store-ovima. I sad izlazi jedan Japanac iz prodavnice i tu je parking. Ja vidim da je on mene video. Znaš, oni su jako diskretni za razliku od Kineza, i Japanac nikad neće prvi pokazati da te je video i da želi kontakt ako ti ne pokažeš da to želiš. I ode on do kola i vraća se. Rekoh, dobro, čovek je zaboravio nešto, uđe u prodavnicu čovek, izlazi posle nekog vremena, staje ispred mene, spušta kesu meni u krilo, kaže “hello” i pobegne u kola, pobegne. Ja onako otvaram kesu, ne znam, ne zaustavljam šta radim, otvaram kesu, unutra najveći sendvič koji može da se kupi, neki slatkiši, Coca-Cola. Znaš, jer on hoće da bude gostoljubiv, ali izgubio bi obraz jer ne zna da priča engleski. Meni se dešavalo više puta da ljudi tako se zaustave iz kola i izađu i iznesu mi ono što su imali od hrane ili mi donesu ujutru kad me vide da kampujem negde. Znaš, tako da, dešavalo mi se nekoliko puta, što je jako, jako retko za Japan, da su me pozvali na smeštaj u svoje kuće. Jednom, baš u tom parku u Kjotu, tek sam bila došla i to se po pravilu dešavalo kad neko od tih Japanaca malo makar priča engleski, znaš, i onda se osećaju slobodnijim i tako su me pokupili iz tog parka. Prvu noć sam spavala kod njih. Bili su na kampovanju, ne na kampovanju, na roštiljanju su bili tu iz obližnjeg nekog dela grada i pozvali me prvo da sedim s njima i posle kao, gde spavaš, ovo, ne znam kako smo se sporazumeli. A minijaturni stan. Jer, pazite, i u Japanu, uopšte na Dalekom istoku ti nemaš tu kategoriju pozivanja stranaca u kuću. Kuća je sveto mesto. Kuća je u Japanu posebno zbog nedostatka prostora. Tamo i deca kad krenu da dejtuju, ne dovode partnere kući, nego imaš ljubavne hotele. Mislim, tamo niko ne dovodi ništa kući. To je samo najuža porodica tamo. Tako da je drugačiji tip gostoljubivosti nego što mi. Pa ima raznih priča, mislim, koju ja pričam na tribinama, pošto baš jedan segment ceo je posvećen Japanu. Možda još jedan koji ilustruje koliko su oni zaista razvili taj osećaj kolektivizma i opšte odgovornosti. Bila sam u Osaki i tamo sam kampovala u zvaničnom kampu. Međutim, preko tih naših lista, neki Amerikanac koji je isto biciklista, živi tamo sto godina, predaje engleski i priča japanski. Kao da mi bude vodič, ne može da me ugosti, ali rado će izaći da mi pokaže grad i da se upoznam malo sa noćnim marketom. I odemo mi u taj čuveni noćni market njihov i sad na biciklima mi to vozimo, to je dugačko, to je nekih četiri, pet kilometara. Noćni market je ono kad ljudi iznesu sve na glavnu ulicu, koja se zatvori za saobraćaj uveče, kad padne mrak, i onda je to uglavnom hrana, suveniri, sve na ulici, kao neki korzo, plus naravno svuda možeš da sedneš, da piješ, da jedeš i ostalo. I sad on mene povede da probam specijalitet u Osaki, onomijaki ili okonomijaki, to je od hobotnice i sa testom, pravi se na roštilju i ajde ja da poručim pivo, pošto obožavam pivo. I ja vidim iza pivo. I on prevodi, a ne može pivo. Rekoh, zašto, kako ne može jedno pivo, u frižideru, daj mi moje pivo. Kaže, došli smo biciklima. Rekoh, daj, nemoj se zezati. Rekoh, zakuni se, a kaže, mrtav ozbiljan čovek. Nije hteo da nam proda pivo zato što smo došli biciklima. Ja odem preko puta i kupim pivo. Ali to su Japanci, svi imaju odgovornost i svi vode računa o tome. I na kraju, kad sam izvozila sve to, ostala sam skoro mesec dana, kampovala sam na jednom ostrvu koje se zove Zamami. To je na krajnjem jugu. Tamo ima tipa 200 ljudi na tom ostrvu. Cela severozapadna strana je nenaseljena. Tamo sam imala struju u kampu. Za dva dolara sam kampovala, to sećam. Voda, neverovatno kako je lepo. Tišina. I tu sam pokušala da pišem tu knjigu, ali nije mi išlo o Japanu. I onda sam shvatila da sam potrošila sve. Bez obzira koliko mi je bilo jeftino. Jer ja nisam plaćala ništa u Japanu. Prolazila sam s 10 dolara u Japanu. I ne samo ja, mnogi biciklisti. Ako ne plaćaš smeštaj, ne plaćaš prevoz koji je jako skup u Japanu i ako ne ideš u restoran, ako kuvaš, uvek imaš one dollar store tamo. Gomilu hrane koju možeš da kupiš tamo. I to je još uvek zdravije nego… 

Ivan Minić: Čak i one 7-11 radnje uvek imaju nešto za dolar.

Snežana Radojičić: Imaju popuste. Meni je taj drugar što živi u Cuju rekao, kad sam tek došla, da posle pet možeš da nađeš hranu upola cene, jer jedan prosečan Japanac čim banana počne da žuti, kad postane braon, on to neće da jede. Ujutru banana košta tipa 3 dolara, oni kupuju na komad. I tu i u Južnoj Koreji. Znači, 3 dolara, a uveče košta dolar. Zašto više nije sveža. I onda ako posle pet ideš da se hraniš, čak i onaj bento, ona porcija, ujutru bude tipa 10-12 dolara, popodne bude 4, a to ti je jedan pun obrok. Dakle, vrlo lepo je, voda je čista, ne moraš da kupuješ vodu, sa česme možeš da piješ i tako. Dakle, s te strane je bilo super, međutim, opet sam se potrošila.

