Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je Aleksandar Berić. Možda vam to ime nije poznato, ali trebalo bi da bude. Jer Aleksandar je neko ko je u prethodnim godinama, najviše tokom svog rada u Holandiji, pravio neke veoma zanimljive hardverske i softverske sisteme koji se danas koriste u nekim mobilnim telefonima, vozilima, računarima, i pravio je neke stvari koje su i tada, a posebno danas, bile cutting edge u tehnologiji kada je u pitanju, da kažemo, pravljenje čipova i hardverski i softverski deo te priče. Njegova karijera je briljantna, beskrajno zanimljiva, jer on je jedan blesav čovek, kao i većina onih koji dolaze ovde. Već neko vreme je nazad u Beogradu sa porodicom i ovde razvija jednu sjajnu priču koja se zove Next Silicon, o kojoj ćete tek čuti i koja će vam biti sigurno veoma zanimljiva, jer kako da ne bude zanimljiv neko ko pravi možda i najbolji hardver na svetu koji bi se koristio u high-performance computingu i AI-u. Uživajte. 

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.

Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Dobro mi došao. Ja mnogo volim kad imam prilike da ugostim ljude koje ja zovem pravim inženjerima, jer mi svi softveraši, super je to. Neko. Pravi inženjer se bavi i hardverom, a softver je tu kao nešto što treba da upotpuni celu priču. Pa sad, volim ja i mašince, volim i elektroničare, volim svašta, ali nisam do sada imao prilike da ugostim nekog ko radi toliko cutting edge stvari u domenu tehnologije koja je sada mainstream i koja je aktuelna. Tako da mi je veliko zadovoljstvo što si danas ovde. Molim te da nam objasniš gde sada radiš i na čemu sada radiš, a onda ćemo krenuti standardnim putem. 

Aleksandar Berić: Ok, hvala na pozivu. Prvo, pa trenutno radim u NextSiliconu. Imamo R&D centar u Srbiji, Beogradu i Nišu sada. Pravimo faktički čipove u najnovijim tehnologijama. Čipovi su za data centre, znači osnovna tema je high-performance computing i AI. Mislim da je fantastično što imamo u našoj zemlji centar koji je zaista na vrhu tog nekog lanca trenutno, u ovoj firmi koja može da napravi tako nešto. 

Ivan Minić: Ono što je interesantno, što vas izdvaja u odnosu na ostale kompanije koje rade na neki način slične stvari, jeste da ste se vi prilagodili realnosti tržišta i ne tražite nikakvo prilagođavanje sa strane onih koji treba da izvrše neki kod. 

Aleksandar Berić: Da, tako je. To ćemo verovatno malo kasnije doći do toga, ali suština je da imaš naučnike koji su zaista na vrhunskom nivou, tipa CERN, Los Alamos, Sandia i ostale neke velike firme. Imaju svoj source kod, recimo pisan u C, C++, Fortranu, i faktički on taj svoj kod može da deployuje na naš čip bez promene. I to je veliki benefit koji mi nudimo. Naravno, ubrzanje koje mi dajemo je daleko bolje nego Intel, AMD, Nvidia i ostali. 

Ivan Minić: U kojoj fazi je trenutno to na čemu radite?

Aleksandar Berić: Pa, mi imamo par generacija čipova, to je javna informacija već sada, i radimo na novoj generaciji koja je više evolucija, nije revolucija, gde malo više ulazimo u AI, pa sada smo bili na HPC uglavnom. Tako da, to je to. 

Ivan Minić: Dobro. Hajde da se vratimo na standardni put u Pojačalu, ali nam je neizbežno mančmelo pitanje šta si želeo da budeš kad porasteš? 

KAD PORASTEM BIĆU

Aleksandar Berić: Da, da, da. Kosmonaut, policajac, vatrogasac? Pa, ne znam, mislim ništa od svega toga. Tu je onako malo dosadnija priča. Meni je u osnovnoj išla ta matematika prosto. Tako da sam se nekako odmah orijentisao na matematiku, tehniku kasnije. Imao sam dosta kontakta sa lemilicom, sa elektronikom, i to mi je onako baš bilo vrlo zanimljivo. 

Ivan Minić: Kalafonijum. 

Aleksandar Berić: Kalafonijum i miris kalafonijuma u tri, četiri, pet ujutru. Da, to su stvari. Tino-l, i to je to. 

Ivan Minić: A kako je to tada izgledalo u smislu gde si kupio znanje, kako si istraživao? 

Aleksandar Berić: Da, to je vrlo zanimljivo. Mislim, to je bilo valjda pre interneta, nije bilo ničega od svega toga što danas imamo. Znači, prvo, moja ta osnovna škola bila je u Borči. I bila je super škola. Imao sam divnog učitelja i nekako on je ukapirao da imam tu sklonost ka matematici i predložio mi je da se učlanim u neku sekciju koja se bavila elektronikom u okviru te naše škole. I eto, tu sam prvi put, bio sam ono što kažu baš mlad, čuo i za logička kola i za binarni sistem i uopšte za tu neku elektroniku. I počeli smo da se bavimo time. Imali smo neka mala predavanja, neku grupicu. Bila su neka takmičenja i to su neki prvi koraci bili, tako da kažem. 

ŠKOLSKI DANI

Ivan Minić: A šta je bilo kad je trebalo da se malo uozbilji priča i da se pređe iz osnovne u srednju školu? 

Aleksandar Berić: Iz osnovne u srednju? Pa, kako to beše… Prvo, tad su bili prijemni ispiti, je l’ tako? Bili su srpski i matematika. Meni je srpski išao slabije nego matematika, očigledno. Ja sam hteo da idem u Teslu, faktički. To mi je bila škola koja mi je bila jako interesantna. Tu bih nekako nastavio tim istim putem koji sam počeo – elektronika i matematika donekle. I u tom nekom momentu mama je shvatila da postoji Matematička gimnazija u Beogradu. Ja to nisam čak ni znao. I videla je da je prijemni ispit pre svih ostalih škola, gimnazija, tehničkih škola i svega ostalog. I videla je da nema srpskog jezika na prijemnom ispitu, samo matematika. Ali drugačija matematika, skroz drugi sistem. I ništa, rekao sam, hajde da probam. Ja sam tu malo kao spremao za taj prijemni i uspeo sam. Da, to je bio taj moment, mislim, prelomni u mom životu kad sam zapravo ušao u tu školu. Prijemni je bio, naravno, dosta teži. Bilo je 6-7 zadataka, nije bilo kao standardno. Ja se sećam da sam imao 37 poena, što je bila crta. Crta je bila na 37, ko je imao 36 i ispod, nije ušao. Ja sam ušao skroz legalno, to se kaže po pravilima. I eto, pre svih ostalih sam upisao tu školu i to je bilo to. To je na neki način kasnije odredilo moj život. 

Ivan Minić: Ja sam u osnovnoj, kažem, išao na takmičenja iz matematike i sve ostalo, bio u Arhimedesu, išao na njihove turnire. Na početku bio super uspešan, kako je to postajalo kompleksnije, bio sve manje uspešan i skapirao da je došlo vreme za upis u srednju školu. Otišao sam na robotiku jer mi je to bilo nekako opipljivije, a već sam skapirao da mi matematika lagano izlazi iz prstiju. Naravno, iz te generacije ima genijalnih ljudi koji su završili Matematičku gimnaziju, posle dobre fakultete, išli na matematičke olimpijade, uzimali neke medalje. I ja sam znao da ja nisam jedan od njih i nisam želeo da idem u školu u kojoj ću biti među lošijima i morati da se mučim da budem bolji makar od nekog, nego sam hteo da idem… i bilo mi je jako važno da idem negde gde ću naučiti nešto iz elektronike, nešto programiranja, nešto mašinstva, jer me je taj opipljivi deo dosta više zanimao. Ispostavilo se da sam naučio svašta nešto u Politehničkoj i ona je stvarno bila divna. Bilo je i nekih profesora koji su bili kreteni, ali većina su zapravo bili predivni ljudi i dan-danas ih se sećam sa lepim emocijama. A održavao sam neki kontakt sa tom ekipom iz Matematičke i dan-danas se povremeno i čujemo i vidimo. I to je jedan potpuno drugačiji svet i ja sam mnogo srećan i privilegovan što te ljude imam u životu. A voleo bih da i ti daš neki svoj ugao svega toga, zato što ti nisi bio neko za koga se u petom razredu znalo da ide u Matematičku. Ti si to skontao i ti si na neki način poluslučajno došao u tu situaciju. Kako je to izgledalo?

Aleksandar Berić:  To je tačno kako si rekao. To je bilo poluslučajno, u osmom razredu na kraju se pojavila ta neka škola, to postoji, to smo čuli, ajde da vidimo, zvuči zanimljivo. Kako je bio prelaz? Prelaz je bio dramatičan. Ja sam bio najbolji đak u školi, išla mi je matematika lagano, sve je bilo super, neka takmičenja, ok, nikad neki vanserijski uspesi, ali ono, prosto išlo. I sad dolazim u tu Matematičku, tu je neka skroz druga ekipa bila. I kako da kažem, tu se videla razlika u nivou, budimo iskreni. Ljudi su ti kasnije uzimali nagrade na olimpijadama iz matematike, programiranja, fizike, prosto vanserijski ljudi zaista na svaki način. E sad, Matematička naspram Tesle, naravno, to su dva sveta, ali opet, ja i u jednoj i u drugoj školi vidim prednosti i mane, vidim lepotu. U Tesli je sigurno bilo mnogo više praktičnih i primenljivih stvari. Matematička je bila, znaš, dosta je tu bilo raznih matematika. To nije bila matematika kao predmet, to su bile geometrija, analiza, algebra, kasnije statistika, verovatnoća. To je bio širok spektar, išlo se u detalje. I manje prakse. Ali opet, meni je ta teorija falila, jer ja sam uvek bio blizak praksi. U osnovnoj školi praktične stvari – lemljenje, neka elektronika, hobi i tako dalje. Matematika je došla ipak kasnije u ovoj školi, pojačana verzija. 

Ivan Minić: A ostali predmeti koji su tu bili, koji su možda bili na nekom… Margini. Pa ne na margini, nego na nekom, da, drugom planu, ali na značajno višem nivou nego što su bili na nekim drugim mestima. Svi smo mi u srednjoj školi imali programiranje, ali se niko nije bavio tim programiranjem posle. Nekako naučiš napamet, položiš, pa ono, Paskal, i ideš dalje. 

Aleksandar Berić: Da, Paskal, da. Prvi kontakti sa kompjuterima su mi bili u osnovnoj školi. Tada su bili oni, ne znam, ti si mlađi, ali ono, Spectrum, Commodore i te stvari, znaš, igrice preko kaseta, pa se kaseta izvuče, traka se izvuče, pa navijaš olovkom, pa podešavaš brzinu glave itd. Tu sam ali počeo da učim programiranje, u osnovnoj, da razumem šta je to. To je bio neki BASIC, BASIC programski jezik, ne BASIC nivo. I kasnije u Matematičkoj je bio, valjda, taj Paskal i kasnije C, i naravno, nivo je bio nebo i zemlja. E sad, programiranje… Tad, opet kažem, nije bilo interneta, nije bilo ničega. Znači, ti si to učio od tih profesora, od možda drugara, kolega. Ispostavilo se da su u Matematičkoj postojali ljudi koji su već programirali. Znači, govorimo o programiranju u C sa 14 godina, u ono vreme. To je bio, znaš, vrlo, vrlo jak nivo tih ljudi. Tako da sam od njih pokupio poneko znanje, da me povuku na njihov nivo, što se kaže. Bilo je zanimljivo. 

Ivan Minić: Mislim da je jako važno to okruženje koje imaš na takvom nekom mestu. I voleo bih ako možeš da nam kažeš ko su bili neki, pa i drugari, što je novo važno, a ko su bili neki profesori i neki predmeti koji su ti bili posebno interesantni i za tebe.

Aleksandar Berić:  Drugari, pa to ti je ono što kažu, kad pogledaš, ti si srednja vrednost pet ljudi oko tebe koji su ti najbliži. Ja moram reći, meni je moja vrednost skočila na bazi srednje vrednosti te grupe. Pa šta znam, to su bili od ljudi s kojima se danas družim. Znači, Igor, Prele, Čep, Bulat, to je neka ta moja ekipica iz tog vremena, koji su obeležili te četiri godine mog života, definitivno, na svaki mogući način. Znači, neki od njih su se takmičili, uzimali nagrade, programirali, pravili firme. Znači, bilo je skroz neko drugo okruženje. Što se tiče profesora, mislim, stvarno su svi bili super. Apsolutno ne znam koga bih izdvojio u nekom svetlu. Stvarno, svako je dao neki doprinos i vrlo šarmantna biologičarka, recimo. To ne bi očekivao iz Matematičke gimnazije, ali biologija je bila fenomenalan predmet. Znači, jer je uvek se insistiralo na nekoj logici, da ti razumeš kako radi, ok, u ovom slučaju, ne znam, kompjuter, čip, matematika, u ovom slučaju biologija, organizam, ljudsko telo, biljka, životinja. Teralo nas je na logiku konstantno. Znači, nikako neko učenje nekih pojmova, fraza, detalja, nebitnosti, nego suštine. Znači, onda povezuješ stvari i učiš.

Ivan Minić: Ja se sećam tog jednog trenutka kad me drugarova sestra pitala da joj pomognemo oko nečega. I ona je studirala biologiju i kao šta ti treba? Pa treba mi da nešto uradim u Mathlabu. Šta će tebi Mathlab u biologiji? Onda mi je objasnila da su oni radili neko proračunavanje, neku biomehaniku, i ja sam bio potpuno blown away, jer kao to pre 25 godina. Ok, znao sam neke osnove Matlaba, to koliko je njoj trebalo, znao sam da joj pomognem, ali znaš, ako nisi u toj oblasti, ti nemaš predstavu šta može tu da se radi, da to nije ono, nemaju oni samo herbarijum. Ok, herbarijum, ali nemaju oni samo herbarijum. 

Aleksandar Berić:  Znaš ti koliko je to zanimljivo? Dokle je to došlo danas. Kada kažeš programiranje, Matlab i biologija… Znači, moja najstarija ćerka, Tića, ona studira, zovu to u Delftu Nanobiology. To je kao neka fuzija biologije, matematike, programiranja, fizike, svega živog. Ti faktički tu vidiš da ona mora da razume, ne znam, genetiku, DNK ćelije, biologiju, ali mora da isprogramira to. Jer u suštini danas, ako… Simulira. Simulira. Znači, moraš da imaš u prstima par tih oblasti da bi bio uspešan, znaš. Moraš da razumeš i suštinu tog nekog svog segmenta, svoje ekspertize, ali da ga isprogramiraš. Tako da, eto, dokle je to danas došlo.

Ivan Minić: Šta je pre moglo da se desi dalje? Odnosno, ok, Matematička je izuzetno teška i prolaznost ljudi iz Matematičke na svim fakultetima je dosta dobra. Ali kao, šta je bilo tvoje razmišljanje, kako krenuti u neku konačno ozbiljnu priču?

Aleksandar Berić:  Pa, pazi, za početak u Matematičkoj trebalo je preživeti. Znači, iskreno rečeno, ta prva godina za mene je bila vrlo, vrlo izazovna. Znači, iz neke moje osnovne škole gde sam bio super, gde je sve išlo samo od sebe bez nešto mnogo mučenja, odjednom ovde došlo Paskal, C, programiranje, matematike nekih x nivoa. Na kraju te prve godine, sećam se, bile su rekurzivne funkcije. Iskreno, trebalo je pisati. Čuvan je taj problem kojim smo se tad bavili, ne mogu nikad da ga zaboravim – problem šahovske table i skakača. Znači, trebalo je napisati program da konj obiđe, skakač obiđe svako polje table jedanput, osam puta osam. 

Ivan Minić: Da nijedno ne ponovi. 

Aleksandar Berić: Ne ponovi, da. Znači, to je bilo vreme računara koji su bili mnogo slabiji nego danas, znači neuporedivo. I trebalo je to rešiti u nekom realnom vremenu, znači, da ne traje danima da vam to računa. I, znači, kreneš, kreneš, kao for petlje, a ne može, baš nije skalabilno, ne može previše polja. I na kraju rešenje – rekurzija. Sad ti ukapirati rekurzivne funkcije u C-u u tim danima, ono, trebalo je malo napora. Tako da, s pomoći tih drugara, na kraju sam ga isprogramirao, radilo je, ali baš je bio veliki skok.

FAKULTETSKI DANI

Ivan Minić: Dobro, i kako to ide, da kažemo, dalje ka fakultetu?

