Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je moj drugar i kolega Ognjen Vlačina. Ako pratite Našu mrežu, verovatno ste čitali neki od njegovih zanimljivih tekstova iz oblasti finansija i plaćanja. Plaćanja je nešto čime se bavi prethodnih sedam godina, u Ikei, prvo u okviru regiona, a sada i na globalu, a prethodno je bio nesuđeni fudbaler, nesuđeni pisac i pesnik, mada je ipak objavio dve knjige. Nesuđeni muzičar, mada ipak povremeno svira i peva i imaće uskoro nekoliko nastupa. Ali, jedan veoma veseo, zanimljiv, koloritan Bosanac, koji je našao sebe u finansijama, konkretno u ovom poslu koji sada radi i koji uspeva na super zanimljive načine da objasni neke prilično kompleksne koncepte, a koji su važni ukoliko želimo da svoj posao obavljamo bolje i efikasnije. Uživajte!

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.

Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Dobro mi došao. 

Ognjen Vlačina: Hvala. Bolje te našao. 

Ivan Minić: I sad ti, meni i nama svima. Meni je negde i jasno, pošto se znamo, ali ostalima – čime ti to uopšte sad baviš? Pričaćemo o celoj istoriji, nego čisto da objasnimo ljudima šta ti to trenutno radiš. 

Ognjen Vlačina: Pa, pre svega, hvala ti na pozivu, na gostovanju. Ja se bavim plaćanjima, ja volim tako to da kažem, ali u suštini danas se u profesionalnom smislu najviše bavim nabavkom finansijskih usluga. Sad to nekako zvuči ovako ili onako, to sve, naravno, ima jednu debelu predistoriju – kako sam ja došao do toga, kako sam ušao u tu neku oblast, uslovno rečeno možda i razvijao se i napredovao i došao do nekog nivoa, dakle da sad sa nekoliko kolega u Ikei, u Ingki grupaciji, gde sada radim, se time bavim. Dakle, to je možda u nekim najkraćim crtama. 

Ivan Minić: Pre nekih godinu i po dana si počeo da pišeš za Našu Mrežu i pisao si upravo o fenomenima u oblasti plaćanja, naplate i svega toga, i, da kažemo, iz ugla biznisa i iz ugla korisnika, o raznim stvarima o kojima vrlo često ne razmišljamo. Možda ne bi bilo loše nekad ipak malo i da razmislimo. Meni je to bilo super interesantno i super su uvek bile reakcije na tvoje tekstove. Pričaćemo o tome i danas, naravno, kad dođemo na vremenskoj liniji do nekog modernog trenutka, i pričaćemo kroz projekte najviše koje si radio, jer mislim da je to ljudima posebno interesantno. Ali, znaš, ti si čovek koji će da priča o tome, a nećeš ljudima da savetuješ gde da investiraju, šta da kupe, šta da ne kupe i sve ostalo, nego prosto kako sistem funkcioniše i kako se to kroz vreme menjalo i zašto se menjalo. I mislim da je to izuzetno dragoceno za sve da znaju i da razumeju. Ali hajde da krenemo, kao što uvek krećemo, sa mančmelo pitanjem. Šta si hteo da budeš kad porasteš? 

KAD PORASTEM BIĆU

Ognjen Vlačina: O tome sam razmišljao. Znaš, kad si me pozvao na gostovanje, tu sam imao najveću tremu – šta sam ja, malo sam to i zaboravio možda, šta sam ja uopšte hteo da budem kad sam bio mali. I onda sam tako imao refleksije na to pitanje. Iako sam pisao zbirku priča i svašta nešto i pisao o svom detinjstvu, možda ne toliko holistički, ali kroz neke fleševe sportske, dečje i tako dalje, mislim da sam hteo da budem fudbaler. To je neka prvobitna misao. A posle sam, kroz neko poniranje u sebe, shvatio zašto je to tako bilo. Dakle, moj otac, koji je nažalost pokojni od pre godinu dana i nešto, igrao je fudbal tamo negde u tadašnjoj Bosni i Hercegovini, u sedmoligašu. I onda on dođe sa posla, tada je već imao 37-38 godina. Ja sam bio mali dečak, 3-4-5 godina, koliko doseže to osećanje. I sad ja hodam tamo kraj aut-linije, on se zagreva i ulazi u igru u 78, 82. ili 70. minutu. Ali šta je meni bila fascinacija? Tu su igrali neki poštari, neki vozači – dakle, jedna svojevrsna subkultura. I pritom sam ja te ljude u glavu znao. Bio je neki centarfor Nino, bio je neki desni bek Frćo. Ja njih kad sretnem u gradu, samo što ne kažem: “Evo ga!” A pritom je to bio klub u Prijedoru, FK Trgoprodaja, koji ne postoji, dakle, neka deseta liga. Ali kad si mali, taj svet je ogroman. I ja sam, naravno, verovatno nesvesno, gledajući svog oca i to, slušajući te neke priče… U Prijedoru su bila dva veća kluba – OFK Prijedor i Rudar Ljubija, koji su se u ratu, ovom poslednjem, fuzionisali u jedan klub, FK Rudar Prijedor. Ali ja sam, gledajući njega i to, naprosto to zavoleo. I onda nekako, to je išlo posle – prirodna ta neka želja da postanem fudbaler. Ali, kako to biva u životu, kako odrastaš, malo zriš, vidiš koliko to… Mislim, neću reći da nema veze, da nema smisla. Iako mislim da sam imao talenta – ja i sad igram mali fudbal – imao sam jednog dobrog trenera, koji je isto pokojni. O njemu sam napisao jednu priču. U kontaktu sam sa njegovom ćerkom, koja je, u stvari, moja generacija – osnovna škola, gimnazija i to. I protiv Borca iz Banjaluke, ja sam tu došao do prvog tima u Rudaru. I sad smo tu, nas trojica juniora, na poluvremenu, nešto se zagrevamo, tamo-amo, istežemo se. I toga se sećam. Borčev stadion – evo, sad igraju Ligu konferencija, znači igraju ljudi ozbiljan fudbal. 

Ivan Minić: Što kažu, crta se žreb za polufinale sa preuzimanjem. 

Ognjen Vlačina: To, to. I mi smo tu… Mislim, to je uvek i pre rata bio hram fudbala, makar za Potkozarje i za tamo naš kraj. I meni kaže taj trener, koji me voleo, a bio je vrlo živopisan. Kaže on meni, Vlačina, nemoj da igraš fudbal, nije to za tebe. Ti si dečko pametan, vredan, kao beži, ovo je blato, ovo je. U smislu, ja njega tad nisam razumeo što on meni to govori, kao ja sam, kao, otišao da igram fudbal, a on meni kao brani. U stvari, to nije bilo to, nego on bio čovek vrlo obrazovan, vispren, pametan, imao je dve ćerke, i onda on mene video tu, i onda on mi rekao: “Vidi, ovde nema para, nema blata, nameštenost, nema infrastrukture.” Otprilike, problemi koji postoje i danas, neki od njih su malo rešeni, ali suštinski, to je to. I on meni rekao: “Nemoj tu da radiš, idi negde uči, radi, ti si dečko pametan, završi škole i bavi se nečim drugim, a ovim se igraj iz ljubavi.”

Ivan Minić: Ima taj momenat gde imaju ti neki ljudi… Ja nisam bio u takvim sportovima koji su toliko masovni, primarno sam bio u odbojci, nešto malo u košarci, jer u košarci je bilo jasno da ja tu ne mogu ništa veliko uraditi, da ja tu, na voljni momenat, pravim razliku. Ali za fudbal znam te situacije gde je fudbal jedini sport u kome ti možeš da ne budeš vrhunski, a da ipak možeš pristojno da živiš od toga ako se neke stvari poklope. Moraju da se poklope, znači moraš malo da imaš i sreće i da te progura neko negde. I to je ono, imaš fudbalera, nikad nisi čuo za njega, a zaradio je par miliona u karijeri igrajući po nekim Rusijama, Rumunijama, kuda god. I znam taj momenat kad neko kaže: “Nemoj ovo, ti možeš nešto drugo, ovi ne mogu.” Oni su u principu samo za to i to im je jedina šansa. Tako da, dobro, bio je taj neki kliker. A daj mi još malo, pričaćemo i o školovanju i o formiranju, daj mi malo više konteksta, kako je to okruženje bilo.

Ognjen Vlačina: Nedavno sam pročitao dve knjige Đurđice Čilić iz Hrvatske. Dakle, ona je profesorka poljske književnosti, što kaže, na hrvatskom sveučilištu, i ona piše autofikciju. Dakle, i onda sam ja, čitajući te njene delove, iako sam ja već napisao jednu zbirku priča, imam isto jedan roman, davno nekad objavljen, onda sam ja skapirao da i ja pišem autofikciju. Ali čitajući te dve njene knjige, jedine koje je objavila, ona priča o svom detinjstvu u Vitezu i kako je otišla u Zagreb da studira, pa se tako vraća, pa onda ide u Poljsku na studije, na neki master i tako dalje. Poznajući Poljsku kroz njenu književnost, pisce i pesnike, u stvari ona piše o tom nekom Vitezu, o svom detinjstvu. Šta sam ja shvatio? Ja sam u stvari shvatio, i ja pišem neke priče i tako dalje, da ta detinjstva, neću sad reći njeno i moje, ali da ta detinjstva u nekim manjim tim gradovima, provincijama, ako pričamo pre rata, u tom dobu, da su bila negde slična. Da si ti imao neku manje-više socijalističku sredinu, da su ljudi radili u nekim velikim sistemima, srednjim i tako dalje. U Prijedoru je rudnik, gde je moj otac radio, zapošljavao pre rata, što je ludilo u nekom trenutku, 5000 zaposlenih. 

Ivan Minić: Ja mislim da mi sada u Srbiji nemamo firmu od 5000 ljudi. 

