Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.

Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Ivan Minić: Nastavljamo otprilike gde smo stali prošli put, odnosno obećali smo da ćemo pričati o stand-upu, pa nismo ispunili prošli put, ideja je da ispunimo danas.

Aleksandar Ašković: Jadni ljudi. 

Ivan Minić: Pa dobro…

Aleksandar Ašković: Dve epizode Pojačala za redom, Ašković aka Kojot, jadni. Znaš, razmišljao sam kao, jebote, dal je pametno ovo, razmišljao sam, kao razboleo sam se, znaš, nije mi dobro, kao prehladio sam se, pa da malo razdvojimo, znaš, da ne bude baš tako, ono kao dva puta u glavu…

Ivan Minić: Da razblaže. 

Aleksandar Ašković: Pa ja, ja kao sokić, znaš, kao sokić. 

Ivan Minić: Uvek mi je bilo genijalno to kad piše sirup na razblaživanje. 

Aleksandar Ašković: Da, da, da, da, dobro, ja sam to nekako prihvatio kao logičnu stvar, ono kao, znaš, da, nego ta izraz mi je nekako… Pa jeste, ali kako bi ti rekao, sirup za razblaživanje ili sirup koji treba da se razblaži? 

Ivan Minić: Razmućivanje?

Aleksandar Ašković:  Razmućivanje? Mućka. Da, da, ok, da, da, ali mislim da je razblaživanje baš onako, kako da kažem, prava reč za to. Mi imamo baš problem ponekad sa rečima, kad gledam engleski, ali mislim da je razblaživanje dobra reč za taj sirup, ne možeš da ga piješ tako, moraš da ga razblažiš, s vodom, s kiselom vodom. Tako i ja, druže. 

Ivan Minić: Ako čujete u pozadini neke neartikulisane zvuke, to je zato što neko uporno kosi u našoj neposrednoj našoj blizini, blizini studija. Malo kosi, malo ne kosi, što bi rekla pesma, kosi tata, kosim ja. Ali nadam se da neće biti strašno i da neće biti često, odlagali smo koliko smo mogli, ali sad je već vreme da krenemo da snimamo, tako da prelazimo na tu priču. I zašto meni nekako ima smisla da to bude epizoda za sebe i priča za sebe? Prvo zato što ima malo veze sa YouTube-om. I nema u onom profesionalnom smislu u kome smo pričali. 

Aleksandar Ašković: Slažemo se. 

Ivan Minić: Dakle, ok, u današnje vreme YouTube jeste sjajan poligon, TikTok jeste sjajan poligon i tako dalje, i pričaćemo i o tome. Ali suština negde jeste da je stand-up zaživeo u offline-u, mnogo pre nego u online-u kod nas, ako pričamo o lokalnoj sceni. 

Aleksandar Ašković: Jeste. 

Ivan Minić: I da je ceo taj trend koji postoji u Americi 60 godina unazad kod nas bio onako prilično redak i to je bilo nešto što određeni opskurni ljudi slušaju, određene stvari. Eventualno neke mainstream su znali i ljudi mimo toga, ali u principu pre 15 godina kad hoćeš da pričaš sa nekim o stand-upu, jedan u hiljadu ljudi zna bilo šta o tome i zna za HBO specijale i sve ostalo pre Netflixa pre svega. Pa hajde da set the stage. Kako uopšte, mislim, ono što mi ovde imamo kao nekakav pandan tome jesu bili kabarei. Jeste bio, ne znam, Ljuba Moljac, Lane Gutović. 

Aleksandar Ašković: Znaš, Ljuba Moljac, baš sam hteo da pomenem, Ljuba Moljac ima tu čuvenu monodramu koju, ne znam, ljudi koji su pametniji od mene smatraju pretečom modernog stand-upa. I monodrama i jeste neka vrsta stand-upa, jel ti faktički ono kao sam pričaš. Znaš, to nije baš stand-up, jel stand-up i pogotovo nije moderni stand-up, jer moderni stand-up uključuje jako puno interakcije sa publikom. To je nešto što se u Americi desilo iz dva razloga. Jedan je što uključio si publiku u celu priču i samim tim dobio si mogućnost da riffuješ na njihovu priču, šta oni pričaju i šta oni odgovaraju. I dva, mnogo bitnije, dobio si mogućnost da taj materijal postavljaš na ono što smo pomenuli TikTok i YouTube, a da ljudima ne otkrivaš svoje bitove. A kad kažem svoje bitove, ljudi iz ovih bitovima, to mislim, Amerikanci iz ovih bitovima, to su kao šale koje ti pričaš. Svaki stand-up se sastoji iz nekoliko desetina bitova, koji su duži ili kraći, zavisi kakav si ti vrsta stand-up komičara. I jednom kad ljudi čuju tvoj bit, nije velika šansa da će poželeti ponovo da ga čuju, zato što većina stand-up komedije se zasniva na tom nekom iznenađenju, na toj premisi koju ti baciš njima i onda ih na kraju iznenadiš sa nekim totalno besmislenim ili smešnim ili ludim pogledom na tu celu priču ili ideju koja tebi sinula na pamet. Crowdwork je nešto što je u Americi osvojilo, zato što, kažem ti, publika je postala deo nastupa i ljudima se to svidelo. Da im se svidelo da dođu u prvi red i da pričaju neke stvari komičarima i da im se otvaraju i da komičari na kraju krajeva daju neki svoj take na to i komičarima se svidelo, rekao sam, jer imaju mogućnost da izbace jako puno stvari na YouTube i TikTok i sad su se ti crowdwork komičari, da ih tako nazovemo, oni su postali jako mainstream. Matt Rife, Big Jay Oakerson, Nate, e sad zaboravio sam čak i ime, Nate nešto, oni bukvalno imaju samo crowdwork, ništa više. Imaju oni svoje stand-up nastupe, daleko od toga da nemaju, ali većinom forsiraju crowdwork i po tome su postali poznati. Ja sam gledao specijale Matt Rife-a, nekoliko njih, on je praktičan primer šta TikTok uradi za mladog čoveka. To je dečko koji je otišao na festival u Kanadu, ja mislim, jeste u Kanadu, veliki festival, postoji comedy festival u Kanadi i nisu ga zvali. I dok je bio tamo, bukvalno onako bezveze, da ne kažemo iz očaja, postavio par svojih bitova na TikTok, pa svojih crowdwork kompilacija na TikTok koje su eksplodirale. Eksplodirale i čovek je od nepoznatog komičara, da budemo realni, postao planetarna zvezda. Znaš, i to je jako zanimljivo, recimo njegov specijal koji može da se nađe na YouTube-u zove se Red Flag, koji je snimljen u Majamiju, gde komunicira sa publikom šta je Red Flag. Za vas koji ne znate šta je Red Flag, to je kolokvijalni izraz u Americi za osobine kod muškarca ili žene koje nećete tolerisati ako ste u vezi s njima, to jest nećete ni ući u vezu s njima ako primetite te stvari. Ono, šta su ljudi pričali? Ti ne možeš da veruješ da to čovek ispriča, iako se zna da se to snima, to su ono, znaš, spavaju sa majkom, sa sestrom, sa ćerkom. Znaš, to su ono, to ono kao, bukvalno si u fazonu, ma ovo izmišljaju ljudi. A onda, znaš, čuješ kako pričaju i onda ili vrlo dobro izmišljaju, ili se to stvarno desilo. U svakom slučaju, znaš, to je baš vrištanje od smeha. I to je, recimo, dosta zanimljivo, taj aspekt stand-upa. Da je stand-up od tih nekih monodrama, koje svi znamo, jel, kabare, gde su te šale bile faktički vreme da se ubije, da se ubije vreme iz neke dve tačke, to je tome služila šala, oni su postali sad neka vrsta, ne mogu da kažem umetnosti za sebe, ali postali su ono, razvili su se u više disciplina. I ti, znaš, imaš i ono, kao ljude koji su jako dobri u crowdwork-u, koji su jako dobri u pisanju šala i tako. Tako da da, stand-up je dosta napredovao od momenta kad smo mi to otkrili pre jedno petnaest, dvadeset godina. 

NASTANAK I RAZVOJ STANDUPA

Ivan Minić: Mislim, ajde da napravimo neki pregled istorijski kako je to sve prosto išlo. Imamo i sve ono što se dešavalo pre nego što je došao i HBO u mainstream i sve. Znači ceo onaj period šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih, devedesetih, imao je stand-up zvezde u Americi. 

Aleksandar Ašković: Richard Pryor. 

Ivan Minić: Richard Pryor. 

Aleksandar Ašković: Koji je dan-danas smešan. Znači Richard Pryor, kad gledaš njegove stand-upove, oni su i dan-danas smešni. Karlin, baš sam pričao o Karlinu pre neki dan sa tvojim detetom. Jednim od tvoje dece. Ne, nema on mnogo dece, on ima svoju nerođenu decu. I on je rekao nešto što mi se jako svidelo. Karlin, to je Šapel danas. To je čovek koji izađe na scenu, priča sat i po vremena, dosta je smešan, ali nije ono hilariously smešan, i govori neke stvari koje su očigledne, ali ih na takav način saopšti da si ti u fazonu, pa da, čovek je u pravu, ah, ah, ah, ah. I ja mislim da ljudi kad su prvi put čuli Karlina, pogotovo ljudi koji su bili u mladim, formativnim godinama, da je to za njih bilo nekako jedno dosta transformišuće iskustvo. Znam gomilu ljudi koji se kunu u Karlina, uključujući i tebe, i da niko ne može nikad da ga nadmaši. Ja sam slušao Karlina, pogledao sam par njegovih specijala i stvarno mislim da je dobar čovek. Ali nemam tu vrstu obožavanja koju ti imaš prema njemu, recimo. 

Ivan Minić: Vidi, prvo, meni je on sve bolji što je stariji. Što je ciničniji. Što nije baš karakteristično, ali njegov delivery je uvek bio savršen. Način na koji, prvo mislim, imao je sjajan govorni aparat koji je mogao to da iznese, imao je radijski glas, koji je onda povezao sa vrlo zanimljivim i samim nastupom i načinom na koji pakuje stvari. Kod njega nije bilo nikakve interakcije sa publikom, osim to kao aplauz i sve. Ja mislim da je njegov specijal, odnosno stand-up koji se pretvorio u specijal, trajao između sat i 24 minuta i 30 sekundi i sat i 24 minuta i 50 sekundi svaki put. Da je to sve bilo savršeno, spakovano i tajmirano. I slušao sam par puta kad je pričao s menadžerom o tome. U nekom trenutku se on jeste malo opustio, otkačio, malo više uzeo da rentuje, ali je sve bilo nekako savršeno spakovano, a ne vidi se da je spakovano. Deluje kao da je potpuno spontano. I način na koji priča o stvarima, znaš, nikad nije otišao u to da će koristiti neke velike, krupne, knjiške reči, ali će jako dobro imati kontrolu nad svojim engleskim tako da pokrije 100% onoga što je na strani publike koja to može da primi. Otvoriće ti neke nove vidike, otvoriće ti način da razmišljaš o nekim stvarima. I, naravno, mnogo toga je i dalje aktuelno, iako je snimljeno pre 30 godina, čak je umro pre 18. Ali taj njegov social commentary je meni u rangu onoga što je radio John Stewart, što su radili u The Daily Show i slično. 

Aleksandar Ašković: Jeste, jeste. Pa i Kesić ovde. Pa i Kesić ovde, jeste, Kesić je rekao da je The Daily Show bio inspiracija za njih na neki način, što je totalno logično. Ali, baš dok si pričao sad o Karlinu, pala mi je na pamet jedna varijanta, zašto je on bio tako uspešan? On je bio intelektualac koji se nekako gadio intelektualaca. I to ne intelektualac kao ljudi koji su pametni, inteligentni, nego tog zavijanja u te neke čudne reči. On je pokušavao da predstavi te neke događaje i da im da komentar na jednostavan način. I mislim da je zato bio izrazito uspešan. A kada već pričamo o tim ranim radovima, meni je Eddie Murphy… 

Ivan Minić: Da, Eddie Murphy i Delirious su… 

Aleksandar Ašković: Neprevaziđeni. …potpuno savršeni. Neprevaziđeni. Jer on je tu pokazao ne samo svoj stand-up talenat, nego je pokazao i svoj komičarski talenat. On je glumio na toj sceni. Razumeš, pogotovo njegova sposobnost da promeni glas, da da akcenat, on to stvarno fantastično radi. Gomila ljudi žali što on više neće da radi stand-up. A on je sam priznao da jednostavno ne želi više time da se bavi jer nije siguran više u sebe. Jednostavno, to je baš preveliki pritisak za njega i…

Ivan Minić: Mislim, vidi, izaći u plavom ili crvenom kožnom kombinezonu, treba dosta hrabrosti za nešto tako. Ali da, definitivno, i kad uzmeš da su “Raw” i “Delirious” izašli u tipa godinu i po dana i da su i jedan i drugi potpuno… 

Aleksandar Ašković: Abnormalno dobri. Abnormalno dobri. 

Ivan Minić: I relevantni i dan-danas. Ok, postoje trenuci u kojima se priča o nečemu što je, ne znam, Mike Tyson koji sada nije na taj način aktuelan… Ali nema veze. Ali opšta kulturološka stvar koja je i 30 godina kasnije tebi poznata. Ali da, mislim, jedno je odrastanje, život, drugo su veze. Jedan moj prijatelj kaže da je to najbolja studija muško-ženskih odnosa koja je ikad snimljena. 

