Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.

Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Ivan Minić: Nastavljamo otprilike gde smo stali, odnosno ispričali smo sve ono što je prethodilo tvom odlasku na prvo veće putovanje, odnosno početak ovog tvog velikog puta koji je trajao sa pauzama 14 godina i pomenuli smo otprilike kako je izgledala priprema, ali nismo ulazili previše u detalje. Šta se desilo onog trenutka kada si ti donela odluku da hoćeš da kreneš i kako su zapravo tekle pripreme za polazak? 

Snežana Radojičić: Pa to kada sam ja postala sasvim sigurna da ću ja to uraditi, onda sam se fokusirala na dva problema. Namerno problema, jer kasnije će se ispostaviti kroz manje od godinu dana da to nisu bili realni problemi, nego izgovori zbog kojih je malo falilo da i ne krenem. Jedan je bio taj što naravno nisam imala novca, a drugi je bio taj što sam smatrala da žena sama ne može da putuje na taj način. I bila sam uverena da imam novac ili da sam muško, ja bih izjutra krenula, zato što ako imam novac mogu da plaćam smeštaj, jer mene je brinulo to kampovanje, kako ću ja sada da kampujem sama. A da sam muško, naravno kao muško ti je svuda lakše nego ženi kad si u belom svetu. I onda sam ja na sve načine pokušavala da nađem neke sponzore i da nađem društvo. Pa sam postavljala tu po raznim forumima, pravo pitala uživo ljude koje znam, bicikliste, planinare. Ali kažem ti, bilo je loše vreme, 2008. je tek tu, što kažu, iza leđa bila, tek smo napustili godinu velike krize. Ljudi su čuvali posao koji imaju, ovi drugi nisu hteli da rizikuju, normalno. I nije postojao taj koncept uopšte življenja na drumu. Sad si ti kao neki travel bloger ili nešto i ti sad kao živiš od toga. Nego sve je bilo kao moraš da nađeš sponzora. A sponzor je ko sam ja. Zašto bi meni neko dao pare sad za nešto neviđeno? Uglavnom, ja sam onda postavila tu priču, moju ideju, moj koncept na taj pomenuti portal Crazy Guy on a Bike. I krenuli da se javljaju tu sad razni neki Amerikanci, Kanađani, penzionisani. I javio se Brajan, Brajan Kit, on je iz Kolorada. To je bio mojih godina. To je bilo smešno jer je on otišao u spam. Njegov mejl je otišao u spam. On je poslovno pa ima vrlo specifičnu ekstenziju, neki programer, pa to nije otišlo u regularne. Gugl, Gmail ga nije prepoznao. I on je to vrlo kratko bio napisao. Tipa, evo, ja maštam ceo život da idem na put oko sveta. Imam sve spremno, ono, otprilike i ušteđevinu i ostalo. Imam veliko iskustvo, ne znam, proputovao sam ne znam koliko. I kaže, ali ja hoću da prvenstveno nađem partnerku, emotivnu partnerku s kojom bih ja krenuo na put oko sveta biciklom. I meni je to zvučalo kao nije normalno. Znaš, teško je ovako da nađeš partnerku, partnera, srodnu dušu. Mislim, koliko cela život provedeš tražeći je, a te ne nađeš pola života. Sad on će da nađe, pa još da ide, znaš, da je obrnuto, pa nekako. Ima mnogo više muškaraca koji to rade. Da sam ja žena koja traži muškarca za put oko sveta, u tom smislu partnera, to bi bilo lakše. Međutim, ja se šalim, ali ja sam tako, on je ostavio link za svoju galeriju fotografija na tom Flikru. I ja kliknem. Dobro, nije loša ideja, u stvari. Možda je dobro, čovek je izgledao. I onda smo i krenuli da se dopisujemo. I to je tako sad kilavilo nekako meseci. A meni je bilo, jer ja stvarno nisam, znaš, ja sam onako u poziciji da niti da krenem u neki posao, pa kao da čekam kad ću krenuti na put, niti mogu sad odmah da krenem u ovo, a što se duže to prolongira, meni sve gore. Taj neki raskorak, ne znaš gde si. I onda sam ja njega malo tu pogurala, jer smo mi već uveliko bili i na Skypeu, ono kao i lajv kamera i tako dalje. I onda je u martu došao u Srbiju, u Beograd, i otišli smo na Siciliju kao probnu turu. I sad mi smo tu već uleteli u vezu i sve i to je bilo kao, vau, super, kao zaljubili se i ostalo. I ništa, onda se vratio da sredi neke svoje poslove tamo, zatvori šta već ima. I ja sam došla nazad i sa tih par meseci preživljavala, pokušavala još da dođem nekako do tih osnovnih sredstava i ostalo. I u kalendaru to bilo 24. jul 2011. ja sam sela na bus, pošto je on imao najjeftiniju kartu do Bratislave avionsku. I uz to je hteo da vozimo Karpate, tako je dogovor bio, pa kao da krenemo od slovačkih Karpata. I sećam se ja na autobuskoj stanici i bicikla. Znači ja nemam bicikl, znači meni je bicikl dao pokojni drugar Aleksandar Erski, koji je imao svoj servis Točak u Šapcu. I čovek me je znao, ja ne znam, par dana, par puta me je video. Kad mi je to dao, mi smo sećali da smo išli na neku turu, tu vikend turu. Sakupljali smo se kod Pančevca kada idemo na tu stranu i sad dole je bio neki kafić napolju kao ono. I sedimo mi sad tu, čekamo da stigne ekipa i slučajno je ovako, kao s tobom, tu neki Sale. Vidim svi znaju Sale, ja nemam pojma ko je Sale. Ja sam u to vreme uveliko smarala sve ljude kako ja hoću na put oko sveta biciklom. A imala sam neki trek koji je bio, on je onako, pa trek bicikl, mislim, za nekih fancy šesnaest žbica. Mislim, na to pet kila kad staviš, žbice pucaju, znaš, a kamoli da nosi neki veći teret. I sad bila ideja da ja to prodam da bih platila račune za struju. Ne plaćam, znaš. Znaš, Infostan dugujem, ne znam koliko i ostalo. I ja razmišljam ako ja to prodam, a ja nemam bicikl, znaš. Znaš, ja pričam kako mi treba neki izdržljiv bicikl, meni Sale, ja ću ti nabavim bicikl. I onako, dobro, ok. E, ko ovaj priča, znaš, ljudi svašta obećavaju. I ostavio mi je broj telefona i ovaj ga sedam dana kasnije. Javlja se Sale i kaže, imaš kod Ljilje, to je isto njegova pokojna mama. Ona je bila tu na Bežaniji i kaže, imaš kod Ljilje, čeka te bicikl. Kaže, to sam ti sredio, on je star, 30 godina, 8 brzina, Botecchia, to je brend italijanski, mountain bike. Ali kaže, ovaj ti ko magarac, izdržljiv za oko sveta. Ali kaže, molim te, mala, zvao me mala. Iako je bio mlađi, bio onako krupan. Kaže, molim te, mala, samo nemoj, kaže, kad ti dojadi jednog dana, baci ga u jarak, nema veze, baci ga na đubrište, samo nemoj ga prodaješ, nemoj ga poklanjaš nikome. Zašto je, on je bio toliko dobar, poklanjao ljudima, on je bio od likova koji će da skine svoju majicu da da nekome. Znaš, i onda ljudi uhvate pa to preprodaju. I onda je on to naravno video, on je, mislim, bio dobar, ali nije bio glup, bio je jako inteligentan čovek. I onda je to onako bilo, znaš, on je ugostio ne zna se koliko tih putnika preko te naše liste Warm Showers, i imao je forum, uvek napiše, nahrani, napoji, okupaj i šalji dalje. Kad ga dodate, znaš. I uglavnom ja tako, znaš, i sa tim biciklom, dvojica mojih najboljih prijatelja me prate, na autobuskoj stanici smo, i ove, sad ti znaš kakvi naši vozači buseva, neće da prime bicikl, pri čemu niko ne ide u Bratislavu, sve prazno, mislim ono. I ovaj, i on kaže, ne može bicikl. A ja kažem, evo, otprilike ovim tonom i dovolim. Rekoh, majstore, ovaj bicikl ide sam u Bratislavu, makar ja vozila iza autobusa i držala se rukom ovako za branik. Rekoh, ja idem tamo, krećem, u najveću avanturu svog života sa mojim partnerom, kog sam upoznala zbog te avanture. E, čovek ono kao, aha, može. Znaš, shvatio je da je trenutak krajnje ozbiljan, znaš. I čak mi nije ni naplatio. E, onda sam ja stigla tamo i mi smo dva, tri dana proveli u tom nekom botelu, to je ono, hotel na reci, Botel Marina. Posle sam ja, poslednjih godina, 2019. kad sam bila poslednji put u Srbiji, tad sam gostovala i u Slovačkoj, baš u Bratislavi sam imala sa njihovom Kritičnom masom, pa tribinu. I tamo sam opet prošla kroz to, znači, ono, sve tu počelo. I ništa, odatle smo krenuli. Išli smo, pratili taj Karpatski masiv, znači Slovačka, Poljska, Zapadna Ukrajina, Rumunija. I onda smo nazad ušli u Srbiju. Sad prva ta tri, četiri meseca, tri meseca, znači kad smo mi ušli, smo u oktobru stigli u Srbiju, znači u oktobru, septembru, tri i po meseca. Znači kako, to ti je, znači ti imaš ovako jednog Amerikanca, jednu Srpkinju koja nije putovala, jednog Amerikanca koji je obišao ceo svet i koji je on kao lagano programer neki. Najveća briga u životu mu je kad sledećeg meseca ima zakazan ručak, znaš, s kim ima od prijatelja zakazan, znaš, da ne zaboravi, da razmišlja gde će popodne da izađe, gde će, mislim, to su njihove brige, on kao jedan, gde će na planinarenje, oni ta outdoor community sa zapadne obale, koju sam ja posle upoznala, mislim, upoznala sam njihov stil kad sam bila u Americi. Znači, to su ljudi koji nisu tipični Amerikanci. Oni imaju pasoš, oni putuju, oni nemaju velike kuće, nemaju velika auta. Gledaju ono što minimalnije da bi štedeli pare za putovanje i da odlaze u planinu, outdoor i tako dalje. Kupuju stvari na Amazonu, ne zato što ne mogu da kupe, nego što neće da daju pare, znaš, baš ga briga da li je ovaj brend, ali ako to njemu služi, suština je da on što kvalitetnije provede to svoje slobodno vreme. I ovaj, i, znači, a ovde imaš mene, koja jedva sastavlja kraj s krajem, koja je većina Srba u tom trenutku, koja imam gomilu neplaćenih računa, ja njega vodim po Beogradu, pokazujem mu bombardovani Generalštab, tako, znači, on pojma nema o tom. On pojma nema o tom. On zna za Jugoslaviju na osnovu olimpijade, jer je bio dete kada je bila olimpijada i to je prvi put taj pomen. Znači, ja njemu objašnjavam, ja njemu pričam kako su izgledale prodavnice u vreme inflacije, tokom bombardovanja i ekonomskih sankcija, znači, čovek ne može da veruje… izvinjava se, znači, ja sam to posle doživela mnogo puta u Americi, da su se ljudi izvinjavali kad im takve stvari ispričam, normalno pojma nemaju. I sad, drugo, moj engleski, ja sam učila i studirala sam i imala engleski na fakultetu i sve, ali znači, ja nikada nisam pričala engleski. I sad, odjednom, ja sam u vezi sa čovekom, gde mi treba da se uskladimo, njegov maternji jezik je engleski, ja ne mogu finese da izrazim na tom jeziku, nije to da ti sad, kao, ok, ove osnovne stvari, ali finese, znači stvari koje su ti potrebne da biste se razumeli. I najbitnije od svega, što mi živimo u ekstremnim uslovima. Znači, mi sad imamo dvoje nepoznatih ljudi, koji jedno drugo poznaju tri nedelje uživo, koji dele jedan šator, to je dva kvadratna metra, ne možemo da se posvađamo, mislim. Mislim, pa moraš da budeš tu, moraš da voziš zajedno, zato što je to vreme pre ovih 3G, 4G, ti jako malo imaš tog 3G signala, znači, ne može on sad da ode, pa da me negde čeka. Jer lako si izgubljen. Mislim, lako je da se ne nađemo. Onda ima jedan gorionik, onda, znaš, on ima super kvalitetnu opremu, pošto on, naravno, da, oni ne kupuju ovu garderobu u casualu, ali znači mora da bude North Face i to sve, mora da bude brendirano, mislim, u kvalitativnom smislu. Ja u nekoj raspaloj, ono, kao jakni koja kisne, znaš, kao, njemu ne kisne, pa nikako kod toga, da on hoće da vozi, ja neću da vozim, neću da kisnem ako ne moram, ko ti je kriv, mislim, znaš, i takve stvari, gomila, gomila toga, i nisam ja sigurno bila tu mnogo laka, nije ni on, mislim, on je sasvim drugačiji tip od mene, i to nikako nije išlo, i svaki put, i on me je ostavljao, nekoliko puta smo mi kao raskidali, pa onda, šta ćemo, nastavimo zajedno da putujemo, znaš, a naš, bude super kad smo zajedno, baš nam je bilo super kad smo kao drugari, znaš, i tu fenomenalno štima, i onda se zeznemo, pa se opet kao smuvamo, i onda opet ništa ne ide, znaš, verovatno je taj pritisak, i sada dolazimo mi, prolazimo kroz Beograd, nakon tri, četiri meseca, tad smo vozili, znači Rumuniju, Rumunija je dva i po meseca, predivna jesen, ja sam se zaljubila u Rumuniju, to je stvarno prelepa zemlja, mi uopšte nismo svesni koliko je lepa ta zemlja, ne samo Karpati i Transilvanija, mi smo prošli od Bukovine gore na severu, dole, znači do Đerdapa smo sve to izvozili, i još je bila jesen neka fenomenalna, sa svim onim bojama, znaš kada imaš ono kao paletu, bukvalno. 

Ivan Minić: Gomila ovih vodiča za vozače, koji vole da voze, pa imaš ono, ne znam, italijanske Alpe, imaš par tih nekih, jedan od najlepših puteva je zapravo taj neki kroz Transilvaniju, ja sam gledao snimke. 