Ognjen Vlačina: Pritom je, kad se taj rudnik revitalizovao sad, pre 10-15 godina, u nekim drugim okolnostima, ali su otprilike ostvarivali vrlo sličan nivo proizvodnje sa 800 zaposlenih do 1000. To ti govori kapitalizam i socijalizam u nekim merama. U Prijedoru je, recimo, bila drvna industrija Celpak, bila je neka industrija Bosna Montaža, gde je moj ujak radio. Moja majka je bila nastavnica i o tome sam pisao. Radila je prvo, naravno, kako to ide u gradovima, u seoskim školama godinu, dve, pet, sedam, pa tek onda faktički zaradiš da pređeš u grad. Ona je radila u jednom muslimanskom selu, Hambarine, i tu imam vrlo lepih sećanja i anegdota, ali u suštini to je bio neki kontekst. Dakle, Prijedor je bio grad, mi stvarno nismo znali ko je Srbin, ko je Musliman, ko je Hrvat. Ja imam tu jednu temu koju duboko u sebi negde čuvam za neki sledeći roman, a povezana je sa tim našim počecima života, te dece koja su stasavala tih nekih 80-ih. I sad, kad ti kažeš “na prijedorskom asfaltu”, to zvuči malo smešno, kao kad kažeš “kraljevački asfalt”. Banalno, jel? Ali ja sam stvarno rođen u kući, u zgradi faktički. Živeli smo dve-tri godine u babinoj kući, a pored sledeća ulica se zidala naša zgrada, jer je moj otac dobio od Rudnika. Mi smo gledali na tu zgradu. Ja sam dete asfalta. Išli smo mi na selo kao i svi, ali, kako da kažem, Prijedor je bio pre rata, onda se poseljačio malo kroz sve ove procese, ali bila je urbana jedna celina. Čak su Banjalučani zavideli nama, kao “Vi imate bendove, pa ne znam, Rudar igra drugu ligu, Bosna Montaža u rukometu igrala drugu ligu.” Dakle, jedan gradić… Ti sad kad to pogledaš, nemaš grad te veličine sa tim nekim dometima. 

Ivan Minić: A koliki je to broj ljudi? 

Ognjen Vlačina: Tada je grad, ja mislim, imao 70 do 100 hiljada, recimo. 

Ivan Minić: To uopšte nije malo. 

Ognjen Vlačina: Ne, nije malo, ali ovo ću da kažem, ljudi su radili, nije bila velika nezaposlenost. Znači, ti kad si dete, nemaš pojma. Tebi je bitno da se možeš igrati, ideš u školu, odeš na more i tako dalje. Znači, imali smo tu, i ja, između ostalog, i moje sestre, imali smo tu neko to detinjstvo obojeno tim stvarima. Najvažnije je bilo šta se dešava ispred zgrade. A kad ti je to najvažnije kad si mali, onda si valjda srećan. Ja to tako sad, kad je to sve prošlo, znači, ne brineš neke druge brige. Da li te neko, ovaj, pala granata, da li imaš vode, nemaš vode? A struje? Onda je došao rat. Onda je došlo otrežnjenje. 

Ivan Minić: A kaži mi, škola i taj neki period kada već po prvi put imaš neke realne obaveze, imaš nekakav raspored koji nije: ustanem, izađem ispred kuće, dođem kući da jedem. 

Ognjen Vlačina: Škola je bila… Ja sam išao u školu, 16. maj, posle je menjala ime, sad se zove Desanka Maksimović, i, ovaj, multinacionalno je bilo. Moj najbolji drug se zvao Edin Mujadžić i on je početkom rata otišao, i nikad nisam uspeo stupiti… Ali, otišao je pre početka rata, otac mu je negde radio u Nemačkoj, onda su uspeli… Na vreme su naprosto ljudi videli da se sprema zlo svima i otišli su, i nikad nisam uspeo da dođem u kontakt s njim. Ali škole su bile… Kako da kažem, ok, mi smo tamo učili, družili se. E sad, ja imam dva sina i ja kroz njih vidim kakav je jedan, kakav drugi u školi, šta se tu dešava, kako doživljavaju školu i kako prolaze kroz školu. Ja sam kroz školu prolazio nekako lako. Sad, nisam puno učio, ali to mi je sve išlo. Znao sam od prilike šta se traži, ko su profesori, kako to ide s nastavnicima, i bio sam pristojan. Znači, nikad nisam bio neki seljak u smislu da sam pravio neke nemire ili nešto, nego bio sam jedno normalno, tiho dete koje je manje-više određivalo svoje obaveze. Kroz školu sam baš prolazio lagano, ali sam išao u muzičku školu, osnovnu, što mi je donelo… I sad, moji klinci, obojica, jedan je završio, drugi sad ide… Što mi je donelo jedan dodatni kvalitet. Mislim da tu temu nigde nisam video u javnom diskursu, da se neko bavi njome, a vrlo je interesantna. Moj kum je diplomirani gitarista, Igor Motlu, predaje u muzičkoj školi, završio akademiju u Novom Sadu. Dakle, muzičke škole kao relikt Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i nekog tog sistema retko gde su postojale na taj način, na tom nivou kao što su postojale kod nas, i da su bile besplatne. Dakle, to je jedan vid primarnog obrazovanja koji nije obavezan, ali je super ako ga imaš. I dakle, to je napravilo zaista jednu dobru osnovu. Na razvalinama tih osnova i danas postoje muzičke škole kod nas, one, nažalost, čini mi se, u kvalitetu i tako nekim stvarima pomalo padaju, zato što je sve manje i manje novca. Ali, recimo, moja sestra je u Londonu, i ako želiš da tvoje dete svira violončelo ili nešto, 40 funti je čas. A ti ovde platiš u muzičkoj školi kotizaciju, možda godišnju 8000 dinara, platiš instrument i to je to. Dakle, neko ti nudi besplatno obrazovanje, a kod nas to ljudi nekako možda ne koriste dovoljno. To je, recimo… I mi smo svi koje sam ja znao, mi smo išli, kogod je bio muzikalan, iskreno. Moja starija sestra, recimo, nije. Uvek se svađamo oko toga, šalimo se, ali ja sam išao i ta muzika mi je u životu otvorila puno vrata. 

MUZIČKE ŠKOLE

Ivan Minić: To je meni super interesantno. Da kažem, u toj nekoj našoj generaciji okvirno i dalje postoji određeni nemali procenat ljudi koji su išli u nižu muzičku, završili nižu muzičku. Posle mislim da toga ima sad sve manje, ali ono što sam primetio i što mi je jako drago jeste da zapravo ima mnogo ljudi koji idu na časove instrumenta. Ne idu u muzičku školu, ali žele da nauče da sviraju. Neko je tu angažovan, da kažemo, posvećen manje, posvećen više. Neko želi konkretne stvari, ne želi da uči gomilu klasičnih tema i svega, što kad kreneš da učiš gitaru, prolaziš prvo gomilu onoga što ti nikad u životu neće biti interesantno da sviraš. Ali hoću da kažem da postoji taj neki spinoff, neoficijelni, i to su naravno časovi koje ljudi plaćaju i sve ostalo. Ono što mi je isto mnogo drago jeste da sve više odraslih ljudi kreće u tu priču i da pronalaze sebi to kao još jedan kreativni izraz, što mislim da je super. Ja, pričajući sa ljudima koji su to… Pošto ja svašta sam u životu od darova imao, ali sluha baš nimalo. Ili su mi bar tako tada rekli. Nikako me nije vuklo svakako, tako da nema tu problema. Ja se sećam da su gotovo svi koji su išli… To su uglavnom zapravo bile devojčice i da su sve imale ozbiljne traume iz muzičke škole, jer je tu bilo gomile stvari koje su bile jako teške i dosadne, i u nekom smislu možda neprilagođene tom uzrastu i svemu tome. I posebno mi je na neki način žao kada vidim slučajeve, znam ih nekoliko, ne mnogo doduše… To osipanje iz osnovne u srednju je ogromno. Vrlo mali broj završi srednju muzičku. Ali ti završiš srednju muzičku i ti si proveo desetak godina u nekom obrazovnom sistemu, vrlo posvećeno, i ništa. Ostao si nekako nedorečen u tom nekom smislu. Pa ti voliš muziku i dan-danas, i dan-danas sviraš, imaš bend i tako dalje. Kako je to izgledalo? 

