Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je moj dragi prijatelj i kolega Jovan Bugarčić. Jovan je poslednjih dosta godina direktor marketinga u Imleku, u periodu kada je kompanija radila neke od najzanimljivijih i najinovativnijih stvari. A kako neko dođe na tu poziciju i dođe u poziciju da radi neobične inovativne stvari, pa tako što je takav karakter ceo život i uvek voli nešto da čačka i da proba nešto novo. Njegova priča je priča jednog nesuđenog programera koji je završio u marketingu, a koji je uvek imao jednu vrlo izraženu preduzetničku crtu. Uživajte. 

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.

Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: E pa, Bugarčiću, dobro mi došao. 

Jovan Bugarčić: Bolje te našao. 

Ivan Minić: Dugo te čekam da mi dođeš ovde. Konačno smo uspeli to da uklopimo i malo mi da se vidimo i da se ispričamo, a i da snimimo konačno ovu priču, jer od svih tih korporativnih likova ti si mi, brate, jedan od zanimljivijih. I volim to što imaš tu životnu priču kakve obično imaju ljudi u Pojačalu koji vole sebi da komplikuju život. Ti si svašta nešto i radio i probao i bio i na strani klasičnog preduzetništva, i na strani klasične tehnologije IT-a, i na strani marketinga, iz ugla korporacije, i ovde, i napolju, i tako dalje, što onda omogućava da ovo bude jedan dobar roller coaster. Tako da dobro mi došao i hvala ti što si izdvojio vreme, znam koliko si u haosu. 

Jovan Bugarčić: Da, hvala i kad kažeš, kad si otvorio, verovatno što imamo zajednički neki isti background, 90-ih, pa uvek kad se nađemo i ekipa kad se nađe, lepo se ispričamo, ispričamo na tu temu. Tako još od tvog foruma, mnogo onih nekih početaka na računarima, programiranja, Irceva, Mirceva, ICQ-eva, dialup-ova i svega ostalog. Malo pre smo se preslišavali, 4, 3, 6, 7, 9, 6, 1. 8, 3, 7, 7, 3, 1, 2, 7. Da, tako da, mnogi će znati, neki neće razumeti. Tako da, da. I još jednom hvala na pozivu i nadam se da ćemo podeliti neke ovde interesantne priče koje će biti inspirativne i neki drugi ljudi nešto moći da nauče iz toga. 

Ivan Minić: Hajde, samo, nemam to običaj da redovno radim, ali ti si mi malo specifičan. Hajde, napravimo nekakav presek šta si ti sada. Šta ti sada to radiš sve? Uput, redovno i tako. 

Jovan Bugarčić: Da, pozicija je, mislim, moj posao, kojim se bavim od 9 do 5, preko toga je marketing direktor u kompaniji Imlek. Vodim regionalni tim, poslujem u najvećoj meri od ex-Jugoslavije i glavna tržišta su nam Bosna, Hercegovina, Crna Gora, Makedonija, Srbija, naravno i ostala regionalna, ali ovo je glavno. I to mi je posao i time se bavim. Naravno, uključen sam u puno stvari, veoma aktivno na LinkedInu, to ono, ljudi koji me prate mogu to da vide. Inače, moja supruga ima svoj porodični biznis, bavi se košuljama, pa sam i tu uključen prilično i, ajde kažem, i najbitnija stavka, otac jedne devojčice od 6 godina, tako da ona mi je, ona mi je, glavnija, ajde kažem, i zadovoljstvo, i posao, i sve. 

Ivan Minić: Pričaćemo, ovaj, rasvetlićeš nam tu još neke stvari, ali ajde da krenemo onako kako tradicionalno krećemo u Pojačalu, sa Mančmelo pitanjem, šta si hteo da budeš kada porasteš? 

KAD PORASTEM BIĆU

Jovan Bugarčić: Programer, to je ono, jedan kroz jedan, sećam se, tata je imao neki mali Sharp digitron, na kojem je moglo da se programira, C, 3, 2, tako nešto, i znam da su to bili neki osnovni basic, i da sam tu, ono, kao klinac već pisao neke, ono, A plus B, pa A je 3, ovo je 2, pa dobiješ 5, i tako neke formule, koje nisu bile toliko kompleksne, i onda prvi susreti sa računarima su bili neki Komodori, Amige, to neki prvi, drugi razred, već u četvrtom je krenuo PC, 2.86, 3.86, prvi računar koji sam ja kupio ozbiljan, odnosno moj otac, da se bavi Autocadom, na njemu bio je PC 133.5, mislim da je i bio prvi Pentium sa, mislim, 4 MB rama, bez zvučne kartice, sa diskom gde si mogao da puštaš muziku ako nakačiš, ako nakačiš zvučnike. Naravno, MP3 nije tada ni postojao, i ceo moj život, i sve što sam radio do kraja faksa, bilo je, ono, šta ćeš da budeš kad porasteš, programer, i to je to, i time sam se ozbiljno bavio. Čak prve tri godine rada u marketingu, pošto mi je to bio prvi posao, dosta sam freelancovao i dosta sam bio u fazonu, e, ovo je privremeno, ali kad budem našao neki dovoljno dobar posao, krećem, vraćam se na programiranje, i tad sam sve vreme freelancovao, i posle tri godine sam rekao, ok, ajmo dosta više programiranja, marketing je prilično dobar izbor za mene, i onda sam se totalno isključio iz tog, ajde, mislim, donekle isključio iz tog sveta, i fokusirao se na marketing. Eto, poslednjih verovatno 15-ak godina i dalje sam u marketingu, ali i dalje gajim veliku ljubav prema IT-u i svemu što odatle dolazi. 

Ivan Minić: Kako je bilo tokom odrastanja tvoje okruženje? 

Jovan Bugarčić: Pa da, i verovatno zato, uvek se nešto u kući radilo, i ja sam uvek nešto to na računarima pokušavao da radim, da zaradim neku kintu za ono, kao za izlazak, i uopšte, iako u porodici nismo imali složenu preduzetničku priču, uvek smo imali, tata ima još uvek pčele, i imali smo med koji smo prodavali, mama je znala da šije, iako je ekonomista i završila faks, ali tih 90-ih godina ljudi su morali da se snalaze na razne načine, tako da se uvek tu nešto prodavalo, nešto radilo, sećam se, sam skupljao neki stari papir, prodavao sličice, svašta nešto radiš da zaradiš neku kintu da možeš nešto. Tako, eto, tokom tih verovatno 90-ih, kad si morao da se snalaziš, razvio se i taj neki preduzetnički u meni, tako da, uvek imam nešto i gledam to sa neke, iako u korporativnom svetu ozbiljno, uvek sam na biznis gledao sa te neke preduzetničke strane, šta još mi tu možemo i kako možemo da uradimo. Tako da, eto, iako nije bila složena preduzetnička neka organizacija, uvek se nešto radilo.

Ivan Minić: A kaži mi, ta tranzicija kroz osnovnu, srednju školu, kasnije fakultet, kako je to izgledalo, je l’ ti tu bilo nešto posebno interesantno, su bili neki ljudi koji su ti bili posebno važni? 

Jovan Bugarčić: Pa uvek imaš, mislim, uvek imaš tu tvoje najbliže okruženje koje te nekako izgrađuje. Ja sam krenuo iz osnovne škole, kraj se zove Atinica, to je ovaj, pored Čačka, onako prilično, uvek je bio onako, malo razvijena, da kažem tako, kriminalna struktura, i nekako uvek, uvek neki opasni likovi. Ja sam uvek bio dobar đak i uvek sam se nekako izdvajao time, iako sam se družio sa svima njima, imali smo onako veliko poštovanje jedni prema drugima i nekako sam od njih pokupio isto neke stvari. Onda dolazim u srednju školu, jedno jako odeljenje, gde ono, i dalje se družim sa tim ljudima i družim se i sa ovim prethodnim drugarima iz detinjstva, i volim kada odem u Čačak da im se javim, da popijemo kafu, popijemo piće, vidim gde su, vidim šta su. I onda dolazim u totalno opozitno, u gimnaziju, gde imam sad neku novu ekipu ljudi koji su onako jako, jako, i sada jako uspešni, ono, svuda po svetu, dosta doktora, dosta stomatologa, imam jednog dobrog drugara, završio Cambridge, u UK-u je ostao, tako da, onako, baš, i od svih tih ljudi ti pokupiš nešto dobro, i oni te, prosto, ti najbliži ljudi oko tebe te izgrađuju. Tako da stvarno, mislim, mogu da kažem, zaista, ono, kroz celo posle i na faksu, uvek sam se okruživao nekako baš dobrim ljudima od kojih sam kupio svašta nešto i dalje sam u kontaktu sa svima njima. 

Ivan Minić: A profesori, nastavnici? 

Jovan Bugarčić: Pa uvek ima, u osnovnoj školi, da, evo, profesor koji mi je nekako i doveo i uveo u IT, sve prethodno što smo svi mi radili, radili smo onako, ajde kažem, igrice, i sve što si ti radio, ono, kao, nadograđivao kompjutere, bilo je zbog igrica, ali profesor, mislim da je to bilo šesti, sedmi razred u mojoj osnovnoj školi, pokupio je sve nas klince, on je bio novi profesor informatike, pokupio je sve nas klince koji znamo nešto o računarima i krenuo je ono da nas, da nas uči. Prvo, mi smo bili uglavnom na Basicu, on nas je uveo u priču Paskala i počeli smo da radimo Paskala. Onda je bila i, ovaj, imali smo i, imali smo u tom trenutku, pisala se monografija naše škole, pa smo i na tome radili. Nekako me on onako, Goran se zove, prilikom ga pozdravljam, nekako me uvukao još više u priču računarstva i strukturirao to mnogo više i podigao na neki veći nivo. Ja, ajde, ja kažem, sve ono ranije što sam radio, nekako se promenilo trenutka kada se on pojavio u mom životu kao profesor. Tako da, eto, sedmi, osmi razred, posle gimnazija u Čačku i na kraju završio FON, FON u Beogradu, isto prilično dobar faks, ovako, daje ti neku širinu, daje ti neku strukturu, svašta si nešto radio. On me donekle i spremio za ovu poziciju marketinga kasnije, zato što prosto tada, u to vreme, prve dve godine su bile zajedničke i ljudi koji su bili na menadžmentu ili na IT-ju, imali smo ih zajedno, imalo je tu nekih predmeta marketinga, tako da, uvek je tu, uvek je, nekako sam se izgradio za ovu poziciju, a nisam izgubio tu IT priču u sebi. 

STUDIJE NA FON-U

Ivan Minić: Ja, ja vas često prozivam, ali najviše iz razloga što mislim da suštinski nema mnogo dobrih inženjera koji su došli sa FON-a. Ima jako dobrih ljudi u menadžmentu. I mislim da je suštinski FON možda najbliže onome što bi se nazvalo poslovnom školom u onom zapadnjačkom smislu, gde ti dobiješ gomilu biznis znanja i dobiješ, ako si izabrao da ideš na stranu tehnologije, dobiješ malo više tehnologije nego što bi imao. Ali da recimo, to nije na onaj način na koji ćeš to dobiti na Ekonomskom fakultetu, na nekim drugim školama, nego je mnogo više život. Ja samo imam problem kad… 

Jovan Bugarčić: Jeste, s tim što ja znam puno dobrih programera sa FON-a. Cela jedna ta ekipa koja je bila oko mene, oni su otišli u programiranje i rade za ozbiljne jako firme na ozbiljnim jako pozicijama. Možda se nešto u međuvremenu promenilo, ali mislim da je FON, i ako si hteo da budeš kao dobar programer, inženjer, imao si mogućnost. Ako si hteo da ga završiš, a ipak nisi hteo da se toliko razviješ u tome, i opet si mogao to da uradiš. 

Ivan Minić: Mi smo generacije koje su, ako je nekog to zanimalo, zanimalo ga je mnogo. I on je postao dobar zbog FON-a ili uprkos FON-u, to je sad već pitanje.

Jovan Bugarčić:  Da, da. Da, da. 

Ivan Minić: Ima fantastičnih ljudi koji su završili FON jer je bio fakultet koji im je dao dosta nekog okvira, pa ćeš naći mnogo dobre product ownere, project ljude koji vode nešto, a ako si bio dobar developer koji radi, realno, većina su radili tokom studiranja, možeš da završiš faks. Nije toliko težak. Tačno, da, da. Da ne možeš ništa drugo da radiš i da moraš da učiš ono 12 sati dnevno celu godinu da bi uspeo da ga ispolažeš. 

Jovan Bugarčić: U to vreme mislim da je FON bio da i osrednji developeri, čak i onako neki malo lošiji, da se i nisu našli sebe u programiranju, mogli su da kroz neke seminarske radove, kroz neke parcijalno polaganje ispita i te neke stvari završe sve to. Tako da, slažem se sa tobom da je to jedno. Evo, verujem da na matematici i na elektrotehnici to nije bila opcija. 

Ivan Minić: Dosta je tvrđe i svako izađe oštećen, što se kaže. Sa PMF, ETF-a i FON-a i elektronskom u Nišu. Ali, ajde da te vratim malo nazad. Kako si uopšte doneo odluku da odeš na FON? Zašto FON? 

Jovan Bugarčić: Iskreno da, što je najžešće, ja sam polagao prijemni, tad je bilo, mogao si na različitim faksovima da polažeš, za Saobraćajni i za FON. Na Saobraćajnom sam bio na budžetu, na FON-u nisam bio na budžetu i čak sam čekao da upadnem, još jedan krug prozivanja, tako da je bilo, bio sam 512, nije bilo indeksa. Primali su 500, pa su onda proširili za još 100 i tad su bile onako, baš visoke u tom trenutku, visoke školarine. Ne mogu da se setim, nisam se ono, verovatno nekako, i super odluka u tom trenutku, da odem na FON, tamo sam se baš pronašao u puno toga što smo radili. I kažem i ovaj deo ekonomskih tih predmeta, marketinga, menadžmenta i to, a i ovaj deo programiranja i matematike koja mi je uvek bila, uvek bila laka kad sednem da je učim. Pošto sam, dok ne sednem da učim, bila je bauk.