Snežana Radojičić: Da, ja sam, vozili smo Transfagarašan i Transalpinu, Transfagarašan je taj put sa onim serpentinama čuveni, mislim, on nije toliko dugačak, on je tipa 44 km, sve zajedno, znači do vrha 22-23, i onda posle nizbrdo, mislim, uglavnom se vozi s te strane, sa južne. To je put koji je Čaušesku podigao tamo 60-ih, u slučaju da Rusija napadne Rumuniju, da vojska, teška artiljerija ima gde da se povlači ako dođe do sukoba, to su već one godine, kad smo mi imali onu revoluciju i tako i dalje, 68-me, tako, i to se gradilo jako dugo i puno ljudi je poginulo, rudari i ostali, jer put totalno nije imao nikakvu komunikacijsku namenu za svakodnevni život, nego samo da artiljerija, teško naoružanje, može da krene tuda, i tu je sve onako, onim lepim serpentinama, i onda pruža se onako prelep pogled na dolinu, i to je ono što se zove must ride za motoriste i bicikliste. Mislim, za kola nije toliko atraktivan, ali za bicikl, za motor je fenomenalan, i onda, te godine, imate i drugi put, koji je po mnogima lepši, inače, Transfagarašan je bio, pošto je asfaltiran, bio je najviši asfaltirani put u Evropi, ne znam, prelazi na 2000 i nešto metara. E, a drugi, koji se nalazi, da kažem, u neposrednoj blizini, samo kad se tako gleda na mapi zapadnije, to je Transalpina, ona je na tipa 20 metara većoj visini, ali je to bilo neasfaltirano. I mi smo te godine, kad smo vozili, znači, 2011. poslednja deonica se asfaltirala, završavali su. Znači, imam i fotke gde ide bager, i mi, ono, kao poslednjih, ono, sto metara. I to je malo duže, meni je to bilo malo dosadnije, zato što nije to toliko spektakularni pogled, kao ovde. I uglavnom mi smo izvozili jedno i drugo, bili smo tamo i u, ne znam, Brašovu, bili smo to, ovo kako se zove, Drakulino rodno mesto Sigišoara, znači, i to je UNESCO-va baština, na severu Bukovine, gde su oni čuveni manastiri pravoslavni, koji su UNESCO uvrstili u svetsku kulturnu baštinu, koji su oslikani spolja, znači freske spolja, to nikad nisam imala pre toga, i bilo je prelepo, i ušli smo u Srbiju, i sad, tu je bilo pitanje, da li ćemo mi nastaviti zajedno ili ne, mi smo ušli u Srbiju kao razdvojeni, znaš, i onda je tamo negde, smo se smuvali, negde kod Kladova, opet je bilo, ja sam bila srećna što sam kod kuće, ali zanimljivo je, bilo je kao, sad on treba da odluči, da li ćemo mi da nastavimo zajedno, jer sad imamo prolazak kroz moj grad, on mene može faktički da ostavi, ili ako nastavimo zajedno, ja nosim onda i moj šator, mi smo išli samo s njegovim šatorom, znaš, i onda imamo dva seta, i gorionik, i sve ostalo, i ja sam u tom trenutku znala da, ako ja ne nastavim sa njim, da ja neću imati snage da nastavim sama, znaš, da odatle ne mogu ponovo da odem sama nekako, jer to je za mene već počelo, i sad je za mene ovo bio i neki, na neki način i poraz, ako ne izguram to, uopšte, znači, nisam znala kako bih ja nastavila sama, pri čemu ja nemam ni novca, ja sam izdala stan, tad je to bilo 150 evra, jer je to bilo i nesređeno, i kriza je bila pre toga, znači, imam pet evra dnevno, ajde i on neke pare, mislim, on ima mnogo više nego ja, ali da kažem da smo mi prolazili sa 10-15 evra, što je inače standardno za to vreme, pa i sad, za putovanje na taj način, i bar ove jeftinije zemlje, i on odluči da mi nastavimo zajedno, znaš. I onda smo i krenuli, ali sa dva šatora, sa dva sveta opreme, i opet ista melodrama, ova knjiga „Zakotrljaj me oko sveta“ govori o tom. To je ono kao ljubavna melodrama u putopisnom okruženju, žanrovskom modelu. I tako smo mi išli, prošli smo, e da, ono što ja sad pričam na mojim tribinama, mi smo između ostalog gostovali, tada neke novine su kao bile zainteresovane za našu priču, ali uglavnom sve tu bilo u fazonu, jao, kao eto, Amerikanac putuje sa Srpkinjom, mislim, sad big deal, Amerika, pa da, se stavlja akcenat na tome, znaš, kao ja nisam zanimljiva nikome, kao kakve veze ima što ona hoće oko sveta biciklom, kao, ali kao Amerikanac je sa njom, znaš, big deal. I mi gostujemo kod Mire Adanja Polak, znaš, i sad ona, ja to montiram i puštam i ljudi vrište od smeha, koliko mi pojma nemamo za šta smo mi sve sposobni, sad imaš, znači, autentičan moj snimak, iz 2011. godine, kod Mire, gde ona pita, ovej, a zamislite da idete sami, a kako biste išli sami, i tako četiri puta mi, ko da mi izbaksuziralo, ja se šalim, i sad mene koja odgovaram, nikako, znaš, kao nikako, ja ubedljivo govorim, nema šanse, kao, znaš, i ti vidiš da sam ja 100% ubeđena u to, znaš, i onda ono, kao, tri meseca kasnije, evo nje vozi oko sveta sama, i ostaje 14 godina na putu. I to je zaista, onako, bolje od bilo kojih motivacionih govora, jer je realno, mislim, znaš, koliko nemaš pojma šta možeš da uradiš ako želiš to da uradiš. Uglavnom, meni je bilo bitno, i smo krenuli zajedno, i kažem, opet to je išlo sve gore i gore, i onda smo prošli, znaš, kroz Srbiju, ono, ne znam, BiH, i nas puštali sve do ovog Hrvatskog primorja, Crne Gore, Albanije, i tu je već bilo ozbiljno, tu me ostavljao jednom ili dva puta, i onda nekako uvek se namesti da se sretnemo. Ali tako, pazi, to je već zima, već je hladno, mi moramo da se držimo obale, znaš, ne možeš ti da ideš u kopneno zaleđe, i onda, tako imaš da jedan, mislim, jedan je uz obalu, i odnekud on tamo se pojavi na tom putu. Da li on čeka ili šta je radio, jedan pojavljuje, pošto ja sam s tobom kapirala, znači, ja imam onaj mali solarni glupi telefon, samo SMS i pozive, znaš, i kupujem tu lokalnu karticu za SMS, to je najjeftinije, i onda tako on mene ostavi, raskine kao on, i ode, i onda mi šalje svaki dan poruke. Znaš, onda je meni bilo kao, a ja kapiram da je meni super što on nije tu. Znaš, ali ja i dalje imam taj strah, kako ću ja sama, i onda ja protiv tog nekog svog osećaja, koji meni vrlo jasno govori, ženo, tebi je super, znaš kao, ali ti imaš taj neki strah, koji si sebi instruisala, potpuno jeste, i onda ja kao onako sva narogušena, kao aj, pristajem da mi nastavimo zajedno, i naravno, posle 13.10. šta se desi? Mislim, kad mi putujemo, jer smo bili u vezi do juče, i tako je to išlo do Turske, tamo do jednog mesta pored Bodruma, gde mene ugosti Bojan Budimac, jer me pratio, ja sam tad pisala na blogu B92, onom normalnom B92, bila sam kao, onda su mi dali taj status VIP bloger, i mene baš puno ljudi pratilo, i to je bilo nešto kao novo, znaš, ti sad vidiš, ono, pročita 20-30.000 ljudi, mislim, znaš, kad bi ti prodao 20-30.000 knjiga u Srbiji, i imalo se veliku podršku, i tako su se ljudi javljali nešto, da me ugoste ili tako na neki način da pomognu, i on živi dole, oženjen je Turkinjom, i mi kod njega. I onda je tu se desio taj, da kažem, glavni raskid, oni otišli, došli neki njegovi drugari iz Amerike da voze, onda su oni otišli praviti turu, ja kao ostala tu da se lečim, nešto sam bila bolesna, i onda se kao srećemo u Antaliji po dogovoru, u stvari on meni, vidiš kako dođe, melodramatski sve, on meni još šalje poruku da neće više voziti sa mnom, pazi ti sad raskidaš sa mnom porukom, mislim, znaš, uglavnom sretnemo se mi u Antaliji i tu kao završimo priču, i sad ja treba da odlučim da nastavim dalje. 

PRELOMNI TRENUTAK U TURSKOJ

Snežana Radojičić: Sad, to je bio prelomni trenutak, ja ni jednog časa, i postoje moja pisanja na forumima, i ostalo postoje, mislim, ono kao i blog, pa se vidi, ja ni jednog časa nisam dovodila u pitanje tu odluku da ja nastavim dalje. Meni je to bilo ono kao, ja sam odsekla sve mostove. Znaš, ja sam prodala, mislim, ja sam lik iz biblioteke, ja sam prodala moju biblioteku od 3000 knjiga, mislim, koja ono kao, meni je bilo sve, ceo moj svet, i to se onako, bukvalno, budzašto prodala, ne toliko što je meni značilo tih par stotina evra, jeste mi značilo, živela sam sa jako malo novca od tada, nego više jer su knjige predstavljale sve što je bio moj svet. Ti da bi išao dalje, ti ne možeš da stojiš jednom nogom u starom svetu, drugom nogom da si zakoračio, sve dok ti zaista ne skočiš na drugu obalu, ti ne možeš da prekineš, da ostaviš ovo iza sebe. I to je onako i simboličan čin bio, znaš, to znaju svi ovi ljudi koji su ostavili sve i otišli na strast. Znaš, ja sam pričala sa gomilom takvih naših ljudi i svi su imali tako neki ključni moment kad su oni znali da su prelomili, da nema nazad. Znaš, ne može ti uspeti ako si na klackalici, ako si malo tamo, malo vamo. Ti moraš da skočiš, pa kud puklo da puklo. E, to je za mene bilo. I sad, ja sam u situaciji da sam ostala sama. Jedan od mojih najvećih strahova od ona dva, kako ću ja se dalje sama? Drugari neki, biciklisti, kupili mi kartu da se vratim. Ne pitaju me. Znaš, ja kažem neću da se vratim, ja uopšte ne razmišljam da se vratim. Bukvalno su mi svi ono, odvraćali, kao aj, vrati se, pa kad se steknu opet uslovi, pa ovo, pa ono. Ja pokušavam da objasnim ljudima, ali to je meni tako kristalno bilo jasno. Ljudi, iako sam izgubila čoveka kog sam volela, mislim, ja sam njega zavolela, u međuvremenu, naravno, bila sam devet meseci s tim čovekom. Mislim, na putu ti je to kao da si, tipa, pet godina s nekim. 

Ivan Minić: Proživeo si sve za tih devet meseci. 

Snežana Radojičić: Sve, 24 sata zajedno tih devet meseci. I rekla, iako sam izgubila čoveka kog sam volela, neću da izgubim moj san. Moj san nema veze s tim čovekom. To je slučajno se podudarilo da i on ima isti san. Moj san je vezan samo za mene. Ja hoću da budem slobodna i hoću da pišem. Hoću to da radim. Hoću da živim od toga. I onda sam se ja malo, eto, fizički mi je, kažem, bilo, prehladila sam se, ne zna šta mi je bilo, malo temperatura, ovo, ono, i nastavim ja dalje. I onda se dešava jako bitan period, to je Turska, 2012. Tri meseca u Turskoj. Ova knjiga Nomad govori o tom periodu. Mislim, ja danas često kažem, to je tačno, bez preterivanja ikakvog. Meni su Turci zaslužni što sam ja i dalje na putu. Znaš, ta gostoljubivost, ta želja da pomognu. Ja sam skoro, nije tri, sa Brajanom je tri, ali ovo sama, bez njega, znači dva i po meseca sam vozila Turskom. Za ta dva i po meseca, pri čemu ja ne idem samo kroz turističke regije, znači ja sam krenula od ozdo iz Antalije, pa sam onda presekla preko Konje i preko Anatolijskog platoa, izbila gore na Trabzon i odande vozila Crnomorskom obalom. Znači, prošla sam i taj kontinentalni deo Turske, gde su zabiti totalni. I meni su Turci, ja ne znam, za dva i po meseca, dala sam šest, sedam, deset puta postavila šator. Jer sve vreme su oni mene pozivali, ugošćavali me, jednom su mi dali hotel na obali. Znači, menadžer koji je video da ja hoću da postavim šator, onda je došao i rekao, nije bezbedno, duva vetar, mislim, nije bezbedno, kola, mislim, nema ničega, hajde, kao nije sezona. Dao mi sobu, ono, bez uslovljavanja bilo kakvog.  Oni gore imaju, na planinama, u zabitima, u selima tim zabitim, imaju gostinske kuće. To je celo selo, se brine o toj kući, ti dođeš u selo i nađeš šefa sela i kažeš da si gost i da hoćeš da ostaneš i onda ti oni otvore tu kuću, to je nameštena soba, soba, ono, kao imaš sve. Mislim, dobro, nije bilo kupatila unutra, donesu kao vodu koja je zagrejana, drva za vatru i ostalo i sad ti imaš pravo da ostaneš tri dana u tome i celo selo se stara o tebi, dobije zaduženja ovaj danas, ovaj sutra, ovaj to. Ja sam ostala, prvi put kad sam bila i onda sam te klince tamo kao engleski podučavala, gledaš da nešto u razmenu daš, mislim, ne moraš, niko ti to ne traži. Onda, dešavalo se da mi otvore one svoje letnje kuće, znaš, pa me ugoste, pa me sretnu, pa mi daju, kao evo ti spavaj u ovom stanu, pa me pokupe, neki stari, mislim, to nisu nužno mladi ljudi, skupljali i stari ljudi, pri čemu, znači, ti u tim krajevima Turske, kroz koje sam ja prošla, van tih turističkih zona, to je već ona granica gde ti ne možeš da vidiš puno žena na ulici. Znači, ne zovu mene žene, zovu muškarci, jer oni stoje po ceo dan, mislim, tako izgleda, oni stoje, ne rade ništa ispred prodavnica, pa jeste, oni čajdžinica, piju čaj, čaj, čaj, i uvek čuješ ono, čaj, čaj, ne piju kafu ko što mi mislimo, piju čaj, i ti prihvatiš čaj, i ono kao krene malo priča, mislim, priča, na nekim jezicima, svaku treću reč razumeš u principu, jer je turcizam u srpskom, i onda te pitaju kao, pozovu te na ručak, na obed, i onda ti kao, kad si već ušao u kuću, kao, gde ćeš da spavaš, nemam pojma, ako nemaš pojma, mislim, ne, ne, moraš da spavaš ovde, i onda sam se zezala, rekla, ti ako prihvatiš, ako kreneš da prihvataš svaki poziv na čaj, ti nikad nigde nećeš stići u Turskoj, znaš, i predivno je bilo zaista toliko podrške, toliko divnih priča nekih, upoznavao si i mlade ljude, i stare ljude, i ljude koji su putovali, ljude koji nisu otišli iz svog sela, ta gostoljubivost, mislim, to je, i onda sam ja shvatila, i to volim da kažem često, da je svet mnogo bolje mesto nego što mediji žele da mi verujemo, jer sam se ja tu uverila koliko su ljudi dobri, i shvatila da ću ja svugde naći podršku. I onda sam nastavila, izašla u Gruziju, odatle, i onda je trebalo da idem, imaju ta dva puta, znaš, iz tog dela sveta, dva cikloputa, ili uopšte puta na istok, pošto je tu ovo, Kaspijsko more. E sad, išli, idu obično, idu brodovi tuda. Međutim, te godine nije se znalo, mislim, inače, kad idu, ne zna se nikad da li će otići ili neće, odnosno, ti se ukrcaš, pa čekaš da li će da ode i da li će da ode za tri dana ili za trinaest dana. A te godine, 2012, nisu uopšte išli. I onda sad ti imaš faktički dva puta. Jedan je da ideš preko Kavkaza u Rusiju, pa da tamo ideš Rusija, Uzbekistan, ili čak gore na sever, kako se išlo kasnije Kazahstan, a drugi je da ideš tom takozvanom južnom rutom, gde se ti spustiš, znači, ideš iz Gruzije, uđeš u Azerbejdžan, pa odatle u Iran, pa onda možeš tamo da uđeš u Uzbekistan ili da nastaviš Tadžikistan itd. E sad, ja u Tbilisiju apliciram za iransku vizu. To je vreme kad oni nemaju ATM mašine u Iranu. A meni nije dovoljan mesec, sad, stvari idu ovako, mislim, koliko moraš da odeš, što čudno ti ima viznim pravilima i čudima. Znači, daju ti vizu na mesec dana. Ti sad možeš da je produžiš iz zemlje, mesec dana još, ali o čemu se radi? Ja primam stanarinu od mog stanara mesečno. Znači, ja nemam šteku dodatnih 150 evra. Ja imam 150 evra na računu koje trošim, kao. Znači, e sad, ako ja moram da ostanem dva meseca, a ne mogu da izađem iz zemlje, a u zemlji nemaju ATM, ja nemam te pare. Ali, kao, ajde, nekako ću ja to da sredim. E sad, u to vreme, za iransku vizu ti si morao da imaš neko pismo, neko da ti piše iz zemlje, da te poziva, ili to se radilo preko agencije. Eto, preko agencije koštalo, slagaću, 30 ili 50 evra, ali tako nešto. Znači, otprilike trećina ili četvrtina iznosa koji imam mesečno. I ja dođem sad u konzulat u Tbilisiju i tamo radi neki Iranac koji ne priča ni ruski, ja pričam ruski, ni engleski. Znači, priča ono kao, moji, kako zove, nije persijski, nego… 

Ivan Minić: Farsi. 