PREDAVANJE I ŽIVOT U KINI

Snežana Radojičić:  Dugo je to vremena, potrošila se, onda sam shvatila da nemam više para, pa idem kući. A opet, tek sam došla od kuće 2017. i konkurišem ja da predajem u Kini. Već sam bila nekoliko puta u Kini i tamo sam razne naše ljude upoznala koji su pratili moje putovanje i znala sam kako to funkcioniše. I onda sam na tom ostrvu snimila intervju, snimiš video na kojem se predstavljaš i to onda apliciraš. I dobijem posao i ništa, odem ja u Kinu ponovo. Prvo sam radila u nekom malom mestu, ali ne znam kako se zove, Janši je provincija. To je, da kažemo, neki centralnoistočni deo Kine. Neki grad od 200.000 ljudi, to ne postoji na mapi. Troje Srba prede sa mnom. Engleski. Državna škola, 72 đaka u razredu. To je selo. 200.000 ljudi je selo u Kini. Imam video snimke. To su kao pačići, oni sa pionirskim maramama. I ti nemaš šta da radiš. Šta da radiš sa 72 njih. Imaju oni nastavnike engleskog, ali to je strašno… Bar u provinciji. Naravno, drugačije je u Pekingu, u Šangaju. To je bio dobro plaćen posao. Mada u državnoj školi mnogo manje plaćaju nego u privatnim trening centrima. Međutim, ja sam izabrala državnu jer sam htela da imam školski raspust, da mogu da vozim. I onda sam bila u toj školi i završila polugodište. Tamo sam stigla od februara do juna. I da krenem na raspust, idem da vozim Pamir Highway koji nisam izvozila 2012. kad su Rusi uleteli u Kirgistan i zamolili nas da izađemo iz zemlje. I sad ja merim bicikl, pošto je dozvoljeno 30 kila cela kutija da bude. Merila sam to sto puta, stajala sam na vagi sa tim. Jer se strašno puno plaća, imam tri leta vezano. Ako na svakom treba da platim još 150 evra za višak, to mi skuplje nego karta. I ja se budim na dan leta, ne mogu da se ispravim. Bol. U životu nisam imala, nije išijas ni ništa. Nekako sam doletela tri leta, toliko me bolelo da sam se na aerodromu valjala od bola. Dođem u Kirgistan, u Biškek, imala sam Airbnb smeštaj i idem kod lekara ujutru. Snime diskus herniju, iscurila mi dva diska. I ja, šta sad? Surfujem, tražim online. Samo me zanima kako ću da nastavim da putujem biciklom ako imam diskus herniju. Naletim na neke terapije, vežbe, i manje od mesec dana kasnije ja idem na hajkinge od po 12 kilometara. Ostala sam dva meseca u Kirgistanu i puno hajkovala. Našla sam neko planinarsko udruženje, išla sa njima, što je bilo super. I bilo je povoljno. A na bicikl, onda sam se vratila u tu školu i tada sam aplicirala, odnosno već tokom leta iz Kirgistana, za neki privatni trening centar. Trebalo mi je više para, nisu velike pare u državnoj školi, i dobila sam posao da počnem da radim od septembra. Tek su otvarali u drugom mestu, opet provincija, ali već dva miliona ljudi, to postoji na mapi. Odem tamo, bila sam prvi nastavnik i dobila sam čak i radnu vizu. Tu u stvari ne dobiješ radnu, nego boravišnu vizu, što znači da možeš da radiš. U početku moraš da izlaziš svaki mesec dana u Hongkong. To zovu vizaran, kad izađeš iz zemlje da bi obnovio vizu. Sad radim u tom trening centru, uslovi su dobri. Prime oni još jednog lika, Serđa, koji je pola Rus, pola Amerikanac, odrastao u Americi, rođen u Rusiji, native speaker. Super smo komunicirali. I sad, još nisam dobila boravišnu, zvanično ne smeš da radiš. Pre toga sam došla iz Hongkonga, moraš da izađeš iz zemlje jer ako uđeš sa jednim tipom vize, ne možeš da menjaš u toj zemlji. Moraš da izađeš pa da apliciraš u kineskoj ambasadi za drugi tip vize i onda sa tim ulaziš. Tako sam izašla u Hongkong, aplicirala za boravišnu dozvolu, ušla nazad. Zakonski ne smem da radim tokom tih 30 dana dok ne odluče da li će mi dati boravišnu. Što je pro forma, dobiću je, ali ne smem još po zakonu. Međutim, ovi vlasnici su insistirali da ja radim, to je mladi bračni par, oni su se školovali na Zapadu, u Kinezi, i ja nisam bila srećna zbog toga. Mislim, ja sam super radila, i mi smo napravili jako veliko, to se pročulo, znaš, za ono kao, ja tamo, jedina, bela, posle Serđe došao, još plavuša, to je kod njih ono, automatski imaš veću platu ako si plav, znaš, i, e, ali oni su imali neku isto školicu engleskog, odakle izgleda, ne oni, nego u tom gradu, sa Kinezima ili jezicima koji su predavali, i sad tu je konkurencija. Drugo, ovi nisu u Kinezi, sve, ne znam sad, ali tada, to je 2017, sve oko mita, znači, mito je svuda, i ti moraš, da bi ostavili tvoj trening centar na miru, moraš da plaćaš mito. E sad, ovi vlasnici, oni su se pravili pametni. Kao, znaš, mi imamo sve dozvole, mi je ono, pri čemu su oni otvorili trening centar u novoizgrađenom šoping molu, u centru grada, pored Walmarta, znači, ne, Kinezi imaju Walmart, by the way. I, ovi, i, dešava se, ja radim, nedelja, udarni dan, ti nedeljom najviše imaš časova, subotom i nedeljom, pošto je to vanškolska obaveza za, izlazim sa časa, a imaš ti kameru u svakoj učionici, izlazim ja sa časa, četvorica nabildovanih Kineza. Svi Kinezi nabildovani, ti imaš da veruješ kako to izgleda, u crnom, znaš, u crnom. I ovi, meni ovaj asistent Kinez, koji pričaju engleski, ti imaš asistente, tako predaješ, on mi kaže, beži, tako te predam, bežim, si normalan, znaš, kako bežim iz trening centra, srećom ja ne pobegnem, oni odvode mene i to dvoje vlasnika. I sad, svakog u zasebnu prostoriju. E sad, mi u Srbiji, mislim, tako su sve etničke tamo grupacije, ali mi smo svi povezani, wechatom, to je aplikacija bez koje u Kini ne možeš da živiš. I već je bilo tih slučajeva, ljudi rade nelegalno, mislim, 90% nas je radilo nelegalno. Mislim, kažem, ja nisam, ja sam bila u procesu da dobijem legalnu, i to baš kao profesor. Znači, većina naših ljudi je radila kao menadžer i kao ovo, kao ono, jer ne mogu nikako, ako nisi, kako se to zove, native speaker, ako nisi Amerikanac, ako ti nije maternji jezik engleski, onda ne možeš da predaješ. Onda možeš da radiš bilo šta drugo, ali ne možeš da predaješ. Međutim, oni su nešto pogrešno preveli moju diplomu i na kojoj je pisalo nešto art and ne znam šta, i oni su mene kao tičera, znaš, ja sam zaista dobila regularno da predajem. I sad, znači, mi smo na Wechat-u i ja sad u prostoriji, to je tipa 9 uveče, 10, tek se završili časovi i nedelja. Dobar policajac, loš policajac, ovaj dobar policajac u stvari nije policajac, on je neki prevodilac, žurnalista koga su oni pozvali. Znaš, ono, da on prevodi i sad, oni mene tu, ali to je bombardovanje, znaš, sa obe strane i hoće oni između ostalog da ja priznam kako ja imam platu tipa 5000 dolara. Moja plata je bila 1400, 1500 dolara u to vreme. Znači, to je neka početna plata bila, nije to neka sad senzacija od plate za ono koliko su zarađivali tamo nastavnici i ove, i ja kao ono nasmejem se, znaš, bilo bi super da mi je tolika plata. Onda su hteli da ja drukam tog Serđu, koji je tad baš bio u Hongkongu, tako da je izbegao, pošto je on išao da produži, da obnovi svoje, tako da je on izbegao hapšenje, inače bi i njega. I ja ono kao, nemam pojma o čemu pričate. I sad ja pitam, dopisujem se sa našima na grupi, dok oni se domunđavaju, i ja pitam ljude šta da radim, mene su uhapsili, kao, da im priznam, da im ne priznam, šta da radim, kažu da sve znaju, a imaju kamere, ti znaš da oni imaju kamere i da su pregledali snimke, znaš, ali na kamerama nema zvuka. I ovi mi svi naši kažu kao, nema ništa da priznaješ, oni nemaju dokaze, oni vide da se ti igraš sa klincima, da ti radiš s njima, ali uvek asistent s tobom, ti možeš da im kažeš i reci im to, da si ti tu zapravo pomagala asistentu, prisustvovala časovima dok ne dobiješ odobrenje da radiš, to ja i kažem. Ali oni mene i dalje drndaju i u nekom trenutku meni tu bude ono kao, ja prezupčim totalno i ja se rasplačem, padnem i ono i rekoh, znate šta, vi nemate pravo ovo da radite. Već bilo ponoć čoveče, dva sata vi mene ispitujete tu i rekoh, ja, ako sam nešto kriva, možete da ono kao, istragu ili šta god, ali u tom slučaju morate mi reći da pozovem ambasadu i da znamo čemu se radi, nemate naprosto pravo ovo da radite i oni kao, ajde puste, ali bukvalno me odmah puste. Znaš, i onda ja vidim da puštaju i ovu ženu, što je vlasnica, znaš, i onda u kolima se ispostavi, mislim, nisu oni mene pustili zato što je meni pao mrak na oči i što sam se pobunila, nego je ona napokon pristala da plati. Znaš, istu je priču servirala kao i ja, što je jedina logična priča da si ti tu kao, da sam sedeo, učio zanat, što se kaže, pomagao drugome. Mislim, to je bilo, tipa da se plati mesečno, ja se sećam ko juče, ja ne znam koliko je sad juana, ali to je bilo 5000 juana, u tom trenutku to je bilo tipa 700 dolara. Pazi, ti imaš nastavnika kog plaćaš 1000, 1500, tebi školarina polugodišnja košta 2000 po đaku, a ti imaš tipa 100 đaka u trenutku kad si otvorio centar, pre nego što si počeo da razvijaš taj posao i ti nećeš da platiš 700 dolara. Znaš, i ja sam stvarno doživela stres, jer ti ne želiš da budiš prvo, Kina uopšte nije zemlja za zezanju u tom smislu. Znaš, tamo ne postoje ljudska prava, znaš, oni mene mogu da deportuju bez problema. Znaš, kad se pojave tako neki likovi, ti znaš da si ti pogrešio i ti znaš da tamo je sve po zakonu, tamo niko ne pravi prekršaje. Znaš, i to je jako, jako stresno i onda se to promenilo strašno, moj odnos prema tim ljudima. U početku smo, pre toga, to je bilo sve sjajno, međutim, onda sam ja postala jako nezadovoljna. Naprosto sam se osetila izloženom.  Osetila sam se da neće uraditi ništa za mene. Doživela sam ja sličnu neprijatnost, odnosno, drugi tip neprijatnosti i u državnoj školi, znaš, gde su pasoši, to je jedini put da je moj pasoš bio negde, da nije bio kod mene, i to je jako, jako opasno. Međutim, kažem, bilo je provereno u smislu, ja sam znala te devojke iz Srbije koje su tamo predavale i zaista sam znala da ne lažu i da nisam njih znala, ne bih nikada dala moj pasoš, ali desila se situacija da ja treba da idem, da izađem u Hongkong, da obnovim vizu, znači, svaki mesec dana, a kažem ti, to je mesto u provinciji, nekoj, bogu iza nogu, i sad ja treba da idem vozom ili da letim, svejedno, tebi za voz treba pasoš, ti ne možeš u Kinu da uđeš u voz ako nemaš pasoš. Agent koji je meni to radio je u Pekingu. Ja njemu šaljem dve nedelje unapred, svaki dan poruke. I on svaki dan odgovara da je u kontaktu sa imigracijom, pošto je bila neka opcija da možda može da se produži, neki su uspevali da produže, da ne mora svakih mesec dana da se izlazi. Mislim, sve to tebi škola plaća, ali svejedno je cimanje. I zadnji dan, meni u subotu sećam se petak, meni u subotu ističe. U petak, popodne, i on kao da, da, pitaće, uveče, u 11, 10, 11, meni stiže poruka, e pa kao nije uspeo ništa da uradi, a ovaj vratio mu je pasoš. I ja, znači, ja ne znam, ja sam toliko vikala, mislim telefonom smo pričali, ja sam u jednom trenutku se uplašila da ću da dobijem srčani udar koliko sam se ja potresla. Jer, znaš, ja se sad nalazim u situaciji, ja ne mogu da izađem iz zemlje. Pasoš je u Pekingu. On mora doleti da mi da taj pasoš, inače ja ne mogu bez pasoša ni da napustim zemlju. Dok ja dođem do ambasade, da tražim putni list, da ovo, da ono, i onda opet ti kad dobiješ putni list, tebe deportuju kući, ti sa putnim listom ne možeš da putuješ okolo. To ti je samo papir koji te pokriva da ti odletiš urgentno kući, jer ti je nestao putnički dokument. Znači, totalni haos, pri čemu sam ja njega svaki dan, to je način na koji oni posluju, znaš, i na kraju, znači, ja sam urla, to se sećam da sam urla, kao u jednom trenutku je bilo Snežo, stani bre, čuka će da ti ode. I uglavnom, ja sam uspela da njega pritisnem da on doleti sutradan na taj lokalni aerodrom. Ovaj čovek što je bio tu kao, pa on radi u toj školi, on je bio veza sa tim agentom, on me je vozio kolima do tog prvog većeg mesta gde postoji aerodrom, pa smo se našli, ali ovako na pokretnim stepenicama, kao u filmovima. Mi smo se sreli, on meni ovako daje pasoš, ja uzimam pasoš i idem na svoj let. Znaš? 

Ivan Minić: Ne, meni je, mislim, moj generalni utisak Kine, pomenuo sam to već, da je sve to u redu, samo ja baš nikako ne bih voleo da se oni nešto pitaju za moj život. I sećam se, pred odlazak na Svetsko prvenstvo u košarci, mi smo, x novinara iz Srbije je dobilo akreditaciju od FIBE, sve ostalo, sad tom akreditacijom da apliciraš za vizu, ti možeš da odeš ovako, ali ne možeš da radiš. 

Snežana Radojičić: Da, tad nam je trebala viza. 

Ivan Minić: Sad suštinski, kao za rad, to je ona J1, J2, ovako možemo da odemo, ali ako nas uhvati bilo ko da bilo šta radimo, to će biti problem.

Snežana Radojičić: Da, da, da, drugačije. 

Ivan Minić: I sad, ono, postavka je vrlo neprijatna. Koga god pitam ko je bio, svi mi kažu ne treba ti viza, ali onda piše da mi treba i sad, ok, idem ja na kraju 20 dana pred put, idem u ambasadu, prolazim sve, svi ostali ljudi koji su tu u prostoriji, ima ih milion, ili naših, ili Kineza su došli da legalizuju nekretninu, da urade ovo, da urade ono, i postoji nekoliko njih koji idu da predaju nešto, ali uglavnom idu predaju na fakultetima, ne znam, biologiju, tako neki strani. Tu sam upoznao devojku sa kojom sam pričao bukvalno satima koja mi je objasnila.

Snežana Radojičić:  Da, ima puno naših na fakultetima koji predaju stručne predmete.

Ivan Minić: I sad priča ona meni to sve, pravi mi neki uvod, pripremi otprilike šta me očekuje tamo i završavam. Ja dolazim posle par sati na red, predajem sve, da sve je u redu, obavestićemo. Prolazi jedna nedelja, prolazi druga nedelja, počinje treća nedelja, dopisujem se sa ostalima, ima nas 30 koji idu. Većina je dobila, ali ima nas 5-6 koji nemaju nikakvu informaciju. Mislim, ono, ne mogu da idem, mislim, mogu da idem, ali mi kažu eksplicitno, možeš ti da ideš, ali uopšte nije prijatno kada te deportuju. Dobro, brate, ali mislim, i sad, ono, ne znam, put je, lupam sad, ali recimo da smo u subotu trebali da krenemo, ja u četvrtak odem u ambasadu. I oni me gledaju, nije bila neka gužva, dođem relativno brzo, oni me gledaju, kao, ali nije vas niko zvao, pa nije, ali za dva dana putujem, pa ne, ali nije vas niko zvao. 

Snežana Radojičić: Da, birokratija. Užasna birokratija, da. 

Ivan Minić: Gledaju, gledaju, gledaju, i dolazi neki naš u ambasadi i gleda me i kaže, dođi sutra. Ja dođem sutra i dobijem papir, dobijem vizu, konsultujem se sa ostalima, od petoro nas koji smo čekali još troje je dobilo, i jedan momak nije dobio. On je isto došao i nije dobio.