Aleksandar Berić:  Pa, ok, posle sam se malo ja navikao na taj nivo. Bilo je bolje, druga, treća, četvrta godina, bilo je sve, da kažem, lakše i bolje. I ono, išlo je to sve nekim svojim tokom, bilo je super. I sad kasnije, neki prirodni put je bio ETF, mislim, šta drugo? Nekako je bilo po automatizmu. Bili su neki drugari koji su odlazili u Ameriku, napolje. Ja nešto u tom momentu nisam bio raspoložen previše, valjda zbog društva. Tako da sam ostao tu i ETF je bio prirodni neki izbor. I onda, ok, sad imaš tu par nekih izbora. Koji smer? Da li softver, da li elektronika, fizička elektronika, energetika? I to mi je bilo onako dosta straight forward – elektronika je bio moj izbor, jer prosto, ajde, let’s go back to the roots. Daj da vidimo ponovo lemilice, integrisana kola, otpornike, kondenzatore, kako to radi zapravo i daj da se malo bavimo time. Tako da je to bio izbor. I bio je taj prijemni koji je, posle ove škole, stvarno bio formalnost. Znači, bila je mnogo teža matura nego prijemni. Tako da sam, eto, tu otišao, završio, upisao. To je bilo to. 

Ivan Minić: Kakav je bio ETF? 

Aleksandar Berić: Zapravo dobar. Bilo je stvarno profesora koji su legende. I matematika, elektronika i, kako da kažem, super je bila ekipa. Ljudi koji su studirali i, ono, taj neki socijalni život i znanje koje smo dobili, bilo je okej. Stvarno, evo, posle toga sam dosta vremena proveo u Holandiji. Ne mogu da kažem da je to neki nivo značajno ispod ili ovako, onako. Bilo je. Bilo je dobro.

Ivan Minić: Ono što jako često kažu, i mislim, to su iskustva i mojih prijatelja i sve, jeste da je ETF izuzetno težak. Sad, okej, ti si došao sa dobrom kondicionom pripremom. 

Aleksandar Berić: Jesam, jesam, apsolutno. 

Ivan Minić: Kako je to, koliko je bilo teško, koliko je bilo zanimljivo, koliko je to bilo upotrebljivo? 

Aleksandar Berić: Uff, to je dobro pitanje. Znaš kako, bilo je na momente teško. Matematika… Mislim, bilo je ljudi koji su došli iz srednjih škola tipa Tesla i ostalih, kojima je matematika bila jako teška, a ne ETF. Nama je to bilo mnogo lako. Ali smo mi možda malo zapinjali na elektronikama, integrisanim kolima i tako tim nekim stvarima, sa kojima nismo imali iskustvo. Tako da, bilo je… Ako nešto mogu da izdvojim, to je legendarni Caja, profesor elektronike. Mislim da ga svi spominju, nažalost, pokojni sada. Mnogo se tražilo. Znači, bili su stvarno teški ispiti, vrlo, vrlo, vrlo teški. Na svaki način. Bili su i pismeni i usmeni, Elektronika 1, Elektronika 2… Ja sam tome stvarno pristupio ozbiljno, toga se sećam. Rekao sam, okej, zbog ovoga sam upisao faks. Znači, ako ima nešto, to je ta elektronika, zbog toga sam to hteo, ajde da ovo rasturim. I onda sam bukvalno seo i učio, spremao se, razmišljao, pitao ljude, pitao Caju, pitao asistente. I na kraju došao taj ispit. Znači, pismeni… Sad, zaboravio sam naravno, ali bilo je rešavanje nekih tranzistora, nekih kola, nekih pojačavača, šta ja znam. I tu sam imao desetku na tom pismenom ispitu. Onda je došao usmeni i to je ono bilo – staneš pred njega, on te pita, ti pričaš, tabla, pitanja, ovo, ono. Prošlo je sve, znači bukvalno, i na kraju – “Da, kolega, devetka, može?” “Može.” “Ćao.” Tako da, bilo je super iskustvo. Bio sam naravno srećan tom ocenom, znanje je bilo dobro. E sad, pitanje je tvoje – upotrebljivost tog znanja. Znači, to stvarno zavisi od toga šta čovek dalje radi. Neko će reći: “Šta će mi FET-ovi, tranzistori? Bavim se, ne znam, programiranjem, to mi više nije bitno.” Okej, slažem se, ali daje ti neku širinu. Daje ti da ukapiraš neke stvari u osnovi, kako rade. I mislim da je to ETF. Znači, ETF ti da jako dobru tačku polaznu i ti posle sebe gradiš. Znači, ako ideš u, ne znam, C++, programiranje, high-level, neki bare-metal, hardverski dizajn – znači, imaš verifikaciju, imaš super osnovu. Treba posle da se još gradiš, ali ti je data osnova koja ti treba. U tom smislu, dobro. Šta su mane? Recimo, to sam video posle u Holandiji. Na primer, svi tamo, studenti njihovi koji su došli na doktorat, kao i ja, svi su potpuno fluent u, ne znam, Linuxu, operativnom sistemu, snalaženju, skriptovima i tako dalje. Mi to nismo dobili na faksu. Znači, ta neka praktičnost je definitivno falila. To bih voleo da je možda sada promenjeno, ne znam, ali da se malo ubaci više te prakse, nekih korisnih stvari. 

Ivan Minić: Mislim da to svakako ima smisla ubaciti u tim nekim kasnijim godinama, definitivno. Mislim da je dobar deo one reforme Master 4.0, na kojoj su radili prethodnih godina, zapravo uključivao te komponente. Generalno, deca koja su bila dobri studenti ETF-a poslednjih 30 godina su headhuntovana od prvog dana, s jedne strane. S druge strane, ko je preživeo ETF i došao do pred kraj, uglavnom je imao dobre opcije i za prakse i za svašta nešto. I ja znam dosta ljudi koji su uglavnom posle išli po Evropi. To je bilo super zanimljivo i za mnoge od njih je to zapravo bio prvi trenutak kontakta sa nekim cutting-edge stvarima. Većina je super prošla u svemu tome, što znači da su bili dobro pripremljeni, uz neku adaptaciju koja je bila onako malo tricky. Ali ne znam da li je iko išao na praksu na kakvu si ti išao. 

PRAKSA U JAPANU

Aleksandar Berić: Japan, da. Wow. Pa da, znaš kako, oni su nas rangirali po proseku. Meni je prosek bio nešto preko devet i bio sam, okej, uglavnom u vrhu te liste. I to je bilo onako malo ad hoc, kao neki start-up mentality odlaska na praksu. Jer šta je bilo? Okupio nas je sve čovek iz IAESTE-a, koji je organizovao sve to, stvarno, svaka mu čast i puno mu hvala još jednom. Okupio nas je u neku sobicu i rekao: “Okej, idemo.” Praksa – imaš, ne znam, lupam, Infineon, Nemačka, ovo, ono, Evropa, Austrija… E onda bude neka Južna Afrika, pa bude neki Japan, kao neki totalni exception. Uglavnom je bila Evropa, koliko se sećam. Sećam se da sam razmišljao… U stvari, ljudi su mahom razmišljali – okej, hajde da idemo Nemačka, Austrija, Evropa. Zašto? Pa zato što su gradili neku priču za kasnije. To su kontakti koji su im bliski, da mogu da odu posle na doktorat, na prvi posao i tako dalje. Ako stajem da idu van zemlje… Meni ideja bila, ok, idemo što je moguće dalje odavde. Ne da bežimo odavde, nego da… 

Ivan Minić: Što različitije. 

Aleksandar Berić: Što različitije, da. Nešto skroz ludo na ovo, što je neobično, što je atraktivno, što ćeš pričati decenijama dana – bio sam tamo i tamo, radio sam ne znam to i to. I onda meni je zapalo za oko, valjda, Južna Afrika i Japan. To su bile dve eksepcionalne opcije iz celog tog seta. I nažalost, jedan dečko pre mene uzeo je Južnu Afriku. Ja rekao: “Ne! Ako sad neko uzme Japan, ja sam onda… šta? Ostaću u Evropi?” I srećom, nikom to nije bilo dovoljno egzotično ili ne znam šta i to je nekako ostalo i ja ono naš kao: “E, ok, Japan, naravno.” I tako je bilo. I onda je posle trebalo skupiti neke pare za put, pošto oni su plaćali smeštaj i hranu i neki mali džeparac tamo da se može preživeti, ali ta avio-karta je bila u ono vreme naša obaveza. Velika cifra je to bila. 

Ivan Minić: Mislim, to je ono vreme bilo vreme u kome je nama trebala viza da odemo u Mađarsku. 

Aleksandar Berić: Jest. Da, to je posebna priča. Znači, sad da stavimo to u kontekst vremena. To je bila faktički ’99. godina. Znači, ja sam dobio tu praksu pre, onda je izbilo to nesrećno bombardovanje, zemlja nam je bila zatvorena, znači, nije se letelo. Nije bilo moguće bukirati let iz Beograda. To je bio kontekst, čisto da podsetimo mlađe generacije. Tako da, recimo, da, izdavanje vize, znači, kako uopšte doći do Japana… Znači, kao što si rekao, svima je trebala viza za sve. I moram reći, japanska ambasada je radila tokom bombardovanja, što je bilo neverovatno. I ja sam otišao, bila je negde kod Ušća, kod bivšeg CK, tamo im je bila ambasada. I bukvalno ono, walk-in. Okej, dobro, ja sam Aleksandar, kao, ja mogu da uzmem tu vizu, dajte papire, ja papire. Ambasador je bio tu fizički prisutan i čovek je poštovao proceduru njihovu i dobio sam tu vizu usred bombardovanja i cele te situacije. I onda, bukvalno, ovi iz Japana su se pitali da li ću uopšte doći zbog cele te situacije, kako je to sve tada izgledalo sumorno. I na kraju dana to je stalo i bukvalno posle toga 15-20 dana ja sam bio na putu za Budimpeštu, naravno, pošto se odatle letelo. Znači, neki bus do Budimpešte, pa valjda Frankfurt, Frankfurt–Narita, Tokio. Narita, Sujardo u Japanu. I tamo sam otišao nekog, valjda, jula meseca, čini mi se, i eto, bilo je potpuno ludo iskustvo – i dobijanje vize i odlazak do tamo. 

Ivan Minić: Kako je koncipirana praksa? Koliko traje? Na čemu ti radiš? 

Aleksandar Berić: Da, znači, praksa je bila tri meseca i nisam tačno znao šta će biti tema tada. Znao sam da će biti na fakultetu u Japanu, Tokyo Metropolitan Institute of Technology se zvao. Otprilike, to je bilo sve što sam tad znao. I okej, znao sam da će biti neki host family, znači, porodica kod koje praktično živiš. Znači, nije bio internat, nego porodica. To sam znao.

Ivan Minić: I kako je to izgledalo kad si prošao taj put autobusa i aviona?

Aleksandar Berić:  Pa, kako ti kažem, to sve je bio šok do šoka. Znači, prelazim granice i onda, okej, Frankfurt – odjednom ogroman aerodrom, mislim, nisam imao kontakt s takvim stvarima. Treba naći let za Japan odatle, i okej, dobro, mislim, nije to toliko teško.

Ivan Minić: A jeste stres prvi put kad nešto tako radiš? 

Aleksandar Berić: Pa da, jeste. Onda je lako i logično. Da, iz ove perspektive, ono, kao, šta, aerodrom, kao model. I onda, naravno, ogroman avion koji leti do Japana. Sećam se, ne znam koji je bio tip aviona, ali ono tipa – tri sedišta, pa hodnik, pa četiri sedišta, pa prolaz, pa tri sedišta, naš ono, ogroman avion. To je ostavilo veliki utisak. I ono, sećam se, poleće, nikako da poleti, naš ono, dok se zalaufa. Tako da, već tad je sam početak bio fascinantan. I onda sletimo u Japan, pošto je bio jul mesec, naravno, mislim, to je neverovatno. Celi taj Tokio, kako je to izgledalo još u ono vreme, to je bilo kao futuristički film. Ne znam, Blade Runner, samo u nekom svetlijem obliku. One čuvene njihove neonske reklame, svetla, sve zgrade svetle, ono, blješte, crvena svetla po krovovima, ne znam, ogromno to sve delovalo. Aerodrom, sve je bilo fascinantno, nekako robotizovano, automatizovano, svi vode neke mobilne telefone, u ono vreme, što kod nas nije bilo. I veliki šok. Naravno, još veći šok bio je kad sam napustio klimatizovan prostor. Jul, Japan – znači, ono, vlažna klima, velika temperatura, momentalno se preznojiš. I onda shvatiš da je svaki prostor klimatizovan – od autobusa, metroa, vozova, radnji, bilo kojih. Znači, to je isto ono, bilo za mene neverovatno u to vreme. Tada toga ovde nije bilo. I onda ništa, dolazak tamo, sačekale su me neke te moje kolege s fakulteta, odveli me do te porodice, na skoro drugi kraj Tokija. Znači, sam put je trajao, ne znam, u satima izraženo, dok sam došao do tamo. I odjednom, sećam se, neka mala drvena kućica, kako ja prolazim, malo krupniji od njih, sve se to nekako trese, vibrira. Neki sitni, mali ljudi, ljubazni, fini, tihi, mirni. Znaš, ono, ja totalno u jet lagu, a ne znam gde sam. Otprilike, samo želim da legnem. I ništa, prva noć, i, naravno, šta se desilo? Desio se te noći zemljotres. To je bilo ono, kao, naravno. Prva asocijacija je bila na bombardovanje, to smo mi tad proživljavali, to se isto treslo, ali iz drugog razloga. I onda, šta je bilo još gore, počeli su da lete neki mlazni vojni avioni i taj zvuk, naravno, budi asocijacije. Tako da, ta noć je bila stvarno onako burna. Ali, onako, posle, uđeš u neku rutinu. Ti ljudi su bili mnogo divni, mnogo fini, stvarno, lepo je bilo to kod njih. Jedino što su mi rekli: “Saša, jedeš k’o tri Japanca.” Pošto sam kod njih doručkovao i večerao, a ručao sam na fakultetu. I ono, kao, oni su naš, mali, skromni, neke porcije, a ja sam sve počistio što su mi dali.

Ivan Minić: E, znaš šta se sećam? Moj prvi i jedini kontakt sa Japanom – nisam bio u Tokiju, bio sam u Kobeu, Kjotu i Osaki. Taj nebo i taj moment kad smo sleteli, kad smo, zapravo, stigli s Kansai aerodroma u Kobe… Gde izlazim i – isti mi je utisak kao tvoj, samo što je prošlo 20 godina. Ja sam išao 2009. i sve je retrofuturizam. Znači, nije futurizam, nego kako smo zamišljali da će izgledati budućnost u filmovima iz 80-ih. Znači, to – Blade Runner, Judge Dredd… To je ona braon boja, ona stakla koja se presijavaju kako zalazi sunce, još je bio taj zlatni sat, pa sve izgleda fascinantno. I taj momenat koji mene dan-danas oduševljava… Super je sve ovo sad – high-res touch screen-ovi i sve ostalo, ali ti i dalje imaš kontakt sa bakelitnim tasterima, low-res ekranima i sa mehaničkim uređajima koji očitavaju karte i sve ostalo. Taj zvuk te mehanike i svega toga, kao inženjer, ja sam bio najsrećniji na svetu, ja bih samo kupovao karte za metro i čitao ih sve vreme. Ali mi je bio taj neki vibe… Kažu mi da je u Tokiju malo drugačije. To mi je baš pričao poznanik, drugar, Japanac, koji je odrastao u Americi, ali se kasnije preselio i živeo dugo u Tokiju. Mi smo imali jako veliki problem s sporazumevanjem i razumevanjem. 

Aleksandar Berić: Imali ste ili niste? 

Ivan Minić: Imali smo. I to je, čak i kada neko razume engleski, bio problem da ostvarimo neku sadržajniju komunikaciju, a većina njih nije ni razumela engleski. 

Aleksandar Berić: Da. 

Ivan Minić: I to je onako… Mislim, 2019. imaš mape, imaš translator, imaš mogućnost da uperiš telefon i on će da ti prevede njihovo pismo i ti ćeš otprilike znati šta je. Bilo je situacija koje su bile jako neprijatne. Između ostalog, kad smo se vraćali nazad, mi smo promašili voz koji je trebalo da dođe. Srećom, ušli smo u voz koji ide na isto mesto, samo drugim putem, malo dužim, ali isto ide na aerodrom. Stigli smo na vreme, sve je ok, zato što ti nemaš vremena da pročitaš i prepoznaš sve. Ti vidiš frazu, prepoznaješ otprilike i to je to. I ulaziš. Sad, što nije ispalo tačno kako treba, nema veze, na kraju se završilo kako valja. Ali Japan je zapravo bio moj prvi kontakt, posle sam ih imao još nekoliko, sa zemljama u kojima nismo učesnici igre. I to te prilično osposobi za skoro ceo svet. Osim Azije. Da. Gde ti gledaš oko sebe i ne možeš da pročitaš ništa. Ti ne znaš gde si, možeš da opišeš opisno – “ima velika zgrada sa mnogo svetlećih ekrana” – super. Svaka je takva. Da. I kako je to izgledalo u trenutku kada nemaš Google mape?