Snežana Radojičić: Farsi, tako je, farsi. Ili malo priča i gruzijski, znaš, na kom jeziku pričamo. I sad on meni tvrdi da ne treba meni to pismo. Znaš. I sad, pošto inače aplikacija koštala isto 30-ak evra, sama viza, nekada meni kažeš, ne treba da dam još 50, super, ne treba da dam još 50, neću da dam. I ja to, i onda sam u nekom hotelu čekala, neki jeftin hotel za 4 evra, to se sećam, a bilo uključeno, ne znam šta, neograničeno vino i kafa. Sećam se da je bilo. I onda meni jave da je odbijeno. Što se kaže, sad je ispalo dobro, jer ja da sam išla tu, ne bih mogla da, znaš, ono, ne bih mogla do para. Posle se desilo što se desilo. Uglavnom, u Gruziji je bilo super. Ljudi su, mislim, mene su i u Gruziji ljudi oduševili. Mislim, da, evo još jedna epizoda, to je sad iz ove zbirke, svedočenje o zemljanima, o dobrim ljudima. Meni se bicikl već raspada. Znači, urgentno mu treba servis, on nije imao servis otkad smo krenuli. Mislim, odakle, nemam da platim servis. Ono što umem, malo sam tad umela, naučila sam posle, to uradim, ali u principu se raspada. I ulazim ja, stižem do Tbilisija sada i ono kao, već poslednji atomi snage, i bicikl što se nije u delove raspao. I sad ja tražim, oni imaju taj neki, to sam videla na Google, velodrom, znači kao tu se nalazi servis. Sad ja to ne mogu da nađem, u stvari je to bilo zatvoreno, oni tako rade kad im dune. I mene zaustavlja lik na biciklu Zoza neki, koji mi se ono kao predstavio i kao on će mene da odvede, pa nađemo te ljude, sad ja skratim priču da ostavim bicikl itd. i sad to košta mene, taj servis, tipa 50 evra, što je puno, naravno, za moj budžet tada. I sad krećem ja sa Zozom, idemo da tražimo, ne znam šta smo tražili, mislim da smo tražili šipke za moj šator, jer meni se šator u međuvremenu na, bio neki grad ovakav, ledenice su padale, znaš, i ja sam bila izložena na brdu i kad je to krenulo, ja nisam mogla da se sklonim nigde, ne možeš da izađeš napolje, znaš, ja sam sedela u šatoru ovako, držala, pa mi je onda kao ruke postradale, pa stavimo onu podlogu, onaj prvi sloj da to udara, i sad ono se molim Bogu da mi ne polomi, a ja imam šator koji košta 60 dolara, letnji šator, znaš, mislim, nikakav kvalitet, i naravno polovni, imam fotografiju za čuvenu ledenicu, ovako, tri, moja šaka nije baš mala, tri je ovako, ja otvaram šator, a kao da je neko izručio mobil, ovaj zamrzivač, znaš, ona kao led za viski, tako izgleda, 10 minuta kasnije ništa, sve barice, pošto je leto. E, i sad meni se polomila ta šipka, ja nemam da krpim te šipke, postoji taj jedan dodatak, znaš, ali ja to nemam, niti znam u tom trenutku da se to tako radi, znaš, i sad ja kao idem da nađem nešto i kao on me prati, mi to pokušamo da nađemo i podloga mi je trebala, podloga se probušila, a ova više ne može da funkcioniše, neka jeftina, i tako, i vozi on ispred mene ko lud, Gruzini inače voze i kola ko ludaci, ono, troje ih pretiče, za čoveka kamion pretiče, ovi drugi krene njega da pretiče, i niko neće da prekine, a put sa dve trake, i ovi četvrti dolazi u susret, znači ti ono kao ne, i on kao otvoriš oči, kao ništa, kao šta je bilo, nekako su preživeli svi, i vozi tako ludački, ja gunđam što vozi tako ludački, ono, ja sam štreber u principu, oprezna sam, i on naglo, on ispred mene bio, naglo koči, ja se zakucavam u njega, samo što nisam pala preko njega, ja naravno krenem da ga grdim, on se saginje, uzima i kao, ajde brzo, brzo, brzo, sklanjamo se, sklanjamo se, šta je bilo, on je našao novčanicu, ne zna koliko je to u tim njihovim apoenima, uglavnom, to je bilo tipa sto evra, znaš, i on kaže, ovo je tvoje, ti si našla, pa reko, Zozo, kako sam ja, ti si našao, ne, ne, ne, to si ti našla, da ja tebe nisam ovde vodio, ne bismo to našli, i čovek mi dade ono, pa reko, daj bar da podelimo, ne, ne, ne, to ti je taman da platiš servis i da imaš da preživiš, znaš, ono, znači, neverovatne stvari, znaš, ono, kao, ludilo. Tako da je, bilo je puno tih lepih epizoda, uglavnom iz Gruzije. Sad, to je, to je tamo sad bilo, sad mi je, kažem, mnogo sve to lakše. Najveći problem bio, posebno tad, bez svih tih, kako se zove, 5G-a, ne znam, sad ti imaš ovaj chat, GPT, sve ti izbaci, tad Google, ono, još uvek štuca otprilike, ja sad sa tim minimumom novca moram ovako da planiram. Znači, okej, ja idem preko Rusije, gde se sticajem okolnosti, baš te godine, otvorio taj granični prelaz. Do tada, oni koji nisu iz bivših sovjetskih republika, nisu mogli da uđu iz Gruzije u Rusiju preko Kavkaza. Znači, ono kao, hvalim te Bože, u pravom trenutku. E sad, okej, Rusija mesec dana možeš da uđeš, pa onda Kazahstan, okej, isto mesec dana, pa moraš da izađeš da bi dobio produžetak vize, ne možeš iz zemlje. Okej, onda ću da odem u Kirgistan, da uzmem ovu vizu, pa da se vratim nazad, ili ću opet u Rusiju po obodu, ću da idem gore po severu, pa ću ulazim, izlazim, ulazim, izlazim. E, odatle ja ulazim u Kinu. Sad, ja moram da planiram do Kine, zato što kineska viza se ne izdaje nigde sa zapadne strane Kine. Mislim, izdaje se u Evropi, ali kako uđeš u Tursku, nemaš gde. Trebalo je da bude u Tbilisiju, zatvorili su konzulat, posle sam ja u Kirgistanu, pri čemu nema konzulata, nego je to neka žena agentica koja ti naplati ono 100 evra da bi dobio vizu koja košta 3 dolara. Znaš, i sad ti moraš, znači, da planiraš ono, tipa 6 meseci unapred da izvadiš vizu, zato što ako se meni desi da ja ostanem zaglavljena gore u Kazahstanu, koji je jako visoko, hladno je, sever je, počne zima, ja ne mogu da uđem, mislim, mogu u Rusiju što je još gore, još hladnije, ili, ako ne mogu u Kinu, ja onda nemam gde, ja onda moram da letim negde. Ja ne mogu da letim kada nemam pare da letim. Znaš, i onda to je stalno kombinatorika, nekad je tu bio najveći problem. I uglavnom, ja krenem preko, pređem Kavkaz i uđem u Rusiju i onda tu su sad krenule neverovatne priče. Sad se dešavaju glavni preokreti na mom putovanju. Znači, glavni preokret je da negde kod Stavropolja ja ostajem bez stanara, koji je pobegao nakon godinu dana. Ostaviviši mi dug, četiristo evra, jedan Infostan nije platio. Znaš, tipično srpski fazon. Pri čemu, ja naravno nemam nikakve njegove podatke i to, mislim, ništa. I sad ja rešim da odem da volontiram negde. Znaš, sad ja nemam da platim volontiranje, pa neki drugar koji je pratio, nikad čoveka nisam uživo upoznala, uplati mi za onaj WWOOF, onaj WWOOFing, 20 dolara čoveče. I onda ja tražim sad kao neke farme. Nađem nešto u Ukrajini da idem tamo da radim, uslovi nikakvi, ono, tipa treba spavati u šatoru, ali reko ajde, zabodem se negde, bar nemam trošak dok ne nađem uz pomoć prijatelja kod kuće i novog stanara, i dok se ne skupi par meseci po tih 150 evra da mogu da krenem dalje. I onda dođem u Taganrog, to je tamo kod Krima, u blizini, na granici, skoro samoj granici, e to ti je rodno mesto Čehova. Znaš, Čehovljeva rodina i kuća se nalazi njega i svi su ono, spomenici, znaš, i sa motivima iz njegovih priča, Debeli i Mršavi, ne znam, Dama sa Psetancetom i tako i dalje, Čovek u futroli. I sad, ja rekao, pa dobro, ono kao, mogu ja i da pokušam da radim nešto i rekao, ima simbolike, kao, eto, ti hoćeš da budeš pisac, kao da u rodnom mestu najvećeg pripovedača svetskog ikada, ti radiš, ono, da bi mogla da nastaviš dalje da putuješ, i ja nađem da prodajem kvas na ulici. Sve sam to mogla, nije mi dovoljno dobar uski da sad radim, ne znam, neki ozbiljniji posao. A da bi ti prodavao kvas, ti moraš, ti moraš da uložiš u to, mislim, što je prevara po sebi, ti moraš da kupiš sve te čaše, ludilo, da faktički otkupiš taj galon neki nečega, tog kvasa, i onda ti to prodaješ, pa kroz to što prodaš, ti zaradiš, jer to je sad već tvoje, da li ćeš pokriti, da li nećeš pokriti. Pričamo je jako bitno što oni meni ne daju, ne daju mi, ja nemam suncobran i nemam frižider, znači oni nemaju frižider, a pored mene stoji konkurencija koja ima to. Znaš, ja kampujem na obali, znaš, tu je Don, mislim, tamo je Don, reka, ja kampujem svake noći na obali, a tu je i more, i onda se vraćam, onda pakujem stvari ujutru na biciklu, pa guram biciklu, odvezem do mog radnog mesta, znaš, pa onda radim, pa onda opet uveče idem, tražim kampovanje, šta da radim? Dakle, ja radim nekoliko dana i onda Dimitrije pročita na Couchsurfingu da sam ja, mislim, tu vidi po onome kad se ti kao taguješ gde si, i to je čovek koji je Couchsurfer i on me pozove. A zašto ga njega posebno pominjem, skoro njegov sin, koji je tada imao četiri godine, a ja radim retrospektivu na mom Instagramu od prvog dana tog putovanja, pošto gomila ljudi, ni ja tad nisam postojala na Instagramu, jer niti sam ja pričala, pisala na Instagramu, i sad okačila ja to, javlja se ali i kaže, joj, vidi ja mali! A ono, kao 2012. Ovo je 2024, 25. kad je postojalo, rekao Dimitrijev sin. Pa kaže da, i reče ime koje sam zaboravila. I ja pogledam, stvarno jeste Dimitrijev sin. Čoveče, mislim, vidim tu mu ćale on živi ne znam gde, u Americi ili tako nešto. I ostanem jako s njim, a on je instruktor, Dimitrije je instruktor paraglajdinga, znaš. I onda smo mi išli, vratili se, on je imao neku turu, pa je mene vozio gratis, vodio gratis, do Kavkaza, one oblasti Kabardina, Balkarija, gde se ono, put sastalo. Oni su išli tu kao da letimo, i to mi je, iako se inače bojim visine, ali kao radim ja na razbijanju mojih strahova. I sve ćemo, svi fotografije, mi kao, znaš, skočimo i ono, kao sad ide super, te neke vazdušne struje nas nose. Znaš, ja se držim zone, kao da sad to meni daje neki, znaš, ono, neku sigurnost. I kako radi mozak, to mi bilo zanimljivo, kad su oni oštri vrhovi, znaš, i ti se do ono kao, ne, ne, ne, ne, znaš, sad smo na dolinu, kao, ok, ok, to kao, ima veze, razbiću se i ovde i ovde isto. Ja bih bila ono, daj, ispuštaj me, neću, pa tek smo uzleteli, super, ima, samo ispusti, nikad mi više nije palo na pamet da letim. Tako da je to ta epizoda. E sad, dešava se, znači, ja tada prvi put, ja treba da idem, ovaj, da volontiram, pošto do ove zarade nema ništa, i ja tada prvi put pišem na mom blogu, koji postoji na B92, pišem, ono, pomenem, otkud meni novac i kako se ja finansiram, znaš, kao nije pristojno da se piše o novcu, da se priča o novcu. I sad, ti blogeri koji su mene pratili, kažem, baš puno ljudi, oni su se onako vezali za mene, videli su oni, kroz šta sam ja sve prošla i da ne odustajem, znaš, i to sa Brajanom, i muke ove, muke one, razne nedaće na putu, ovi, i ja napišem to, i oni kao, ja napišem da ću morati da idem, da negde, znaš, mirujem neko vreme, i da za to vreme neću pisati blog, eto, čisto da znaju ljudi. Oni su  na mene, kao, pa što ćutiš, što ti ne kažeš, hoćemo da ti pomognemo, znaš, zatrpali me ljudi porukama, i kao, daj račun da ti uplatimo ovo, ono, a većina tih ljudi tamo, koji su bili na blogu, su emigracija srpska, znaš, bili. I sad meni bilo glupo da ja njima tek tako dam račun, da oni sad kao meni uplaćuju donacije, i onda ja smislim akciju kao, jedan kilometar, jedan evro, znaš, i ovi, gde sad ja kao vozim za tebe negde, i pošaljem ti eto neku fotografiju, nešto specijalno što neću objavljivati javno, i oni skupe za neko vreme, tipa 800 evra, e, sad pazi ti kad živiš sa 150, ti si, ne više, 800, znaš, kao, vau, ti si bogat čovek je… 

