Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.

Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Ivan Minić: Kolega, dobro mi došao. 

Igor Adamović: Bolje te našao, hvala ti što si me pozvao i moram ti odati jedno priznanje za sve ove godine što radiš za zajednicu, a i za mnoge pojedince, i to na tako neki nesebičan način, nije uopšte deo ego tripa, tako da hvala ti za to. 

Ivan Minić: Hvala tebi, i mi smo se danas okupili ovde da bismo ispričali tvoju priču koja je neobična kao i priče većine ljudi koji su dolazili ovde, i kod nekih se vidi, kod nekih se ne vidi, ali što kažu u Nišu, nema normalnih, ima samo nepregledanih. Ali kao direktan povod uzimamo to da je tebi ove godine 25 godina profesionalne karijere u dizajnu. Ti si o tome pričao na konferenciji u Zrenjaninu, tamo si imao priliku da imaš mnogo više vizuelnih pomagala, pa i zvučnih, ovde to nećeš imati, ovde ćemo sve o tome pričati. Ali moram da ti kažem da je na dosta ljudi ono što si ispričao ostavilo snažan utisak i da si to mnogo lepo koncipirao, ali da je tu ostalo jedno pitanje zbog koga mi danas sedimo ovde, a to je: mnogo lepo, ovo stvarno super izbor muzike, nego šta ti radiš čoveče? 

Igor Adamović: Pazi, 25 godina dizajna, 50 godina života, pola života se znači bavim dizajnom i nadam se da sam na polovini života. Pa ne znam, ne znam od čega da krenemo. 

Ivan Minić: Da krenemo od onoga čega uvek krećemo – od mančmelo pitanja: šta si hteo da budeš kad porasteš? 

KAD PORASTEM BIĆU

Igor Adamović: Znači, odmah psihoterapija. Pa ono čega se najranije sećam jeste, pošto mi je ćale bio vatrogasac, želeo sam da budem vatrogasac. To su neka najranija sećanja, ali ne znam kako će ovo da zvuči, ali čini mi se osim toga za vatrogasca da sve što sam želeo u životu da budem, na neki način i jesam bio. I to možda sad zvuči malo pretenciozno, ali kada sam bio klinac i kada sam obožavao Lakerse, Magic-a i Jabara, ja sam trenirao basket, kada sam počeo da se ložim na muziku, ja sam napravio bend, kada su počeli da me zanimaju mediji, ja sam radio na radiju. Tako da nikada mi nije bio cilj da ja postanem poznat i ne znam koliko uspešan, nego da se u nečemu oprobam. To je bio uvek deo moje mašte koju sam pokušavao nekako da ostvarim i čini mi se da mi je na kraju dizajn dao tu širinu da svašta nešto što me zanima kroz dizajn mogu da ispitam i na neki način time da se bavim. 

Ivan Minić: Meni je mnogo drago što imam prilike da radim ponekad sa tobom zato što si ti jedan od onih ljudi koji ima jako potrebu da nešto uradi kada je to nešto što ti je interesantno, što te loži, a često jeste. Ti imaš potrebu da to uradiš da to bude najbolje moguće, ali nemaš potrebu da svi znaju da ćeš ti to uraditi. Nećeš se ti stideti toga, ali nećeš to gurati u prvi plan, što često ume da bude slučaj, barem kada je kod nas, kažem, dizajn scena u pitanju – da je mnogo važno da svi znaju ko je iza toga stao. Meni je najvažnije i najlepše da ti imaš nekakav, što u tom slučaju jeste tačno, ali kako se komercijalno baviš time nije to uvek pravilo, ali da imaš neki verodostojan, distinktivan vizuelni jezik gde ljudi na osnovu toga što vide od rada znaju ko stoji iza njega, odnosno ko bi mogao da bude, ako je više autora sličnog stila, ko bi mogao tu da bude. I to jeste negde karakteristika za neke od tvojih najpoznatijih radova. Ali ajde malo još da se zadržimo u detinjstvu i okruženju. Ti si taman dovoljno stariji od mene deset godina da si kroz neke stvari kroz koje sam ja prolazio kao klinac prolazio kao tinejdžer, kroz ono, pa kao devedesetih i sve ostalo. To je potpuno drugačije nego što je bilo u mom slučaju. Pa kako je bilo okruženje kad si bio mali? Šta je bilo dobro, zanimljivo, interesantno u tom okruženju? Šta su bili problemi, izazovi, zovi kako hoćeš? 

Igor Adamović: Ovako, ja sam rođen u kineskoj provinciji Majdanpek. To je grad koji, da dam malo konteksta, to je jedan veštački grad, to je nekada bila rudarska kolonija. Mislim, tamo se rudarstvom od Rimljana još bave i ajde kažemo negde kako sećamo, u vreme Obrenovića su vratili to nekom modernom rudarstvu, ali tek u SFRJ Majdanpek postaje grad. I ima jedan dokumentarac, to je neki TV žurnal što su bili, koji počinje rečima: “Rodio se još jedan jugoslovenski grad.” Doslovce, tu nije bio grad, tu je bila rudarska kolonija. Ja se kao sećam ono kao klinac, onako kroz san, na obodima rudnika one barake kao iz kaubojskih filmova – rudarska kolonija još uvek je tada postojala. Znači, to je grad koji je napravljen od nule, to je grad koji je 70-ih imao solitere sa 16-12 spratova i tako dalje. I dan danas u Majdanpeku nemaš privatnih kuća. Znači, to je jedna mala urbana celina u koju su došli inženjeri i razni stručnjaci iz cele bivše zemlje i tu radili do 90-ih kada su pobegli glavom bez obzira svi. I negde se sad kulturološki dosta promenilo, sredina te opštine, dosta su ljudi iz okolnih sela i promenila se struktura stanovništva uveliko. Ali ono što ti poznaješ još neke Majdanpečane u Beogradu i na osnovu toga možda zaključiš da iz Majdanpeka, iz tako neke male ali urbane sredine, nikada nisu dolazili narodni pevači ili tako dalje. Imamo, znaš, Marka iz Artan Lilija, Iku, ne znam, imamo neke konceptualne umetnike – Sašu Tkačenka, Milan Bosnić sa Distrukturom i tako neki ljudi koji dolaze iz tog kraja. I naravno, možda najpoznatiji je Rambo Petković, koji je rođen u Majdanpeku. Ne znaš, Rambo je nadimak, taj je dobio, ja mislim, u Brazilu, a kada je bio klinac u Majdanpeku njega su zvali Šmeki. Inače, sredina je bila jako zanimljiva. Ja sam živeo u centru tog grada u soliteru gde je bila populacija tako da je bukvalno cela Juga bila tu i mi smo odrastali u okruženju gde smo bili operisani od nacionalizma. To i dan danas me prati. Ja na ljude gledam u odnosu na kvalitete koje donose, a ne na… Inače, grad je bio takav da ti je omogućavao, kao i mnogi gradovi u SFRJ tada, da se baviš čime želiš kao klinac – da li je neki sport, da probaš sve sportove. Ono što je mene prvo pokrenulo jeste muzika od najranijeg detinjstva. Mislim, ajde prvo ovako da kažem: kada si me pozvao na Digitalk konferenciju i da pričamo na neki način o dizajnu i muzici, ja sam to tada osvestio – da mene kroz čitav život prati na neki način muzika. Sa pankom mi je muzika donela to da sam zauzeo neki stav i danas imam stav, sa nekom drugom kasnijom muzikom sam pokušao da nađem neke druge stvari u sebi, ali mi je uvek na neki način muzika vozila i dan danas je tako. Dosta radim sa muzičarima, teško ih je nekad razumeti kada je dizajn u pitanju, ali su to sve stvari u kojima ja uživam da radim. 

MAJDANPEK I KRAFT PIVA

Ivan Minić: Gledao sam dokumentarac koji je Darko Bajić pravio o Rambu i naravno bilo je dosta kadrova i priča i sa fudbalskog terena u Majdanpeku i njegova porodica i kako je to sve izgledalo, i naravno nije tu bilo mnogo slučajeva da neko iz tako malih sredina ode i napravi tu vrstu uspeha, karijernog i sve. Mislim, pričamo o čoveku koji je otišao u Real, nije se tamo, ne, nije snašao, više nije dobio priliku nego što se nije snašao, a onda je postao fudbalsko božanstvo u Brazilu, što u principu nema mnogo viših stvari koje možeš da dostigneš. Ali kroz tu njegovu priču ja sam zapravo prvi put malo izbliza video kako izgleda Majdanpek i kroz vas koje poznajem koji ste na neki način pripadnici nekih vrlo zanimljivih subkultura u raznim oblicima. 

Igor Adamović: Da, izvini, nismo spomenuli Faškite i mlađe naše drugare iz Dogme. 

Ivan Minić: Tako je, koji, znaš, to je jedna potpuno nova priča koja se formirala u prethodnih desetak godina koja nije stvar piva, nije stvar uživanja, nije stvar pabova, nije stvar toga, nego je potpuno jedan zaokružen i kompleksan neki ekosistem za sebe koji ima i svoj izuzetno snažan, distinktivan vizuelni jezik. Meni je najlepša stvar, u stvari, ako ćemo iskreno da pričamo, kod kraft piva vizuelni jezik koji ono donosi, jer pivo kao pivo, uz dužno poštovanje, od dvadeset koje probam tri mi se stvarno svide. 

Igor Adamović: Tako je.

Ivan Minić: Ali ok, nekad je zanimljivo probati nešto, ali zanimljivo ne znači da ćeš popiti drugo to pivo, neko jednom ćeš popiti i to je to. Ali to što su doneli – lepote etiketa, uvek vidiš nešto novo, nešto šareno, nešto zanimljivo, nešto te privuče da probaš, imena, sve ostalo – super je, super je, super je. Zanimljivo kako je to sve zaokruženo, ali to jeste negde, jako je zanimljivo, kažem subkultura, zato što to nije potpuni underground, ali nikad nije ni mejnstrim.