Aleksandar Berić: Nema ništa. ’99. Da. Znači, to su bile… Kako da kažem… Kako bih sad rekao moderno – izazovno je bilo. Znači, prvo, jako slabo govore engleski. Jako, jako, jako slabo. I drugo, što me još više nerviralo – kada ti pitaš neko pitanje jako polako… Inače imam tendenciju da govorim brzo, nemam strpljenja, ali kada se potrudiš da govoriš jako polako, da te neko razume… I taj neko ovako: “Uhh… Ooh…” I to onda traje nekih desetak sekundi. Dok on dobro to iskombinira u glavi, vidi šta i kako je, dok ti kaže neki odgovor – opet svaka reč traje dok se izgovori. I mene je vrlo brzo to počelo jako da nervira. I onda sam na faksu našao neku divnu ženu koja je te strance poput mene, gaijin, kako bi rekli Japanci, učila osnovama pisma, jezika, kulture, šta ja znam. Meni je to bilo super. Okej, ajde, ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se. I ništa, u suštini, Japan u osnovi ima tri pisma – katakana, hiragana i kanđi, tj. kineske karaktere. Znači, hiragana je pismo koje oni koriste za neke, da kažem, japanske reči, uglavnom sa uslovima. Katakana je za strane reči, kad govoriš neka imena firmi i nekih stvari koje nemaju oni u svojoj kulturi. I njih sam naučio neku osnovu, sad da ne preterujem, par desetina, ne verujem da sam više znao. Ali opet, izgovor sam isto bio savladao do mere da se ti na ulici možeš sporazumeti. Okej, gde je, koliko je, šta je, kuda i tako dalje. I to mi je stvarno ubrzalo život, da budemo iskreni. Bez toga sve je trajalo beskonačno. Ovako, i kada imam neki odgovor, ja ga ne razumem do kraja, ali znaš, ekstrapoliraš te njihove reči koje su ti rekli, izvučeš neki zaključak i možda kažeš idem levo, desno, znam šta hoće. Bez toga stvarno teško, mučenje.

Ivan Minić: Mislim, mi smo primetili, to je jedna stvar, čini mi se da je razlog kulturološki, ne znam, ali da, kada ih pitaš nešto što ne znaju, da imaju jako veliki problem da ti kažu da ne znaju. I onda će da ti gube vreme i na kraju, ono, kad završe sa mrtvom petljom pre nego što se “pregreju”, oni će da ti kažu nešto. Znači, kao, idi tamo. Tamo. I kao, ti odeš tamo, on pobegne na drugu stranu da bi izbegao sad tu nejasnoću. 

Aleksandar Berić: Jes, jest, jest. Baš onako, izvan očekivanja. Ja mislim da je to kulturološki, apsolutno. Ljudi neće da te na neki način razočaraju, hoće da ti pomognu, nekad ne mogu, ali umesto da kažu, ti uđeš u mrtvu petlju, on ne zna gde je, ne možeš ga izvući. 

Ivan Minić: A šta je bilo sa, da kažemo, projektom koji si trebalo da radiš? Šta se desilo? 

Aleksandar Berić: E, to je bilo stvarno futuristički. Znači, to, kako da kažem, ono, kad sam to čuo, šta treba da radim, ono je bilo kao, wow. Znači, šta je bio projekat? Projekat je bio, zvali su ga Emotional Engineering. Šta to znači? Znači da ti imaš na nekom MP3-u snimljen ljudski glas, neki jezik, imali smo razne – japanski, engleski, nemački, srpski, italijanski – i ti treba da izvučeš emociju tog glasa. Ono, angry, sad, disappointed, happy, imali smo par nekih kategorija. Znači, posao je bio na bazi par sekundi nekog glasovnog snimka da izvučeš emociju. 

Ivan Minić: Sentiment. 

Aleksandar Berić: Da. Ja sam onako stao i rekao, dobro. Super. Super. Super. Prvo, moje pitanje je bilo, čemu to, dođavola, služi? Mislim, opet kažem, 1999, 2000, 2001. godina. Znači, bilo je davno. Danas bih već mogao da nađem primenu, zar ne? Imao bih neke stvari gde bih to mogao da primeniš vrlo lako. Sad, primeniš to kroz neki AI i tako dalje, ali onda toga nije bilo. Dakle, moj prvi problem bila je praktična primena toga, ono, kao close to zero. Znači, šta radimo, čime se bavimo? Ali okej, da opstanemo. To su mi rekli, kao, Japan ide uvek par godina unapred, više nego, ne znam, Evropa i Amerika, i kao, get used to it, buddy. I ništa, onda, šta je bilo? Imaš računar, imaš Matlab, čitaš radove, kodiraš u Matlabu ono što si pročitao, pokušavaš da na neki način validiraš da vidiš da li to stvarno radi. U principu, sad kad vratim film, mislim, bilo je zabavno, neke stvari sam naučio. Makar taj neki basic, scientific approach – čitaš radove, istražuješ, gledaš, smisleno, besmisleno, razumeš šta pričaju, koje su tehnike, modeli, matematike i tako dalje, i naravno da to iskodiraš. Bez toga nema ništa. Tako da je to, u tom smislu, bilo lepo iskustvo, stvarno. 

Ivan Minić: Je l’ bilo nečega što je, da kažem, bio konkretan rezultat koji je imao smisla? 

Aleksandar Berić: Moj tadašnji stav bio je da Japan, sad ne znam kako je danas, ali tada, dosta tih istraživanja i rezultata – upitan je bio rezultat. Vrlo mnogo priče, relativno malo nekog smisla. Zašto? Zato što su zadaci bili mnogo teški. Ti nisi mogao doći do ne znam kakvog spektakularnog rezultata. Ali sam primetio da, znaš, iz godine u godinu, recimo taj moj research je otišao nekom drugom studentu, novom, da nastavi. I sukcesivno, oni su pravili pomake. I to je, mislim, neverovatan njihov ono gain, koji oni uspevaju da izbacuju nakon x nivoa godina. A konkretno za mene, znači, prvo, pošto, znaš, želim da uspem, da bar nešto uradim konkretno, prvo sam limitirao – okej, znači, forget Japanese, hajde English, da vidimo to, da makar nešto tu isteramo. Okej, ne moramo imati osam emocija, hajde da imamo tri emocije. Ono, neke najrazličitije. I tu sam ostvario neki uspeh, ono, na nekom statističkom modelu, koliko je već bilo tih semplova. Mogli smo da nešto razlikujemo.

Ivan Minić: A kako je bilo sarađivati sa kolegama tamo?

Aleksandar Berić: Bilo je, bilo je ljudi iz Evrope, bili su iz Švedske neki, sećam se. Bilo je naravno Japanaca, bio je super pametan Japanac s kojim smo sarađivali. Naravno, sa strancima je bilo lakše zbog te komunikacije. Prvo, engleski jezik, naravno, svima je bio super, i tu smo mogli da se družimo, pijemo pivo, izlazimo i da radimo neki taj research. Znaš, kao, ovo u Matlabu, pokaži mi ovako, onako, i ja njemu, i on meni i tako dalje. Znači, to je bilo super. Tako da sam tad prvi put osetio taj, ono, zaista international environment, i bilo je dobro. Bilo je fino.

Ivan Minić: Meni je najveći utisak koji mi je ostao, baš vezano za Japan, osim toga da je druga planeta, da, i to koliko oni zapravo vode računa o svom ostrvu, jer ima ih mnogo, ostrvo je veliko, ali je relativno malo za taj broj ljudi, i ono, to da nisi mogao da vidiš papirić i sve ostalo. Sad, tad je bio i ovo, kod mene je bio i onaj momenat da ne možeš naći ni kantu, jer su oni posklanjali kante posle nekih stvari koje su se dešavale sa onim incidentima sa metroom i tako dalje. Kada ideš okolo kao ludak i nosiš papirić. Zato što su mi objasnili gde su sakrivene. Mislim, gde su sakrivene. Ne vidi se to toliko, ali oni znaju gde je, i ono, su mi objasnili. Ali definitivno, ono, najveći utisak jeste njihova istorija, kultura, hramovi i parkovi, oko svega toga i ceo taj odnos koji oni imaju prema prirodi i svemu tome. Ja nisam dovoljno dugo bio da obiđem sve što sam hteo, ali sam imao jedan dan u Nari, gde sam se družio sa onim daćima, koji su jako bezobrazni, imaju hranu.

Aleksandar Berić: I prolaze semafore, isključivo na zeleno svetlo. Znači, to je ono, bezobrazni su, prvo mole za hranu, onda vide, ako nećeš da im daš, oni uzmu. I to je vred. Ali u tome koliko su bezobrazni, istovremeno su jako lepo vaspitani. 

Ivan Minić: E to vidiš. Znači, jako malo, kao kad je dete pokvareno, znači, probaće lepo, ako ne može, onda će na foru da te uradi. 

Aleksandar Berić: Tako je. 

Ivan Minić: Kako je to bilo iskustvo sa tim vannastavnim aktivnostima? 

Aleksandar Berić: Da, pa, ok, da, ima sad tu šta se priča. Prvo, o te čistoci, da, znači, apsolutno. Mislim, pazi, ti Tokio, ne znam koliko miliona ima grad, šta brojiš u metropolitanu, šta ne, ali, ono, 15-20 miliona, mislim da bismo mogli da kažemo komotno. Znači, stvarno prečist grad, nemaš ono nikakvo zagađenje ili nešto, na bilo koji način. To je bilo impresivno. Znači, to, to, to, da, apsolutno, to je dan-danas, ono, kad se setim toga, to je, nemaš… Mislim, pazi, cela Azija je tako. Mislim, ja sam posle bio i po Koreji, po Južnoj Koreji, slična je ta kultura. Znači, ono, ljudi su jako disciplinovani, vode računa, paze, imaju taj neki… 

Ivan Minić: Ali nemoj da kažeš da je cela Azija tako, nije. Što, Azija nije, Japan, Južna Koreja, Azija je i Laos. 

Aleksandar Berić: I Indija i tako dalje. Znači, otići u Indiju, to ti je neki drugi kraj spektra te Azije, makar iz mog iskustva, da. Ovo da. Ovo da. 

Ivan Minić: Šta si radio osim što si išao kuća-posao-kuća? 

Aleksandar Berić: Posao-kuća, da. Pa, šta sam radio… Recimo, jedan zanimljiv detalj je bio kako sam išao do tog posla. Znači, išli smo vozovima, dva voza se promeni. Sad, ono, ok, to traje, znači, to traje, sad, sad, tipa, ne znam, ja više ne znam koliko. Šta si radio u to vreme? Ja sam uzeo i odštampao ne znam, x knjiga Isaka Asimova, Artura Klarka. Mislim da sam pročitao sve “Zadužbine” u Japanu, a ima ih, hvala Bogu, neki drugi SF. Znači, mislim da sam tad čitao valjda najviše u životu. Znači, to vreme u vozovima je potrošeno fenomenalno. To je pod broj jedan. Pod broj dva, izlazilo se u Tokio. Znači, bio je taj neki Ropongi, deo grada gde izlaze stranci i tako dalje. Tu je bilo najneverovatnijih iskustava. Sad, da nećemo mnogo o tome, ali ono što možemo da pričamo – bio sam uhapšen u Japanu. Te zanima kako? Znači, kad se dođe tim vozovima do određene tačke blizu mog fakulteta, mene čeka bicikl parkiran na stanici, koji mi je dala ta divna žena koja me učila japanski. To je neki njen prastari bicikl, crni. Ja lepo sednem na bicikl i pedaliram do fakulteta. I tu gostujem, idem na faks i nazad i tako dalje. U jednom momentu, vozim bicikl po Tokiju i, ono, ispred mene policija stane, izađe i nešto mrmlja na japanskom. Ja stvarno nisam imao taj nivo da ih razumem šta hoće. Znam da su nešto govorili, nešto žuto, žuto, žuto. Šta sa žuto? I oni, sve sa svojim belim rukavicama, u kojima uvek operišu, ubace i mene u auto i bicikl, i pravac u neku stanicu. Ja, čoveče, wow, ovo je iskustvo. Ajde da vidim šta se sad dešava. I sad ne mogu da se setim više šta je bilo u stanici, da li sam imao nekog prevodioca ili je bilo sve na japanskom. Tek ukapirao sam da meni fali taj žuti stiker. Jer, valjda, svaki bicikl u Japanu ima neki žuti stiker koji govori da kao nije ukraden i da ima neku, ne neku, nego, ono, istoriju, šta već, kao registracija. 

Ivan Minić: Saobraćajna za bicikl. 

Aleksandar Berić: Saobraćajna. Znači, ja okrenem tu ženu koja mi je dala bicikl i ona, možeš misliti koliko se Japanka usplahirila kad je čula šta mi se desilo. I bukvalno došla, ono, znaš, izvini, izvini, izvini, i objašnjavala policajcima. To je, pazi, potrajalo. Ta procedura objašnjavanja isto je bila, to su sati u pitanju. I na kraju smo izvukli i mene i bicikl i dobili smo neki novi stiker za bicikl i tako dalje. Tako da, umesto da odem na fakultet, završio sam u policiji tog dana. 

Ivan Minić: Jesi video nešto od prirode? 

Aleksandar Berić: Pa jesam, bili smo na raznim mestima i bila je ona neka japanska NASA. Recimo, isto je bilo fantastično iskustvo otići. Bio sam tada u nekom, bukvalno, International Space Station. Imali smo neki model da sam bio u njemu, tako da je to bilo isto super. Ali od prirode, ti znaš, simboli Japana, je l’ tako? Planina Fuđi. I ono, svi to gledaju kao snežna kapa, trešnjin cvet, to su njihove te tipične slike. I naravno, ono što se kaže, kao i svaki turista, ja sam poželeo da vidim malo više oko toga svega. Šta je fora? Znači, fora je da se popneš na taj Fuđi, koji je 3.770 ili tu negde, ta neka visina. Znači, solidno je to visoko, nije ono da kažem neka obična planinica. Popneš se i da dočekaš izlazak sunca, je l’ tako? To su vetri simboli Japana – sunrise, Fuđi, trešnje itd. Ok, raspitao sam se. Znači, kako to obično se radi, ljudi odu busovima do nekih međustanica, na neke dva kilometra visine, i onda imaš neku kao trek rutu, onako vijuge, stepenice, i ti se tu penješ. Imaš neke… U to vreme nije bilo mnogo nekih osveženja, nekih malih hramova itd. Ali treba to prepešačiti. I sad, tu se, recimo, dođe obično pola noći i onda ideš po noći i penješ se da bi došao gore na izlazak sunca. Ok, meni to je bilo kao dosadno, kao ono turistički, kao, ma ne, nije to to. I ajde, rekao da probam da se popnem peške od nule, mislim, od blizu nule. Malo sam se raspitao, znači, postoji neka stanica za voz tu negde dole u blizini te Fuđi planine, i ja sam došao vozom dotle, neko lepo prepodne, popodne, podne, koliko je već bilo sati, i ajde, sad ti kreni i penji se. E sad, gde, kuda, kako? To mi niko nije rekao, to ne znam da li je iko radio, mislim, makar od ovih kod kojih sam se raspitao. I ti, u principu, šta ti je orijentir? Mislim, orijentir ti je planina, kao, tamo je. Znači, izađeš iz voza i moram nekako ići tim smerom. I ništa, polako.

Ivan Minić: I kuda si išao? 

Aleksandar Berić: Pa, putem. Znači, prvo je bio neki put, sećam se, bili su i neki putokazi, sve naravno na japanskom, tako da to nije bilo neke velike pomoći. I ništa, počeo polako da pada mrak, taj put je postao sve nekako manji i, naravno, bile su neke raskrsnice, ti, ono, branch predict, idemo levo, desno, pravo, nemam pojma. Pa uđeš u neku šumu, recimo, pa ideš kroz tu šumu, naiđeš na neku devojku koja ide kroz tu istu šumu, koja se isto penje gore, malo s njom pričaš i ništa. Tako smo mi išli gore, bila mesečina i makar si nešto video. Mislim, nemaš ništa, nemaš orijentire. I na neki način smo došli do te međustanice u nekom zlo doba noći. Ona je tu odustala, ona je bila kao, ono, dosta, više nije mogla. Došla moja ekipa s faksa, koji su išli tim običnim stazama, i ništa. Oni kao, wow, stigao si, jesi dobro, imaš snage još? Ma, kakva snaga, naravno! I onda ništa, krećemo gore da se penjemo, kao zajedno u nekoj grupici, i sad ono, foto-finiš. Znači, ti vidiš već onako, zora kreće, počinje da bude svetlije, ti se nerviraš. Znači, vozim se 12-13 sati, već se penjem, znači, propustiću zbog deset minuta izlazak sunca. Kao, naš ono, idemo, trči, trči, trči gore. Trčiš, ne možeš da trčiš. Zašto? Pa, nema vazduha na toj visini! I, naš, ono, kako se zatrčiš, tako samo padneš dole i boriš se da dišeš. I onda polako, nekako, kao, ono, ništa, nećeš da odustaneš, cepaš, ideš i nekako sam uspeo. Imam neku sliku, sećam se, ovako sam stavio sat, iza se video izlazak sunca, ne znam, nekih pet i nešto, pet i trideset, i kao, eto, uspeo sam! I onda nazad dole. Je li vredelo? Pa, jeste, apsolutno da. Mislim, prvo, nešto kad postigneš u životu, dobar je osećaj, to pod jedan. Pod dva, jeste fascinantno. Mislim, skroz si na drugom kraju sveta, ne znam, deset hiljada kilometara od kuće, na nekoj planini, vrh Japana, izlazi sunce, dobar je osećaj, mislim, super. Tako da… Kako bi opisao celo iskustvo iz Japana? Pa, jako korisno. Predlažem, mislim, to bih stvarno preporučio svima. Skroz novo iskustvo, ono što, kako danas kažu klinci, izlazimo iz zone komfora. Apsolutno izlazimo iz zone komfora, na svaki način. I, da, recimo, ta praksa meni je trebala da traje tri meseca. Ja sam njih pitao, kao, da li može to da se produži, jer sam hteo još malo da maksimizujem taj učinak. Ništa, pošto sam imao neke rezultate, oni su rekli, važi, može, produžićemo. I tako da sam bio na kraju dana pola godine tamo i super je. I neka tehnologija, iskustvo života u nekoj drugoj zemlji, neki drugi ljudi, skroz neka druga okolina, okruženje. Zaista, zaista super. 