Snežana Radojičić:  Pa da. 

Ivan Minić: On je dobio tri dana nakon toga i došao je sa kašnjenjem od četiri dana, odvojenim letom. A sad pazi sledeću stvar. Mi smo dobili akreditaciju od FIBE četiri nedelje pre toga. Mi dolazimo tamo. Prva utakmica je dan i po nakon što smo mi došli u Fošan i u Fošanu smo smešteni. I sad postoji tu taj akreditacioni centar, jer ti tek dolaziš, pokupiš ono fizičku akreditaciju i sve ostalo. Dolazimo u akreditacioni centar, ima deset Kineza koji ne govore nijedan jezik, i ima x volontera koji su za strane novinare koji takođe ne govore nijedan jezik. Ali oni su baš za strane novinare, ali nijedan jezik. I sad mi stojimo tu u redu i nerviramo se svi zato što prosto, ono, znaš kako, ne. Osećaš se poniženo, jer satima čekaš nešto što ti je odobreno. I izlazi naš brat Jorgos, koji je i pre i posle toga bio osoba za koju sve pitamo, koji je bukvalno rekao, ovo nije moj posao, ja znam da ćete vi sad mene da ubijete porukama, ali meni je vas žao i ja ću da vam pomognem. Izlazi, kaže, postoji problem. Imamo mi urađene sve akreditacije, ali ne možemo da vam ih damo jer spisak koji smo poslali u specijalnu miliciju da nam odobre ljude koji imaju akreditaciju i vizu, oni su nam poslali spisak odobrenih koji je trećina originalnog spiska, za ostale će reći da će nam javiti. Dobro. Sad ću ja to da vam rešim. I vraća se posle 10 minuta i nosi ovako 10 nekih. Isto je na trakici, ali nije naša akreditacija. Ja gledam, građevinski radnici. Ali ona generička, ne piše ništa na njoj, nego kao piše da si construction worker. 

Snežana Radojičić: Da, da, da. 

Ivan Minić: Mi kao, sa ovim ćete ući i pošto ste beli, neće vas niko ništa pitati. Tako je. I mi ulazimo, ali kao kad se završi dan, morate da ih vratite. Aha. Nema šta da nosite to u hotel. Pa svaka mu čast, da. Išta, završi se dan, mi mu vratimo, sutradan nije bilo utakmice, bio trening, ali kao opet dolaziš da vidiš. Neko je dobio sutradan, ja sam dobio trećeg dana, jedan kolega je dobio tek petog dana. Ali svaki dan ulazi ona kao construction worker. Ali taj moment je meni potpuno, potpuno zastrašujući. 

Snežana Radojičić: A birokratija je strašna.

Ivan Minić: I video sam mnogo tih nekih prizora na ulicama, policijske brutalnosti i slično. Da, da. I bude ti jako neprijatno. Iako ti svi koji govore, meni makar, koji govore lokalni jezik, a govore i engleski, su mi rekli, ako si ti turista, belac, i ako ne praviš problem u smislu, nisi uzeo da obiješ izlog.

Snežana Radojičić:  Da, da. 

Ivan Minić: Ili ne kradeš.

Snežana Radojičić: Ili da podržavaš demonstrante, za otcepljenje ili nešto tako. 

Ivan Minić: Znači ako ne radiš ništa, neće niko da ti priđe. 

Snežana Radojičić: Ne, ne. 

Ivan Minić: I to se stvarno ispostavilo tako kroz vreme. 

Snežana Radojičić: Ti si zaštićen, da. 

Ivan Minić: Ali, ne možeš ti da se osećaš ok. Pa ne osećaš se ok. 

Snežana Radojičić: Vidi, ja se nisam osećala ok. Iako, znači ja ulazim tog puta u Kinu, prvi put kad sam ulazila, nisam imala. Imam VPN, znači mogu da surfujem. Ja radim u školi, sedim pored devojke koja je radila, koja perfektno priča engleski, koja je radila za inostranu kompaniju, koja ima sjajan smisao za humor, potpuno zapadnjački, znaš, neverovatno jedno divno, divno biće. I ja sad skidam videe za klince neke, znaš, i na osnovu toga pravim svoje časove i ostalo. I ona mene pita, otkud ti ovaj video, preko čega si ga skinula sa YouTube? Kao, pa ti znaš da to ne sme. I ja gledam, pa imam VPN, kažem ja. Pa da, ali to je zabranjeno. Pa rekoh, dobro, ali on ne može da zna da ja to koristim ako ga ja koristim, jer on ima prijavu da ja dolazim sad, ne znam, iz Rusije ili iz koje zemlje, on ne vidi da ja iz Kine to radim. I to koliko su oni, to je meni bilo, znači obrazovana mlada devojka koja radi sa strancima otkad je diplomirala, sve vreme radi sa strancima, znači malo širi pogled u odnosu na većinu Kineza, i to mi je bilo onako strašno i gomila tih stvari. Ja posle kad sam izašla u Laos, ono prvi put, to se sećam, prvi put posle Kine, meni je to bilo kao zemlja slobode nakon svega. A inače, to smo se i složili u nekoj internoj priči, mislim, ja zaista mislim da je Kina za Kineze fenomenalna zemlja i oni su je tako koncipirali da ona savršeno funkcioniše za njih. Ja ne znam kako bi ti tu masu ljudi mogao da držiš na okupu i da to tako sve funkcioniše kad bi tamo svako bio, znači, koja je glavna razlika između Srba i Kineza, mislim. U Srbiji svi misle da su oni glavni i svi misle da znaju najbolje, u Kini on neće, ako je njegov posao da on pomeri ovu knjigu ovako i sad će knjiga da padne ako nije dobro nameštena, njegov posao nije da on gleda da li će ona da padne, nego ovde da je stavi. A tvoje je posao, ako ti to nisi uradio, ja, tu ne pada mi na pamet da to uradim, to može sve da popada. Zato što neću da imam odgovornost. Znači, meni se od svih zemalja na svetu desilo da u Kini, kažem, nikad me nisu opljačkali, u Kini sam dva puta uspešno gubila kartice i pare. Ti ne možeš da zamisliš koliko je bolna procedura dobijanja novca preko Western Uniona. Nešto što svuda u svetu traje dva i po minuta, razumeš. Ne, to je strašno. Prvi put mi se dešava ja u Pekingu i tada sam inače obnavljala pasoš koji je bio pun i naši su dobili u ambasadi, dobili su taj aparat biometrijski pa sam čekala i tamo. I od onog sponzorstva čoveka za čiji blog sam ja pisala, ostalo je meni 600 dolara po povratku iz Nepala. I sad, ja sam to nosila sa sobom, što je meni bilo, hiljadu puta sam rekla sebi šta nosiš, što ispašće ti, jer ja sam imala smeštaj kod Irene, jedna Valjevka, sad sam je videla u Pekingu, koja je predavala engleski tamo i mogla sam da ostavim, i meni dođe drug Vlada iz Šangaja i kao idemo obiđemo Zabranjeni grad i sad kao ko će da plati, srpske fore, a to meni je bilo tako po 200-3 novčanice i to sam držala u nekom minijaturnom novčaniku i imala sam jedan crni i jedan crveni, u crnom je ta rezerva, a u crvenom držim ove pare koje redovno imam, da tamo uglavnom plaćaš telefonom, znači tamo ne koristiš keš, i sad kao ko će, ja sad vadim ovaj crveni i ne vidim pošto je mračan bio taj deo, ne vidim da sam i crni, to je palo. Ja sam bukvalno tri minuta kasnije, ma nije tri minuta, dva minuta je prošla, vratila se s Vladom, to je već neko pokupio, ode 600 dolara. I sad ja ostala bez para. Prijateljica mi šalje pare Western Unionom, ja sam u Pekingu kod Irene. Irene ima iPad, ona meni šalje onako: “Daj mi iPad”, slikala to što je popunila, tad je bio onaj bluzgovac. Štampač. Idem i ja u banku. Znači ti sad moraš da otvoriš račun, moram da otvorim račun. To je još pre nego što sam predavala, to je prvi put kad sam bila u Kini da otvorim račun da bih podigla pare preko Western Uniona. Nikakve veze, razumeš, otvorim račun, onda sad oni treba… aha, ovo je isprintano ispod linije, trećina slova, to se ne vidi dobro, a ja nosim ono, pokazujem… ma nema Boga, sad ono ne može ponovo da povuče pare, pa da nazad kod Irene, ovde kumim, molim, pa mislim strašno. To je trajalo satima, jako je birokratizovano. I drugi put mi se isto desilo na jugu kad sam izlazila, to sam pričala i ovo kad sam predavala. Mislim, Kinezi su kao sami Kinezi, posebno ti obrazovani s kojima ti radiš u trening centrima, oni su super, mislim oni su stvarno divni, oni hoće da ti pomognu, ljubazni su, znaš, ali ta zemlja je meni toliko… mislim, teško je, neću da generalizujem, ali meni naprosto prevelika razlika, drugačiji način razmišljanja, drugačiji body language, ti ne možeš znaš da komuniciraš. Ti znaš, pokažeš ovo kao aj zove me, to znači deset, onda sad gledaš šta deset, znaš, ti pokažeš ovako, ovo ajde tvoju pokažem, znaš, svuda će to da razume u svetu kao hoćeš još, tu Kinezi, ne, znači da ti hoćeš još, to može da znači “šta je sa ovom čašom, prljava nešto, aj prospi ovu vodu, aj baci ovu čašu”, znaš. Oni naprosto nemaju aristotelovski način povezivanja stvari da ti zaključuješ, oni ne zaključuju. Pričali smo i to, zbog tog tonalnog jezika ponavljaju hiljadu puta istu stvar da bi bili sigurni da su te razumeli i to je baš, baš teško.