Ivan Minić: Mislim, pitam te najviše iz razloga što generacije koje su došle nakon nas su već znale da je to fakultet na kome možeš da učiš prilično moderne stvari iz menadžmenta, poslovanja i IT-a. Ali tu negde naše generacije, tamo, onih prvih nekoliko godišta u 80-om, FON je i dalje bio nešto apstraktno i tretiralo se kao nekakav fakultet na koji idu neki ljudi koji ne znaju šta će sa sobom. I imao je to neki radnički prizvuk malo. I zato mi je super interesantno jer suštinski ti i par ljudi koji su ovde isto bili, ste one prve generacije koje su proslavile FON kao dobar fakultet, kao atraktivan fakultet. Recimo, pre toga, ja se sećam vrlo dobro, to je recimo za generaciju 80-o, 81-o, 82-o, ko je hteo tehnologiju, išao je na Višu elektrotehničku. Jer je ona bila u tom trenutku najbolja kombinacija aktuelnosti, programa, kvaliteta, predavanja i svega toga, iako je viša. I sad ako si hteo da završiš fakultet, nije to baš isto, ali ti si i kroz višu imao posle neke dodatne programe i sve ostalo šta si mogao da radiš. Zato mi je to interesantno. I dobro, moram da te pitam, pošto sam pitao sve ljude koji su pravili tu tranziciju u životu, kako je izgledao dolazak u Beograd. 

Jovan Bugarčić: Da, baš ovaj drug koji je završio Cambridge, on, moja sestra i ja smo tražili stan i sećam se dobro. Naravno, roditelji su nam dali budžet, mislim da su tad bile marke, a mi smo hteli da živimo u centru i za taj budžet u centru samo smo mogli neki suteren da nađemo. Da, i živeli smo nekih 3 do 6 meseci u tom suterenu i naši kad su došli, kad su videli šta smo uzeli, ali je bilo preko puta Tašmajdana. Tako da, i dobro, živeli smo tu 3 do 6 meseci, brzo se preselili kod rođaka u Vojvode Stepe, oni su otišli u Kanadu, imali smo tu super stan, blizu mog faksa. U međuvremenu ovaj drug koji sam pominjao, on je otišao već, dobio stipendiju za Cambridge, otišao na Cambridge, pa ne, šta znam, onako, da, ja, na primer, prvih 6 meseci nisam dao ni jedan ispit. U junu sam dao svoj prvi ispit. I onako, to mi je bilo prilično šok. Ja sam sve učio, sve spremao. 

Ivan Minić: Nisi dao, u smislu nisi položio, ali si izlazio. 

Jovan Bugarčić: Izlazio sam sve, ja sam uvek sve izlazio, ali nisam ništa položio. Kao već su moji roditelji krenuli da se brinu, pogotovo mama, kao šta sad, kao nije, već i to plus sam, već sam na samofinansiranju. Učim ja, sećam se, i sociologiju, i psihologiju, i matematiku, i sve, prosto nisam ništa položio. I znam da sam u junu dao tri, mislim, sociologiju, psihologiju, i još nešto treće, više se ne sećam, i zaboo desetku iz mate na pismenom, ostala mi za septembar, i to je kao bilo, ali ovako baš šok, plus, sećam se da sam u to vreme imao devojku u Čačku, onda svaki vikend sam išao tamo i kao nosim knjige da učim, naravno nikad ništa, nisam učio tamo, mislim da je to najveća laž studenata iz unutrašnjosti, kad ponesu knjige za vikend da uče, ali dobro, eto, nekako se to prelomilo i od, kažem, od prvih tih do juna nisam dao, mislim da je bilo tad januarski, februarski ispitni rok, i onda se kao otvorilo i onda sam krenuo, ovaj, tako da, dosta sam bio prve godine, dve, vezan za Čačak, dosta sam provodio vremena, pogotovo vikendom tamo, ali nekako onda, kao, evo, kao što sam pričao malo pre za posao, u jednom trenutku sam prelomio i rekao, pa nije loše, dobro je ovo za mene i prosto ono, kreneš sve manje i manje, manje i manje i onda shvatiš u jednom trenutku da odeš u svoj rodni grad jednom u tri meseca ili šest meseci ili tako nešto. Tako da, nekako, mislim da sam prilagodljiv, prilagodljiv tip, samo mi treba vremena da se naviknem. 

Ivan Minić: Da presečeš. 

Jovan Bugarčić: Da, da, da se naviknem. 

Ivan Minić: Što se tiče FON-a, šta ti je tu, da kažem, bilo interesantno. Ajde, rekao si kako si na početku se malo i mučio i da se snađeš i da odrediš negde pristup celoj stvari i to. Ali šta ti je bilo zanimljivo u svemu tome? 

Jovan Bugarčić:  Pa, nekako, mislim, još uvek dosta pamtim predmeta, dosta profesora pamtim koje sam tamo imao, ono sa kojima smo, nekako, zaista ti daju širinu. Ja sam došao iz gimnazije gde sam opet, kao, imao širinu i onda sam došao na FON i sada, ono, i organizacija proizvodnje i te neke stvari koje mene kao programera koji ne bi toliko, onako, negde su ti ostale i imaš to složeno u glavi. Mislim da FON kao fakultet baš priprema ljude za biznis. To je ono što smo otvorili malo pre, priprema te za biznis i daje ti neku širinu. 

Ivan Minić: Daje ti svest o tim stvarima. Da se razumeš kako funkcioniše, razumeš zašto je nešto tako. Nisi samo inženjer, nego… 

Jovan Bugarčić: I mislim da je to, da je to možda kod FON-a, u to vreme, sad stvarno ne znam, dosta toga se promenilo, u to vreme je stvarno bilo drugačije od onih klasičnih fakulteta koji su bili aktuelni isto tada. Tako da, nešto sad, ono, da izdvojim i da kažem, ne znam, ali puno kao sitnih stvari te napravi na nešto, na nešto što jesi, ono, i sigurno te oblikuje. 

Ivan Minić: A kako se menja kroz vreme? Šta je bilo nakon prvih šest meseci? 

Jovan Bugarčić: Položi ispite. Verovatno sve ono što kažem, ono što sam radio, pripremao i što sam učio je došlo na naplatu. Ja uvek kažem, nisam sprinter, uvek onako idem lagano, temeljno, polako i na kraju se to desi, desi se rezultat. Tako da, ništa, znaš, kao faks, kao faks, stvarno dobar i stvarno mi je dao širinu, ali ništa sada da izvučem nešto, nešto i kažem, e, to je kao, to je bila prava stvar. Na primer, ta matematika mi je u startu bila jako veliki problem i krenuo sam dosta da je radim i kad sam dobio desetku na pismenom, bio sam u fazonu, okej. Mislim da mi je to bio veliki boost, pogotovo kao desetka na pismenom, na FON-u je bila onako baš, dobiti je, nije bilo lako i bio sam u fazonu, uje, i znam ja ovo, lako će.

Ivan Minić: A taj trenutak kada, da kažem, dobijaš usmerenje, odnosno, nakon druge godine kada ideš u tehnologiju dublje, je l’ ti to bilo ono što te ložilo ili nisi dobio to što si hteo?

Jovan Bugarčić: Nije, od uvek je mene tehnologija nešto, mene i sada tehnologija loži, mislim, ljudi mogu da vide i moju komunikaciju na LinkedInu, dosta sam sad na ovom vezanom za veštačku inteligenciju, evo sad smo u pripremi, sam ti pokazao, evo vidi ovo šta je OpenAI objavio i šta može sada da se radi, baš me loži tehnologija. Još uvek. Tako da je to ono uvek na FON-u bilo, imao si s kim da podeliš to okruženje koje je bilo oko tebe, bilo je ono ljudi koji su o tome i znaju puno o tome i mnogo više, mnogo više. Nikad nisam bio najbolji, ja sam uvek bio neka sredina i onda sam mogao od ljudi okolo da kupim. Mislim da su ti ljudi oko mene me dosta vukli da idem napred. 

Ivan Minić: Jel u tom periodu bilo ono po čemu je kasnije FON postao poznat, mada i s tih generacija ima dosta primera. Taj deo nakon samog početka, upoznavanja međusobno i sve ostalo, taj deo studentskog organizovanja kroz razne vrste događaja, organizacija, konferencija i slično?

Jovan Bugarčić: Krenuo je ISEK, ali sam ja imao neku svoju ekipu koja je više nekako bila malo izolovana od toga i nismo bili deo toga, ali jeste. Krenulo je i bilo je to na FON-u onako dosta dobro organizovano u to vreme. Nije bilo toliko, sad ima dosta ovih isto nekih drugih udruženja, ali u to vreme mislim da je ISEK bio onako najjači i najviše tu bilo nekako vezano dešavanje oko njih. 

Ivan Minić: Kad se približava kraj fakulteta, šta si razmišljao, šta ti je bio plan, šta su ti bili neki koraci koje treba da uradiš?

Jovan Bugarčić:  Da, da idem, da odem u Ameriku budem programer. Imam rođake u Americi. Već sam krenuo da radim na papirima, oni su mi poslali one, poslali su mi pozivno pismo i sve šta treba. Oni su inače u Kaliforniji kod San Franciska, tako da, onako, baš sam bio spreman i naložen na to, ali eto, nekako, prvo sam bio, prvi razgovor za posao mi je bio u Societe banci, bio je u IT-u, ali mi je ostalo tad dva ili tri ispita do kraja. Ekipa koja je tamo bila je bila starija ekipa sa FON-a i oni su bili u fazonu, e, znamo šta ti je ostalo, ako kreneš da radiš nikad nećeš završiti. Tako da, evo, mi biramo da ne kreneš da radiš zbog tebe. I hvala im. A onda sam, drugi razgovor za posao mi je bio Somboled, sada Lactalis, i bio je za marketing i tu ono, slučajno, neko me pitao, e, pošalji CV i otišao na razgovor za posao, i sve bilo super i kao zove me Milica, sada je u Heleniku, ona me zove kao, e, promeni malo CV da ti ne bude baš ovoliko IT, nego izvuci malo da vuče na marketing da bi prošao si kao, ali imaš i sledeći krug razgovora. I tada sam se zaposlio u Somboledu, Lactalis, i krenuo da radim u marketingu sa Milicom, i eto, to je, sve ostalo istorija posle 15-20 godina i dalje u marketingu.

POČETAK KARIJERE

Ivan Minić: Ajde da te vratim ponovo na početak, odnosno, možda ne baš na sam početak, ali sada smo čuli šta ti je bio prvi posao za koji si slao CV i sve ostalo. Ali ti si taj što voli da čačka nešto. I ti si svašta nešto radio i pre toga, i posle toga, i za vreme toga, i tako dalje. Pa daj mi neku istoriju stvari koje si čačkao? 

Jovan Bugarčić: Pa evo, baš sam i objavio na LinkedInu, slučajno sam naišao na taj softver, ali prve digitalne pare koje sam zaradio, mislim da je to bila 1999-2000. i ta simulacija surfovanja na netu i uključi šta su imali neki Amerikanci, mislim da su se zvali Spedia, Spedia, ili tako nešto, izbaciti baner gde ti se vrte reklame. I sad, glavna fora je bila da je internet noću, ono, telefonski poziv bio besplatan ako si imao neku firmu na koju se kačiš, internet je, a svi smo imali, internet je bio besplatan i ti se nakačiš, upališ taj moj simulator i ono ti stvaraju se neki novci, recimo, ne znam, 50 centi po satu i znam prvi ček koji smo naplatili 100 dolara, drugi je dao hardware, kompjuter, pošto nam je trebao malo bolji da ne zakucava, ja sam napravio softver i sećam se, Siemens, kupili smo telefon, mislim da je to bio Siemens C25 ili tako nešto, i naplatili prvi ček, došao nam iz Amerike ček, tada je, mislim, bila Alfa banka, jedino je ona primala te čekove i mogao si da ih unovčiš, kao, to je bilo, to je bilo to. Uvek sam popravljao računare i kad sam došao na faks, drug i ja smo okačili neke flajere, izlepili postere oko pijace ovde i onda smo napravili neke, ajde, kao u nekim delovima grada imali smo gde je neko pokupio taj poster, imali smo ljude kojima smo održavali računare i uvek sam tu nešto čačkao. Sve vreme studiranja neke firme kojima sam održavao mreže, tako je uvek neki kao taj dodatni džeparac, uvek se to svelo da si mnogo više vremena potrošio nego što si zaista zaradio, ali dođe taj neki novac, tako da uvek sam nešto čačkao. I naravno prodaja komponenti, menjanje i tako neke stvari, uvek ovaj, sećam se, imao sam neke, neki RAM kad se desio, kad se desio onaj zemljotres na Tajvanu ili tako nešto, 2000, to je možda druga, ili tako nešto, znam, ono, RAM koji je koštao 100 maraka, odjednom košta 300 u tom trenutku, ja imam dva ona štapa, ovde recimo, da, dva puta 64 ili tako nešto, kao yes, i tako da, stalno nešto, neka trgovina, neki kompjuter i nešto, uvek se tu nešto, nešto dešavalo, da. 

Ivan Minić: Puno mi je fascinantno ono koliko smo u jednom dugom periodu života znali svaku sitnicu, svakog parčeta hardvera koje nam je ikad bilo u kućištu, koliko sad nemam predstavu šta nosimo, samo smo srećni da radi. 

Jovan Bugarčić: Baš, nekada. 

Ivan Minić: Jer ono, pre, uvek je bilo, radi ono koga ti pustiš da radi onako kako su oni rekli da treba. Ali mi ćemo ga malo overklokovati, malo ćemo ga doštelovati i tako dalje, probaćemo da izvučemo nešto više. 

Jovan Bugarčić: Dok ga ne spržimo. 

Ivan Minić: Dok ga ne spržimo. Ako možemo da ga nateramo da radi stabilno to tako, onda je to ludilo. 

Ivan Minić: I mislim, koliko puta ono, otvoriš kućište, vidiš naduvane kondenzatore unutra i sve ostalo. Hvala Bogu, ono, retko se dešavalo da ne znam, zvekne neki hard disk od svega toga ili nešto slično, ali sve se dešavalo. I to što kažeš da je kao gubljenje vremena – jeste, ali ne možeš drugačije da naučiš. Ne možeš efikasno da naučiš. Znači, moraš da sedneš i da zagreješ stolicu i dok ne poludiš da nađeš ono neko rešenje, nekog problema. 