ŠTA POSLE JAPANA

Ivan Minić: Kad si se vratio, o čemu si razmišljao? Šta je trebalo da bude neki naredni korak koji ćeš da napraviš?

Aleksandar Berić:  Pazi, tad kad sam se vratio, znači, prvo bila neka zima, sneg, blato. Prvo je bio šok. Šok za sistem, ono, neverovatno, apsolutno. Tako da, druga stvar, malo sam se bio, naš, izašao iz forme fakulteta, studija, ja sam maltene radio. Onda je bilo, ajde, vrati se na ispite. Znači, ok, ispitni rokovi, materijali, propustio sam predavanja, sve to. Treba završiti fakultet. Tu sam onako malo, bilo je uhodavanje u sistem. Tako da, moj prvi izazov je bio, ajde, vrati se na fakultet, završi to kad si već počeo. I posle sam polako počeo da razmišljam šta i kako dalje. U Japanu je već bila neka poluponuda, ili, ajde da kažem, ideja. Bila je ta neka njihova, valjda, da mogu dobiti stipendiju za PhD. Ali moram reći, stvarno, pred kraj te moje prakse, već sam se bio malo zasitio. Trebala mi je kuća, moji ljudi, moje okruženje, naš ono. Bilo ti je daleko? Da, malo je. Ipak je drugi svet. Dosta je to pirinča više, kako se kaže. Tako da, malo sam bio, ono, homesick, hoću kući, pa da idemo dalje. Ali, ok, ta neka ideja PhD-ja, života u inostranstvu, tu je, mislim, prvi put onako bila implantirana u glavu, i onda sam rekao, ajde, počeo da razmišljam o tome. I ništa, završih taj faks, diplomirao, i onda, ajmo napolje. To je nekako bilo, eto, ajmo ponovo napolje. 

Ivan Minić: Vi inženjeri ste izuzetno praktični ljudi, i ja ne znam mnogo, iako znam neke ljude kojima je to bilo opredeljenje da kroz tu priču grade, u suštini, svoju akademsku karijeru i od toga prave nešto. Ti nisi taj lik? Ne. A još nekoliko ljudi koji su otišli na PhD, koje znam, nisu uopšte ti ljudi. Šta je fora sa PhD-jem? Znaš šta je glavna motivacija da se ide na taj način, a ne da se traži posao negde i da se radi klasičan posao? 

Aleksandar Berić: Da, da, ok, ok. Samo ajmo sada da se vratim. To je bila 2001. godina, mislim da sam, prvo, neki februar otišao 2002. u Holandiju. Znači, šta je bilo? Znači, prvo, u Japanu sam shvatio da taj neki akademski put prosto nije za mene. I suviše volim tu lemelicu, programiranje, znači, treba mi nešto praktično. Ok. I onda sam, preko opet nekih prijatelja, došao do informacije da ima tamo neki Philips Research u Holandiji, koji ima neki projekat vezan za čip, za neki softver, da treba to nešto unaprediti. Wow, ok, to je praktično. Ovo mi se mnogo sviđa. Tako da sam počeo da se intervjuišem u Holandiji, prošao sam taj stage i odlučio sam da je to to što hoću. E sad, zašto ne posao? Pa, te godine nije bilo tako lako izaći iz zemlje i dobiti neki posao u inženjeriji. I papiri, i sve. Tako da, faktički, jedini put je bio PhD. E, ovo je bio bukvalno industrial PhD sa Philips Research-om i meni je to bilo kao najbliža aproksimacija poslu. Opet, nešto zabavno, zanimljivo, ok, ima i ta neka research komponenta, koja mi je isto bila zabavna, i rekao sam, ok, ovo je stvarno prilika koja zvuči fino. Kasnije su mi Holanđani objasnili zapravo šta je PhD student – pa to je slabo plaćeni employee. Ali, ok, nije bilo prilike, tako da nema se za čim žaliti. 

Ivan Minić: Mora nešto da se počne. 

Aleksandar Berić: Pa da. 

ŽIVOT I RAD U HOLANDIJI

Ivan Minić: Tako da je bilo, ok. Kako je bilo kad si stigao tamo? 

Aleksandar Berić: Holandija? Pa, šta znam… Jedan vrlo uređen sistem, jedno vrlo sivo nebo. Moram odmah da se setim tog sletanja na Schiphol. Ok, let’s go get it! Mislim, dobra prilika, sjajan profesor, sjajno okruženje, dobar projekat, jak projekat. Bio je neki Philips-ov čip, bila je tamo neka Trimedia u to vreme. Opet neko lepo programiranje u C-u, neki mali research, neki projekti koji su bili mnogo, mnogo više down to earth i to mi se mnogo dopalo. Tako da… 

Ivan Minić: Meni je prvi utisak bio – koliko ne mogu da procenim koliko je stara zgrada, zato što sve izgledaju isto. Mislim, sve su u istom stilu, što je meni super simpatično. Ne znam koliko bi mi bilo simpatično da živim tamo, ali kad dođeš ovako, sve mi je super lepo. I taj trenutak gde sam ja, recimo, u junu, ne znam, u pola devet, zađe sunce, a tamo u pola jedanaest. Sedim, deset i nešto je, ja sam već mrtav umoran, a još uvek je onako plavo nebo. 

Aleksandar Berić: Jeste. 

Ivan Minić: I nije prevruće. 

Aleksandar Berić: Da. 

Ivan Minić: To mi je jako… Jako lepo.

Aleksandar Berić:  Ti si baš odabrao super mesec da budeš tamo. 

Ivan Minić: Slučajno se desilo. Eto. Da je taj projekat na kojem si bio izuzetno zahtevan. Daj mi malo objašnjenja – šta se tu radilo i šta je bio tvoj zadatak? 

Aleksandar Berić:  Pa, pazi, nije to bilo baš definisano do kraja. Znaš, to je svaki taj PhD, ili makar iz mog iskustva, moraš ti sam doći do nečega. Zapravo, najteža stvar je naći problem koji treba da rešiš. Tako da je, ja mislim, ta moja prva godina bila upoznavanje sa temom. Znači, ok, šta to Philips radi? Oni su tada radili neki motion estimation koji su ugrađivali u svoje televizore. Zapravo, tema je bila frame rate konverzija. Šta to znači? Znači da su svi filmovi snimani u 24 frame-a u sekundi, recimo, imaš, da kažem, to je full frame. Sav neki video materijal je sniman, recimo, u 50 ili 60 Hz, u 50 frame-ova u sekundi, zapravo polu-frame-ova. Pa onda imaš one probleme interlacinga i deinterlacinga. Znači, Philips je tada plasirao 100 Hz televizor. Znači, morao si upconvertovati frekvenciju sa 24, 30 ili 60 Hz na, recimo, tih 100 Hz. To znači da si bukvalno morao da izmišljaš frame-ove. Ok. Plus, sa 24 frame-a u sekundi na 100, imaš neku specijalnu konverziju koju moraš da odradiš. Dakle, to je bila tema. 

Ivan Minić: To nije 24, nego je 23.976.

Aleksandar Berić:   Da, da. Jeste. Ima sad tu neke istorije… Ok, znaš dosta o tome, znači gledao si. Ima tu problema koji nisu onako, da kažem, trivijalni, ali već je postojalo neko rešenje kad sam ja došao. I sad, trebalo je, u principu, unaprediti ga na neki način. Kako? Kvalitet slike – ok, good point. Jeftiniji silikonski čip – good point. Manja potrošnja energije – good point. Znači, imao si par nekih vektora s kojima si trebao nešto da uradiš i da napraviš to da bude bolje. I meni je to bilo super. Ja sam konačno dobio problem koji je naš, ono, pragmatičan, možda se reši. E sad, challenge je bio, okej, da li da se fokusiram na obradu slike full, samo algoritmi ili samo čipovi, neka nova arhitektura ili možda neki bolji hardware-software co-design svega toga da to napravi da bude bolje. Ja sam odabrao treće. Znači, bio je hardware-software co-design. Znači, u principu bilo je i dizajna čipova, odnosno arhitektura, i neki bare metal, kako danas klinci kažu, software koji sam na to pisao da bi to radilo bolje. Eto, to je bila tema. 

Ivan Minić: I šta je trebalo da konkretno uradiš?

Aleksandar Berić:  Da, znači, trebalo je da nađeš način da sledeću generaciju televizora ili hardware-a uopšte globalno, koji se koriste, da bude na neki način bolja. Znači, imali su čipove koji nisu mogli da guraju te frekvencije koje su oni tada gurali, power dissipation, kompleksnost, programiranje, bio je problem. I najjači PhD koji možeš da zamisliš jeste da na kraju dana ode na silicijum. Znači, videli smo u Japanu, znači, bili su dosta teoretski pristupi, teoretski radovi, čemu služi, pa ne znam baš, ali jednog dana će možda služiti. E, ovo je bilo konkretno. I znači, najveći kompliment koji možeš dobiti jeste da to ode na silicijum…

Ivan Minić: Da ode na produkciju, da postane deo proizvoda.

Aleksandar Berić:   Da, jer silicijum je skup, znači, i to neko mora da dobro proceni, da kaže, ovo stvarno ima smisla, znači, ulažemo da to makar testiramo na silicijumu i to je ogroman korak. Okej, fast forward, uspelo mi je to. Na kraju sam to uspeo da uradim. Otišlo je na taj silicijum. Sad, put je bio vrlo zanimljiv sam po sebi. Znači, bila je jedna mala firma unutar Philips Research-a, neki kao spin-off, zvao se Silicon Hive, silicijumska košnica, gde sam ja nekako uspeo da dođem. I tu je bio neki Indijac koji je meni bio tadašnji day-to-day mentor i on je mene bukvalno s faksa direktno uvukao u Philips Research. Više nisam išao ni na faks, ni na posao, nego samo sam mislio u Philips kod njega. I tema je bila vektorski procesori. Oni su nešto tu razvijali. Zašto? Zato što ceo taj imaging i video se bazira na paralelnom procesiranju. Znamo svi danas za Nvidiu i tako dalje, znači, masivni paralelizam. Oni su imali neku priču koju su gurali, neke vektorske VLIW core-ove koje su pokušali da produktizuju. Ja sam počeo time da se bavim i shvatio sam da je problem kod tih svih stvari, znači, ma koliko ti bio jak taj core, taj vektorski datapath, tebi na neki način fali memorijski subsistem. Znači, teško je bilo naći način da ti nahraniš taj vektorski datapath, znači, tu vektorsku mašinu koja procesira te piksele. I obično su bile neke klasične memorije iz kojih su se ti pikseli povlačili. I prvo moje rešenje bilo je napraviti memoriju koja uspeva da izbacuje piksele u nekoj, da kažem, većoj brzini. Šta to znači? Znači, svaki clock ciklus smo izbacivali recimo neki 2D shape iz te memorije. I to je strahovito ubrzalo ceo taj proces na kraju dana. Zašto 2D? Zašto ne 1D? Zašto ne 16 ili 32 piksela? Zato što je u imagingu i videu dosta toga block-based processing. Znači, imaš tipa JPEG, JPEG XR, H.264, H.265, bilo koji standard kompresije, bilo koja obrada slike, ti je faktički u blokovima. I mora se izbaciti nešto što je u 2D shape-u da bi sledeći deo pipeline-a mogao to da isprocesira jako brzo. I to je na neki način bila suština mog doktorata i otišlo je na kraju na silicijum. Kasnije nas je Intel akvizirao i kroz njih je to završilo. Znači pun krug. 

Ivan Minić: Kad kažeš kasnije nas je Intel akvizirao, kako je to izgledalo?

Aleksandar Berić:   Ima sad tu par koraka pre toga. Ja sam faktički de facto postao zaposleni tog spin-offa Philipsa. Dakle, ne fakultet, kod koga sam imao ugovor, ne Philips, nego neki spin-off, tu sam na kraju završio. I taj moj doktorat je krenuo ka njima i oni su mi ponudili, okej, hoćeš Philips Research, hoćeš taj spin-off, šta ćeš da radiš kao prvi posao? I na kraju sam ja ušao u taj startup. Faktički, postao je startup, se odvojio od Philipsa. Kako sam ušao? Tako što su mi tražili da dovodim studente. Ja sam ih dovodio iz Srbije i mi smo počeli da pravimo tu neku priču. Oni su bili kod mene na praksi, pa se vraćali nazad. Neki su doktorirali, neki su pravili svoje firme, neki su otišli na fakultet da predaju i stvorili smo neki mali tim, tim ljudi. I to je organski raslo godinu za godinom i mi smo faktički napravili taj Silicon Hive Beograd. I bilo je par ljudi, ne mnogo, ali smo radili na nekim vrlo cool feature-ima. Znači, prvi bio je taj moj deo čipa koji je radio taj parallel processing, onda su bili neki drugi akceleratori, bile su neke algoritamske komponente. Pravili smo kao neku malu firmicu. I onda, jednog lepog dana, dobijem poziv, kao, dođi, tipa CEO me zvao te firme, dođi u taj hotel, valjda je bio Den Bosch u Holandiji. What the heck, šta se dešava? I u tom hotelu nas tipa sedmorica iz naše firme, Silicon Hive. Svi Holanđani, osim mene, naravno. Šta se dešava? Došao je Intel. A Intel nam je bio jedna od mušterija. Mi smo njima deliverovali neki taj sillicijum  i tu je bio taj moj neki deo rada. I to je bilo neverovatno iskustvo. Šta se dešava? Rekli su nam, okej, guys, vi ste odabrani, vi ste predstavnici ove firme. Kao, u ovom momentu dešava se akvizicija od strane Intela i vi postajete zaposleni Intela. Znači, bukvalno, došli su advokati, došli su guys iz Securities iz Intela. Sećam se, bio je neki lik, da li Costa Rica Intel ili tako neka egzotika, čovek u kožnom mantilu, da ne kažem na šta je delovao, i kaže, ovi da nas zezaju. Kaže, ajde, predstavi se, dakle si došao. Ustane neki španski akcenat, Costa Rica ili tako nešto, i kao: “This is Intel. Security is important.” Laptop ovo, laptop ono, neka pravila igre, kao, ovo morate potpisati i tako dalje. Onda su nam objasnili, uvodimo neke yearly bonuse, quarterly bonuse, kupovinu Intelovih akcija po povlašćenoj ceni. Onda neki tamo iz tih Intel guys uradi kao slot mašina, kao “ching-ching”, kao, to je money machine. Kao, u fazonu, naši ljudi odjednom ulaze u Big Bad World i bilo je onako tipično američki, naš, show program, ali bilo je strašno cool. Tu sam onda i potpisao ugovor, mislim, na licu mesta, čini mi se. I sećam se, u tom momentu stalno mi je zvonio telefon. Šta se dešava? Zove me direktor marketinga iz Ajnhovena, kolege, Alex gde si: “Šta se dešava? Kao, nema Tula, nema CEO-a, nema nikoga u firmi, šta se to dešava?” Naš, ono, reko’ mu: “Ne mogu ti kažem ništa.” I tako, eto, to je bio jedan od momenata karijere, definitivno, da. I imao je jedan vrlo nice side effect taj moment, jer tad smo već imali taj Silicon Hive Beograd. I samim tim činom što je došao Intel, mi smo napravili Intel R&D u Beogradu. I to je bila prva velika firma posle Microsofta, da kažem, tog renomea. I ono, bilo je ono – wow.

Ivan Minić: I u tom trenutku mi pričamo o Intelu kao apsolutno globalnom lideru, posebno za te neke stvari koje su, da kažemo, malo zahtevnije. Sećam se onog nekog poređenja, davno je bilo, gde, okej, mi smo ovde se mnogo igrali s AMD-om iz praktičnih razloga jer si dobio malo više za iste pare. I svi smo znali i da overklokujemo i redovno čistili, menjali paste, kupovali kulere i sve ostalo. I bilo nam je negde važno da izvučemo maksimum iz hardvera koji sebi možemo ovde priuštiti. Ali realnost je bila da za ljude kojima je to ključna stvar za posao, što su serverske mašine, Intel drži 95% tržišta i da je sve ostalo tu irelevantno. To se malo promenilo i svašta nešto se zanimljivo desilo u međuvremenu, ali u tom trenutku, ono, vi dolazite u NBA. I ne dolazite u NBA, nego dolazite u Lejkerse. Bukvalno. Kako je u Lejkersima? 