VETAR U LEĐA KA KAZAHSTANU

Snežana Radojičić: I ništa, naravno, otkažem ja odmah, to neću da idem da volontiram, nastavim da vozim,  i sad prolazim rusku stepu, čuvenu, i tu skapiram, mislim da je Hitler bio neviđeno glup, ovaj, kad je uopšte pomislio da može tu, da prođe to u sred zime, mislim, znaš ti, ja sad vozim u sred leta, znaš ti šta je to, koliko je to strahovito, uslovi su to, to nije za ljude, ti to ne možeš da preživiš, čoveče, leti se preživljava, znaš, to je takav vetar, to su takve temperaturne oscilacije, tu je brisani prostor, mislim, tu je, mnogo je surovo, baš je mnogo surovo, i ništa, tad, znači, dobro, prođem ja, uđem tamo na Uralsku, tu pređem, tu je geografska granica, istoka, odnosno Evrope i Azije, i postoji most, to je meni, ja volim takve te stvari, most na kome ti stojiš jednom nogom na Azijskom kontinentu, jednom ovde, znaš, mislim, na reci, reka deli, i piše gore Azija, s druge strane piše Evropa, ja slikam, i kao prelazim tu, i sad ulazim u Kazahstan, i sad, jedna od, mislim, tu ima sad milion priča, ali jedna od prvih priča, evo, može da bude i tip, kao nekim kamperima, koji idu u nepoznate zemlje, pa ne znam šta sve može da im se desi, gledajte da nema perja od ptice, šta se dešava ko u Hičkoku, znači, ja, prvi dan, ja mislim da, isto, Kazahstan, stepa, znači, puca ono, kao je jedna od najvećih na svetu, ja mislim, neki zemljani put, koji ovako, znaš, nije tu ono ravno, to je sve u brdima, pri čemu ti tamo nemaš sela pored tog glavnog puta, nego ti da bi stigla do sela, ti moraš da skreneš, pa voziš 10 km, zašto je po tom vetru voziti 10 km, mislim, to je strahota, i onda, znači, svaki dan za vodu, ja moram da pravim taj napor, ok, stižem, ja sad, treba da idem da tražim, gde ću da kampujem, vidim to jedno mesto, skrenula do njega, idem, i sad, oni obično imaju, to sam i u Mongoliji posle videla, imaju tako zbog tog vetra, ograđena naselja, znaš, ta mala naselja, pa imaju ograde te, e ovde nema ograde, ali ima jedan deo, koji je ograđen metalnom ogradom, i to je kao neko, kao park, ali veliko je to, ali nije park ono da ti ideš da šetaš, to je drvo, drvo, drvo, drvo, tu je nešto posečeno, ali uglavnom je, sve kao lepo raste, i sad tu je otvoreno nešto, i sad tu je, ono, ko ti vidiš da tu ima i put, i sve, puno nekog ptičjeg perja, znaš, perja, perja, perja, nije peraja, sam ja rekla, perja, ali rekoh, ajde, ja ne volim da budem tu gde su ljudi, kao rekao, ovde nema nikoga, tu ću ja, znaš, i postavim se ja, sad ono, dan, još uvek ja volim rano da postavim kamp, se ja obavim, uvučem ja u šator, ono, sumrak, kad je to krenulo, znaš, to graktanje, to kričanje, ja ne znam koje su to ptice, znaš, znaš, ptice se vraćaju u svoja gnezda, tu su, ja ne znam, hiljade ptica, razumeš, koje mene, naravno, ja kapiram, da mene doživljavaju kao uljeza, oni vide šator tu, i znaš, to je takva buka, to je toliko jezivo, znaš, ti to slušaš, ako, znaš, totalno ono, kao, kakofonija oko tebe, i ti ono, kao, već mi slika, ono, ptice me napadaju, znaš, kako izađeš iz šatora, a i šta ta mrežica je, ništa, znaš, i ovaj, bolje, ja se pakujem, i bukvalno ovako, pored ograde, tu se nalazi pešačka staza, i tu je neko veliko stoletno drvo, imam fotografiju, i tu je rečica neka, i ja ispod tog drva, znaš, to je na 50 metara, da ništa, i ono, kao, mirno spavaš, ja u reku, ali mi je dočekao, i onda mi se dešava, u Kazahstanu, pošto je ogromna zemlja, ljudi su divni, ali dešava mi se, jedno od, jedno od, desilo se više takvih, ali jedno, o kojem sam isto pisala, u tom svedočenju o zemljanima, znaš, ja sad, rekla sam ti, viza traje mesec dana, i ti sad moraš da izađeš iz Kazahstana, da bi, ne možeš iz zemlje dobro, i ja sam već tu, meni se ne vraća gore, na sever u Rusiju, da izlazim, nego, ajde idem ja na jug, u Kirgiziju, ali moram da uzmem voz, da bih izašla, znaš, pa mogu da se vratim, i sad, pošto je to ogromno, to su zapravo dva voza, presedanje, znaš, a oni imaju dve vremenske zone, ja tu izgubim voz, ma nije ni, aj sad, to nema veze, uglavnom, ja upadam u voz, ekonomska klasa, ono, kao tipa 5 dolara me koštao, 12 sati klackanja, ne radi klima, naravno i nema je, prozor je nekako da se otvori, dušegupka, krcato ljudima, avgust mesec, znaš. I ja samo razmišljam, ja ulepljena, ono, za sedište, znaš kako ti je u vozu, i tako, i ja samo razmišljam, kad bi neko, znam da treba u dva noću da dolazim u to mesto, pa u 8 ujutru treba da hvatam drugi voz, da presednem, samo kad bi negde mogla da se okupam i ono, kao samo da se pružim, znaš, ti nemaš u vozu, svi zgrčeni, svi smo mi, ono, sedeća kola, nemaš da platiš ova, i, i, i, sanjarim, znaš, da je nemoguće u gradu da ti to neko ponudi, to možeš na selu da očekuješ. Stižem ja, stanica, noć je već, i sad ja na mapi nađem da ima neko jezero, na 70 km odatle, i ja krenem ka njemu, rekoh tamo, gde je jezero, tu je šuma, naći ću nešto, jao, i ja krenem tamo, i ja se izgubim, znači ja ne znam kako, ja idem, pratim, imam ja GPS tada, i ja pratim rutu, odjednom ja ovako, tap, slepi zid, kapija nečija, neka zgrada, sedi ispred lik, u polu uniformi, gore uniforma, dole neke pantalone, stari lik, oni svi pričaju ruski tamo, ti stari likovi, i ja ga pitam kako da stignem do toga, i on mi objasni, i kaže, a šta ćeš ti tamo, kao, vidiš koje vreme? Pa rekoh, idem da kampujem, kao, pa što da kampuješ, što ideš dalje, šta već? Ma rekoh, ne, treba da se vratim sutra, objasnim, čekam drugi voz, i to, pa ideš samo da spavaš, pa rekoh, da, pa živi ovde, govori mi u sobu, bivši vatrogasni dom koji čeka da se proda, imamo gore, kao, učionicu, ima tuš, nije neki komfor, ali poslužiće te, ja ionako moram ovde da dežuram cele noći, ali izađi pre sedam ujutru. Znači, ono kao, e, treba mi tuš, treba mi krevet, nikakav komfor, samo da, da preživim, hvala.

Ivan Minić: Univerzum se urotio, da se to ipak desi.

Snežana Radojičić:  Univerzum se urotio, da, da. I onda sam tamo u Astani upoznala Emira, Emira znam preko Kluba putnika, on je Kazah, koji je potpuno zaljubljen u Srbiju, njegova baka je bila velika putnica, pa mu je pokazivala mape i sve to, i on je već bio stoper. Kad smo se upoznali, već je bio u Srbiji, u Bosni, priča srpski, pa su pisali o njemu, pa se danas, časopis kako se zove, novine Danas, su se javile, intervjuisali su ga, pa je on dobio nešto, neke poslove da radi kao prevodilac, geograf je inače. I onda, pošto on živi sa tom bakom, on nije mogao da me ugosti kod sebe, nego je, nije u Astani, a Astana je glavni grad, Bože, kako se zove, ovaj drugi, dole na jugu, bivša prestonica, blokada u mozgu, nebitno, nego mi on plati hotel neki, ja ostanem u hotelu, mislim, tri dana, znaš, jer ne može da mi plati, ne može da me smesti kod sebe, znaš. 

KROZ KIRGIZIJU U KINU

Snežana Radojičić: I ništa, onda sam ja odatle ušla u Kirgiziju, vozila dalje, znači, ulazim u Kirgiziju, i sad bio je plan da ja vozim, taj, mislim, još uvek je čuven Pamir Highway, i sad ja ulazim prvo u Biškek, i pravim turu oko Isikul jezera, kako je to išlo? Da, tako je išlo, znaš, da sam ja htela, da sam izašla iz Kazahstana, rešila da se ne vraćam sada, nego da idem ovuda, znači, preko Biškeka, to je odatle bih ja, znači, da uđem iz Kirgizije u Tadžikistan, pa odatle da idem, da pređem u Kinu, znači, taj put. I sad, to je ta Pamirska čuvena ruta, to je najviši prelaz, tamo, na 4600 i nešto, i, međutim, ja dok sam bila u Biškeku, kad sam se vratila sa te rute oko jezera Isikula, nama upada, u toj 2012. godini, desilo se da su, da je ruska vojska postavila neke, potpisao predsednik Kirgizije tadašnji, neki ugovor sa Rusima, gde je odobrio ruske vojne nešto, posmatrače šta li već, i onda su imali i strašne demonstracije po selima, posebno tim graničnim, jer, znaš, sve te, što mi zovemo pežorativno, stan države, Bačiške je podelio tako, da je naseljavao ljude iz drugih etničkih grupa, na granični prelaz. Tako da ti nemaš čist granični prelaz, gde sad tebi žive s jedne strane samo Gruzini, recimo, i Gruzijci, i vamo ti Rusi, sad ti napraviš granicu. Ne, nego je on tako napravio da ti imaš odvojene entitete unutra, i da oni uopšte ne mogu da se otcepe, kad žele da se otcepe, jer ne mogu da, ti tako imaš u sred Kirgizije oblast Tohoš koja ne pripada Kirgiziji, znaš, ovako, kao ostrvo. E, i sad, i oni se znači bune, demonstracije su, i mi smo svi u kampu, to je neki nomad kamp bio, upadaju nama Rusi, onako, oružje, sve onako, uniformisani, i zamole nas da svi izađemo iz zemlje, da ne idemo na Pamir, šta ćemo, kad smo tako lepo zamoljeni, izađemo, jel? Tako da se ja vraćam sad preko Kazahstana, idem na sever, i vozim na granicu sa Kinom, i tamo ulazim, u toj zapadnoj, ne znam kako se zove ta provincija, tamo žive Ujguri, to je etnička manjina, oni su muslimanske veroispovesti, i sad pazi, oni govore mandarinski, ali pišu arapski. E sad ti imaš štand na kineskom i na arapskom, šta ja od ovoga treba da čitam. 

Ivan Minić: Srećom ne mogu ni jedno da pročitam. 

Snežana Radojičić: Da, ali ne, ja ulazim tamo i prvi put se osećam, prvo taj granični prelaz tamo, ja sam stvarno osećala onako kao da, znaš, ulazim, izlazim iz zatvora, eto, 00:57:58 nisam znala šta me čeka u Kini, ja sam jedva čekala da odem u Kinu tada, i sad to je dugački neki prolaz, ima više od kilometra koji sa obe strane, naravno, to su žičane ograde visoke, piči ono, sunce, 58 stepeni, napolju, usijalo, prvi put me kučići njuše, znači ovi policijski kučići, imaju  vučjake tamo, i sve, naravno, ja prođem bez problema i sad ti ulaziš, i to ja sam se osetila prvi put daleko od kuće, jer ovo sve nekako znaš, i pričaš taj ruski, i sve to taj neki, da kažem, proevropski, iako je to ljuta Azija centralna, ali ima uticaja, znaš, ipak je ruski uticaj strašno jak tu, i ovaj, mislim, jedna druga galaksija, ja ulazim u Kinu, a što mi izvlače, to svuda te varaju kad menjaš pare, je on ulici, to sad posle ukapiraš, prvo nemaš pojma da tamo ne radi Facebook, da ne radi Google i to, znaš, ja imam neki raspad od laptopa u tom trenutku, Wi-Fi ti je još uvek ono kao, kad ga negde uhvatiš, mislim, nemaš ti ništa, znači moraš da platiš u hotelu da bi imao Wi-Fi, nema ovaj VPN, VPN ne mogu da menjam, IP adresu ne mogu da menjam, znači nema konekcije sa svetom iz kog dolazim, ne govorim jezik, totalno drugačije, ono body language, sve drugačije, zgrade izgledaju drugačije, znači ti se osećaš, ono kao, spolja su pločice, tu su neke one zavese, one, znaš, one trakaste, plastične, unutra obično nema svetla, znači štede struju, ja govorim, užasno skupa struja, frižideri ne postoje, mislim, to postoji u ovim gradovima gde ima i turista, ali oni ne hlade pića, samo zapadnjaci piju hladna pića, to je kontra kineskoj medicini, da temperatura tela mora da bude kao i temperatura pića koje unosiš, ili mora da bude toplije piće, ja ne znam ni jednu reč, ne znam kako se sporazumem, šta god ih pitaš, znaš, sve znači nešto drugo, njihova, što ćeš naučiti s vremenom tamo, njihova logika je totalno drugačija, oni nemaju taj aristotelovski princip kao mi, znaš, imaš uzroke koje vode kroz neke korake do posledice, i ti sad možeš da anticipiraš, ili da prejudiciraš, zavisi šta radiš, ali možeš da pretpostaviš šta će biti sledeće, ne, oni ne pretpostavljaju, znači ja kasnije kad sam stigla u Šangaj, tu sad moj drug Vlada, koga znam iz pređašnjeg života, on i njegova žena tamo, ona je Engleskinja, predaju engleski, znaš, i on živi sto godina u tom trenutku u Kini, znači ipak ih poznaje, i sad mi idemo, ja treba da kupim isti problem, nama viza u tom trenutku, sad nam ne treba, tad nam je trebala viza, važi tri meseca, znaš, ja sam ispucala ta tri meseca, i sad ja treba hitno da izađem iz Kine, da obnovim negde vizu, pa da se vratim u tu Kinu, tako je bio plan, znači treba idem vozom, oni imaju super te vozove, joo, brate, ja uzmem najgoru klasu, mislim, to je tek horor, ali to nije sad priča, i sad ja treba da uzmem kartu za taj voz, i sad ima odličan je bio, mislim da još uvek radi, ja sam poslednji put došla iz Kine 2018, pa ne znam više da li to postoji, ali bio je nemački, znači Nemci su radili sajt, gde ti odeš i sad imaš četiri podatka o vozu, imaš broj voza, imaš datum, imaš klasu voza, i imaš to ono, sat i rutu, znaš, samo četiri ta podatka, ti to prepišeš, i odeš da kupiš kartu, mislim, to se kupovalo online, ali ne znam iz kog razloga, ja nisam mogla da kupim online, i sad ja napišem to ovako, imam na notesu uvek, i odem sad, imaju oni, taj šalter, nije na stanici, nego je kao negde, šalter u gradu, i pokažem, i ona kako je videla, ona krene da viče, nej, nej, nej, ne znači ne, kao čekaj, brate, ono kao šta, ne, nisi ni pogledala, ti vidiš da ona nije ni pogledala, ona samo ugledala četiri brojke, i ona se unervozila, i ja pokušavam da objasnim, pa ima na sajtu, to sve ništa, to ona mene ne razume, ti vidiš paniku, žena je u panici. Vlada iza mene, kaže: “Dopusti me”, okrene Vlada blok, napiše prvo broj voza, pokažem, napiše drugu informaciju, klimne glavom, napiše treću, i tako četiri puta, i ona kao: “Ha, prodaju mi kartu”, znaš, naprosto oni ne, ništa ne pretpostavljaju unapred. I sad, ja sam imala tu gomilu… meni je jako teško bilo u Kini, zato što, mislim, to je do mene, ne mogu ja da kažem da je to do te nacije, jel, zato što, ja sam putnik i meni treba brzo rešenje, ja rešavam problem, i ja sad ne znam jezik, ne znam ceo taj način komunikacije koji je kod njih vezan na Dalekom istoku. Ja baš često pričam, uvek pričam o tome na tribinama zapravo, koji je vezan oko toga da ti, da ja tebi čuvam obraz kao mom sagovorniku, i ti meni čuvaš obraz kao sagovorniku, to je najbitnije u komunikaciji. Znači, to što ćemo mi pričati šest sati o istom, vrteći se u krug, da ja slučajno ne bih tebe dovela u situaciju da ti moraš da kažeš “ne”, jer reći “ne” – ti gubiš obraz. 

Ivan Minić: Ili da ne znaš

Snežana Radojičić: Ili da ne znaš, da ne umeš, da ne znam, da si negativno raspoložen, ili tako nešto. E, onda ima taj problem sa jezikom koji je, mislim, problem. Jezik je tonalni i svaka reč ima četiri različita tona. Znači, svaku reč ti možeš da izgovoriš na četiri različita načina i svaki put znači drugačije to što izgovoriš. I oni uopšte ne pretpostavljaju. Ovde svaki bre srpski seljak, dođe mu neko što priča engleski, ne zna reč, taj seljak ne zna engleski, on će i rukama i nogama da pokuša da objasni, da razume. U Kini to ne postoji, takav model. Znači, ti ako si promašio ton, on će te gledati belo. Neće mu pasti na pamet da on treba da pokuša da pogodi šta si ti hteo da kažeš, kao, on te gleda. I sad, i oni sami, znači, mandarinski jezik koji je konvencijom, mislim, on je konvencijom usvojen za jezik tamo, ali tamo ima ne zna koliko desetina, možda i stotinu različitih jezika kojima se govori, dijalekata kojima se govori u Kini. I zbog tog tonalnog jezika, oni često ni jedni druge ne razumeju kad pričaju sad sa svog lokalnog dijalekta, mandarinski. I onda je to usvojeno, zato im i treba, između ostalog, taj model da oni šest puta istu stvar provere da slučajno ne dovedu tebe u situaciju da ti ispadneš glup ili neznalica. Recimo, kad sam posle bila u Mongoliji, kad sam prelazila Gobi pustinju i dođem, htela sam smeštaj u Disneyu, međutim, to je bilo jako skupo, nešto 30 dolara, a Kinezi su, znaš, i sad, a meni trebalo da se istuširam, znaš, i ja sad hoću, ajde, da idem da se okupam, i sad uvek oni, ti Kinezi, uvek imaju nekog ko priča engleski, kog pozovu telefonom, znaš, oni su imali te telefone još pre nego što je Evropa krenula otprilike da upoznaje smartfone i to, i sad uvek pozovu nekoga, i sad tu su dvoje starih ljudi koji naravno ne pričaju engleski, pozovu ženu koja priča engleski, a ta žena po defoltu ima malu bebu koja plače, pa ti ne možeš ništa da čuješ, i sad, ja pričam s njom, znači ovako, ide ovako priča, da ti iluzija, ovako da izgleda razgovorski i ne znam, ti kažeš: “Ja bih želela da…”, ne možeš ni složenu informaciju da kažeš, ti kažeš: “Ja ne želim ovde da ostanem da spavam zato što mi cena ne odgovara”, u zagradi “ne odgovara mi cena”. Dakle, vi želite da ja njima prenesem, da vi ne biste sad to, da ne bude u negaciji, ne biste hteli tu da spavate, reko: “Da, možete da prenesete”. Onda ona priča s njima, pa se vrati meni pa kaže: “Dakle, vi ste odlučili da ne ostanete ovde.” Jeste, ja sam odlučila da ne ostanem ovde. Dakle, šest puta mi ponude to na različite načine. Znači, ok, nekako utvrdimo to. I onda sledeći korak. E onda probam, ja pitam mogu li samo da se istuširam. Zašto ne postoji u ponudi? Kako to, ono, kao prevazići to što ne postoji u ponudi? E, ali ne radi bojler. Pa ja onda vidim, ima onaj ketler, reko, ja ću da zagrejem vodu, mislim, dajte da improvizujem. Znači, to traje, baterija curi. Znači, mi pričamo, ne znam, koliko sati. I na kraju ja se iznerviram, mislim, nije lepo reći, ali ja se iznerviram, na kraju ostavim onaj telefon, zaključam vrata, istuširam se, ostavim 10 dolara, koliko sam imala. I to je to. Jer naprosto, e sad, ja sam imala priliku, recimo u tim omladinskim hostelima, gde ti imaš i ove likove koji rade, koji pričaju super engleski. I sećam se, pričala sam s tim jednim i zašto se meni desilo, apropo gubljenja obraza. I to se desilo, pa sam onda te večeri pričala s tim dečkom. Znači, ja se vraćam odnekud iz obilaska i hoću da kupim nešto od ulične hrane. Znaš, tu je tezga ovako, ona pokretna na točkiće. I lik prodaje, ja čekam moj red. Ja znam šta ću, mislim, samo pokažeš šta hoćeš da kupiš. I ja došla, ja nisam baš mala, mislim, ja sam 176 visoka, znaš, oni su manji uglavnom od mene. I ja došla ovako, on stoji tu, ja stojim ovde, on pita onog iza mene. I ja kao, mašem parama, kao: “Čoveče!” Ne, on priča s ovim iza mene. I ja kao, ono, čemu se radi? I on pomeri ovako ta svoja kolica pored i opet priča s ovim iza mene. Ovi stoje okolo, smeju se, tu sad neki, znaš, večer. Ja mrtva gladna. Ja, on kao, šta je, neće čovek da mi proda hranu, uopšte ignoriše me kao da ne postojim. To je taj model što oni ne znaju, kada vide belca, ti ne pričaš njihov jezik. E sad, on gubi obraz ako on tebi ne može da pomogne. I sad, tu je još puno ljudi koji bi se smejali da on meni proda nešto pogrešno. 