Aleksandar Ašković: Jeste, jeste. Jel ti kad pogledaš njegov bit o tome, i to se zove “kad mi je keva pravila hamburger”, to je bukvalno mim sada. Znaš, ono kao, hoću Big Mac… McDonald’s? McDonald’s, da, da. Hoću Big Mac, ono kao, ne, imaš Big Mac kući. Ne znam, hoću ovo, imaš to kući. To je bukvalno to. On je bukvalno napravio taj mim. Mislim, nije on napravio taj mim, taj mim postoji pre njega, naravno. Ali to je fora, on je to napravio na takav jedan fantastičan način. Znači, za sve vas koji ne znate o čemu pričam, na YouTube-u se sigurno nalazi gomila delova iz oba specijala. To je iz “Delirious”. Morate pogledati to. Morate pogledati taj moment i moment kad objašnjava kako, ono, šta se dešava sa vašom devojkom, odnosno partnerkom, ženom kad ode na Jamajku. To je izrazito dobro. Da, da, znam. To su jednostavno, taj moment kako on to priča, to je fantastično. 

Ivan Minić: Ono što je isto posebno interesantno, mi danas njega znamo kao jednu od najvećih zvezda u svetu šoubiznisa. Možda je manje aktuelan poslednjih pet-šest godina, ali da kažemo devedesete i dvehiljadite su bile apsolutno njegove. U tom trenutku on je mlada zvezda u usponu. 

Aleksandar Ašković: Tako je. 

Ivan Minić: On tek ima dva-tri neka filma koja privlače pažnju. Nakon toga on ima ceo onaj serijal humorističkih filmova i, ne znam, ono… I tu je pokidao. …Princ iz Afrike i te neke varijante. “Coming to America”. A ovo se dešava pre toga. Tako je. Znaš i… 

Ivan Minić: Šta još imamo, ako već pokušavamo od ovoga da napravimo neku priču koja će da bude mali bukvar za nekog ko želi da se informiše uopšte, da smo i mi u tome i razvojni proces. Šta još imamo tu što je bitno iz tog perioda? 

Aleksandar Ašković: Bill Hicks. 

Ivan Minić: Bill Hicks, koji je relativno brzo, nažalost, završio, ali to što je… 

Aleksandar Ašković: Kokain je. Kako kažeš? Kokain is one hell of a drug. Bill Hicks je, za vas koji ne znate, Bill Hicks je politički komentator sa jako čudnim stand-upom. Znači, to baš onako mora da…

Ivan Minić: I uvek sa cigarom. 

Aleksandar Ašković: Da, da, da, dobro. To što je… Pa, mislim, to nekako ne doživljavam, taj njegov revolt ne doživljavam tako strašno, iako ja ne volim cigare. Ali taj njegov politički komentar Amerike je jedan od najbrutalnijih na svetu. Taj moment i te njegove priče gde je on sve nastupao. Znači, jel’ tad to nisu bile sale, to nisu bila, kako da kažem, ono kao velika pozorišta, to su bile bukvalno kafane za kamiondžije. Znaš, ono truck stop, razumeš, po tim mestima je nastupao i pravio svoju karijeru. Dobro, posle je bio solidno uspešan, ali kažem, to je bilo jako interesantno. Koga još iz tog perioda možemo da izdvojimo kao zanimljivog? 

Ivan Minić: Pa ima par stand-upova, recimo, koje ja volim. Ima stand-up Robina Williamsa iz ’85, ’86, koji je meni… 

Aleksandar Ašković:  Ja nisam hteo da pričam o Robinu, ja sam hteo da Robina stavimo posebno, ono kao varijantu. Dakle, sad kao, Robin Williams kao čovek i kao komičar, to je posebna kategorija koja se… Nisam siguran da može da se ponovo rodi. Da bi bio toliko smešan, moraš biti toliko depresivan. Znaš, ta tvoja potreba da zasmejavaš ljude toliko jako, to se vidi da je ono kao neka mentalna bolest u pitanju. I kod njega se to videlo. Znači, kokain i alkohol su ga uništili, ono kao morao čak i da dobije zalizak od svinje na srcu. Radili su mu operaciju na otvorenom srcu. I taj njegov specijal koji se desio 2003, gde je on otvoreno pričao o svim tim stvarima i sve vreme se znoji kao svinja. 

Ivan Minić: I ima 60 bočica vode. 

Aleksandar Ašković:  60 bočica vode. I stalno otvara neku drugu. Znaš, ti si u fazonu, ma on je na kokainu, nema šanse da je na kokainu. Onda shvatiš, ma ne, on je samo jednostavno lud čovek. Ali kao, znaš, on je ona vrsta ultimativnog zabavljača koji će sve da učini za publiku. 

Ivan Minić: I u tom iz 2003. je najbrži čovek na svetu. 

Aleksandar Ašković: Tako je. 

Ivan Minić: U onom iz ’85, gde ima dugu kosicu. 

Aleksandar Ašković: Tako je, tako je. 

Ivan Minić: I onu neku šarenu košulju. Potpuno je drugačije, ali i dalje je to on. Mislim, za njega postoji gomila onih behind the scenes snimaka iz raznih filmova i sve, gde zasmejava ekipu do padanja.

Aleksandar Ašković:  A, bukvalno to. Ali to je bila za njega duhovna hrana. Ja to mogu da razumem, jer ja imam tu neku potrebu u sebi da zasmejavam ljude. I ja mogu da zamislim da je to njemu bila bukvalno duhovna hrana. Robin Williams je, pored toga, učestvovao i na par roastova, bostonskih roastova, od kojih dobar deo ili nije snimljen, ili ga nema na YouTubeu, ili su na nekim streaming platformama zakopani negde, koje sam ja gledao. Ono. Roast je kad se skupe ortaci, recimo desetak ljudi, i onda roastuju i glavnoga, u čiju su se čast okupili, ali i sve ostale koji su tu zakače. Mislim, dosta je bio popularan sad poslednji, Roast of Tom Brady, ne znam da li je to neko gledao, jedan od stvarno boljih roastova koje sam ja gledao. I pre toga je bilo isto par popularnih roastova koje su pravili Comedy Central, recimo Pamela Anderson, njen roast je pokidao, Charlie Sheen, oh my god, oh my god, to je baš bilo i dobar. Tako da to su bili fantastični roastovi, recimo Justin Bieber, roast Justina Biebera, baš sam bio pomalo razočaran, mislim da je to bilo više onako neka PR-pranje, ono kao maloga Justina. Dakle, eto, on kao može da prihvati šalu. Ti stari roastovi, to su Boston Rules, tako se zovu, gde nema milosti. I to je onako dosta zanimljivo, mislim to jesu uvrede, ali kako kažu, oni kažu, we roast only those that we love. Znači, mi roastujemo samo one koje volimo i to je na neki način meni jako razumljivo. Ja se roastujem sa mojom ekipom već 15 godina, mi imamo redne bleje svake dve, tri nedelje, okupimo se nas 5-6, isprdamo jedni druge, nema ljutnje. To je za mene nekako najzabavnije, ja uživam u tom verbalnom mačevanju. To mi je jako zanimljivo, ne znam zašto je to tako, ne znam što moj mozak tako funkcioniše, ali ja to smatram nekom vrstom duela i uživam kad pobedim, ali nisam tužan kad izgubim. Nego sam srećan što je neko nešto smislio što meni nikad ne bi palo na pamet. Mada, ljudima je jako teško mene da roastuju, pošto kad god bacim neki roast, ja bacim još gori roast na samoga sebe, što onda malo obesmisli celu situaciju. Ali to je kad odrastaš kao buco, imaš one čudne nadimke po školi, onda jednostavno navikneš da više ne obraćaš pažnju na to i kao fazon si “ne možete vi ništa da kažete što ja nisam sebi rekao u ogledalu u dva ujutru”.  Ali da se vratimo na stand-upove, izvini. Znači, ono kao, Robin Williams, on je nešto što definitivno pogledajte, stand-uper Robin Williams, ako možete, to je nešto fantastično. Ko bi još mogao da bude iz tog perioda interesantan? 

Ivan Minić: Pa, dosta glumaca je imalo, glumaca koji su, da kažem, bili aktivni u komedijama, su imali neki stand-up nastup. Jer čini mi se da u jednom trenutku, možda baš u osamdesetim, je to postalo dovoljno veliko i dovoljno isplativo da je na nivou rock koncerta, pa što ne bi otišao ako možeš da napuniš Madison Square Garden. Jeste, pare su pare. I onda ono, da je toga bilo dosta. Nije mi se nešto preterano tu sad nešto urezalo, ali jesam gledao svašta od tih nekih starijih stvari. Najčešće, osim u slučaju ovih koji smo već pomenuli, to je nešto gde ti slušaš sat i dvadeset i zapamtiš tri, četiri stvari koje su bile interesantne. Danas bi to isekao na osam minuta, imao bi dobrih osam minuta. Ali to jeste taj trenutak kada, ono, ne znam, imaju razna ona mesta kultna po svetu odakle se uglavnom počinjalo, pa imaš i one neke kratke klipove, odnosno učešća na raznim nekim short formatima, pa ćeš tu videti Jim Carreya pre nego što je postao. 

Aleksandar Ašković: Jim Carrey je bio stand-up komičar dugo vremena. 

Ivan Minić: I beskrajno je zanimljivo šta on može da uradi sa svojim telom, sa svojim licem, sa svojom mimikom, sa svojim glasom kad hoće da to uradi. Ali recimo to su isto neki, kada gledaš to su klipovi recimo iz ’89, ’90, ’91, a njegov breakthrough je ’93-’94 kada je ono godinu dana snimio Masku, Ace Venturu i ne sećam se šta još, ali Kable Guy je došao kasnije. Maska i Ace Ventura su… Ima tri, četiri stvari tipa u godinu dana, a pre toga je bio baš očajan kao da neće napraviti…

Aleksandar Ašković: Da, inače anegdota za Jim Carreya je da je on, kada je došao u Holivud da postane popularan, popeo se na brdo, ono čuveno, iznad, ono kao Los Angelesa, da ima znak Hollywooda, i napisao je sebi ček na milion dolara i datirao ga za deset godina. I svoj prvi ček koji je bio milion i trista dobio je valjda, ja mislim, nešto tipa 20 dana pre isteka tog roka koji je sebi zapisao. Tako da, ono, upornost je jako bitna stvar ako želite da uspete. Ima još jedan deo koji ne znam koliko si ti ono kao svestan njega, to je crna komedija, to je crnačka komedija. Ne znači kao crni humor, nego ono kao black comedy, gde crnci sa svojim jako specifičnim smislom za humor koji je meni neverovatno zabavan, su imali bukvalno kao jednu nišu koja se nije mešala sa belim komičarima. Nije to bilo namerno, ja mislim, nego jednostavno su bile različite publike. 

Ivan Minić: Eddie Murphy je sa ovim izašao iz okvira toga. Pryor je ostao uglavnom u okvirima toga, ali je bio toliko veliki da je kačio i ostale stvari, ali da, postoji čitava ta istorija. Problem je što snimci iz ’70-ih i ’80-ih su uglavnom užasni, ako ih ima. I onda ne možeš da vidiš toliko toga, ali imaju priče, imaju neki scenariji, su dostupni i to je zaista sve beskrajno zabavno. I bez filtera. 

Aleksandar Ašković:  Da, to je poenta, zašto je crna komedija baš bez filtera. I to je jako zanimljivo, meni barem bilo. Dosta su oštri, dosta bole. Recimo Patrice O’Neal, on više nije među nama. Bože, dalje nije, hoću da kažem, on nije među nama. On je jedan od začetnika i da kažem komičarskog oca velikom broju popularnih komičara danas. Znači, Kevin Hart ga gleda na taj način, Bill Burr, ne znam, Andrew Schultz. Gomila ljudi koji su delili sa njim stage su uživali u njemu i njegovom humoru koji je bukvalno bio non-stop roast. Non-stop, ono kao te varijante. I to je dosta zanimljivo. I uopšte, mislim, ono kao ta crna komičarska scena neka koja nije bila skrajnuta u zapećak, ali nisu mogli da se probiju baš u to doba u mainstream. Znači, Comedy Central jeste imao crne komičare, ali baš si morao da budeš popularan i poznat. I onda se pojavio Def Jam Comedy koji je otvorio vrata gomili crnih komičara. Pre svega Bernie Macu, mislim, on je ono, OG, koji je posle preskočio u filmove i tako to. Bernie Mac je jedan od najluđih i najzabavnijih komičara koje sam ja imao priliku da gledam. Njegov stand-up, taj način kako on komunicira, priča, ta njegova pojava, to je ceo stand-up. Znaš, tako da ono, ima ta čuvena priča kad je izašao na Def Jam, kad su baš nešto urnisali komičare pre toga. Znači ono, hecklali ih, vikali im bu i tako to. I onda je izašao s rečenicom “I ain’t afraid of you motherfuckers”. Tako je otvorio, kao “ja vas se ne plašim”. Razumeš? I to je taj moment koji je jako bitan za nastup. Postoje neki legendarni nastupi o kojima ljudi koji vole stand-up pričaju, gde su komičari izašli pred hostile audience i obrnuli ih. Znači, taj Bernie Mac nastup na Def Jamu je, ima čak i sada na YouTube-u, fantastičan, baš zbog toga što on izlazi tako bahato i bezobrazno, a drugi je Bill Burr na nekom stadionu u Filadelfiji, kada su ljudi ono kao zviždali, zviždali su Don Herrera se mislim zove čovek, to je čovek koga Bill Burr izuzetno poštuje, isto je on old school komičar, njemu su ono kao zviždali, jer je bio stadion i dolazili, odlazili, pili, znaš ono kao, bili su pijani. 

Ivan Minić: Festivalski. 