PRELAZAK U LEGACY

Aleksandar Berić:  Kako je u Lejkersima? Fuh, odakle da počnem? Prvo, svi mi u Holandiji bili smo apsolutno fascinirani. Znači, bez šale. Bio je neki trač da je potencijalno mogla da nas kupi, da li smem da kažem ime, neka druga firma. I niko nije bio za tu firmu iz Azije. I kada nas je uzeo Intel, bili smo ono – bukvalno, bilo je slavlje. Znači, stvarno, svi su bili presrećni. Čak i za nas u Holandiji, mislim, ipak je to dosta razvijena zemlja. I tad smo napravili Intel i u Holandiji. Nije postojao. Makar ne R&D. Bilo je za sve ljude ono – neverovatan osećaj. Znači, bukvalno, bilo je stvarno jedna velika sreća. Od tog momenta kreću investicije u nas, razvoj, naši proizvodi, tehnologije. Razvijali smo i Holandiju i Srbiju. U realnosti, u realnom životu, dobio sam novog šefa iz Santa Klare. Realnost je bila – ulazimo u korpo svet, sa svim svojim prednostima i manama. U startu vidiš samo prednosti, naravno. Ne vidiš mane. I bilo je dobro. Znači, odjednom ima se para za sve. Neki dark room smo uzeli u Holandiji, uzeli smo u Beogradu dark room za testiranje nekih imaging capabilities. Radili smo na kamerama. Faktički, Intel mobile phone, Intel mobile devices – to je bila tema, to je bio cilj. Tako da, pravimo nove čipove, nove generacije. Tad smo ubrzo počeli da radimo na Skylake platformi. To je bila jedna vrlo uspešna priča Intela, od svih ostalih. Skylake je stvarno uspeo. Odlazi tvoj dizajn na, ne znam, u mom slučaju na Medfield, Merrifield, Skylake, kasnije, Code Name Broxton, šta je to bio – Tiger Lake, valjda. Puno toga se ostvari, naši patenti su počeli da oživljavaju. Super je bilo. Moj tim je rastao.

Ivan Minić: Ja se sećam prvog puta kada je bilo ko od nekih meni bliskih ljudi ušao u tu mogućnost da neko jako veliki kupi. To, kao investicioni fondovi, to je priča za sebe. Ali kad te kupuje firma, ona te kupuje zato što im trebaš. Ili im treba tim, ili im treba da sklone konkurenciju, da uzmu proizvod, stave ga negde na policu i da im niko ne dira njihov proizvod. To su najtužnije priče. Ti imaš tim koji je razvio nešto što je sjajno i oni to uzmu, sklone. Ne diraj, pusti, ovo nama super radi. Znam čak i par slučajeva gde su ljudi otkupljivali nazad svoje firme par godina kasnije da bi nastavili da razvijaju. Ali baš taj domen o kojem ti sad pričaš, imaging i sve to, to je negde trenutak kad počinju da se dešavaju apsolutno nerealno neverovatne stvari. Ja se sećam jednog demoa, to je recimo 2013. Ja se marketinški bavim tom pričom. Tada je postojao Sony Ericsson kao proizvođač telefona. I svi smo se mi tada takmičili ko ima bolju kameru. Ukupno svega. To je bilo ono kao big deal. Naravno, ovde imaš Sony, Zeiss, sve ostalo. I kao, i jeste, super to izgleda. Piše Zeiss na njemu, znači da mora da je dobro. Ali u nekom trenutku oni kažu nešto, neku tehnologiju koju sam ja zapamtio i kako se zove i sve zove, ali se XNoir. I kao, a čemu to služi? Pa to služi da u senkama izvuče mnogo više detalja, da u uslovima low lighta izvuče mnogo više detalja. I demo toga je velika kutija sa malom grupicom. Ti treba da prisloniš kameru svog telefona i da vidiš šta je unutra i dobiješ Sony telefon da prisloniš. Či naravno, ti prisloniš svoj telefon, ne vidiš ništa unutra. Ja, potpuno bezobrazno, pitam: “Mogu ja da upalim blic?” Pa kao, “Ne možeš.” Ali upali, ajde da vidiš šta je. I ja upalim i unutra je svašta iscrtano u kutiji. I onda mi kao daju taj neki Sony. Ja nisam posle imao, ali je bio neki Android, lep, prelep stvarno. Ja prislonim, on vidi sve. Naravno, to nije boja koja treba da bude, ali se vidi sve. Ja to zapamtim, kao, znaš. I sad, prošlo je brate pet godina. Trebalo je u nekom trenutku da se nabavlja nova oprema za kolegu fotografa. Do tog trenutka je Canon i otac i majka i ja i dan-danas mislim da Canon ima najlepšu sliku. Ali highlighti ne postoje, senke ne postoje. Ako snimiš u idealnim uslovima, to izgleda savršeno. Ako uslovi nisu idealni, ti moraš da docrtaš na slici šta ti fali i ne možeš da izvučeš. I mi kupujemo prvi neki Sony, mislim da je bio A7R II, i to je strašno. Znači, količina, opet, te boje nisu te boje. Ti moraš da se baviš time da iskolorišeš, da to izgleda kako treba. Ali količina detalja je zastrašujuća. Onda kreću oni demoi, onih kamera S1, S2, S3, koje su to za low light i to stvarno izgleda zastrašujuće. I sad mi to gledamo ovako i ja u jednom trenutku uzimam da čitam knjižicu koja se dobija uz aparat, jer sam švercovao iz Amerike. Ja sad čitam onu knjižicu i piše da je tehnologija koja se koristi na bazi Exmora. Pomislim, sunce, ja sam ovo gledao pre deset godina! I bio potpuno ono blown away kako to izgleda. Zašto se tada desio taj toliki skok i progres? 

Aleksandar Berić:  Pa evo, znači, pazi, ta akvizicija, znači, evo, zamisli samo da je Intel akvizirao kompaniju nas samo zato što smo imali dobar imaging i video pipeline. U smislu dobar, šta to znači? Znači, imali smo u smislu power dissipation, u smislu performansi. Znači ti sada moraš da izvučeš, sad, zaboravio sam, 100, 120 Hz, da to radi kad slikaš video. Stabilno. Da. Znači, dalje, je li tad bilo 4K već u priči? Ne znam. Ali svakako Full HD 60 od 20 je bila u priči. To nije mogao svako da uradi. A Intel je procenio, ok, mi dominiramo na server marketu, što si rekao, ajmo da probamo mobile, jer vidimo da naši, ono, ljudi rade istraživanja, vidimo da sve više tih mobilnih telefona, kamera, tad je bila ideja da će telefon da zameni taj tvoj Canon, razumeš, sa DSLR. I to se na kraju dana desilo. 

Ivan Minić: U velikom procentu slučajeva, čak i za profesionalnu upotrebu. 

Aleksandar Berić:  Da, dokle je danas došao taj telefon. Tad to nije bilo baš tako. Naravno, tad si mogao da praviš velike korake i pomake. Bili su ti Sonyjevi senzori, bilo je kvalitet Pipe-a poput našeg. Mi smo imali odeljenje u Japanu, recimo, koje je radilo algoritme za tu našu kameru. I naravno, kvalitet procesa, na čemu sam radio ja, da kažem, taj hardver koji to drajvuje. Tako da, prosto, odgovor na to tvoje pitanje, procena je bila da je taj telefon vrlo, vrlo važan uređaj. Telefon, tablet, bili su oni, sećaš se, Azijati slikali su sa tabletima po parkovima, pa čak i kamere na laptopima. Dakle, to je isto mobilni uređaj. Inače, Intel je procenio da je to ogromno tržište, ono, nezgodno ga ignorisati. Eto zato.

Ivan Minić: Ti sad imaš jednu situaciju koju u principu sa desktop computingom, serverima, mislim, ostalim, nemaš ili imaš donekle, a to je da je potrošnja jako važan faktor u celoj priči. Znači, jedna stvar je kad ti tražiš samo performanse. 

Aleksandar Berić:  Da. 

Ivan Minić: A druga stvar je kad ti tražiš performanse koje malo troše i ne greju se previše da bi mogao da ih ohladiš. 

Aleksandar Berić:  Da. 

Ivan Minić: Kako, brate? 

Aleksandar Berić:  Pa to je bio Silicon High. U suštini, mi smo imali, mi smo imali, stvarno je bio low power, high performance. E sad, koja je cena? Znači, mislim, retko kad imaš nešto za džabe, da dobiješ sve. Znači, šta je bila cena? Cena je bila programiranje tog našeg uređaja. Znači, sad imaš tu detalje. Recimo, ja sam lično pisao jedan deo hardvera za tu kameru. Tipa , naši klijenti tada su trebali da budu i automotive guys. Znači, automotive guys imaju onu kameru za vožnju nazad, čak i u ono vreme to je bio veliki hit. Ta kamera je onako fish-eye i ti si morao da napraviš uređaj koji, da kažem, ispravlja tu krivinu te kamere i da je baca u neki pravougaoni oblik da bi bila prijemčivija u softveru. To je bio zadatak. E, to, pošto je toliko nelinerano, to se nije moglo rešiti paralelnim procesima koje ima Silicon hardverski. I tada je meni dato da napravim jedan mali, da kažem, piece of hardware koji je to konvertovao iz te krive u neku ravan. I to je bilo onako pixel-based i ja sam to odradio, od pisanja VHDL koda do kasnije intrinsika i low-level programiranja. I to je odgovor na tvoje pitanje. Znači, ceo naš proizvod se dosta programirao intrinzično, low level. Znači, nisi imao nešto da pišeš onako lagano u nekom celokupnom ekosistemu visokog nivoa na faktički tvoj softver. Recimo, kao neki klijent Intelov, da ti pišeš nešto tvoje u nečemu što imaš već napisan source code, nego si morao da ulaziš da razumeš detalje naše arhitekture, mog tog akceleratora za te nelinearnosti i tako dalje. Znači, morao si jako dobro da poznaješ hardware, a to mušterije nisu baš bile raspoložene sve da rade. Tako da smo mi faktički sa našim mušterijama radili u paraleli. Mi programirali pod njihovim nadzorom, i to je onako nešto što se teško skalira. 

Ivan Minić: Ja se sećam jednog razgovora od pre, pa više tako godina, s jednim mojim bliskim prijateljem koji mi je mnogo pomogao, mladom i glupom meni u tom trenutku, da shvatim da postoji jedan potpuno drugi sloj razmišljanja koji ja u tom trenutku nisam nikad uzimao u obzir. Radili su neki projekat koji je trebalo da se vrti na nekom autonomnom hardveru, u smislu, to će da se postavi negde i nepristupačno je, komplikovano, ne može da se dođe do toga baš tek tako i niko ne želi da se vere da to tamo popravlja. I kao, šta ćemo da radimo? I oni su uzeli neki industrijski računar, nešto kao… Napravili, kao, ne znam, u tom trenutku ja imam 3 GHz kućni procesor i to košta neku cifru koja, ne znam, znači, ono košta 500 evra, a oni su dali 1200 evra za nešto što je 7000. I ja kao: “Vi niste normalni. Mogli smo da stavimo dva, mogli smo da stavimo gore i ne znam šta sve već.” A on me gleda i kaže: “Ti ne razumeš koja je razlika između toga što ti imaš i ovoga što mi ovde imamo. Ovo radi uvek sigurno, tačno toliko i tako.” I prvi put kad mi je to objašnjeno u praksi, šta to znači, i da to znači da ne zavisi od spoljašnjih uslova, ne zavisi bukvalno ni od čega, sve pegla, sve rešava, jer kao, tako je napravljeno. I onda je krenulo kao primer i objašnjenje. Kao, eto, ne znam, kamerica koja se koristi, je l’ mogla da bude više rezolucije? Mogla je, ali ne uvek. I zato što ne može uvek, ne može nikad. Moraš da razmišljaš na taj način – šta možeš da garantuješ? I kao, kad ono gledaš, ne znam, server uptime… Kad ti neko kaže u životu: “Evo, 99% slučajeva radi dobro.” To znači da ti je sajt down četiri dana godišnje. Jesi spreman na tu vrstu rizika? Pa nisam. Pa dobro, a koliko je kad je 99,9%? Pa to je, ne znam sad, lupiću, ali recimo pet sati. Aha. A koliko je kad je 99,99%? Pa onda je, ne znam, sedam minuta. Aha. Ali razlika u ceni u garantovanom uptime-u je verovatno puta 50. Do jednog nivoa može, od jednog nivoa postaje besmisleno, ali kao, to šta ti hoćeš negde naravno vrlo važno diktira i taj momenat. I onda, svaki put kad pričamo o tome, kad gledaš, ne znam… Sad ono, svi mi u Srbiji vozimo polovna kola i ne vozimo najčešće kola poslednje generacije. Kao, infotainment je niske rezolucije i ne znam, ovo ili ono. Zašto? Zar nisu mogli iPad da stave? Pa nisu baš mogli iPad da stave. A kao, zašto je to tako? Pa zato što ti infotainment radi već 10 godina. Je l’ znaš nešto drugo što radi 10 godina, a ima touch screen? Je l’ znaš zašto? Je l’ nije mogao ovaj taster da bude lepši? Pa možda je mogao da bude lepši. A ti je važnije da radi ili da je lep? I kao, kako izgleda razmišljanje… Mislim, ja sam dao taj neki moj utisak i bio sam preobiman kao i obično, ali jebi ga. Kako izgleda razmišljanje sa druge strane kada ti to treba da projektuješ, da praviš?

Aleksandar Berić:   Pazi, u čip dizajnu power dissipation je najtrikavija oblast. 

Ivan Minić: Šta je power dissipation?

Aleksandar Berić:   Power dissipation znači koliko tvoj čip dissipira snage, koliko se greje, koliko troši struje. I ti kad ga projektuješ, ti imaš neku estimaciju i to je najnetačnija estimacija od svih estimacija kad praviš čip. Znači, ti imaš danas alate koji ti garantuju koliko-toliko funkcionalnu korektnost, da možeš da ga klokuješ na toj frekvenciji, to već smo razvili. Cadence i Synopsys to već razvijaju decenijama. Ali za taj power, znači koliko ta snaga i potrošnja… Nekako, to je nedokučivo. Zavisi strašno od use case-a i zavisi strašno od svega i nemaš to da provališ. Tako da smo mi… To što si rekao je ono stvarno 100% tačno. Znači, kad praviš tu kameru, imaš problem kad je upališ. Recimo, okej, mi radimo 4K rezoluciju, ali radimo je 30 sekundi, jer posle će se pregrejati i ne može da radi više. I to ne možeš da znaš u startu ili jako, jako, jako teško. 

Ivan Minić: To je recimo jedan od razloga… Ljudi se uvek iznenade, oni koji su geekovi, zaljubljeni u to sve: “Kao, zašto vi snimate na Panasonicu?” Zato što se ne pregreva. “Kao, pa dobro, ali ne znam, Sony ovo, Sony ono.” Da, ja mnogo volim Sony i meni se deset puta desilo da Sony nakon pet minuta kaže: “I need to cool down now.” Što, kad snimamo nešto što će na kraju da bude minut izmontiranog videa, otići ćemo na kafu tad pa ćemo snimiti. 

Aleksandar Berić:  Meni se desilo na GoPro kamericama – bukvalno se shutdownuje,  ne može više, pregreje se. 

Ivan Minić: Dešava se i na telefonima, dešava se na raznom hardveru. I onda, znaš, kao… Je l’ može da izvuče 4K u 240 fps? Može. Minut. Use it wisely. Ili, brate, snimaj u full HD-u, snimaj u nečemu ako ti je važno da to sigurno snima onoliko koliko treba. I s te strane, recimo, za kamere to postoji i dalje kao nekakav problem, mada je većinom Sony to rešio, ali i dalje, na nekim malo starijim modelima, se to dešava. Ali na telefonima je to zapravo mnogo bolje, lepše i stabilnije rešeno na drugi način. I oni se pregrevaju. Mislim, ako snimaš na suncu na 40 stepeni, brate, ne postoji uređaj koji se neće pregrejati. Ali ako snimaš u nekim kontrolisanim uslovima, onda ne mora da bude toliko strašno. Znam da su neki proizvođači napravili eksterne kulere koji se kače na kameru. Toliko to ne hladi mnogo, ali ima cirkulaciju vazduha koja je dovoljna da se ona ne pregreje. Ti se dakle tom vrstom problema sad već baviš dugo i sam kažeš da je ta vrsta procene gotovo nemoguća…

Aleksandar Berić:   Tako teško, tako teško. Pa što ti rekao i sam, na kraju dana imaš recimo GoPro, prosto si tim je igrao dosta. Nije isto da si na snegu, na skijanju, staviš ga na kacigu, minus 15, ili ti je napalilo neko sunce, more itd. Velike su razlike, ogromne. A ovde u mobilni telefon u to vreme ti ne možeš da staviš kuler. Mislim, to je unutra spakovano u senzoru, nema šanse, mali su ti čipovi. Ali recimo, to je bio drugi problem. Na primer, kad smo pravili ta mobilna rešenja, i recimo, ja sam mnogo ponosan na naš beogradski tim koji je radio bukvalno advanced features. To smo zvali, znači, to je bio recimo high dynamic range ili HDR, što sad svi znaju i koriste. I još si pomenuo za low light conditions. Znači, bila je fora napraviti sliku kad je low light, pa imaš različite tehnike – više frejmova snimiš, pa ih onda blenduješ zajedno, pa algoritmi, pa procesing, pa vreme trajanja svega toga, pa testiranje. Znači, pitao si me ono što sam radio, što ne na iPhoneu. Recimo, ti danas sam bio na iPhoneu. Ja sam recimo nosio na Kopaonik da testiram moj iPhone i naš Intelov uređaj, švercovao na Kopaonik u Srbiju da bih testirao, i gledaš onda kako se ponaša na snegu. Razumeš, blještavilo, plavo nebo, nema mnogo kontrasta, da li pravi neke duhove itd. Veliki, veliki je problem napraviti proizvod koji stvarno radi u nekom procentu. Ali tih dana ni iPhone nije to radio, čisto da se razumemo. 