Ivan Minić: Oni se već smeju. 

Snežana Radojičić: Već se smeju. Jer je to njegov… I onda on predupređuje negativnu situaciju tako što se smeje ili te ignoriše. I ovi naši domaći Kinezi, koliko puta staneš, pa ti se smeju u lice. Ne smeju se oni nama u lice, znaš. Smeju da čuvaju sebi obraz. I to je nešto što je jako teško meni kao putniku kome treba ovo, treba ono, treba rešen problem da ja sad kao imam toliko strpljenja i razumevanja. Mislim, ok, trebalo bi. Ja sam u njihovoj zemlji. E i sad ja pričam sa tim dečkom, došla u hotel i pričamo šta mi se desilo, znaš, i on mi je to objasnio. Tada sam ja ono kao to počela da kapiram. I ja njemu kažem: “Ja, brate, mnogo su ti komplikovani, mi Kinezi.” On kaže: “Kako mi komplikovani? Vi ste neviđeno komplikovani.” Reko: “Kako misliš, mi smo neviđeno?” Kaže: “Vi Evropljani ste do zla Boga komplikovani”, i krene da mi nabraja: te smeta vam buka, te smeta vam ovo… Ti sad kad iz njegove perspektive vidiš da smo mi za njih totalno drugi svet. 

Ivan Minić: Znaš. Meni je jedan od najčudnijih osećaja… moj prvi izlazak u Aziju je bio Japan. Pa sam posle toga bio u Kini, pa posle toga Koreja i još neke zemlje. Ali taj trenutak kad sam sleteo u Japan, ono, bilo mi je lepo, pričaj mi kako je tebi bilo, imam lepe uspomene, imam i neku tugu sve vreme vezanu za taj Japan, zato što mi deluje da izumire. Ali taj moment kad prvi put izađeš iz autobusa u gradu i shvatiš da, pošto si rođen u Srbiji, znaš i ćirilicu i latinicu, manje više u skoro celom svetu možeš da pročitaš gde si. 

Snežana Radojičić: Da, da. 

Ivan Minić: Prvi put ne možeš da pročitaš ništa.

Snežana Radojičić:  Da, da. 

Ivan Minić: Znači, ok, možda ćeš prepoznati neki brend, pa znaš da je ovo Samsung i piše Samsung, i ako možda ne piše McDonald’s, znaš da je McDonald’s, znači, a piše. Znam. Ali taj moment i tad osetiš da si na drugom kraju sveta. I ok, ja sam išao 2019, već sam ja imao i iPhone, i mape, i sve. Džaba. I to zaustaviš, probaće da ne stane, ako mora da stane, staće, i onda ćete da izgubite pola sata. Sećam se, išao sam s tadašnjom devojkom, ja ne volim ljude. Ona voli ljude. Smo u jednom trenutku napravili dogovor da će ona da priča sa njima, a ja ću pored da pokušavam da nađem. Podjednako vremena smo izgubili. Samo što se ona iznervirala sto puta pokušavajući sa njima. Ja sam sedeo mirno i tražio šta mi treba. Jer sam shvatio posle treće interakcije da će jedna od 20 da bude uspešna, a ja ne mogu to da… Da. I najgore mi je bilo, ok, moj boravak tamo je bio potpuno drugačiji. Ja sam otišao poslom, ostao malo duže, bio, imali smo, rentali smo nekog ajbole, bio sam u nekom hotelu, poslom na konferenciji i sve. Meni je to bilo neshvatljivo da ti u međunarodnom nekom velikom lancu, Holiday Inn-u ili tako nečemu, imaš mladu osobu koja priča engleski, znači, ti komuniciraš sa njom, ali je to vrlo utilitarno i bilo šta kompleksnije… to stoji, načini da ti objasni, a ne može da ti kaže ništa, nego stojite i ponavljate i čekate da jedno od vas udari glavom.

Snežana Radojičić:  I osmeh, da, i sve vreme osmeh, da. Pa šta ćeš, mislim, kad ti imaš u Šangaju i Pekingu na internacionalnim aerodromima, niko ne priča engleski, mislim, niko neće da komunicira sa tobom ako ne mora, ako ga baš ono ne uhvatiš. Da, to je baš veliki problem tamo. S tim što su meni različita iskustva između Kine i Japana. 

KULTURNI ŠOK

Snežana Radojičić: Uglavnom, ja sam izašla iz te Kine i sad sam išla dole, Laos, taj jugoistočni deo Azije. Meni je Laos bio posle tri meseca u Kini kao ono, osvojila sam slobodu, zaista osetiš ti sad tu. Jer tu je bilo sad raznih stvari, znači, meni treba internet kafe, mislim da ne pričam, mislim, sad ako pričam o Kini mogu dva sata samo o Kini. Oni kontrolišu to, oni zaista kontrolišu. Ti ne možeš da ideš i sad ti u internet kafe uzimaju ti te ID-jeve. Mislim, ja dolazim, očito nisam Kineskinja, ne mogu, gde da imam ID, logika, jedan i jedan. Neće me pustiti ako nemam ID. A ja moram da proverim tipa mejlove i zbog novog stanara ili šta ti ja znam šta je bilo. I onako ne mogu na Gmail, Yahoo je radio. Ti onako ne možeš da koristiš zabranjene sajtove ili su zabranjeni, mislim, ne možeš da se konektuješ. I meni je tu bilo nešto urgentno. I sad, znaš, ja sam primetila da tamo, shvatila sam u stvari da ti moraš u Kini ponekad da se ponašaš malo onako kao da ti zapovedaš, znaš, i da to pali. A ne smeš da preteraš granicu. Ako pređeš preko granice, onda si ga nagrabusio. Oni su jako surovi i neprijatni. I sad, ja kažem njima, koristimo mi pritom taj njihov onaj Baidu, kako se zove, translator. I ja sad njima kucam, reko, ja odavde ne mrdam dok ne otvorim mejl. Ja moram da otvorim mejl. Ne, ne, ID, ID, ID, i sto puta, ID, ID, ID. I ja njima pokušavam da pokažem da ja ne mogu da imam ID, ništa oni ne kapiraju. Reko, dobro, zovite miliciju. Pozovu oni, dođe policija. Sad isto kucam s njima. Ajde, dobar dan, dobar dan, ovo ono, sve kurtoazno. Reko, ko može u Kini da ima ID? Znaš, razmišlja on, kaže kineski državljanin. Da li ja ličim na kineskog državljanina? Ne. Da li sam ja kineski državljanin? Pokazujem pasoš. Kao ne. Koji dokument ima kineski nedržavljanin Kine? Razmišlja on. Pasoš. Da li moj pasoš može da bude isto kao ID? Možda. Puste me da radim. Pa reko, na čemu, zašto, pola sata. Posle sam ja kasnije predavala u Kini, svašta sam ja o njima naučila. Uglavnom, ja sad iz jedne takve zemlje gde je sve tako, tako, tako. Mislim, pri čemu ja kapiram taj sistem, tamo je fenomenalan za njih. Znaš, jer ti, pazi, oni imaju savršen sistem za takvu mnogoljudnu naciju. Oni bi se raspali u anarhiju kad ne bi imali takav sistem. Jer ti imaš ljude, znači ne može on, ko je njegov posao, on ovo da pomeri. A ne može, sad zavisi on misli da to treba tako. Kao što u Srbiji on misli da treba tako. Kad bi tamo svako mislio, to bi bila anarhija totalno. Mislim, to je strašno reći, ali ti zaista moraš tu masu ljudi da nekako… Drugo, taj način komunikacije i to da se sačuva obraz. Znaš, zamisli ti sad da oni mogu svakome da kažu “ko mi udari rukom u sto” da mu se nešto napakuje, pa oni bi se poubijali tamo svi. Znaš, oni su morali da nauče da žive toliki narod na tako malom prostoru. Znaš, i što je preneseljeniji neki narod, odnosno zemlja, to imaju više tih, to sam ja primetila, kulturoloških, da se vodi računa o drugome, da se bude ljubazan, da se… Tolerantniji su u tom smislu. Znaš, ne može ti da ti smeta buka, kako sve bučno, mora biti bučno, kad nas ima toliko. Ne može ti sad da tražiš komfor, možeš ako imaš para, ali ti sad ovako da očekuješ da te poštuju, da ti zgazio ti zgazio, kako je… Dva Kineza se udare kolima, hi hi hi, ovde brate vade oružje.

Ivan Minić: Fascinantno mi je bilo prvo u Kini, taj moment, prvi put kad sam se vozio metroom nekakvim, ili tim nekim gradskim vozom podzemnim, deo podzemnim, deo nadzemnim, sve to, gde dolazimo na stanicu. Svi smo mi viši od njih značajno. Da. A ja sam pritom išao na svetsko prvenstvo u košarci, tako da ostali ljudi koji su tu su još značajno viši od mene. Ali ja sam već glavom iznad svih njih. I njih je 500, nas je 10 i treba da uđemo u potpuno prazan vagon koji dolazi. I oni samo idu pravo. Da. Nebitno što vrata nisu tu, on ide pravo i njih da ima dovoljno, oni bi prevrnuli voz. 

Snežana Radojičić: Prevrnuli, e, to sam i ja utvrdila, da. 

Ivan Minić: Ne postoji nikakvo to kao razmišljanje o bilo čemu. Znači, vrata su se otvorila, on ide pravo. Koliko fizički može vakumirano da stane unutra, toliko će stati. Ostali, ako bi vrata imala bodlje, deo njih bi ostao na bodljama, verovatno.

Snežana Radojičić: Ma dobro, ali to je kolateralna šteta, znaš. 

Ivan Minić: I statistička greška u njihovom slučaju. Statistička greška, pa jeste. To je potpuno meni neverovatno. Prosto kao što kada gledaš sa strane i pričaš sa ljudima koji su to na neki način doživeli, kao Rusija je velika. Kaže, ti ne možeš da shvatiš koliko je ona velika dok to ne doživiš. Dok ne doživiš. Jer to tebi deluje veliko, ali ti ne razumeš šta znači veliko u Rusiji. Kao to nije, ono ne znam, išli smo do Praga kolima skoro i to je 900 km i to je strašno. Kao ne brate, ovde su sve relacije 4, 5, 7, 8.000 km. 

Snežana Radojičić: Koliko imaju samo ovih zona, ovih vremenskih zona. Ja to kad sam ušla iz ove Gruzije u Rusiju, znaš, ja imam papirnu mapu, jednu papirnu mapu, Rusija je srazmerno umanjena. I sa tim kao nekako, znaš da to jeste već, ali ti ne možeš da veruješ gde je to ti. Ono kao nikad stići tamo, tu su dani. Ono ti misliš kao, dva i po dana ću ja to… Mislim, ti vidiš te razdaljine, ali nije stvar… Mislim, stvarno je ogromna zemlja. Mislim, užasno je veliko. Kraja nema. 

Ivan Minić: Isto kao u Kini, što taj broj ljudi, kad ti neko kaže. Znaš kao, jel imate parking za bicikle? Imam parking za bicikle i sad to je, ne znam, jutro je, svi su otišli na posao i taj parking je prazan. Popodne se vraćamo. Čudo, milioni bicikala. To je bukvalno pet hiljada bicikala parkiranih na ulici. I svi su savršeno uredno parkirani, što je onako divno, ne opterećuje te, nemaš ono, osećaj haosa oko toga, ali to je pet hiljada bicikala. Na jednom ćošku, a na sledećem još pet hiljada. 

Snežana Radojičić: Pa da, pa da.

Ivan Minić: I potpuno su neverovatne veličine i razmere svega.

Snežana Radojičić:  Pa menja se. Ja se sećam kad sam ja posle radila u Kini. Ja sam prvo radila u jednom mestu sa dvesta hiljada ljudi. Pa za to mesto ne postoji na mapi. Mislim, to kao nije vredno stavljanja tačke na mapu. Dvesta hiljada. I troje srpskih profesora. Dvesta hiljada, ništa. A posle se prebacujem u mesto koje je dva miliona. Pazi, to je veće od Beograda, dva miliona, ali jezgra, ne ono okolo. I sad oni koji imaju i Walmart tamo, što je kao je to znak. Pet miliona ne gradi se metro tamo, kao, znaš, to se ne računa u grad. I sad mene ljudi pitaju, kad me pitaju kao, gde radiš? Ja kažem, pa kao, koliko je to? I sad, a ja kao, ma, pa kako, a ti si već, ja sam već godinama, znaš, na istoku, kao, ma kao dva miliona, ma da, ja mi se foliraš. I onda ti shvatiš. Pazi, ti si u svom okruženju, dva miliona je ništa u Kini. Mislim, to stvarno je ništa. Ili posle kad sam bila u Americi, u Americi ti voze, znači ti ćeš čuti ono sve što je do tri sata vožnje, to je kao ništa, znaš. Znači, sad ti 250 km dolazim po tebe. Kako bre, dolaziš po mene? Ma da, kao ništa. Pa šta ćeš uveče, spavaćeš, šta? Ma ne, vratim se. Ali to je ništa, znaš, on ima veliki put savršen, auto-put gladak i to. 

Ivan Minić: I njemu je u okviru grada nešto 60 milja daleko, što je 100 km.