Jovan Bugarčić: Ej, ja znam, ono, daj mi, zovne me neki novi računar, pa treba da se instalira Windows i to ide ono lagano. Onda me zovne za neki krš koji je star 5–10 godina i onda izgubiš 12 sati pokušavajući da nađeš drajvere, da nešto prebudžiš, da nešto uradiš, da nešto popraviš i onda kao… ali ovo što ti kažeš – imaš problem, moraš da ga rešiš. Sediš dan, noć, dan, noć dok ne rešiš to. I mislim da je to, kao i kasnije i životno i u biznisu jako bitna stvar. I sada moj pogled, ok, imamo problem, ajde obiđem ja oko tog problema sa svih strana da vidim da nađem rešenje kako ja to mogu najuspešnije da rešim. I ono što sada kažem mojim ljudima, to je – sve može i svaki problem može da se reši i sve može da se uradi. E, samo treba da vidimo koliko ćemo da investiramo vremena, novca i sve to, da li to ima smisla. Ali da li nešto može – može sigurno. 

Ivan Minić: Mislim da smo mi još uvek bile te generacije u kojima je nabavka računara bila jako velika stvar. Prvo, bila velika žrtva za porodicu. Drugo, to je bilo ono, ne jedan rođendan, nego nekoliko rođendana, sve skupi. I onda, previše si se investirao u to da bi odustao kad imaš problem. Previše ti je važno da bi rekao – ma, nema veze – i otišao na nešto drugo. Prvo, nema ništa drugo. Mislim, ima nešto drugo, možeš da trčiš za loptom, ali u nekom trenutku kad završiš trčanje sa loptom, i dalje želiš da se vratiš svom računaru i kao, moraš naći način da ga popraviš. Mi smo ono, imali, ne znam, komšije koje su znale ponešto, sinovi naše komšije su znali ponešto i onda oni bi to u prvom vremenu rešavali, pa se posle deset godina ja njima rešavao jer se okrenulo sve to. Ali nešto, koliko god, ne znam, ja sam uvek bio introvert i meni je uvek bilo neprijatno da pitam. Ali kad ti je toliko važno, naučiš da pitaš. 

Jovan Bugarčić: Zato si napravio forum da bi pitao. 

Ivan Minić: Pa ti, to je tačno. Mislim, meni je super interesantan taj moment – forumi su realno umrli i svi smo svesni toga, naravno, koji smo bili aktivni. Ali postoji jedan period kada su oni umrli sa strane community-ja, ali nisu umrli sa strane – imam problem, imam pitanje, treba mi autentičan odgovor. U smislu, ti ćeš otići na sajt trgovca opremom, ti ćeš videti šta tu piše, specifikacija za tu ploču i videćeš utiske korisnika. Ali ti utisci nisu ono što ti treba. Tebi treba da pitaš nekog ko je nezavistan. Ti na forumu kad vidiš da neki čovečuljak sa tamo nekim hiljadama poruka i danima provedenim, znači lud čovek, posvećen lud čovek, kad ti on napiše svoje autentično mišljenje i kad ti njih troje daju neko mišljenje koje ti možeš da vagaš – mnogo je drugačiji odnos. I to opet pričamo za stvari koje su ti vredne, bitne. Znaš ono, odluka koju doneseš, i kao kad kupuješ auto. Ako kupuješ auto, vrlo verovatno nećeš za šest meseci kupiti drugi. Trebalo bi da doneseš dobru odluku. Pa sad, nekad doneseš, nekad ne doneseš. 

Jovan Bugarčić: Ovo što kažeš, šta ti je bitno – ja se sećam koliko je taj moj računar koštao. 1960 i nešto maraka u tom trenutku. I prilično sam siguran da je imao 4 megabajta rama i da je sledeći upgrade koštao još 300 maraka – sa 4 da pređem na 8. Bilo mi je bitno, ovo što ti kažeš, i bavio sam se time. Sada svi ovi novi računari, da, ispratiš ti to, ali više kao… Nije to to, kao taj prvi koji je bio jedino to i fokus na tome. I tu sam naučio da volim tehniku. I da sa tehnikom, kao sa ljudima, moraš da polako. 

Ivan Minić: Mnogo su stvari bile drugačije i imali smo mnogo uređaja koji su bili popravljivi. Sada skoro više ništa nije popravljivo. Imali smo uređaje koji traju. Imali smo svašta nešto što… Znači ono, ja se sećam jednog trenutka koji je sa početka dvehiljaditih, sam kraj 90-ih, početak 2000-ih, kada smo počeli da ukrašavamo računare da budu lepi. Pre toga računar nije bio lep. Računar je bio u onom… Mora da čuka kućište. Užasno sivo-žutom kućištu. Ako nije požutelo – nije dobro. Znači, sivo-žuto, neko čudo, sakriješ ga ispod stola da ga ne gledaš. Ako ima neku lampicu da se pali, ako ima turbo dugme koje ne radi ništa – to je najbolja stvar. Posle toga si dobio i lepa kućišta i neonke i svašta nešto i gomilu nekih stvari. Ok, postalo je komoditi. Prestalo da bude bitno na tom nekom nivou. Da, sećam se i svih cena i sećam se Panasonic CD rezača 2x koji ima svoj audio, svoj Sound Blaster, što znači da možeš da slušaš audio CD na njemu, ali ne možeš na kompjuteru. Ista stvar smo nekako bukvalno. I taj moment kad ti kao, sad ti možeš da narežeš disk, ali taj disk pet godina kasnije se reže 15 minuta, a u tom trenutku se reže 3 sata i niko ne sme da hoda u toj sobi dok se to dešava.

Jovan Bugarčić: I kad su se pojavili prvi rezači diskova, da je bilo, ja mislim, dva puta, četiri puta, četiri brzine. Tako nešto, isto nešto silno koštalo. Znam kada sam skupljao za prvu audio, zvučnu karticu i kada sam kupio prvi modem, bio onaj 56.600 i nije nešto radio. Sad se nakači na internet pa onda moram da pokušavam sat vremena da bih se opet nakačio. Imao sam digitalnu centralu, što je bila sreća.

Ivan Minić: Nisi imao dvojnika. 

Jovan Bugarčić: Nisam imao dvojnika. Imao sam drugare koji imaju analognu centralu. Kad sećam se, bilo je u Čačku šest linija, ulaza za provajdera, EMI provajder. I onda kao, ko je na netu? I sad, taj, taj, taj. I onda ako je neko sa analognom centralom, ti ga cimneš dva puta sa fiksnog i njemu pukne veza i onda se ti uloguješ. Kao klinci smo se svime koristili. I onda kad su me pitali šta bih voleo da budem kad porastem, tad kao klinac moj idealan posao je bio: ej, kao ja radim i stalno sam na internetu. Eto, kao da imamo stalno internet vezu. Eto vidiš kako je sad došlo vreme, kako bih voleo da se isključim sa interneta i da nemam internet vezu i da ne mogu svi da me nađu na mejlu, WhatsAppu, ne znam, Viberu i svim ostalim mrežama koje imamo. Da.

Ivan Minić: Sećam se tog perioda kad, ono, krademo sate jer smo čuli da negde ima. A onda je došlo ono kao vreme flat interneta. Pa je flat bio relativno povoljan, ali smo mi bili klinci i nismo imali para za to. Pa smo, celo društvo je uzelo, podelilo pare, uzelo jedan i imali smo neki raspored. Ko se kad kači. Prvo nije bio problem, ovo petoro se nakači. A posle si morao da imaš raspored jer nije to da radi više puta. Ali nikad neću zaboraviti jednu stvar. Pričam ja, recimo, pet godina nakon svega toga, već imamo kabl svi i to. To je recimo 2001. i kreće ta priča sa flat internetom. To mi je, ne znam, recimo da je UBC prvi izbacio ponudu, to posle Sezam. I mi smo uzeli i napravili, ja sam mislim čak išao u UBC i napravili user “drugari@ubc.net”. Da bi se ispostavilo pet godina kasnije, taj zemunski klan koristio “drugari@gmail.com”. I kao, eto, komunikacija je čudo. Napraviš dogovor, napraviš raspored. K’o raspored časova. Ko je kad, koje nedelje? Tad planiraš da budeš kući da bi mogao da iskoristiš. 

Jovan Bugarčić: Ja sam dobio dve šifre neograničene Telekom internet u Beogradu i možemo neograničeno da se kačimo. Ali je Beograd. Jedini uslov je bio da ne smeju dvojica u isto vreme. I naravno, jedan se nakači, kao drugi – automatski nam isključe obe neograničene šifre koje smo imali. Tad je bio Telekom, a onda se sećam jednom, naravno, najbolje je bilo kada imaš šifru firme, nalog firme. I onda oni svi se kače, pa i ne znaju koliko im je interneta potrošeno, koliko imaju i znam da je onaj taj lokalni provajder u Čačku proverio sve šifre svih firmi u jednom trenutku i niko nema ni jedan sat na internetu, ne možemo da se kačimo. I ja se sećam, šta da radim, šta ćemo? Ja krenem da zovem firme: “Dobar dan, ja sam taj i taj iz lokalnog provajdera, imamo samo proveru, jel možete nam ponoviti šifru?” Svi do jedne su mi dali. Svi do jedne. I posle razmišljaš kako se dešavaju hakovanja. E, baš tako. Zato što, i mislim da je onaj Kevin Mitnick u filmu, da, to je to. 

Ivan Minić: Samo ako možeš dobro da isfakuješ taj poziv – prolazi na keca. 

Jovan Bugarčić: I mislim da ono, kao, još uvek postoji onaj nigerijski princ i te prevare, zato što nažalost još uvek prolaze te stvari. Eto, znam, oni su to kao promenili preko za jedan dan, mi smo sutradan imali i dalje sve šifre, i njima ništa nije bilo jasno. Odakle to nama? Da. Tako da, da. 

Ivan Minić: Klinci koji prave gluposti. 

Jovan Bugarčić: Klinci koji prave gluposti, da. Gadno vreme. Sad smo dobri, da. Sećam se isto ovih trojanaca, to je bilo… Redovno smo stavljali Winamp “upgrade-ove”, u stvari ono – trojanac koji voliš da imaš opet neke šifre. I opet svi ono kao kliknu u to vreme. I mislim da se ništa nije promenilo ni sada. 

Ivan Minić: Malo se promenilo, više ne prolaze većina tih stvari na računarima, ali da su ljudi i dalje lakoverni i da ljudi veruju da im se desila neka sreća koja ničim izazvana se desila – toga i dalje naravno ima.

RAD U SOMBOLEDU

Ivan Minić: Dobro, da te vratim sad ja opet napred. Posao, Somboled, dečko, Somboled, u marketingu. 

Jovan Bugarčić: Da, mislim da mi je taj IT background koji sam imao dosta pomagao u marketingu. Sećam se da, centrala nam je bila u Hrvatskoj, u Dukatu, i sećam se da sam tamo bio i jedna koleginica ima upaljen .exe ili nešto, ide i broji neke brojeve i nešto. Ja gledam, vidim ona već četvrti put trecka nešto i broji. I ja je pitam: “Šta radiš to tačno?” Oni su imali neku nagradnu igru, nešto, pa treba nešto da izbroji neke ljude koji su nešto poslali. “Šta ako si probala ovako: sort, count, ddd…” Ono, bukvalno u sekundi, ja joj dobijem četiri broja koje ona juri, a ona to radila satima prethodno. Kao, “Jel ovo tačno?” Ja kažem, “Proveri.” Ona prebroji ponovo. Kaže, “Jeste, kako si ovo uradio?” I u to vreme, prosto, ljudi nisu toliko bili u tome, a opet mi IT-evci, mi smo intuitivni za te neke stvari. Ja sam i dalje intuitivan i u bilo kom programskom jeziku, bilo šta da uzmem, ja Photoshop da uzmem da radim – imam ga. Nisam ja stručnjak za Photoshop, ali snaći ću se uz neki tutorijal, znam da rešim ovo, ne znam, Excel i neki u tom trenutku, neki SQL ili šta god, evo, još uvek znam da podignem sajt, skoro sam ga, skoro sam ga izdao, se, evo, tri sata, WordPress, ok, ono, složi, ne znam, samo vežem kartice, plaćanje, sve ostalo mogu da uradim. Tako da, prosto, i to mi je puno značilo u marketingu, a opet sam imao jedan drugi deo, ponašanje potrošača i sve to što sam morao, što sam morao da učim od nule, i to mi je nekako, uvek mi je bilo teško pisanje koncepata i tih nekih stvari, ali uvek sam imao ono kao ideje, da razumem potrošača i šta treba, neki insight njegov da shvatim. Tako da, kad sam ukombinovao, ajde i taj neki moj preduzetnički, ajde i taj neki moj preduzetnički, ajde i ti, dobro sam se, dobro sam se snašao u marketingu. 

Ivan Minić: A šta su bile prve stvari na kojima si radio? 

Jovan Bugarčić: Pa, na primer u Somboledu, da, prva stvar koju sam radio, išao sam u magacin da brojim proizvode kojima je prošao rok trajanja. To dobro se sećam, ono kao, u magacinu si kao, znaš, neki jogurt, pukla flaša, nešto ovo, nešto ono, je moralo da se popiše, da se napravi ovaj sa glavnim magacinom, da se napravi popis šta je to i da, ali opet sa druge strane, ja sam u tom trenutku razmišljao: “Gde ja ovo radim? Šta mi je ovo? Mogao sam imati uspešnu IT karijeru”, ali opet sa druge strane, dosta sam naučio o proizvodima radeći to. Ja sam svaki proizvod morao ono, da vidim i šta i kako, i koji je rok, i ne znam ni šta je to, i da razumeš, tako neke sitne stvari, u kojima ti misliš kao: “Šta će mi ovo u životu?”, a zapravo ti napravi nešto, da razumeš, dođeš do nekog znanja. A posle, krenuo od nule, bilo je dobro. U Somboledu je bilo dobro, tad je već Lactalis preuzeo celu grupu i bilo je dobro što su se dosta bavili istraživanjima. Istraživanja do iznemoglosti. I to ja kažem sada i mojim ljudima – idite, pratite istraživanja, slušajte potrošače, idite na fokus grupe. Ono što vi možete da pokupite na tim fokus grupama i slušanjem potrošača, nikad nijedna agencija u svom izveštaju ne može. Ne razume proizvod, jer ona, ti si joj dao jedan problem i ona će ti odgovoriti na to jedno, ali da ti odgovori na neke druge stvari koje možeš da pokupiš – nikada. Tako da, taj istraživački deo tamo, oni su do iznemoglosti istraživali, kao: “Ajmo još jedan, još jedan krug, još jedan krug”, i u to vreme mi je izgledalo: “Zašto to toliko? Je l’ mora sve ovo?”, ali u stvari puno sam naučio, puno sam naučio o marketingu baš slušajući potrošače. I sada, jel’te, kad pričam, odraditi istraživanje – pa idi pred policu, pitaj, pitaj bilo kog potrošača u Merkatoru, stani i pitaj: “A što si ovo kupio, ovo kupio?” Svako će ti odgovoriti i dati neke insighte o tome. I to je baš bilo dobro u Somboledu. Taj deo. Imali su svoju akademiju, vrlo često sam bio u Parizu na nekim treninzima i moglo je puno marketinškog znanja da se pokupi. I pogotovo, šta se dešava? Imaš ove velike globalne kompanije koje imaju globalne marketing timove i samo ti spuštaju strategije. Ne baviš se toliko brendom, baviš se egzekucijom. U Somboledu je to bilo drugačije. Razvijali smo lokalne brendove i radili na lokalnim brendovima i bilo je bitno da razumemo lokalnog potrošača. I mislim da je to baš bio benefit meni u to vreme. I Milica sa kojom sam radio, koja me svuda vodila i uključivala me u sve – baš mi je značilo i baš sam se tu negde formirao kao neki marketar. Ajde, ajde da kažem. 