Ivan Minić: Ono što tu postoji kao jako bitan faktor, i pomenuo si to negde, jeste taj momenat da danas, a i ne samo danas, posle 5-6 godina, to što izađe iz mobilnog telefona je često mnogo bolje u ograničenim uslovima upotrebe od onoga što moraš da snimiš nekom pristojnom kamerom. Zato što na telefonu imaš dodatni procesing. I sada, kad pokušaš da objasniš to nekome, zašto tvoj novi iPhone ili novi Samsung ili šta god napravi bolju sliku nego profesionalna kamera, probaš da objasniš, ljudi to ne kapiraju. I onda ja na kraju kažem – a, ma ne, laže, telefon laže! Napravljen je da laže! Softver je takav da pegla neke stvari za nas. Vrlo je predvidljivo šta ljudi vole. Jesu na snegu? Je l’ nebo plavo? Pa nek’ bude mnogo lepo plavo! Nije suštinski toliko komplikovano da on na nekom bazičnom procesingu može da prepozna scenu koja je i da ima preset za to. To postoji, to postoji. 

Aleksandar Berić:  Ali recimo, i te stvari što ti pričaš, u to vreme smo mi baš pazili. Recimo, telefoni su preterivali – pa ti slikaš travu, pa trava prezelena, nebo je preplavo. Pa onda vidiš neke delove kad se približava nebo oblaku, ili spali da skroz ono, ti burn-out, i bukvalno nerealno. Tako da morao si to fino da podesiš na neku realnu vrednost. 

INŽINJERING U STARTAPIMA

Ivan Minić: Šta su još bili projekti na kojima sam radio? 

Aleksandar Berić:  Pa, rekao sam ti, možda mi je najdraži bio taj projekat gde sam radio na tom akceleratoru za korekciju slike. Jer to je bilo ono, pravi startap! Ako se nečega sećam, toga se sećam. To je bilo sve – napravi arhitekturu, koncept, algoritam, napiši to u VHDL-u, znači u hardverskom jeziku, odradi simulacije, dokaži da radi, razgovaraj sa verifikacionim inženjerom koji će to da verifikuje, dokaži kvalitet slike koja izlazi iz svega toga, i na kraju napiši bare-metal kod da to pokreneš da radi. I na kraju dana, definiši API da ljudi to koriste – tvoji klijenti, interni ili eksterni. I na kraju dana spakuj ceo imaging pipe, znači da imaš od početka do kraja da to radi. Ne znam, dva piksela po klok ciklusu, koliko nam je bio zadati performance target. Znači, sve od početka, od ideje, do bukvalno finisha. I zato obožavam startape, jer ti se samo tu pruža prilika da radiš te stvari. I to je ono tvoje pitanje – ok, Intel, kad smo ušli u Intel… Ja sam već počeo da budem menadžer, vodio sam timove, o nekim drugim stvarima sam razmišljao, ali ovaj moj lepi deo inženjeringa je ostao iza mene. Tako da, nešto dobiješ, nešto izgubiš. 

Ivan Minić: Pomenuo si jednu osobu koja je jako važna. Mislim, uloge osoba se variraju. Šta je verifikacioni inženjer? 

Aleksandar Berić:  Ok, znači, kad praviš piece of hardware, znači neki deo silicijuma, kasnije jasno, tad je ulozi arhitekta, dizajnera tog dela hardvera. Znači, ti to napraviš i kažeš – ok, ovo je moj dizajn, ovo su ulazi, ovo su izlazi, ovo su očekivane performanse i ponašanje. Znači, imaš neki spek tog uređaja. Onda dolazi verifikacioni inženjer, koji je kao neki police guy or girl, koji ti kaže – ok, let’s check! I onda ga stavi u neki svoj test bench i gleda. Gleda ti kao crnu kutiju, maltene – ovo je ulaz, ovo je izlaz, da li je to očekivano, nije očekivano? I sad, deluje ti možda jednostavno kad kažem, ali kompleksnost je često velika. Imaš razne setove ulaza i izlaza, razne kombinacije. Neke stvari su dozvoljene, neke stvari su nedozvoljene. Neke stvari su bitne, neke stvari su manje bitne. Nekad nemaš mnogo vremena. I posao tog inženjera je da to proveri, da to stvarno radi, jer će to na silicijum. Da ga challenge-uje u svim uslovima, sve moguće kombinacije input-output. Na kraju dana, silicijum je skupa stvar, skupa i vremenski i finansijski. Ti nemaš vremena da se igraš s tim i da kažeš – ok, ovo ne radi, let’s make it again! Ovde sam se zeznuo? Aj’ ponovo da uradimo? Nema šanse. Moraš da to preduprediš koliko god možeš. 

Ivan Minić: Dosta sam u poslednje vreme imao prilike da se vidim i pričam sa drugarima koji prave neke hardverske startape koji su u smislu performanse, zahteva i svega prilično bazični. Znači, to je neka pločica na kojoj se izvršava nešto, vrlo često je desni model neki Raspberry Pi ili Arduino, na koju je zakačeno šta treba, a kasnije oni prave svoju pločicu, ali ništa od toga nije cutting edge, ništa od toga nema hardver koji je zahtevan. Na kraju dana ništa od toga proizvodno ne košta više od par desetina evra u najgorem slučaju. Sad, to je jedan nivo kompleksnosti u celoj priči i tu ti ćeš napraviti nešto, pa ćeš na kraju kad sve dovedeš isprojektovati pločicu koju će ti neko raditi. Možda će ti je isporučivati gotovu, možda ćeš je ovde pakovati, nije bitno, ali to je nešto što na kraju dana i dan-danas čovek može da uzme, zalemi, sredi, popravi. Ovo o čemu ti pričaš je, mislim, mnogo redova veličina kompleksnija stvar jer, kao, to je onaj trenutak u elektronici kada smo prestali da se igramo sa otpornicima i ostalim stvarima i neko je počeo da pravi čip. Na početku je taj čip bio jednostavan, s vremenom je sve kompleksniji, vremenom je sve gušći, a besmisla iz mog ugla. Ali to je sad sve u redu, to je ono što je komplikovano, to je ono što je teško, to je ono što pravi razliku. Aj malo pojasni, kada ti to projektuješ, šta se dalje dešava da bi to na kraju zaista proradilo? 

Aleksandar Berić:  Pa znaš kako, ti si sad maltene ispisao jedno 20-30 godina mog života, od tih prvih pločica, otpornika, čipova, neprojektovanih kola, tajmera, projektovanja, lemljenja, debagovanja itd. do tih čipova danas, ali stvarno su principi isti, vrlo ili makar vrlo slični. Znači, na kraju dana sve to funkcioniše na bazi binarnog sistema i da li je neki dizajn u smislu PCB-a ovoliki ili si ga spakovao na mikrometar čipa, funkcionalnost je uporediva, možemo da uporedimo. Tako da, ljudi kad se školuju i idu ka tim inženjerskim ulogama prolaze kroz te razne faze i na kraju dana kad dođu do tog čipa oni razumeju kako to radi u suštini. Sad, da li je to totalno minijaturizovano ili nije, ok, ti danas imaš, pošto je to sve spakovano i jako, jako gusto spakovano, što kaže do nivoa atoma, molekula, besmisla, ti imaš alat. Znači, postoje firme poput Cadence, Synopsys-a, koji su se godinama i decenijama specijalizovali da ti garantuju da, na bazi tvog nekog dizajna, će taj mikrometar kvadratni da radi i to ti je to. Znači, ljudi su minijaturizacijom išli korak po korak, razvijali alate koji ti garantuju da će nešto da radi ovako ili onako.

Ivan Minić: I ti kada projektuješ, projektuješ nešto u okvirima onoga što su ti oni rekli da je moguće proizvesti, a to se povećava iz iteracije u iteraciju. 

Aleksandar Berić:  Ti kada pišeš hardver, znači, ti imaš programski jezik VHDL, Verilog, na primer, i ti opisuješ kroz programski jezik logiku tog tvog hardvera. Znači, ono svoje znanje iz PCB sveta pre 3-4 godine ti maltene unosiš u taj svoj piece of code koji opisuje taj hardver i onda alati koje koristiš, koji će iskompilirati taj tvoj piece of code, oni će zapravo biti odgovorni da ga smeste na taj silicijum kako treba. Znači, ti tu nemaš mnogo kontrole, naravno, postoji čitav proces da se to u layoutu, u backendu smesti gde treba, da se poveže clock tree, power dissipation, ima raznih tih komponenti, ali alati su jako, jako napredni. Faktički, oni drže pod kontrolom, a tvoj cilj, izvini, a tvoj cilj je da ti znaš šta radiš. Znači, moraš znati šta hoćeš da napraviš od hardverske logike. Ti si owner tog piece of code koji mora biti efikasan energetski, to se zna kad se dizajnira, i da ga, naravno, verifikacija proveri da li radi kako treba. 

POSLE INTELA

Ivan Minić: Da te izazovem malo, tokom tvog perioda u Intelu radio si na različitim projektima. Šta bi izdvojio kao nešto što ti je možda najveća vrednost koju si poneo iz te priče? 

Aleksandar Berić:  Pa pazi, bilo je tehničkih i netehničkih stvari. Znači, od tih tehničkih stvari, ja mislim da je svakako za mene lično najveća vrednost ti neki rani patenti, rani radovi tokom same akvizicije. Znači, taj memorijski subsistem – patentiran. Taj sistem za korekciju slike – patentiran. Znači, to je bilo nešto što sam ja pisao i hardver, i softver, i patente na kraju dana, i radove na kraju dana za sve te stvari. Tako da, to je ono što mene čini ponosnim. 

Ivan Minić: Ja ga sa ovih deset prstiju napravio.

Aleksandar Berić:   Jeste. Znači, napravio si nešto, inženjer si, umeš da napraviš nešto što radi, što ima neku vrednost i, jeste, to mi definitivno znači. Od ostatka, znači, posle sam se ipak posvetio razvoju ljudi, domena, oblasti, vodio timove, jer to je vrednost. Jer si ti neke ljude enable-ovao da postanu inženjeri, da doprinose, da stvaraju neke nove stvari, kao ja kad sam bio mlađi. Tako da, činjenica da smo mi ovde imali Intel R&D u Srbiji dugi niz godina jeste neka vrednost.

Ivan Minić:  Jesi želeo da se baviš tim razvojem ljudi ili si i dalje hteo da budeš tech guy koga niko ne dira? 

Aleksandar Berić:  To su dva puta. Ja sam imao obe uloge u Intelu. Sad, trik je – obe imaju svoje prednosti i mane. U smislu, raditi tehnički je možda nekad i lakše i lepše, kako se uzme. Sa ljudima uvek imaš neku komponentu stresa i ovog i onog, i znaš to i sam. Svako mora da vidi šta ga više drajvuje. U ovom momentu mog života, moje karijere, mene mnogo više drajvuje da nešto napravim, da nešto ostane iza mene. Znači, ne mora to biti neki čip. Želim da napravim neki sistem ovde, nešto što ostaje, neki trag, nešto malo na većoj skali. Tako da me danas to više draži. 

Ivan Minić: Šta je bio naredni korak nakon Intela?

Aleksandar Berić:   Znači, Intel je, od onog nekog što si rekao, beast, mega, što kažu. Mi smo o Intelu pričali, mi održavamo AMD u životu samo zato da ne bismo potpali pod antimonopolske zakone. Paliće pesnicu. Ovej, paliće pesnicu. Intel je malo, malo opao u smislu svoje snage i neke vrednosti i to se reperkutovalo na dobar deo tih sajtova po svetu, uključujući Srbiju i Holandiju na kraju dana. Tako da sam ja video da to, eto, nažalost, ne ide kako treba, taj ceo Intel, i gledao sam šta i kako dalje. Bilo je par nekih start-upa oko mene o kojima sam pričao, međutim, nije bilo dovoljno dobro da se vratimo taj svet. I, igrom slučaja, tu gde sam živeo u Holandiji, nalazi se headquarters možda najjače tehničke priče u Evropi.

Ivan Minić: Jedna mala firmica koju svi koji investiraju znaju, a niko izvan toga ne zna. 

Aleksandar Berić:  Tačno, to je najbolje čuvana tajna i zove se ASML. Kako kažem, igrom slučaja, headquarters je u selu pored gde sam ja nekad živeo sa par hiljada ljudi, i prosto, nekako iz ove perspektive, bilo bi mi mnogo žao da tamo nisam makar prošao kad sam već tu u okolini. I dobio sam super ponudu od njih i prihvatio sam to, i bilo je, bilo je neverovatno. Na primer, da imaš… Šta je to ASML? 

Ivan Minić: Dajem samo jedan primer. Moj dragi prijatelj Rade Kočeš to mnogo lepo objasniti. Znaš kad je bila zlatna groznica, ko se obogatio? Pa ovi što su pravili pijuke. Šta je sad? Pa sad je isto zlatna groznica. Pa ko se obogatio? Pa ko se obogatio? Pa ko se obogatio? Pa ko se obogatio? Oni što prave čipove? Ne, oni što prave fabrike koje prave ono što pravi čipove. 

Aleksandar Berić:  Fantastično je to. Ne znaš šta bi ti rekao. Pazi, jeste zlatna groznica, mi živimo u njoj, to nema nikakve… 

Ivan Minić: Videli smo u COVID-u prvi put da je bilo, zbog problema sa supply chainom, logistikom i svim ostalim, da je bilo nestašice i da onda ne možeš čekati tvoj auto zato što fali jedno parčence koje ne možeš da se ubaci unutra jer nije stiglo. 

Aleksandar Berić:  Parčence peska, palite. Parčence peska. Eto, i… I, i, i, ok, ok. Pa znači, eto, ušao sam u ASML. Znači, šta je ASML? ASML ti je firma najdominantnija na svetu koja pravi mašine koje štampaju čipove. Mi smo se zezali i zvali smo ih money printer, te mašine, jer bukvalno, ono što si pomenuo malo pre, taj on-time, koliko ta mašina radi, toliko ti dolara odštampa. Na to se svodi bukvalno. Znači, po meni, mislim da je ta ASML mašina nešto što je najsloženije što je čovek ikada napravio. Pazi, u istoriji. Ljudi govore, ne znam, Space Shuttle, ovo, ono. Međutim, ovo je zaista, po meni, složenija stvar. Znači, ti sad možemo govoriti o raznim delovima te mašine, ja ću rado o tome malo popričati sada. Znači, samo taj sočivo, na primer, koje usmerava tamo neko svetlo unutar te mašine, je toliko savršeno da kada bi se razvukao na teritoriju, ne znam, Amerike, ono, upscale, da je najveća nesavršenost par, ne znam, centimetara ili čega već. Znači, ludilo. Radi se o molekulima savršenosti. Čisto samo da vidimo, možda da damo skalu šta je ASML mašina. Znači, prvo, to je jedan od najbitnijih delova litografskog procesa koji se koristi kad se čip štampa od tog našeg dizajna. Znači, recimo, mi u Intelu ili NexSilicon napravimo čip, on ode u neki svoj back-end, da se… To se nekad zvalo tape-out. Traku si dao u fabriku s tvojim čipom i oni naprave čip na bazi te trake, na bazi tog blueprinta. 

Ivan Minić: Oni uzmu materijal i urežu na njega šta je, i šta je, pa je. 

Aleksandar Berić:  Etch, etch the chip. E sad, ta mašina koja je najsavršenija u tom lancu je ta litografija i to je ASML mašina. Reda veličine težine jednog Boeinga i cene jednog Boeinga. Znači, 300, ne znam, ovoga, 300, onoga. Znači, to je ogromna stvar, fizički velika stvar i treba puno toga, puno vremena da se napravi, i košta dosta. I prosto ne može niko osim ASML-a da je napravi na kugli zemaljskoj. Nekada davno postojali su Canon i Nikon kao neke firme koje su pravile slične mašine, međutim, ASML je nekako otišao by far najdalje u tom procesu. Danas imaš one čuvene knjige, Chip Wars, i teme današnjice su ti da li će ikada Kina moći napraviti takvu mašinu, da osvoji tu tehnologiju.