Ognjen Vlačina: Kako ja to vidim? Prvo, čovek prođe kroz neke stvari, pa onda i osvesti. Tako da, to sa muzičkom je definitivno tako. Slušam te sad pažljivo što govoriš, dakle, definitivno i sad u muzičkim školama, a i onda je bilo te okoštalosti, bilo je nešto „mora ovo, mora ono“ striktno i tako dalje, gde to puno dece odbija. Solfeđo je, recimo, bio grozan, zato što ti kad imaš diktat, naš neko sad to priča, ja sam solidno prošao na tim diktatima, imao sam dobar sluh, onda dobijem 3-4 i okej. Ali je bilo dece koja su se baš zlopatila. Znači, nije bio fleksibilan i danas je to malo krutost, tako da možda negde neku decu odbija. Ali kad sve to prođeš, tu trijažu, ako je prođeš, posle ti bude drago. I posle shvatiš da je to dobro, svirao si nekog Francisca Taregu ili ne znam, nije ovo što kažeš, verovatno ti nikad ne treba, treba ti ono C-dur, G-dur, pesma, posle, ali čini mi se da kad prolaziš kroz nešto, ipak ti nešto pokupiš, upiješ i tako dalje. I ono što je možda najvažnije – neke ljude, kontakte i neke energije koje se tu muvaju, prolaze, pohvataš i sutra kad ti nešto treba ili s nekim od tih ljudi ti praviš neku svirku, kombinaciju, dogovor. Slažem se ovo za te srednje muzičke. Mi baš za ovog našeg mlađeg dečaka, jako je talentovan trubač, i sad je tu mi kao roditelji… Neverovatno je kakve ljudi imaju predrasude. Dakle, ima ljudi koji su naši prijatelji, tako kad mi razgovaramo, da bude trubač, da ide u srednju muzičku – kao da si rekao da bude, ne znam, najgore neko zanimanje, kao da kopa kanale sad tu, ne znam, užas. Do ljudi kao „super, podržite ga“. Tako da, tu se vidi i odnos našeg društva prema jednom zanatu, prema jednom pozivu. Koji je, isto tako, sve što radiš pošteno, ako dođeš do nekog dobrog nivoa ili vrhunskog, trebalo bi čovek da živi od toga i da može pristojno da živi. E sad, gde smo mi kao društvo u tome i dokle smo dobacili, to je zaista pitanje sad za neku raspravu. Ali, ovo da kažem, vrlo je zanimljivo – ono što smo mi doznali kroz taj proces jeste da ti kad završiš srednju muzičku školu, bez problema upisuješ bilo koji društveni fakultet. Znači, nemaš tu nikakav hendikep. Ako upisuješ tehničke fakultete, tu već imaš neke rupe, pa bi morao da nadoknađuješ kroz neke dodatne časove matematike, fizike itd. I da se osvrnem na ovo što si rekao – da ljudi uzimaju časove i sviraju. Ono što sam ja doživeo, neku vrstu i katarze i oslobođenja, to sa zrelošću, kako mi pravi muškarci sa 40, jel’, sa zrelošću prihvatiš to, oslobodiš se i uživaš, počneš da uživaš u tome. I svaka vrsta umetnosti koja te na bilo koji način ispunjava, oplemenjuje, ona je dobra. Hoćeš ti slikati, možda pisati, crtati… Da li ona ima neku vrednost umetničku, veću, višu, to je sad nešto drugo. Ali ako tebe smiruje, ispunjava, to je apsolutno dobro da se ljudi bave time – ili da uče svirati gitaru, klavir, ili bilo koji novi instrument. Mislim da je to plemenito, to je neka okrenutost… U jednom svetu koji je ovako malo šašav, vidiš sad gledamo šta se dešava – kod nas revolucija isto, nadam se – ali ta neka okrenutost ka sebi, osvajanju nekih novih znanja, u bilo kojoj formi umetnosti, mislim da je svakako pozitivna. 

Ivan Minić: Mislim da je lepo kada imaš mogućnost za takav neki izraz. Da li je u pitanju sviranje, da li je u pitanju pisanje, da li je u pitanju slikanje, crtanje – nije važno. 

Ognjen Vlačina: Kuvanje! 

Ivan Minić: Kuvanje, ali bilo koja vrsta nekog kreativnog rada. Onome kome je to potrebno… Nekome nije potreban kreativni rad, nekome je potrebno da se fizički isprazni kroz neko trčanje ili nešto, nebitno. Ali ljudi koji imaju potrebu – ako prođe mnogo vremena i tu potrebu ni na koji način ne zadovoljavaju, ne neguju – ne budu srećni. Bez obzira na to da li su uspešni ili nisu. Zato ja i pitam ljude od početka – šta žele da budu kad porastu? Nekako je važno, znaš… Ti si našao, igraš mali fudbal. Ne igraš ga zato što očekuješ nešto, igraš ga zato što voliš. I kad prestaneš da ga igraš, ići ćeš da ga gledaš zato što voliš. 

Ognjen Vlačina: Moram jednu malu anegdotu da ispričam, vezano za Ustaničku ulicu gde se nalazimo. Dakle, ovde iznad, tu blizu, ima jedna osnovna škola i ima jedan balon Princ. Tu je neka osnovna škola, oni su tu izgradili balon, sad je tu i teniski teren i teren za mali fudbal, uzak je onako. Dakle, jedna od tih mojih ekipa s kojima se ja i dalje loptam, uprkos svim povredama, aduktorima, što se kaže, i srčanim tim nekim… I svašta je tu bilo, ali i dalje se mi kotrljamo. Dakle, mi smo tu počeli igrati termin, sad ću ti reći, ako je to 98, 99, i ta ekipa ljudi. Naravno, neko dođe, ali nas tu ima 7-8. Evo koja je da, 2025. Dakle, mi 26 godina igramo termine. Menjali smo lokacije, menjali smo termine u smislu kad se igra, ali i dalje se taj fudbal igra. I to je, mislim, ta ekipa sad, možda će slušati ovo, možda neće, ali to je stvarno vrhunski. Meni je to fenomenalno, znaš, da ljudi… Jer to je nekako slična strast. Mi smo i različiti po raznim stvarima, ali se jednom sedmično, dva puta sedmično skupimo, odigramo, popijemo nekad pivo, nekad ne. To je, recimo, lepo.

Ivan Minić: Ima nešto posebno u tome što ne može da razume niko ko takvu neku ekipu nema. Ja sam imao to i za igranje košarke, a i za odlaske na košarku, i ono, bilo mi je neverovatno dragoceno u nekim trenucima. Ima nešto divno u tome kada odeš i vičeš na ljude koje ne poznaješ, a niko ne može ništa da ti kaže, i kada stvoriš neku vrstu odnosa i neku vrstu asocijacije koja nije samo navijačka. Jer ja nisam samo navijač. Ja te momke znam, jer prosto, eto, hobistički sam i sportski novinar i svašta. Imao sam prilike da ih upoznam i meni je mnogo više stalo do njih i individualno i sve. Pa onda kada na to dodaš i taj neki klub i činjenicu da, eto, u toj košarci mi smo ipak konkurenti. Ok, možda skoro nije bio niko na Final Fouru, ali možda bude bio ove godine. Ali godinama unazad ti nisi… Niko ne želi da dođe da igra u Beogradu od stranih klubova, jer postoji velika šansa da će se vratiti poražen. Pa možda, možda i jedan i drugi klub ne mogu da urade na gostovanjima mnogo, ali barem će svi da pamte ono šta se dešavalo u Areni ili Pioniru. Nekako je Pionir bio mnogo intenzivnije i mnogo lepše iskustvo nego bilo šta. Ali to jesu neke važne stvari koje moraš da ugradiš u svoj život da bi on nekako imao smisla. 

ŠKOLSKI DANI

Ivan Minić: Kaži mi, na tom prelazu, kažemo osnovna-srednja škola, šta se dešavalo, kakva je prosto situacija bila i sve?

Ognjen Vlačina: Pa tad počinje rat, znaš, i svašta se ono dešava. Puno ljudi odlazi iz grada, preko noći se stvari dešavaju. Dugo smo mi, onako, kao društvo… Mislim da je to jedan od problema, Willy Brandt ili suočavanje sa stvarnošću i sa onim što su činili u ime našeg naroda i ono što je činjeno u ime drugih naroda. Ti ne možeš da u Bosni, čim nešto kreneš da kažeš “bilo je ovako”, onda “ali oni su nas”… Ne, ne, oni su… I tu ode ta rasprava nekako nizbrdo. Čovek treba uvek nekako da pogleda prvo u sebe, šta je on mogao, da li je mogao bolje i tako dalje. A definitivno smo u tom ratu svi, sva tri naroda, mogli drugačije i bolje. Ono što je u Prijedoru, ajde, metaforički šta se desilo… U onom trenutku, tamo nešto se kuva rat, neki kreće da se puca, spuštaju se roletne. Kad si podigao roletne, posle dan, dva, mesec, tri, odjednom nekih tih komšija naših nema. Ljudi otišli, nestali, neki su i ubijeni i tako dalje. Dakle, kad si klinac, onda kao škola se nastavlja, idemo sve normalno. Tako da, eto, to je taj neki prelaz. I onda srednja škola… Mi smo igrali, za vreme srednje škole, mi smo igrali fudbalsku ligu jer seniorskih ekipa nije bilo, i onda su igrale te mlađe selekcije. Mi smo igrali Borac Banja Luka, ne znam, BSK, Kozara iz Gradiške, Sloga Srbac, Rudar Prijedor, Dubica, Novi Grad, Bosanski Novi, Ključ. Tako da, mi smo živeli, uslovno rečeno, u tom ratnom okruženju normalan život. Ja sam upisao i gimnaziju i upisao sam srednju muzičku školu, i što kaže Petar Božović, tu stvar počinje da se lomi. Da, ne, tu sam išao godinu dana, onda sam video da naprosto to nema smisla jer nisam vežbao tu gitaru. Završio sam nižu muzičku gitaru, nisam vežbao i to se naprosto ne može sakriti. I onda sam ja već pred kraj te godine, nisam ni završio prvi razred, odustao, jer sam išao u gimnaziju, trenirao fudbal prilično kao ozbiljno, koliko je to moglo da se bude, i išao sam u srednju muzičku. I onda se moj život u tom smislu raspao, zato što ja samo sam dolazio kući, odlazio, jedem, presvlačim se, idem, jedem… Ja to sad vidim kod svojih dečaka, sinova. To je, znaš, možda tako naš muški mozak funkcioniše lakše, da se izboriš s nekim obavezama. 

Ivan Minić: Da nemaš ni sekund slobodno. 

Ognjen Vlačina: Nije samo to, nego mi možda nemamo tu samodisciplinu da se nateramo sami da neke stvari uradimo. Ali ja sam imao taj dubok osećaj odgovornosti usađen. Imam trening, ja sam na trening išao. Samo ako sam ranjen u noge ili nešto ne ideš, ako si baš bolestan i to. Tako da i u školu i u muzičku školu sam išao. Znači, nisam ono, kao danas deca, nešto “boli me stomak”. Ma ideš, druže, kontrolni, kontrolni, kec, kec. Ide se do kraja. Tako da, imao sam tu… Onda, kažem, izbacio sam srednju muzičku i imali smo u muzičkoj školi jednu vokalnu grupu Art, u kojoj smo pevali. Opet nije bilo tih nekih starijih, tako da smo mi tu po tim okolnim selima, gradićima nastupali, pevali. I tad se počela rađati u meni želja. To je isto ovako zanimljivo. Kad živiš u nekoj provinciji, u nekom manjem gradu, bila je jedna naša drugarica čiji je tata pevao nekad u kulturno-umetničkom društvu Španac, AKUD Španac. I to je, druže, kao da ti sad igraš fudbal i ti meni kažeš: “E, ja igram za Sevillu.” To je pevao u Špancu. A kaže ova, moja mama je… Nažalost, poginula je naša drugarica, poginula u ratu nesrećnim slučajem. Kaže ona: “Moja mama je pevala u Krsmanu.” Krsmanac. To je Real Madrid. Ako su ovi iz Seville, to je Real Madrid. Ja sam u srednjoj školi… Evo, ako ja sad uhvatim sebe na času biologije ili tako, kao razmišljam: “Čoveče, kako ja to mogu zapevati negde?” Mislim, lepo sam ja pevao to, ali ti razmišljaš kao, odeš u Beograd, upišeš fakultet i kao pevaš u nekom horu tom, Krsmanac, Lola, nije bitno. Druže, to je kao… Mislim, meni je iz te perspektive… Još je tad bio rat, razumeš? Tad se pucalo, hoćeš živ biti, nećeš. Mi smo gledali dve generacije ispred mene, momci završavaju srednju školu, idu u vojsku, idu u rat. Obuka, dva meseca, druže, rov. No, imao sam jednog brata, ovaj, koji je poginuo kao mladi vojnik, sa 19 godina. Strašno. I ti to gledaš. I sad ti ono, kao, život, hoće ti prevagnuti levo ili desno. I ja sam to tako, to tup-tup, i onda dođem u Beograd, upišem fakultet i počnem da pevam u Krsmanac.