Igor Adamović:  Da, uvek je na ivici negde.

Ivan Minić: I ima neki šmek koji je poseban, ima nešto drugačije. 

Igor Adamović: Ja sam, kao što znaš, sa Mlađom i sa Fašketom i sa Dogmom sarađivao nekoliko godina, to je bilo jako izazovno. Poznaješ i Fašketa i Mlađu i znaš koliko to može da bude izazovno, oni su super, super momci, ali nekada je kod jednog crno, a kod drugog belo, pa moraš da napraviš tu sivu koja će da prođe kod obojice. A kada pričamo o kraft pivu i o dizajnu toga, mislim verovatno znaš da je prvi registrovani logo za pivo baš, tako da ima tu smisla zašto je kraft otišao toliko daleko za razliku od industrijskog piva koje pokušava nešto, ali daleko je to od onoga što nam kraft industrija donosi u dizajnu.

Ivan Minić: Pa mislim i industrijska piva kod nas su imala značajan iskorak u prethodnim godinama i svi su osvežili svoje etikete i limenke, ali su ih osvežili tako da budu faceliftovane verzije onoga što je bilo pre, što i razumem i poštujem jer pričamo o brendovima koji su izuzetno veliki. Ali vrlo retko su oni izlazili u neku vrstu egzibicije sa tim. Ko izlazi? I koje možda estetika mi nije bliska toliko, ali mi je super interesantno – energetska pića, odnosno kod nas konkretno na lokalu Guarana, na globalu su to ovih nekoliko velikih sistema koji se sa tim igraju, opet sve sa razlogom da kad prođeš pored tog nepreglednog frižidera na pumpi izabereš baš to nešto što je u bojama tvoje zastave, što se vidiš. 

Igor Adamović:  Kada smo pričali o tome šta sam želeo da budem kad porastem, jednog dana znaš da ima ono pitanje – šta bi rekao sebi da možeš kad si imao 15 godina? Ja se uvek tu pitam – šta bi taj dečak od 15 godina rekao meni sad? Da li sam ostao dosledan, da li sam na tom putu koji smo zamislili tada? I to mi je negde glavna vodilja i u poslu. Ja sam želeo, i donekle sam u tome uspeo, da se dizajnom bavim na jedan… ajde, ne kažem da je moj studio nezavisni studio, ali to mi je omogućilo da pored toga što biram projekte, biram i klijente s kojima radim. To je sloboda koju možeš da imaš samo u maloj i nezavisnoj agenciji ili studiju. 

ŠKOLSKI DANI

Ivan Minić: Ajde da se vratimo još malo u taj neki rani period i da dođemo do toga kako si ti doneo odluku čime ćeš da se baviš. Šta je bilo u tom periodu srednje škole, u tom periodu kad sazrevaš i treba da se na neki način odlučiš?

Igor Adamović: Spomenuo sam malo pre pank, to me toliko protreslo u tim formativnim godinama da sam gotovo da nisam hteo da upišem srednju školu. Nekako mi se čini da sam se još u osnovnoj školi susreo sa time – sa autoritetima. Ja ih tu klasifikujem kao autoritet znanja, zvanja i sranja, i često se srećeš sa ova poslednja dva. Sa autoritetom znanja nikada nisam imao problem, ali sa autoritetom zvanja i ovog trećeg sam često imao problem i to me nekako odvuklo i da ne upišem srednju školu. Na kraju sam upisao srednju školu i završio je i u tom periodu imao sam te neke lokalne bendove, bavio sam se muzikom, počeo pomalo da radim na radiju i negde, pa ne znam, krajem devedesetih, posle nekoliko godina od završetka srednje škole, odlučio sam i da studiram i upisao dizajn sasvim slučajno, na nagovor prijatelja. Skoro sam se video s jednim drugarom iz osnovne škole i pričali smo nešto o poslu. Ja sam mu rekao: “Znaš šta, ja se bavim već dugo dizajnom, ali nisam se rodio kao dizajner i sutra ne moram više time da se bavim.” I on meni kaže: “Ali nije baš tako, sećaš se kad smo bili klinci, pa kad smo radili ovo, pa si nam ti nacrtao ovaj znak, pa si nacrtao…” Ja nisam bio svestan toga da sam se i tada bavio dizajnom na izvestan način i da me nekako logično put vodio da na kraju i studiram dizajn. I od 2000. da kažem da se aktivno bavim dizajnom, 2000. uzimam kao početak – bavim se dizajnom kada sam prve pare zaradio od dizajna. 

Ivan Minić: Kako je izgledalo studiranje, kako je izgledala priprema uopšte za to i šta si dobio tamo? 

STUDENTSKI DANI

Igor Adamović: Nisam dobio mnogo toga u tehničkom smislu, ali sam dobio neki boost da me dizajn zainteresuje. Mislim da sam se neformalno više obrazovao nego formalno kada je reč o dizajnu. Ne znam šta bih još rekao na tu temu…

Ivan Minić: Kako je bilo organizovano sve? 

Igor Adamović: Pa nije bilo baš dobro organizovano sve to u to vreme, zbog toga i kažem da sam se više neformalno obrazovao kada je dizajn u pitanju nego formalno. Nemam da izdvojim nekog profesora, nekog mentora koji mi je u mom budućem poslu mnogo pomogao, tako da iako sam završio dizajn, ja negde verujem da sam u tom smislu samouk. 

Ivan Minić: Ti si u jednoj vrlo specifičnoj poziciji generacijski, da se nalaziš na prelazu iz analognog u digitalno i taj prelaz nigde nije bio urađen na idealan način, jer bi idealan način realno bio da se rade u paraleli obe stvari, što je preobimno i prekomplikovano. Par godina mlađi su apsolutno svaku stvar radili tušem i rapidografima i sve ostalo, par godina kasnije su sve radili digitalno. I sad, ja sam u digitali, ja sam imao grafičke radove iz tehničkih predmeta u srednjoj školi koje su rađene rapidografom i tuširani, ali to je neuporedivo drugačije, jednostavnije. Tu na kraju dana nema kreative, ti crtaš neki mašinski element i to je to. I ne mislim da sam nešto dobio time što znam to da uradim rukom, ali mislim da sam dobio mnogo toga što sam naučio CAD tada. Ali nekako mi se čini da su se u tom procesu i u toj tranziciji neke stvari pogubile i da je možda najvažnije od njih to da je tu takođe postojala jedna disproporcija, jedan period kad to nije bilo tako – sad možda i jeste više – kada si ti imao, jer si par godina stariji, svoje radove koje možeš da pipneš i možeš da pokažeš i možeš da radiš sa njima šta god želiš, a onda jedno deset godina niko nije imao nijedan rad koji može bilo kome da pokaže za bilo šta, jer još jedno deset, petnaest, pa možda i malo više godina nisu nosili telefone sa velikom rezolucijom i nisu imali svoje radove na klaudu. Tako da si imao taj neki moment koji znam koliko je učinio da neki ljudi potpuno drugačije vide sve to i potpuno mnogo se manje vežu za ono što rade, mnogo manje im je, pa mogu da kažem i stalo do onoga što rade. 

Igor Adamović: Znaš, možda baš zbog toga što sam na granici između da kažemo ta dva sveta, nekako poštujem oba sveta, imam mogućnost da vidim šta je bilo – da vreme ne kreće od mene – da vidim šta je bilo i da vidim ka čemu se dizajn kreće. Da, na studiranju, radio sam i ja i sa tuševima, pravili i kolaž i tako dalje, kasnije se dohvatili i računara. Kao i sve drugo, kao i računari što su alat, tako je i AI danas alat. Ja ne razumem strah mojih kolega od veštačke inteligencije. Danas nam veštačka inteligencija daje mogućnost da svaki dizajner bude u izvesnom smislu art direktor, da svako se postavi kao senior dizajner, a da AI doživljava kao juniora koji pomera miša tamo gde misliš. Najjednostavniji primer – evo, nacrtaš neko slovo, dva slova, slikaš ga, daš AI, on ti napravi ceo font. Znači, ne moraš da gubiš sate tražeći font, skiciraš logo, slikaš ga, može da ti ga vektorizuje. Znači, može da ti pomogne u poslu. Verujem da te alate mi, profesionalci, treba da oduzmemo od amatera, da se ne plašimo toga i da se na taj način bavimo danas dizajnom. 

Ivan Minić: Videćemo kuda to sve ide. Meni je super zanimljivo i mislim da još uvek, kada je u pitanju grafika, imamo neke stvari gde su ozbiljni breakthrough-i. I ti realno možeš da napraviš fotorealističnu ilustraciju, odnosno fotografiju generisanu veštačkom inteligencijom koja je jako dobra. Ali u tim nekim situacijama kada ti treba nekakav kompleksni grafikon, neka vrsta logotipa i slično, možda dobiješ neke lepe ideje, smernice, ali još uvek je teško da ti dobiješ tu nekakav proizvod koji možeš relativno lako da prebaciš u neki finalni oblik. 

PRVA ZAPOSLENJA U DIZAJNU

Ivan Minić: Pomenuo si, dakle, da brojimo vreme što se tiče dizajna od trenutka kada je bio prvi posao koji si naplatio. Šta je bio taj posao? 

Igor Adamović: Vizit karta za frizerski salon. San svakog dizajnera. 

Ivan Minić: Mislim da smo svi napravili milion različitih vizit karti. 