Snežana Radojičić:  Da, da. A mislim, on kad krene u prodavnicu, to mu je 50 km udaljeno, mislim. Tako da menjaju se te perspektive u skladu sa tim, to jest. I uglavnom, ja se spuštam kroz Laos, koji mi je bio divna zemlja, zbog te… Oni imaju prosečno najmlađu, u tom trenutku, najmlađu naciju na planeti, prosek 19 godina. Zato što oni su, to se malo zna, ja sam obilazila tu regiju tamo, ovaj, uz granicu sa Vijetnamom. Laos je najviše bombardovana zemlja u istoriji ljudskog roda. Znaš, tipa 12 godina, 11 godina je svakih 9 minuta padala po jedna bomba. I to je tokom Vijetnamskog rata, pošto su se ovi Vijetkongovci povlačili preko tog zapadnog, istočnog Laosa, pardon, i onda puno je, oni su rokali, Amerikanci su rokali odozgo sve živo, a ima puno i neeksplodiranih mina. Znaš, jako puno dece, tipa 800 ljudi godišnje postrada od tih mina na neki način, od kojih je najviše dece. Dakle, to su tužne statistike. Meni je Laos tada bio fenomenalan, čujem da se sad puno komercijalizovao. Meni je bilo posebno taj sever njihov, gde oni žive u tim sojenicama, pa svi ulazim neki, tipa januar, februar mesec, to je 25 stepeni tamo. Oni sede sa vunenim kapama, greju se, podne dva, tri sata, mi kao njima hladno. Ti ušao, ja u šorcu, kratke rukave, znaš. I onda si imala tako jako lep utisak o njima. Ono, dečica ti se javljaju sa bajsa, sa bajsa, ono kao vidiš stariji drže ove klince za ruku, roditelji ih uče da mašu. Totalno drugačije nego u Kini, znaš. I oseća se neka opuštena sloboda. I onda moj utisak je bio glavni za Loašane da oni kao u tom trenutku totalno ne mare za taj, znaš, potrošački mentalitet. Njima je draže da sede u tim svojim ispred sojenica, znaš, tu nešto nabodu, nađu nekog pacova, nešto, mislim, šumskog pacova, to je čisto. I onda ja sad iz Laosa uđem u Vijetnam, pa iz Vijetnama se vratim u Laos, pa onda Kambodža. I u Kambodži ja rešim, kao shvatim, da sam već više od dve godine na putu, da ne moram stalno da se krećem, da mogu da stanem, da iznajmim negde nešto. 

TRADICIJE RAZNIH KULTURA

Snežana Radojičić: E da, u međuvremenu, kako počinjem da zarađujem? To se desilo negde posle Rusije, bila sam ili u Kazahstanu ili Kirgiziji, i uglavnom, jedan od pomenutih blogera sa B92 je Milan Novković, moram da ga pomenem, IT stručnjak u Londonu, pokrenuo portal. Čak i inače, on je totalni genije, napravi neke portale, pa ih super proda, znaš, ono, digne ih i proda ih super, i sad je to napravio da bude fazon Politikinog zabavnika, nešto tako. To je kao booking portal, ali ima i tu zabavnu stranicu, i onda nas blogere po različitim nišama, znaš, ovaj piše o džezu, ja pišem o putovanjima i tako, i moj jedini zadatak je bio da mu šaljem tekstove koje sam već objavljivala, i onda njegova ćerka, da ne bi zaboravila srpski, prevodi sa srpskog na engleski, to znači nula posla za mene, svaki članak mi plaća 100 evra, četiri članka mesečno, mašina, mogu da putujem, to je bezbrižno, znaš, i onda se ja jako lepo, tih godinu i nešto dana, totalno bezbrižno nastavim dalje, i tako se finansiram, i kao sad mogu da stanem, pišem u Kambodži, i provedem ja tu četiri, pet meseci, međutim, meni ne ide to, vidim da to nije to, da nije to dobro pisanje, htela sam da izbacim tu priču o početku, o tome kako sam krenula i ostalo, i onda pređem, ne znam, Tajland, pa sam obišla po Tajlandu, koji mi je bio super, i kao meni već nedostaju, tri godine skoro, nedostaju mi sneg, čoveče, nisam videla planine, džungle, sve to lepo, ali znaš, fali mi planina, ja sam brđanka, znaš, i kao gde bih mogla odatle, kao, ah, Himalaji, znaš, Nepal, Himalaji. E sad ti ne možeš da uđeš u, tad je Burma bila zatvorena, još uvek za turizam, znaš, nisi mogao da voziš preko Burme, nego moraš da letiš, znaš, ja nemam odakle iz Tajlanda, ne mogu da uđem nikako drugačije nego da letim, čak ni iz Kine ne možeš da uđeš u Nepal, možeš iz Indije. I pošto se u Nepal ulazi preko Tibeta, koji je neprohodan za, mislim, za smrtnike, bez turističke grupe, a ako uđeš, moraš da se vratiš, znači računaj da si nelegalno ušao, Kinez ti ne dozvoli. I ništa, odletim ja u Katmandu, i sad, pazi, ja sam već skoro tri godine na putu po Aziji. Doživim kulturološki šok u Katmanduu. To je tako jedno ludilo, veselo, šareno, siromašno do zla boga, ali tako prijateljski su svi, svi pričaju engleski. 

Ivan Minić: Da krenemo od toga da imaju najzanimljiviju zastavu. 

Snežana Radojičić: Da, najzanimljiviju zastavu, jedina zastava koja nije pravougaona, oni su ti takvi trgovci da ti to ne možeš da veruješ. Kad pogledaš istorijski, javljaju se, sad ima ta Tamel ulica, se zove u Katmanduu, to je turistička zona, zapravo dve paralelne, pa se obe zovu Tamel, tu su svi ti hotelčići i to, i svi turisti se lociraju tu, i dok obilaziš Katmandu, izađeš na ulicu, kako izađeš, oj ti viče s vrata, hello my friend, how are you doing today, i odmah on friend, i na uglu ti stoji onaj što nudi nešto, prodaje ture, sve živo ti prodaje, pored njega stoji diler droge, kao šta hoćeš, biraj šta hoćeš, znaš, ima baba puši džoint od sto godina, džoint od sto čina, čoveče, i pored stoji makro, znaš, hoćeš dečake, devojčice, šta hoćeš, biraj, i policajac, pircing, mislim nije pircing, to je njihov, znaš, socijalni status, označava kastu, ali sve je to kao legitimno, kao si u kuk, znaš, i ludilo, a majmuni po onim žicama jure, oni u onim tuk-tukovima, krave, prljavština, oni u šarenom, svi nasmejani, čuješ ono, om mani padme hum, znaš, budističku molitvu, ludilo mesto, mislim, jedna od najboljih knjiga naših, zapravo po meni, najbolji putopis ikada napisan je o Katmanduu, Katmandu Stojana Pešića, mislim, koji je tamo proveo x godina, a da ga nikad nije ceo obišao. E, i sad ja krenem u obilaske, i tu ja prvi put, veći to je zanimljiva epizoda, postoje dva mesta u Aziji, u svetu uopšte, gde možeš da posmatraš spaljivanje mrtvih, Varanasi u Indiji i ovde, u Pašupati u Katmanduu, Bagmati je reka, mora sveta reka da bude, i sad ja odlazim tamo, to je kompleks hramova, na zlatnom teletu, naravno, i tu je reka, s ove strane imaš tribine, znaš, a na onoj strani gde se spaljuju, tu se nalaze tribine, ali na svakih dva, tri metra se nalazi jedan plato gde se postavlja lomača, i to su ono, kao da staviš palete, tako to izgleda, tako naslažeš, i tu sad neka trava i nešto, i na jednoj strani ti posmatraš ceo taj ritual, ja posmatram sa suprotne strane reke, to nije široka reka, lepo se vidi, isto sedeći na tribinama, u podnožju sa te strane, odakle ja posmatram, se odvijaju ceremonije, kako se to kaže, daje se godina dana mrtvima, i tu čitaju nešto, hranu, i to, to uopšte nema veze, ovi se ne tangiraju međusobno, e sad ja posmatram, znači na onoj strani se žene pripremaju, one mogu da uđu samo tu, sa telom, znaš, kupa se, a voda prljava do zla boga, pa ga uvijaju u jedan čaršaf, onaj beli, pa u narandžasti, pa posipaju tim laticama, pa ga vezuju, moraju da se veže telo jer od velike temperature izleti ruka ili noga, znaš, i onda ga prenose na drugi deo gde su samo muškarci, i stavljaju ga i to sad kreće, nije mi bila namera da gledam kako to gori, znaš, mislim, ali jednostavno sam došla tamo da vidim to, obilazila hramove, te svete ljude, svuda su ti sveti, ti sadhi, ali to su kolonije njih, imaš i one druge koji su goli zapravo, i posipaju se nekom kredom, izgledaju kao aveti, oni žive tu po nekim špiljama i to, a ovi sadhi su tu i muškarci i žene, kao neki plemen, kao hippie zajednice, tako izgledaju, komune, mada su skroz u narandžastom, i sad, znači ovde gde se spaljuju, stavljaju ih na lomaču, ja sam došla, sela malo, i sad ne mogu da odem, ne možeš da odeš jer je to, ne znam, fascinantan je prizor, znaš, da gledaš kako telo gori, mislim, ne vidiš ti objektivno ništa, vidiš vatru, i čekaš, i čekaš da vidiš šta će da se desi, i to smrdi užasno, taj smrad je zaista jako, jako tipičan, imala sam, srećom, onu kinesku bombicu, znaš, kad te ukoči rame, pa namažeš, kao konjska mast, samo što ovo smrdi, i onda sam to držala ispod nosa, i to gledam, i oni, Bože me oprosti, oni stoje pored, samo očekuješ pivo da izvade, kao da roštiljaju, znaš, njima je to svaki dan, i oni ne veruju da je to kraj, i imaju motke u obliku slova T, i onda malo po malo, pa gurnu, da vrate u vatru, i kad skoro dogori, oni to poguraju u reku, znaš, kao ajde, ajde, jer tu su non-stop, to kao na traci, jer svi imaju pravo na spaljivanje, čak i najsiromašniji, to trošku opštine se obavlja, i sad kad oni bacaju taj pepeo, ostatke, dole ide najbizarniji deo, dečaci, klinci, momci skaču u tu do zla boga prljavu, mutnu reku i traže ostatke, zlatni zub, novčić, prsten, i onda rone i ispiraju mulj, joj čoveče, a ovde, isto u mulju, se dešava ono ritualno, i briju do glave, znaš, kad primaju već šta primaju, i ja, mislim, ne volim jak alkohol, ali sam imala želju tada da drmnem nešto, znaš, ono što kažeš, da spereš tu prašinu, jer je to toliko šokantan prizor, znaš, koliko god da sam oguglala na gomilu tih kulturoloških razlika, znaš, suočiš se, meni je mama umrla na rukama, videla sam smrt, nije meni smrt nešto čega se panično bojim, ali to je baš šokantno, i onda odem, tamo imaju jednu od onih svetskih stupa mira, budističkih, znaš, onako Buda trbušast, nasmejan, kao sve je super, za razliku od ovih, znaš. E, posle sam ja imala prilike, znaš, znaš, susretala sam se ja sa možda još i gorim, o ovim ceremonijama, sa mrtvima. Ima u Kini, u toj jednoj provinciji gde sam bila, to je taoistički ritual i tu sa šamanima, on na reci se odvija, oni imaju kao neke splavove od bambusa, i onda tu oni plešu, imaju jedna te fotografije i baš onako ide ceo performans, maltene, i onda podižu, iznad se nalazi jako visoka stena sa nišama, dubokim nišama, zarezima, i onda oni podižu, oni stave kao neki sanduk, ali je taj sanduk otvoren, i onda oni odozgo podižu kanapima, jer može da se priđe s druge strane, i on ostaje tako izložen, tu i to sad ptice, životinje i to. Na Baliju, ispod onog vulkana, imaš jedno selo gde se mrtvi izlažu na sojenice visoke od dva i po metra, tako, to nisam ništa da gledamo, turisti idu da gledaju, i onda ostaje tako i to. Znači, to je stari običaj neki, i onda dolaze životinje.  

Ivan Minić: Ima taj moment, ja sam to doživeo samo u Kini, u Fošanu, gde sam prolazio gradom, i onda sam video da je vrlo blizu gradska pijaca, i da je velika. Kada sam video tu i njihove začine, i povrće, voće, onda ono voće koje oni obožavaju, koje užasno smrdi. Durijan, a to je cela Azija, da. I u jednom delu su začini i neko meso koje je, ja ne vidim način da ono nije pokvareno, pošto ima boje koje meso ne treba da ima, i tako da je, plus ti začini i taj organski smrad, kada ti uđe u nos. Znači, kad god smrdi nešto što je neorgansko, sad mogu da osetim, to je potpuno drugačije, ne znam, kad neko pali kablove, da, to je odvratno, ali ti posle tri minuta nemaš taj miris više nikako. Kad ti uđe organski smrad, to te vuče na gađenje, to te vuče na povraćanje. Ovo, koliko god je odvratno, samo ti je odvratno. I kad su onda krenuli sa onom pričom da je možda slepi miš na pijaci, to su, ja sam uzvrlo moguće, vrlo je moguće, znači, videla sam, to je jezivo, a sigurna sam da ima mnogo gorih prizora, nego ja sam ovo usput videla.

Snežana Radojičić:  Pa videla sam to u Kini, videla sam u, meni je u Kini bilo najgore to kad jedu jaja, imaju ona koja se nisu izlegla, nego samo nožice proviruju, to je njima specijalitet, embrion zapravo jedu. A videla sam te razne životinje i po Peruu, tamo na Amazoni, u Amazoni i na Amazonu, u Iquitosu. Tako da, ne znam, mahali su mi u Laosu, ovako pacovima pečenim. Znaš, vole oni zezati turiste. 

Ivan Minić: Ja sam bio u Laosu, ali sam bio potpuno, prvo drugačije, a drugo, na drugom kraju. Ja sam bio samo u Vientijanu, koji je glavni grad, koji je na granici sa Tajlandom, gde je Mekong između. I to je isto jedan od jezivih prizora u mom životu, jer je Mekong 3 kilometra širok tu, ima most koji je, da kažemo, granica, granični prelaz, ima obala reke na kojoj je, ne znam, zabavni park i svašta nešto, to je kao centar grada. Mislim, Vientijan je mali, on nema ni 200 hiljada. ž

Snežana Radojičić: Ima onih kafića pored, mislim. 

Ivan Minić: Da, da, sve kao. Mislim, ima ovaj Hard Rock Cafe, to je jedini kao brend koji ima nečega, i onda smo se mi naravno našli u Hard Rock Cafeu, sa nekim drugarima koji su došli iz Tajlanda. Ali taj moment kad ti izađeš na reku koja je tri kilometra široka, znači Dunav pa još malo, Dunav kod Pančevca pa još malo, i ona je crvena, i toliko je prljava da tebe peku oči. Sad, znaš, kao kad je mala reka prljava, to su svi videli, i to se relativno lako desi, ako je neka industrija nešto, ali ti si u Laosu u kome nema ničega. Da. Znači, pa dobro, apsolutno ničega. Koliko to ide đubreta, mislim. I oni kao, odakle, šta, kako, pa kao to dolazi iz Kine. Da, da. I baš je, baš je strašno. I generalno, u celom tom delu Laosa je sva voda izuzetno zagađena. Oni je filtriraju, još može za piće, sve u redu, ali sva tehnička voda, sva kanalizacija je toliko zagađena. 

Snežana Radojičić: Pa da, to ide tamo, da, tako iz Kine, pa se dole uliva kod Kambodže, na granici sa Vijetnamom. Da, jeste.

PREKO HIMALAJA

Ivan Minić: Preskočila si mi, odnosno, mislim da si mi preskočila po onome, kako otprilike, znam da se odvija…Dobi. 