Ivan Minić: Drugar moj isto, iz Bosne, tu smo isto negde generacija, on je isto pretalentovan za pevanje, nikad ništa solo nije, ali jeste mnogo vremena sa horom, mislim Lola, i dalje. Nije nešto sad ekstremno redovan, ali 20 godina je bio. I u nekom trenutku nešto se mi sad šalimo i kao, hiljaditi koncert Legendi, i on kaže: “Ja sam ih bar 400 otpevao.” Jer oni su to imali. Mislim, takav je bio i koncert, stvarno je bilo impresivno iskustvo. “Ja sam ih bar 400.” 

Ognjen Vlačina: Da, ja sam sad… To si me malo evocirao, a i radimo tu neku svirku, ovaj moj drug Pandža i ja. Mi dugo nismo svirali, faktički smo mi svirali kad smo bili studenti. On je inače iz Bijeljine, inače je Sarajlija, pa izbegao u Bijeljinu, a obojica smo završili Ekonomski fakultet u Beogradu i tu smo se i skontali, i tako smo i počeli da sviramo. I sad pravimo posle 15-20 godina prvi put svirku u Beogradu. I onda sam ja tu počeo nešto da prebiram po nekim uspomenama i onda nađem koncert iz 2001., gde sam u horu Vojske Jugoslavije pevao na koncertu Dragana Stojnića, recimo. 

Ivan Minić: Neki 8. mart. 

Ognjen Vlačina:  Da, da, 8. mart. Do 8. marta to sam bio… Bili smo u Novom Sadu, u Spensu. I sad mi dolazimo, već je ovaj čovek bio, Dragan Stojnić, stvarno divan jedan gospodin, ali već je bio star. I sad mi se ono zezamo, kao: “Ko će ovom doći na koncert?” Mi došli u Spens, Spens pun, druže. A on izašao, peva, ove bacaju ruže, neke gospođe starije, vidi, zasuli binu. Mi šokirani, kao, šta se dešava? Hoću da kažem, fenomenalno. Onda se setim da sam 1999. godine nastupao, to sam tamo napisao negde, na LinkedInu, na postu, na Trikaduru. To je isto bilo jedno fenomenalno iskustvo. Tako da, kažem, ta muzika, koja je krenula tako, trt-mrt, što se kaže, malo po malo, meni je puno toga lepog donela. I to pevanje… Ja sam četiri godine intenzivno pevao u Krsmancu, zaista mi je donelo puno toga na tom umetničkom polju, puno ljudi lepih sam upoznao, putovali smo. Znači, to je još uvek vreme kad su granice… Ja sam počeo ’98, a završio 2002. Ja nisam ni pasoš imao, druže. Ja sam došao iz Bosne bez pasoša. I kaže Darinka Matić-Marović: “Mali, hoćeš ti s nama na koncert?” Ja kažem: “Ja, Daro, ja bih, ali nemam pasoš.” Kaže: “Javi se jutros u Ljermontovu ja ti sredim.” Kunem ti se, čoveče, ja idem u Ljermontovu, ne znam, posle tri dana, pet, dolazim i dobijam pasoš. To je moj prvi pasoš, ali slušaj, dobijam pasoš onaj SFRJ koji se već dve godine ne izdaje. Ali on i dalje validan, kao, do isteka roka traje. Na dve godine, moje ime, prezime, moji podaci. I prva moja tura, nov, glanc nov, iz poštovanja. Moja prva tura, mi idemo u Skoplje, išli smo na neki drugi veliki koncert. Ja sam tad prekomandovan iz malog hora u veliki. Odaću ti jednu tajnu, u svim horovima fali tenora. To su ovi muški visoki glasovi. Pošto ti ih tako, kako ovi basovi i ovi baritoni nas nazivaju: “Ma, vi ste kao naš višak ženskih hormona, zato vas i nema.” Ali uvek fali, i onda kad sam ja pevao u tom malom horu, falilo je u velikom horu tenora i onda kogod je dobar, prebacivali su ga brzo. Tako da sam ja vrlo brzo došao u taj veliki hor, a i pasoš sam dobio pride. Tako da, eto, to su fine neke uspomene, baš fine. 

STUDENTSKI DANI

Ivan Minić: A kako si skontao da hoćeš da studiraš ekonomiju?

Ognjen Vlačina: Imao sam jednu profesorku. Nažalost, i ona je preminula. Fatima Kararić, Šipovac, Bošnjakinja ili Muslimanka, bila udata za Srbina, predavala nam je filozofiju i sociologiju. Vrsna jedna žena, vrlo draga, ali onako u tom ratu, da ne upotrebim grublju neku reč, bila je ovako vrlo uzdržana, smerna. Ali kod dece, kada oseti neku žišku da ti nešto želiš, da se nečim interesuješ, kao pravi pedagozi, kao pravi ljudi koji su tu zbog te dece, kad oseti da ti negde oko nečega se otvaraš, ona ti prilazi, nudi ti možda neku literaturu, sugeriše i tako dalje, razgovara o tome. I pošto sam ja imao te profesionalne izazove, verujem većina, kao šta da studiram, razumeš? Sad, kao neki inženjer, tata mi je bio inženjer, rekao da je to teško, pravo to ne mogu, mnogo se uči, mnogo se priča, nisam to ja. Međutim, mene je uvek interesovala neka ta geopolitika, ekonomija, tokovi novca, međunarodni ekonomski odnosi. I ja izaberem za seminarski rad, u stvari za maturski rad, temu Euro 99. Ja sam maturirao 1997. Znači, euro još nije bio uveden u Evropskoj uniji. I ja sam tu temu snimio i ona, kad je čula šta ja hoću, ja sam faktički iz sociologije pravio taj maturski rad. Bila žena oduševljena, kao, otkud to, kako to, šta to. Ali mene je to u stvari… 

Ivan Minić: Pored žive nemačke marke, ti ćeš meni o tome.

Ognjen Vlačina:  Da. Ali me to, zaista me ta oblast interesovala i ja sam napisao jedan pristojan maturski rad. Skoro sam ga pre godinu-dve negde našao, gledao. Taj tekstić je sasvim solidan, jer ja sam tad imao šta, 18 godina. Ali tad sam u stvari, što se kaže, namirisao, opipao šta bi to nešto što me možda najviše interesuje. Iako me moj dobri tečo Veljko Hrgar u tim godinama vodio na agroekonomski fakultet u Banja Luci, bio neki profesor Durman, čini mi se. Danas vidim da se mnogo više radi. Ja sad sa svojim klincem, starijim, pričam da ti sa decom, faktički, mnogo je važno da studiraš ili da radiš ono što voliš. Ili ono što najviše voliš od dve, tri, četiri teme. Jer onda iz te ljubavi, iz tog posvećenja dolazi neka, nije neka nego dolazi nadgradnja, dolazi ono čemu svi mladi klinci maštaju, a to je lova. Dođe na kraju tog procesa. Znači, kad nešto voliš, kad nešto izučiš, kad si posvećen, kad si vredan, radan, kad si dugo u tome, onda na kraju tog puta te čeka neka vrsta nagrade, materijalne, nematerijalne, profesionalne itd. Tako da, hoću da kažem, vodio me kod tog, to mi je isto bila druga opcija, recimo ta neka agroekonomija, da povežem ekonomiju i poljoprivredu, ali evo, ispalo je opcija 1. 

Ivan Minić: Kako ti je bilo na ekonomskom? Kako ti je bilo kad si došao u Beograd, a onda i kako je bilo na ekonomskom?

Ognjen Vlačina:  Pa dobro, imao sam tu ja, evo vidiš, i sad malo pričam jekavicom, malo ekavicom, jer sam ostao nekako duboko povezan sa svojim krajem, sa Kozarom, tako se osećam i tako to furam i sad mi to ni ne smeta kad me neko nešto spočita. Ali kad sam došao, još uvek je bilo to malo prozivanja za jekavicu. Imao sam ćaletovu onu jaknu, a sećaš se onih McLeod, onih tu do iznad kolena? Ja sam nju obožavao. Znači, ona je meni zimska, ona jaka sa onom kragnom, koža, ona iznutra koža. Znači, nju sam furao i kupio sam neke jeftine karirane žute pantalone. Ja kad se pojavio na fakultetu, ovi su znali. Iako nas je bilo hiljadu, različit sam: “Evo ga onaj Bosanac s Marakane.” A čak sam bio i ofarban u plavo. I još ono kad plavi oni repovi izađu, malo to preraste. Tako da sam na Ekonomskom fakultetu, koji inače, znaš, kao svi neki prosek, sivilo, mene su znali, zato što sam bio ovako karakterističan lik. Tako da probio sam neki svoj put. Gledao sam neke, spominjali smo ih ovde, gledao sam neke dobre studente. Ja nisam tu tad znao, to je naša zakašnjela zrelost. Nisam znao da treba da sedim u prvoj klupi, nisam znao da treba da budem na tim časovima aktivan da me vide profesori, jer ta ekipa koja je sedela, njih 10, 20, 30, koji su svi bili pametni i vredni, oni izađu na ispit, on ih pita nešto, tap-tap, 10, 9. Ja sam sedeo uvek pozadi, mi se zajebavali nešto tu, zezali tamo-vamo, i ti onda dođeš na ispit, on kao: “Koji si ti?” Ja sam svaki ispit morao baš da učim. I to sam skontao tek u trećoj, četvrtoj godini, u stvari, da je mnogo lakše da ti se pozicioniraš na taj način. Tako da, nekako, išao sam težim putem, ako to mogu tako da kažem. 