Igor Adamović: U tom periodu su vizit karte bile jako popularne, pogotovo kad se pojavila digitalna štampa pa ti možeš da odštampaš 50–100 komada, svi su imali vizit karte za svaki biznis, ali od nečeg mora da se krene. Sećam se kada sam u tom periodu radio logo za neki mini market u komšiluku, komšo: “Možda mi napraviš to?”, ja kažem: “Mogu”, kažem mu neku cenu, trebao je logo da se da, hteo je da otprinta na tendi koju je stavio ispred. Kad sam mu rekao cenu, pa kaže: “To isto košta kao i cela tenda”, znači njemu je isto da li si ti izmislio ekstra ili si ga zakucao, ono, to vredi na isti način. Tako da, ali i kasnije u karijeri i dan danas sa klijentima je jako, jako zanimljivo raditi, ima tu svačega, jako dinamično, dinamično, izazovno. 

Ivan Minić: A kaži mi kako je izgledao taj trenutak kada si ti došao iz Majdanpeka u Beograd?

Igor Adamović: Pa ja sam više puta dolazio, više navrata sam dolazio u Beograd. Sredinom devedesetih sam ja radio na jednoj radio stanici u Majdanpeku i onda sam došao ovde na neku obuku koju su mi držali Draga Jonaš sa tada RTS-a, Minimax, Vojana Deljković i tako neka ekipa, i onda sam probao neko vreme ovde, vratio se i shvatio da ne mogu da budem vrać u svom selu i opet došao u Beograd. Znači, pa krajem devedesetih sam došao u Beograd.

Ivan Minić: I kakav je bio Beograd? 

Igor Adamović: Pa veliki, bio je veliki. Našao sam se u onom periodu kada, mislim to je bilo pre toga, kada iz provincije dođeš u Beograd pa ne znaš s koje strane ulice da čekaš autobus, za koji kraj grada. Svakako sam nekako imao osećaj i ranije dok sam živeo u Majdanpeku, to što ti kažem, da ne možeš da budeš vrać u svom selu, da mi je Majdanpek bio mali za neke stvari da uradim, i Beograd je dovoljno veliki, široko, širokogrud da prihvati nas provincijalce, da mu damo nešto.

BURNE DEVEDESETE

Ivan Minić: To je bilo neko vreme koje je bilo prilično teško, kraj devedesetih obeležava bombardovanje, sredinu devedesetih obeležavaju sankcije, početak devedesetih obeležava početak rata, hiperinflacije i sve ostalo. Upravo ono što sam rekao i negde na početku: ti si čovek koji je to preživljavao sa od 15 do 25 godina, ja od 5 do 15. Kako je bilo biti taj tinejdžer, a posle mlad čovek kroz celo to vreme? 

Igor Adamović: Pa bilo je, mislim, sad gledamo malo romantično naravno na sve to, sećamo se dobrih žurki, sećamo se nekih koncerata, devojaka i takvih stvari, pogotovo u tom nekom tinejdžerskom dobu. Mi nismo brinuli o tome šta ćemo da jedemo i tako dalje, i ako nema, to su brinuli naši roditelji. Evo i danas, ovi se neka druga ekipa seća veselih devedesetih, ne sećam ih se baš kao veselih, ali bilo je, šta da se radi. Bili smo nekako organizovani i upućeni jedni na druge, i nekako, bar u mom slučaju, ali i u većini ljudi koje ja poznajem, muzika je bila faktor koji nas je tu negde spajao ili razdvajao. Naravno da, to je bilo tada, postojala je jaka distinkcija da li si šminker, panker, metalac ili “dvestadvasat”. 00:27:29

Ivan Minić: Kada pričamo o svemu tome, devedesete su isto imale, čini mi se po prvi put kod nas, ne sećam se, nisam imao dovoljno godina da to pamtim pre toga, ali jedan drugačiji, vrlo agresivan vizuelni jezik. Pojavile su se stvari koje pre toga nisi mogao ni da zamisliš, sve je bilo uredno, svedeno. Imamo ove divne ljude koji rekreiraju logoe iz Jugoslavije i kada to gledaš, to je fantastično, a onda dolaze neki proizvodi i dolaze neke privatne TV stanice i dolaze neke reklame i sve ostalo koje se bore za svaki promil pažnje i to rade na način koji je previše agresivan. Ja se sećam, ono, džinglovi na RTS-u i ne znam, džinglovi za ekonomsko-propagandni program i sve ostalo, koliko je to bilo kulturno i svedeno u svoje vreme, a koliko je onda odjednom to postalo sve, ovaj, do to da. 

Igor Adamović: Ali mislim, znaš, te sreće o svemu tome što smo to preživeli i što je to prošlo. I danas postoje veliki problemi u dizajnu u Srbiji, mislim, izađemo na ulicu i kada pogledamo izloge, kada pogledamo te reklame, bilborde, logotipe, to je potpuni haos. Često dizajneri, moje kolege, imaju neki elitistički stav i ja ne znam kako bih to rekao, deklarativno se svi zalažu da se neke stvari u dizajnu i sa klijentima kod nas promene, ali to slabo ide nekako. Nekako smo, ta moja branša je neka autistična, zatvorena, neće da radi male projekte. Oni koji su već na nekom glasu, čini mi se da je to ispod časti, ispod njihovog renomea da se bave logom za neku apoteku ili šta god. Sad pada napad bez veze, ali moramo da se oslobodimo od toga i da se pustimo, da dizajn damo ljudima, jer drugačije neće biti bolje. Kao i u svemu, kao i u svemu, ako smo stegnuti. Evo, ova deca su nas danas naučila da moramo da se opustimo, da moramo da se pustimo, da moramo da budemo otvoreni jedni ka drugom. U dizajnu je jako bitna ta otvorenost i ta iskrenost. Mislim, imam milijardu primera da ja klijenta ne razumem, ne zato što sam glup, nego zato što vidim da priča nelogične stvari. Ako pokušavamo da budemo, kada kreiramo brief sa klijentom, ili kada ne daj bože nam klijent sam pošalje brief, ne, klijent mora da razume da ne treba da ispadne pametan, nego da mora da bude tačan u tome, da bismo mi mogli da razumemo i to prevedemo u vizuelni jezik koji će on kasnije moći da nosi. Nekako, želeo sam kada si me pozvao da dođem u podcast, želeo sam, ti znaš da ja nikad ne polazim iz svoje pozicije i teško mi je da pričam o svom radu, ali mi je zanimljivo da pričamo o dizajnu ne za kolege dizajnere, nego za klijente, da probaju i oni nas dizajnere da razumeju, koji su naši načini da sa njima sarađujemo i da oni budu zadovoljni u celom tom procesu. 

Ivan Minić: Nažalost, živimo u vremenu, a svakako živimo na podneblju, na podneblju gde mi se čini da prvo tražimo kontradiktorne stvari. Što kaže Radovan: “Upadljivo suvi, debel”, tražimo kontradiktorne stvari, a sa druge strane gledamo da u ekonomiji pažnje se izborimo za makar sekund nečije pažnje i to ćemo često uraditi na način koji nije skladan, nije uredan, nije estetizovan, nego baš naprotiv, ispada iz svega. I zato će ti zasmetati i privući ti pažnju, nećeš to uraditi zato što je to nešto što neće ti privući pažnju, to što je simpatično, privući ti pažnju to što nešto nije u redu. Ali to je možda nekome dovoljno u situaciji gde deset prethodnih izloga koji su uredni nisu privukli nikome pažnju. To je, čini mi se, jedna, ne kažem, vrlo značajna odlika ovog vremena i ne samo na ovom podneblju. Ali s jedne strane imamo to, s druge strane imamo to da danas imamo vrlo liberalizovan pristup dizajnu, odnosno da suštinski svako može da uradi neku vrstu pripreme za štampu za neke jednostavnije stvari, da nađe gomilu besplatnih resursa ili jeftinih resursa koje može da kupi, prilagodi i sve ostalo. Tako da kažem, to za neke stvari apsolutno ima i smisla i naravno računicu ima i sve ostalo. Ali osim ako baš ta osoba koja vodi to nema jako dobro usađen osećaj za to kako je graditi brend, oni nikad neće napraviti brend. Oni će napraviti možda nešto što fercera i kad prestane da fercera, za tri dana će svi zaboraviti da je bilo. A ono što je negde, da kažem, možda i zato što smo bili mladi, ali sigurno ne samo zbog toga, bilo važno, jesu upravo te priče. Znaš ono, pekara koja se zatvorila pre 25 godina, ali svi i dalje sanjamo i znamo i kako se zvala i znamo ko je radio i sve ostalo, zato što nije bila jedna od šabloniziranih, istih, nego je bila drugačija, imala je nešto svoje. To nije dovoljno, ali to je ono, potreban, ali ne i dovoljan uslov. 

Igor Adamović: Znaš kako, jako je postao težak posao grafičkog dizajnera danas iz više razloga. Pre desetak–petnaest godina klijenti su nekako više verovali dizajnerima, imali su manje informacija, manje toga su videli na TikToku i na Instagramu…

Ivan Minić: Manji izbor.