SEVERNA KOREJA

Snežana Radojičić: Ali ajde, ja sam uzela te neke pare koje sam zaradila, sam nešto, i kao odlučim ja idem u Severnu Koreju, zato što prvo zanima me da vidiš šta je tamo, drugo, ja to gledam kao investiciju zato što mogu da napišem knjigu, nemam ništa tog tipa na srpskom jeziku, a najbitnije što mogu to da platim. Ono, puno puno naših ljudi koji rade u Kini je bilo u Severnoj Koreji, mislim to je tu i to je lako, mislim relativno je lako otići. I to je bio maj 2018. godine, ja apliciram za biciklističku turu. Mislim, biciklističku, to je sedmodnevna tura. Pazi, znači to je 2018, ta tura je koštala 1600 evra, ali sve uključeno, što je sad, ja mislim, ne znam koliko košta, ali ima puno tih agencija koje to rade. Ja sad ne znam, oni su do skoro bili nešto zatvoreni, obustavili su te turističke grupe, ali čujem da su sad ponovo otvorili. Tad je bilo lako, znači ako nisi Amerikanac, i ako nisi Južnokorejac, i ako nemaš američki pasoš, ako nisi novinar, ti možeš da ideš u Koreju. Znači ti apliciraš, ti nađeš tu agenciju i apliciraš za turu koju želiš, i onda ti stigne odgovor. Te agencije su zapravo agencije locirane izvan Kine, izvan Koreje, uglavnom u Kini i manji broj u Rusiji, i vode ih opet Korejci sa strancima. Meni se javlja agencija iz, bože kako se zove, iz Australije, i on ti kaže šta ti treba i koliko. I ti sad kad uplatiš depozit, on ti šalje link za vizu i ti apliciraš. I ja sad mislim da će oni mene da proveravaju, da proveravaju znaš, da ovo, da ono, ne znam da li su proveravali, ali da jesu proveravali, oni bi videli da sam ja bloger, a njima je blogovanje isto kao biti novinar, pošto oni nemaju internet. I meni je taj čovek iz agencije rekao, ja sam pitala, ja sam mu rekla, rekao znaš, ja sam putnik, pisac, objavljujem ovo ono, imam svoj blog i to, da li to da napišem, kaže: “Ne, to napišeš, neće ti odobriti, zato što će te staviti u kategoriju novinara”, jer oni ne razlikuju, mislim, njima je to isto. I onda sam ja to prećutala. I sad sam ja bila u fazonu, ali oni će to čim izgooglaju moje ime videti, znaš. Međutim, niko ništa, verovatno nisu ni guglovali, verovatno, ili jesu pa ih nije zanimalo. Mislim, šta im je Srbija, znaš, mislim on kao nebitno. I uglavnom, nas je troje bilo u grupi. Da dobiješ vizu, vizu dobiješ, ali dobiješ kao papirić i dobiješ je na aerodromu. Ne ide u pasoš, ti možeš da platiš ekstra da ti ide u pasoš, ali se čeka i to u principu niko ne radi osim tako nekih kolekcionara, zato što posle toga ti moraš da “pereš” pasoš, moraš da ga proglasiš nevažećim, jer ti ne možeš u gomilu zemalja da uđeš ako imaš vizu u Severnoj Koreji. I nije to samo za Severnu Koreju, recimo 2018. ti nisi mogao sa turskom vizom da uđeš u Kinu, ili recimo bilo je sa izraelskom vizom nisi mogao da uđeš u Pakistan i takve, mislim, nije to ništa sad specifično, ali kod njih najveći broj zemalja ne može, Japan ne može, Južnu Koreju ne može, Ameriku, tako da nije baš… Uglavnom, dobiješ taj papirić na kome piše tačno ono sedam dana koja je tura i uđeš u zemlju. Mi smo leteli, nas troje bilo u grupi sa tim vodičem koji je došao iz Australije, mislim, živi u Kini, ali iz Australije i on je bio s nama četiri dana. I sad, prvo četiri dana, i sad ti doletiš i oni ti uzmu pasoš. 

Ivan Minić: Odakle si letela? 

Snežana Radojičić: Iz Pekinga, Pyongyang. I ono, kao u avionu imaš, to su njihovi, oni imaju svog jednog avio prevoznika, imaju avione, i u avionu imaš one žene, one njihove što su kao bend, one što sviraju, znaš, i dobiješ, imaš sve to na fotkama, dobiješ, popuniš one papire. I sad to se svake godine, svaki put je drugačije. Te godine kad sam ja bila njima je jako bilo bitno da ne unosiš nikakav štampani materijal, znači knjige zabranjeno, morao si da napišeš šta sve imaš od gedžeta, od elektronike, model telefona i sve to, i godine i sve sve sve, i to je bilo to. E sad, nama je ovaj vodič rekao da uklonimo sve. Ja sam ušla sa novim, tad sam imala Xiaomi, radila sam u Kini, naravno da ću imati Xiaomi, i telefoni i laptop i ono, totalno novi su bili, nisam htela da nešto sad tu rizikujem, a podudarilo se da mi je trebalo novo, zato što skrenuta nam je pažnja da ako se desi da nađu, ako otvore slučajno nešto i nađu ti slučajno da imaš usred filma nekog reklamu koja ti pa korejsku kozmetiku, znaš, a 90% toga u Aziji ti je korejska kozmetika, ovaj plene ti ceo uređaj, znaš, i onda rekao bolje ja da nemam ništa. I ništa, mi smo tu prošli, dočekali su nas dvojica vodiča, jedan mlađi, 25 godina, onaj stariji, i oni su, znaš, tu ti uzmu pasoš i nadalje ti nemaš pasoš dok ne izađeš iz zemlje. To je baš onako neprijatan osećaj za nekog ko nikad ne ostavlja pasoš. I oni su jako obrazovani, odlično pričaju engleski. Ovog drugog nisam baš najbolje razumela, malo mu je akcenat čudan, ali ovaj mlađi perfektno priča i on mi se pohvalio kako je završio online studije, kako je završio online pa kao nije morao da ide zadnje dve godine nego je od kuće. Oni imaju intranet, znači umrežene su posebno te obrazovne institucije. I uglavnom kreće, sad mi smo smešteni u tom hotelu koji ima dve kule, jedna je za strance, druga je za domaće, i na vrhu se nalazi ono kao rotirajući restoran. I sad, mi smo smešteni na 33. spratu, a restoran je na 46. I tipa, idemo prva večera, a inače u grupi su jedan Grk, jedan klinac iz Australije, kome je to prva tura u životu. Rekoh mu, ti kad dođeš u moje godine, ti ćeš na Mesec da ideš, ako ti je Severna Koreja ono čime počinješ putovanja u životu. Već se znaš, super dečko. I sad, ima tu gomila, ti naravno dobiješ kada apliciraš i kada ono popuniš, kada si uplatio depozit, ti već sad dobiješ sva pravila šta mora da se poštuje. I kažu ti da sve što ti nije jasno možeš da pitaš sto puta, sto puta će ti ponoviti, jer tako je, da je njima…znači ja ako napravim grešku. Pričali smo o tom istočnjačkom modelu krivice i odgovornosti i obraza, ja ako napravim grešku, to je tvoja greška kao vodiča, jer ti meni nisi dovoljno dobro objasnio. Ako je to tvoja greška, cela tvoja porodica je na problemu, i to doživotno, nasledno je, to je taj kastinski sistem koji je prenet u taj komunistički model. I onda je njima jako stalo do toga da ti znaš. Jedino što oni mogu da urade da sebe odbrane od turista koji tako vole da švercuju stvari i da pokušavaju da prokrijumčare nešto, u smislu fotografije, u smislu nedozvoljenog materijala, jeste to što oni tebe kad ti izađeš na aerodrom, 99% su ture aerodrom, dolazi se avionom, ima i vozom iz Kine, ali većina dolazi avionom, oni znači kad ti izlaziš, kažemo, oni su tebi uzeli pasoš, oni tebi pasoš daju kad izlaziš iz zemlje, ali pre toga ti moraš da prođeš onu kontrolu. I ako oni toj kontroli kažu: “E, ovi su bili super u grupi, nisu ništa pokušavali”, oni te puste, oni ti ništa ne čekiraju, znaš. Ali ako kažu: “Ovaj nešto pokušavao, video sam”, onda će ti oni zapleniti. Ako ti Istočnjak zapleni, onda on mora da ti nađe, ne može, onda je bio on kriv, da te znaš, i onda je to mnogo zeznuta situacija. Mi smo zaista bili ok grupa, štreberi onako, čak sam ja, sećam se, kupovala poverenje njihovo. Ima neko bizarno pravilo, mislim ima gomila bizarnih pravila koja nama ništa ne znače – evo počela sam to za restoran, završiću – ali koja njima znače, i gomila pravila za koja ni oni ne znaju zbog čega više postoje. Nekad su imala smisla, sad nemaju smisla, i totalni su paradoksi. Na primer, znači ja se penjem gore, penjemo se na večeru, znači soba trideset treći sprat, restoran četrdeset šesti, mislim nema razlike suštinski, ti vidiš isto. Ja mogu sve da snimim iz sobe, šta god hoću, a problem je da se snimi Pjongjang koji nema struje, odnosno pojedini delovi grada su pod restrikcijom, i ja idem gore sa kamerom i kažu: “Ne može da se snima.” I sad ti kao, čekaj, u čemu je logika? Mislim mogu da snimam sa trideset trećeg, ne mogu sa četrdeset četvrtog. Ali prihvatiš to zato što je tako. I to je nama taj australijski vodič sve objasnio, da se ne čudimo zbog tih paradoksa, da naprosto ima pravila koja su prevaziđena ali su zadržana iz nekakvih razloga. Da, pravila. I što se toga tiče, znaš kako ja gledam na to – i mene jako ljuti kada dođu, tako da kažem, neodgovorni turisti koji ne poštuju ništa. Mi možemo da se sprdamo, ja ću sad ispričati nekoliko tih pravila koja su stvarno bizarna, totalno, ali to je njihovo. I ja sam došla u njihovu kuću i nije moje da ja pravim šegu od toga i da rušim ta pravila. Ja mogu da se smejem koliko hoću kad izađem odatle i da pričam sve najgore, ali dok sam tamo, ako sam došla u tvoju kuću, ajde da poštujem, da pokažem… njima je zaista stalo da ti pokažeš poštovanje za ono u šta oni veruju. A oni to veruju, bar ovi vodiči. I ja sam doživela u jednom trenutku gde sam shvatila koliko bar taj mlađi vodič veruje. Znači, to svi znaju, ti ideš tamo, moraš da se klanjaš tim nekim spomenicima, i sad slikama – ok, nije spomenik, slike – ušao si u tu zemlju, pristao si, to ti je pisalo, mislim znaš. I sad mi idemo na neki spomenik, treba da se klanjamo, ja držim kameru otvorenu, hoću da snimim video kako se mi klanjamo, znaš, pri čamu naglašavam, oni su neviđeno ljubazni, posebno taj deo sveta, znači on da izgubi obraz da bude neljubazan, možeš misliti kako su ljubazni, kulturni u ophođenju i ostalom. Mi to ni stepenika nećemo dostići, zaista, ne mi, nego zapadni čovek generalno. I sad on je ovako pored mene, a ja držim ono pripremljeno, stvarno sam htela da snimam kako se mi… i on vidi to, i on se okrene. To je takav bes iz njega provalio, on kroz zube kaže: “Ana!”, mene su zvali: “Ana, ne možeš!” skoro izgovori: “Snežana, možemo li prvo da odamo počast pa onda da snimamo?” Ja sam se smrzla. Ali nije ono, sad on će meni nešto, oni će mene da stave u radni logor – mislim, nije to taj strah bio – no ti naprosto vidiš da si… tako je moj pokojni ćale reagovao kad je Tito umro, kad je bilo sedam dana žalosti i klinci igrali fudbal, izašao na terasu, oterao decu koja su igrala, jer je on verovao, on je ginuo za to, to je bio njegov svet, čovek stvarno verovao u to. E to sam ja osetila kod ovog čoveka. Ja sam samo rekla: “Izvini, izvinjavam se”, i ono kao više nisam. I onda sam, znaš, pokazivala sam poštovanje. Imaš pravila – bizarna. Sad znači, ti kad snimaš spomenike, mozaike, te bilborde, ti moraš frontalno uvek da snimaš, nikad sa strane, i ne smeš da isečeš patiku ili nešto, ne smeš ti da zakloniš nijedan deo tela velikih vođa. Znaš, pri čemu su uvek ova dvojica, počivši, oni su svuda, nikad nema Kim Džong Una, on je samo u novinama. To ću isto da ispričam jer je zabavno, isto smešno. I sad ti, ako njemu zakačiš, ti moraš da obrišeš tu fotografiju. I onda sam ja tako par puta, čak je uzeo i vodič da mi sliku, i slučajno zakači, ja mu pokažem: “Jel ovo dobro?” “Jao, nije, hvala ti”, znaš. I onda je sad on meni zahvalan što se, već strašno da ovi… Tako da, to je smešno. A sad, znači svuda su počivši predsednici – znači spomenici su njima, bilbordi su njima, značke. Oni svi nose značke. Značke su ili jedan ili dvojica, zavisi od toga koliko su ti visoko u hijerarhiji, odnosno koji stalež imaju. Ima dvadesetak staleža koji se određuju na osnovu strane koju su tvoji preci zauzeli još u korejsko-japanskom sukobu početkom 20. veka. I ako su tvoji dedovi, pradede bili na pravoj strani, ti si sad viši sloj. Ali najgore je što ti ne možeš da pređeš iz nižeg u viši. Možeš na dva načina da pređeš: ako si vrhunski sportista ili ako si genijalac, pošto baš puno polažu na učenje, na znanje i u sport. E najbizarnije, recimo, pravilo koje pričam na tribinama kad pričam o Severnoj Koreji: još u novinama, još u avionu, ti dobiješ, možeš da vidiš te novine. E sad, Kim Džong Un je u svim novinama, je to onako na naslovu, u sredini, u koloru, posebno taj Pyongyang Times koji je kao za strance, ali i u lokalnim. Ali mi smo kupili kao taj Pyongyang, i svaki dan drugi okvir naočarima, znaš, da se slaže sa odelcem i to. I sad ti dobiješ pravilo još kada apliciraš, kaže otprilike ovako: novine sa likom Kim Džong Una ne smeš da saviješ preko njegove fotografije, ne smeš da urolaš, ne daj bože da baciš, izgužvaš, pocepaš i to, jer će se to smatrati nepoštovanjem njegove ličnosti i dela, a u krajnjem slučaju može se smatrati i terorističkim aktom. Znaš, to je sad za nas bizarno i jeste smešno, ali njima to znači. I sad, šta ti treba da radiš ako hoćeš te novine – ti treba da pitaš nekoga od turističkih poslenika, a ti imaš dodira samo sa turističkim poslenicima. Ti realne ljude ne možeš tamo – mislim, ti možeš da ih vidiš u daljini, ali ne možeš da im priđeš. Čak i kad bi im prišao… to je nešto o čemu sam ja pisala u toj knjizi “Severna Koreja”, nemam u papirnom obliku, ali ima kao PDF na mom sajtu, pošto se prodala, ima puno fotografija u njoj i ne isplati mi se da je ponovo štampam. Znači, što sam htela… pobegla mi sad misao.