Snežana Radojičić: E, ne, ide sad, kad ja odletim, znači, odem ja na Himalaje, otišla sam tu iz Katmandua, ja odem u Pokharu. Ja vozim, e da, tu prvo ja odlučim da uradim neki, ono, kao veliki podvig i kao ima naporna kružna ruta. To je hajkerska, planinarska ruta, koja prelazi 5416 metara. Ja sretnem neke Čehe, Česi su mnogo ludi, znaš, oni su onako hardkor, ovi outdoorsmeni i ono što je njima normalno, to, veruj mi, nije normalno za druge, samo što ja to nisam znala, i oni meni kažu kako su oni provozali to, imaju isto bisage, tako, kao za samostalno, rekla dobra, ajde, ove prednje su i onako kuhinja, a tamo inače ne možeš gde hoćeš da kupiš nešto, nego imaš te neke hostele na svakih ne znam koliko, oni ne računaju kilometražu, i to je prvo što sam ja skapirala, znači, ti kupiš mapu i sad ja hoću da vidim koliko ima kilometara, nema kilometara, to su sati hoda, ne možeš, kao kilometar, ne znači ništa, tako. I sad do neke visine, do 3800, ti možeš da stigneš i motorom, imaju gomilu onih visećih mostova i čuda nekih zastrašujućih, ajde, ide to nekako, guram ja, ali naporno, i ono, put, kiša, pesak, kočnice mi se izlizale, ja se vraćam sa biciklom tu u hotel, vraćam se nazad u grad sa vlasnikom hotela da kupim kočnice, shvatim da mi neće trajati kočnice, i sad stižem ja u taj Manang na 3000, nije Manang, zapravo, zove se 3800, i sad već ja skapiram, znaš da je malo sumanuto to što ja radim, ali lakše mi da nastavim nego da stanem, realno, znaš. I onda tu sad klimatska adaptacija, i slušam to predavanje o visinskoj bolesti, mere mi saturaciju, a meni, ja imam nizak pritisak, meni poslednja dva dana, mere, oni meni, meni se spojila dva pritiska, mislim, a kontam, to je normalno, što idemo normalno, a meni ovako, ovde je mozak, ovde su oči, kao u crtanom filmu, ja ne mogu da spojim nikako mozak i oči, taj osećaj imam, znaš, napraviš 3-4 km, ti ne možeš da dišeš, ti si mrtav, znaš. Posle sam na Andima, tamo žvaću koku, mislim, ovde samo piju crni čaj, znaš kako ti koka lepo lišće, otvori alveole, sve, prodišeš, ne osećaš više tu težinu, taj umor, i ništa, ja zadnjih dana već je sneg, sad tamo ti je to stalno trka, ko će stići do hostela, pošto tamo ne možeš da kampuješ, to malo zaravni što ima, tu su hosteli, i tu je princip, ti platiš 2 dolara je hostel, ti moraš da imaš svoju vreću, ti dobiješ samo krevet, ali ti si ucenjen da moraš da jedeš njihovu hranu, mislim, što si više, porcije sve manje i sve skuplje, naravno, mislim, ok, oni sve to donose, znaš, oni onako imaju one korpe pozadi pa preko čela, i to oni to tegle, i sve, to treba da bude uračunato, ali znaš, baš onako bezobrazne su cene, a ti njihovi porteri, to su, mislim, to nisu šerpasi, šerpasi su vamo baš na Himalajima, ovo su porteri, nosači obični, pazi, oni pre nesrećnici, imaju oni flip-flops, oni bos, oni spavaju u nekom šatoru, jer nemaju dole ništa, oni spavaju na zemlji, onda oni, kako šta zarade, to preko agencije što ih angažuju, oni to daju na alkohol, i to onaj najgori alkohol, maltene na spiritusu piju, znaš, i oni se ponapijaju, i onda sutra dan nisu sposobni, onda ovaj njihov poslodavac ih otpusti, i on je sad nosio, ne da mu ništa, on je nosio džabe, ne znam, mislim, mnogo strašne stvari tamo. S druge strane imaš te Himalaje, koji su moje prvo suočavanje sa tim kako ti se ego lomi, znaš, kad ono vidiš kako ti nešto lomi ego, jer ja, sećam se, izlazim sa neke uzbrdice gde je sve bilo zatvoreno, četinarska šuma, i sad tu je taj neki od vrhova, ti nemaš osećaj da je to 8000, jer ti stojiš na nekih 3400-4900, ali odjednom znaš, kako ono sad, baš ovako, i sad tu je reka, puh, ja ne ti sam, sve ne ti pukneš, pazi, to stoji otkako postoji zemlja, znaš, znaš, ti se tu kao nešto boriš, kao nešto ti si, vidiš se kao nešto, neki podvig, nekako tako, znaš, smešno. 

Ivan Minić: Ja sam video samo iz aviona, nisam video ovako, ali par puta sam proletao, i onda je bila varijanta ono da pilot kaže: “Pogledaj.” A, kaže, jer lepo je da vidiš. Nisam išao na Mont Everest, ali neki od ovih visokih sam zaista video, i taj moment gde, ti si to verovatno doživela i u Evropi, ja nisam, ja sam video, za moj pojam, visoke planine. Ali one su zaobljene dosta.

Snežana Radojičić:  Jeste, ovo je oštro sve. Ovde ništa nije zaobljeno. Ovde sve oštro, da, da.

Ivan Minić: Znaš, ovo deluje na taj način neki strašno.

Snežana Radojičić:  Jest, jest. 

Ivan Minić: Znaš, kad vidiš oblu planinu, možda pogineš i sa oble planine. 

Snežana Radojičić: Da, to je ta psihološka forma. 

Ivan Minić: Ali taj moment, ovde sigurno možeš da pogineš. 

Snežana Radojičić: Da. 

Ivan Minić:  I ono, kad pratiš, čitaš i shvatiš koliko ima tela koja su negde ostala uz put i koliko je to sad, ono, ljudi koji su išli, da, slušao sam Jačimovića par puta da priča o tome, kao, ti to srećeš uz put. Ma da, da. I to je jezivo, jer to telo se ne raspada. 

Snežana Radojičić: Da, ma nikad, pa to je kao balsamovano. Pa ti možda gore, ja nisam bila, ali znam iz priča putnika, na Svalbardu, tamo gore na krajnjem severu, tamo se ne sahranjuju ljudi, nego moraju da se prebace brodovima.

Ivan Minić: Ima gradova u kojima, kao, kad umreš, helikopterom te voze na kopno. Pa to je… 

Snežana Radojičić: Joj. Da, ovde spaljuju, ovde ne sahranjuju, ovde se smrzavaju, da. I ništa, izgurem ja to, zadnjeg dana uspona sam bila zaglavljena u, počeo odron, znaš, a tad je već staza ovako, a dole ponor, i to ovako staza, a ovde ponor. Ja ne mogu da guram bicikl sa ove strane, ja ne umem tu. Mislim, nema tu vožnje, ni pomena. Nego, trebalo bi ovako da ga, mislim, s te strane sam, i onda imam dve bisage, i onda ja skinem te dve bisage, pa iznesem njih, nekih 200-300 metara, pa se vratim, pa iznesem bicikl, ne znam. I onda krene odron, tu inače stalno ima odrona, i oni su napravili nišu, jedno ovako, kao ovo, i sad tu je ozidano, i ti sad čučneš tu, znaš, i onda ono leti ovako preko tebe, ja čučim, držim bicikl, i ono leti, imam ja kacigu, i ono leti. I sad nije to sad nešto dugo trajalo, ali ti stvarno imaš osećaj da je to večnost, i naravno, pitaš se šta ako te strefi neki kamen, mislim, i tu je vodič neke planinarske grupe, tu ih zove, idu oni u oba pravca, ali znaš, tebi ne može realno niko da pomogne, ako si ti skotrljaš dole, završio si priču. I to kad je malo stalo, jedan vodič istrči, uze moj bicikl, pojao je meni do pola mene, uze bicikl, uze bisage, izlete, znaš, ko ništa da ne nosi, ne možeš da veruješ koliko su jaki, i toliki, isto čovek. I ništa, i onda, tu se ja poginula silno, znaš, tada ono, imala sam operacije na oba nožna palca, znaš, koji nikad se nisu oporavili od spusta, koji je, ti u jednom danu silaziš sa 5400 na tipa 4200, znaš, i to je ovako, još klizi, ja treba kočim biciklo, i tako. I onda sam ja ostala posle toga u Pohari, i tu sam počela da pišem ovu pravu knjigu s puta za putovanjima oko sveta, tad se dešava da Milan, pomenuti sa bloga “Kvusfer”, prodao je dobro taj svoj blog, mislim zadržava ono, kao suvlasništvo, ali više neće o tome da piše, i sad, pazi ti njega, pazi ti on koji je meni plaćao članke koji su već napisani, znaš, samo da bih ja preživela, on meni kaže: “Ali da se ti ne bi osetila, znaš, sada u raskoraku, ja tebi dajem otpremninu,” i pošalje mi čovek 2000 dolara, znaš, kao najveće pare, u životu, dobro, nisu u životu, ali realno. I sad ja sa tim parama, ti u Nepalu stvarno nemaš gde da potrošiš 2000 dolara, znaš, još ja u Pohari, tamo našla, preko nekog ko me pratio, neko jako lepo mesto, za 3 dolara dnevno, onda sam sedela, pisala tu knjigu, napravila turu na pola, pošto je knjiga iz dva dela, do Lumbinija, Lumbini je Budino rodno mesto, i to je na granici s Indijom, 6 km udaljeno od Indije, i tamo se nalaze svi budistički hramovi svih zemalja sveta, i u Korejskom hramu može da se ostane zapravo u tom kompleksu, bilo je tad, koliko je bilo, 2 dolara dnevno je bilo, sad je 4, znači spavaš, dobiješ svoju ćeliju, možeš i dorm ako hoćeš, ako se ima više, ja sam uzela single, i čak imaš i uključen na 3 obroka, tipa pirinač, pirinač, pirinač, mislim, to su 3, ali ništa uz pirinač, znaš, ali to je tamo toliko besmisleno jeftino sve bilo, znači ja u tom mestu, u Lumbiniju, ja nisam mogla potrošiti ni 10 dolara dnevno, mislim, nemaš na šta da potrošiš to. 

01:46:20 POVRATAK NIJE LAK

Snežana Radojičić: I onda sam završila tu knjigu i počela tad preko Facebooka kao da je prodajem, kao u pretplati, i onda sam odlučila na sugestiju književnog kritičara, mog recenzenta od prave knjige, Vasije Pavkovića, da se vratim kao da pomognem knjizi, eto tako. E sad, pošto imam vremena, planiram u septembru da dođe moj neki mart, kad ja kao završavam knjigu, april, ko ajde sad, ja idem, ono, vraćam se u… jer ti sad, da bi se vratio iz Nepala u Kinu, ti moraš, morala sam da menjam pasoš, tako je, tako je nešto, ili da sam ranije, nebitno, uglavnom idem u Peking, ti moraš da letiš, ne možeš ti da pređeš granični prelaz kopnenim putem preko Tibeta, mislim, ne možeš naprosto. I sad ja krećem od Pekinga, preko Unutrašnje Mongolije, pa Mongolija, ka Rusiji, da vozim tamo Bajkalsko jezero i da onda, znači, tamo iz Irkutska, da se vratim kući, da pomognem knjizi, pa da nastavim, gde sam stala. I tu sad ispred mene Gobi pustinja. Dosta je rano doba godine, april mesec, a Gobi je najhladnija pustinja na svetu. I u stvari, ja sam imala drugačiju ideju. Ja sam mislila da ne idem odmah kući, nego sam mislila, nisam još bila odlučila da idem kući, nego sam mislila da pravim veliki lup, ovako da napravim, da pređem Mongoliju, pa izađem u Rusiju, pa da onda vozim Transsibirskom skroz gore do Vladivostoka i onda, da odatle uđem posle u Japan. Znači, to je neka priča bila. I kao, ajde, to je ogromna ruta, ima ne znam koliko desetina hiljada kilometara, drugo sve sever i negde ću zakačiti hladno, i onda mi je lakše da zakačim hladno na početku, kad sam ja odmorna nakon ovog pisanja, nego da me to sustigne tamo negde, da budem u nekom septembru, oktobru. Znači, ja računam već u septembru sam u Japanu, znači, do avgusta moram da završim sa Sibirom i tako ja zaglavim u Mongoliji. I sve to, oni su te godine, to je 2014, oni su završili i taj jedini put koji povezuje Kinu i Rusiju, i to je dobro zato što pre toga ova peščana oluja zatrpa put i ti imaš samo orijentir kao voz šine, međutim, to je nekad tu, nekad je dva kilometra, nije to baš uvek ono kao da se drži isto rastojanje. I ovi, glatak asfalt, e, ono kao tek prvi kamioni krenuli da prolaze, sama na putu. Prva pustinja, ali prva pustinja u životu i to tako prazna pustinja, Gobi je jedna od praznijih pustinja. Ja sam posle bila u Atakama, sva u kamenju, u stenama, uvek drugačiji oblici, doline, idu ljudi da posećuju te doline. Ne znam, Baja Kalifornija, ono, kuca tom filmu, kaktus, kaktus, sve su kaktusi, ali Gobi je prazna, nema ona dine, samo je prazna, jeste ona brdovita i sad, to je strahovito, ja pričam o tome na tribinama, znaš kako naš mozak radi kad si izložen na drumu i kad si naučio da preživljavaš, ja faktički preživljavam na drumu u smislu opasnosti, jel, ti stalno i nehotice osmatraš gde možeš da se sakriješ, znaš, to nam je, tako smo preživeli, jel. I sad, odjednom, ti si u pustinji gde nema ničega iza čega ti možeš da se sakriješ, ali bukvalno ničega nema, dokle god puca, ono, vidik, sve je, kao, linija horizonta se stapa, znaš, kao, nema ničeg, nema ni u nazad. I sad ti ugledaš neki objekat ili nešto što liči na nešto, ili kućice, ili nešto, šatore, jurte njihove, i ti sad misliš da je to tu, a tamo je jako velika vidljivost u svim pustinjama, nema svetlosnog zagađenja i proziran je vazduh, mislim, baš je velika vidljivost. I ti, ako ja idem, idem, idem, nikad da stignem, u pustinji sve izgleda mnogo blizu, a sve zapravo jako daleko zbog toga. I onda taj momenat, znači, ti gledaš, nemaš gde da se sakriješ, nesvesno. Tebi misao nema za šta da se zakači, jer je sve brisani prostor i to sve vraća tebi. I ti sad ne znaš šta ćeš sa tim, znaš. 

Ivan Minić: Nikad nisi bio više sa sobom nego tamo. 

Snežana Radojičić: Nikad sa sobom, da. Ali ono, baš nije prava reč, mislim, nije gramatički ispravna reč samlji, ne usamljeniji, nego samlji, samlji, nema nikog drugog. I onda, ja sećam, mislim da sam i pisala u ovoj knjizi “Preko Himalaje i Gobija” o tome, bio jedan momenat kad se meni javila ona čista Dostojevština, ne znam, ako se sećaš “Braće Karamazov”, i kad Ivan priča sa Aljošom i kad kaže, pošto naravno rasprava je o Bogu, i sad Ivan njemu kaže da bi pobio sve njegove argumente, znači da Bog postoji i Hrist da je zaista postojao, on kaže: “A šta ako je pakao samo soba puna paukova”, nešto tako, plafon sa plafonom punim paukova. I tako ja, i samo ta ista misao: “A šta ako je ovo sve? Ako, znaš, nema ništa osim ovoga? Ako je to sve?” Jel to je suština toga, znaš. I onda kao, ono pitanje, da li ti to možeš da izneseš to, što je to sve, da nema ništa? I tebi znaš da je nelogično, ali odnekud je ideja: “Možda je ovo sve, možda nema ničega, možda ja nikad neću izaći odavde.” 

Ivan Minić: Jer što si duže tu, to si dalje od ulaska.

Snežana Radojičić:  Da, a ne znaš gde je kraj. 

Ivan Minić: Mnogo je daleko. 

Snežana Radojičić: A i nemaš sigurnost. Sve postaje, sve se relativizuje. Ti počneš da shvataš da, prvo, ne važi ti tvoje čulo vida, ne može više da percipira tačno razdaljinu. Znaš, ti si izgubio parametar. I to je momenat kad se to vrati tebi i ti onda nađeš tu snagu ili je ne nađeš. Mislim, nema trećeg. I ja sam to našla, naravno, i onda sam imala posle puno razmišljanja, ja obožavam pustinje od stada. Znaš, sve velike religije slale su izaslanike u pustinju. Mojsije dobio neku božiju povest. Ajde da kažem, ja nisam religiozna. Njemu se javilo sad nešto, neka spoznaja u pustinji koja je vezana za njegov narod. Hrist je bio kušan od đavola u pustinji tri dana. Mislim, đavo je u nama. Ne mora da bude neki entitet tamo. Buda je meditirao trideset šest dana. Nikoga nisu slali na Himalaje nego u pustinje. Zato što tamo zaista čuješ sebe, čuješ tu tišinu i ništa te ne ometa da čuješ sebe. I onda se zaista, kao kad staviš čepiće u uši otprilike, one silikonske koje ja obožavam, a spavam s tim, čuješ svoje krvotoke. Znaš, čuješ srce kako ti radi. Sve čuješ. 