Ivan Minić: I izgledao si kao kombinacija Bosanca i nekog ko je upravo izašao iz filma Gaja Ričija. 

Ognjen Vlačina: Da, tako je, tako je. Ima još jedna stvar. Sadašnja moja žena, Draga, to spočitava kao: “Ti si to razvlačio studiranje.” Ali ja sad, čovek kad malo reflektuje, nisam ja ništa razvlačio, ja sam živeo. Ja sam bio željan života, razumeš? Ja sam došao u hor, u horu devojaka koliko hoćeš, lepih, pametnih. Kuda god se okreneš, ti se zaljubiš. Mislim, to je normalno, nenormalno. Majke mi. Pametne, vredne, šarmantne, duhovite…

Ivan Minić: Iz dobre kuće. Lepo pevaju. 

Ognjen Vlačina: Znači, ono kao… I ti kao, došao si iz rata, mi smo, druže, došli iz restrikcija, nemaš struje po 15 dana. Dođeš u jedan velegrad, nema ćaleta, nema keve, nema nikakve kontrole, znači svoj si gazda. Imao sam sreće tu i sa stanom. Tetka, tečo i moja sestra od tetke, ona me tu baš podržala tokom studiranja. Ja pet godina nisam plaćao kiriju, živeo sam kod njih. To je jedna vrsta i altruizma i podrške koja je fenomenalna. Ali hoću da kažem, kako da ti kažem, kad si mlad… Bio sam spreman, od tog fudbala fizički zdrav, onda sam uživao, naprosto sam uživao u životu. Kao: “Učiću, ima vremena.” Tako da, u tom smislu, mogao sam završiti fakultet ranije, ali nisam. Ali ne žalim, zato što sam… Neću reći da sam nadoknađivao nešto, nego naprosto sam živeo najbolje što sam mogao punim plućima. 

Ivan Minić: Dobro, nisi ga ni razvukao na deset godina. 

Ognjen Vlačina: Nisam, nisam. 

Ivan Minić: Je li bilo nečeg tu na fakultetu što ti je bilo posebno interesantno? Je li bilo nekih profesora koji su ti bili posebno važni? Nekih stvari koje… Mislim, ekonomija je jako široka kao tema i kao oblast. I većina ljudi koji upišu, upišu je sa nekim motivom koji… Bazično, tu ima novca. Pa je u tom nekom periodu, možda ne čak ni tom, nego možda malo kasnije, bankarstvo bilo glavni fokus jer su se otvarale strane banke, trebalo je bankara, trebalo je svega. Evo, 20 godina kasnije, ispostaviće se da je to bio onako ne baš srećan izbor. Privremeno dobar, dugoročno ne baš sjajan. Ali to je negde, s jedne strane, promena tržišta, s druge strane i promena tog fakulteta koji počinje stvarno da ima neke smerove koji imaju nekog smisla. Nije samo da se zovu, nego i stvarno tržišno možda imaju nekog smisla. Kakav je s te strane bio fakultet, profesori i predavanja? 

Ognjen Vlačina:  Pa, sad sam ja već, što se kaže, mator student u smislu da je prošlo puno vremena od tada, ali tad kad sam ja studirao, prve dve godine bile su opšte, posle si birao smerove. Mi smo imali, na prvoj godini, profesora Bojana Dimitrijevića koji je bio dobar ekonomista. Bio je negde, što se kaže, markiran jer je bio SPO-ovac, pa je onda bio u nekoj vladi, gradskoj itd. Ali, to je bilo jedno… To pohađanje tog predmeta na prvoj godini nije bilo obavezno. I onda je, od 1000 studenata ili 1500, nas bilo 10 ili 15 koji smo dolazili. I ja sam tad stvarno uživao. Znači, mi smo dolazili bez obaveze, bukvalno je tu bila neka grupa entuzijasta, da ne kažem ludaka, koji su došli tu da nešto čuju. I to mi je, recimo, bilo vrlo zanimljivo. Imao sam dobro iskustvo sa profesorom političke ekonomije, Milovanom Pavlovićem, koji mi je u drugom roku dao devetku. I recimo, ta ocena me opredelila da ne samo da završim fakultet, nego me je i ohrabrila, jer je on bio vrlo strog profesor. I ovi pomenuti đaci iz prvog roka, njih 20-30, oni su svi došli, ispolagali, a mi ostali smo bili topovsko meso. I ja sam došao tako isprepadan, hoću li upisati drugu godinu, neću i tako dalje. Međutim, dobijem neka pitanja, spremao sam se za ispit, dobijem neka dva pitanja i ja to odgovorim. I onda mi kaže: “Kolega, kolega…” Nešto postavi podpitanje, podpitanje… I uzme indeks i upiše mi devetku ovako veliku. I meni je to posle baš značilo u smislu da me obodrilo. I imao sam na trećoj i četvrtoj godini profesora kod kojeg sam na kraju radio i svoj diplomski rad, a to je bio Ljuba Savić, ekonomika industrije. Sa njim sam vrlo lepo sarađivao i radio i vrlo su mi bila zanimljiva predavanja. Ali ta treća i četvrta godina, to je već nešto drugo. Tu si već… 

Ivan Minić: Šta si ti izabrao? 

Ognjen Vlačina: Ja sam… Ispričaću i to, ali sa Ljubom Savićem, to je već bio prijateljski odnos. To je već bilo mnogo mekše nego u prvoj i drugoj godini. To je u prvoj i drugoj godini bila seča, a u trećoj i četvrtoj već… 

Ivan Minić: Već kad ti kaže “kolega”, imaš osećaj da misli. 

Ognjen Vlačina: Da, bilo je kao mentorski. A ja sam se… A u stvari je to… 

Ivan Minić: A ti si se zaletao? 

Ognjen Vlačina: Ne, nego to je… To je meni i posle u životu bilo… Ako mi je neko prišao ljudski, ja sam mu odgovorio duplo ljudski. A nije bilo toga previše. I onda, u trećoj i četvrtoj godini, kad sam osetio takav tretman, ja sam lebdio. Ja sam u jednom trenutku, za 12 meseci, dao 11 ispita. Zato što sam nekako… Bio sam u zaostatku, ali bio sam motivisan tim pristupom. A izabrao sam finansije i bankarstvo. Osiguranje, jer sam imao jednog dobrog prijatelja… Dvojicu dobrih prijatelja. Jedan je sad u Milanu, čini mi se, Marko Kadinović, a drugi je Srđan Cvetković, on je ovde. I oni su bili predobri studenti. Oni su, kako da ti kažem, ja to u životu nisam video. Oni su izlazili, ostajali do kasno, mnogo pili, mnogo se provodili, malo nešto prelistali i izađu i razvale. Ja kažem… Ja sam izgledao kao oni su Mercedes i Ferrari, a ja sam Fića iza. Ja čak… Ne mogu. Naprosto, to je bilo fenomenalno. I kažu njih dvojica: “Idemo na finansije i bankarstvo, to je sad in.” I ja kažem: “Idem i ja.” I tako ja završim na tom smeru. Znam da je fakultet posle, upravo što si rekao, puno radio na tome i puno dobrih smerova napravio, mnogo relevantnih. Dakle, sad ima, ne znam… Od marketinga, tu nekih podela, mikroekonomija, makroekonomija, poslovne finansije, računovodstvo… Dakle, sad je to već jedan ozbiljan opus, kao što ekonomija jeste sama. Kad zaroniš u to, vidiš da je to kao kad si doktor, koja je specijalizacija. Znači, ti sad u ekonomiji zaista imaš 10-12 nekih pravaca u kojima možeš da ideš. Tad kad se to kod mene dešavalo, nije još to bilo toliko razvijeno. 

Ivan Minić: Je l’ bi rekao danas, sa ove distance, da je fakultet bio težak? 

Ognjen Vlačina: Ne mislim da je bio težak. Ne mislim da je bio pretežak. Imao je specifičnu težinu, ali ja bih samo menjao svoj pristup. Dakle, mislim da…Da je naprosto, sa jednim ispravnim pristupom, moglo mnogo postići isto ili više sa manjim utroškom energije i truda. Dakle… 

Ivan Minić: A da li je bio dobar? 

Ognjen Vlačina: Dobar? Jeste bio dobar, ali ne znam da li je bio vrhunski. Bio je dobar zato što ti je davao dobru osnovu, kao otprilike gimnazija. Dakle, da ti u mnoge teme uroniš, otkriješ, kreneš, dođeš. Bilo je neke gluposti. Bila je, recimo, ekonomika Jugoslavije. Ja sam pao jedan ispit. Kaže profesorka, ne znam, nisam znao procente uglja u Srbiji i tako dalje. To je, mislim, nenormalno. Malo, što kažem, bilo je i takvih predmeta, da ne kažem suvoparnih. Daju ti širinu, daju ti osnovu. Bilo je dobrih profesora koji su ti oplemenjivali to, ali bilo je i onih drugih primera. Tako da sve zavisi koji smer i koja si neka generacija. Ali ono što mislim da je važno, da ti da neki uvod i da te gurne u tom pravcu u kom želiš da radiš. Jer fakultet je u suštini samo, kao gimnazija, samo što ti otvara jedan stepenik, jedna vrata više. Ti tek onda ulaziš u jedan svet posla, rada i nekih drugih stvari. 