Aleksandar Ašković: Festivalski, jasno. I to nije za stand-up komediju, jer lako se desi da neko krene da viče “uu”, a onda svi ostali onako prihvate bezveze. Jer im je zabavno da heckluju ljude. I on je izašao, ja mislim da je on 15 minuta hejtovao Atlantu i, ali 15 minuta, druže, 15 minuta hejtoao Atlantu i sportske klubove u Atlanti. Znači oni imaju, ne znam ono kako se zove, imaju sve najverovatnije, sad ja stvarno ne znam šta sve imaju. 

Ivan Minić: Prosto je teško da nemaš u gradu iz kog je kog je kog je. 

Aleksandar Ašković: Tako je, jasno. Ali, on je to radio sa takvom jednom, kako da kažem, znaš ono kao, recimo ja se ne razumem puno u sport i sad kad pitaš me kao Zvezda, Partizan, ja bih bio Zvezda, kao najveći uspeh Zvezde, ne znam, kao osvajanje Lige šampiona, kao Partizan, znam da su uzeli nešto u košarci protiv Huventuda i to je maksimum moj. Ali on je ono kao sports fan i onda kad krene da ti priča kao i vaš patetični klub koji, ne znam, 35 sezona nije uspeo da izađe iz playoffa. Znaš ono kao, tačno te boli, znaš, i u nekom trenutku ljudi počnu da se smeju. 

Ivan Minić: Od muke. 

Aleksandar Ašković: Od muke. I od muke, ali to jedino ljudi koji vole sport razumeju kako je to navijati za loše timove. 

Ivan Minić: Nema ništa gore nego kad imaš fantastičan tim koji je postao loš. Znači, evo, United ove godine za tipa dve pozicije će ostati u ligi, neće ispasti. A bilo je, malo je falilo. A pričamo o klubu koji je od 1993. do 2013. osvojio sve, mnogo puta. Pa je pucao, onda je Sir Alex otišao i sve se raspalo i kao 12 godina, znaš, ne možeš me povrediti, ja navijam za United. Sve loše što je moglo da se desi, se već desilo.

Aleksandar Ašković:  Isto je pričao i za Chicago Bulls. Znači, oni su otpustili i Pippena i Jordana i celu tu ekipu, što su namerno otkačili i nikad više nisu uspeli sa vrate. 

Ivan Minić: Dobro, ali mislim, te varijante sa jednim dinastijama ima mnogo klubova i to je perfect storm koji se desio, koji se kuvao x godina, desilo se tad, a nije podneblje takvo nikad bilo da će sad da privlači te ljude, tako će biti sa Denverom, to je izvesno. Ma dobro, to je sve okej, ali kad ode taj klub će back to obscurity, kao što je bilo i pre toga, tako je sa mnogim klubovima, klubovi sa kojima to nije tako su jedino u suštini Boston i Lakersi, koji uvek, šta god da se desi, Boston i Lakersi su Boston i Lakersi. 

Aleksandar Ašković: Boston, ne ne, Boston imao baš par loših godina. 

Ivan Minić: Imao je mnogo loših godina, ali nikad se ne desi da imaš deset loših godina. Da, da, da. Imaš tri loše godine, ali onda budu dve dobre i onda Boston 2007. uzme titulu, iako niko ne očekuje da će Boston uzeti titulu. I kao, to je to. 

Aleksandar Ašković: Jasno, jasno. 

Ivan Minić: Znaš, uvek se nešto dešava, jer je to, ako su Lakersi, a realno i jesu, najveći klub u ligi, Boston je drugi, Niksi su treći. Niksi imaju 30 godina jako loše priče u Njujorku, što je strašno iz mnogo razloga. Prvo, zato što su to Niksi, drugo, zato što je to Njujork, treće, zato što je to Madison Square Garden. Ali ne, da se vratimo. 

Aleksandar Ašković: Pogreši čovek. 

Ivan Minić: Ajde da se vratimo. Elena, Madison Square Garden. 

Aleksandar Ašković: Da, da, da. Stand-up comedy. 

TV I STANDUP KOMEDIJA

Ivan Minić: Da, da kažemo, to je taj neki period pre streaming servisa i svega toga, kada je komedija došla na najveću scenu. 

Aleksandar Ašković: Comedy Central, ja mislim da je učinio jako puno za razvoj. I HBO. Znači, Comedy Central prvi i HBO drugi. Oni su prvi počeli da objavljuju te stand-up specijale od sat vremena. I odjedanput, komedija je postala unosan biznis. I tad se pojavljuje, da kažem, generacija komičara koju mi sad znamo, a to je Kevin Hart, Bill Burr, Joe Rogan, ne znam, ono kao, u celoj priči, gomila tih ljudi koji su ono kao krenuli da pop-upuju, da iskaču. Oni su, ono kao, radili sve i svašta. Jer nisi mogao da živiš od, ono kao, stalnog oslonca od komedije. Recimo, Rogan je radio kao glumac, ali je u isto vreme radio kao voditelj nekih čudnih emisija. Znači, on kaže, Fear Factor, kaže, ono kao, kad sam radio, kaže, prvu sezonu bio sam u fazonu “Vi ste normalni?” Kaže, u šestoj sezoni sam bio u fazonu “Možda pojedeš pun tanjir crva, ajde, čekaju te pare.” Kaže, ja sam, kaže, odlepio, razumeš, kaže, ja sam ušao u tu mašinu. I to je zanimljiv period, jer tada je bukvalno došlo do eksplozije komedije. I tada je prvi put došlo do te, kažem, diferencijacije komedije, što je nešto što sad vidimo i kod nas. Da se dešava, da više to nisu, kako da kažem, lagane šale, haha, hehe, nego se sad tu pojavljuje i politička komedija, koja je postala svuda, ali, ono, baš ljudi koji su profilisani na tu političku komediju, recimo, Bill Maher, koji je imao stvarno dobre specijale koji su politički, ali imaš, ono kao, i ljude koji su, ono, alkosi, recimo, Doug Stanhope, koji je, ono kao, full-blown alkoholičar i narkoman i ponosan na to. Ponosan, znaš, on je u fazonu, ono, da, ja sam alkoholičar, da, to je super, ja volim da pijem, kao, znaš. 00:37:18 I to je, recimo, zanimljiv momenat, tad je prvi put došlo do pitanja slobode govora u Americi, tad su komičari dospeli na tapet, tako da kažemo, zbog slobode govora. I ono što ljudi baš i ne razumeju, a ni ja ne razumem, je da u Americi bukvalno možeš da kažeš šta god hoćeš. To je, ono kao, First Amendment, kao, freedom of speech, ali da ljudi to nisu baš tako, kažem, gledali dobro, tolerisali. I onda je jednostavno bio problem da li smeš da govoriš neke reči, koje su, ono, uvrede, psovke i ostalo, i tu je baš bilo dosta problema. Recimo, mreže nisu htele da objavljuju specijale u kojima imaš psovke. Nije hintro su došle, sad su oni tu. 

Ivan Minić: No, mislim, Karlin je napravio karijeru na “Seven Words You Can’t Say on Television”. 

Aleksandar Ašković: Tako je. 

Ivan Minić: Sedamdesetih godina. 

Aleksandar Ašković: Tako je, tako je. 

Ivan Minić: Ali da kažem, to su baš one ekstremne psovke koje su tad bile problem. Sad ćeš ih čuti u filmu. 

Aleksandar Ašković: Naravno. 

Ivan Minić: Ali zato što su, to je, ono, to je reč. Ona može u kombinaciji da bude izuzetno teška uvreda, ali reč kao reč nije preterano problematična. 00:38:30

Aleksandar Ašković: Vidi, ono što je najbitnije za svaku šalu je kontekst. Znači, ti imaš ljude koji sigurno mogu da izađu na binu i da izvređaju nekoga, ono kao, kroz neke grozne uvrede. Ali imaš nekoga ko izađe na tu istu binu, izgovori te reči i ti vidiš da to nije bila namera, da je bila namera da bude malo edgy, ali i da se ljudi smeju. I to se vidi. Znači, ono kao, ja mislim da se retko kada ima neki stand-up koji je, ono kao, uvredljiv, a da ne možeš da provališ to. Baš se vidi, vidi se kad neko vređa ljude, a kad se neko šali na nečiji račun. Ajde, kažemo da postoje možda ljudi kod kojih se to ne vidi, ali to je baš manjina. Razumeš? Tako da, mislim da je to više klasičan outrage, klasičan, ono kao, dokoni ljudi kojima smetaju stvari koje realno nisu toliko bitne. Ja tako to gledam. 

Ivan Minić: I mislim da tu postoji taj problem onog trenutka kada izađeš u bilo koji format televizije, to više nije tvoja publika koja je bila na nastupu. 

Aleksandar Ašković: Tako je. 

Ivan Minić: Sada mogu da vide svi i ti koji su videli ne razumeju tvoj kontekst, ne znaju ko si ti, zašto ti to tako radiš i sve što uz to ide. 

Aleksandar Ašković: Jasno. I to je jedan veliki problem koji, ono kao, pogađa sve komičare, ja mislim, jer ti manje više prilagođavaš svoj materijal publici pred kojom nastupaš. Otkako je ta publika koja ne zna od tebe, tu se dolazi do milion nekih priča, ali je činjenično stanje da ti gledaš ko se tebi smeje. I koliko ti se smeju. I na osnovu toga praviš specijal. 

KAKO NASTAJU ŠALE

Aleksandar Ašković: Možemo sad da uđemo u taj deo. To je proces pisanja šale, gde postoji bukvalno nauka za to, koju ja, nažalost, nisam dobro izučio, jer sam lenja buba. Ali ljudi baš pišu šale, ono kao sede, smišljaju premisu, smišljaju punchline-ove i ostale stvari. I to je većini ljudi koji to pišu smešno. Ali oni moraju da testiraju da li će to biti smešno drugim ljudima. I taj proces testiranja šale je ono što razlikuje stand-up od svih ostalih performance art. Kako da to prevedemo na srpski?

Ivan Minić: Izvođačke umetnosti. Ali bottom line, mislim da je to razlog zašto obično glumci nisu dobri stand-up komičari. 

Aleksandar Ašković: Zašto? 

Ivan Minić: Zato što glumci nauče nešto i onda to ispoliraju. Ne mogu da rade iterativno sa publikom. 

Aleksandar Ašković: Da, da, da. 

Ivan Minić: Znaš, ti ako mu daš savršen tekst, on će savršeno da ga iznese. A nije poenta u tome da ga savršeno iznese. Poenta je u tome da se prilagođava onome što… 

Aleksandar Ašković: Da, i reaguješ na publiku. 

Ivan Minić: Kad gledamo snimke specijala, to nije početak turneje, to je kraj turneje. Tokom turneje taj specijal se promenio petsto puta. Jasno. Ja sam par puta imao te situacije da, ono, pri početku vidim nešto i onda tri godine kasnije pogledam šta je izašlo kao specijal. I, brate, 30% onoga što sam ja čuo je ušlo u to što je finalno izašlo. Ili 40%, zavisi, kod nekog je 70%. 

Aleksandar Ašković: Jasno, jasno. 

Ivan Minić: Ali su se stvari drastično promenile kroz vreme. I tu ne mislim na taj neki momenat koji je isto važan, što mnogi kada imaju nastupe negde, imaju deo lokalizacije. Jasno. Naš, ono, ne znam, Jimmy Carr u Beogradu. To je sad zanimljivo. To je sad zanimljivo da je… To je sad zanimljivo da je… Ja nisam njegov veliki fan. Ali, respekt. Ali je bio fantastičan. Apsolutno jebeno fantastičan. I isto, mislim, okej, ušli smo sad od Jimmy Carr-a, ali on to radi na način na koji niko drugi to ne može da uradi. On ima one njegove one-linere, koji, mislim, nije jedini koji ima one-linere. 

Aleksandar Ašković: Nije, Jess Nick ima isto jako takve one-linere. Da, da, ali njegovi su baš čudni.

Ivan Minić: I on je sav onakav kakav je. I, znaš, kao… Da li je to bilo fantastično? O, da. Da li je bilo fantastično to što je uradio sa lokalizacijama? Bilo je bolje od bilo čega što sam ja video. Znači, nije ono bilo “Hello Belgrade”, nego je imao 15 minuta o tome, sa nekim stvarima koje… Pitanje je da li bi nama pale na pamet. 

Aleksandar Ašković: Ali to je taj momenat, to je taj drugi momenat koji je isto jako lep, i to što imaš komičare koji se postave publici. Recimo, Andrew Schulz. Ovi, za ljude koji ne znaju, Andrew Schulz ima svoj podcast “Flagrant”, koji je dosta popularan. Ima svoju stand-up komediju. Ima drugi podcast koji vodi sa još nekim, ono kao, ljudima. Ali on je čovek, ono kao…

Ivan Minić: Kolega podkaster. 

Aleksandar Ašković: Pa da, pa da. Da, da, da. Samo što ima, ne znam, 3-4 miliona subscribera. Ali ima veze. 

Ivan Minić: Pa kao kad Rambo priča “kolega Bajaga i Michael Jackson”. Eto, to je to, to je to. Sedimo mi pre nekih dana u kafani i Michael mi se žali. 