Ivan Minić: Dobro, imamo tu nekoliko stvari. Jedna je da imaš, dakle, jake lokalne brendove koji su sada deo velikog sistema. Što znači da će od tog sistema dobiti neku standardizaciju, neku strukturu, nešto, možda još neke proizvode, licence koje možeš da ubaciš vremenom na tržište i sve ostalo. A druga stvar koju imamo je da otprilike negde na vremenskoj liniji se tu prelamamo između tradicionalnog marketinga i nečega što zalazi u digital i pretvara to nešto u integrisano, ovo što imamo danas. Prosto ono, kao da bismo poredili sa tim šta radite danas i kako radite danas. Šta su bile kampanje? Kako se to radilo? Ti si mnogo više hodao nego što si klikao. Prosto, šta ste to nešto interesantno radili, osim istraživanja što si pomenuo? 

Jovan Bugarčić: Da, sećam se u to vreme, na primer, tada je još uvek sam domen i jačina domena bio bitan za SEO i znam da sam lansirao tamo kiselomleko.rs sajt koji je zato što je u tom trenutku bilo nešto mnogo pretraga, pa smo mi tu napravili neke priče i onda kupili ljude koji dolaze tu. Lansirao bio novi sajt koji je u tom trenutku… Ali tada, u to vreme, znam, sećam se da je neko istraživanje bilo da je na tržištu UK digitalno oglašavanje bilo recimo 40%, a nama u Lactalisu je bilo da TV, mislim da mora da bude 90%. Znači, TV je bio sav novac koji se usmeravao, usmeravao se u TV. Nešto malo u print, nešto malo billboarda, out of home-a, i pošto nije bilo LED-ova tada, bilo je billboarda, nisu bile ovako razvijene mreže kao danas. I tako, ti si tada sve svodio na TV. I u to vreme, ne sećam se, ali danas u Srbiji prosečno se gleda TV pet sati, tada je možda bilo i više. Ok, mlađe generacije ne toliko, ali na te tradicionalne medije u najvećoj meri se svodilo sve. Uglavnom, mi smo imali sajtove firme da te dovedu negde. Ako neko klikne na tvoj baner, obično nije vodilo nigde. 

Ivan Minić: Kaži mi taj moment gde prosto sve što radiš treba ti malo više vremena da vidiš bilo kakvu povratnu informaciju sa tržišta. Danas je to mnogo drugačije. Tada ti radiš sa nekim uverenjem i čekaš da vidiš šta će da se desi. Daj mi neke stvari koje ste interesantne radili i koje su vam donele dobre rezultate.

Jovan Bugarčić:  Dobar, tad na primer ovo Nilsen, odnosno tad je bio i MMRB, nije bio Nilsen, bilo dvomesečno oglašavanje. I opet se sećam, Francuske, gde su imali ono weekly podatke. Ja gledam kao, joj, weekly podatke, podaci. Kad bih to imao, ja bih, ne znam, sad imamo weekly podatke. Iza tržište Srbije. Sve je bilo dosta sporije. Da dobiješ prvi rezultat, ako gledaš market share, trebalo ti od trenutka, trebalo ti neka tri meseca da vidiš šta se dešava i koji je rezultat. Sećam se, sećam se kad je tad sam radio i dobio sam čak i neku internu nagradu kad smo lansirali bocu od litar i po mleka. Tad je standard tržišta bio litar i znam da smo lansirali bocu od litar i po. Market share nam je tad bio recimo 8%. Sa tim lansiranjem dali smo pola litra gratis. Kao prvo došli smo do 16% market share-a i to smo zadržali u svežem mleku tada. Tada je Imlek, ja sam bio tada na drugoj strani i tada je Imlek bio onako baš jak igrač kao i sada. I onako taj trenutak lansiranja te boce od litar i po baš je uzdrmao tržište. Sad je standard tržišta litar i litar i po u mleku i jogurtima. I možda mi je to bilo ovako, sećam se isto kad sam lansirao neka velika pakovanja voćnih jogurta od 400 grama, znam da je to bilo ono kao isto super rezultat. Pa onda kad sam prešao u PepsiCo, onda sam lansirao kikiriki od 400 grama. Vidite čega sam se setio i tako ti neki, uvek su mi ostali ti neki quick winovi koje sam uspeo. Onda znam da sam došao u Imlek. Viš kako to ide u Imlek? Mi smo imali u Imleku koje je bilo samo maslaca 125 grama. Može veće da se pravi? Može 200. I nama opet market share krene, lansiramo i to i market share krene da raste i napravimo super rezultat. Tako neki quick winovi kad ti dođeš sa nekim svežim pogledom, nisi bio u tome dugo i možeš da napraviš razliku. 

Ivan Minić: Nisi kontaminiran. 

Jovan Bugarčić: Je. I sad ako me ti pitaš, znaš kao, vidiš, sve neke sitne stvari su mi ostale sa kojima sam pravio razliku. Sećam se u Čipsiju isto u tom trenutku. Imali smo neke male čipsije od 20 grama ili tako nešto, to nije moglo nikako da se prodaje. Ja kažem, ajde napravimo kao neki multipack 5 za 100. I sećam se, smo tada napravili 5 tih malih za 100 dinara. Posle toga su oni to vozili, ja sam već otišao, vozili su naredne 2-3 godine i to se super prodavalo. Kad su, kad su, kad…

Ivan Minić: Utakmica je to. 

Jovan Bugarčić: Ma da, ono, i klinci u školi. 

Ivan Minić: Hoću te pitam jednu stvar isto koja mislim da je vrlo značajna vremenski u tom periodu. To je taj trenutak otprilike kada radiš u Somboledu i nadalje. Je trenutak kada polako, ali sigurno, svi proizvodi moraju da izgledaju dobro. Do tad su izgledali kako god. I ljudi su ih kupovali jer je navika bila i sve ostalo. Ali to je trenutak u kome počinješ da razmišljaš i o tome kako pakovanje izgleda i o tome kako pakovanje funkcionalno funkcioniše. Jer kao, ja se sećam i traume imam, ono, i dalje od onih kesa s mlekom. Jer ne znam nikog koji je uspeo kesu s mlekom da donese kući i da sve ostane čitavo. Da, da. Znaš, kao, koliko sa druge strane sam oduševljen, ono, sećanjem na piramide, ovaj, jogurte i sve ostalo. Koliko sam ja to obožavao i posle to Imlek je vratio to nešto bio eksperimentalno pre par godina. Ono, sentimentalno mi je bilo važno. Ali kao, te inovacije su za naše kompanije bile nove. Za proizvode koji su dolazili sa stranih tržišta, a tad su već počeli ozbiljnije da dolaze, to je bilo uobičajeno. Kao, znaš, ono, onaj moment kada si prvi sok u tetrapaku u kome nisi sekao nego si imao čep. Pa onda sve ostalo što je bilo. Ja se sećam, brate, sećaš se i ti, bili smo u klinici. Sokovi u doypacku. Najgore pakovanje koje postoji na svetu i one slamčice koje svaka pukne. 

Jovan Bugarčić: A ima ih još tako da.

Ivan Minić: I ja te sokove i dalje obožavam. Znači, ja bih se rasplakao sada kad bih naleteo na neki. Ali pakovanje kao pakovanje je užasno za korišćenje. 

Jovan Bugarčić: Na nekim marketima rastu. Na nekim marketima, skoro sam baš gledao neko istraživanje, gde prilično su uzeli market share-a. Jeftin proizvod unutra i verovatno zbog cene. Ali i dalje imaju. Kad pričaš uopšte, da. Krajem, kad se Srbija dosta više otvorila, to su već 2005, 2006, 2007. Dešavaju se neke marketinške agencije. Dosta se to dobro razvilo. Dizajn studiji, ljudi počinju da se bave. Dolaze neke tehnologije. Imaš neka bolja pakovanja. Ulaže se u sve to. I možeš dosta više da se igraš i da napraviš neke lepe stvari. Sećam se, čaše su, na primer, bile su klišei koji su se radili, uopšte tip štampe nije dozvoljavao gradijente, nije dozvoljavao tako neke stvari. Znam kao krenuli laserski klišei i sad ti možeš tu laserski kliše, možeš da imaš i neke gradijente. Sve to. Sećam se, baš regionalno radimo Dukatu projekat, menjamo dizajn, sad imamo mnogo lepše. Imali smo fokus grupe, imali smo neka kvantitativna istraživanja na svim tržištima, novi dizajn razbio. Mislim čak da nam je radila neka francuska agencija i mi to lansiramo, na svim tržištima automatski prodaja 40% manja. Uopšte, kao lepše, lepše, svi rekli da je lepše, svi rekli da je bolje, jesu, ali nam je prodaja 40%. 

Ivan Minić: A percepcija ljudi je da je skup. 

Jovan Bugarčić: Čak ne to, logotip koji je bio dominantan na prethodnom pakovanju je smanjen, bio 40%, prestali su da vide. U to vreme. I zamisli sada tako neke promene. Ja to kažem, svaki fail koji sam uradio, to je što sam promenio dizajn i napravio nešto lepše i nešto bolje i ljudi su prestali da ga vide. I znam da je tad bilo u Lactalisu, posle kad smo malo to istraživali, krenuli da se bavimo. Ako radiš neku migraciju, neku promenu dizajna ili nešto, jedna stvar, jednom. Ako menjaš boju, ne menjaš logotip, ne menjaš oblik, ne menjaš ništa. Ako menjaš logotip, onda sve ovo ostalo ne smeš da menjaš, boju pakovanja, nego jedan… 

Ivan Minić: Navikavaš ih iz faza. Jeste, iz faza. 

Jovan Bugarčić:Ako ideš u migraciju, tada smo dosta imali migracija brendova, iz jednog brenda u drugi. Migracije radiš postepeno 6-16 meseci, godinu dana, da stigneš, da potrošači ne bi… I posle mi se dešavalo. I dalje sam, iako sam tada je trebalo da naučim i kasnije sam imao neke failove, i sad sam jako pažljiv kad se o tom popravljanju ambalaže i pomeranju na bolje. 

Ivan Minić: Šta se još suštinski menja?  Menja se i to šta imaš u ponudi. Znaš, ono kao, jogurt iz 90-ih, koji smo voleli, više taj ukus ne možeš da sretneš nigde, zato što se svaki put promenilo kod nekog nešto. Ali zašto mi je to zanimljivo i zašto hoću o tome malo više da pričamo? Zato što je to… Ti si imao period od 20 godina gde nisi investirao ništa. Nego si samo radio ono što si do tada imao, i receptura, i tehnologija, i sve je tako. Sada ti moraš da investiraš da bi uhvatio korak sa tržištem, i to značajno menja način poslovanja za te velike sisteme. Mislim, ono, sva pakovanja su se promenila od 2000-te na ovamo. Ne samo estetski, nego funkcionalno. Bilo je mnogo tih slučajeva gde, ono, od nečega što je štampano u dve boje, si došao do toga da je u full koloru i sve ostalo, da se štampa na šestobojnoj mašini, da je gomila stvari se tu desilo. A to su sve stvari koje, u principu, veliki rigidni sistemi ne žele da rade. Ne vole da rade, jer to je trošenje para za koje nisu sigurni da će imati ishod. I kada je razvoj samog proizvoda, onoga što ide unutra, i kada je razvoj pakovanja, i na mestu prodaja, plasmana i svega ostalog. 

Jovan Bugarčić:Pa jeste, ali u smislu, kad se to desilo, kad se Srbija otvorila i kad je krenula da dolazi konkurencija sa Zapada. I automatski konkurencija je ona što, kažu, konkurencija je neka dobra. Da, dobra je, zato što tebe tera da budeš još bolji i da ulažeš i da stvaraš nešto novo i da praviš nešto novo da bi došao, da bi prosto mogao da se boriš sa tim. Jeste, veliki sistemi jesu rigidni. I veliki sistemi, mislim da je prošle godine jedan veliki dobavljač, imali su globalnu konferenciju, pa su me zvali kao da čuju glas njihovog kupca i imao sam kao neki intervju mali tu i baš kao pitali su me, a šta bi ti rekao nama da popravimo? Da budete agilniji, da budete brži, da budete jednostavniji, zato što sada, nekad su bili konkurencija, su nekad bili veliki, ali pogledaj sada, sada su konkurencija sve te male firme koje su toliko brze, toliko efikasne, da setuju trendove, pomeraju stvari. Prošle godine sam bio, zove se u Kaliforniji, West. 

Ivan Minić: South by Southwest? 

Jovan Bugarčić: Ne, ne, ne, West. Uglavnom, veliki sajam novih trendova. Ti tamo vidiš da su to uglavnom izlagači neke male firmice. I koncepte koje tamo vidiš, to je ono ispred nas, velikih, 20 godina napred. I oni su onako prilični izazivači na tržištu. I šta je pre bilo, ti kad si mali, ako se nalaziš u nekom Čačku, ti kad si mali, ti samo možeš da prodaš toj nekoj svojoj, lokalnoj zajednici. Zato što ne možeš da se oglašavaš, oglašavanje je bilo, ili ono što smo pričali, ili TV, ili neki magazin, to je bilo skupo, ili neka lokalna radio stanica. I ti se onda svedeš na lokalnu radio stanicu. A sada sa digitalom, ja mogu da se odavde u Kaliforniji.

Ivan Minić: I to je postojalo pre u velikom obimu, da ti imaš u svakom većem gradu ili regionu nekog proizvođača sokova. Nekog proizvođača.