Ivan Minić: Kontakt sa lokalcima.

Snežana Radojičić: Jeste, sa lokalcima. Ti čak i kad bi znao korejski jezik i da imaš mogućnost – jer nama se dešavalo, znači nas troje plus dva vodiča, vozimo, ovi se zablesave, odvezu se, ja ostanem sama, ja prođem, tu su polja, tu su radnici, ja bih realno mogla da stupim u kontakt sa njima. Ok, ne znam jezik, ajde da kažemo da znam jezik – prvo, oni imaju obavezu, ako ja pokušam da stupim u kontakt, da prijave. Tako je, da. Ali to ti kažu vodiči, to nije nešto što ja izmišljam, znači što pričam govorim. Mislim sad pazi, ja mogu da nađem – ti u Burmi imaš vrlo sličnu priču. Ako kampuješ tamo – zabranjeno je kampovanje – ako kampuješ tamo i vide te lokalci, moraju da te prijave miliciji. I onda oni dođu, pokupe te i odvedu te. Ili da bi kampovao, ti moraš da dobiješ odobrenje celog sela, koje uključuje odlazak u policiju i tako dalje. Znači, ovi bi te prijavili. Drugo, taj mentalitet, znači to je ta istočnjačka, kako da kažem, poslušnost. Ja sam to i u Kini doživela, a ovde je još sigurno više zbog sistema. Nijedan Kinez neće – radila sam bre sa Kinezima – on neće ništa loše da kaže o svojoj zemlji. On će da kaže ako izađe pa živi u Maleziji pa shvati. I onda će… ja sam najgore kritike Kineza čula od malezijskih Kineza. Znači, brate, kako ih oni pljuju, ja u životu ne bih mogla onako da ih pljujem. Oni su primitivni, zaostali, nemaju manire – mislim, sve realno stoji, puno toga – ali opet, e, to su vaši. “Ne, ne, mi nemamo s njima ništa.” Znači da. Tako da ne može istočnjak da ti kaže tako nešto, on gubi obraz. Znači sad, to je ono što ljudi veruju, zapadnjaci posebno veruju, kao ti kad bi oni imali priliku da pričaju sa stvarnim čovekom, oni bi im odmah rekli: “Jao, ovo je diktatura, Kim Džong Un nas trpao u radne logore.” Pa ne bi ti rekli. 

Ivan Minić: On nema s čim da uporedi. 

Snežana Radojičić: Imaju, imaju oni. Dobijaju – bar je tako nama rečeno od ovog vodiča što je iz Australije – ovi imaju živu trgovinsku razmenu sa Kinezima. E, u toj trgovinskoj razmeni idu USB memorije i tako to, znaš, stižu filmovi, stiže svašta. Mislim, znaju oni gde žive. Ne znaju baš koliko su oni pod presijom tom, ali nisu… pazi, Kina je stvarno Eldorado za Severnu Koreju. Znaš, Severna Koreja deluje ovako nalickano, taj Pjongjang, imaš ti delove koji su super sređeni, dok ne zalutaš, kao što se nama desilo zahvaljujući meni, da zalutamo u neko selo gde je rečeno: “Ovo se ne snima.” Ja sam snimila, ima fotografija kod mene, to je strašno. Mi, znači ono, na Staroj planini one napuštene kuće pa izgledaju bolje od ovoga u čemu ljudi žive. 

Ivan Minić: Mislim, jedina zemlja u kojoj sam ja bio koja ima tu neku vrstu izolovanosti i odsečenosti – mada nije u punom smislu te reči – je Kuba. I mladi ljudi su mladi ljudi. Znači, tu je ono, oni uvek imaju energije, oni će svašta da probaju. Zato ih ima sad po Beogradu dosta, pokušavaju ljudi da se bore za neki život. Ali taj trenutak kod malo starijih ljudi koji su 50 plus, taj trenutak beznađa koji ti vidiš, znači on zna da nema nade ni za šta, znači može on da se trudi, neće to ništa da promeni, on je već, ili ona, su već dovoljno matori da ne žele da pokušaju da pobegnu, da preplivaju, znači njemu je prošao najbolji deo života, on čeka da vreme prođe i da se stvar završi. I mislim, Kuba je prelepa, vidiš koliko je tek bila lepa pre nego što je propala, vremena, da. Ali recimo, dosta me je zanimalo uvek Severna Koreja i to mi je jedna od zemalja koju nisam obišao, voleo bih. Ono što sam slušao recimo često u tim nekim svedočanstvima ljudi koji su bili, pa i neki koji su bili da rade, pa su bili duže tamo, opet potpuno kontrolisano, ali duže naravno, i da ti vremenom zapravo shvatiš da postoji ono ogroman broj ljudi koji su gladni, da jednostavno nema ničega. 