Igor Adamović:  Manji izbor, da. I nekako su nam više verovali. Danas su videli sve i odavde bi da uzmu ovo, odande ono. Ja stalno pokušavam klijentima da objasnim da kada radimo na nečemu da ne moraju da idu daleko, ne moramo da se širimo, moraju da idu u dubinu, moraju da pogledaju u sebe. Moramo, i ako pogrešimo, pogrešili smo zato što smo greška je došla od nas, a nismo videli i kopirali nekog pa videli da to kod nas ne funkcioniše. Brzina današnjeg života i današnjeg biznisa je još jedan ubica dizajna. Znači, dizajnu treba vremena za razmišljanje. Znači, ja kako vidim dizajn, dizajn jeste samo, jeste taj proces razmišljanja i dolaženja do ideje, sve ostalo je egzekucija kasnije, koja može da bude bolja ili loša. Ali sam taj proces razmišljanja. Znaš kako kažu, filozofija nam postavlja pitanje o istinama, a možemo da kažemo da nam kreativnost daje neke pokušaje da odgovore i rešenja kroz oblike, boje i tako dalje. Jer vreme je danas kada nekada, kao mlađi dizajner, ti kada hoćeš da kreiraš recimo logo neki, ti ćeš otići na Google ili na Pinterest ili negde da potražiš inspiraciju. Danas je vreme takvo da je sve izmišljeno, da kada napraviš logo ja odem obavezno da proverim da nema nešto iz Brazila što je jedan kroz jedan s ovim što sam ja uradio, tako da je u mnogome naš posao danas težak, plus to što su svi oblici izmišljeni, ti ne možeš da izmisliš krug, ne možeš da izmisliš list, možeš samo postojeće simbole da stavljaš u nove kontekste i da im daješ neku novu priču. To je, da tako kažem, da staroj istini daješ neku novu priču kroz neki vizuelni jezik. 00:35:58 Jedan od tih primera koji svi znaju i koji je možda najlakše objasniti kako nešto staro stavljaš u novi kontekst, to je svastika. Sve negativno što znamo vezano je za nacizam i za tu svastiku, a ona ima mnogo pozitivnije značenje kroz istoriju, od Indije pa nadalje. 00:36:21 Tako da uvek klijentima kažem, ono što sam i malo pre rekao, da moramo da pogledamo u sebe i da budemo, kako je to Sagi Haviv rekao, da često logo nije ljubav na prvi pogled. Znači, kada klijentu ponudiš neko rešenje, dešava se da je to nešto novo za njega, da nije iz njegovog sveta i da to automatski odbija. Treba mu vreme da prihvati. Mora da zna svaki klijent da rešenje koje mu dizajner u koga ima poverenja ponudi je deo rešavanja nekog problema, ne radi se o tome da li se tom klijentu sviđa ili ne sviđa. Kao što je reč o bojama, boja može fizički da smeta. Ljudi olako prihvataju tu priču o bojama, a kao što u muzici postoji harmonija, tako postoji i u bojama. Ti ako, evo recimo, ako možda povežemo muziku i dizajn na jedan način, da nema grida to je kao u muzici da nemaš ritam sekciju, da nemaš tipografiju to je kao da u muzici nemaš vokal, da nemaš kao što u dizajnu imaš white space to je kao da u muzici nemaš pauzu i ne podiže se dramaturgija, da u dizajnu nemaš art direktora to je kao da u muzici nemaš producenta i tako dalje. Znači, dosta je kompleksna priča, a zahteva se od nas da rešimo jako brzo, da izmislimo nešto novo i da oni sa tim logom pobede na tržištu.  

Ivan Minić: Sve se razumemo, mislim to je muka koju nažalost ne može da razume neko ko nije bio u takvoj ulozi, a najgora stvar je kad imaš posao za koji svi misle da znaju da ga urade. I sada naravno imaju alate gde velika većina njih zaista to i može. I opet kažem, neki će to raditi sjajno, ja znam mnogo lepe priče, baš ono malih brendova koje neko s dušom pravi, ko baš ima smisla, pa su tu i fotke, tu i logo, tu i tipografija, tu je sve zategnuto. To sve moglo bi biti bolje, ali ne bi moglo biti autentičnije od toga. Ali i taj brend, ako ostane mali brend, one man band i sve ostalo, fajn. Ali ako poraste i bude nešto što treba da ima strukturu i sve, sigurno će prevazići u nekom trenutku znanje i kapacitet osobe koja ga vodi. No da se vratimo tih 25 godina unazad, šta je bilo posle vizitke za frizerski salon? 

Igor Adamović: Pa ne znam, mislim uglavnom se vrtelo sve oko logotipa. Ja sam i diplomirao na temi knjiga grafičkih standarda i dosta sam tih dokumenata i napravio kroz karijeru. Ajde da kažemo da mi je negde specijalizacija razvoj vizuelnih identiteta, od logotipa pa sve do malo kompleksnijih sistema i to mi je i danas najveći izazov, pored dizajna koji je vezan za neka muzička izdanja. Ono kada je reč o vizuelnom identitetu, to je ono što me najviše loži. Knjige grafičkih standarda su se u velikoj meri promenile, to su sada neki živi dokumenti. Jednostavno, vreme je takvo da moraju da se apdejtuju s vremena na vreme. Postoji nešto što zanatski stoji i ne menja se, ali mnogo toga zahteva da se prati konstantno i da se na to utiče u razvoju vizuelnog identiteta. Kada pričamo o logotipima, često ljudi, evo juče sam dobio brief, iz briefa bih ja mogao da zaključim da njima treba newsletter, a ne logo, ili razglednica. Znaš, toliko toga hoće da kažu kroz logo, ne shvatajući da logo nije komunikacija nego jednostavno identifikacija, i on mora da bude simbolika. Simbolika. Moramo da nađemo taj neki simbol koji može da funkcioniše i danas kroz sve platforme, da se smanji na fav ikonu, da funkcioniše kroz animaciju. Ono što je bitno, mora da bude distinktivan, da bude jednostavan i mora da bude na neki način, kako bih rekao, odgovarajući za branšu kojoj pripada. Recimo, ako je sportski brend, verovatno će biti bold ili italic, imitiraće neki pokret i tako dalje. Ako je fashion, možda će biti serifni font ili “whatever”. Ali ono što čini dobar logo, to je simbol koji tu priču donosi, pogotovo danas zbog društvenih mreža. Klasičan logotip je u izvesnom smislu i devalvirao. Imamo simbol koji je avatar i sada tu komunikaciju, za koju ljudi misle da treba da je iskomuniciramo kroz sam logotip, dobijamo sistemom koji ćemo da pravimo kroz vizuelni jezik nadalje. To je deo posla s kojim je zanimljivo raditi sa klijentima. Većina razume. Ono što sam još naučio, možda malo skačem s teme na temu, izvini Ivane, nemam ni iskustva u podcastu, navikao sam s tobom na doručku da pričamo.

PROMENE U DIZAJNU 

Ivan Minić: Mislim, dolazi tu jedna velika promena, mislim da je važna, možemo nju da malo obradimo. Jeste taj moment da se stvari menjaju kroz vreme u smislu da kada si ti počeo da se baviš time ozbiljno i ono po čemu si učio, što je bio standard do 2000-ih, jeste taj moment da ti zamišljaš sve u fizičkom pojavnom obliku. To mora da funkcioniše na olovci, u tampon štampi, mora da funkcioniše u znaku koji je isečen i stavljena svetleća reklama, napravljena, to mora da funkcioniše u sito štampi, u offsetu. I samim tim, dosta nekih stvari koje su postale vrlo brzo uobičajene i standard koje funkcionišu samo na ekranima nisu bile ni u prvom planu, ni u drugom. A onda smo došli do toga da je to došlo u prvi plan, jer danas mi vrlo retko zapravo imamo bilo šta u fizičkom pojavnom obliku. Kao, daš, uradićemo žig na rokovniku – kakvom rokovniku? Više niko ne pravi rokovnike, prave planere, reciklirano, to su neke druge stvari. Ali gomila tih tradicionalnih promo proizvoda i sve je nestalo. Kao pre, ti nisi imao firmu koja nema svoje otvarače za flaše, upaljače i olovke, kalendar. Kalendar, još ako su 90-te, onda je kalendar sa manastirima. A to je nešto što se, kažem, dosta menjalo. I okej, mislim, možda se primarno menjalo na globalu, ali je došlo sve to i kod nas. Kako je bilo biti učesnik u tom procesu? 

Igor Adamović: Pa bilo je super, mislim, evo ajde da spomenemo i to kako je bilo. 00:44:23 Mislim, stalno se neki ciklusi obnavljaju. Nekada, kada su logotipi početkom prošlog veka pravljeni, izgledali su kao razglednice, puno toga su želeli da kažu, pojavio se problem kako će to da se isprinta u novinama, onda su se logotipi pojednostavili, onda su došle devedesete gde je sve vrištalo, da smo imali logotipe kao 3D oblike koji nam iskaču sa svih strana, i onda smo došli do flat dizajna i potrebe ovoga o čemu ti pričaš. Ali i danas, relativno skoro sam imao pre nekoliko godina taj problem da je klijent želeo da logotip bude “only digital”, u tom trenutku da će njegov biznis biti samo digital, samo RGB i tako dalje. Posle jako kratkog vremena se ispostavilo da mu ipak treba malo i print i da to sad ne funkcioniše na način kako je on to zamislio da će da funkcioniše, iako je bio upozoren na početku. Ali takvih slučajeva ima mnogo gde klijent u startu ne želi da čuje neke zanatske stvari. Ako radimo neki logo gde klijent insistira na tome da će tako dobiti “premium look” zato što će ispis biti toliko tanak da ćemo doći do onoga što je spomenuto malo pre, da treba da se iseče u kliritu, da to majstor tako tanko ne može da iseče. Znači, dizajn nije umetnost, grafički dizajn je zanat koji nosi svoju estetiku, ali postoje određena pravila. I u tom smislu bi klijenti trebali da slušaju dizajnera, da prihvate neke savete koje dobijaju, jer nisu to slučajne stvari. Nije slučajno slovo “O” veće od ostalih slova, jer kada bi bilo iste veličine, optički bi izgledalo manje. Znači, postoji nešto što se zove geometrija, što se zove optika i mnoge druge zanatske stvari. Pa grid nije izmišljen sa pojavom veb sajtova. Savremeni grid i taj modularni grid koji mi poznajemo potiče još iz 20-ih godina prošlog veka, koji su nam Švajcarci doneli. Tako da, ono što je bitno, ne treba da se oslanjamo na trend, treba da gledamo u sebe, jer se trendovi menjaju, treba da ispoštujemo zanatske stvari i, kao što sam rekao malo pre, da gledamo u sebe. 