Jovan Bugarčić: Jesi, ali nisi imao jednog velikog. Da. 

Ivan Minić: Ali imao si te male koji su najčešće se grupisali vremenom, ukrupnili u jedan veliki. Kao što si imao pivare, kao što si imao svašta nešto što apsolutno više ne postoji. Ne kao samo proizvodnja u nekom gradu, ne, nego kao vrati, imalo lokalno pivo koje se znamo. Sad je to jako retko i ako postoji, postoji na nivou, ajde, diversifikujemo da imamo dva brenda, jer možda u Nišu neće Zaječarsko, ali Zaječar u Nišu pivo. 

Jovan Bugarčić:Ali sad imaš kraft pivare koje dolaze iz različitih delova Srbije i koje se piju i ovde i onde i napadaju isto ove velike, velike igrače. I onaj ko je napravio dobru priču, može da napravi, u smislu, može da proda mnogo skuplje, ima dobru priču o marketingu, može da ulaže, postao je trendy i sve to. Isto u fashion biznisu, pominjali smo to, fashion biznis je isto, svaki mali lokalni može da pravi neku majicu i da šalje. On je konkurencija i Nike-u i Reeboku i ovome i onome. Znači, treba ti neka mala štamparijica, ako radiš sito, znači treba malo da izučiš sito i trebaju ti dve neke ženice da rade na mašini ili sve to možeš da outsourcuješ i daš nekome da radi. Da si u tome i napraviš neki Instagram profil, možeš sam da vodiš, prođeš neki kurs oglašavanja, znaš sam da se oglašavaš, eto, ti si prilično dobar. A ne treba meni sto majica, treba tri, pet, sedam. Znači, taj mali je otkinuo od nekoga velikoga. I sad, nekad su bile velike, velike, ali sada svi ti mali sitni su u stvari konkurencija, pri čemu, on nema ni direktora marketinga, ni direktora finansija, ni direktora prodaje, on je sve. On je u garaži, to ne plaća ni prostor, ne plaća ništa, on je to u garaži napravio i napada neke velike koje imaju, da, velike imaju povoljniju sirovinu i sve to, ali njihova operacija je skupa. Tako da, krenuli smo pričom o konkurenciji. Konkurencija je dobra i sada ovi mali nas guraju dosta napred. Moramo da budemo, ne možemo da budemo mirni, moramo i mi neke dobre stvari da… 

Ivan Minić: Znaš, meni je recimo bilo fascinantno kad gledamo najveći sistem. Ok, ti ga znaš zbog prisustva na ovom tržištu, na nivou onoga što je prisutno na ovom tržištu. Ako si putovao nešto po Evropi, znaš još nešto, ako si putovao po svetu, eventualno još nešto. Kao taj trenutak, kad ti shvatiš da Coca-Cola ima 500 brendova pod sobom, taj trenutak je ono dosta veliko otrežnjenje. Što nije ni čudno. Ti si, nakon Somboleda, otišao u PepsiCo, gde se nisi bavio Pepsijem. 

Jovan Bugarčić: Da. 

Ivan Minić: Što, znaš, deset godina pre toga da je neko rekao, rekao mi šta nije u redu, koji si, dobro, ti, šta se dešava. A kao, to je postalo, radiš komplementarnu stvar, što kao, isto je manje više. Nije, ali je slično. Kako je došlo do tog prelaska i šta si dobio sa dolaskom tamo? 

PRELAZAK U PEPSI CO

Jovan Bugarčić: Da, i Somboled je bio priča, odnosno Lactalis je priča koja je stvarno sa jedne strane jako fokusirana na potrošača, sa druge strane radi sa mlekom i jako je fokusirana na taj industrial deo. Jer litar mleka je jako skup i ti treba da ga spakuješ i da ga prodaš na najskuplji mogući način u smislu da zaradiš. Opet idem u PepsiCo koji prodaje snek, marže su mnogo veće i sećam se da sam tada kad sam uopšte, u stvari direktor prodaje sada koji je u Imleku, nas dvojica smo bili na nekom treningu, on je tada bio u PepsiCo, sedeli jedan pored drugog, trening nešto bio dosadan, bilo nas iz raznih kompanija i mi smo pričali, on kao aj pošalji CV, ako hoćeš ima kod nas poziciju za marketing. I tako sam ja i došao u marketing PepsiCo i totalno drugi sistem, fokusiran isključivo na finansije i na finansijski deo i na egzekuciju. I to je meni onako bio, prvih šest meseci mi je bio šok, ja sam bio u Somboledu, maltene sam došao, to mi je bio prvi posao, mislim, ja sam bio oko pet godina tamo, i onako, ti kad dođeš tamo, znali su mi i oca, znaš, ti si tu kao miljenik svih, ako nešto pogrešiš, nema veze, rešićemo to, i sad dolazim ovde gde vetrovi duvaju sa svih strana. I sećam se, i Dunja mi je tad bila direktorka, isto jedna od osoba koja me onako odredila i naučila puno toga, i ono, posle mesec dana kao pita me nešto, nemam pojma ni šta me pita, kao pa ti si kao stari, šta hoćeš, ti sve to moraš već da znaš. I sećam se da je bilo toliko, i tolika su bila očekivanja da sam ja krenuo da dolazim u sedam sati na posao i radio do sedam da bih stigao. I tek sam posle prvih šest meseci uhvatio priključak i mogao onako da budem. Tako je, Lactalis da jeste korporacija, ali je PepsiCo prava, prava, prava složena i prava korpo priča. I opet kažem, tu sam naučio dosta i o finansijama, dosta o egzekuciji, egzekucija je tu bila sve, a te neke stvari su mi falile u Somboledu. I to je ono, uvek moj savet ljudima i kada menjate posao, pogotovo na početku karijere, gledaj šta će taj drugi posao da ti donese. Ja sam u Somboledu bio već pet godina, u tom trenutku već je to bilo, vidim da se ne pomeram u smislu učenja, ovamo sam prešao i ono, otvorio se neki novi svet. Tada smo lansirali domaćinski čips sa Sergejem Trifunovićem, ja sam bio čipsi brand manager u čipsi timu, samo da kažem, došao sam tri dana pre prelansiranja, već je sve bilo složeno, imali smo ono, mislim da je bio rast kategorije čipsa u tom trenutku 30%. Novca smo imali, to je glavna fora sad, kako potrošiti, kada imaš tako visok, tako dobar rezultat, kako ga potrošiti. Rezultati ranije koji su bili onako, ništa se tu nije puno dešavalo i odjednom taj domaćinski čips, taj koncept je napravio baš ozbiljnu razliku na tržištu i podigao celu kategoriju gore. Tako da, neki novi svet i neke nove interesantne priče u Pepsi. 

Ivan Minić: Ono što je meni super interesantno je da čipsi je zapravo prvi novi brend koji ja pamtim kad sam bio dete. Jer svi ostali brendovi koje sam voleo, smoki, bananica, plazma, sve to je postojalo pre 90-ih. Čipsi je prvi cool proizvod koji se pojavio sa onim rekordom na zadnjoj strani i onim da kad smotaš u kuglicu i baciš u kantu i kao brate gomila i pakovanje koje je bilo wow. Koje sad kad pogledam deluje jako old school, ali u tom trenutku je bilo 100 godina ispred svega ostalog. Čipsi je ono, uspeo možda jedini, ajde uz još par nekih proizvoda, recimo da mi je sličan proizvod tome Guarana, postao je love mark. Znači, ti kad kupuješ čips, kupuješ čipsi s razlogom. Sad je to sve, ono, Lay’s, sve je to veliko. Nije bitno, ali ono, 10 godina, 15 godina nije bilo, nego je to bilo naše, sve skoro naše. Imao si taj neki poseban vibe i onda kao, imaš taj neki tradicionalni set proizvoda koji postoji. Ono, crveni čipsi tanki, pa crveni čipsi rebrasti, pa crveni čipsi trakice. Pa onda onih prvih nekoliko ukusa.

Jovan Bugarčić:  Tzaziki. 

Ivan Minić: Na primer. Ali onih prvih nekoliko su bili, valjda, pica i roštilj recimo, nije roštilj, nešto tako, to su, to su, kasnije su izbacili neke nove. Kao ti imaš tu, ono, set proizvoda koji uopšte nije mali i flipsevi su došli i sve ostalo, a kao krenulo je, brate, od kese čipsi. I sad, imaš brend koji ljudi vole, nije za igranje. Ne možeš da ga pokvariš na način kao što možeš da u mlečnoj industriji, ono, jedan dan temperatura ako nije bila kako treba, cela Srbija zna. Nije na tom nivou problem, ali jeste household item. I sad ti ubacuješ u tu priču nešto što je potpuno drugačije. Ok, ti si došao na zatečeno stanje, što se kaže. Ali kako je to izgledalo? Bilo je negativnih komentara, sigurno, na domaćinski čips. 

Jovan Bugarčić: Pa čak i nije. Domaćinski čips je toliko bio dobar koncept, zato što, ovo što ti pominješ, to čega se sećaš, što je pre nego što je PepsiCo došao, dok je bio Varo. Jest. I tada marketing čipsija je onako bio jako napredan i sve što se radilo, radilo se, ja se sećam onih čigri što su se vrtele i bio je jako engaging i to jeste, i to ta kategorija traži. I onda je došao PepsiCo, PepsiCo prvo što je uradio je podigao cene 30%, i onda su volumeni otišli dole i onda je bilo kako da vratimo. I onda svašta se tu nešto pokušavalo i opet dolazimo do priče. Svašta se nešto pokušavalo i taj koncept, domaćinski čips, to je neki koncept iz grupe koji je na nekim drugim tržištima bio lansiran kao Max, ja mislim negde kao neki Deep Ridged ili tako nešto i bila je neka reklama i bio je jako veliki pritisak PepsiCo da se to lansira po tom konceptu. Opet tada je bila Dunja, direktorka marketinga, i ona je jako veliki pushback sa njene strane kao to mora da ide ovako. I onda smo mi došli do koncepta domaćinskog, odnosno Sergeja Trifunovića i onoga dede. Kao domaćina. Na seci i debelo. Sinovac, naseci  debelo, zalij kajmakom i udri. I to je, dolazimo ono do marketinga i storytellinga, marketinga, da neku priču koja je tamo bila u Americi, mi smo je prepakovali na naš lokalni način. Inače, dobiti tada, dobiti tada uopšte da radiš bilo šta, pošto PepsiCo je uvek želeo da Čipsi prebaci u Lay’s. I uvek je bilo, i čak dizajnom su jako bliski, išlo se ka tome. I onda ti treba da dobiješ svog celebrity-ja, da dobiješ svoju reklamu, da sve uradiš, ovo je lokalno, bilo je baš teško. Opet Dunju pominjem, ona je uspela to da izgura i to je jedan od najboljih caseva, verovatno, na ovome marketu, da lansiraš tako nešto, sa tako nekom pričom, uradiš drugačije nego što su radili na nekim drugim tržištima, odnosno prilagodiš lokalnom potrošaču, imaš tako veliki, tako veliki skok i uspeh. I tu je bila velika odbojnost, previše grupe, da se nešto tako desi, a potrošači su to, zato što je to bila njima lokalno relevantna priča, odlično prihvatili. 

Ivan Minić: A i nekako dobiješ više proizvoda. 

Jovan Bugarčić: Da. 

Ivan Minić: Sa čipsom uvek imaš taj trip da si kupio praznu veliku kesu. 

Jovan Bugarčić: Jeste, mislim da je i ta kesica lansirana 65 grama, a standardni čips je bio 50 grama, ja mislim u to vreme. 

Ivan Minić:  Pa kao, možda je iste veličine, ali pošto je deblji, onda ga ima malo više u gramima. A ta cela priča koja je kultna priča da se čips ne prevozi duge relacije, jer kao, zašto bi prevozio toliki prostor pun vazduha u nečemu. 

Jovan Bugarčić: Ta priča je uvek bila. 

Ivan Minić: Kako je taj deo organizovan? Jer kao, imaš ogroman brend sa milion malih stvari između toga. Čini mi se mnogo više nego što si imao u prethodnoj firmi. 

Jovan Bugarčić: Da, da, da. Mislim, i sam brend. I varijacija i proizvod. Pazi, i ti u svakoj industriji imaš koliko, koliko revenue-a, koliko je marketing budžet, procenata revenue-a. I onda, ja sam došao, ne znam, prosek mlečne industrije je bio 2-3%, ja sam došao, mislim da smo u Čipsiju imali 6% ili tako nešto. To je ono, imaš mnogo više da trošiš. Sad, i posebno kad sam bio u Dubaiju, kad sam radio, nije lako potrošiti ni pare. Ljudi, ono, kad imaš mali budžet, uvek kukaš, joj, mali budžet, ali kad treba da trošiš, da trošiš pare, isto zna da bude… I pametno, da, da. Smisleno i pametno zna da bude jako teško. Nije toliko bio, ajde kažem, asortiman proizvoda, u mlečnoj industriji su jako široki, imaš prosto dosta proizvoda i varijacija. Ovamo nije bio toliko širok portfolio, ali je zahtevao konstantan rad na ovom marketing delu. Konstantno je tražio engagement i konstantno je tražio nešto novo da držiš potrošača zainteresovanim za to nešto što nudiš. Mlečna industrija je dosta tradicionalna, dosta staromodna, a onda dođeš u čips koji je ono, ludilo, dajmo odmah, dajmo sada, dajmo kreativno, prosto nisi mogao da zainteresuješ potrošača sa nečim običnim.

Ivan Minić: A jel postojalo nešto što si u tom iskustvu u Čipsiju dobio iz tog iskustva sa globalom, centralom i svim ostalim, kao što si ovamo dobio i neke treninge i istraživanja i sve ostalo. Kao ovde ipak radiš sa nečim što je najveće na svetu. 

Jovan Bugarčić: Pa, marketinški i toliko, ne mogu da kažem, možda još nije bilo u to vreme posloženo sve. Lokalni tim je bio dosta dobar i dosta je imalo jakih igrača u lokalnom timu i to kažem, ono, skoro smo i brojali da iz lokalnog tima sad imaš verovatno deset direktora marketinga, prodaje i tako nešto u najvećim, top, u top deset firmi u Srbiji. Mi smo bili ono naloženi i dosta smo to gurali i premislim da to lokalno smo dobijali mnogo više nego što smo dobijali od globala. Od globala smo imali dosta dobar taj set vezan za sales i egzekuciju i tu su imali nekih dobrih treninga. Mene je to interesovalo pa sam uspevao da se uguram i tu na neki trening i to mi je bilo jako interesantno, jako dobro. Znam da je bio neki bajer iz Teska, jednom dolazio, držao nam neke prezentacije, još tako neki dobri ljudi. Tako da više možda ovaj sales egzekutivni deo nego ovaj deo marketinga koji je bio. 