Ivan Minić: Jer Kina će kupiti tu mašinu da bi mogla da proizvodi, ali mnogo bi bilo lepo kad bi mogli da je naprave.

Aleksandar Berić:   Ali, sad imaš one, kako se kaže to, regulations, koji ne daju ASML-u da proda Kini. Tako da ti danas imaš sastanke ne znam kog nivoa, ljudi koji pokušavaju da se nekako dogovore da ovi to prodaju, ovi to da kupe. Big guy doesn’t allow that, i ti faktički imaš blokadu eksporta te tehnologije ka Kini, jer je toliko suštinski bitno. Ok? Znači, to je ASML. Sad, ne znam, neke detalje te mašine koje često volim da pričam. Na primer, taj litografski proces. Znači, postoje dve… Mislim, postoje užasno mnogo komponenti sistema, ali recimo dve koje ja uvek izdvajam. To je taj neki wafer stage. Znači, šta je wafer? Wafer je onaj disk, sjajni disk silicijuma na kome ti štampaš čipove. Ono repetitivno, znaš, koliko odštampaš, hiljadu komada. To je wafer stage. On leži na robotu u vakumu, dole negde. Gore imaš takozvani reticle stage. To je kao nekad oni dijapozitivi što su bili, pa ti osvetliš sličicu i ono, znaš, padne dole slikica. Znači, sad ti tu, faktički, sličicu koja ti je jedan lejer tvog čipa, osvetliš, to svetlo padne dole na taj wafer, na silicijum, hemijskim procesom to se ečuje i počneš da praviš male brazgotine, male klisure itd. I urezuješ, faktički, svoj dizajn čipa. E sad, šta nam se dešava? Moderni čipovi. Znači, kad ono čitamo po vestima, Nvidia, Apple, NexSilicon prave čipove, ne znam, 7 nanometara, 5 nanometara, 3 nanometara. Šta to uopšte znači? Znači, ti nanometri ti je feature size. Znači, to je tamo neka dimenzija tog tranzistorčića koji dole leži na tom silicijumu. Sad, šta je nanometar? Uvek su nas učili, ti znaš šta je milimetar, tako možeš da zamisliš. Pa onda imaš mikrometar, pa nanometar. To je sve hiljadu puta niže od prethodnog i teško je zamislivo. Sad, valjda ima neko poređenje, možda sam malo ja već zaboravio, ali tipa koliko trava izraste u sekundi, ili ne znam, u milisekundi ili nečemu već, toliko ti je nanometar. Jezivo je malo. Približavamo se stvarno tom nekom molekularnom nivou i postaje sve teže i teže te čipove dalje sabijati. To je taj čuveni Murov zakon koji kaže da se količina tih integrisanih kola za neko vreme tipa duplira i to je eksponencijalna kriva. Mi dolazimo zaista do blizu kraja te krive. Ja ne znam više ni ja kako će to da postignu. Sad, ima ideja da se širi u neki 3D prostor i tako dalje, ali to su sad neke duge teme da ne divergiram. Znači, imaš taj wafer stage dole, taj silicijumski wafer gde se štampaju čipovi, imaš gore taj reticle stage i sad, šta je poenta cele ove moje govorancije? Dakle, ti moraš da odštampaš nešto što je u nanometrima na tom čipu. U nanometrima! Je l’ ti veruješ da se taj wafer stage pomera? Da imaš robota koji ga pomera po x-u i po y-u, i ovaj gore šalje sličicu. I on uspe da isprojektuje, dok se ovo pomera, da isprojektuje tačno gde treba na nanometar preciznosti. Znači, kao neko ko je bio tamo skoro dve godine, danas ne kapiram kako to dođavola radi. Znaš, ti imaš pokretni deo dole, koji pomeraš ga, i ovaj ga pogodi tačno gde treba.

Ivan Minić: Ja ću ti reći moje mišljenje kako to radi. Neko je nekom rekao da to ne može da se napravi. A on se onda iznervirao. I na kraju ga je napravio. Šta je tvoj zadatak bio tamo? 

Aleksandar Berić:  Moj zadatak je bio, u stvari, softver tog ASML-a. Da se bavim softverom i optimizacijom tog softvera. To je bio neki software architecture tim i mi smo trebali da unapredimo pisanje tog softvera, održavanje mašina, uptime. Znači, jedan od ključnih KPI-jeva bio je koliko ta mašina radi. Znači, kad mašina stane na Tajvanu, to bukvalno jedan CEO zove drugog na telefon u ponoć i budi ga. Znači, da se sredi ovo-ono, now, immediately. Jer oni svaki taj minut koji ne radi, gube pare.

Ivan Minić: Bukvalno. Ima mnogo. 

Aleksandar Berić:  Da. Tako da, imaš sad tu i onaj continuous deployment temu, znači da si ti, kad imaš neki software patch, to trebalo da poleti, znaš što, da ne ulazim u detalje, ali trebalo je da se vrlo brzo zameni taj deo na samoj mašini, deo softverske komponente. Tako da, to su bile teme. Znači, unaprediti softverski razvoj na nivou cele firme. 

Ivan Minić: Je l’ ti to, osim što je prodavnica slatkiša kad uđeš i vidiš kako to sve izgleda, donelo neku konkretnu vrednost za tebe kao profesionalca? 

Aleksandar Berić:  Moram reći, jedna stvar koja mi fali, koja mi je krivo iz tog mog ASML iskustva, jeste što zapravo nikad nisam mogao da dođem blizu te mašine. Jer, nažalost, kad sam ja ušao u firmu, počela je ubrzo korona. Onda su imali restrikcije na sve, nisam mogao da priđem blizu ničemu osim tom softveru. Tako da nisam mogao fizički da dođem do mašine da, znaš, čak možeš donekle i ući i videti, opipati. To bi mi mnogo značilo, kao neko ko voli taj hardver u suštini. Tako da ta ideja mi uvek onako fali, uvek mi je bilo krivo što to nisam uspeo. A kroz softver sam trebalo da utičem da se poboljša efikasnost. I to mi je donosilo, naravno, neku dozu satisfakcije. Mala neka manjkavost koju bih izdvojio jeste što je ASML, kad pogledaš u suštini, jedna velika fabrika, veliki integrator. Jer, naravno, ne pravi sve ASML. Tu je Carl Zeiss, tu je ovo, tu je ono, tu su dobavljači, tu su neki njihovi vendori. I u principu treba to sve usložiti u neki mozaik, celu tu priču. Tako da, što se tiče softvera, trebalo je njih na neki način osnažiti, a ovo da funkcioniše dalje kako već funkcioniše. 

NEXTSILICON PRIČA

Ivan Minić: I sad dolazimo do trenutne faze u tvojoj karijeri i priče koja je tebi, da kažemo, mnogo važna i iz profesionalnog i iz nekog ličnog ugla i svega toga. A ja jedino, mislim, ja sam tako suptilan kao nosorog, to znaju moji slušaoci, moram da te pitam – dobro, pobogu čoveče, posle 20 lepih godina u Holandiji, ti dođeš ovde?! Ajde se ti meni objasni, kako, zašto? 

Aleksandar Berić:  Možemo novi podcast za ovu temu, premalo je vremena. 

Ivan Minić: Ajde da krenemo. 

Aleksandar Berić:  Ajd, šalim se. Pa evo kako, ne znam. Jeste, u ASML-u bilo je stvarno super. Imali smo 40 radnih dana odmora, ljudi. Stvarno, bili su uslovi koji su bili super. Međutim, malo mi je falila akcija. Ipak je to jedan veliki korpo svet. Kao što sam počeo, u biti je to fabrika. I imaš neke, čak recimo, ljudi kad ulaze moraju da se klokuju. Jer, sva ta, svi ti propisi koji važe za nas, važe donekle i za ljude koji su na traci, koji sklapaju te uređaje. Tako da moramo zbog nekih lokalnih propisa da se držimo nekih istih pravila. Što ti govori da je tromost sistema solidna, kao i svaki korpo. Kao i Intel, na kraju dana, to me onako malo, kako ti kažem, grickalo iznutra. Znači, hteo sam nekako neke brže pomake, neki brži progres, zbog te neke nestrpljivosti. Tako da sam uvek osluškivao šta se dešava na startup sceni okolo. I do mene su dolazile razne neke startup ideje. Ja sam čak i radio i kao konsultant u par startupa tokom Intel i ASML karijere. Saradnik neki, da kažem. Jer me je interesovalo šta se dešava tamo. Stvarno me je iskreno zanimalo. Međutim, ništa se nije pojavilo na horizontu toliko interesantno da bi me nateralo da napustim taj svoj ASML kruzer kojim sam mirno plovio morima. Do dolaska NextSilicon-a. Eto, to je bila prelomna tačka. Sada možemo da pričamo zašto i kako, otkud to. 

Ivan Minić: Zašto i kako? 

Aleksandar Berić:  Zašto i kako?  Preko drugara iz Kalifornije sam došao do jednog našeg čoveka u Kaliforniji. Zove se Saša Ostojić, koji je, igrom slučaja, partner u investicionoj firmi koja je investirala novac u NextSilicon. Oni su došli do tipa mog opisa, mog CV-ja i procenili su da imamo neki meč. Malo sam porazgovarao s njima, ubrzo sam pričao sa CEO-om NextSilicon-a i počeli su ti neki, da kažem, upoznavanja, razgovori, sve to, drugi naziv za intervju. Malo oni mene, malo ja njih, naravno. I stvarno je istina. Znači, posle par sati tih razgovora, ja sam znao da je to to. Kako? Pa, vidiš ispred sebe prvo Sašu Ostojića. Da kažemo, čovek, šta je uradio u životu, stvarno je neverovatno. Njegova je preporuka. Kada drugo, razgovor sa CEO-om, sa Eladom. Čovek je apsolutno izuzetno jak engineering guy, izuzetno harizmatičan čovek, tačno zna šta hoće. Ima jako dobar trek rekord prethodnih startupa u svojoj karijeri. Igrom slučaja, pokazalo se da je moj sadašnji šef, tadašnji, da kažem, jedan od glavnih uvek firme, tehnički, El Nagar, u toj firmi. Ja ga znam iz Intela. Mi smo bili na Skylake programu zajedno. I onda sam rekao: “A, čoveče, znači, to je taj start-up u koji je El ušao kad je napustio Intel!” Pred tobom se slažu kockice u glavi. Odjednom vidiš tehnološki jaku priču, harizmu, kasnije kapiraš proizvod, tržište, ljude koji su tu. Počneš da razmišljaš: “Čoveče, ok, možda je to to. Možda je stvarno to to što je potrebno da izađem iz tih nekih zlatnih lanaca tekućeg života.”
Ivan Minić: I sad, jedna stvar je, dakle, u tom trenutku firma postoji i radi već neko vreme. Ali jedno je to što oni rade u Kaliforniji i što rade na drugim sajtovima, druga stvar je što je Srbija tu manje-više nebitna.

Aleksandar Berić:  Jeste, ima istine u tome. Otkud sad Srbija u toj priči? Pa, svodi se na te lične kontakte, jer oni su hteli da se šire na druge neke sajtove po Evropi. Naravno, imali su XY opcija, tako je, ima talenta svuda. Sad, želim da verujem da je na neki način to neko moje iskustvo iz Intela i moj CV, jer radio sam na tim reconfigurable computing uređajima u tom prvom startu i kasnije u Intelu, motivisalo da kažu: “Ajde da pokušamo!” Jer to je bio stvarno leap of faith, i kod mene i kod njih. Znači, bukvalno obe strane su rekle: “Ok, let’s go, let’s try.” Da vidimo da li ovo ima smisla na bazi tog nekog inicijalnog good feeling-a. Tako da, otkud Srbija? Pa, sticaj okolnosti, poznanstvo ljudi, neki inicijalni meč koji je bio tu napravljen, eto, otuda. Znači, nije ništa drugo sve toga.

Ivan Minić: Ti si želeo da se vratiš? 

Aleksandar Berić:  Meni je to bila opcija. Sad postoji priča žena, deca, možemo i o tome ako hoćeš. Svakako nije laka odluka, gde god da si. Posle 20 i nešto godina, cela moja karijera je bila maltene u Holandiji. Ne maltene, nego cela. Svakako je trebalo dobro razmisliti o tome i stisnuti petlju i reći: “Ok, let’s go, let’s go, let’s go.” 

Ivan Minić: Mislim, jedna od tih stvari, kada si pričao i o Japanu i o Holandiji, jeste da, Holandija je daleko, ali Holandija je dva sata avionom. 

Aleksandar Berić:   Tačno. 

Ivan Minić: Tako da ti, ako baš hoćeš ili treba, možeš da dođeš i tako. 

Aleksandar Berić:  Što smo i radili sve ove godine. 

Ivan Minić: Ta neka vrsta, dakle, ukoliko će da se gradi priča ovde i ukoliko će ona da se gradi jednim delom i na tome da si ti tu i da ti ljudi mogu da rade sa tobom i uče od tebe i od ostalih ljudi, ako ti nisi tu, onda to malo gubi poentu. Kako je izgledao, da kažem, od nultog dana tvog NextSilicon-a do danas put? 

Aleksandar Berić:  Da. Pa, kako ti kažem, u startu, ja sam se, naravno, komitovao ljudima iz leadership-a: “Selim se.” Znači, ako poleti, preselićemo se i to je to. Naravno, morao sam i da se komitujem pred ženom, da joj kažem: “Ok, hajde da ne letimo odmah, kao sutra ćemo se seliti, nego hajde da neko vreme radim remote.” Ideja je bila da se leti, da se bude tamo-amo, da se dolazi i odlazi, dok ne vidimo da to stvarno ima smisla. Vreme je odmicalo, to je sve više i više imalo smisla i na kraju smo ispunili to obećanje i preselili smo se ovamo. 

Ivan Minić: Jedna jako važna stvar u celoj priči je da, opet, mi volimo da kažemo da imamo dobre fakultete i volimo da kažemo da imamo jaku IT industriju. I to su sve stvari koje su u određenoj meri tačne i iz određenih aspekata, ako gledaš iz određenih uglova, jesu tačne. Sa druge strane, činjenično stanje jeste da velika većina toga što mi ovde radimo nije cutting edge po pitanju tehnologije. Većina tih firmi radi nekakav web koji manje-više svako može da nauči da radi i tako dalje. Ako je gaming, tu je bilo malo i cutting edge stvari, bilo je i stvari koje su, da kažemo, relativno basic, ali su kreativne, zanimljive, neobične. Gaming je postao mnogo više pitanje nečije kreativnosti nego pitanje performansi. Nekad je bio performans, nekad je to izgledalo impresivno, morao si da napraviš neko čudo. Sad, manje-više, sve što otvoriš izgleda impresivno. Nije to više toliki problem. Zašto pričamo o tome? Zato što vi ste firma koja stalno traži ljude i stalno zapošljava. Nije to samo u Srbiji, tako je, ali mi sad pričamo o Srbiji. Ovde suštinski ne postoje ljudi koji, kada izađu sa fakulteta, su spremni za vas. Ono što je meni divno i što me, ne znam ni kako bih se postavio, s jedne strane čini srećnim, a s druge strane mi je žao, jeste kada se neko fin, dobar i pametan vrati u Srbiju. Ali, jedan deo cele priče jeste to da ste vi neke super zanimljive ljude iz naše dijaspore, doktorante sa raznih programa i raznih instituta i fakulteta, vratili u Srbiju da rade sa vama. Stvarno pravite tim koji je, i ako gledamo profesionalno, super zanimljiv, ali i ako gledamo lične priče, o tim pričama mogu da se napišu filmovi. Apsolutno. Daj mi malo više informacija o tome. Prvo, šta je to što vama treba? Ko su ljudi koje vi tražite? Drugo, ko su ljudi koje ste našli? 