Aleksandar Ašković: Hoću da kažem da on za svaku lokaciju gde ode napravi lokalnu varijantu. Raspita se kod lokalaca šta su, da kažemo, karakterne osobine tog grada, tih ljudi. I onda, znaš, baci fore. Pogotovo voli da se zeza na te etničke razlike. Razumeš, ono, kao, “Jesu ovde moji Indusi?”, “Jesu.”, “Jeste kupili karte kod preprodavaca?”, znaš. Tako neke nebuloze, kapiraš. Ali to ljudi obožavaju i vole. I on jednostavno je edgy komičar. I to je nešto što sam baš hteo da kažem, da je komedija od tog perioda kad su networks krenuli da ih onako forsiraju, koja je bila upeglana, squeaky clean, minimalno psovanje i ostalo. Umivena, spakovana. Umivena, spakovana. Ona se razlikovala od komedije u onako comedy klubovima. I onda je u jednom trenutku došao taj YouTube i TikTok, mislim YouTube pre svega. I onda je krenulo postavljanje klipova na YouTube. I onda su ljudi shvatili da im ne treba network da uspeju. Šulc je bio jedan od prvih koji je onako to shvatio. Ja pratim Šulca baš dugo vremena, skoro deset godina, ja mislim. I on je među prvima počeo da objavljuje svoje stand-up nastupe, ono kao da ih producira, objavi i ostalo. I to je bilo unbelievable. Znači, taj moment da si ti mogao da nađeš publiku koja ne zavisi, nemaš gatekeepera, ne zavisiš od nekog producenta ili nekog ko tamo određuje ko će da se snimi gde. On je baš dugo vremena imao beef sa Netflixom, što Netflix nije hteo da ga stavi u svoj streaming portfolio jer su smatrali da nije dovoljno atraktivan ili da previše psuje. I on je baš uživao u tom. Uživao je kad je postao poznat da im natrljava nos redovno javno Netflixu i tako to. YouTube je, mislim, doneo tu demokratizaciju kao što je doneo u zabavi, kao što je doneo, ono kao, ovo zanimanje koje se zove YouTuber, tako je doneo i mogućnost stand-up komičarima da nađu svoju publiku, da nađu nišu koja će samo njih da voli. To je ono što smo i ti i ja pričali. Znači, sada u ovom trenutku, ako imaš 10.000 ljudi koji su spremni da odvoje 1 dolar mesečno da ti daju, ti imaš 10.000 dolara mesečno, što je jako, jako dobra plata, ne samo u Srbiji nego i u Americi, budimo realni. Znači, ti sa 10.000 dolara možeš da živiš, da se baviš onim što želiš u životu, da to je stand-up komedija, i ako postaneš poznat super, ako ne postaneš poznat, radiš ono što voliš. I to je taj moment koji je YouTube doneo, doneo je tu mogućnost da ti više ne modifikuješ svoj smisao za humor radi drugih ljudi. To je najzanimljivija stvar. Znači, kad pogledaš našu scenu, naša scena je nekako to sve promašila. Znači, ja sam povezan, znam i ljude iz standup.rs, znam ljude iz Ben Akibe, znam i komičare, neke sam znao pre nego što su postali komičari, recimo Nikola Silić. 

Ivan Minić: Svi znamo Silića kao smešnog, čudnog čoveka. 

Aleksandar Ašković: Tako je, tako je, tako je. On se zove, radio je kao montažer za jednog našeg prijatelja i poznanika, i mi smo se tada upoznali i odmah smo kliknuli. Znaš, odmah smo kliknuli, znaš? 

Ivan Minić: Nikad ne bih rekao. 

Aleksandar Ašković: Svi su oni, oni su prtili stazu, to je prava reč, oni su prtili stazu kroz sneg i mislim da nisu imali ni potrebe ni želje da se šire nešto dodatno kroz to snimanje i ostale stvari. 

Ivan Minić: Prvo, mislim da to u startu možda i nije ni bilo realno zbog količine publike i svega, ali, recimo, ako bih ja pokušao da uobličim nešto što se meni čini kao prvi stand-up, iako se zvao kabare, meni je to Lane Gutović, zato što sam ga ja slušao tri puta u razmaku od 20 godina. I bilo je potpuno različito i potpuno je bilo, naravno, bilo je nekih štihova koje moraš da iskoristiš, ali potpuno je bilo free floating i bazirano na tome ko je publika. Ja sam ga čak slušao u setupu koji je bio odrasli, ono, restoranska varijanta, i slušao sam ga u školi. Škola je bila potpuno clean. 

Aleksandar Ašković: Da, da, pa dobro. Lane je profesionalac. 

Ivan Minić: I on je, ono, bio je apsolutno neverovatan sa onom njegovom mimikrijom koja je, ono, ta količina cinizma i način na koji nam to iznese, i to mi je prva stvar koja po formatu i načinu mi liči na stand-up. Jeste. Osim činjenice što kao nijedan stand-up ne traje 20 godina. 

Aleksandar Ašković: Tako je. Ali problem u tome je što to u suštini nije stand-up. Mislim, mi se slažemo da to jeste stand-up, ali, ono, mislim da je tek sa dolaskom ove, zove se, ekipe koja je počela stand-up u Ben Akibi, oni su faktički prvi počeli da prave stand-up kako to jeste, da kažemo ono treba, to je, ono, nastup, vino. 

Ivan Minić: Naravno. Ali to je tek 2007, 2008. Jeste. Ono što se ja sećam kao prvu stvar, početak 2000-ih, ali ne znam tačno kad, je Srđan Jovanović. 

Aleksandar Ašković: Tako je. I Neša Bridges. Nemoj da zaboraviš Nešu Bridgesa. Ne, ne, ne. 

Ivan Minić: Ali mislim da je Neša malo kasnije i Neša je polu internet senzacija. 

Aleksandar Ašković: Jeste.    

Ivan Minić: Za koju su znali ljudi iz maske. Ali ljudi iz maske, njih ima, ne znam, par stotina u Beogradu koji su redovno tamo. 

Aleksandar Ašković: Jeste. Neša Bridges je, ja se sećam, Neša Bridges je među prvima počeo da nastupa i on je imao taj neki stand-up koji je bio, kako bih ti rekao, dorćolski. Ne mogu sad da nađem taj pravi izraz, ali ono, šeretski humor, znaš, onako, on je imao taj neki mangupski humor. Znaš, ne mogu sad da objasnim to tačno. Taj prvi, bar koje sam ja video, meni su bili onako, cool, not my cup of tea. Znaš, ono, to nije nešto što je mene ložilo, ali ja njega razumem. On je nastupao za ljude koji su navikli na kabare i na takve stvari. Njegov stand-up se sad i promenio, by the way. By the way, upoznao sam Nešu Bridgesa na nekom open mic-u prošle godine, čovek je bio oduševljen sa nama, što je meni bilo, znaš, ono kao, kad upoznaš nekog ko je stvarno velikan i taj čovek priča s takvim oduševljenjem o tebi, nema razloga šta ima Neša Bridges sa mnom da se šlihta, znaš, nikakve. On, čovek, je bio oduševljen, kao, “Koji ste vi carevi!” Šta? Brate, nismo carevi. “Ne, ne, ne, ma vi ste kao, kako imate hrabrosti i to!” To, to, kako nemate blama. Znaš, to kako nemate blama, da, verovatno je njemu to bio problem, znaš, jer nije to ni malo lako, izaći na binu. Mislim, to ću početi da ti ispričam te neke moje detalje, ali, znaš, prija, mislim, svakome prija pohvala, pogotovo ako je iskrena pohvala, prija. I ti onda vidiš jednog velikana naše scene, možemo i da pričamo o tome koliko hoćemo, čovek traje, koliko? 15 godina. 15 godina, tada, koji je, ono, u fazonu, “Wow, wow momci!”, a on živi od toga, on čovek živi od stand-upa, znaš. 

Ivan Minić: To je neki početak, jer Srđan je tu zanimljiv zato što je on glumac. 

Aleksandar Ašković: Jasno, ono, on ima onaj čuveni stand-up, “Šta bi bilo kad bi kao” i se zove, dali vutru, ono, našim političarima, marihuanu da duvaju, i taj bit njegov, ono, kao, u Velikom bratu, političari naduvani, ja sam plakao. Znaš, ja sam to gledao sedam-osam puta, znaš, to je, taj momenat, ono, kao Koštunica na drvetu, ono, koji pokušava da duva i pita da li je ovo legalno. Znaš, to je nešto što moraš da, znaš, baš je onako, vrhunski je. Pogotovo što je većina tih političara, nažalost, i danas prisutna sa nama. 

Ivan Minić: Ali to što su oni uradili bilo je potpuno neinstitucionalizovano. 

Aleksandar Ašković: Ma da, ma da. 

Ivan Minić: Njegovo, eto, njemu palo na pamet pa probao, ovom palo na pamet pa probao. Kako izgleda sad to prvo organizovanje?

00:52:08 POČECI STANDUPA KOD NAS

Aleksandar Ašković:  Pa, znaš kako, ja sam to promašio sve. Znaš, Ben Akiba, kad je počela, mislim, ono, ja sam čuo za Ben Akibu i bio sam na par nekih stand-upa. Mislim, imam Nikulusa Ilića, ima ono, čuven u forum, znaš da je penzionisan, ali kad kažu ono, kao Cija sve gleda, ja bih voleo da je tako. Kao, znaš, kažu ono, kad pijem, ustanem, kao, alo Cija, gde mi je WC, znaš. Taj njegov bit ja sam zapamtio, to je prošlo sigurno, ne znam, deset godina, ja sam se valjao od smeha, zamislio Ciju, kako se zove Srbin, je l’ u mojoj glavi, ja sam već zamislio tu situaciju, zvoni telefon u Lengliju i pijani Srbin zove nekog, gde je žurku u parku, rekao, brate, muka mi je, gde mi je WC, znaš, gde sam parkirao. To ti pričam, znaš, to su stvari koje su meni interesantne i oni su stvarno bili među prvima i to je bilo povuci-potegni i dosta su hejta popili, dosta su hejta popili, da nisu dovoljno dobri i da eto, to nije baš tako, a ja mislim da je taj hejt neosnovan, jer ja sam gledao te ljude i stvarno su dobri, znači stvarno, nisu oni, ono, neko kaže fantastični su, nekome su sigurno fantastični, nekome su okej, ali stvarno su dobri, znači to nije, kako ti kažem, zanatski, oni su svoj posao gradili korektno, da li se tebi sviđa nečiji humor ili ne, to je totalno okej, ali stvarno je bilo lepo. Recimo, Nenad Šilja, pomozi mi, on nastupa sa Sijelićem Nenadom, on je čovek iz Makedonije, došao u Srbiju, njegov stand-up. Znaš kad ono vidiš da je imao istog oca kao i ja, kao i gomila drugih ljudi, razumeš, onako ludog, ali kao eto, tu je, znaš, nije otišao, ali je lud, i onda te dogodovštine, to je čist pakao, razumeš, to ne može da se ne smeješ. Pa je radio na Ardrumu sa, ne znam, 12 žena, jedini muškarac, ili sa više žena, ne znam koliko je radio. Znaš, druže, to ne može da ne bude smešna situacija. Tako da, kažem ti, taj prvi početak su bili onako, da kažem, Roki, i oni su se onda ispostavili i onda je došlo do toga da su izašli iz Ben Akibe i otišli u Bitef, tj. Novi Bitef, i tamo sad nastupaju, a u Ben Akibi je ostala neka ekipa koja je rešila da ostane tu. I dugo vremena su bila ta dva tabora. Dugo vremena, znaš, ili ako ozbiljno nastupaš, mora da se odlučiš – Ben Akiba ili Bitef. Ja sam imao tu sreću i nesreću da sam nekoliko puta prolazio na open majkovima i kod jednih i kod drugih. Ali, kako kažu o maratoncima, kako koja dođe, tako vene i svene. Tako je sa mnom bilo, ja sam 2019. uspeo da prođem na open majku, bio sam drugi, i onda tamo kad smo se zalaufali, krenula korona, a onda sam ponovo poslao, to je bilo u Ben Akibi, onda sam na sceni na Točku ponovo prošao na open majku i tad sam imao, da kažem, svoju priliku da nastupam pred većom publikom u Bitefu, i to je baš bilo jedno čudno iskustvo. Znači, i na to, Luni je bio moj prijatelj i kohost na Muckastu, bio je tu i zove se Nikola Ristić, oni su došli da me podrže i bilo je 40 ljudi. Ja sam pričao moj čuveni bit koji nije bio razrađen, moram da priznam, o tome šta je teže – Beogradski maraton ili Beogradski rejv. Samo možeš da shvatiš kuda ide ova priča, da sam imao, ono kao, sve momente Beogradskog rejva – odlazak u zagušljivi podrum, gde vazduh se nije promenio otkad su Rusi isterali Nemce ‘44, znaš ono, ozvučenje, juče je bilo na sajmu u Čačku, danas je ovde, droge, ludila, izlazak napolje smrdljiv, onda odlazak na after, ono kao u autobusu, znaš, da sam imao onu rečenicu koja mislim da je najviše zgrozila ljude, i kao, znaš, kad tako uđeš smrdljiv u autobus, a preko puta tebe neki šljaker koji ide na posao, i ti onako smrdite kao zmajevi, kao lavovi, i kao u svakom ratu, stradaju nevini, znaš, ljudi oko vas. Mislim, svašta sam tu ispričao. Tajac. Zamisli, 20 minuta – tajac. I samo se tri lika smeju. Znaš, znaš, znaš, niko se ne smeje. Znaš, znaš, znaš, lik je doveo devojku na izlazak, pošto sam imao malo i crowd worka da zagrejem publiku, ne znam, tip je doveo devojku na izlazak, okupili su se neki parovi. Tajac. 

Ivan Minić: Da, ti pričaš te užasne stvari finim ljudima u Bitefu. Tako je, bukvalno to, bukvalno to, znaš, i tri lika koja umiru od smeha, umiru od smeha, razumeš, oni tačno kapiraju čemu ja pričam, jer su oni bili i na rejvovima i na afterima, razumeš…

Ivan Minić: A sticajem okolnosti i u Bitefu. 