Ivan Minić: Bilo je super nekih primera brendova koji su nastajali u prethodnih 30 godina na ovim prostorima. Kažem, ono što je bilo pre toga možemo da vidimo kroz “Jugo Logo” profile i njihove knjige koje su, kažem, zaista sjajne. Ali recimo, većina tih brendova koji su nastali kroz ovaj turbulentni period, jesu oni koje volimo i koji su nam ostali urezani, jesu malo izašli iz okvira onog uobičajenog i zanatskog što smo imali pre toga. Ne znam, mnogi brendovi su doživeli svoja neka osveženja u tom periodu, pa su ta osveženja bila da se to malo prilagodi novim trendovima, da se malo dodatno pojednostavi sve, ali da ostane prepoznatljivo. Imali smo primere brendova koji su pravili loše poteze gde su menjali osnovne premise, menjali boju koja se koristi, pa to nije baš sjajno izgledalo i više nema ono… mislim da je to primer, sad ne mogu da tvrdim baš, ali nema više ljubičastih napolitanki. A ako nisu ljubičaste, onda su bilo koje druge napolitanke okej, ako su ljubičaste, onda znaš koje su, koje tražiš.

Igor Adamović: Ali vidiš, kad si spomenuo ljubičasto, boje, izvini, u teoriji boja ljubičasta je, kako se to kaže, nejestiva boja. 

Ivan Minić: Ima brendova koji budu ta neka vrsta rebela, koji naprave taj prodor, pa kao što niko ne želi da koristi brown boju, ali imaš i UPS koji je od toga napravio priču. Brown boja ide super i sa čokoladom, brown boja ide super i sa kafom, zato što su te boje kakve jesu. Kakve veze ima dostavna služba s tim? Pa nikakve. Ali njihov kombi, kad ideš, znaš da je njihov, a ovi drugi kombiji, kad ideš, može da bude bilo koji.

Igor Adamović: Tako je, tako je. Oni su uradili kad su drugi radili “cik”, oni su radili “cak” i otišli na drugu stranu.

Ivan Minić: Učinili su, napravili su da to bude jedna komparativna prednost. Opet, ona nije dovoljna, nisu oni uspeli zato što su brown, ali nije im odmoglo što su bili malo drugačiji. U tom procesu.

KLJUČNE TAČKE KARIJERE

Ivan Minić: Hoću da te prebacim na muziku, ali pre nego što te prebacim na muziku i tu spregu muzike i dizajna, voleo bih da navedeš neke tačke u tih 25 godina karijere koje nemaju veze sa muzikom, koje su tebi bile posebno značajne, neke projekte koji su ti bili posebno dragi. 

Igor Adamović: Da, bilo ih je dosta, naravno, ali možda bih spomenuo neke projekte na kojima sam radio, sam proces saradnje sa klijentom je bio zanimljiv, drugačiji. Radio sam pre izvesnog broja godina, bio sam na poziciji nekog art direktora koji je radio jednu IT konferenciju i 2019. godine tada je bilo 100 godina Bauhausa, Aleks Petrovski je doneo temu za tu konferenciju – Bauhaus, da odamo omaž toj velikoj školi dizajna. I kada sam trebalo da predstavim saradnicima svojima s kojim rešenjem sam došao za tu konferenciju u vizuelnom smislu, bilo ih je puno – mladi kreativci iz produkcije, iz dizajna, iz kopirajta i tako dalje – i pred prezentaciju ja kapiram da oni o Bauhausu ne znaju ništa. Rekoh: “Ajde malo da se igramo.” Na samoj prezentaciji ja im kao donosim priču o tome: “Evo, sad ćete da vidite šta je Bauhaus”, i puštam muzički spot punk gothic benda Bauhaus. Vidim da su oni zabezeknuti, ne znaju o čemu se radi. Ja im kažem: “Polako, polako, samo da vas proverim, da vidimo gde smo i šta smo, da opipamo puls.” Nije to Bauhaus, nije to taj Bauhaus o kom treba da pričamo. I ono što je tu meni bilo zanimljivo jeste baš ta priča da mnogi mlađi kreativci misle da vreme kreće od njih, ne znajući da je i Džoni Ajv – da se tako zove dizajner Apple-a – pogledao unazad. I da on nije pogledao šta je radio Diter Rams sa Braunom, Apple možda ne bi izgledao kao što izgleda. Tako da sećam se da sam na tom nekom sastanku tada jednog od mlađih dizajnera pitao, videći već u kom pravcu sve to ide: “Ajde kaži mi, ko ti je najbolji dizajner?” Kaže: “Ali mogu da ti kažem sutra kad razmislim.” To je mene toliko šokiralo da mislim – moramo da znamo šta je bilo, moramo da znamo na čijim ramenima mi stojimo. Sad, to je jedan od projekata. 

Ivan Minić: Moramo da znamo šta je izmišljeno, da ne bismo prošli bolan proces izmišljanja toga ponovo posle 50 godina. 

Igor Adamović: Tako je. Tako da ima raznih projekata koji su bili zanimljivi. Jedan je izuzetno zanimljiv projekat koji nije prošao – pre izvesnog broja godina dobio sam poziv od jedne banke da uradimo novu Visa karticu. Brief je bio sledeći: ciljna grupa od 17 do 77…

Ivan Minić: Znači Politikin Zabavnik.

Igor Adamović: Tako je. I da kartica pokaže… ja ne mogu da se setim kako su oni to formulisali, ali da se ljudi poistovete s njom, da osete individualizam, svašta nešto tog tipa. I ja sam odlučio da dizajn za taj projekat bude nov dizajn i zaboravio sam na grafiku, zaboravio sam na fontove. Predlog je bio da bude samo reflektujuća folija i da svaki korisnik može da se identifikuje sa tom karticom. Iako je u briefu bilo da rešenje bude “out of the box”, kada su to rešenje videli – “Nismo baš toliko mislili.” Kad kažu “out of the box”, oni misle na sigurno. Ja ih često pitam kada kažu kada upotrebe tu formulaciju “out of the box”: “Dobro, okej, a šta je box? Moramo da znamo šta je box da bismo probali da iz te kutije izađemo.” Tako da ima milijardu tih primera. Najveći problem je sa visokim menadžmentom, sa kravatašima, ono što sam spomenuo na početku. Kada ja vidim da ih ne razumem, kada vidim da pričamo o stvarima da bismo nadmudrivali jedni druge… Kako kažu, sa lažima možeš da odeš na hiljadu strana, ali teško ćeš se vratiti. Tako da mi je istina jako bitna. I sa jednom klijentkinjom sam, videći da taj razgovor ide u pogrešnom pravcu, rekao: “Okej, ajde sledeći sastanak idemo kod mog prijatelja Vanke u Holesterol.” I kad smo otišli tamo, kad su se kravate malo opustile, kada su se ljudi opustili, onda sam ja razumeo šta njima treba i došli smo do rešenja koje su oni kasnije mogli da nose. Ima zaista puno tih primera. Ne znam šta bih izdvojio. Teško je, kao što znaš, kao što sam i rekao malo pre, teško mi je da pričam o svom radu, ali mi je zanimljivo da pričamo o tako nekim stvarima, o procesima u kojima se radi. 

Ivan Minić: Meni se čini da jedna od stvari koja je važna i koja pravi veliku razliku kod tebe jeste to što ti kada radiš sa identitetima, ti si neko ko je u stanju da radi sa kompleksnim identitetima. U smislu, ja znam ljude koji će napraviti fantastičan simbolički logo, koji će biti – ili ako treba da bude presimpatičan, onda presimpatičan, ili jako ozbiljan i sve – ali radi na nivou jednog brenda, ne može da radi na nivou porodice brendova, u okviru jednog sistema, u okviru jednog sistema koji se menja i razvija. Brendovi nastaju i nestaju, mnogo toga se dešava. I ono, ja volim, drago mi je što sam imao priliku u karijeri da radim na projektima sa nekim izuzetno velikim i snažnim globalnim brendovima, jer njihove knjige standarda su najzanimljivije štivo na svetu za čitanje. I ja bih ih kupio u štampanom obliku da ih imam, zato što je to ono – 50 godina kolektivnog znanja i iskustva nekih briljantnih ljudi pretočeno u nešto. Da li mi se sad svaka stvar sviđa ili ne – to je sad vrlo individualno. Ali rad na takvim projektima gde ti… okej, porodična firma je krenula iz nečega što je malo, ali vremenom je došlo do toga da je to sad vrlo velika, razgranata, kompleksna stvar koju treba držati u redu i skladu. Prvo da imaš poverenje ljudi da možeš tako nešto da radiš, a drugo da ti imaš jasnu ideju kako bi to mogao da izvedeš. Daj mi neke od tih projekata?

Igor Adamović: Bilo je, pa i to još na početku karijere, radio sam knjigu grafičkih standarda za jedan glavni grad u regionu. To je dokument koji je bio preko 200 strana. To su grbovi, veliki grb, mali grb, zastave, puno toga što je potrebno za jedan grad za obeležavanje. Ali je fascinantno to kada sam posle izvesnog vremena otišao u taj grad i slučajno se našao ispred opštine tog grada – da ništa iz knjige standarda nije ispoštovano. Ali ništa. Tako da ne znam šta bih ti rekao o knjigama grafičkih standarda. Možda su za shvatanje naše… kažeš, lepo je čitati, listati, ali trebaju oni tu da rade. Oni često naručuju knjige standarda zato što misle da to treba. Valja se, valja se da ima. I još ako je u hardkopiju, pa stoji u konferenc sali…

Ivan Minić: A neki zlatotisak, malo uvelak, malo suvi žig… 

Igor Adamović: A šta piše unutra? 