POČECI DIGITAL MARKETINGA

Ivan Minić: A je l’ to otprilike negde prvi trenutak kad malo ozbiljnije kreće da se radi digital priča?

Jovan Bugarčić: Jeste, da. 

Ivan Minić: Tad si imao prvi put, čini mi se, ako dobro ga smeštam na svojoj nekoj vremenskoj liniji, prvi put da si imao razne neke uz Čipsi dobijaš nešto pa kod ukucaš negde, nešto.

Jovan Bugarčić:  Jeste bilo, ja znam, prvi pitch smo organizovali za digital agenciju, digital agenciju, sećam se da je bila Elekta koja je dobila taj pitch, onda je bio WebTize, daj, bile su još jedna ili dve agencije, ne mogu da se setim, da, sećam se dobro, te agencije su bile tek otvorene, šest meseci pre toga otvorene, i znam da su, Elekta je uradila dobro, oni su uzeli kreativnog direktora koji je u tom trenutku, sad je Janko Pavlović, i on im je pomogao da slože priču, spojili su tehnički deo, oni su bili tehničari, on im je pomogao da spoje, da se naslone na naš storytelling i tada smo krenuli, da, baš to, aktivacije, kucanje kodova online i tako neke stvari. Ali dobro se sećam tog digitalnog pitcha koji smo organizovali tada kao vrlo, među prvima, i te agencije koje imaju po šest meseci, ali razumeju se u taj tehnički deo. 

Ivan Minić: Šta, je l’ postoji još neke specifičnosti proizvoda koje ste radili? Izbacivali ste tad, čini mi se, opet s vremena na vreme, nešto ponešto novo od proizvoda. 

Jovan Bugarčić: Da, na primer, i danas sam baš pravio, imali smo neki timski sastanak, pa sam pravio paralelu. Čips, kao proizvod, je dosadan. Nemaš ti tu, to je, malo više posoli, malo manje posoli, malo više začina, malo manje. Malo deblje, malo tanje, kao ovoliko je debeo, ovoliko, i sve da se na začine. Kao promena tih, ovo što si ti rekao, e, više nije pizza, sad je paprika, nije tzaziki, nego je, ne znam, feta. I ono, uglavnom se čips svodio na to. I, bilo je uvek mnogo bitniji ovaj marketinški deo nego taj. Sećam se kad smo imali neka dva nova ukusa, pa smo organizovali kao baba i deda, pa glasaj za svog junaka, pa baba zastupa, ne znam, ajvar, deda zastupa kajmak, pa koji ti je bolji ukus, i onda smo pravili… Više se svodilo na to da napraviš engagement i priču od toga, nego kao na to da smo nešto revolucionarno lansirali. Dok ovamo u mlečnoj industriji, dosta je dobro. Imali smo trend grčkih jogurta, koji još uvek postoji, pa smo imali trend proteina, koji se nastavlja. Baš je onako zahvalna industrija, da se baviš nekim. Imali smo Skyr , trend globalni, koji nije ni stigao da se razvije u Srbiji, već je, ono, manje više prošao. Sad imamo globalno trend kefira, koji kod nas već postoji godinama, pošto smo nekako spojeni za to, poznat nam je proizvod, i onda u mlečnoj industriji stvarno možeš da se igraš i sa tim stvarima, dok, ono, u čipsu, svede ti se, ajde da budemo kreativni. 

Ivan Minić: Budemo zabavni. 

Jovan Bugarčić: Budemo zabavni, jest. 

Ivan Minić: Da ljudima budemo, da održimo top of the mind. Znači, ne toliko da se sad nešto preterano, inovativno radi.

Jovan Bugarčić: A ovde stvarno, ono, dešava se, evo sad imamo trend proteina, sad kreće globalni trend kolagena, to ja mogu da pravim proizvode i sa kolagenom, i stalno se nešto dešava i nešto možeš ti da ispratiš. 

Ivan Minić: Ali to ti je sad priča sa Imlekom. U vreme, recimo, Somboleda, da, to je bilo vrlo tradicionalno i dalje. 

Jovan Bugarčić: Jest. 

Ivan Minić: Znači, to se sad promenilo u poslednjih deset godina, pet.

Jovan Bugarčić: Jeste, jeste, jeste. 

IZLET U DUBAI

Ivan Minić: Dobro. Dokle je trajala priča sa čipsom, što je bilo sledeće? 

Jovan Bugarčić: Da, priča, tamo sam bio neke dve godine i stvarno sjajno vreme je upoznalo. Da, i upoznao sjajne ljude i radili, radili, na tome u stvari. Sećam se, imali reklamu, ono, pustili smo reklamu u Evroviziji, minut, tipa, recimo, samo jedno emitovanje trajalo, ne znam, 20-30.000 evra u tom trenutku, više se ne sećam, i ono, baš je bilo, ovaj, baš smo imali novca da trošimo i trošili smo. I onda u tom trenutku moj dobar drug je bio u Dubaiju, radio je, sarađivao sa tom jednom kompanijom, to je meni u trenutku nepoznat, mislim, nepoznat ceo arapski svet, kamoli ta kompanija, i kao, e, kao, trebam im neko u marketingu, jesi zainteresovan, dođeš, kao, evo ti kao sajt pogledaj, kako se to, ta firma je Emaar. I krenem ja u ovu priču sa njima i dogovorim, dogovorim i prelazak i sve i dođem u Dubaiju onako, znao sam ja to sve, ali i skapiram da su oni vlasnici Burj Khalife, Dubai Malla, odnosno, 90% glavnih stvari u Dubaiju, kao ja radim za njih, ispod Burj Khalife mi je kancelarija, i sećam se, ono, prvi trenutak ja dolazim, po danu sam došao u kancelariju, onda sam, tamo je sve povezano, iz kancelarije sam otišao u Dubai Mall, nešto završavao, da, završavao neke stvari, ono, kartica, kupovao šta mi treba, i trenutak, izlazim uveče, veče, noći, izlazim ispod Burj Khalife i gledam, ona svetla, ona svetla zbog helikoptera i ona, sva svetluca, i gledam, kao, gde sam ja došao? I u zatečenju. Da, da, i šta ja radim ovde? Kao, beži kući. Tako, i onda dolazim u, ono, jedan svet, tu je bio real estate, prodaju se premium nekretnine, nekretnine koje koštaju po 30 miliona evra i više, ljudi koji kupuju, jedan kupac je kupio ceo sprat u Burj Khalifi i kao, sad treba da naučiš da trošiš pare. Sećam se, ono, šef moj mi kaže, e, kao, dogovori, kao, jedan od prvih zadataka, dogovori, dogovori promociju u Herodsu. Kažem, ok, gde je, šta je opet u Herodsu, sad ja pitam, ono, je li u Herodsu, gde ima ovde, on mi kaže, kao, nemaš ovde Herods, kao, kao, gde ima, kao, pa ima u Londonu. Kao, ja odem, opet kod, u Herods, da ću u Herods u Londonu, kao, kao, kao, da, kao, evo ti kao, zoveš ovo, daš im nalog. U kom Herodsu? Ne, ne, ne. I ok, ja to sve iskomuniciram, i kao, ne, ne može, kao, može za dve godine. Kao, ok, ajde zovi Lafayette Pariz, pa vidi sa njima da organizujemo. I onda kao, dolaziš u jedan sistem gde je glavna stvar potrošiti novac. Idemo, pravimo te evente svuda po svetu i kako prodaješ premium nekretnine, samo može najbolji hotel u gradu. I onda ide najbolji hotel u Londonu, najbolji hotel, ne znam, u Pakistanu, u Indiji, bio sam u Sudanu, u Kartumu, i onda, i onda kao, iz jednog sistema dolaziš, ono, ne znam, oglas New York Times, onda u londonskim novinama, oglasi koji koštaju po 200-300 hiljada dolara. Ti platiš, ovaj, stranicu jednu, kao, to je sasvim, Wall Street Journal, i to je sasvim normalno, kao, da, kao, to je to, kao. I tako da, još jedno ono iskustvo, treba znati kako potrošiti pare, da, a da to, a da to ima, a da to ima smisla. Tako da, i ti ljudi koji su kupovali nekretnine, na njima je uvek bio problem, kako da potrošimo pare. I onda ti kao, shvatiš, sećam se, u Londonu smo radili, ovaj, neki event i neki Indijac je kupio, recimo, neku u tom trenutku nekretninu za 2-3 miliona. I priča tu sa mnom i mojom koleginicom, i koleginica, i on kaže, kao, e, kupio sam u prethodna 3 meseca 15 miliona dolara vaših nekretnina, ali imam još 30 miliona, ne znam kako da potrošim. I ono, u fazonu pomisliš, i bogati plaču, znaš, i njima nije, i njima nije, tako da je to bio, prvo, različit svet što se tiče samog podneblja, jel’, drugačiji, a opet, dosta različito i zbog toga što prosto prodaješ nešto što je premium, premium, i to premium mora tako da izgleda. Da. Sećam se kad sam isto pičovao reklamu za Burj Khalifu, odnosno za Downtown, dobio 5 ponuda u to vreme, pričamo o 14. i 15. godini, dobio u to vreme, 4-5 ponuda su bile po milion dolara, recimo 100.000 gore-dole. Milion. Jedna od firmi, agencija koje su pičovale, oni su radili specijalne efekte za Avatara, ono, londonska neka produkcija, i oni su došli, sećam se da sam s njima baš obilazio celu Burj Khalifu i sve te stvari, kao, milion dolara, kao to je to, a ja došao sa srpskih 20.000, i to se natežeš, znaš, kao 20.000 evra, 20.000 evra za TVC. Za TVC, 30 sekundi, plus katovi, znaš, ovo je kao milion evra, znaš, ono, kao, ajde, ajde to tako, ajde, mora da izgleda, da izgleda dobro. Tako, interesantna, interesantna priča, ali eto, i to je, onda se vraćam, vraćam u Imlek, i vraćam u Srbiju, i počinjem, to je bio neki izlet, jako interesantan, i vraćam se u Imlek, i vraćam se u Srbiju, i krećem, krećem ponovo, ponovo ovde, moja prva ljubav, mlečna industrija, da. 

POVRATAK U IMLEK

Ivan Minić: Kaži mi, znači, taj, vraćanje na ovo tržište, dosta ljudi koji odu, ako provedu duže od godinu dana, u suštini, vrlo često i tržište zaboravi, prestanu da budu relevantni, i mnogo toga se desi, da ti treba dosta vremena da pohvataš i sve ostalo, imao si taj izlet, ok, nema mnogo ljudi koji su otišli u Dubaji i da žive, neko ode da napravi novac i planira da se vrati, da li ovde, da li negde drugo, ali planira da ode odande kad završi sa, ono, najproduktivnijim svojim periodom, ali ta odluka da tada već u zrelim godinama, ozbiljnim, sebe vežeš za ovo tržište, da nastaviš ovde da radiš, ono, kako si došao do toga? 

Jovan Bugarčić: Pa u tom trenutku svašta se nešto dešavalo i tamo u kompaniji, a i u tom trenutku CMO koji je bio, preko kojeg sam ja i došao u firmu, on je bio u procesu davanja otkaza, moja šefica isto koja mi je bila direktna isto je bila u procesu, a u međuvremenu u Srbiji se dešava, Mlekoprodukt je kupio Imlek, i ja sam bio neko ko je imao dosta iskustva u mlečnoj industriji, oni me zovu u smislu da li sam zainteresovan da se vratim da radim. I onda kad sam sve stavio na tas i kad sam porazgovarao i sa tom šeficom i svojim CMO-om u tom trenutku, oni kažu, uvek, kao, ako imaš tamo sigurno, bolje ti je idi, ovde uvek možeš da se vratiš ako budeš hteo. Ja sam već tamo otišao negde u zrelim godinama i već to meni bilo prekretnica, ja nisam stigao do tih godinu dana, bio sam nešto, neki mesec ispod, i vratio sam se. Mislim da mi je to jedna od boljih stvari koje sam uradio, taj povratak. I stvarno to meni, ono, mlečna industrija mi je, ja to radim sa razlikama 17, 18 godina, 18 godina već, ovaj, u tome, stvarno to volim. Real estate je interesantan, dosta se novca troši, ali bukvalno radiš stvari kao na kalup. Zna se kako ide lansiranje i treba da napraviš digital, spremiš kampanju, brošuru, da se zna šta radiš, i to kad si uradio jedan projekat, ostali ti se samo kopiraju. Samo biraš različite agencije. Da, imalo je stvari interesantnih, radili smo, na primer, sa McKinseyem, skupili smo 20, u tom trenutku, ono, ultra pametnih ljudi iz celog sveta, iz različitih oblasti, stavili smo ih, ono, pozvali ih na radionicu i kao, e, kako izgleda grad budućnosti. I onda imali smo tipa koji je bio stručnjak za klimu, on je dao svoje viđenje. Imali smo, mislim da se tada kompanija zvala Shareable, tek je krenuo taj deo, bio je momak vlasnik te kompanije, on je dao svoje viđenje. Onda je bilo tako, da, bio je jedan tip koji je radio u Singapuru na vozilima, na onim autonomnim vozilima, radio je na tom projektu, pa je on isto dao svoj svet. I stvarno je imalo tako nekih interesantnih izleta, ali sam taj klasičan marketing koji se radi prilično je, prilično je ono kao kopiranje onoga što si pre toga uradio. Tako da sam, jedino da, moja kancelarija je bila ispod Burj Khalife, i ovako se naslonim kroz prozor i mogu da vidim, ne mogu da vidim do vrha, ali mogu da vidim, i onda vraćam se u Zemun polje, ovako pogledam, tada je bila kancelarija Imleka, kao ja pogledam, ono, kukuruz, i pomislim, šta ću ja ovde? U tom trenutku, bukvalno, ja sam došao iz Dubaija u petak, a javio se na posao u ponedeljak. Znači, onako, ispod Burj Khalife u Zemun polje, ali nije loše bilo, nije u Zemun polju. I napravili smo neke dobre stvari. 