Aleksandar Ašković: A sticajem okolnosti se zadesili u Bitefu, razumeš.

Ivan Minić: Došle su te godine.

Aleksandar Ašković:  Da, i onda je to taj moment gde shvatiš da, kao što si sam rekao, moraš da modifikuješ materijal za publiku, što ja mislim da nisam želeo, jer meni je ovo hobi koji jako volim, nadam se da ću moći da živim od toga, ali nisam previše opterećen time, ali ja uživam u stand-upu, znaš, i to sam dobio savet od starijeg kolege stand-upera Johnnyja, zove se Nikola Radojlović. Johnny mi je to rekao, pošto sam ga odvezao posle jednog nastupa, pošto je Johnny stvarno car, znači njegov stand-up je, ne samo stand-up, ja sam sa njim imao i priliku da radim kad sam prošao na open majkovima, i čovek kako razmišlja to je baš over the top, kako smišlja šale, ali rekao mi je, kaže, kao u stand-up karijeri, to je kao krug. Rekao sam, dobro. Kaže, na početku kruga si ovde, i stvari koje govoriš tebi su smešne i možda nekom drugome. Onda kako napreduješ u karijeri, tako modifikuješ svoj humor. Kaže, onda dođeš do situacije da si smešan ljudima, ali sebi više nisi smešan, ali stigle su pare, stigla je slava, pa ajde sad. I kaže, veliki komičari nastavljaju da napreduju, da vraćaju svoj narativ na početak, i onda pričaju stvari koje su njima smešne, i kao, ko hoće – smeje se, ko neće – ne mora. I kaže, ti si sada ovde, nikad nemoj da ideš ovde, nikad nemoj da prilagođavaš svoj humor nekom drugome. Mislim, naravno, treba prilagoditi svoj humor, treba naći bitove koji su ljudima smešni, treba naći neke opšte stvari, ali mislim da je bukvalno to jedan od razloga što su ti komičari dosta često imali probleme – jer su morali da, hteli ne hteli, prilagođavaju svoj humor jer su životno zavisili od broja ljudi koji im dolaze. Znači, to je nešto što ću se truditi da izbegnem, i mislim da mogu da izbegnem baš zbog društvenih medija koji su se pojavili, znači YouTube i TikToka, gde ja ne kačim svoje nastupe, jer ono kao treba se snimati, i tu razumem Nikolu koji je montažer, by the way, po vokaciji, ume da snima, i ne voli da snima svoje nastupe, ja nemam taj problem, jednostavno samo zaboravim, ali izbacivanje tog sadržaja je najlakši i najbolji način da dopreš do ljudi.  I mi sad imamo jedan talas novih komičara koji su to shvatili, i ono što je zanimljivo, što, recimo, niko od nas ne pominje, koliko su Hrvati postali jaki u stand-upu. To je, recimo, nešto što mi je sad baš palo na pamet, jer su oni među prvima prihvatili tu varijantu da izbacuju bitove na društvene mreže i na osnovu toga su stekli publiku, vernu publiku koja dolazi da ih gleda. Ne znam, recimo, Vinča je gostovao ovde i on je pokidao, on je, recimo, jedan od najboljih crowd work komičara na Balkanu, ako ne i najbolji.

Ivan Minić: I on je Srbin iz Hrvatske. 

Aleksandar Ašković: I Srbin iz Hrvatske. 

Ivan Minić: Na sve to se stalno šali. 

Aleksandar Ašković: Na sve to, da, da, da. Ja inače imam tu glupu foru, koja možda i nije glupa, da smo mi izgubili rat sa Hrvatskom, ali smo ih kulturno pokorili jer svi slušaju narodnjake. Razumeš, ono, napunili su Zagrebačku arenu narodnjaci svake godine za tri dana. Svake godine napune, znaš, mislim, to je baš jedna gomila ljudi tamo. 

Ivan Minić: Gomila finih ljudi. 

Aleksandar Ašković: Da, gomilu finih, finih Hrvata. I hrvatski komičari su fantastični i baš kad sam pričao s kolegama, rekli su mi, recimo, da u Hrvatskoj imaš jedan do dva open majka nedeljno i da ta kultura totalno postoji, a recimo u Srbiji open majkova dugo vremena nije bilo. I to je nešto što je interesantno i ja mislim da je tu finansijski momenat presudan, jer ljudi neće da idu da gledaju nekoga ko nije 100% sigurno smešan, jer neće da odvoje svoje vreme. I čak mislim da nije problem ni pare, nije toliko skupa karta, nego jednostavno nisi siguran i bolje ne. I to je nešto što je, recimo, baš ovde vidljivo. Ja sam se jedno vreme bavio organizacijom nekih open majkova, sad imamo neku ekipu koju smo okupili oko Open Mike Srbija, tako smo se nazvali, svi smo open majkeri, i dosta je to bilo zalaufalo u nekom momentu. Sad dolazi leto i tako to, pa biće pauzice, ali pojavili su se neki novi komičari, neki novi ljudi. Recimo, jedan naš kolega Miguel, Španac, Miguel je, a to stvarno kažem bez ikakve pretenzije, čudo prirode. Čovek ima stalan posao, on je, ono, kompozitor, radi nešto sa animacijama, sad da ne smaram ljude. 

Ivan Minić: Cela njegova priča, gde je on došao ovde da nauči te stvari. 

Aleksandar Ašković: Tako je, on je došao iz Sevilje u Srbiju. Pa njegova priča, kada je pričao gde je živeo? Prvo je živeo u Altini, u 12 kvadrata, a onda se preselio u kuću na Altini koja je imala 85 kvadrata. Kaže, iz jedne sobe dobio sam četiri, imao sam sobu samo za biljke. Tako da, to je jako zanimljiva njegova priča. On, recimo, izbacuje maltene skoro svaki dan reel na Instagramu, plus izbacuje i svoje nastupe i ostalo. Odakle tom čoveku ta energija, ali on je toliko motivisan za stand-up da ti nisi svestan.

Ivan Minić: Ne, ne, slušao sam ga nekoliko puta i… 

Aleksandar Ašković: I on je, kad smo se upoznali, imao sat vremena. On sad ima dobar sat vremena i ne samo da ima, nego je izveo tih sat vremena nekoliko desetina puta.

Ivan Minić: Ono što dođe negde sa masovnošću jeste taj momenat da možeš da izabereš nekoga ko ti leži i koga voliš da slušaš. A možeš i da imaš, kao što imaš s muzikom, za određeno raspoloženje određena stvar ti je okej. Meni je, recimo, ako pričamo o tim nekim ljudima koji su već jako dugo u tome i imaju ozbiljne rezultate, ja ću Džiđu uvek da poslušam. Zato što je on safe, on je dobar dečko, ja njega sad kad bih video, ja bih ga zagrlio, on je divan i smešan je kao jedan fini, smešan čovek iz Sremske Mitrovice.

Aleksandar Ašković: Ja ne znam kako nisam pomenuo Srđana, stvarno mu se izvinjavam sada, ali njegov humor je stvarno vanredan humor. Način na koji on… mislim, to jeste self-deprecating humor, šali se na svoj račun, ali on to tako dobro radi da je to neverovatno. Ja se umirem od smeha svaki put kad ga gledam. 

Ivan Minić: On ima tu sposobnost da ti kad dođeš na njegov stand-up znaš da je on dobar dečko. Da, da, da. Kad izađeš sa stand-upa i dalje znaš da je dobar dečko. 

Aleksandar Ašković: On se šali, ima jako lep crowd work, i… 

Ivan Minić: Ali je skroz safe? 

Aleksandar Ašković: Pa, mislim, da, ne mogu sad da kažem, vidi, on je čovek koji priča o nekim stvarima koje se njemu događaju. Tako da jednostavno, to je to, ta njegova priča, kaže, kao, spustio se sa sankama niz krov kuće, kaže, uspeo prvi put, pao, razbio se, i kao, hmm, hoću da uradim to još jedanput, kaže, moja žena je to videla i rekla, aha, s ovim ću da dobijem dete. Znači, to je ta vrsta šale koju bih ja bacio. Razumeš, to je taj momenat, kao, ja sam nenormalan, ali eto, ima neko ko me voli, i ni meni nije jasno što me voli. Znaš, to je, recimo, tip humora koji ja jako dobro razumem i rezonuje sa mnom. Hoćeš da probamo, mislim da smo već probili sat, hoćeš da probamo da kažemo ljudima koga sve mi slušamo, gledamo, pa možda da ih na neki način i uputimo i šta su razlozi zašto. Da, da, da, to bi, ja mislim, bilo idealno, jer mislim da smo otprilike pokrili sve što bi trebalo da pokrenemo, i na kraju možemo da kažemo gde mogu da vide stand-up u celoj priči.

NAŠI OMILJENI STANDUPERI

Aleksandar Ašković:  Recimo, ja sam od početka mnogo zavoleo Perišića. 

Aleksandar Ašković: Da, Perišić je… 

Ivan Minić: Zato što je crn, zato što jako dobro iznese to. Intelektualan. 

Aleksandar Ašković: Naravno, okej. Ali to je momenat koji moram da akcentujem, Perišić je jako intelektualan, ima jako intelektualne fore koje su… moraš da imaš neki background da bi razumeo šta čovek priča. Ne mislim to u negativnom smislu, stvarno, mislim u pozitivnom smislu, da njegov stand-up je jako intelektualan. 

Ivan Minić: Tako im predlažem, se ide u kafanu.

Aleksandar Ašković:  Tako je, tako je. 

Ivan Minić: Sećam se da smo ga za neki događaj, žurku posle događaja, angažovali, ima mnogo godina, možda i petnaest godina, deset sigurno. I reakcije publike su bile onako, meni je bilo sjajno. 

Aleksandar Ašković: A to ti je priča? 

Ivan Minić: I ja sam mu posle rekao, matori, bio si fantastičan. Pa kao, ne, nije nešto. Ne, ne, ne, veruj mi, bio si fantastičan. To što oni to ne kapiraju, to je okej. 

Aleksandar Ašković: To je njihov problem. Jeste, jeste, jeste. 

Ivan Minić: Ali ti si uradio svoje, meni je to bilo mnogo važno i često kad sam pričao sa tim profilom ljudi, nebitno da li su stand-uperi ili su nešto drugo, ali su autentični. Kao, you be you. Sve drugo, nemoj da se trudiš da budeš ti. I ako im se svidi – super, ako im se ne svidi – bar si bio ti.

Aleksandar Ašković:  Seti se ove Džonijeve priče. Inače, anegdota za Perišića, to moram da ga pohvalim. Ja kad sam 2019. prošao, onda sam počeo da se družim sa komičarima i sad ti znaš kakav sam ja – intenzivan. Kao, prijatelji, drugari, jao, neko me voli, jao. I onda neko reče, Perišić kaže: “Evo ga onaj debeli što ima priču za sve.” I znaš, zabolelo me, onako, znaš, kao uf, tako da, svaka čast, mislim, čovek stvarno ima jako dobar stand-up. Ajmo dalje. 

Ivan Minić: Ajde ti. 

Aleksandar Ašković: Znači, Srđan Dinčić, to bez, ono, kako se zove, pardona, Goran Vinčić, ako imate priliku da ga vidite u Beogradu, to je totalno ok. Kako se zove ovaj simpatični Rumun koji nastupa povremeno ovde?

Ivan Minić:  Ne znam ime, na koga misliš. Jao, bože. To je jedan od problema društvenih mreža, što ja ne zapamtim. 

Aleksandar Ašković: Dragoš, Dragoš, Dragoš je Rumun koji je ono kao, to svidi, znači, kad vidiš, kad upoznaš toga Dragoša, shvatiš da je ono kao Balkan prokleto mesto. Jer kao, znaš, sve što imamo mi, probleme, ima i Rumunija, iste probleme. Znači, kao, ti misliš kao Rumunima je bolje. Nije, isto kao i nama, možda čak i gore. Razumeš u celoj priči. Znači, Dragoš je car i on ima te, bukvalno evropski humor. Sad, ono kao, čuo sam da je, ono kao, počeo da nastupa i po Americi, svaka mu čast. I Dragoš se cima, ono kao, on je na TikToku, ono, krunčo je, ono, čovek izbacuje non-stop. Dragoš je car. Šta još? Jovo, bože, sad mi je mozak stao, ne znam sad, ono kao, koga bih još mogao da pomenem, Zlatko Štampar, on je, ono kao, kako se zove, jako dobar, to je hrvatski, ono kao, stand-up komičar, jako dobar. Cela splitska scena, kako ti ljudi, če, če, ali neš, prvo imaju akcenat, pa onda, kako se zove, pored akcenta, imaju i fore koje su onako, znači, bliske su nam fore, ali se dovoljno razlikuju da ti budu interesantne, znaš ono kao…

Ivan Minić: M islim da je to u bivšoj Jugoslaviji bilo par tih nekih gradova koji su manji, a koji imaju neverovatan duh, pa tako iz Sarajeva imaš svašta, imaš tako iz Splita, imaš svašta, imaš tako iz Podgorice, imaš…

Aleksandar Ašković:  Andrija Dabanović, Andrija Dabanović je objavio specijal na YouTube-u, pogledajte, nećete se pokajati. Znači, Andrija Dabanović, to je baš jedan specifičan crnogorski humor koji meni baš prija, zato što on nije onaj nadrkani Crnogorac, nego je onaj samosvesni Crnogorac, znaš onaj, samosvesni Crnogorac, on zna da je on, znaš, taj moment kad priča sa majkom i ocem i kad njih dvoje očajavaju što je on i dalje uspešan stand-up komičar, znaš, to mi je najzabavnije, svako od nas može da se poistoveti sa razočaranim roditeljima, tako da, mislim, Andrija Dabanović, definitivno, Srđan Olman, ne smemo da zaboravimo Olmana. 