Ivan Minić: Pa šta imate od obrada? Daj sve. 

Igor Adamović:  Malo ćemo da modifikujemo. To je jako izazovno. Skoro sam radio na jednoj knjizi grafičkih standarda za jednu veliku našu kompaniju, za jednu veliku grupaciju koja ima u okviru svoje grupe 15 kompanija, 15 firmi nekih, i to je trebalo tu papazjaniju srediti i napraviti neku brand arhitekturu da to funkcioniše. To su projekti na kojima se radi 7–8 meseci. To su jako, jako izazovni projekti i jako lepi projekti na kojima jedan dizajner može da radi. Da ovo nije podcast, kada bismo to mogli da pokažemo, možda bi ljudi i razumeli o čemu pričamo. 

Ivan Minić: Dobro, po nešto mogu da vide i kod tebe na sajtu. A kad radimo na tako nekim kompleksnim projektima, gde zaista treba pomiriti mnogo različitih stvari i napraviti nešto što je logično, skladno, dobro povezano – na koji način treba da funkcioniše odnos između klijenta i dizajnera? Šta je to što treba da donesu za sto? Šta je to u komunikaciji? Kako treba to da teče da bi taj proces bio optimalan? 

Igor Adamović: Naravno, mnogo toga se svodi na poverenje, međusobno poverenje. Klijent dolazi kod mene sa izvesnom dozom poverenja da ću ja uspeti taj zadatak da izvršim i onda mora da se desi ta tranzicija da ja imam uverenje da ću moći da iznesem taj projekat. To mora klijent da mi da. Zašto je zanimljivo raditi u malom studiju? Zato što tu ne postoji hijerarhija, nego postoji kolaboracija. Na taj način i klijenti želim da na brainstorming dođu, da tu ne postoji hijerarhija, da se niko ne plaši da kaže nešto, da onaj ko je na manjoj funkciji ne gleda u direktora šta će direktoru da kaže. Nema glupih pitanja, nema glupih predloga, znači mora da postoji taj neki otvoren odnos da bih ja na kraju razumeo šta je klijentu potrebno. Naravno, sa moje strane postoji veliki zadatak da istražim tržište, da istražim biznis kojim se oni bave, to su neke stvari koje su jako bitne u samom startu. 

PRIČA O MUZICI

Ivan Minić: Ajde da te prebacim malo na muziku zato što znam koliko ti je važna, važna je i meni, a važna je svima nama. To što si ti radio u ovih 25 godina, neke super interesantne stvari sa kojima smo mi mogli da dođemo u kontakt, koje su nam pomogle da na jedan možda drugačiji način doživimo ono što je unutar tog omota. I koliko god album bio najvažniji, singl, muzika bila najvažnija, ako nije na pravi način opremljena i spakovana, to nije to. A pošto si pomenuo na početku koliko ti je muzika lično značila i koliko je bila važan deo tvog odrastanja i formiranja, kako teče taj ples između muzike i dizajna i kako dolazi do toga da prvu neku konkretnu stvar uradiš? 

Igor Adamović: Da, pa verovatno je sticaj okolnosti da dođeš do dizajna prvog CD-a ili prve ploče, ali sad kad mogu da vratim film i na kraj 80-ih, 90-ih, dizajnom sam se bavio i tada crtajući omote kaseta. Ali je jako uzbudljivo bilo za nas klince kada uspemo da dođemo do ploče, do vinila nekog, i to je bio ritual. Slušanje ploče nije samo slušanje nego držanje omota u ruci, listajući, gledajući, ako imaš buklet, plus. I bilo je omota koji su bili toliko jaki da nisi znao šta ti se dešava kada ih vidiš. Šta je to Sex Pistols? Zašto ta drečava roze i žuta? To boli. Zašto Joy Division nema naziv omota, naziv albuma, naziv grupe na omotu? Šta se krije iza tih priča? Znači mnogi omoti su bili intrigantni. Verovatno postoji, sigurno možeš i ti da se setiš nekog omota albuma, a da uopšte ne znaš, nikad nisi slušao tu muziku. Toliko mogu da budu upečatljivi. I kada znaš, kada imaš te informacije, da možeš da napraviš nešto što će da traje, što će ljudi da čuvaju, da paze, čak i da brišu. To je nekog… Ja sam, recimo, jako srećan što sam imao prilike, do duše posle Divljanove smrti, ali da uradim omot za „Sve laži sveta“. Mislim da je Divljan zaslužio da ima jedan lepo urađen omot za vinil. Bilo je tu raznih projekata. Moja saradnja sa Artan Liliyem je od početka. Oni su momci i devojka koji su umetnici, muzičari naravno, ali i likovnjaci, tako da je s njima saradnja bila jako zanimljiva. Oni su razumeli šta ja pokušavam da postignem s tim minimalizmom, gde se referišem na istoriju muzike i kako želim da prikažem njihovu muziku.

Ivan Minić: A ono što znam je da dugo godina radiš sa Maskom, da to nije jedino. Daj mi malo još nekih momenata, još nekih stvari koje su ti bile važne. 

Igor Adamović: Da, jako je bilo zanimljivo, recimo, rad na omotima za Đorđa Miljenovića, tj. Sky Wiklerom. To su omoti koji su jako dobro ispali na vinilu. Ne znam, malo si me zatekao, mislim ne mogu sad da se setim. A zato mi se sviđa ovaj podcast, zato što se ništa nismo dogovarali pre podcasta o čemu ćemo da pričamo, tako izviniš to na neka pitanja, možda i nemamo u startu odgovor. To je proces. Da, mislim, sarađivao sam sa mnogim izdavačkim kućama i sa mnogim bendovima, čak i sa nekim francuskim etiketama za neka tehno izdanja. To je bio sasvim drugačiji pristup rada na dizajnu omota. Ali kao i sve što radim, i dizajn omota volim da bude minimalistički. Volim da ostaviš prostora za maštu ljudima, da oni domaštaju neke stvari slušajući tu muziku. 

Ivan Minić: A koliko je bitna sama muzika? Pa bitna je, kao što sam ti rekao. Ja biram klijente, biram projekte. Za neku muziku mislim da ne

Igor Adamović:  bih mogao da… mislim, moram da je razumem. Ne moram da je slušam, ne mora to da bude ploča koju bih ja pustio, ali mora da ima, da nosi tu vrednost koju ću ja da razumem. 

Ivan Minić: I moraš da je pustiš? 

Igor Adamović: I moram da je pustim, naravno, naravno. Pa evo ti recimo sada kada sam pripremao prezentaciju za konferenciju na Digitoku, pričao sam i o Beyonce, Rihanni. Ja sam sve to slušao, iako pre toga nisam slušao. Ali je jako bitno da razumeš ono o čemu pričaš ili dizajniraš.

Ivan Minić: Kada radiš sa umetnicima koji su primarno muzičari. I naravno, ukoliko su uspešni, vrlo često je tu i veliki ego i sve ostalo, i oni imaju ideje kako bi to trebalo da izgleda. I ja, uvek mi neko dođe sa jasnom idejom koja je bila da samo ti nacrtaš i nema potrebe da se bilo ko od nas tu previše petlja. Kako taj proces izgleda? Mislim, pomenuo si i Wiklera, on je briljantan u onome što radi. I ako pogledamo život i sve što je izvan toga, a i ako poslušamo to što snima, izuzetno je volatilna i komplikovana za bilo kakvu vrstu čini mi se saradnje. Ko su još neki ljudi, koje su to neke situacije, koji su ti neki krajnji proizvodi? Mislim, ja nisam znao do pre nekoliko meseci da si ti radio onaj omot za Divljana, onda sam video na recimo Discogsu ili na nečemu da je navedeno i oduševio sam se. Ali kao, tu treba da se izdavačka kuća zadovolji, da oni budu srećni i da ti budeš zadovoljan. Nema rada sa njim, nisi popričao sa njim o njegovom delu. Kako je sa ostalima?

Ivan Minić: Pa i moja iskustva su jako dobra, možda zbog toga što se tako namešta da ja mogu i da biram stvari na kojima radim. Naravno da ego postoji, ego kod dizajnera to je tek druga priča. Ali kažem ti, nekako se, ne znam, nekako se stvari nameste da se mi razumemo, da oni mene puste da radim. Naravno da ih slušam, naravno da prihvatam sugestije, naravno da unosim u sam dizajn i ono što oni žele, što ja možda u tom trenutku nisam video kao pravo rešenje. Recimo, sa Sky Wiklerom se ja nisam ni video. Ja čoveka nisam video, to je išlo sve preko izdavačke kuće. Tako da ima raznih situacija. A sujeta? Sujeta može da uništi sve. Ja kad osetim da sa sujetom koju klijent donosi ne mogu da se izborim, ja od tog projekta i odustanem. Neću da budem neki šablonski odgovor, ali stvarno mislim da sam uspeo da se bavim dizajnom 25 godina zbog toga što sam neke projekte odbio. 

Ivan Minić: Sigurno. Jer ima projekata koji ti možda napune račun, ali ti uzmu dušu i onda ne možeš da se oporaviš ili ti treba mnogo, mnogo voda da ispereš. 