Ivan Minić: Kada si bio u Somboledu, ti si bio pretendent na tržištu, Imlek je bio glavni igrač. Sada dolaziš kod igrača koji je apsolutno najveći u svim tradicionalnim kategorijama i koji je opet vrlo rano, za naše uslove, naše tržište, počeo da usvaja nove kategorije proizvoda i dobro se pozicionira u većini njih. Ne sve, ni blizu kao danas portfolio, ali opet, dosta zanimljivije od tradicionalno mlekarske industrije. Kakva je bila postavka, kakva je bila priča kada si ti došao, šta su ti bile prve stvari na kojima radiš? 

Jovan Bugarčić:  Ono što je najveća snaga Imleka, i tada i sada, to su veliki brendovi. Moja kravica, Balans koji je isto tu, pa onda i Grekos koji je imao dobru osnovu, nije bio razvijen, ali zaista brendovi bez greške. Moja kravica je jedna od najomiljenijih brendova na našem tržištu. Mi smo preuzeli tako nešto, nije imalo puno stvari koje su urađene, složene, ali se radilo sve vreme kako treba. I onda smo, ajde, te kupovine, bukvalno je došla cela jedna nova ekipa u marketing i krenuli smo da radimo. Ono što je dobro rađeno do tog trenutka pokušali smo sada da pomerimo na sledeći nivo. Šta je problem isto kad si dugo u nekom investicionom fondu? Počneš da čekaš da se firma proda. I ti znaš da si na prodaju i fokusiraš se na rezultat…

Ivan Minić: Samo performans. 

Jovan Bugarčić: Jeste. I to je ono, uvek je greška. I to ljudi ne smeju da se uspavaju, ne sme to da se desi. Prosto moraš da radiš stvari kao da radiš za velikog strateškog partnera non-stop. I, na primer, mi smo došli u takvo okruženje, ali na sreću sa dobrim brendovima, sa dobrom osnovom i onda počeli smo da postavljamo stvari, uradili istraživanja, videli, osetili kategorije, uradili odnos potrošača prema našim kategorijama, prema našim brendovima, da vidimo gde smo, šta, i rekli, ok, ovo ima potencijala više, ovo ima manje, ovo bismo mogli da radimo. I stvarno smo u prvih nekoliko godina napravili sjajne rezultate. Na primer, Grekos koji je imao 1 SKU, došli smo sada da imamo 25 proizvoda u portfoliju. Imali smo jedan koji je bio, ono, običan jogurt, 150 grama Grekos, i to je to, sada imamo i kanticu od 700 grama, plus imamo i voćne jogurte u kantici od 700 grama. Tako, onako, baš smo proširili portfolio. Kravica je, na primer, tad bila dosta, onako, zanemarena i pogotovo u jogurtima market share je konstantno padao. Na primer, prvo što smo uradili, lansirali smo gusti jogurt, pošto je postojala preferencija potrošača prema gušćim proizvodima, kao što je imala neka konkurencija. A onda sledeću stvar koju smo, to je ovaj famozni trougao koji je bio najveći na engagementu, i tu smo napravili super kreativnu priču, i sa te neke dve velike inicijative, plus naravno gomilu malih, okrenuli smo taj trend koji je bio sve vreme, išao je na dole i padao, okrenuli smo i krenuli da osvajamo market share. Opet sa druge strane, Balans koji je bio dobro setovan brend, na funkcionalnom, dosta drugačiji od Kravice, isto postavljen dobro, i tu smo isto krenuli. Na primer, isto mi je bilo interesantno čokoladno mleko, to su radile baš kolege, taj projekat, kategorija koja je do tog trenutka bila donekle zaboravljena. Pokrenemo kampanju Budi dete i kategorija poraste 15%, i onda vidiš starije ljude na ulici kako piju čokoladno mleko na slamčicu, zato što smo mi rekli kao Budi dete. 

Ivan Minić: Pa vidi, ja se sećam recimo, to ima više od 30 godina. Dakle, ok, jedini mlečni proizvod za decu, koji su deca volela, je bilo čokoladno mleko, a onda je Imlek prvi izbacio milkshake-ove. Da. Bio je čoko, jagoda i vanila. I mislim, taj ukus, nije to baš bilo stvarno, čoko i jagoda i vanila. Ali je bilo nešto novo, i mi smo to kupovali. I bilo je u onom malom tetrapaku, i opet to je sve nekako dečije, i bilo je slatko. I kao, čak i tada, to je bilo u najgore vreme, 90-te. Ta firma je imala u sebi to da iznedri nešto novo. Znaš, sad kao, kada je to mnogo veći sistem, kako to funkcioniše nadalje. Jedna stvar je da ti uzmeš proizvod koji je dobar i uradiš njegove derivate. Ono, napraviš mutacije tog proizvoda u raznim varijacijama, sa ovim ukusom, onim ukusom, ove boje, one boje. Ali to uvođenje novih kategorija, proizvoda, kao, milkshake je drugačiji od svega ostalog što u tom trenutku postoji. Kao što i ovde sada ima nekoliko proizvoda koji su potpuno drugačiji. I u glavi tradicionalnog kupca ne pripadaju Imleku. Ajde, tako kažem. Kako to išlo? 

Jovan Bugarčić:  Pa, uvek imaš, kažem, nekad sa više uspeha, nekad sa manje uspeha. Pogreši čovek. Jest. I imamo dosta koncepata koji su uspeli i koji se pamte. Imali smo ono i failova da smo otpisivali. 

Ivan Minić: Podeli jedno i drugo. 

Jovan Bugarčić: Da, da, pa, evo, sećam se, na primer, lansirali smo čoko krem. To je bila jako teška godina. Nama je 2018. izgorela fabrika. Imali smo neke pomoćne proizvodnje u tom trenutku, fabrika u Subotici, i sad treba nešto da kažemo, ajde, nismo mrtvi, ipak mi nešto radimo. I napravimo čokoladni krem koji je imao 40% maslaca u sebi i koji je onako baš kvalitetan proizvod. Mnogo bolji od onih ostalih… Tradicionalnih kremova. Tradicionalnih kremova. Sad, od tih ostalih jeste kremova. I napravimo super kampanju i sve to, i ono, u prvom mesecu mi prodamo 20 tona. Mislim da je to bilo negde između 5 i 10% market share-a. Proizvod koji je bio 40% skuplji, koji se nalazio u hladnom lancu, nije se nalazio na tradicionalnoj polici gde se nalaze kremovi, mi imamo ono super trial. Razvalili i mi kao, e, kao, potcenili smo, kao, naručuj, ono. Ali ti skapiraš da ljudi, pošto je sam proizvod, mi smo bili ograničeni tehnologijama. Sam proizvod je bio negde između pudinga i krema. Kad ga uzmeš, mogao si kašikom, a mogao si da ga mažeš na hleb. Za puding je bio skup, a i za ovaj krem je bio skup. A niko ga ne percipira kao prekvalitetan i nije spreman toliko da plati. 

Ivan Minić: Tanje maži. 

Jovan Bugarčić: Jeste. I onda mi lansiramo to i super smo mi napravili, mi smo napravili kao jeste fail sa jedne strane, a sa druge strane mi smo napravili priču, u trenutku kad već šest meseci imamo gomilu problema na marketu, nemamo proizvode, imamo proizvode, vučemo odavde, proizvodimo ovde, baš onako, mi lansiramo nešto što je prilično revolucionarno za našu industriju, ali, kao, a sa druge strane, potpisivali smo te prahove i ne znam ni ja, i ambalažu u narednih šest meseci. Zato što prosto prvi mesec je bio 20 tona prodaje, drugi mesec je izlaz bio 2 tone. U našoj industriji, kratki rokovi trajanja, tako nešto baš može da te… Onda smo imali protein koji smo isto lansirali, mislim prvi put, 2016, 2017. godine, pod brendom Balans i ništa nismo uradili. Onda nam dolazi 2020, 2021, već smo se oporavili, napravili novu fabriku i kao, ajmo sada da relansiramo protein. Ali tada smo naučili, tada je bio prvi put sa laktozom, da nam treba bez laktoze, da nam treba bez šećera i treba nam viši sadržaj proteina. I onda lansiramo pod novim konceptom i ono, trenutno je taj koncept toliko raste i toliko je veliki. Krenuli smo sa dva SKU-a, onda smo dodali još dva u 300-gramskom pakovanju, pa još dva u 500-gramskom, to su bili šejkovi, sada smo dodali pudinge i već smo došli do 7-8 nekih, možda i 9 SKU-ova. Kažem, dve godine pre toga, taj isti koncept nije prošao na neki drugi način. Tako da, da, uvek imaš nešto što ne uradiš dobro, ali iz toga treba puno da naučiš i da iskoristiš na najbolji mogući način za nešto novo u budućnosti. 

Ivan Minić: Sad, mislim, mi pričamo o brendu koji ima, ono, cornerstone proizvode. Vi ako nemate mleko i jogurt, vi u principu, ono, iz ugla potrošača ne postojite. To su proizvodi koji se nisu mnogo menjali, ali su se menjali. Kakav je bio vaš odgovor na sve to? 

Jovan Bugarčić: Ajde, na primer, Kravica, to je tradicionalni proizvod i to je to. Tu nema, i jogurt i mleko, kažem, dodali smo onda gusti kao novu propoziciju, ali Balans je, na primer, bio… Balans je lansiran 2008. godine kao nova propozicija jogurta, sa inulinom, sa nekim, ovaj, dodatnim bakterijama koje dobro utiču na varenje. I to je, na primer, bilo onako prilično revolucionarno u tom trenutku, ali opet, ljudima kao, dobro si ti to uklopio, kao, to je jogurt, ljudi percipiraju jogurt kao nešto što je dobro za stomak, a sad je ovo malo bolji jogurt. Bolji jogurt i, na primer, Balans kao proizvod je jedna od sjajnih inovacija koje su se desile u Imleku i pre nego što sam ja došao i onda smo samo to nastavili. Pa smo onda dodali…

Ivan Minić:  A jel Bolji jogurt ugrožava standardni jogurt na policiji? 

Jovan Bugarčić: Delimično da, ali prosto te ono, tržište tera na to i ti ako budeš ostao na onome standardu za pet ili deset godina nećeš postojati. 

Ivan Minić: A i ako gledaš ono što si rekao da ti je važno da to mleko prodaš najskuplje moguće po mililitru, ovde ga ipak prodaš skuplje.

Jovan Bugarčić: Prodaš malo skuplje, da. I to svi ovih zovemo jedini dve li proizvode kod nas. To su svi ti proizvodi koji ti nekako bolje spakuješ gde dolazi, na primer, kiselo mleko znamo ti i ja da je napravilo, a grčki jogurt već ne znam. Grčki jogurt već moraš da budeš poznavalac, dobar tehnolog, da spakuješ 9% mlečne masti u njega, a da ne pričam, aha, a zamisli sad grčki jogurt sa visokim proteinom, a da to dobro, ovaj, bude ukusno, a sa niskom mlečnom mašću već moraš da budeš ekspert. I u kiselom mleku na tom terenu će da te pobedi, ono, svaka stara baka, ali na grčkom jogurtu već neće. Na protein šejkovima opet je neka tehnologija, neka ekspertiza nekih ljudi da naprave to sve, to da spakuju, da bude dobro i da bude ukusno. Tako da kad god da si bežiš, nažalost, s ti komoditija kao što su mleko i jogurt ili sok od jabuke ili tako neke stvari i ulaziš u ove kategorije gde konkurencija ne može da te prati, te private label ne može da te prati. Kako se boriš protiv private labela, privatnih robnih marki? Engagement, da budeš interesantan, ovo što smo pričali malo pre za čips i inovacije, jer ne postoji ništa drugo. Čim ti dođeš na određen nivo da je to dovoljno veliko, oni će te iskopirati, prosto to je njihov model poslovanja i uvek će biti jeftiniji od tebe. Onda ti kroz ove stvari bežiš i boriš se, tako da mi to radimo non-stop i zato moramo. Konkurencija nas tera da inoviramo i da pomeramo stvari i da budemo bolji. 

Ivan Minić: Koliko inovacija i koliko tehnologija proizvodna dolazi odavde, a koliko dolazi iz inostranstva? 

Jovan Bugarčić: Mi nemamo globalno, mi nemamo ono da sad zovemo svoje globale, kažem, i tamo neki svoj istraživački centar, ne znam, u Atlanti, ne znam, u Njujorku, ovde onda i kažem, e, spusti mi tri koncepta. Mi sve to radimo sami. Redovni smo na uglavnom svim smislenim sajmovima u Evropi, idemo, ono, posećujemo, pričamo sa ljudima, jako dobro smo povezani sa ne toliko globalnim mlekarama, ali tim jakim privatnim mlekarama u Evropi, pa, ono, i sa njima dosta menjamo znanje. Idemo u posetu njima, oni dođu u posetu nama. Imamo super saradnju sa jednom austrijskom lekarom, imamo super saradnju. Onda na tim sajmovima dosta naučiš. Dobavljači, koji su nama isto internacionalni, oni dosta rade na razvoju, pa onda dosta učimo od njih i onda sve to što dobijemo donesemo u naš pilot centar, pa smućkamo nešto i napravimo. Imamo tehnologe koji su jako dobri, koji sede u marketingu, što je isto jako bitno, i onda posmatraju proizvode i tehnologiju iz ugla potrošača i onda se tako dopunjujemo zajedno, kolege iz marketinga i razvoja, i dođemo do nekih dobrih koncepata. Tako da pre već više od godinu dana razvili smo i biljna mleka od badema i ovasa i prva lokalna, ovde da ja kažem, proizvedena industrijska, jeste industrijska, to je bilo nešto. Mi tu tehnologiju nismo poznavali, nismo znali ništa o tome. Evo sad smo lansirali baš pre nekih mesec dana kremove za kuvanje na biljnoj bazi, isto nešto nepoznato za nas što smo uradili, što smo osvojili. Kažem, pomenuli smo malo pre protein, pa taj čoko krem, to je nešto bilo što nikad nismo proizvodili, a proizveli smo ga i bilo je prilično ukusno, imalo neke druge probleme, ali bilo dobro. Tako da, eto, donekle prepisujemo, ali dodamo nešto lokalno, naše, i da napravimo da bude i autentično. I naši proizvodi, ono, i kad probamo, kad probamo verziju s konkurencijom i evropska konkurencija, to je ono na jako visokom nivou. I kad god imamo neku posetu od tih stranaca, kad nam dolaze u posetu fabrici i probaju naše proizvode, gde oni su svi, ono, u fazonu kao, svaka čast ljudi, kako radite. Na primer, jogurt, naš voćni jogurt, možemo da stanemo na crtu bilo kom voćnom jogurtu u Evropi. Jogurt i 17% voća, sa onim pravim komadićima, stvarno kad ga piješ. 