Ivan Minić: Olman je super interesantan za nekog ko je iz Subotice. Nikada ne bih mogao da ga smestim u Suboticu.

Aleksandar Ašković: Vidi, znači, to je ta priča koju sam čuo od moje partnerke, je da Olman super prolazi u Vojvodini. Zašto? Tako nekako im, ne znam, prija. Sad nemoj da me pogrešno razumeš, ja sam gledao Olmanov prvi specijal i nije me nešto impresionirao, onda sam ga gledao uživo i totalno sam po tom pitanju promenio mišljenje. Ista mi se priča desila i za Peđu Bajatovića, Peđu Bajovića, Peđu Bajovića, ja se izvinjavam što kasapim imena ljudima, Peđu Bajovića, ja sam gledao njegove specijale koje je on snimio i bio sam, znam, meh. Ja inače Peđu znam i lično, nešto sam mu pomagao, nekog ličnog marketinga, i bio sam, znam, meh, i onda mi Ivan Ćosić, znaš, zajednički prijatelj, rekao, ajde, moraš da gledaš Peđu. Ja kao, ma šta ima da gledam Peđu, Peđa, znaš, on nastupa za neku stariju ekipu. Bože, kako čovek vlada scenom. Bože, ja sam se, znaš, kad sam se, iznenadio sam se pozitivno i bukvalno sam bio u fazonu: aha! I tad sam shvatio koliko je problematično preneti duh stand-upa na, ono kao, kako se zove, mali ili veliki ekran u formi videa. To je baš teško. On čovek stvarno vlada scenom i ima delivery, ima, mislim, crowd work, sve, savršeno to radi. Oni su, recimo, definitivno od domaćih, ja bih sad insistirao na domaćima. Ne znam da li da pominjemo strane uopšte. 

Ivan Minić: Možemo da pominjemo na kraju i strane, definitivno. 

Aleksandar Ašković: Pa znaš kako, ja bih hteo da preporučim ljudima Rane radove Džoa Rogana. Znači, ne ova zadnja dva, oni su onako meh. Rane radove i Billa Bura, Louisa C.K.-a, s tim što ne bih ovaj zadnji gledao, meni se on nije svideo, ali predzadnji njegov koji je izdao pošto je izašao iz cancela, ono je fantastično. Ono je sat i 15 minuta najbolesnijih stvari koje je čovek rekao, od kojih će ti biti jako smešno. Ovaj zadnji je, ne znam. Ricky Gervallis, isto Rani radovi, ja sam imao tu priliku da gledam Rickya i prošle i ove godine u Beču, uživo. Prošle godine je bio, recimo, 6 od 10, ove godine je bio 4 od 10. Baš je pao, dosta se vidi. Znaš, za nekog ko je gledao gomilu Ricky Gervallisovog stand-upa, ja već znam, na osnovu set-upa, kakav će biti punchline i onda mi to više nije interesantno, ali ako niste gledali… 

Ivan Minić: Mislim, kada da uđemo nikad i onda mi je, ono što mi je utisak, da je briljantan. 

Aleksandar Ašković: Ne, ne, ne, bio je briljantan, još uvek je jako briljantan, ali vidi se da to više ne radi sa onim apetitom. Drugo, on čovek ima možda i 65 godina, znaš, malo je… 63, recimo. Tako je, umorio se malo, znaš, ono, mislim da je ono, došao da odradi tu celu priliku. 

Ivan Minić: Ne mogu svi da budu bolji vremenom, kao Carlin. 

Aleksandar Ašković: Pa da, pa da, pa da. Čekaj, ko mi još fali, fali mi, fali mi, moj lični favorit je Doug Stanhope. Znači, ono…

Ivan Minić: Meni su uvek interesantni ti likovi koji nisu iz Amerike zato što su oni imali mnogo čudne puteve. I ja volim i neke Britance. 

Aleksandar Ašković: Britanci, stani, samo, Bo Burnham. A, da. Bo Burnham za vas koji ne znate je čovek koji u isto vreme ima stand-up, ali i, ono, kao kroz pesme. Znači, on bukvalno svira klavir i peva i te neke šaljive pesmice. Taj čovek, znači, ja kad sam gledao njegov specijal koji je snimio za vreme korone… Ne, ne, stani, ovo što… E pa da, ja sam bukvalno prestao na pola jer sam se plašio da ću se ubiti. Koliko je bilo ono tužno i teško. Vidi se da je on čovek iz sebe izvukao nešto, neku baš tugu veliku. Bo Burnham je super. Jimmy Carr, njega smo pomenuli. Jel, bože, neki britanski komičar mi je sad u glavi, ne mogu da se setim nikoga. 

Ivan Minić: Meni je ovaj mali, kako beše, Michael McIntyre, tako nešto. 

Aleksandar Ašković: Da, da, da. 

Ivan Minić: I on je njihov Dimča. Znači, on je taj, dobri dečko, ali mi je beskrajno simpatičan i zanimljiv onako. Jim Jefferies, koji je, mislim…

Aleksandar Ašković:  Jim Jefferies je bog, pritom, dok nije postao woke, znači, njegovih prvih pet specijala, koji imate sve na YouTube-u, ja mislim, pogledajte, njegovih prvih pet specijala su najbolja stvar što sam u životu video. Dok je bio, ono, kao alkoholičar i kokainski zavisnik, stvarno je bio mega zabavan. Onda je, ono, kao očistio se, sredio se i presto da bude zabavan čovek, ali ja mislim da je on i omatorio i da nema više…

Ivan Minić: Nisam gledao ništa skorije.

Aleksandar Ašković:  Uf, znači… 

Ivan Minić: Ukupno posle serije ništa nisam gledao. 

Aleksandar Ašković: Da, da, da. Jesi gledao onaj njegov čuveni specijal gde ima ono, kao, onaj “Gun Control From Bear”? Nije, taj njegov čuveni, ono, kao, zašto Amerikanci vole oružje, kao, postoji samo jedan razlog zašto neko, ono, kao, treba da ima oružje: “Ja želim da imam oružje. Sviđa mi se oružje. Fuck you.” Znači, kao, a kao svi ostali razlozi su bullshit, ja mrzim bullshit. I onda počnem da objašnjavam, je l’ ova, zašto su svi ostali razlozi bullshit na jedan neverovatan način da ti, bukvalno ti to, ono, k’o teku ti suze. Znači, ja sam baš neka inspiracija u ljudima, ono, kao taj bit koji traje, ne znam, 15 minuta i koji je, ono, carski. Gene Jeffries je fantastičan, Ralphie May, pokojni Ralphie May, nije među nama, to je, ono, kao belac koji ima, ne znam, 170 kila, recimo, koji je oženjen malom Jevrejkom, i koji je imao dvoje dece. Nažalost, kad se mala Jevrejka razvela od njega, on je, ono, kao počeo sa drogama, kokainom previše, i onda kraj, onda posle umro, on je bio jedan od najzabavnijih ljudi koje sam imao u životu prilike da vidim. Znači, ta njegova priča, kad je ono, kao išao na, se zove, venčanje nekog homoseksualnog para, i kad su im stavili, ono, kao, znaš, ono, kao MDMA pored stola, znači, on je bio u fazonu, je l’, kao, tonight we party like it’s 1999, mislim, to je, ne može da se opiše. Hteo bih da preporučim ljudima, Comedy Central, This Is Not Happening, to je, ono, ovo se zove, na YouTube-u, to je Ari Shaffir vodio prvo, a posle je to prepustio, to jest nije prepustio, otišao je, ono, na četiri meseca u Aziju, bez da se bilo kome javi, pa je Comedy Central zaposlio novog čoveka, ali to su istinite priče komičara, i tu možete naći gomilu dobrih komičara za koje nikad ne biste čuli u životu. Ja bih preporučio, vidimo, da, da čuju priče, Bože, Diaz, Joey Diaz, on je čovek koji ima i svoje podkaste, i sve ostale stvari, imate gomilu klipova sa njim, njegove priče, to su neverovatne, Joey Diaz je, ono, kao, krimos iz, ono, Njujorka, koji je, ono, kao, bukvalno, zaglavio u zatvoru, zato što je rešio da opljačka lika sa drugarom koji je hteo da im proda kilo kokaina. I onda su oni rešili da mu ukradu kilo kokaina, i da mu ne daju pare. I onda, se zove, hteli su da ga uplaše, mislim, jelte, pa su ga spakovali u gepek, da ga odvezu, ne znam, do granice države, i da ga izbace tamo. I onda je, ovaj, došlo do toga da policija, ono, otkrije, i on je zaglavio zatvor zbog pljačke, kidnapovanja, mislim, gomila stvari, složićemo se, ali je srećom prošao samo sa tri godine zatvora, i u zatvoru je otkrio da ima talenat za stand-up, jer ono, kao, zabavljao ljude, znaš, kao ne radi im projektor, to pričamo o 70-im godinama, znaš, on je baš mator čovek, i onda on izađe pred, ono, kao, 20-30 zatvorenika, i priča gluposti, i oni su svi bili u fazonu, to je to, i njega je primetio Joe Rogan, i Joe Rogan ga je vukao sa sobom, iako je, Joey Diaz je, znaš, ono, njegove priče su jezive, svaka njegova priča počinje sa, e dog, i ja sam imao u džepu, ono, kao, pet grama kokaina, i kao, bio sam s nekom ribom na sastanku, i ona je bila dosadna, i ja kažem, ej, idem do bara, ono, kao, kao, kao, da kupim piće, nama, kao neki stadion, gledamo neku utakmicu, i kaže, ja dolazim, i konobar je bio kao, baš fin, i ja sam je pitao, hoćeš li sa mnom malo s kokainom, i ona je bila u fazonu, hoću, i kaže, sledeća stvar, kaže, mi šmrčemo, kaže, nazad kokain, on je isključio kasu, sipao piće svima. Znaš, ono, ne možeš da veruješ, ono, baš je, colorful lik, tako što kaže naš narod. On je isto super, Doug Stanhope, njega sam pomenuo, je baš hardcore, stvarno, morate da budete spremni na to da ćete čuti svašta od gospodina. Tako da, znaš, to je, recimo, domaćih, mislim da smo pomenuli većinu, ono, ali, ko god nastupa i u 7.rs, to jest u Bitefu, i ko god nastupa u Akibi, oni su stvarno dobri komičari, da li će vam leći, ja to stvarno ne mogu da znam, ali su dobri komičari koji imaju izgrađene bitove, uvežbane bitove, to je ono što je bitno. 

Ivan Minić: Ne mogu da se setim kako se zove, devojka Jelena. 

Aleksandar Ašković: Jelena, da, Radanović, Radanović, oh my fucking god, Jelena Radanović, znači, taj smisao za humor koji ona ima, mene boli. Znači, ona je žena koja stvarno ima onaj self-deprecating humor, ona ne voli da snima svoje nastupe, to sam, ono, negde rekla, mislim na nekom intervjuu, jer se, kao, to je malo, ima taj neki negativan vajb prema tome, što je šteta, ali ona ima baš jedan jako, jako duboko potresan humor. Znači, ti vidiš to da iz nje, ono, kao izlazi neka, neka, neka neverovatna energija. 

Ivan Minić: Šta mi je još palo na pamet, koga sam slušao uživo i bio je potpuno fantastičan, Daniel Sloss.

Aleksandar Ašković:  Daniel Sloss, on je jako dobar, Mulaney, John Mulaney je jedan od najboljih komičara koje sam ja, ono, kao, gledao, on je clean komičar, ima svoj stand-up, ono, dok je bio narkoman, i ima svoj stand-up postnarkomanske faze. Primećuješ da većina stand-up komičara ima svoje narkomanske faze, i to je nešto što sam baš primetio, da veliki broj njih, i pre nego što postane poznat, ono, kao se drogira, a kad postanu poznati počnu da se drogiraju jezivo, jer ubije ih, ja mislim, taj nastup, ono, kao to im pravi problem. Zaboravili smo da pomenemo G.O.A.T.-a, Chappelle-a. Dave Chappelle, on ima, ono, par svojih, ono, stand-upova, koji su jako lepi i treba se, ono, kao pogledaju, Kevin Hart, Kevin Hart je promenljiv bio, jedno vreme, na početku je bio fantastičan, posle bio loš, ima onaj stand-up za vreme Covid-a, koji je u kući napravio, on je bio odličan, i ima jedan stand-up sad posle, ali njegovi stand-upovi su nekako više zabavni, više su, kažem, nekako, izgubio mi se taj neki vajb koji je on imao nekada ranije, on je sad više TV zvezda nego što je stand-up komičar. On je jako dobar…

Ivan Minić: On je više glumac. 

Aleksandar Ašković: Da, glumac, TV zvezda, akcioni, kao, da, mi mislimo, to tako mislimo. Roastevi treba da se gledaju, to smo rekli, se zove roastovi Pamele Anderson, Donalda Trumpa, Toma Bradya, znači, Netflix je tu baš onako, roll the dice, i nisu se pokajali, znači, to je bilo uživo i bilo neverovatno, Chris Rock, bukvalno lektira, Chris Rock je zadnji specijal, isto, Crni džidže. Crni džidže, da, da, da, da, Chris Rock je objavio specijal, pošto mu je opalio šamar na dodeli Oskara Will Smith, čekao je godinu dana da objavi taj specijal, nakon godinu dana ga je objavio na Netflixu, i do kraja specijala ne priča na tu temu. Dok, znači, sve vreme, i sve vreme je bildovao lagano tu priču, i onda na kraju, ima fantastičan delivery, koji se ima vibe za ono, oh my fucking god, znači, ono je stvarno bilo fantastično, neću uopšte da spojlujem ljudima, nema razloga ako hoće da gledaju, gledaće. Chris Tucker ima jako lepe specijale. Mislim da smo pokrili dosta, ako smem da sad pluggujem nešto, ono, kao naše. 