IZ FAKSA NA POSAO

Ivan Minić: I šta je za tebe, kada si bio pri kraju studija, šta ti je delovalo kao way to go za dalje? 

Ognjen Vlačina: Baš sam sa suprugom, neko veče smo šetali i pričali, nije lako đacima. Evo sad ovi studenti protestuju, ali kad dođe čovek pred kraj studija, to je zaista… Ne znam koliko sam, 35 ispita i sad ti polažeš ispit godinama, pa juriš uslov, pa treća, četvrta, nije bitno. Imaš ciljeve, mikro, neke to. Ali kako dolaziš do kraja, to je sad 35. nekakav stepenik i kao: “Druže, ti si se popeo na vrh, dobijaš diplomu i šta? Kuda? Šta?” Većina dece, kad završi, naprosto nema… Ima jedna praznina, zjapi jedna rupa. Ja sam imao tu sreću, upravo ovaj pomenuti prijatelj, kolega je radio u jednoj velikoj revizorskoj kući i onda je on mene tu pitao, ja sam njega pitao ili on mene, nije ni bitno, da dođem na praksu. I meni da sam došao na praksu i tu sam radio tri meseca i faktički nisam bio još diplomirao. Imao sam… Ja otišao, imao sam jedno savršeno leto, zato što je to bilo proleće. Ja sam u maju diplomirao, otišao kući, proveo dva, tri meseca i prvog septembra se vratio i počeo da radim u velikoj revizorskoj kući PWC. Tako da imao sam… Opet sam završio u nekoj drugoj oblasti, ekonomskoj, ali hoću da kažem, nisam imao taj stres oko posla. Pokojni otac mi je rekao u poslednjim godinama života: “Bolje je što si ostao u Beogradu.” Ja kažem: “Što?” Kaže: “Da si se vratio ovde u Prijedor, Banja Luku, uvek bi bio moj sin. Uvek bi neko rekao: ‘Ovaj ga je tamo namestio, ovaj ga je tamo…’ A tamo, sve što si napravio, napravio si sam.” I nisam nikad to razmišljao sa tog aspekta, ali ima istine, čini se. 

Ivan Minić: Kako je bilo to prvo iskustvo? Pa i praksa, a posle i konkretan posao? 

Ognjen Vlačina: Pa vidi, često smo se mi zezali kao: “Revizija je glupa.” Ali zato je vrlo naporan posao. A zato je i vrlo dosadan posao. Sad će me ovi revizori razapeti, ali nije. Raditi u Big Four, to su Deloitte, Price, KPMG, Ernst & Young, to je zaista svakako dobro iskustvo. Tu nema greške. Neko od tog iskustva uzme više, neko uzme manje, ali ni tren se nisam pokajao i sutra bih to isto uradio. Da je mukotrpno, da ima puno svakakvih stvari, tu i ljudskih, međuljudskih i stručnih, koje možda ne moraju da budu tu – ima. Ali u tom pelinu ima i puno dobrih stvari, znači da možeš da učiš, da vidiš, ideš u različite druge velike firme ako radiš u reviziji i gledaš kako one funkcionišu. To je fenomenalno u smislu tih uvida, gde ti onda, kada odeš iz toga, naprosto bude posle lakše da razumeš kako ekonomija funkcioniše. 

Ivan Minić: Sa jedne strane, danas, da je 2025. godina, se dosta priča o tome koliko taj deo posla izumire i koliko ga polako, ali sigurno menjaju AI alati, gde ljudski faktor više nije toliko bitan. Ali u tom trenutku, čini mi se da je to bila potpuno nova stvar ovde, za koju većina ljudi nije ni znala. Posebno ne kroz neko praktično iskustvo, nego možda su čuli nekad negde, ali sve je bilo jako novo. I onda ti se baviš nečim što je novo. Mislim, u tom trenutku je cool, jer sve što je novo je cool. Ali kako to zapravo izgleda? Nisi se baš za to školovao.

Ognjen Vlačina:  Da, to si u pravu. Izgleda tako što ti kao mlad čovek… Ono što ja pamtim, evo recimo, ako me pitaš šta pamtim – sad govorim kao predsednik, šta hoću… Sećam se svoje plate tada. Plata je bila… Ja sam tad bio, kako da ti kažem, meni je to bilo predivno. Naravno, ti imaš u ekonomiji, u bilansu stanja, imaš aktivu i pasivu. One moraju biti uravnotežene. Ja sam imao platu 540 evra, tu prvu. 

Ivan Minić: Kao 1000 maraka. 

Ognjen Vlačina: To je bilo zaista sjajno, razumeš? Ali, ti sad ideš tamo, cimaju te, ideš na teren. Imao sam neku ekipu, mi smo provodili vreme u Smederevu. Tada je bio US Steel, ali mi smo išli svaka tri meseca na neki kvartalni closing. Imali smo neki deo koji smo kupili, tako da dođeš prašnjav i tamo smo bili po tim barakama, nešto merili, uzimali. 

Ivan Minić: To je zapravo i došlo sa tim stranim investicijama, privatizacijama. 

Ognjen Vlačina: Tako je, tako je. Tako je, tako je. 

Ivan Minić: Pre toga revizija nije postojala. 

Ognjen Vlačina: Nije, nije. 

Ivan Minić: Postojala je na nivou – radiš projekat koji je finansiran odnekud, pa u okviru projekta moraš imati reviziju. 

Ognjen Vlačina: Ne, revizija u ovom smislu, da ti faktički sve velike kompanije koje ispunjavaju određene kriterijume moraju da imaju na kraju revizorski izveštaj. Velike kompanije uzimaju revizorski izveštaj velikih revizorskih kompanija. To je prosto tako. Grupno se to uglavnom dogovaraju poslovi, a mi smo bili ta pešadija koja ide na teren i koja od žena, najčešće žena u računovodstvu – to smo se uvek zezali – uzima podatke, kontroliše, verifikuje, pravi tabele. Znači, pravi neku pripremu za menadžere koji rade završni sastanak, ukazuju na propuste, kako će se ispraviti i tako dalje. Mislim, u najgrubljim crtama to je to. Naravno, puno putovanja, puno napora, puno nekih bespotrebnih pritisaka, u smislu vremenski moraš da se završi. Znači, ljudi koji ostaju prekovremeno. Sad je to već malo prilično uravnoteženo, ali ja sam radio, tad se radilo po 9-10 sati svaki dan. Znači ono kao, ako izađeš u pola 6 iz kancelarije, 6, znaš, da li će te unaprediti? Neće. Mislim, to je bila i jedna vrsta autocenzure, pritiska. Druga stvar, bilo je mnogo manje poslova nego danas. Dakle, bilo je mnogo teže naći posao nego danas i onda su to poslodavci, da ne upotrebim reč zloupotrebljavali, ali koristili. Čini mi se da je to imanentno kapitalizmu. Dakle, tamo gde može, on naprosto radi takve stvari. Gde može da unajmi nekog jeftinije ili ako vas ima deset na lageru, kaže, neću više tebe, hoću drugog, hoću trećeg, hoću petog.

Ivan Minić: Mislim, i same konsultantske kuće su negde postavljene na način da prvih nekoliko godina moraš mnogo da se dokazuješ da bi onda u kasnijoj fazi dobio neke prilike, pa se vremenom levelovao. 

Ognjen Vlačina: Možda. Da. 

Ivan Minić: I to često nije vezano samo za sposobnosti i to često nije vezano samo za znanje, nego ima mnogo politike, ima svega. Ali, ono, u vreme kad si ti počinjao, bilo je relativno malo poslova. Kasnije, ne znam, deset godina kasnije, bilo je mnogo poslova i ja se sećam toga. Kao drugari koji završe ekonomski, koji kao, nećemo se videti nedelje. Zašto? Zato što oni imaju, kako kažu, turneju Četiri skakaonice. Jer oni kreću iz, možda, Smedereva, idu i završavaju na kraju u Vranju i vraćaju se, jer to je hiljadu nekih stvari koje oni moraju da obiđu. I mislim, zanimljivo mi je da zapravo većina ljudi koje ja znam iz te neke moje generacije i sličnih, da je većina odustala relativno brzo i nisu hteli da igraju tu igru, nego su otišli na neku, recimo, zdraviju stranu. Možda. A to se desilo, što i sam kažeš, u nekom ekosistemu u kome nije bilo toliko izbora kao danas. Sada se bore za tebe. Tada si ti morao da otimaš prilike i sve ostalo. 

Ognjen Vlačina: Vrlo si to lepo opisao. Ja sam i tad znao da to nije, što kažu Englezi, my cup of tea, zato što se nisam tu pronalazio. Ja sam obojen ekonomista. Dakle, u mojoj toj sferi postoje neke emocije, ne samo racio. Dakle, revizorsko izveštavanje je vrlo striktno racionalan model. Imaš dugove, potraživanja, obaveze, troškove, plaćanja i tako dalje. Aktiva, pasiva. Nema tu neke, kako da kažem, dodate vrednosti kroz to. I naprosto se nisam pronalazio. Uvek sam bio upisan na ACCA i tu sam polagao neke ispite. Završio sam jedan deo. Dakle, u tri stepena, ja sam dva završio. Zaista sam se trudio, ali posle mi je bilo žao što nisam ranije odustao jer sam odgajan tako da je zadatak poslušanje—završi. Ali dobro, to su, što se kaže, sve su to škole. Evo. 

PRELAZAK U IKEU

Ivan Minić: Kako si se lomio i prelomio?

Ognjen Vlačina: Nisam se. Imao sam laku odluku zato što sam dobio prvo dete, svog sina, starijeg. I sad ja ispadnem jedan mladi otac. Imao sam 28 godina. To sam video u vrtiću, kako to izgleda po drugim očevima. Ali dobio sam dete i onda sam naprosto, pošto smo žena i ja bili ovde sami, znači njeni i moji roditelji su bili van Beograda, dakle, nije bilo izbora da ja nisam tu po dve sedmice, sedam dana i tako dalje. I onda sam prešao u internu reviziju jedne banke. I toga se sećam, dobio sam povišicu 300 evra. To je isto bilo, uf, to! 