Aleksandar Berić:  Možda… Ali, pitao si me par stvari, moram redom na svaku od njih. Znači, prvo što si pitao, otkud fakulteti i talenti, otkud talenti za nas u Srbiji, gde ih nalazimo? Znaš, ovo jeste nova priča u Srbiji, jeste cutting edge, apsolutno. Po meni, Srbija trenutno doživljava neku transformaciju iz zemlje koja je mahom bila bazirana na outsourcingu. Sad se pojavljuju product companies, mislim da je to dobro. Ne kažem da je outsourcing loš, a ovo drugo dobro, naprotiv. Mislim da treba da imamo sve. Treba da imamo i ljude koji su individualci, koji rade svoje firme, svoje priče, mala preduzeća, i outsourcing, ali treba da imamo i ove stvari. Treba da imamo i naš Google, i našu Nvidia sutra, i tako dalje. To treba da bude vizija naše IT scene ovde. Po meni, mi sada prolazimo kroz transformaciju. Dolaze firme poput naše, hvala Bogu, i ljudi tu stiču neverovatna znanja. Pristupaju neverovatnim stvarima. Ljudi koji su talentovani konačno dobijaju priliku da rade na vrhunskim stvarima ovog sveta. Danas nema razlike između onoga što radimo mi ovde i onoga što radi neko sličan nama u Kaliforniji, Izraelu ili bilo gde drugde. To su isti poslovi, svi učimo, i ovde sada imamo jednake šanse. Možda po prvi put. I to je neverovatno. E sad, ove priče što se tiče ljudi iz inostranstva i tako dalje… Ima nas tu, ja sam čak i računao neki procenat – mislim da nas je praktično 10% koji smo došli iz inostranstva i koji sada radimo u NextSilicon-u. Da. Čak ima ljudi koji nikada nisu ni živeli u Srbiji, koji su samo eventualno rođeni ovde, a sada su došli da rade kod nas. Imamo ljude iz Australije, Cambridge-a, Apple-a, Infineon-a, NXP-a, iz Holandije, Intela, ASML-a, poput mene. To je, po meni, jako vredno, zato što svaki od nas koji nije svoj prvi radni vek proveo ovde donosi nešto svoje – svoje naučeno znanje, kulturu ponašanja, informacije, poglede. I to bitno povećava nivo svih nas kao kolektiva. 

Ivan Minić: Ako pitaš ko je profil kandidata, šta neko treba da zna da bi bio interesantan za nas… 

Aleksandar Berić:  Pazi, to je kompleksno pitanje. Trenutno nas ima preko 60 i pokrivamo desetak oblasti. Znači, nije to dve-tri oblasti, već ceo spektar neophodan za razvoj jednog čipa, od hardvera do softvera. Ne možemo to generalizovati, ali zajednički imenitelj su ljudi koji stvarno vole ovo što radimo. Neko ko voli hands-on pristup, ko voli da kodira, ko voli da razvija stvari – eto, to je možda najbolji odgovor.

Ivan Minić:  Koje prethodno iskustvo treba da ima? 

Aleksandar Berić:  Pa, pazi, tražimo razne nivoe senioriteta. Ne tražimo nužno samo ljude sa 10+ godina iskustva. Svesni smo da ovde nema previše ljudi koji su radili u Nvidiji, Google-u, Microsoftu ili AMD-u. Ali, tražimo ljude koji su jaki, možda nemaju iskustvo tačno u onome što nam treba, ali imaju dobru bazu i osnovu, pa ćemo ih mi u firmi nadograditi. To nam je prihvatljivo. I, naravno, ako govorimo o juniorima, od njih se ne očekuje da imaju veliko iskustvo, imamo pozicije i za takve ljude. 

Ivan Minić: E sad, pošto smo na početku jako osnovno objasnili šta vi pravite, hajde da uđemo malo dublje u to. Na sajtu postoje neke informacije, ljudi će to pogledati, ali dajmo im neki ozbiljniji tizer.

Aleksandar Berić:  Ozbiljniji tizer? Može. Znači, prvo, NextSilicon pravi čipove. Radimo sa top-notch tehnologijom. Znači, svako ko je blizak hardveru treba da mu bude ovo jako, jako zanimljiva priča, jer se ti čipovi po prvi put prave u Srbiji. Znači, mi nismo ovde neka dekoracija firme, mi smo ljudi koji to stvarno rade. Ljudi su naučili mnogo, dali mnogo, dobili mnogo ko za ovu priču. Šta rade ti čipovi? To su čipovi, za razliku od mog prvog startapa, koji su bili stvarno low power. Ovo su solidno high power. Znači, govorimo o par stotina vati disipacije. To su čipovi koji se koriste u data centrima. Znači, imaš data centre po svetu, uglavnom Intel, AMD, nešto Nvidia. Ok, naša politika je: “Ok, take that Intel, AMD, throw it away, plug in naš čip.” Sad, tu ima priča koja se dalje grana. Hajde da vidimo čemu služe data centri. Koja je bila zapravo ideja NextSilicon? Znači, ideja nam je bila tržište high performance computinga. Šta je high performance computing? Catchy name. Znači, to je… Počinjemo od fundamentalne nauke, od naučnika, od stvari koje menjaju ovaj svet. Znači, imamo, hvala Bogu, dosta naših fizičara po CERN-u, recimo, bave se fizikom čestica. Znači, te simulacije koje se sada rade u CERN-u primer su onoga što mi ubrzavamo i u čemu smo mnogo bolji nego Intel i AMD. Imaš meteorologiju, kiše, suše, poplave, zračenja. To su sve modeli koje mi možemo da egzekutujemo mnogo, mnogo brže. Vremenska komponenta je bitna. Recimo, ako imaš uragan koji se kreće negde kroz Meksički zaliv ka Americi, ti imaš trajektoriju i tebi je bitno koliko brzo možeš da izračunaš kuda će on proći. Ok, mi to radimo. Trenutno ljudi sakate te vremenske modele da bi dali neku realnu sliku performansi. Imaš odličan primer – industrija nafte i gasa. Znači, ne znam, firme poput Shell-a, British Petrola, Aramca, koje imaju modele tla. Znači, oni recimo ispituju šta se nalazi ispod zemlje tako što, ne znam, detoniraju neke eksplozive, postavljaju neke seizmografe koji detektuju te potrese, prave sisteme jednačina koje rešavaju da bi dobili profil zemlje, da bi videli kolika su nalazišta nafte i gasa. To su stvari koje traju po par nedelja, bukvalno, na tipičnim arhitekturama. Na našoj – mnogo kraće. Imaš ove stvari tipa Los Alsamos, Sandia Research, National Laboratory u Americi, koji se opet bave nekim svojim fundamentalnim naukama. To su stvari koje mi ubrzavamo. 

Ivan Minić: Sve se preliva nekako i na genetiku. Kod Galeba je u gostima bio meteorolog, ne mogu da se setim imena, iskopaću ga u nekom trenutku pa ću naći, ali on je pričao upravo o tome da u nekim od laboratorija postoji najkompleksniji model Zemlje simuliran koji postoji, koji se koristi za većinu tih stvari, i pričao je koliko je to zahtevno, koliko je teško dobiti pristup tome, minute, da nešto možeš ti da uradiš, simuliraš nešto što ti treba i sve ostalo. I onda u nekom trenutku ulazi u nivo detalja koliko je to kompleksno i šta se sve tu dešava i kako se ta kompleksnost povećavala kroz vreme. Jer, naravno, počelo je od nečega što je rudimentarno, pa je došlo do nečega što je sada detaljnije, i tu sam zapravo, da kažem, prvi put shvatio do kog nivoa kompleksnosti sada stvari mogu da idu. I, naravno, mislim, sećam se ja kako je to izgledalo i kad je moj prijatelj pre 25 godina renderao delfina koji pliva kroz vodu i renderao sedam dana 20 sekundi reklame. Ali, na kraju dana, to su neke sličice koje idu i to nije ni izbliza toliko kompleksno kao ovo. Kada kažemo “čip” iz ugla nekoga ko elementarno poznaje stvari, mi pričamo o nekom procesoru, nekoj grafičkoj karti, nečemu. U 90% slučajeva CPU, GPU je ono o čemu se najviše priča sada. Šta je vaš konkretan proizvod? Kako bi ga opisao, ono što je sada javno dostupno kod vas na sajtu? 

Aleksandar Berić:  Jeste, ima, da. Znaš kako? To što si rekao tačno je. Imaš, u principu, concept CPU, concept GPU kao poznate koncepte i to se deployuje masovno u tim data centrima. Intel ili AMD kao tipični predstavnici x86 arhitekture, jednostavno CPU, i Nvidia kao GPU. Dakle, i ove naše kartice i ovo naše se teoretski ubada u neki PCI slot, samo što nije ni CPU ni GPU. Znači, mi smo nova arhitektura i to je ono što je mene stvarno privuklo. Mi smo arhitektura koja je napravljena za taj high performance computing. Znači, ti vrtiš x86 arhitekturu i za Zoom call i za email i za taj high performance computing. A mi targetujemo samo to. Naša arhitektura je patentirana, to se isto može naći, to je javno dostupno sada. Znači, to je jedan reconfigurable hardver koji je targetiran samo za tu oblast. 

Ivan Minić: Samo za tu vrstu operacija.

Aleksandar Berić:  Tačno. Koje su zaista jako sofisticirane. Kad ti pogledaš šta je scientific supercomputer, to je najsofisticiraniji računar, ali je računar – to nije website, to je proračun, takav haos matematike koji treba samleti te cifre. 

Ivan Minić: I negde od početka cele priče sa procesorima, od pre mnogo, mnogo godina, pričalo se o broju operacija koje on može da uradi u jedinici vremena. Sad, taj broj je postao besmislen. 

Aleksandar Berić:  Sad svi nude standardne neke užasno velike cifre. Ima jedna druga stvar. Samo recimo to sa početka našeg razgovora. Kad sam ti rekao prvi startup naš, ta je Silikon HD bila muka. Muka je bila. Imali smo super čip, low power, high performance, sve bilo sjajno, ali isprogramirati taj čip… Samo mi unutar firme smo mogli da uđemo. Sednem ja sa co-founderom, uđemo u GDB, debagujemo ceo sistem, gledamo kompajlerske neke direktive unutra i gledamo gde je zapelo. To traje nedeljama. To je neko vrlo stvarno pametan neki Silikonac provalio – ok, to nije put kojim treba ići. 

Ivan Minić: Neće se ljudi prilagoditi tebi. 

Aleksandar Berić:  Neće. To je eventualno ako si jedini vendor, imaš taj monopol i ljudi krenu tvoju kôd da furaju, to je ok. Ali naša logika je drugačija. Mi ne zahtevamo od ljudi da uče naš kôd. Znači, za te naše flopove u sekundi, mi nudimo njima da oni zadrže svoj source kôd as is. Taj naučnik koji je pisao u C, C++, u Fortranu, svoj model u CERN-u, taj isti kôd iskompajlira ga i izvršava ga na našoj platformi bez promene. Znači, ne mora da uči šta je to next silicon architecture. Mi smo omogućili kroz razvoj našeg proizvoda da taj njegov source kôd ide as is. I što je još bitnije, mi ne moramo da ga znamo, ne moramo da ga razumemo, jer je to njegov secret sauce. On neće tebi to da da. Odeš bilo gde – BMW, Porsche – sa njihovim modelima aerodinamike, neće ti to dati. To je njihov piece of code. Da li ima šanse da ga on sad prepiše u neki drugi kôd koji će trošiti dvadeset, sto inženjerskih godina? Neće. Mislim, nije realno. Preveliki problem. 

Ivan Minić: Još jedna stvar koja se desila nedavno je da ste postali deo jedne jako zanimljive i lepe naučne priče, pa bih voleo da mi daš malo više o tome. 

Aleksandar Berić:  Mi smo ušli u taj evropski projekat i to je, onako, mislim, dosta zanimljivo jer pokazuje vrednost naše arhitekture. Mi čak nismo ni evropska kompanija per se, a ušli smo u evropski park. Tako da je to neki dokaz vrednosti naše arhitekture. Mi, naravno, imamo još mušterija, neki su javni, neki nisu još uvek, ali to pokazuje da ovo sve ima dosta smisla. 

Ivan Minić: Šta je projekat? 

Aleksandar Berić: Znači, mi treba da provajdujemo, koliko sad mogu da kažem, dakle, piece of hardware za njihov piece of software. To je sve. 

ZAKLJUČAK RAZGOVORA

Ivan Minić: Ok. Pratimo ostalo što će biti u saopštenjima i svemu ostalom, ali svakako jedna lepa priča. Voleo bih za sam kraj da mi kažeš – sad si već neko vreme ponovo tu. Da. Svašta se dešava ovde, ali nećemo da ulazimo previše u to, jer nije ni mesto ni vreme. Ali šta ti je doneo ovaj povratak nakon toliko godina, pošto iz nekog meni neobjašnjivog razloga nisi izgubio entuzijazam?

Aleksandar Berić:  Pa, kako ti kažem, dobro je biti svoj na svome. Ima tu neku vrednost, ima vrednost i svoj jezik, kultura… Pazi, klima – nemoj da zanemariš taj moment. Znači, ima, ima. 

Ivan Minić: Pa, ako ćemo da ne zanemarujemo – i hrana i sve ostalo.

Aleksandar Berić:  Jeste. Pa, jezik… To ne smem da pričam, zamrzeće me ovi moji tamo što su ostali. Ali ima tu ta vrednost. Definitivno. Te stvari koje sam nabrojao – porodica, veze… Znaš, ono, dečica viđaju te babe, dede, rođake neke… To su možda neki glavni razlozi koje bih ti nabrojao. Mislim, da, ono, za mene lično, u ovom spletu okolnosti – meni je, recimo, vrlo blizu planina za skijanje, vrlo mi je blizu more, za tamo neki moj surf ili neko plivanje i tako dalje. Znači, to su stvari koje su meni lično jako bitne. Ti momenti. Mi ćemo da idemo na Kop sad za vikend da skijamo. To nam je 3,5 sata od kuće. Ok, možda nije najbolja planina u Evropi, definitivno, ali je blizu i to je izvodljivo. 

Ivan Minić: Verovatno su to sve stvari koje su važne da bi mogao da kažeš da postoji određeni benefit u smislu kvaliteta života. Realno, kad imaš 25 godina, ništa ti nije važno od toga, ali kad dođeš u neke malo zrelije godine, ne bi trebalo da praviš kompromise kada je tako nešto u pitanju. Što se tiče ofisa u Beogradu, tvoje uloge i cele te priče – šta je plan za naredni period?

Aleksandar Berić:  Pa, plan je da se širimo. Znači, mi smo sad 60+ ljudi, tražimo talente. Dok mi pričamo, mi intervjuišemo, idu job offeri. Maltene, svaku oblast koju imamo mi ćemo da proširimo, čak otvaramo i neke nove. Tako da, ljudi ako žele, ako im je ovo interesantno, uvek mogu da pogledaju i koje oglase imamo, šta trenutno tražimo, mogu da me kontaktiraju, znači, to je najmanji problem. Uvek sam raspoložen za priču, za razgovor, da objasnim šta ima, šta nema. Bilo je teško dok smo bili u stealth modu. NextSilicon je bio u stealthu do, ne znam, pre godinu dana, možda malo više, i onda je bilo teže da kažem ljudima i da objasnim šta smem, šta ne smem. Danas smo dosta otvoreni i možda više pričamo. Ja vrlo rado pričam i ljudima i da objasnim i da proširim, jer bila je jedna vrlo zanimljiva anegdota. Neko mi dođe na razgovor i kaže: “Čekaj, zar vi niste još jedna outsourcing priča iz domena verifikacije?” Ja rekoh: “Wow, čoveče.” Tako da, očigledno, treba da možda malo više poradimo na marketingu, da ljudima kažemo šta je to što imamo. Mislim da ipak dosta ljudi nije svesno šta je ovo, šta nudimo, koji je kvalitet posla i šta oni mogu da imaju od svega toga.

Ivan Minić: I da je to moguće raditi ovde. 

Aleksandar Berić:  Da, da je to moguće raditi ovde. 

Ivan Minić: Hvala ti puno. 

Aleksandar Berić:  Bilo mi je zadovoljstvo. Mnogo mi je drago da smo ispričali ovu priču i mnogo mi je drago što smo se skapirali još kad smo prvi put seli da pričamo, da si ti čovek koji ume da objasni ove stvari. Većina ljudi koji rade na cutting-edge stvarima ne ume suštinski da ti objasni to na način da neko ko nije u tom poslu zapravo razume šta se tu dešava. Ne iz razloga što žele da mistifikuju, nego iz razloga što njima to niko nikada nije objašnjavao – oni su to živeli i oni su prolazili kroz to. Ti si ovako, možda nisi hteo akademsku karijeru, ali bio bi dobar uča. Sigurno, bio bi dobar uča. Hvala ti još jednom što si ovo podelio. Vama, ako je bilo interesantno, istražite malo više, pošaljite ovo nekome ko se loži na ove stvari o kojima smo pričali ili mislite da se loži. Mislim da će svaki geek u ovome uživati, čak i da nije neko ko može iz ove priče da napravi karijeru, i da prosto više ljudi treba da zna da mi u Beogradu danas imamo mogućnost da radimo na ovako nečemu. 

Aleksandar Berić:  I u Nišu.

Ivan Minić: I u Nišu, da. Niš je mnogo važan, svi znaju koliko mi je Niš važan. Tako da, sjajna jedna priča koja će se širiti i čekamo novi ofis pa ćemo da vidimo kako će to sve biti. 

Aleksandar Berić:  Čekamo novi ofis pa ćemo da vidimo, možda ponovo sretnemo. Naravno, da ne zaboravimo slučajno Novi Sad i sva ostala mesta, pošto su i oni naši dragi članovi tima. 

Ivan Minić: Širiće se ta priča na jedan jako dobar način i taj momenat da je došla do 60 takvih ljudi je impresivan. Tako da, hvala ti još jednom. Hvala vama što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo zanimljivo. To bi bilo to i vidimo se ponovo na narednoj.