Ivan Minić: I to je taj momenat kad ti, ukus je jedno, tekstura je drugo. Bez teksture to nije to, mora da bude kompletno. Možeš ti da zapakuješ ukus relativno lako danas, ali to pravi razliku. Na koliko ste sad različitih proizvoda otprilike? 

Jovan Bugarčić: Srbija je samo u cenovniku, znam da imamo oko 230 proizvoda, plus imamo ceo region gde postoje opet neke razlike u odnosu na srpsko tržište, pošto mi imamo fabriku i u Bosni i Hercegovini, i u Kozarskoj Dubici se nalazi, i u Makedoniji, u Bitolju, i imamo lokalne brendove, tako da onako priličan broj. Stalno se to menja, i nešto se dodaje, nešto novo lansira, ali naravno nešto staro briše i to je, ono, neprekidan proces. 

Ivan Minić: U Srbiji više od 250 proizvoda? 

Jovan Bugarčić: Da, mislim oko 230, plus minus, u zavisnosti od trenutka. 

Ivan Minić: Ajde, to korporativna karijera, to je sve u redu. Neko ti dalje voliš da čačkaš, i ti svašta nešto zanimljivo čačkao u prethodnom periodu i pravio custom GPT-eve i delio svašta nešto o tome. Mnogo mi je interesantan tvoj pristup svemu tome. Način na koji ti to koristiš nije način na koji bi tradicionalni geek to koristio. Kako ti gledaš na sve te nove stvarčice?

Jovan Bugarčić:  Pa, je l’ sad, ono, kao pojava uopšte artificial, ono, veštačke inteligencije? I dosta se ljudi, kad se pojavilo, ok, sad su se malo smirile strasti, pošto niko nije osvojio, ono, roboti i to, i osvojili svet, da, i malo su se smirile strasti i to se nekako prihvatilo, pošto su, ajde, ljudi videli da to olakšava posao. Ali možemo se vratiti na pojavu Googla pre 20 kusur godina kad je to bilo. I sećam se dobro, neki je, on je bio, nije bio asistent, ali bio nešto na faksu i otišao u neku firmu nešto da uradi i kao bio je sastanak, on je radio na računaru gde je bila ona sala za sastanke i neko nešto pitao direktor neki i niko nije znao odgovor i on kao “plus Google” i kao kaže to, on kao “kako ti to znaš”, kao “pa našao sam na Google”, ono, te kao početak, kao šta je Google, kao znaš, i on kao objasni “pa imate ovo, možete da pogledate”, on kao “hoćeš ti da dođeš da radiš za nas, treba nam jedan na svakom sastanku”. I onda, u stvari, mislim, ChatGPT, ja to vidim, odnosno veštačka inteligencija, koja god da je, šta god je u pozadini, kao alat da nam, i kao zamka, da nam omogući, ono, kao podigne našu produktivnost na viši nivo. I, ono, uopšte, i što istražujem to i bavim se time je prosto, skrati neke procese rada, da ne znaš, ono, bitan mi je email, da ne moram da ga kucam sat, dva, i da se vraćam na svaku reč i da razmišljam, i još ga pišem na engleskom, nije mi, ono, maternji jezik, i onda se ti vraćaš i, ono, kao meriš, ali uzmeš, ono, ChatGPT, treba mi to i to, hoću da kažem to i to, ovo su ti buleti, daj mi. I on ti da, onda ti kažeš “aha, ovo ne valja, nije baš dobro, nisam mislio tako, uradi ovo ovako”, i onaj proces što bi možda trajao sat vremena i ne bi bio sigurno da je ispravno, ti skratiš na pet minuta, deset minuta, zato što je, ono, promptno ti odgovara. Onda isto ove custom GPT-e sam pravio tako da sve neko znanje koje sam ja skupio 15–20 godina unazad sam ubacio i rekao “e, kad te ja pitam ovo, ti mi izbaci ovakav rezultat”. Stvarno, ono, jedan od, kao, u marketingu, u marketingu ovakvom malo i velom tajni, kao imaš insight, šta je potrošač, ovo, ono, ja, ne znam, napravio ChatGPT u koji ubacio kao “e, ovo ti je deset dobrih insighta, a ovo ti je uputstvo šta je dobar insight, tako i tako”, i ja kad te pitam za nešto, odnosno koncept, ne insight samo, i kad ti kažem da mi napraviš koncept za nešto, ti mi napravi da izgleda, da ima to, da ima to, da ima to

Ivan Minić: Da ima to, struktura, struktura, ovo su neka pravila koja treba poštuješ.

Jovan Bugarčić: Koja treba da poštuješ. I onda, kad mi treba da počnem, ono, pišem koncept i treba mi nešto, ono, kao brzo, neki start, jer uvek je to problem, kao sedneš, on ti izbaci “aha”, a nije mi ovo dobro, promeni mi ovaj insight, hoću ovo, hoću ovo, hoću ovo. Ili, ne znam, imao sam za evaluaciju postera, mislim, sve to još uvek radi i, ono, koristim, i skraćuje mi posao. Isto sam rekao, “e, ovo su ti dobri posteri i ovo su ti loši, ovi su dobri zbog toga, a ovi su loši zbog toga, i kad ti ubacim poster ili digital reklamu ili šta god, ti je evaluiraj po ovih deset, isponderiši na ovaj način, daj mi finalnu ocenu koja se računa tako i tako”. Ja sad ubacim poster i on mi izbaci. Nije to uvek najpreciznije, ali ja imam ove kriterijume neke kroz koje ja prođem i vidim “aha, ovde mi je dao osmicu zbog toga i toga”, još mi dao preporuke “a napravi ga ovako i uradi ga ovako”. S jedne strane skraćujem proces, s druge strane omogućava mi da se strukturiram i daje mi neko novo viđenje koje meni, koji već imam svoje mišljenje na neku stvar, dosta mi, onako, pomogne, pomogne u donošenju odluka. Tako da ja gledam sve te, ono, kao nove alate, kako da mi podigne produktivnost i kako mogu neke stvari da radim brže.

PORODIČNI BIZNIS

Ivan Minić: Koliko su ti sva ova iskustva koja si stekao na svojim redovnim poslovima značila u preduzetničkim poduhvatima porodično koje imate? Pošto, mislim, jedna od stvari jeste izuzetno lepa porodična priča koju ste izgradili sa brendom Roberto Barezi, koji je, da kažem, postoji više od deset godina, i mislim da je bio možda i prvi koji se pozicionirao na tržištu sa tom pričom i košulja po meri i košulja od zaista kvalitetnih materijala i nečega što, sa jedne strane, je nestalo, a sad se već vraća, ali kod vas se vratilo dosta ranije, a to je taj neki moment, nemam drugu reč, mislim da je dobra – majstorstvo. Da, jer, kao, majicu možda napraviti svako, e, košulju ne može napraviti svako, dobru košulju ne može napraviti svako.

Jovan Bugarčić: Da je to nešto za njih i da je drugačije, i da je on izabrao, neće budu kopije više, svako sve, nego “ovo je baš, ovo je baš skrojeno i napravljeno za mene”. A sigurno puno, jel, ono, kao imam uvid u mnoga istraživanja, u, ono, ponašanja potrošača i te neke stvari koje verovatno ne bih imao da sam samo preduzetnik. Čujem trendove, čujem šta se dešava na tržištu, onda putujem dosta zbog posla, koje to je totalno drugi biznis, ali isti je potrošač. I zadovoljavamo druge potrebe, ali isti je potrošač. Tako, sa te neke strateške strane i pristupa tome dosta pomogao, a opet, sa druge strane, imam gde mi je taj lokalni family biznis dosta pomogao u tome da bolje razumem potrošača i nešto u ovom korpo svetu. I šta mi, na primer, tome – uvek ja sam setovao prvi sajt, setovao prve reklame, radio sam, setovao Klaviyo automatizacije i, ne znam, i onda sve to sa male skale, skale od 5 eura, 10 eura, gde moraš. To sam postavio i mogućnost da prebacim i napravim ovaj veliki biznis. Imao je situacija sa nekim agencijama gde ne znaju moje digitalno, ono, poznavanje, prosto samo pustim. Ja sam lično puštao kampanje i onda dođem i oni mi sad nešto pričaju, ne znaju da smo na sličnom nivou znanja, i onda ja kažem “a ovo, a ovo, a imaš tamo ono da podesiš ovako” i onda to, ono, bitno, bitno menja stvar u razgovoru. Tako da, ulica je dvosmerna, puno sam dobio iz korpo sveta u ovom privatnom family biznisu, a dosta sam preneo iz family biznisa u vođenju ovih velikih brendova. 

Ivan Minić: Koja je trenutna, da kažem, pozicija tog brenda ovde? 

Jovan Bugarčić: Pa, ono što, ajde, brend se gradio već preko deset godina, ajde da kažem, u ovom formatu gde je na prvom mestu Dragana, moja svastika, koja vodi brend, i moja supruga, koje su uključene u to. Ivana. Opet, ja sa druge strane više tu pomažem sa neke strateške strane i više ono kad im treba, ono, me zovnu. Ako se ne posvađamo, dobro je, ali dosta dobro radimo to. I nekako smo se pomerali i brend je sazrevao vremenom i sve više i više se pomera ka tom nekom… I ono što stvaramo kao taj dostupan luksuz. Da možeš da kupiš dobru košulju, jako kvalitetnu, od nekih najboljih proizvođača materijala na svetu, po pristojnim cenama. Da ne moraš da platiš premium tog nekog, da li je Loro Pijana puta deset, ti možeš da kupiš od istog tog materijala, samo napravljeno u Srbiji za dosta, dosta manje novca. Tako da, krećemo se ka tom dostupnom, sad to trend zove kao quiet luxury, gde daješ potrošačima… Onako… I nismo krenuli odmah sa košuljama po meri. Košulje po meri su došle vremenom, kasnije jeste. Prosto, i kao brend je sazrevao. Prvo je bio okrenut muškarcima, isključivo, a onda vremenom, sad, ono, više ženski brend nego što je muški. Ali ta priča kvaliteta se zadržala kroz vreme i samo se podizao kvalitet vremenom. Tako da, ako treba da ga pozicioniramo, onako, premium, quiet luxury, jel’ dostupan taj luksuz.

Ivan Minić: Namerno te pitam tebe, a ne Draganu – biće prilike i sa njom da pričam ovde – ali namerno pitam tebe zato što ti jesi negde bočno u celoj priči, imaš drugačiji pogled na to sve od nekog ko je direktno unutra i ko se bavi time na dnevnom nivou. Šta se desilo, a imam utisak da se desilo svašta, zato te i pitam, šta se desilo sa tržištem za tih 10 plus godina? 

Jovan Bugarčić: Da, ljudi su se puno osvestili i ljudi traže kvalitetnije. Ljudi znaju sad šta je i svila, šta je i kvalitetan pamuk, šta je i kašmir, šta je 100% vuna, šta je merino vuna. Pre 10 godina, ono… I nekako je sintetika i ta neka priča krenula da bude ultra, ultra popularna, ali ljudi sve više i više cene te stvari koje su, onako, kao: “E, hoću da uložim u dobar komad.” I spreman sam da platim košulju i, ne znam, i 100 i 150 eura i 200 eura, ali da je to dobra košulja. I ne želim da stavim krpu na sebe, i hoću nešto što me, ono, kažem, obučem neku pa me miluje, lepo mi je i hoću da kupim takvo nešto i da uložim. I ne treba mi pet u ormaru, treba mi jedna. I to je sve više i više i to se vidi, ono, kao sve više i više trend – da su ljudi spremni da se odreknu, da ne kupuju masovno, ali da kupe kao jedno i da budu zadovoljni tim jednim, i da u tom jednom izgledaju dobro non-stop.

Ivan Minić: Ne, ja sam stekla taj utisak da je ono… Prošlo ono vreme u kome je bilo… Mislim, prošlo je davno ono vreme u kome je bilo uobičajeno da neko ima 30 odela, ni jedno mu ne stoji kako treba. Ali prošlo je i ono vreme da imaš 10 odela koja su ti, u principu, bezveze sva. Ne, sad imaš možda dva odela, imaš možda dva sakoa još koja možeš da kombinuješ sa nečim. Jer kao, sad je okej da se pojaviš u farmerkama, majici, sako – ili farmerkama, košulji, sako. Malo se, čini mi se, i u višim kategorijama biznisa relaksiralo to. I ostalo je na tome da, samo ti, pa ne znam, bankarski službenici su uvek u odelu, a sve ostalo… Pa čak nisu ni oni. Ali ima, da. Advokati su u glavu. Advokati su u najvećem problemu. Ono, baš sam skoro pričao sa drugarom na tu temu, koliko je to zapravo… Ima to svoje dobre strane, ali onih šest meseci godine kad je temperatura preko 35, ima i loša. Bugarčiću, hvala ti. Mislim da smo ispričali jednu lepu i zanimljivu priču. Jedan blesav put, jednog blesavog čoveka koji voli svašta da proba i da čačka. Moja preporuka za sve ljude kojima je ovo bilo interesantno da te zaprate na LinkedInu i da prate šta objavljuješ, zato što si ti jedan od ljudi kod kojih ja da nalazim na zanimljive stvari, kod kojih se informišem o nekim stvarima, a gde vrlo često, opet, u odnosu na neki moj pogled, dobijem bočni pogled koji mi bude super interesantan. Redovno pišeš. Ne preterano, redovno – taman redovno koliko treba. Nisi od onih što ubijaju, nego taman koliko treba. I to što deliš je vredno za svakoga, ne samo za marketare. Znaš, nisi ono zaluđen za neke besmislene detalje koji će se za dva meseca promeniti, jer se platforme menjaju na tom nivou. Pokrivaš stvari koje su tu da traju i daješ vrednost koja je velika, kao što si dao i ovim razgovorom. Tako da, još jednom, puno hvala što si došao. 

Jovan Bugarčić: Hvala puno na pozivu i vidimo se opet. 

Ivan Minić: Hvala vama što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo interesantno. Zapratite čoveka, ostavite komentare na YouTube-u, to bi bilo to. Mi se vidimo ponovo, naredne nedelje.