Ivan Minić: Znači, kažem samo još jednu stvar, što se sećam da je isto bilo fantastično, a potpuno je drugačije od svega što je standardni stand-up. 

Aleksandar Ašković: Dobro. 

Ivan Minić: Henry Rollins u Beogradu. Znači… 

Aleksandar Ašković: To nije stand-up. 

Ivan Minić: Ali jeste stand-up. 

Aleksandar Ašković: Ali nije. Ali nije. On priča sve vreme. 

Ivan Minić: O životu. 

Aleksandar Ašković: O životu. 

Ivan Minić: Najbrže na svetu. On priča na jedan i po sve vreme. 

Aleksandar Ašković: Da, da, da, da. 

Ivan Minić:  Ali, ono… On ima… On nije napravio… On sat i po nije napravio nijednu slovnu grešku. 

Aleksandar Ašković: Ne, ne, ne. 

Ivan Minić: Znači, potpuno ono…

Aleksandar Ašković:  Znači, čovek koji je svirao u… Kako bi to… Metal bend. Pa, recimo, da. Metal bend. Razumeš, ono, pank metal bend, koji je, ono, kao sve vreme priča o tome kako treba spaliti sve, znači, ono, sve… On je, ispostavilo se, intelektualac neverovatnih kapaciteta. On ima čuvenu priču na This Is Not Happening, koju je ispričao kako je izgledalo kada je prvi put došao u LA da bude član tog nekog benda. Ja mislim, ovaj… I kako je taj ceo njegov moment izgledao i to je, ono, bolesno. Ponoviću, This Is Not Happening na YouTube-u. Znači, nećete se razočarati. Nećete se razočarati. Znači, bukvalno, možda ima četiri loše priče. Ako i toliko. Mislim, ja sam otkrio jednu ribu, koja ima tu svoju najbolju priču, koja je bila, ono, kao zavisnica od metamfetamina. I onda je, mislim, u jednom trenutku shvatila, čula da se metamfetamin loše metaboliše u organizmu, zadržava se dugo, jer su ljudi, ono, kao high od njega, te da je, ono, kao mokraća puna metamfetamina. I onda je, ono, kao u nekom trenutku krešovala kod sestre i onda je pokušala da, ono, kao, pošto je, ono, htela da se drogira, onda je htela da piški. Ovo bi se zvalo, ali nije imala u šta da piški. I onda je uzela sestrinu, ono, kao čašu za četkice i nju je piškila. Na tom momentu su oni provalili vrata i videli nju šta radi i tad je rešila kao da mora da ide na odvikavanje. Znaš, ono, kao, taj moment, ispričaš to javno, meni je to, onako, znaš, dosta onako simpatično i zanimljivo. 

Ivan Minić: Galeb je imao pre nedelju-dve epizodu sa Hristinom Popović, bila je beskrajno smešna. 

Aleksandar Ašković: Da, ona ima sad svoju autobiografsku… Kako je rekla?

Ivan Minić: Monodramu.

Aleksandar Ašković:  Ne, ne, ne, stand-up monodrama, tako je nazvala. 

Ivan Minić: Ali u jednom trenutku je on, kao, neko je citirao, ne sećam se koga, i rekao to, kao, da bi stand-up bio uspešan, moraš da zakopaš duboko u sebe, da to nešto najintimnije i najstrašnije i najteže izvučeš ispred, i pustiš ljude da se smeju. Jasno. I, uglavnom, to jeste tako. 

GDE IĆI ZA DOBAR STANDUP

Aleksandar Ašković: Jasno, evo, ja kažem iz svog, ja imam neke svoje priče, znači, ono, kao, koje volim da pričam ljudima, i to su takozvane koještarije, ono, kao, moji drugari su, još davno, tamo negde, pre nekih petnaest godina, na Vukajliji napisali komentar, koještarije – priče toliko neverovatne da moraju biti istinite. I, ono, ja sam, znaš, nikad se nisam kajao zbog ludih dešavanja u svom životu, uvek sam ih doživljavao kao nešto što, znaš, kao može, znaš, kao šta, ajde, sad ćemo, sad idemo u Makedoniju da upoznam neku ribu. Znači, ono, kao, pričamo, nemam mobilni telefon, nema ničega, ja sedam u voz, druže, razumeš, još smo bili, još smo bili srenji, razumeš, ono, kao, ja sedam u voz i vozom idem do Makedonije da upoznam random ribu kojom sam se slučajno sprijateljio preko neta, razumeš, ono, kao, ispostavilo se da smo, ono, kao, oboje smo cool i, kao, ajde, idemo da se upoznamo. Znaš, mislim, totalno, ono, kao, čudna priča, gomila ljudi ne bi htela, smela, ja sam bio u fazonu, ma šta može da mi se desi? I, mislim, nekako, većinom, ono, kao, mi se ništa loše nije desilo, desile su mi se gomile čudnih stvari.

Ivan Minić: I, ja sam, kao i oni koji te poznaju, svestan dobrog dela njih.

Aleksandar Ašković:  Čuo, čuo. 

Ivan Minić: Jer si mi u nekom trenutku ispričao, često i protiv moje volje. 

Aleksandar Ašković: Često, često protiv tvoje volje. 

Ivan Minić: Ne, u principu, šta treba pokušati izbeći u životu, to je da budeš… 

Aleksandar Ašković: Prijatelj sa Kojotom? 

Ivan Minić: Ne, dobro to, ali da budeš zatvoren u nekom prostoru duže vreme. Tako je, tako. Još ako je to automobil ili kombi ili nešto. 

Aleksandar Ašković: Svako je moja publika. 

Ivan Minić: Ja bih definitivno rekao svima da, ono, relativno često sada u Srbiji imamo strane stand-upove, ne postoji šansa da je loš. Znači, ako je došlo do toga da dođe kod nas, ne postoji šansa da je loš, da li će ti se svideti ili ne, izgooglaj, poslušaj par stvari, ako ti deluje da je okej, biće ti fantastično, zato što ti ljudi su zaista profesionalci. Što se tiče naših, tu ćeš ti reći definitivno više, ali, ono, mi uvek imamo tu tendenciju da je sve što je iz inostranstva bolje nego što je naše, da mi to tako doživljavamo, što objektivno nije tako. Tako je. Ono što, ono što stand-up puritanci takođe imaju kao problem, što su čuli sve i onda, kada neko ispriča sličnu šalu, automatski sve diskredituju zbog jedne šale, koja kao, nažalost, da su dve tačke zemljine kugle, da se desi. Tako je. I nije poenta u tome da, kao, znaš, ljudi su dolazili do istih saznanja u isto vreme, na različitim delovima sveta i kad nisu bili u kontaktu. Ali, poenta je da, nekako, verujem da treba ići čista srca i ići sa željom da ti bude dobro i onda će ti sigurno biti dobro, a ako ideš da tražiš dlaku u jajetu i grešku, naći ćeš sigurno stvar koju možeš da zameriš.

Aleksandar Ašković: Ja bih rekao da smo 100% zaboravili gomilu ljudi ovde i zamolio bih gledaoce da napišu u komentarima, mislim da bi bilo jako lepo da napišu u komentarima koga vole da slušaju i zašto. Trebalo bi da “plagujem”, znači, ono, kao, da preporučim kolege iz, ono, kao, se zove, Pete strane komedije, a to je, ono, kao, matija.ris na Instagramu, grovgeorge na Instagramu, ja, zladonjacetovčica i naš Miguel, brat Miguel Donjacet stand-up i Sergej Šepetkovski. Znači, Sergej koji je rođen u Ukrajini, živeo u Americi i vratio se u Srbiju i studira FDU. Znači, ne možeš da veruješ. 

Ivan Minić: Ne znam da li mu je Andrej neki rod, ali kod nas glumac, bilo poznat Andrej Šepetkovski i on je dosta zafrkant. 

Aleksandar Ašković: Moguće, moguće. Mi imamo neki naš stand-up šou Peta strana komedije, imaćemo sad, se zove, 21. nastup u Jagodini, 22. u Kragujevcu i 28. imamo opet Majku u Beogradu u Kvaki 22. Mislim da je Kvaka fantastičan prostor. Mi smo tamo nastupali nekoliko puta i, znaš, jako je bilo zabavno nastupati pred velikim brojem ljudi koji uživaju u tvom stand-upu. Nije bilo kao u Bitefu, tišina i samo se troje ljudi smeje. Tako da pozivam vas,  dođite da nas posetite ako ste u Kragujevcu i Jagodini ili u Beogradu i pozivam vas da posetite i, ono, kao, Ben Akibu i standup.rs. Mislim da oba kluba imaju jak line-up koji definitivno treba da čujete. Neko vam sigurno neće svideti, neko će vam se svideti, ali to je već, da kažem, lična preferenca. Ja nisam čuo nikoga da je baš, baš loš. Znači, nikoga nisam čuo da je baš loš. Mislim da ljudi koji tamo nastupaju stvarno znaju znanje. To su već ljudi koji nastupaju tamo po 5-7-8 godina i to je dovoljno da se izgradiš kao stand-up komičar solidno. 

Ivan Minić: Ja lično mislim da su baš super varijante i one kratke forme gde se nekoliko ljudi smeni za veče, pa i ako ti neko ne odgovara, sledeći će ti odgovarati, pa ćeš naći nešto što će ti biti dobro. 

Aleksandar Ašković: Mi smo to faktički pokušali sa Petom stranom komedije da napravimo tako što ima nas petorica koji se totalno razlikujemo. Znači, ja sam definitivno nešto što nije uobičajeno u komediji. Miguel Španac, razumeš, koji je, ono, kao, priča srpski sa čudnim akcentom, što on kaže, ono, kao, ovih se zove, Vidi Migel, si ti Albanac? Ne, kao, ja sam Španac. Ili, pošto je udat za Kruševljanku, a mi volimo da kažemo “udat”, onda ga zovu Čara Španac. Matija je glumac iz, ovih se zove, iz Jagodine. Kako kaže Matija, ovih se zove, sve što kažeš, što imam od toga što sam glumac, kako kaže, “De si glumac?” Ja mu kažem “Sedni mi na tri tačke.” Inače, on je Batman s Auto Komande, čisto, ono, kao, za ljude koji ga tako znaju. Ima svoj alter ego, Grov George. Ja ne mogu da ti opišem. Znači, ono, kao, on ako postane popularan, biće razlog da gomila izvrši samoubistvo. On ima tako jedan crn, užasan humor, znaš, da ti nije smešan koliko je crn, razumeš. Baš je onako taman taman, tako da u celoj priči mislim da je to super i mi se trudimo da pravimo open micove, zato što mislimo da fali open micova, fali open micova, i totalno je ok da nas kontaktirate preko Instagrama ako želite da pravimo open mic kod vas. Mi smo shvatili, malo je to glupo reći, ali hoćemo da pomognemo da se scena malo digne. Recimo, zanimljivo je da Rusi iz Next Door Comedy prave više open micova nego naši etablirani stand up klubovi i da se oni baš trude, pogotovo imaju foru engleski stand up kod njih, i njih moram da pohvalim, oni baš ono, se cimaju i dolaze im ljudi, neverovatno, ali dolaze ljudi na engleski stand up mnogo više nego na srpski stand up, iako je open mic u pitanju. 

Ivan Minić: Mislim da s jedne strane masovnost može da dovede do toga da to postane i ozbiljnije tržište i da se pojavi malo više novca pa da više ljudi može to da posmatra kao posao, jer zapravo većina uspešnih komičara radi i druge stvari. Da li je to zato što su scenaristi, to je druga stvar, to je da kažemo, ok kombinacija sigurno te potroši malo, ali je i ok kombinacija. Imaš ljude koji rade klasične poslove, u agenciji rade, rade, to je problem. 

Aleksandar Ašković: Problem sa stand upom je što jednostavno cena karte i prostori i količina publike ne omogućavaju velikom broju ljudi da živi od toga, to jeste problem cele priče, ali nadamo se da će se to promeniti. Tako da…

Ivan Minić: Mi imamo isti taj fenomen da su se glumci takođe naslonili na to, pa ako pričaš o stand upu, ta publika nije puritanska stand uperska publika, oni će ti reći da su bili na Đurologiji, što je sigurno zabavan način da provedeš veče, ali nije stand up.

Aleksandar Ašković: Pa da, zavisi, zavisi. Mislim, ja imam ta očekivanja koja su relativno visoka. Ok mi je da odem negde, možda kad bih otišao u neku kafanu pa ono, kao pije se, kao možda se nešto jede, pa Đura priča gore na sceni, to bi mi bilo ok, ali ta vrsta da sediš kao u Sava centru i da slušaš nekoga kako ima taj neki svoj monolog, a da nije stand up, to mi je malo problem. Ono što smo zaboravili da pomenemo i to mi je žao, evo sad bih hteo da pomenem, je, bože kako se zove, Dinja, Sandra Silajdžić, ja se izvinjavam, Sandra je počela kao stand up komičarka, ali je shvatila da joj to ne odgovara, a onda je postala boginja, tada, ne ne ne, ona je žena, ona je otišla u monodrame i njene monodrame su neverovatne, to je baš neverovatno. Mislim, ja sam gledao, ona zabranjuje snimanje, što ja mislim da je vrlo korektno, jer ona nema crowd work, nema ništa, ona žena dođe i izvede monodramu, i ona je glumica, ona je glumica, tako je i po vokaciji, ali njene monodrame, mislim, to je stvarno fantastično. Taj moment kako ona artikuliše to i kako priča te neke stvari, to jeste smešno, ali ume da bude i jako, jako, ne znam, potera te da razmišljaš o nekim stvarima. 