Igor Adamović: Mogu ti ispričam jednu priču o sujeti koja nema veze sa muzikom, ali ima sa mojim poslom. Dobio sam zadatak da sa mojim prijateljem Nenadom Antićem, koji je radio strategiju,  rebrandiramo jednu visokoškolsku ustanovu koju sam slučajno ja završio. I trebalo je da… pazi, idealno, ja pun emocija radim za školu gde sam ja završio dizajn. Zatvara se krug, dolazim prijateljski, oni shvataju da im je potrebno rebranding, da se godine promenile i tako dalje. I na piču gde mi predstavljamo ono što smo uradili, veliki kolegijum profesora, nastavnog osoblja, tamo većinom doktori nauka, doktori umetnosti i tako dalje, između ostalog i moj profesor grafičkog dizajna, koji je radio stari logo. Iako sam ja prezentaciju spakovao na taj način da probam da izbegnem da ne ubodem sujetu, sujeta je eksplodirala. Taj pič se završio tako što sam ja demonstrativno izašao, zalupio vrata. Kad sam zalupio vrata, shvatio sam da sam kolegu Nenada ostavio na milost i nemilost, ali se on lepo snašao u celoj priči i rekao im je “Doktori, je l’ vam dobro? Ako vam je dobro, da mi idemo onda.“ I da skratim priču, nekako su stvari legle, mi smo taj projekat na kraju završili. Bilo je tu malih podbadanja sa strane, iznutra, znaš, negde oni su valjda mislili: „Šta sad neko spolja dolazi da nama ukaže na neke stvari? 

Ivan Minić: Pa valjda mi znamo najbolje.“ 

Igor Adamović: Mi znamo najbolje, ali ne radimo ništa na tome da to promenimo. Na kraju smo mi uspeli da promenimo, da sredimo taj identitet, da se čak bavimo enterijerom, da se bavimo eksterijerom, da uradimo velike murale po fasadi. Tako da na kraju je bio odličan projekat. Šta sam naučio iz tog projekta? Ne ostavljaj školskog druga na cedilu.

Ivan Minić: A dobro, očigledno je da se moj dragi komšija jako dobro snašao u celoj toj priči. Ima nešto u tim finim, odmerenim ljudima. 

Igor Adamović: Ne može stalno punk. 

LIČNI RAST

Ivan Minić: Tako je. Kada pogledaš unazad ovih 25 godina, imao si priliku da kopaš u prethodnom periodu dosta po sebi da bi video šta se tu dešava. Šta se kod tebe najviše promenilo osim činjenice da si sazreo i kao čovek i kao profesionalac i sve to? Ali kao, ne šta bi rekao sebi pre 25 godina, jer to je nebitno, ne možemo da vratimo vreme. Ali šta su neke stvari koje kod sebe vidiš danas na kojima si zahvalan, a šta su neke stvari gde si i dalje možda ostao onaj napaljeni klinac? 

Igor Adamović: Da, pa moja žena bi ti rekla da sam ostao napaljeni klinac koji se loži na gluposti, ali nama je malo, dečacima, problem da odrastemo, to je dobro poznato. Ne znam, ono što sam spominjao i maločas, jako je postao težak naš posao. Svaki dan se suočavam sa tim problemom: šta izmaštati novo, šta smisliti, šta doneti. Ne znam gde će nas ovo odvesti kada je dizajn u pitanju i ne znam da li ću da se bavim dizajnom više. 

Ivan Minić: I ovih 25 je ostavilo jedan jako lep trag. Što se tiče prilika koje si imao da radiš sa strancima, kako se to promenilo i kako radiš drugačije?

Igor Adamović: I to je slučaj od slučaja do slučaja. I kod njih ima ljudi koji olako ulaze u te neke stvari, misle da ćemo mi to lako da završimo. Mislim da se tu ne razlikuju mnogo. Razlikuju se u smislu poštovanja rokova i takvih stvari, a inače u pogledu na sam dizajn nisam siguran da smo mi mnogo lošiji od ostalih.

Ivan Minić: Meni se čini kao važna stvar to što danas svako ko se bavi dizajnom i aktivno to komunicira ima portfolio, i ti kada nekoga angažuješ, angažuješ ga za nešto što ima veze sa njegovim radom. U tvom slučaju to je minimalizam, ne nužno samo minimalizam, ali u značajnoj meri minimalizam i simbolizam. Ne znači da sve mora da bude crno-belo, može da bude i šareno, ali mora da bude šareno sa smislom, a ne zato što je lepo, jer lepo vrlo ne znači ništa, vrlo je efemerna kategorija. Tvoj studio se zove Control Creative, ctrl.rs, tu ljudi mogu da vide neke radove. To bi trebalo da se update-uje, ti ćeš to kao i svaki dizajner sa jedno deset godina otklona to update-ovati ili ćeš da ga ugasiš. Pa dobro, ali da kažem, tu postoji neki pregled stvari koje su se tu dešavale. Tu ću još jednu stvar da te pitam koja mi je jako važna jer meni je lično važna. U trenutku kada si ti počeo da se baviš dizajnom, postojao je dizajn, grafički dizajn, i OK, dizajn ambalaže i sve ostalo, ali prve web sajtove još crta je grafički dizajn. Danas imamo čitav spektar zanimanja koja su u okviru toga i bave se samo webom, i bave se samo mobilnim aplikacijama. Za neke stvari to apsolutno ima smisla. To su ljudi koji se u suštini ne bave dizajnom nego se bave inženjeringom i mnogo se više bave time koliko to efikasno radi, koliko je korisnicima jasno, koliko jasno komunicira poziv na akciju, koliko jasno komunicira šta želimo da korisnik uradi. Prostor za estetiku gotovo da i nema. I ako pogledamo stvari koje najviše koristimo, jedini estetski element u celoj priči je poneka fotka velika negde. Ti si jedan od onih ljudi koji ne voli kad treba da radi sajt. Što? 

Igor Adamović: Ne znam, ne osećam se komotno. Radio jesam uvek kada sam morao. Znači, kada god sam bio u prilici da odbijem, to odbijem. Nemam neko objašnjenje. Mislim da je OK da se podele poslovi. Mislim da je OK da postoje web dizajneri koji će time da se bave, a da se ja bavim nečim drugim. Iako u svakom ugovoru koji ja potpišem sa klijentom piše grafički i digitalni dizajner, šta god to značilo, ali web mislim da ne treba tražiti savršenstvo ni u čemu, naravno, ali toliko je teško napraviti sajt koji može da odgovori svim zahtevima koje jedan korisnik ima i mislim da me to odbije u startu. Sam svestan da to ne mogu da postignem. Mislim da je to možda neko objašnjenje. 

Ivan Minić: Naravno, u slučaju kada je to nešto izuzetno složeno i kompleksno, onda zaista jeste nešto čime ima smisla da se bavi samo neko kome je to jedino što radi. Imamo sad i te situacije da su mobilne aplikacije postale prilično dominantne u mnogim intenzivnim interakcijama. Ako je elektronska kupovina kojom se redovno bavimo, onda ćemo verovatno kroz mobilnu aplikaciju ili mobilni sajt odraditi sve. Taj mali ekran nudi gomilu mogućnosti iz ugla korisnika, ali iz ugla dizajnera ti donosi beskonačno ograničenje i tvoj zadatak je da to nekako strpaš sve tu, a da bude čitko, logično, smisleno, da radi i da može da se klikne. Razumem zašto ti to nije toliko interesantno kada imaš priliku da radiš na nečemu što podrazumeva i to, što podrazumeva gomilu nekih drugih stvari koje izlaze iz okvira grafičkog dizajna, ali ti obično nisi samo grafički dizajner, nego si i art direkcija za celu stvar. Odnosno ono što ti postaviš jeste nešto što treba da se ispropagira i kroz sve ostale pojavne oblike i sve ostale kanale komunikacije. Kako izgleda saradnja sa tim ostalim profilima koji su tu uključeni? Da li su to fotografi, videografi, kopirajteri i svašta nešto što nije tvoj core biznis? 

Igor Adamović: Uglavnom je to odlično. Uglavnom je odlična saradnja. Kao što rekoh malo pre, ne zanima me hijerarhija, kolaboracija. Sada, pitanje je da li su mi saradnici dodeljeni ili sam ih ja birao, tu naravno da može da postoji razlika, ali ja do sada nikada nisam imao problem ni sa jednim saradnikom sa kojim sam radio na nekom projektu. Verovatno je do mene. Verovatno je do mene. Ja pokušavam da razumem aspekte njihovog posla. Evo recimo, kada se radi neka konferencija, to je gotovo konceptualna umetnost. Šta sve od toga treba da se uradi? Od prostora do raznih stvari. Tako da se vraćam na poverenje i razumevanje posla koji ti radiš, jer ja ne mogu tebi da nametnem nešto što ti ne možeš da sprovedeš. Tako da kompromis postoji. Znaš kako taj kompromis objašnjavam u saradnji sa saradnicima na projektu i sa klijentima? Kada dođem sa idejama, ono je ovde kao neki obrnuti čekmark. I onda kad počnemo da pričamo, oni ga spuste, spuste, spuste, i uz naš napor dizajnera, kreativaca, mi dođemo do negde sredine sa čime smo svi zadovoljni da bismo mogli da nastavimo da radimo dalje. Tako da, moja iskustva, verovatno da su bila drugačija, da su moja iskustva lošija, verovatno bih bio deo nekog sistema i bio bih šraf tamo i tako radio. Ali evo, već jako dugi niz godina radim po principu kolaboracije. 