Snežana Radojičić: Ali to je jasno, to je jasno, posebno na selima, čak smo i mi to videli u tih nekoliko dana. Mislim, ja sam imala tu sreću što je mala grupa i što ovu dvojicu ništa nije zanimalo, znači oni su bili samo u fazonu voze bicikla, znaš, i onda sam ja non-stop ispitivala ove, a ja sam im onako prodala priču, znaš, Jugoslavija, znaju oni za Jugoslaviju naravno, jako su obrazovani. Čovek mi je pričao, taj 25 godina vodič, o grčkim mitovima, ja nikada nisam čula nikoga na putovanju iz tako udaljenog dela sveta da poznaje mitologiju stare Grčke, mislim, zaista, kaže mi priča, super jezik i sve. Bili smo na selima i tamo postoji taj zadružni sistem, znaš, i ti nemaš privatnu imovinu nikakvu, oni dobijaju kuće, oni imaju stambeni prostor, svi dobijaju to, ali ti ne smeš nigde da menjaš ništa, bukvalno ne smeš ono pregradni zid da pomeriš, znači sve mora da bude kako je, sve identično, jer ti si samo tu korisnik toga. I sad imaju organizovani su tako da zadruga, svaka je specijalizovana za nešto i ona sad proizvodi i onda dolazi do naturalne razmene sa drugom zadrugom i dobijaju oni nešto jako simbolično novac, ali vrlo, vrlo simbolično, da mogu da kupe ako niko baš ne proizvodi to. I sad mene je zanimalo, kaže svi rade u zadrugi i mene principi i to ti kažu, princip je koliko uradiš, toliko imaš, znaš. I mene je sad zanimalo kao šta sa starima i bolestima i to baš nije bilo pitanje koje su oni očekivali, i on je kao, pa sve ravnopravno raspoređeno, pravično raspoređeno. Ja pitam, dobro, kako to ako sam bolestan? Ne brinite se vi, sve to pravično. I onda, znaš, ti vidiš ljude, imam fotografije, mi smo prolazili kroz ta pirinčana polja, kroz to, i ti onda sad gledaš šta se dešavalo, mi vozimo bicikle i ide kombi i onda on nas uzme, pa nas vozi negde, pa nas opet pusti. I onda sad ti nekad prolaziš zaista malom brzinom na biciklu pored takvih stvari i ti sad gledaš i uvek imaš, to se jasno vidi, ti imaš ljude koji daju naređenja i imaš ove koji rade. I ti vidiš i po tome kako su obučeni, ovi su uvek u belim košuljama, mi na polju, oni u beloj košulji, ovi mučenici su savijeni tamo, ono, do lakata i do kolena u vodi, u pirinčanim poljima. I ti vidiš te ljude, znači mi smo sad išli, ne znam, posetimo branu, pa se vraćamo istim putem, pa nazad i odeš ujutru, vratiš se uveče, oni su i dalje u polju, ti vidiš to isto, samo se malo pomerilo kako su radili. Tako da to delovalo, baš je delovalo jako, jako naporno i onako sirotinja, vidiš, mršavi su ljudi tamo, nešto, nikoga. Dobro, nemaš ti ni u Japanu nikog da vidiš, to je već i način ishrane i tako dalje. Ali oni imaju recimo nešto što oni ne priznaju da se ikad desilo, a što na zapadu tvrde, to su te neke gladne godine, ali oni su posredno to priznali. Kako su priznali? Znači, mi smo prolazili, Koreja ima fenomenalnu prirodu, znaš, i oni imaju obavezu, sad oni nama pričaju, prolazimo tu pored neke planine, brda su, i kažu, ovo je pošumljeno sve. I šta se dešava? Vodič priča da postoji obaveza da svako kad postane punoletan provede šest meseci do tvoje 30. godine na pošumljavanju, i on je išao, znaš, i kaže, to je obaveza. I sad ja pitam ovog našeg vodiča, ovog insajdera, i on kaže, to je uvedeno, što ovi neće da ti kažu, kaže, to je uvedeno nakon tih, oni su imali nekoliko gladnih godina zato što su bile velike kiše i erozije su bile i usevi su totalno postradali i to je bilo u ono vreme kad su se oni odvojili od Rusije i šta ti ja znam, ili šta je već bilo, uglavnom nisu imali pomoć ni od koga i dve-tri godine su ono baš gladovali, strašno gladovali, umirali jako puno. Ja ne znam koliko je UNICEF izvestio da je, ovaj, nije UNICEF nego ovaj UNHCR izvestio, ono, tipa ne znam milion ljudi, pola miliona ljudi da je umrlo od gladi, što oni ne priznaju. Ali kaže, od te godine postoji ta obaveza da se, mislim, super je ta obaveza, realno, da nije naravno potekla iz tog razloga. Tako da postoji definitivno problem neuhranjenih ljudi tamo. Znaš, što se ovoga tiče što si malo čas pričao, ja ne bih mogla da kažem da li su oni srećni ili su nesrećni i koliko oni su svesni u čemu žive, koliko nisu svesni. To je jako, kako ti kažem, jako osetljivo jer mi toliko toga ne znamo i ja kad sam pisala tu knjigu i počinjem time da ja želim samo da prenesem ono što sam videla, saznala, živela tamo, da ne želim da sudim jer evo kakve greške možeš da praviš, da pravimo ih bukvalno o svemu, a i ne znamo da ih pravimo. Mi smo išli i to priču znamo, mi smo išli, naravno, deo tih obilazaka je da posetiš škole i da ti oni pokažu kako oni sad rade na računarima i ostalo. I dolazim u neku školu, to je strogo izabrana škola i tako i dalje, i tu se sad samo smenjuju ture, pošto imaju turizam, ovi razvijaju, nije baš mala grana privrede tamo, a sve referiše direktno Kim Jong-unovom kabinetu. I sad oni navodno rade na računarima, kažem navodno jer oni svi sede za desktopovima, znaš, i ti sad, nam je rečeno kao možemo s vrata, pošto su mala grupa, možemo svratiti da posmatramo, ne smeš ući, ako ne uđeš, ti ne vidiš šta oni rade na računarima. Budući da sam ja profesorka, ja ga tu izbušim, pa ja virnem, black screen, ništa, crno, nema struje, nema ničega. Ti ne znaš da nema struje, vidiš da je crno, dan je, ništa. Mi se vratimo u hotel i sad, jedino mesto u Koreji gde ti možeš slobodno da se krećeš bez vodiča je tvoj hotel, ti ne smeš na ulicu da izađeš bez vodiča, ali u hotelu možeš. I sad mi smo se tu, naravno, upoznali sa drugim nekim grupama, razmenjuješ tu priče, i neka grupa je bila, i pričamo, i oni kažu, jao, neko je rekao, jao, kao, jeste videli klinci kako kidaju ono Excel, znaš, kako bre kidaju Excel, kao mi smo bili, i ovi crni ekrani, ništa. A ma da, da, kao mi baš kad smo bili, nestalo je struje, znaš, i mi smo posle toga bili, posle njih smo mi bili. I sad ti imaš, to je kako laž produkuje laž, propaganda njihova, znači oni, pri čemu opet, izvini, nije vezano za priču zapravo, ja sam pitala tog vodiča zbog čega Koreja nema struje, znaš, šta je on rekao, kako to mislite nema struje, mi imamo struje. Pa rekao, evo, s 33. sprata posmatram, pola Pjongjanga je bez struje. A ja kažem, ja sam njima prodala to, ja sam iz Jugoslavije, radim u Kini, i pred njih je jako zanimalo kako je u Kini, pa sam ja njima te priče o Kini servirala, i onda su stekli poverenje. Toliko sam ja njih zapitkivala o svemu da su me na kraju pitali, jesi ti novinar? Rekoh, nisam ljudi, ne znaš, radim kao teacher. I sad ja kažem, rekoh, pa nema struje. Kako mislite to nema struje? Pa rekoh, neću da kažem, imam sliku, jer ne sme se, kao, ne sme se, mislim, sme iz sobe. A kaže to, pa vi morate da znate, kao, da su Korejci jako vredan narod i da rade jako naporno i da rano ležu jer rano ustaju. Ja ga gledam. Pri čemu ja nikada do tada nisam osetila da on nas laže, znači zaista nisam osetila, sve što je pričao delovalo je jako istinito, iskreno, barem. I ovi, i ono, koji oćeš. Jesam se baš razočarala. Onda smo bili na hidroelektrani nekoj i ti vidiš da oni imaju, i onda sam ja pričala s ovim iz Tasmanije, znači iz Australije, Tasmanije, vodičem, i kažem, pitam ga, rekoh, zašto sad on mene laže da oni imaju, znaš, ovo, i zašto mi ne kaže? I on mi kaže, pa kako da ti kaže, znaš, ne može on da ti kaže da nemaju nešto, to je sad njihova propaganda. Mislim, moraju sve da imaju. Ali kaže, o čemu se radi? O starim instalacijama. Oni ne mogu naprosto da isporuče tu količinu energije koja njima treba. I znači, šta se dešava? Ti, znači, realno imaš, možeš da proizvedeš struju sopstvenim snagama, ali ne možeš da isporučiš. Znači, imaš problem koji ti ne možeš da priznaš iz istočnjačkog očuvanja obraza i iz komunističkog sistema koji forsira da je tamo sve idealno, savršeno i tako dalje. I onda upadaš u laž. Sad, pošto ti ne možeš da kažeš da je bilo isključenje struje u sred časa, jer to bi značilo da nema struje, ti onda upadaš u drugu laž, pa braniš ljudima da uđu u učionicu i dođeš u sumnju da klinci uopšte rade na računarima, znaš, ti laž, laž, laž, laž, laž, laž, laž, znaš. A opet, ti kad pogledaš, ti banalno nešto, znaš, ok, oni imaju računare, ok, oni rade nekakav Excel, znaš, oni imaju struje, nije da nemaju. Ali i sad ti treba da sudiš tome, znaš, mi kao… I znaš, ma lažu sve.

Ivan Minić: Isto, ljudi koji su bili na turama su pričali da taj deo gde ti sad imaš, tog dana obilaziš neke lokacije i naravno na tim lokacijama postoje ljudi koji nešto rade, gde je jedan pričao priču o tome kako, ne znam, prolazi lokacija, onda se vraća jer je zaboravio nešto i shvata da ti ljudi su glumci koji su tad na pauzi jer im niko ne dolazi, a inače igraju, ne znam, odbojku tu, ali oni su odigrali svoje…

Snežana Radojičić: A to je Kristijan što je pisao?

Ivan Minić: Da, mislim da jeste

Snežana Radojičić:  Jer on je bio u velikoj turi, ne znam koliko je on mogao da vidi, ja nisam sve to ispratila.

Ivan Minić: Dosta ljudi priča tu vrstu svedočanstava. 

Snežana Radojičić: Ja nisam to videla, ja sam videla, znači ono što sam ja videla, ja sam snimila, ja sam iznela te snimke, ima ih u mojoj knjizi, ima i na mom sajtu. Znači, desilo se, mi smo, što kažem, nas voze i mi smo sad krenuli i posećivali, mi bili smo posetili neki hram, nečega, nemam pojma, i sad krećemo dalje, meni se ide u WC, ja sam jedino žensko u grupi i on nema gde da stane i kao ode u neko mesto koje nije na ruti, nije predviđeno na turističkoj ruti, i u neki hotel. Sad, to je hotel za lokalce, to sad izgleda, kako ti kažem, kao oni propali komunistički, ali nije to sad ništa kao wow, znaš, nikako, znaš, grozno i to, samo je iz 70-ih, onako, održava se koliko može, vidiš da tu nema mnogo para i to, znaš, ali kao sve to pristojno izgrađeno. I odatle mi sad krećemo dalje i on nema GPS i mi zalutamo i mi sad prolazimo kroz selo. E sad, sad idi igraj se. Ja sam ušla sa novim telefonom zaboravivši da ja nemam odnose, ja nikad nisam bila u turama organizovanim, i onda sam ja skapirala prvog dana da je to tolika količina informacija koju ja do uveče kad dođem u hotel nazad u sobu, ja ne mogu da popamtim, znaš. I onda sam ja pitala, ok, pošto nemam nikakav diktafon na telefonu, a tamo nema interneta, jel mogu ja da uključim kao video i da držim telefon ovako, znaš, držim ga ovako i sad ja snimam, znaš, moj glas, ne ide slika, slika je dole, samo da bih ja imala da me podseti kad ja dođem u hotel. Oni su bili ok s tim, nije im bilo pravo što na srpskom, ali kao ok, jer su čekirali, videli da ja ne varam, i to je bilo ok. I sad mi prolazimo kroz to selo, kažem, to izgleda gore nego one napuštene uđerice tamo po Staroj planini, sa tim zidom okolo, čuče neki ljudi, krovovi ili limeni, sa odozgo kamenje da to vetar ne odnese, znaš, neke male satelitske antenice, solarni koji ima, pošto iz Kine se uvozi zbog toga što nema struje, svako ko ima neku kintu, on kupi solar da bar sijalicu ima. I sad ja sedim pored prozora, ovako tu ide selo, prolazimo, ja držim i snimam utiske, držim ovako nekako, i onda ja u trenutku kapiram, ja tu imam sliku tog sela, pogledam, ovi vozač vodič prvi sedi sa vozačem, znači meni okrenut leđima, ovi drugi radi na ovim beleškama, oni se baš puno pripremaju, baš onako rade lepo. I ja sad to ispravim, uključim, naravno ne, već je uključeno, jer ja snimam video, već snimam, i ja uključim, ja to snimam. I onda paranoja, došla u hotel, sad kao kako ja to da iznesem iz zemlje, znaš. I snimim, ja to uzmem, izvučem SD karticu i stavim, i otvorim powerbank. Meni neki Japanac objasnio da kad staviš između tih baterija, to se ne vidi na skenerima, znaš. I onda ja stavim to, zatvorim, i onda kao, dobra Snežana, pa imaju sigurnosnu kameru u ovoj sobi, znaš. Onda ja to izvadim, pa kao stavim u džep, ovaj mali od farmerki, znaš, i onda kao, pa čoveče, ako su ovo videli… I ovo, znaš. I na kraju sam ja to bukvalno na izvol’te imala, rešila sam da ništa ne krijem, ništa nam nisu pregledali, jer kažem, oni odu i referišu i kažu ova grupa je poštovala. Tako, e onda ja to nisam htela da objavim nigde na mom YouTube-u zbog toga što mislim, oni prate i oni bi tačno našli kod koga sam ja bila i onda bi ti vodiči imali problem. Ja sam to prikazivala na mojim tribinama i u knjizi, računam, mislim se, neće oni sad čitaju knjige na srpskom, znaš. Tako da to je ono što sam ja videla i što, znači, to je van rute, ti to ne smeš da vidiš, mi smo to videli.  

Ivan Minić: Koliko ste vremena proveli u Pjongjangu baš? 

Snežana Radojičić: Pa mi smo stalno bili smešteni u Pjongjangu, ali smo odlazili i vraćali se, znaš, tako da svih sedam dana smo tamo.

Ivan Minić: A kako izgleda Pjongjang? 