Ivan Minić: To kažu, imao sam tu situaciju kad su kolege nešto pravile prvi put gluvu sobu za, kao liste su je za kolove, ali kao, bilo je ljudi koji su voleli da dođu da rade. To je bilo još pre vremena hibridnog rada, pre COVID-a i svega. I ja dođem i ostave me tamo i ja sad 15 minuta unutra i oni kao, jesi ok. Što ne bih bio. Pa ne kao, znaš, ima kolega koji, ono, posle ne znam, pola sata boravka unutra, nisu sedam dana dolazili na posao. Jer bukvalno jeste to, da, pošto je gluva soba, ti prvih par minuta nemaš osećaj, jer si ti ušao iz buke i to nije prelaz koji je, treba da se adaptiraš na to. Ali kad se adaptiraš, ti čuješ sve. Čuješ kako ti otkucava srce. Čuješ krvotok u nekom uhu.

Snežana Radojičić:  Da, da, da. 

Ivan Minić: I ljudi polude.

Snežana Radojičić:  Da, to znam, da ljudi to ne mogu da hendluju, da, znam to.

Ivan Minić: I taj momenat, a ovde ti je to 24 sata?

Snežana Radojičić:  Pa jeste, jeste, samo ipak čuješ ti neke zvukove, mislim i ovde, znaš, imaš mušice, vetar koji razbija i tako. To je bilo super iskustvo. Imala sam ja tu zabavnih epizoda raznih, ali za to bi trebale slike da se pokažu, da bi se videlo. Uglavnom, ja sam izvozila tu Gobi pustinju, tu ja mislim oko hiljadu kilometara, tako, od juga ka severu i stigla sam u Ulan Bator i onda sam tamo bila zaglavljena. Ja sam bila i u pustinji zaglavljena, bio je sneg i dva dana nisam mogla da krenem. Toliko je bilo hladno, užasno je bilo hladno. Znači, toliko je bilo hladno da ja siđem sa bicikla, ne zato što ne mogu ja da vozim, što je uzbrdo, da ima i uzbrdica, ali mi je to, nego da prokravim stopala, jer ja ne mogu više, znači, mrznem, i onda ja i dalje ne osećam moja stopala, ja plačem. Pazi, ja sam četiri godine na drumu, nisam ono, sad seka persa neka, i ono kao da osećam se, imaš ono, iz prve pomoći, ona zlatna, da, aluminijumska folija, i uvijem stopala u to, i ono kao napokon, kao se zagreje to malo, ja kao, i sad, ja sam tad spoznala, to je bio trenutak, zapravo, kad sam ja shvatila koliko sam ja srećna, i da hoću da ostanem to da radim, znači, dok god sam srećna. Sad, pazi, imaš, znači, nekoga ko se do zla boga zlopati, gledano sa strane, pri čemu mene sedište, ja sam dobila novo sedište, imamo, to znaju biciklisti, imamo taj Bruks, neki, ne mora Bruks, ali većina nas vozi Bruks, to je kožno, britansko sedište, dosta skupo, koje se, koža se oblikuje prema tebi, posle izvesnog vremena, i poenta je da te ne žulja sedište, nije da ti imaš mekano sedište, nego da ti imaš podjednako raspoređen pritisak na svim tačkama, jer tamo gde nije podjednako, gde je veći pritisak, tu nastaje žulj, tako je, i zato su kožna, pa nisu u prošlosti džabe imali kožna sedišta. Sad Bruks prodaje za 100 evra, a to je koštalo, ono, kao seljak napravi, znaš, od kože. E sad, meni je pukao taj neki šraf, to više nije moglo da se sredi, i neko je u moje ime pisao fabrici, tražio sponzorstvo, oni su mi stvarno poslali, pri čemu taj neko, ja sam čitala taj mejl, pisalo je “she”, znači ona, oni greškom pošalju meni muški model, a muški modeli su uži i duži, jer drugačije smo anatomije, a meni odgovara samo, inače taj Bruks ako ti sediš na biciklu koji ti odgovara, ti ga nosiš u avion sa sobom, bukvalno. Pa jeste, znači meni je samo određen jedan model sa nekim suspenzijama odgovara i to, i oni meni pošalju pogrešan. Znači, ja posle tri dana, ja plačem, ja ne mogu da sedim, ja sam usred Gobi pustinje, ne kupim sedište, nekako, bilo kakvo, umotavam onu foliju, vreću za spavanje preko toga, znači samo tu nekako nešto, znači sedište, vetar, čeon, duva sa severa, takav je na tom platou, plato uvek duva sa severa, znači vetar je toliko jak, i da su neki biciklisti znali da ne voze preko dana, on prestane oko pet popodne, nego čekaju noć pa voze, što nije dobro, jer imaš tamo puno divljih životinja, ima čak i medveda tamo, verovali ili ne. Znači, vetruština razbija, meni kida šator, ja nemam, znači, moram neki zaklon da nađem, da možeš ti da tako tek zabodeš šator tamo. 

Ivan Minić: Zaklon u pustinji.

Snežana Radojičić:  Pa da, zaklon, pa tražiš, kako su podigli taj put, znaš, oni su pravili, na svaki kilometar, pravili su te prolaze za životinje, i onda se uvučeš u to, i moliš se Bogu da ne naiđe nikakva životinja da tebe izbaci odatle, znači, tu nemaš ni šator da staviš, tu je samo za vreću. A temperaturne oscilacije, 30 preko dana, i imam slike, minus 10 noću, znaš, taj opseg, i na sve to, znači, pada sneg, dva dana zaglavljena, ne mogu da izađem, i ja sad krećem, meni noge smrznute, ja uspevam da zagrejem noge, a plačem od bola, znaš, ono, i ja ono skapiram koliko sam ja srećna. Pazi, tebi sreću ne čini sad ti, meni donese neko milione, šta će meni milioni u Gobi pustinji, mislim, šta radim s tim, meni je motivacija da pređem to i ostalo, ali taj moment, kad iz sveg onog bola, ja uspevam da zagrejem moje noge, trenutak čistog blaženstva, sreće, kao ti si srećan u tom trenutku, ili si ti, znači, kad si gladan, šta tebi čini sreću? Samo se najedeš. Znači, ništa drugo. Tebi je zima, šta ti je sreća? Da se zagreješ. I to je sreća. Sreća je to u trenutku. 

Ivan Minić: To stari kažu, ono, kada neko kuka kako je gladan, onda mu nešto donesu, njemu sve svete, sad pogledaš, kaže, nisi gladan. 

Snežana Radojičić: Nisi gladan, tako je, pa jeste, pa jeste. Tako da sam ja tu skapirala koliko sam srećna, i onda je bilo, bilo još takvih momenata, te naravno su jasni ti, ali mislim da sam tad odlučila, bilo je ono, kao, pa kad si srećna uprkos svemu tome, svim tim problemima i nemogućnostima, kao, zašto onda ne nastaviš to da radiš dokle god budeš osećala to?  Znaš, kao, bez cilja, ne moraš imati cilj da stigneš negde, ono, kao, živi tako. I tako, i tako sam postavljena.

ZAKLJUČAK RAZGOVORA

Ivan Minić: Dobro, jedna od stvari koja je, da kažem, vezana za tvoj put, koja je danas značajno drugačija, jeste taj moment da ti sada imaš svuda manje-više brzi internet, da sada možeš, i ono što neki ljudi i rade, da ti možeš da radiš dok putuješ. A, ok, možda ne možeš da radiš osam sati i da efektivno putuješ, jer će sve sporije funkcionisati, ali možeš nešto, možeš da imaš neki part-time posao koji ti finansira sve to, jer je sve postalo dostupno, i sve funkcioniše, i u to vreme kada si se ti informisala, bilo je dosta informacija, ali nije možda bilo dovoljno uvek, svuda sada ima svuda informacija o svemu, i svuda možeš da nađeš nekog ko će da ti kaže, ok, ovako je bilo pre tri godine, sad je možda drugačije, da se apdejtuješ, jer ti ovako se oslanjaš na nešto što možda više nije tačna informacija. I dobro, otprilike smo na dva sata, i mislim da je ok da ovde napravimo rez, da u sledećoj epizodi nastavimo ovaj put, ali kao nekakav zaključak ove epizode, jer ovo je trenutak kada suštinski, kroz ovu epizodu smo mi prošli početak tvog puta, gde se dešavaju sve one neke nove stvari, nova iskustva i nova sećanja. Znači, prvi put kad prespavaš u šatoru, to je doživljaj. Ok, ako si putovala po Srbiji, u tim varijantama doživela si to pre toga, ali nije isto kada to uradiš u zemlji koja nije tvoja, da to uradiš negde.

Snežana Radojičić:  I ne znaš šta da očekuješ u toj zemlji, mislim. 

Ivan Minić: Šta je ono što si, osim toga da želiš to da radiš, šta su neke ono najveće stvari koje si naučila u ovih prvih četiri godine?

Snežana Radojičić:  To je taj početak sam, kad sam ja, znači, ostala prvo sama i ostala bez para. I onda je to meni toliko jasno bilo šta se meni dešava, šta je meni, ajde da kažem, univerzum hteo da kaže. Mislim, ja sam neko ko je sklon da nalazi smisao. Većina putnika traži smisao u svemu što doživljava. Znači, meni je, ok, imala sam dva ključna problema, kao što sam rekla. Nemam pare, nemam društvo. Onda sam nekako našla te pare, 150 evra, neka je kinta, i našla sam društvo. I onda taman kad sam naučila kako se putuje, onda mi univerzum, znaš, uzeo mi je to društvo i uzeo mi i te pare da mi pokaže da to nisu razlozi, da to ne radim, da ja to mogu. Znaš, i meni je to tako bila očigledna lekcija. Evo, sve čega si se bojala, da najgore što je moglo da ti se desi, to ti se desilo. Ti pored toga ostaješ na putu. Znaš, tad sam naučila da zaista, i to se posle, ja sam kasnije počela da radim, pa nisam to izgurala, neki podcast kao na svom blogu, gde ja ljude naše koje sretnem, koje mogu se, koje već znam iz neke priče kroz komunikaciju, i onda njihove priče, znaš. I postoji jedno identično mesto, opšte mesto, u svim tim pričama, to je mesto kada oni se usude da krenu u novi život, potpuno novi život, znaš, da skoče u totalno nepoznato, i tad kreće sve najgore da mu se desi što je moglo da mu se desi. Ali sve, sve kreće nizbrdo, ništa da ga podrži, samo se ovako vrata zatvaraju i zatvaraju i zatvaraju i zatvaraju i zatvaraju, i ako preživiš ta iskušenja, onda odjednom kreće da se otvara. I to su svi doživeli. I to je identična priča, nevezano da li je put oko sveta, da li je ovo, da li je ono, i to je nešto što je meni najjači utisak u tih prvih nekoliko godina. Bilo je tu momenata nekih zanimljivih spoznaja, gde se ja recimo, ukapirala, pazi, što kažeš, to je vreme pre te intenzivne komunikacije i tako dalje, sa svetom. Gde se ja znam da budem po nekoliko dana totalno udivljena, sama, znači, bez igde ikoga, i onda ja sebe hvatam sad kako ja, znaš, ono, kuvam u šerpici, jedem iz te šerpice, ono u jednom trenutku kažem, čekaj bre Snežana, znaš, ono, postaješ polu divlja. Znaš, kao, ajde, kao nećeš to da izgubiš, lako se izgubi, to je osećaj, posebno kad si sam, znaš, jer te neke civilizacijske manire smo mi pokupili zbog življenja sa drugima, nismo ih pokupili jer su oni praktični. Nema ništa praktično u tome da ti zaprljaš još jednu posudu, naprotiv, jako je nepraktično, ili da ti koristiš nož i viljušku, pa da i to sad, mislim, to je kulturno, to je lepo, znaš, ali je nepraktično ako imaš ruke, brže ti je, znaš, a sve je oko ekonomije zapravo kad ti preživljavaš, oko čiste ekonomije pokreta, pažnje, energije, vremena, jer zašto bih ja radila tri pokreta ako mogu da sačuvam energiju i da uradim to u jednom pokretu, znači, besmisleno sa stanovišta ekonomske održivosti da ja koristim sad i tanjir, dok savremena civilizacija ide suprotno, ona ti od jednog nečega što je potrebno, praktično, neminovno, pravi ti još 10, 20, 100, da bi ti više kupovao, znači, znaš. E, i onda sam uhvatila sebe u tom momentu i rekla sam sebi, e, dobro, Snežana, sad ćeš voditi računa, ono, kao da ne podivljaš, znaš, što uključuje gomilu nekih stvari. To mi je bila bitna odluka, to se sećam i nekako se taj krug zatvara, taj prvi, ja to volim da zovem godine nevinosti na mom putovanju, znaš, ja nisam imala pojma koliko mene ljudi prati, ja ću to saznati tek kad budem došla u Srbiju prvi put sa tom knjigom. Znaš, to jesu neki ljudi tamo iza nekog Fejsbuka, znaš, to je brojka, to tebi ništa, nemaš ti, znaš, ja otišla totalno anonimna, pratilo me petoro ljudi, sad odjednom, ne znam koliko hiljada, desetina hiljada ljudi, ali nemam ja još uvek taj osećaj, znaš. I onda to je sve tako nekako bilo nevino, neopterećeno time u smislu nepostojanja svesti da postoje tamo neki, ja sam pisala zbog mene, znaš, znaš, to ja moram da izbacim, jer ti, prvo ja sam, ono, kao, to mi je vokacija pisanje, a drugo, ja sam skapirala kad sam ostala sama, mi stvarno jesmo društvena bića, definitivno, ti moraš da deliš svoj svet, sad postoje različiti načini deljenja, najlepše ako možeš da deliš sa živom osobom pored sebe, ali ako nema žive osobe, jedan od načina je pisanje, ja delim sebe i onda ja prevazilazim sve to kroz to pisanje, znaš, ja to ostavljam iza mene, izbacim, idem dalje, tako da i to sam, otkrila sam koliko mi taj moment pisanja doprinosi, ono kao, da ostanem, znaš, onako kakva treba, otvorena istovremeno i nekako prazna, iako sam sve to kroz sebe provukla, znaš, da imam mesta za nova iskustva, za nove priče. 

Ivan Minić: Dobro, jedva čekam da snimimo nastavak, hvala ti puno za ovu drugu epizodu i kažem, mislim da će mnogim ljudima biti zanimljivo da čuju sve ove stvari, iako neće nikada se otisnuti na takav neki put, ali da je zapravo glavna vrednost koju komuniciramo upravo to i što si rekla, da je to prevazilaženje prepreka i neodustajanje od nečega što ti je važno. Na koji god način, u kom god domenu, to kod svakog gosta, to ja često, je različito, ali taj, ono, trenutak da ti, znaš kao, ne znam, Ajnštajn je rekao, nisam ja mnogo pametniji, ja samo ostajem sa problemima duže. E tako isto i ovo, znaš, neka upornost, na kraju najčešće pravi razliku, jer iako ti neko kaže, ne možeš da prođeš kroz zid, postoji erozija, postoji to da vremenom shvatiš da zid ima kraj, postoji gomila nekih drugih stvari koje možeš u tom procesu da dobiješ, ali moraš da ostaneš sa tim. Ne možeš da se obeshrabriš. 

Snežana Radojičić: Da, pa to je ono što kažu, ne pobeđuju najbolji, nego najuporniji.

Ivan Minić: Znaš, tako je. I vrlo često postoje te situacije da, ono, racionalni ljudi ti govore da treba da odustaneš, jer objektivno, statistički treba da odustaneš, ali oni koji su napravili najveći rezultat, su oni koji tada nisu poslušali. I možda im se vrlo brzo desilo to što je trebalo, možda im se desilo nakon nekog vremena, ali da su uradili racionalnu stvar, nikad ne bi napravili proboj. 

Snežana Radojičić: Ja ponekad volim da pišem ovo kao posvetu, ima jedna Eliotova misao, sad ću ja parafrazirati, kaže, da bi saznao koliko daleko možeš da odeš, moraš ono kao da se usudiš da pređeš svoje granice. Eto, to je to. Mislim, ne možeš saznati koliko iza granice možeš da odeš, ako je nisi prešao. 

Ivan Minić: Ili Bernard Šo koji kaže, racionalni ljudi odustaju, a iracionalni ostaju u stvari. Dakle, sav progres civilizacije je zasnovan na iracionalnim ljudima.

Snežana Radojičić:  A jeste, jeste. 

Ivan Minić: Tako da hvala ti na tvom iracionalnom poduhvatu, nastavljamo priču u narednoj epizodi, vama hvala što ste nas slušali, vidimo se ponovo naredne nedelje.