Ivan Minić: Mislim, lepota formata jeste da svako može da ga radi na svoj način i da apsolutno, znaš, ako je Nikola Đuričko napravio neku priču i on je uvek zabavan i smešan, sigurno je zabavan i smešan i u ovom formatu. Ali znaš, i Mićko ima svoje predstave koje su super zanimljive, i ne znam, imali smo…

Aleksandar Ašković: Znaš kako, mi smo zaboravili da pomenemo Indeksovo radio pozorište koje je bilo prva humoristička radio emisija, nije bila prva, lupam gluposti, ali da, bila je jedna od najpoznatijih humorističkih radio emisija u vremenu mog odrastanja. Mi smo baš ono kao slušali Indeksovo radio pozorište dugo vremena i ta ekipa je ekstremno zabavna bila i oni su posle neki prešli u mejnstrim na kratko. Mićko je po meni jedini koji je to uspeo da odradi kako treba.

Ivan Minić: Mićko i Voja. 

Aleksandar Ašković: Da, da, da. 

Ivan Minić: Dobro, Voja mnogo manje kao izvođač, a mnogo više kao… Ali recimo, u mnogo situacija sam imao prilike da slušam neka predavanja Voje Žanetića koja su beskrajno prožeta beskrajno dobrim humorom i zbog toga što su prožeta tim humorom mnogo više rezonuju sa tobom nego što bi samo da je izneo to što su fakti. 

Aleksandar Ašković: Ne, on je zabavan čovek, tačka.

Ivan Minić: I mislim da su magična kombinacija njih dvojica, gde zajedno nešto pišu i onda to Mićko izvede ili zajedno nešto lokalizuju i onda to Mićko izvede, jer on je performerski neverovatan. Ali recimo, moj utisak, nije toliko dobar pisac.

Aleksandar Ašković: Ne znam, ali ono što hoću da ti kažem je da Mićko je na ivici stand upa, on je, mislim, možda bude stand up…

Ivan Minić: On često snima stvari koje su stand upa, ali ne izvodi tako na bini, na bini izvodi skriptovane stvari koje su ozbiljne. 

Aleksandar Ašković: Tako je, tako je. Dobro, svakome leži ono što treba. Meni je ono što je recimo po meni možda problem, problem je u tome što ljudi koji dolaze na stand up ne kapiraju crowd work. Sada se to menja i mislim da bih sa tim mogao da završim ovaj podcast i da ispričam nešto što nam se desilo upravo neki dan. Next Door Comedy je organizovalo nastup tri komičara, bio sam ja, bio je Ilija student i vodio je Mišo Babić, i nije bilo puno ljudi, bile su dve devojke, mlađe, recimo 25-26 godina, i Mišo je počeo razgovor s jednom od njih, ona je baš bila raspoložena za razgovor s njim, i onda je ispričala anegdotu. Ona je devojka biseksualka i smuvala se sa nekom devojkom i bila s njom recimo pola godine, godinu dana, onda je raskinula s njom, pa se malo kasnije smuvala sa bivšim dečkom te devojke, pa je bila s njim neko vreme, i onda u nekom trenutku on joj se nije javljao neko vreme, ja sam rekao: “Koje vreme, mene interesuju detalji”, posle kaže ona: “Četiri sata mi se nije javljao na telefon.” Rekoh: “Vau, i šta si ti uradila?” Kaže: “Pa ništa, hakovala sam lokaciju sata.” Kaže: “Isključio je lokaciju na telefonu, ali je zaboravio da isključi lokaciju na satu”, i kaže: “Videla sam da se nalazi na istoj adresi gde je i njegova bivša devojka”, jer taj dečko je bio bivši dečko od te njene bivše partnerke, i kaže: “Onda sam raskinula.” Ja sam bio u fazonu: “Ovo se ne dešava, ne mogu da verujem da je neko otvoreno to ispričao u javnosti”, i ti vidiš da se onda… 

Ivan Minić: Ali nije bilo podmetnuto. 

Aleksandar Ašković: Nema šanse da je bilo podmetnuto. I onda sam bio oduševljen time i nadam se da će ljudi da shvate da takve anegdote treba da se ispričaju u nekom komedija klubu i da se svi smeju tome, jer to jeste za smeh, nije to za neku osudu. 

Ivan Minić: Mislim da nije realno da svako ispriča takve stvari, nisu svi spremni da ih ispričaju, ali ako si tu i ako nisi seo u poslednji red iza zavese, treba da budeš svestan toga da ćeš možda biti deo šale, ali ne treba da se ljutiš, ne treba da budeš prznica, jer onda će samo biti gore. Tako, ako onaj na sceni zna šta radi, onda će samo biti mnogo, mnogo gore nego što bi bilo ovako. 

Aleksandar Ašković: Da, još treći put da završim, treba bih da pohvalim i Dušana koji pravi open mic u Matki u Novom Sadu, on ga pravi jednom mesečno i stvarno svaka čast čoveku. On se baš kod toga cima jednomesečno bez pardona, svakog kraja, zadnja nedelja u mesecu, uvek je stand-up i tamo dolazi baš onako čudna ekipa. Što kaže moj drugar: “Gde nastupaš?” “U Matki.” A on kaže: “Tamo je vinjak bio sto dinara oduvek.” Tako da, to je isto zanimljivo mesto za nastup jer je publika baš onako raspoložena za sve. 

Ivan Minić: Ajde, za nekog ko je smešan i želi da proba nešto tako, šta bi bili prvi koraci? Šta treba da uradi pre nego što se nekom javi? 

Aleksandar Ašković: Pa znaš kako, mora prvo da napiše neku šalu, mora prvo da sedne. Ja stvarno to ne mogu dovoljno da istaknem, mora da se piše. Ja to ne radim, ali mora da se piše. Znači, napišeš tu šalu u telefon, ispričaš je u telefon, ispričaš je gledajući sebe u ogledalo, u telefon, ali moraš da je ispričaš i da onda čuješ samog sebe kako pričaš. To je prva stvar. Daće ti samopouzdanje da kad izađeš da je izvedeš, lakše ćeš to da uradiš. To je prva stvar. Druga stvar, dođi na neki open mic, prijavi se, ljudi su poprilično… 

Ivan Minić: Dođi prvo da čuješ, pa se sledeći put prijavi. 

Aleksandar Ašković:  Tako je, tako je, mislim i to je totalno ok. Dođi da čuješ, pa se prijavi, i onda probaj da izvedeš tu šalu pred publiku, onda vidiš kako će da reaguju. I zapamti, ako se ljudi ne smeju, nisi ti kriv, ali nisu ni oni krivi. To je najbitnija stvar. Možda treba nešto da se promeni kod šale, možda treba nešto da se doda, ubaci, i to je u stvari ta lepota stand-upa. Ti jednostavno kraftuješ šalu, ti praviš tu foru, dodaješ, oduzimaš. Za nekog ko kao ja voli da priča, kao što ja volim da kažem: “Izađem na binu i šta ću tamo, treba da zaboravim da pričam?” To neće da se desi. Ja od kad sam izašao iz majčine utrobe pričam. Onda taj deo kraftovanja šale je meni jako zabavan i taj smeh od ljudi, kad nasmejete ljude, kad imate gromoglasan smeh, to je baš onako jedan neverovatan osećaj.

Ivan Minić: Pišite, tagujte ljude u komentaru. Ja sam se setio da nisam pomenuo Radovana, jer Radovan je bog. 

Aleksandar Ašković: O Radovan Treći, Zoran Radmilović.

Ivan Minić:  Ne, ne, ne mislim na to, ali to nisam na to mislio, nego Radovan stand-up komičar. Ne mogu da se setim kako se preziva, što je sad poslednjih meseci bio po Južnoj Americi i imao odatle strimove. Tršavi, mršavi momak.

Aleksandar Ašković:  Jao bože znam na koga misliš, što on radi za stand-up. On je stand-up trkač sa ekipe. Jeste, Radovan Kida.

Ivan Minić: Ja mislim da je Radovan.

Aleksandar Ašković:  Pomešalo mi se u glavi sve. Hvala ti što si me zvao ponovo, ovaj put sam obukao pantalone pošto sam prošli put shvatio da mi se vidi gola noga, bio sam neko seksi, i hvala svima koji su primetili moj stajliš tregere, obukao sam nove stajliš tregere ovaj put. I to je to, ako hoćete da se bavite stand-up komedijom, sad je pravi moment da počnete. Etablirani postoje tu već neko vreme, ali ja mislim da postoji mesto za gomilu ljudi. 

Ivan Minić: Probajte, snimajte se, naučite da vam bude prijatno pred publikom, prijatno pred kamerom, za to treba vremena. Retki su ljudi kojima je to odmah kako treba, ali ako vam je važno, probajte. Leći će u nekom trenutku. Možda stand-up nije format, možda jeste. Možda je format da imaš zabavan podcast, čega isto nema dovoljno kod nas. I ono, apsolutno različiti pojavni oblici toga postoje, ali sama stand-up kultura kod nas je okupila neke super zanimljive i dobre ljude. Ispatite to, slušajte, bili su mnogi od njih gosti, pričali su svašta nešto. Slušajte, naučite nešto iz njihovih priča. 

Aleksandar Ašković: Imate gomilu ljudi koji su gostovali po podcastima, koji su stand-up komičari. Slobodno poslušajte. 

Ivan Minić: Gidra je bio kod svih osim kod nas.

Aleksandar Ašković:  Zašto? 

Ivan Minić: Pa svaki put kad sam hteo da ga zovem, izašao je podcast kod nekog par dana pre toga. Čuli smo se, zvaću ga naravno, u nekom trenutku će sigurno doći. Ali on je na mnogo mesta ispričao svoju priču iz različitih uglova. Neša Bridžis je skoro bio kod Galeba, pričao je, Vinča je bio pa je pričao. Ima mnogo zanimljivih priča iz kojih, prvo, biće vam super zanimljivo da ih slušate, drugo, naučićete nešto iz svega toga za svoj lični primer, ili ćete možda shvatiti…

Aleksandar Ašković: “Ok, možda to i nije za mene.” Da, da, da. Jako je nezgodno, da shvatim to. Jako je nezgodno kako stojiš na sceni i gledaš 40 ljudi i ti pričaš šale koje treba da su smešne, a oni ćute. Znači, jako je nezgodno. Ja sam bukvalno prvi put u životu imao blagu aritmiju od osećaja neprijatnosti, ali to je proces koji mora da se prođe da bi bio bolji. Prvo počne te bude baš briga za to šta ljudi misle o tebi, i to je najbitnija stvar na svetu. Ne za to da li se smeju ili ne smeju. Ne, ne, ne. To je ok. Treba da budeš svestan toga da šala nije dobra ako se ne smeju, ali prestaneš da se nerviraš oko toga i da ti to bude neprijatnost, i onda se fokusiraš kako da tu šalu napraviš da bude dobra. 

Ivan Minić: Mislim da sa svakom vrstom javnog nastupa u startu se boriš za goli život, a u nekom trenutku dođeš do toga da možeš da upravljaš tom publikom. 

Aleksandar Ašković: Tako je. 

Ivan Minić: Da ti imaš osećaj. Ok, možda ne jedan kroz jedan svaki put, ali da ti imaš osećaj kako da podigneš očekivanja, kako da poentiraš. Bilo da je u pitanju stand-up nastup ili neka druga vrsta nastupa u kojoj opet humor mora da ima neku komponentu da bi ljudima zadržao pažnju. Našališ se na svoj račun, to je najbolji način da se publika otvori, jer ako si spreman na to, a pritom ti se svašta desilo i zaista si smešan, ljudi će sigurno dobro odreagovati na nešto tako. Treba naravno vagati, videti. Najgori osećaj, to sam pričao sto puta, ali najgori osećaj koji sam ja u životu doživeo, a nemam frku sa javnim nastupom više, jeste taj osećaj kada sam prvi put otišao na Sport Klub da radim probni prenos, zato što sve što sam naučio do tog trenutka nema nikakvu primenu, jer si ti ludak koji govori u crnu kutiju. 

Aleksandar Ašković: Jeste.

Ivan Minić: Nemaš fidbek nikakav. 

Aleksandar Ašković: Da, da. 

Ivan Minić: Ne možeš da nađeš tu jednu osobu kojoj je sve smešno, koja je mnogo važna, i ako ima 30 ljudi u publici, biće 2, 3, 5. Biće trojice. Ja sam imao situaciju, sećaš se toga, na Konverziji, gde sam napravio šalu, da si se samo ti nasmejao od 550 ljudi. Meni je to bilo dovoljno. 

Aleksandar Ašković: Bila je dobra fora. Bila je dobra fora. Nema veze. 

Ivan Minić: Hvala, pratite šta gospodin objavljuje, on ako ništa drugo redovno ide na stand-upove, a povremeno i organizuje ovakve stvari. Okušajte se ako vam je to interesantno. Šta je najgore što može da se desi? Da ne budete smešni? Pa dobro, to je sasvim ok. A može da se desi da otkrijete hobi koji će vam mnogo značiti i koji će vas lečiti s vremena na vreme kad izađete na scenu. Hvala vam što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo interesantno. Napišite ko je vama bio super zanimljiv. Podelite u komentarima, da imamo neke materijale za gledanje, slušanje kada je stand-up komedija u pitanju. Fali nam humora, fali nam osmeha u ovom trenutno prilično tmurnom i teškom vremenu. To bi bilo to. Vidimo se sledeće nedelje.