Snežana Radojičić: Pa Pjongjang izgleda, mislim, ima tih delova grada. Pazi, oni imaju deo grada koji je recimo sve na održivom, na zelenoj energiji, znači sve radi na solar, liftovi, čuda. Onda imaš, imaš, postoji radna obaveza, mislim, ti vidiš u Pjongjangu, ljudi na travi sede u parku, znaš, i čupkaju ovako rukama, čupaju travu. E sad, postoji priča da gladni ljudi to čupkaju da bi jeli, a po drugima je priča da je tako bolje nego da idu sad, ono, makazama nekim i da je to za održavanje. Znaj, gde šta je, mislim, ja ništa u šta nisam sigurna, ne mogu da kažem da je to, razumeš. I sad ti kad gledaš, u Pjongjangu su sve šarene, jarke boje zgrada, znaš. E nama je vodič rekao da postoji obaveza svakog aprila da se fasade prefarbavaju, jer psihološki je bolje kad se radnik vraća u jarko nešto nego u ono civil. I onda ti sad kad zumiraš, ti vidiš da su to prastare fasade, da otpada, znaš, malter uveliko, ali eto oni to farbaju. Šta sam još videla, ono da je baš, da, puno solarnih, ti vidiš po prozorima. Zašto bi neko u gradu držao solarni pano na prozoru, mislim, pa zašto nema struje. Tako da, svako ko ima iole… čisto, je Pjongjang jako, ljudi su svi u tom retro fazonu. Mislim, zaista imaš osećaj da si se našao u 70-im godinama, svi su, ono, znaš, košuljice, žene su kompletići, ti nemaš ni ove takve majice, te majice, to, to niko ne nosi, eventualno za fizičko se, znaš, ono, u školama nose takve majice, mada se preferiraju ako je veći da bude karirano, šta. Tako da, farmerke nema. Ja sam videla za sedam dana dva puta farmerke da je neko od njihovih. Bili smo u toj prodavnici, supermarketu, i čak i njihove pare. Ja sam imala i njihove pare, razmenili smo i kupili smo i neki sladoled, nešto, svašta nešto. Jela sam njihov hamburger, imaju. Pošto je tamo, ne znam koja je reka tamo, videli smo i tu imam sliku, ovog ronilaca, ti ne bi verovao, to je oprema koja je iz Drugog svetskog rata, čoveče, ovako nešto gore, ogromni metal, ogromno nešto, znaš. Ono što sam videla, puno čitaju, to sam videla. Ti možeš da vidiš, onako, ljude okolo koji sede i čitaju knjige, znaš. Svi su imali telefone u tom trenutku, znaš, 2018. Mi smo bili u metrou, naravno, to je onaj metro za koji se tvrdi da ima samo tih osam stanica, oni tvrde zapravo da postoji svuda, ali mi smo se vozili, tipa, slagaću, dal tri, dal pet, nešto kratko. I sad, taj metro stvarno izgleda fantastično. Mislim, prvo, jako je duboko pod zemljom, ne znam koliko, ali to je neko, da kažem, graditeljsko čudo. Korejci i uopšte i Severna i Južna Koreja su majstori mozaika i to je fantazija kako oni rade te mozaike. Mislim, ti stvarno gledaš, to je kao umetnička slika, ceo metro, sve imaju metro u mozaicima. I mi smo bili, kažem, vozili smo se i onda uđu naravno tako ljudi. Sad, priča je da samo privilegovani ljudi mogu da žive u Pjongjangu. Znači, ovi iz viših, jer kako ide to, znači, ovo sad što pričam, to nam je vodič rekao, mislim, ovaj vodič iz ove Tasmanije. Postoje tri velike klase. Jedna su najbrojniji, nisu ovi potpuna sirotinja, to su ovi čiji su preci bili na pogrešnoj strani i koji nemaju nikakve šanse, u životu nemaju šanse. Ovi srednji, tom sloju pripada vodič, i to je znači, oni su iz proverenih porodica, partijski lojalne, koji su se školovali, ali znači, nisu nikakvi moćnici, oni ne mogu da izađu iz zemlje. I imaš privilegovane, to su ti vojska, policija, političari i oni voze auta, oni lete, avion je bio pun Korejaca, tih prepoznaš, oni su svi uredno počešljani, vojnički. Inače postoji, taj izraz, ja sam to zaboravila, pišem o tome u knjizi, postoji izraz koji označava da su Korejci pre svega vojnici svoje zemlje, pa onda građani svoje zemlje. Jer oni nikada nisu potpisali mir sa Južnom Korejom. Samo je primirje. Znači, njih vaspitavaju, gaje ih tako, da su oni u ratu. I oni svi očekuju završetak tog rata i pomirenja. Ja odem posle to u Južnu Koreju i pokažem, znači u Severnoj Koreji dve Koreje su uvek prikazane kao jedna zemlja. Na svemu, na suvenirima, na mapama, svuda, svuda, svuda. I ja pokažem ovima kao, pošto da li su oni normalni, kao pa mi nismo jedna zemlja. I oni stalno serviraju tu priču da će doći do ujedinjenja i drže ih na tome, kao mašu im šargarepicom. I znaju oni, naravno, koliko je Južna Koreja razvijenija. Kažem, stižu filmovi, stiže muzika. Mislim, ne baš kao kod nas, otvoreno što imaš sve, ali znaju oni. Bila sam na demilitarizovanoj zoni, naravno, gde ti imaš da ne smeju isto vreme u toj kućici plavoj da budu i sa južne i sa severne korejske strane. Jer pričaju isto i jezici, dešavalo se da se posvađaju i oružje da proradi. Dakle, kad dolazi poseta turistička iz Severne Koreje, ovi iz južne su napolju, vojnici, ovi graničari. I obrnuto, to znači, bilo je nekoliko incidenata. I sad mene je iznenadilo jako u Severnoj Koreji na demilitarizovanoj zoni to što… Ja ne znam kako je to moguće. Pazi, to je jedno od najopasnijih mesta na svetu po količini naoružanja. Oni tamo imaju na tom autoputu koji ide od Pjongjanga do Seula, to je tipa 200 kilometara, autoput Bratstvo 11 otprilike, tako nešto. Imaju stubove, betonske, koji su puni granita. Znači, na svaki metar stubovi. I sad, u slučaju da krene američka vojska, odnosno južnokorejska, oni jedan dižu u vazduh i sve, domino efekat, znači putevi lete u vazduh, ne može da se prođe. To ti je na granici, to je sve prepuno mina, granita, bombi, čuda. Imaš Most prijateljstva, jel je svoj, aha, prelaze kad imaju godišnju reuniju, kao ovi što su ostali dole ili gore. I sad ti imaš jedno od najopasnijih mesta na planeti gde ono šibicu da zapališ, sve će kao u crtaću da odleti u vazduh, razumeš? I imaš tako opuštene neke likove, nas je neki, ja sad ne znam šta je po činu, ali jako visok neki čin, to su mi rekli, tipa poručnik ili nešto, i on je sad nas dočekao i on je tako friendly bio, i on tako se zeza i šali se. Ti se pitaš, ono, kao gde si ti, ti sad očekuješ, i prodaju suvenire, kao sve marketing, tako da, mislim, ništa specijalno, uđeš tamo, ali evo da kažem da mi je bilo, ti imaš postavljene zastave zemalja koje su pomagale, kako to ide? Postavljene su zastave zemalja koje su priznale, znači, ono, da su to dve odvojene zemlje i tamo nemaš Jugoslavije, nemaš Srbije, znaš. I onda se ti osetiš ono kao, ipak ponosnim na neki način, jer, znaš, vidiš koliko to tim ljudima tamo znači. I tako da, to je bilo čudno tamo, 01:36:36 i znaš šta je, ja sam tamo bila u vreme kad je Tramp prvi put došao u Koreju, znači maj 2018. godine, i to je bilo, to je bilo jako napeto, zato što oni su, ne zna se šta je to bilo, to je došlo do neke svađe pre nego što je ušao Tramp, pa je poseta kao bila obustavljena. Mislim, navodno je, tokom te posete, Kim Džong Un, kako se to kaže, uklonio tu neku nuklearnu bazu na severu, ali kažem, došlo je, maltene je bilo dotle da je poseta visila u vazduhu, da li će doći. I onda je on došao, a mi sedimo, ti nemaš internet. I ti sad sediš, ima naš vodič, ali to je tipa, ti da bi koristio tamo internet, koštalo je tipa 200 dolara nedeljno da bi imao VPN i to je i tako loš signal, kao da se ne daj Bože, znaš. I onda je on, znaš, ti sad sediš, nemaš vesti, samo ovo što oni, pazi šta su oni uradili. Oni imaju neku čuvenu, ja mislim, ona je ikonička sa njihove televizije državne, kao one naše stare novinarke, one voditeljke, znaš, iz komunističkih vremena, čiji glas ima težinu i sve. I sad oni su, ta žena je u penziji, oni su nju pozvali zbog posete, da znači ona ekstra vodi to i sad ona dolazi u ono, znaš, u kadar. I ti sad, samo onaj glas kad slušaš, tebi jasno da je propaganda na onoliko, znaš. I sad oni imaju tri TV kanala, nešto, ali to je od pet do deset, tako nešto ide, i ništa, samo to ili dva slušaš, ali mislim da je tri. Kao mi, što smo imali, prvi, drugi i treći zabavni program. I na svim kanalima je to isto i sad, znaš, to je patos. Pa su se oni spremali tu, oni su kao slet, nam je bilo zabranjeno, van te fotografije, bilo je zabranjeno da slikamo, ja sam slikala nekoliko puta, kako pripremaju te, znaš, da te dočekaju. I onda je bilo smejurija, pošto ti naravno oni to prenose, ali ti sad možeš i to onda čuješ, ali to nisu na zapadu preneli, ja nisam to videla. I u jednom trenutku, i sobe ti, ti imaš TV u sobi. U jednom trenutku Tramp se rukuje sa Kim Džong Unom, a obojica su, jeli, korpulentniji i malo, i sad Tramp koji umišlja da je duhovit. Znaš, sad ovi novinari kao da se slikaju kako se rukuje i sad onda opusti atmosferu, znaš. I on je rekao nešto u fazonu, slikajte, fotografišite nas tako, ali da ispadnem vitkiji. I se mi vidiš Kim Džong Una, pogled, ono kao, ti ćeš veli da kažeš, ja, znaš, ti se hvataš za glavu, e, sad će ono crveno…

Ivan Minić: Ti narandžasti.

Snežana Radojičić:  Da, da, sad ćemo svi u vazduh, naravno, ništa od toga nije bilo. Tako da, eto, to je bilo kuriozitet što smo bili tamo, baš u to vreme, sve proteklo, ali sećam se kako smo se smrzli, znaš, ono kao od svih mesta na svetu. Ti da se nađeš u Severnoj Koreji kad Tramp dolazi u posetu, ovaj ludak uništava nuklearnu bazu, pri čemu ti nemaš pasoš kod sebe. Mislim, ako bi ti šta i pomogao pasoš. 01:39:41

Ivan Minić: Moram još jedno da te pitam, ovo za Pjongjang, jer sam ja fasciniran time i pratim to godinama, pa šta se dešava, onaj ogromni hotel koji izgleda kao piramida. 

Snežana Radojičić: Da, nismo ga posetili, on nije završen, znaš, i ti ga vidiš, pa nemaju para to da završe.

Ivan Minić: Znam da je nekoliko raznih firmi to uzimalo da radi u različitim fazama. Jedno dugo vreme je bila samo ona betonska konstrukcija i to je izgledalo strašno. Sad je to betonska konstrukcija koja je završena spolja, mislim, i nešto su čak stavili, valjda i neku LED, neki ekran, nešto. 