Ivan Minić: Ti si u suštini vrlo često angažovani freelancer koji pokrije određeni set stvari, gde tu i tamo možeš i da uskočiš i u nešto što je izvan okvira, pod uslovom da se svi razumeju i da postoji na neki način jasna smernica i instrukcija. Razlog zašto ti imaš dobre saradnje sa ljudima je prvo zato što si takav čovek, a drugo zato što ti jasno komuniciraš stvari. Ti kad napišeš brief, on je jasan i ako je sa druge strane profesionalac, on zna šta treba da radi. Opet, moramo da razgraničimo, ja stalno potenciram to zato što možda će neko slušati, možda mlađi, mada mene sluša starija publika, ali dobro. Ko misli da ti moraš da budeš potpuno zaljubljen u svaki projekat koji radiš i u svaki brend koji radiš, i da sve mora da… I svi mi smo odrasli sanjajući da radimo za, ne znam, možda neki Converse, možda neki Nike, možda neki Apple. I taj što radi sa Apple ima beskonačnu količinu ograničenja, jer ako je sve svedeno i gotovo nigde ne postoji ništa što možeš da nacrtaš, i uređaji izgledaju isto 15 godina sa promenama koje su takve da 2% publike ih vidi, ti moraš kreativnost da iskazuješ na nekim drugim mestima koja nisu nimalo standardna. I da se pomiriš sa tim da nećeš promeniti stvar koja nije do tebe. Znam da je to teško, posebno što smo u takvoj fazi gde se stvari možda menjaju brže nego ikad. Ali ako ovo sluša neko koga zanima dizajn, šta bi mu preporučio? Kako da razmišlja, možda ne ni za karijerni put, šta bi mu preporučio da pogleda, pročita, posluša? Šta bi mu dao kao savet? 

SAVETI ZA MLAĐE DIZAJNERE

Igor Adamović:  Pa pre svega bih mu preporučio da pročita bilo šta. Mislim, ne naravno bilo šta, jako je bitno šta se čita. Bitno je da produbljuješ temu koja te zanima. Najopasniji su oni ljudi koji su malo pročitali. I to se često dešava kada pričamo o dizajnerima, sa mlađim kolegama. Oni misle da je user experience nastao sa digitalom. Ja stalno ljudima dajem najočigledniji primer – na vratima piše „vuci“ i „gurni“. I to je user experience. Znači, vreme ne može da se meri od nas. Bitno je da gledaju unazad, da što više toga… sad da ne licitiram sa imenima dizajnera, ima ih mnogo, to je stvar nekada afiniteta – šta ti u estetskom smislu prija. Ali je bitno da shvate to da vreme nije krenulo od njih. I samo hrabro. Dizajneri moraju da budu hrabri. Klijenti nisu toliko hrabri često. Mi moramo kao dizajneri da ih guramo u nešto, da ih izbacujemo iz te zone komfora. I to je to. Moraju da shvate da ne žive u mašti, da u stvari, ne da ne žive u mašti, nego da dizajner ne beži od stvarnosti – on na neki način produbljuje odnos sa stvarnošću. Proba da vidi šta to simbolizuje, šta ti simboli donose i kako možeš da ih inkorporiraš u neki projekat na kome radiš. Ali ono što je bitno, znači, pogledajte unazad da biste gledali napred kasnije. 

Ivan Minić: Daj i neka imena i neke naslove. A posebna stvar koju hoću da naglasim, ti i ja smo ono, ti i ja razmenjujemo s vremena na vreme nešto zanimljivo na šta naletimo, da li to podcast, da li to neki intervju. U poslednje vreme, potpuno mimo svih očekivanja, logike i bilo čega, ja sam proveo dosta vremena gledajući na YouTube-u serijal, odnosno dva serijala koje je RTS… ne mogu da kažem realizovao, pošto očigledno je da nije realizovao, već su ih realizovali neki drugi pojedinci, a oni su podržali, i to mi je možda highlight zanimljivog sadržaja koji sam ispratio ove godine. A pošto je došlo od tebe, hajde ti da daš malo konteksta i pregled toga i daj neko ime, daj neki naslov za ovo ostalo.

Igor Adamović:  Da, sve te serijale koje je radio Bota Miljković za RTS su neverovatni, to je blago. To ne samo mlađi, to i mi stariji koji nisu imali prilike da pogledaju, tu ima dosta priča o umetnosti, o advertisingu. “Povratak u budućnost” je jedan od serijala, ne mogu sad da se setim kako se zove drugi…

Ivan Minić: Ne mogu ni ja da se setim, ali u glavi mi je blistava, i strašno, što je knjiga “Backing on Fake News”, i nije naziv serijala, ali jeste. Drugi serijal je zapravo o advertisingu na tržištu bivše Jugoslavije od prvih dana do danas. I ko pronađe jedan, lako će naći i drugi. Nalaze se na RTS-ovom YouTube kanalu, verovatno su se emitovali na nekom od onih njihovih, ili Treći, ili Nauka, ili tako nešto. Uglavnom, mislim, Boris je genije i neverovatan storyteller i tu učestvuju neki neverovatni ljudi, i mislim način na koji je to sve spakovano je potpuno briljantan. I to je, recimo, ne znam, 20 puta po pola sata koje treba da se konzumiraju jednom dnevno kao neki dobar lek ili suplement i koji neverovatno otvaraju kreativnost. A to je samo jedan mali primer, daj još nešto. 

Igor Adamović: Pa ono što bih mogao da preporučim mlađim kolegama ili onima koji bi se dizajnom bavili, to je James Victore, njujorški dizajner. Pronađite ga na YouTube-u, neka njegova predavanja, tu ćete moći da naučite kako da imate stav i kako da taj stav nosite i pokažete pred klijentom. 

Ivan Minić: Dobro, lepo. Ja bih svakako preporučio svima da, kao što si rekao, pogledaju nazad, da probaju da shvate da stvari nisu nastale sa njima. Jedna od knjiga za koju mi je mnogo žao što ne postoji kod nas, čak sam i razmišljao da je u nekom trenutku prevedem, je “Design of Everyday Things”, jer ljudi misle da stvari koje svakodnevno koristimo, da su one postale funkcionalne tako što su iz prve bile takve, a zapravo nisu. Postoji čitava jedna studija, koja je posebno isto interesantna. Jedno vreme sam se zaluđivao time zato što bi bilo zanimljivo, ne zato što ima neke svrhe, a to je kako se svakodnevni predmeti prilagođavaju za potrebe ljudima koji su levoruki, jer oni pola stvari ne mogu da koriste na neki normalan i prirodan način. I većina problema koje mi danas rešavamo, neko ih je već u istoriji rešio, predvideo. Samo mi ne znamo i zaboravljamo i odbacujemo sve što je starije od par godina. A zapravo ima to svoju priču. Kad me neko pita šta da pročita, ja vam kažem, čitaj Sun Cu-a. Ako je vredelo pre 4000 godina, vredi i sad. Pa mi nekada nismo svesni da mi živimo u dizajniranom svetu.

Igor Adamović:  Znači, sve oko nas je dizajn. Evo pogledaj sad oko nas. Procesi su dizajnirani. Drvoredi su dizajnirani. Znači, moraš samo tek u džunglu kada odeš, pa kažeš, eto, tu je priroda. Ali sve ostalo, parkovi, sve, sve je dizajn. 

Ivan Minić: Pa i priroda je, na kraju dana, dizajnirana. Samo je priroda dizajnirala. Dizajnirala je nekakav sklad u kome svi mogu da funkcionišu i imaju svoju ulogu. Uvek je to, znači, ljudi često hejtuju, a meni je to uvek bilo beskrajno simpatično. Taj sivi Novi Beograd i brutalizam Novog Beograda i sve ostalo. U tom brutalizmu je bilo više zelenila nego u bilo čemu što mi danas imamo. I više parkova, i više sportskih terena, svaki blok je imao vrtić, svaki drugi je imao školu. To je bilo napravljeno po meri čoveka. Sad, što je tad bio aktuelan beton, ja beton volim i dan danas. Neke od najlepših građevina, koje obožavam, su napravljene od betona. Neke betonske kupole su meni beskrajno bile zanimljive i sa strane mehanike i svega ostalog. Beton nije nešto što je nužno loše. I pokazalo se da su svi ti stanovi koji su pravljeni tada, pravljeni po meri čoveka i pravljeni za život, i da danas vrlo često sanjamo da živimo u stanovima kakvi su pravljeni 60-ih. Iako su se potrebe ljudi mnogo promenile od 60-ih naovamo, ali tada nije bilo neophodno da iz svakog objekta izvučeš svaki kvadrat koji možeš. 

Igor Adamović: Bavili su se dizajnom, ne prodajom. 

Ivan Minić: Čestitam za 25 godina. 

Igor Adamović: Hvala ti. 

Ivan Minić: Voleo bih da se za 25 godina, a možda i manje, ponovo sretnemo ovde i pričamo o nekim lepim stvarima koje si radio. Svaka čast na hrabrosti za novi album Arpan Lilija, i tebi i njima. Ima još jednu karakteristiku koja je isto jako važna, koju često zaboravljamo u dizajnu. Mora da bude lepo, ali ako je taktilno, onda je jedan nivo više. A ovo je baš tako. Verujem da mnogima ništa nije jasno, ali da onima koji su fanovi sve leglo kako treba. To je u principu i ono čemu svi treba da težimo i što treba da pokušamo da napravimo. Hvala ti puno. Hvala vama što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo interesantno baciti pogled na to šta Igor radi, dok ne odluči finalno da batali dizajn. I ako razmišljate o tome da vam treba saradnik koji će da promišlja dosta, da se nervira i da se sekira u vaše ime i da vam napravi nešto što je pre svega funkcionalno i ispravno i dobro i jasno i distinktivno, onda mislim da treba da sednete na doručak ili na kafu i da pričate. A ako vam se svidelo kako je ovo izgledalo, onda je kafa i uvek dobro rešenje. Ja vam toplo preporučujem i ja volim da to praktikujem sa gospodinom s vremena na vreme. Hvala vam puno. Hvala vam. Mi se vidimo ponovo naredne nedelje.