Ivan Minić: Ko lutka. 

Ognjen Vlačina: Da. I onda kreće jedna druga faza u životu. Kad dođu deca, nekako čini mi se da se, kao, sve si ti nešto bio, prošao, radio, ali kad dođu deca, dođe jedna dodatna doza zrelosti i odgovornosti, jer više ne vodiš računa samo o sebi—gde si za noć, šta si jeo, imaš, nemaš—nego imaš zaista jednu obavezu i ta obaveza neće da se makne, a pritom je obožavaš. Tako da je to level up, bar kako sam ga ja doživeo, uopšte to roditeljstvo. Ali na poslu sam imao dobre kolege. Interna revizija… Ako smo se zezali za eksternu reviziju da je tako dosadan i glup posao, a ovo je sad level up—interna revizija je još grđa. Ali ja sam i tu pronalazio neke boje, zato što ti, faktički, interna revizija se bavi internim procesima unutar neke organizacije i pokušava da ih iskontroliše i da doda vrednost. I onda smo mi tako, ja sam kroz banku prolazio, naravno sa kolegama, kroz filijale, kroz različite organizacione sektore, gde sam isto, moram priznati, koristio priliku da pokupim znanja, da upoznam ljude. Bilo je tu zanimljivih stvari. Ne znam, bio je jedan u Eurobanci, sad je preminuo skoro, Vladimir Marković. On se bavio nemačkim penzijama. I sad, kako on to nama čovek objašnjavao? Ima neki folder tu, Nemci okače na Bundes banci i ja to svakog drugog ili trećeg meseca skinem i prebacimo ovde. Onda se to učita i tako idu te nemačke penzije. Pri tom, tu imaš pet hiljada penzionera, druže, razumeš? Mi gledamo. Ali kao, taj folder, on je na ime. Mi kažemo, kao, gospodine Vlado, kako na ime? Kaže, Na moje ime. Nemci funkcionišu po principu poverenja. I sad, mi si pazite, neverovatno, razumeš? I sad mi gledamo, naravno, dokumentujemo kako to funkcioniše. Tako da, bilo je, da li je to neka čarolija ili… Ja sam morao uvek nekako, šta god da radim, da to sebi nekako učinim bar donekle zanimljivim, inače sam odlazio u propast. Tako da sam i tu internu reviziju uspevao nekako, kroz ljude, kroz procese, da se šalimo, a da radimo. 

Ivan Minić: To je bila Alfa Kredit? 

Ognjen Vlačina: Ne, to je bila… Ja sam radio u Eurobanci, IFG, i onda sam prešao u Pireus banku. Dakle, ja sam grčko bankar.

Ivan Minić: Sećam se da je u nekom trenutku to tržište tih manjih banaka, dok se u jednom trenutku nije to krenulo ukrupnjavati i sve, ali u jednom trenutku to tržište tih manjih banaka je bilo jako interesantno zbog toga što su se one nekako specijalizovale za različite stvari, za različite profile ljudi i svaka od njih se zapravo trudila. Sad, pitanje je koliko su zapravo to mogli da postignu, ali video si želju da izađu, da na najbolji mogući način odgovore na potrebe tog svog specifičnog tipa korisnika. I onda pamtim ta neka prva moja iskustva, jer moja prva iskustva sa bankama uopšte nisu bila traumatična. Sva posla su bila. Ali tih prvih nekoliko… I ne znam, više ne postoji manje-više ni jedna nacionalna banka grčkih. Alfa? 

Ognjen Vlačina: Da, da, da, da. 

Ivan Minić: Ali nosi tu neku vrstu odnosa gde ti dođeš kao mlad čovek i oni hoće sve da ti objasne. Ima vremena za tebe. I hoće sve da ti objasne i hoće da naprave tako da ti budeš zadovoljan da bi ostao tu duže. I sećam se i par tih nekih priča gde mi objašnjavaju ljudi: “Nije poenta u tome da mi tebi uzmemo 500 evra ove godine. Poenta je da ti ovde ostaneš 50 godina i da za tih 50 godina mi sebi opravdamo sav uloženi trud, a ti budeš zadovoljan korisnik, koji će onda i porodicu, i decu, i kredit za stan, i kredit za kola, lizing, i šta god.” I to mi je bilo nekako drugačije, lepo, poletno. Nešto što nisam očekivao. Jer pre toga je banka bila jedna užasno sterilna institucija gde moji roditelji čekaju u redu, a ja se igram sa čekovima ili… Ja se igram sa onim nalozima za uplatu, pravim aviončiće i sve ostalo. Kao da smo imali taj neki polet od jedno 10 godina i sad ponovo imamo institucije u koje, kad treba da odeš u banku, ono, u šali izvlačim slamčicu svaki dan da vidim hoću li ili neću nikad, i da li mogu da namolim telefonom da se ipak desi da ne moram da idem u filijalu. No, dobro. Šta se dešava dalje? 

Ognjen Vlačina: Ja sam u bankarstvu… Ajde, u Eurobanci sam proveo godinu, godinu i po dana. Tu smo bili treći u Ligi banaka u fudbalu. I onda sam konkurisao u Pireus banci za posao. To je isto bilo ovako smešno, jer su mi oni dali ponudu koja je bila dobra. U Eurobanci sam imao ponudu svog šefa, obećanje koje je trajalo već pola godine, nas dvojica, da će povećati platu. I sad, ja već dolazim da mu dam otkaz, znaš? On pre toga zove nas dvojicu i kaže: “Momci, ono što sam vam obećao, sam ispunio.” I ja sad… Kako da mu kažem? I ja kažem njemu: “Joj, pa ne znam… Ovo, ono…” I odlazim kod ove druge banke i kažem njima: “E, nije više moja cena ta, nego ja sad podižem lestvicu.” Kažem, ako oni pristanu… Međutim, oni pristanu. Tako da sam ja tu svoju platu prelaskom… Neću reći udvostručio, ali skoro da. Jer to je… Neko se na početku razgovora… Čovek treba da ima sreće. Ja sam blesavi Bosanac. Ne, ja sam imao sreće, samo sam to… A tadašnja šefica moja u toj drugoj banci… Misli, to je isto… Ovo što kažeš na pregovorima. Ja kažem: “Ja, ljudi, ne mogu. Ja sam dobio povećanje, ja moram dobiti bar 200 evra više, 100, 200, tako ja mogu preći, stvarno.” A ona meni kaže: “Smanji malo, smanji malo.” Ona meni nagovara na sastanku. Mislim, to je cirkus. Uglavnom, tu sam prešao i onda u Pireus banci sam proveo, moram to reći, divnih deset godina. Sve u svemu, divnih. Radio sam tri radna mesta. Banku sam prošao uzduž i popreko. Preorao sam je i to je isto jedno fenomenalno iskustvo. Ono što sam kroz internu reviziju obilazio, spletom okolnosti i kroz neke ljude koji su imali poverenje u mene, pa sam i radio neke stvari, ne samo kao revizor da verifikujem… Ne, godinu dokumentaciju. Tako je, tako je. I to je možda, pre Ikee, ubedljivo moje najintenzivnije iskustvo. Ja sam pet godina bio direktor workout odeljenja. Workout je jedna gruba strana reč… 

Ivan Minić: Koja se ne odnosi na vežbanje. 

Ognjen Vlačina: Tako je, ne odnosi se na vežbanje. Ona se odnosi na naplatu problematičnih kredita pravnih lica. Dakle, ja dolazim, meni daju poverenje: “Izvoli, izvoli.” Hvala. To mi jedan drug kaže da me nije gurnuo, ali ja znam da me on gurnuo, tu namestio. Preporučio me generalnom direktoru i ovaj me angažovao. Jedan Kipranin. Ja dolazim, moj portfolio u tom trenutku, druže, 120 miliona evra potraživanja. Znači, haos. Da li je to još uvek bankarska tajna ili nije… Ali pri tom su tu neke od ovih faca naših tajkuna i tako dalje. I ja sad imam target da naplatim godišnje bar pet miliona. Imam tim od četvoro ljudi. I tih pet godina je bilo moje najteže i najlepše iskustvo. Zato što smo tu doživeli… Ja sad u zbirci priča koju pripremam… Jedna priča je, između ostalog, posvećena tome. Ali, recimo, imali smo… Ja sam na kraju otišao, jer sam imao pretnje smrću. Zato što smo mi radili svoj posao. Onda smo imali, dođemo, čovek drži kanister, hoće da se zapali. Onda smo imali da negde treba da preuzmemo stan, ljudi unište sve. Onda smo imali na Vračaru jednog gospodina koji je trebao da da kuću koja je bila pod našom hipotekom. Mi dolazimo, on je ispraznio kuću, ostavio, dolazi ovako šmekerski predaje ključ, kao u filmu Dragana Nikolića. Znači, imali smo stvarno… 

Ivan Minić: Sve. 

Ognjen Vlačina: Da, da. Tako da… Ali, pritom, tu je jedan, neću reći, matori kolega, Milan Tomić, nekadašnji SDK kadar, koji je smenjen, a ja sam postavljen. I onda on bio moj tu savetnik i onda mene generalno i tipa je ono pitao, pošto je kao, on je stara garda, ja sam nova garda. Kaže o meni generalno, kao da ga smaknemo. Ja kažem, ja kao oni iz nadrealista, što da ga smaknemo, vrlo lepo sarađujem. I vidim, mi smo, prvo, dobro smo se zezali i razvaljivali smo. Znači, mi smo godišnje po 5 do 10 miliona evra naplaćivali. A neću tada da spominjem imena ko su nam sve bili klijenti. Druga stvar, dakle, taj portfolio koji smo mi jurili, to je uglavnom bio portfolio koji je nekom namešten za lopovluk. I onda mi dolazimo, dobar dan, kao mi došli da naplatimo, a ovi gore uzeli, ispalili se sa lopovima i tako dalje. Ali vidi, ja sam to radio savesno, što se kaže, domaćinski. Kad sam dobio te pretnje smrću, koje nisu možda bile toliko ozbiljne, ali bile su. 