Snežana Radojičić: Je u svetlima, da vreme ima, pa svetli to i menja, mislim, taj deo grada, jer oni imaju delove grada, imaju, recimo ovo što sam ti rekla, solarni i to na taj pogon, tu žive nastavnici, profesori, znaš, oni jako, jako uvažavaju prosvetu, oni plus političari, plus ovi, imaš, e, da, ne možeš ti da živiš gde hoćeš u Severnoj Koreji. Ti ne možeš da se krećeš gde hoćeš, ne kao turista, nego Korejac. Ovo je sad ono što je nama vodič rekao, ne ovako decidirano, ali ono što je nam rekao. Postoje, kažem, sreća što je mala grupa i što sam ja imala tu privilegiju da mogu da ih pitam sve, oni stvarno hoće da ti objasne sve. Oni imaju male, kao lične karte, ali to nisu kao naše, već papirići i sad ti imaš, kao na nama staž što se upisivalo, znaš, nekada, pa ti udari pečat i to. Znači, ti ideš kombijem ovim i na izlazu, ulazu u grad ti imaš kontrole. Checkpoint. I šta se dešava, ja sam pitala šta se dešava, i ovo su reči vodiča korejskog, oni upisuju da smo mi sad izašli iz grada. I onda sad ti kad se vratiš, upisuju ti gde, odnosno ideš u neko novo mesto. Ja pitam, ovo imaju svi, reko, šta je to? Pa kaže, to je lična karta, kao, lični dokument. I tu se upisuju sve najbitnije promene u tvom životu. Tipa, završio si fakultet, tipa, oženio si se, tipa, dobio si dete, dobio si posao, tipa, putovao si na drugi kraj zemlje. Ja pitam, dobro, kako putuje na drugi kraj zemlje? Pa kaže, mora da ima opravdan razlog zašto putuje. Onda piše molbu da on putuje, ali baš mora, znači, ili da je selidba, ono, zbog posla, ili nešto jako, jako opravdano. I onda čekaš da ti odobre, i kad ti odobre, ti si onda u tom intranet sistemu, i onda ti smeš da napustiš grad, ali ti opet napišu da si ga napustio. Tako da, sto posto je ono kontrola. Gde sam još videla kontrolu, otišli smo da posetimo biblioteku, fenomenalna, ali sve ono, kao, znaš, nema kompjutera, ono, stari sistemi i dalje, vade, ono, kao nekada, mislim, ja sam taj smer bibliotekarski bila, ovi, iz fiokica, pa ti listaš one kartice, one sve. Mislim, prelepa je biblioteka, ogromna je, predivno, predivno. I to je bilo, znaš, ja slala neke razglednice, i to je putovalo, tipa po dva meseca, sve oni to proveravaju, pri čemu sam ja samo, ono, dve, tri reči pisala. I sad sam ja pomislila, ako čoveče, pazi sad, a kad bi mi zatrebao neki podatak, kako bih ja došla do podataka? Morala bih, a da mi brzo treba, ono, kao nemaš internet, ti sad krećeš mahinalno, onda surfuješ. Znači, ja moram da poznajem nekoga tamo u biblioteci, da ja zovem tu neku osobu, pošto ja nemam vremena, i da ta osoba ide da pronađe tu knjigu, da je naruči, znaš, pa da okreće listove, mislim, ono, kako sam ja studirala, mislim, nisam tako završila, ali tako je počelo, ono, u međuvremenu se kompjuterizovalo. I sad mi smo u biblioteci, postoji i odeljenje za učenje stranih jezika, gde dolaze, ali za odrasle, gde dolaze, kako se to zove, kao večernja škola. Znači, ljudi koji rade, pa dolaze da se doškoluju da bi napredovali. I sad oni sede, i tu je neki, gore ide kompjuter, ali neki model, ono, ipak o 386, još i ona boja ista, znaš, kakvi su nekad bili. I tu sad ide, znaš, i tu sam ljuta na ovog Grka, kako me iznervirao. Jer nama je odobreno da mi popričamo sa tom nekom ženom koja je najbliže nama sedela, ona je, znači, najudaljenija u klupama, ali pošto mi dolazimo odostraga, najbliže nama. I sad ja sam htela da je pitam šta je njen cilj, zašto ona uči engleski, šta želi da postane, čime se bavi. Ali to je ipak neki podatak koji tebi stvara neku sliku. Dali su nam tipa dva minuta da pričamo s njom, i ovaj kreten, a baš kreten, upada ispred mene i pita je da li je engleski težak jezik. Jer je, jau bre, retardu, mislim, čoveče, imaš priliku da progovoriš sa Severnom Korejkom, ti je pitaš da li joj je engleski težak, pa jok, lak joj je. Mislim, je l’ tebi, kao Grku, težak? Mislim, kakve to veze ima, da je kao Grku bilo kom je. Da, zašto je to bitno uopšte, znaš, i onda su ovi, pošto sam ja htela da pitam, onda je samo vodič, ti vidiš, on ne dopušta taj kontakt. On je samo rekao, moramo da žurimo dalje, nismo morali da žurimo dalje, znaš, ali kao moramo da žurimo i pokupili nas da izađemo, tako da, ne možete da pričate s njom. 

ZAKLJUČAK RAZGOVORA

Ivan Minić: Kako se završila priča sa Severnom Korejom? 

Snežana Radojičić: Pa, lepo se završila, nije što, izašli smo, niko nas nije prijavio, ništa. Ja sam imala osećaj, meni je bilo mnogo žao, mnogo mi je žao bilo tog dečka, tog vodiča mladog, pošto je, kažem, veoma pristojan, školovan, obrazovan jako, i onda ti shvatiš, znaš, ja sam njih pitala, pa dobro, je l’ možete vi da izađete iz zemlje, znaš, ono, i mislim, ne znam šta su odgovorili, sad bih slagala, ne sećam se, ali znam da je bio neki odgovor da je to jako teško, da bi ikada mogli, jer nisu oni taj sloj, nije mi rečeno “nismo mi taj sloj”, ali to je bilo značenje. I onda ti izlaziš, znaš, ti ideš na taj aerodrom, i ti sad njih ostavljaš iza sebe, znaš, i ti shvataš da ti ljudi, znaš, a on može da vidi samo kad podigne glavu, mislim, kad preleti nešto gore. I to je, evo, ja se sad ježim, i to je, mislim, znaš, ja živim kao slobodno, u odnosu na njih, ja sam ptica. Mnogo to tužan neki utisak, znaš, mlad čovek koji je tako obrazovan, koji to, ono, pa nemoj mi reći da on koji radi sa strancima ne bi želeo da izađe iz zemlje, da malo, znaš, koliko god on bio srećan, ali on naprosto, najverovatnije nikada to neće moći, ne zato što nema sredstva, ima on, on odlično zarađuje za njihove predstave, i to te onako ostavi u nekom, eto, mislima, znaš, ti imaš tu neku slobodu, ti imaš taj izbor, i tu mnogo puta sam ja o tome razmišljala, ne samo u kontekstu Severne Koreje, nego, mislim, okej, mi živimo, ajde, da ne izgovorim sad preko ovoga što bih rekla, u ne baš srećnoj zemlji, u tom smislu, kad je reč o gomili stvari, ali s druge strane, ti kad pogledaš, znaš, mi bre smo privilegovani gde smo rođeni, mi toga nismo svesni, znaš, ja da sam rođena dve paralele, ili dva meridijana dalje, ja bih morala da sedim i da opslužujem, možda budem jedna od deset žena nekome, ili da budem u Severnoj Koreji, razumeš, i da, ono, kao ne smem ni da maštam, jer možda ti misli uhode, mislim, znaš, tako da, susreti sa takvim nekim kulturama, koje su zatvorene, izolovane, po bilo kom osnovu, mislim da, bar meni su uvek bili značajni, zbog toga što negde se preslišavaš na kraju, i postaješ mnogo zahvalniji, zato što si dobio samim činom rođenja, samim činom rođenja, to što si ja bela, pa meni je 90% sveta otvoreno, okej, Evropa nas gleda kao nižerazredna bića, ali zato Južna Amerika, Južna Azija, pa ti si bre privilegovan, Afrika, ti si privilegovan, u Americi, opet si privilegovan. 

Ivan Minić: Ja uvek kažem, mislim kad ljudi krenu da pričaju kako je ovde strašno i teško, nisam ja video previše, ali video sam dovoljno, i mi živimo u najboljih 20% sveta. 

Snežana Radojičić: Apsolutno.

Ivan Minić: I kako god to tebi sad da izgleda, ti zapravo ne znaš šta znači beda, šta znači kad je teško, šta znači sistem ne funkcioniše, okej, ne funkcioniše, ali sve stoji, ne savršeno, ali na nekom nivou ipak funkcioniše, bez obzira što se ono, što imaš degradaciju 30 godina. 

Snežana Radojičić: Apsolutno. 

Ivan Minić: On je i dalje 50 godina ispred nekih sistema sa kojima možeš da se sretneš. I ima zemalja, recimo, pominjali smo to, meni je Vijetnam bio super iskustvo. Ja bih se vratio u Vijetnam kao turista. Ne mogu da zamislim da živim tamo, zato što ne mogu da zamislim kako tamo rešavam problem neki kompleksniji zdravstveni ili bilo šta slično.

Snežana Radojičić:  Pa novcem sam. 

Ivan Minić: Znači, ali nije problem ako možeš da ga rešiš novcem. A da, naravno. Ali u nekim zemljama je pitanje da li možeš da ga rešiš. Ti kao belac možeš, ali oni tamo ne mogu. Znači, ja se sećam, recimo, odlazak u Etiopiju je bio prvi put da se meni desilo, okej, išli smo u UN i bili faktički u hotelu koji je pored te zgrade i oni su nam odmah rekli sve što treba imati kod nas, a to je prva zemlja u koju sam ja išao u koju kada hoćeš da kupiš putno osiguranje oni ti kažu nema, zato što prva bolnica je 850 km. 

Snežana Radojičić: Da, ne znači ti ništa. 

Ivan Minić: Ja sam prošao pored njihovih bolnica. Njihove bolnice su kao ono iz onih naših serija dvorišne zgrade, ranč prokletih i ti ulaziš i tu su ljudi, životinje, stari, deca, sve zajedno. Ja ovo znam, ono kljasti i bogalji. I tu dolaziš kada imaš neki problem. 

Snežana Radojičić: U Aziji je malo bolje, malo bolje, ali je tamo, tamo se sve, znači ovi stranci koji rade ove i tamo, to sve ide na Tajland. Ovo van Tajlanda ne želiš da završiš u bilo kojoj bolnici. Mislim, ja sam bila, kad sam imala tu dizenteriju u Vijetnamu, ja sam bila u tom rodnom mestu Ho Ši Mina, znači Đanang se zove, i ja odem u bolnicu, imaju bolnicu i ja tražim da radim laboratoriju. Mislim, znaš, imam ono, kao ja nagađam da imam dijareju, ne, imam dijareju, nego dizenteriju da imam po simptomima, po svemu, ali hoću da vidim šta je. Kaže, nemamo laboratoriju. Čekaj, bolnica, nemate laboratoriju. Pa, pa, nemamo laboratoriju. Mislim, znaš, kao kraj priče, čemu ti uopšte, a grad ima tipa pet miliona stanovnika. Pa šta radite? Pa kao šaljemo u ovaj, kako se zove, u Hanoj. Pa, čoveče, gde je Hanoj? To je pola Vijetnama više, ono, severnije. Tako da, da. 

Ivan Minić: Ali ima veze, imaju most koji spaljuje vatru i vodu jednom nedeljno. Imamo ga ovde u kancelariji.

Snežana Radojičić:  Pa da, pa da, pa da. 

Ivan Minić: Dobili smo od ovih domaćina tamo. Dobro. Hajde da ovde pravimo rez i da u narednoj epizodi ispričamo ostatak priča koji se najviše fokusira na dve Amerike. 

Snežana Radojičić: Pa da, ja posle Severne Koreje otišla u Južnu, tu kratko vozila, pisala knjigu o Severnoj i vratila se u Srbiju. Da kažemo, oprostila se s azijskim kontinentom u smislu ovakvog putovanja do tada. 

Ivan Minić: Dobro. Hvala ti puno. Hvala vama što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo interesantno. Nastavljamo naredne nedelje.