Ivan Minić: Nije prijatno. 

Ognjen Vlačina: Ja sam sebi ovako rekao, za ovu platu, dvoje dece, supruga, i otišao sam i rekao: “Ljudi, ja više ovo neću raditi. Hoćete mi pomoći da nađem negde u sistemu novo radno mesto?” Nisam imao backup i LinkedIn. I onda ispalo jedno radno mesto, opet su me stari kadrovi, jedna jako dobra žena, možda nekad malo stroga, ali dobra bankarka, radila nekad u Narodnoj banci, Snežana Blagojević, ona me vrlo rado uzela u svoje jato i tu sam prešao u domaći platni promet. I tu sam proveo isto dve lepe godine, imao sam sedam ljudi u tom svom odeljenju. Ja sam onako čovek, oni to ne znaju, ali ja sam imao pritiske da otpustim neke od njih. Ali pošto sam ja skapirao kakav je to sistem, ja sam napravio obrazloženje zašto niko od njih ne treba da se otpusti. I nisu ih otpustili. Ali ja sam to video da to ne mora, nego da bih ja možda nekome dodvorio, da bih ja možda nešto… Ali ne bih dobio ništa. Znači, imao sam opciju da imam sve, ali rekao sam, što bih ja otpuštao svoje ljude ako ne moram? 

Ivan Minić: Meni je to uvek bilo fascinantno kod tih nekih većih sistema gde je ono kao, godina je dobra, ti si u profitu ne znam koliko miliona, ali ti si procenio da ćeš biti 10% više u profitu i sad 10% ljudi mora da dobije otkaz. Zašto? Pa ne mora. Ne mora. Znaš… Ali dobro, mislim… 

Ognjen Vlačina: Kad sam počeo da radim u revizorskoj kući, bio je jedan kolega, neću ga imenovati, koji je došao iz jedne druge revizorske kuće. On je u toj drugoj revizorskoj kući dobio otkaz, o čemu pričaš, na pravdi Boga. Dakle, dečko je vredan, pametan, radan, ništa. Međutim, ta druga revizorska kuća je dobila na početku te sezone nalog da otpusti 10% ljudi. On je bio u tih 10%. A veruj mi da nije bio ni po čemu, nego naprosto, plata ti je velika, nemam pojma. I on je bio čovek prvu godinu-dve u našoj revizorskoj kući pogubljen, isprepadan. 

Ivan Minić: Znam, istraumiran. 

Ognjen Vlačina: Tako je. 

Ivan Minić: Mislim, kod nas je to posebno velika stvar. Tako je. Ja mislim da u inostranstvu uglavnom i nije. 

Ognjen Vlačina: Tamo gde imaš, danas dobiti otkaz je mnogo drugačije nego pre 10 ili 20 godina. Ti danas, evo, ima ova, kako se zove, Perutnina, tu i tamo, kod nas u Vojislava Ilića, tamo je oglas za posao, druže, godinu dana. Ja verujem da to 60-70 hiljada dinara. Znači, ti sad, ja da dobijem otkaz, odem tamo, kuc, kuc, i radim za 60-70 hiljada. Mislim, radiš mesec, dok ne nađeš nešto bolje, jasno. 

Ognjen Vlačina: Tako je. Hoću da kažem, danas imaš mogućnost izbora. Nekad nisi imao. Nekad je bilo, otpuste te… 

Ivan Minić: Ma, posebno kad je nešto specifično, stručno. Ti ako ne nađeš posao u mesec, dva, tri, ti moraš prihvatiti posao koji je možda dva stepenika niže, neko u Grenomu. A ako si prihvatio, provodiš deset godina da se vratiš na nivo na kome si bio. Mislim, video sam razne neke… U Novom Sadu, s klijentima s kojima sam radio, video sam razne neke načine na koje su se rešavali ti problemi. Neki više humani, neki manje humani. Često, ove firme koje su stvarno proglašavane među boljim poslodavcima, kada bi radile nešto tako, imale bi ili neke pristojne otpremnine ili bi imali neku vrstu paketa koji podrazumeva da dobiješ otpremninu i mi ćemo ti naći posao koji možeš da prihvatiš ili ne, ali kao pomoći ćemo ti, dobićeš headhuntera, dobićeš šta god, koji će se baviti tobom i sve. Ali bilo je slučajeva gde… Sećam se baš jednog razgovora, pošto je moj dobar prijatelj bio direktor koji je u toj celoj priči pogođen tako što je nekoliko ljudi iz njegovog tima trebalo da ide. I ja se sećam da je on meni objasnio. Možda nije tačno, ali kažem, to je ono što mi je preneo i imalo mi je smisla da su random izvučeni ljudi, ali da su po nekim kriterijumima. Iz kog ti ima koliko je sve, da su random izvučeni ljudi, ali da je svaki direktor imao pravo veta, diskreciono neko pravo da ne bude taj čovek, ali da onda mora da izabere ko. I većina ljudi nije imala hrabrosti da preinači nekog drugog. Osuđeni tako je nešto.

Ognjen Vlačina: Ali evo, ti si čovek koji pratiš sport. Neću reći da si u njemu, ali recimo košarku i tako dalje. Uff, ne to, nego u tome se… Ali šta hoću da ti kažem, sad ja tebe pitam, gledaš Zvezdu, Partizan, nebitno, Žalgiris, i da ti neko kaže: “Ej, moraš dvojicu da ostaviš na klupi.” Ja mislim da bi ti vrlo brzo znao koja su to dvojica, recimo. E, ja sam pobornik… U kapitalizmu je vrlo surovo. To je ono što sam ja iskusio vezano za zaposlenje i tako dalje. Poslednje vreme radim na globalu i pratim šta se dešava i po velikim IT kompanijama i drugima. Znači, često su na meti tamo, ovamo. Često su ti neki masovni lay-off-ovi, otkazuju 10%, 5%, 20%. Dakle, to je nešto što je immanentno kapitalizmu. Ali ako si ti pravi menadžer i ako si ti sa svojim ljudima, ja ti garantujem da ti znaš ko je to dvoje. Da ne kažemo dvojica, znači dvoje, što je žena ili dve, koji prvi idu ili jedno i tako dalje. Tako da imamo mi malo tog… Ono što meni smeta je način na koji se vode kod nas kompanije. Znači, ljudi nisu povezani sa svojim ljudima. Oni ne znaju, razumeš, ne dele sa njima dobro i zlo. Znači, kad je dobro, samo je meni dobro, a kad je zlo, žrtvovaćemo vas. Ne vodi se tako ni politika ni kompanija.

Ivan Minić: Imaju sistemi koji su vrlo interesantni u smislu da smo na nivou celog sistema takvi, ali da smo na nivou pojedinačnih timova potpuno drugačiji. I ti kad čuješ da bi neki od ljudi dali život za tu firmu, ne bi oni dali život za tu firmu. Oni bi dali život za svoj tim, koji je faktički nezavisan entitet u okviru firme. Ali mislim, ako ćemo već da dajemo te primere, postoji taj jedan slučaj nedavno, jedan klub iz Dalasa, koji je napravio određene stvari, i onda se čovek buni što mu prete da će da ga ubiju. To nije čudno. Mislim, to je strašno, naravno, ali mi isto tako pričamo o tome da je 8000 ljudi tog dana otvorilo to. 

Ognjen Vlačina: To sam ispratio na Instagramu.

Ivan Minić: To su neke stvari koje su ipak malo problematične, ali dobro. Imaju oni neke svoje razloge. Na kraju dana, koliko sam shvatio iz toga, postoji ekonomska logika koja kaže da je jedini način da dobiješ šansu da premestiš taj klub u taj Vegas da ga toliko zamrziš i da te isteraju iz Dalasa. I oni su, ljudi, uzeli to da urade. Siguran sam da će se obogatiti na račun toga. 

Ognjen Vlačina: Preseljenje franšize, faktički. 

Ivan Minić: S jedne strane, to će sigurno dati rezultat. S druge strane, izgubio si priliku da imaš još jednog od možda top 10 igrača svih vremena koji će moći da kaže: “Ja sam ceo život proveo u ovom klubu.” Toti, pa Toti, Dirk, Kobi… To su prosto neke stvari gde je ono kao… Dirkova statua ispred, trebalo je da bude i Lukina.

Ognjen Vlačina:  To je vrsta istorije koju si žrtvovao.

Ivan Minić: Ali dobro. I sad, banka, lokalni platni promet i šta dalje?

Ognjen Vlačina: Pojavi se konkurs. Mi već u banci… Kupuje nas ova jedna privatna banka. I mi ovako… Sad ću reći moje poimanje te banke pre nego što su došli privatni. Naša domaća banka, koja je posle kupila još jednu banku, pa još jednu banku i još jednu banku. Sad je to već sve spakovano u četvrtu banku. Nije bitno. Taj talas ukrupnjavanja u bankarstvu, ja sam ga video pre 7-8 godina da dolazi. Dakle, bilo je 28 do 30 hiljada zaposlenih i bilo je 25 recimo banaka, a bilo je realno da imaš 10 do 15 maksimalno banaka i da imaš 15 hiljada zaposlenih. Znači, samo je bilo pitanje vremena kad će to doći. To je jedno i socijalno pitanje, nije samo ekonomsko. 

Ivan Minić: Dobro, da imaš i onaj moment što si prosto imao neke banke koje su jednostavno previše male… 

Ognjen Vlačina: Ne, ne, naravno. Vidi, to je sve bila Narodna banka. Verovatno su gledali kako da to spakuju u nekom i u razumnom roku i da nema prevelikih potresa. Da ne bude odjednom pet hiljada ljudi, nego da to smanjuješ postepeno. Onda su se grčke faktički banke kroz onaj njihov plan tamo povukle i time je taj ciklus otpočeo. I evo, sad se možda negde i završava. Ali šta hoću da kažem… Dve stvari… Dakle, ja tad kad sam odlazio iz banke, taj srednji nivo i niži nivo menadžmenta, to je jedno 50-ak ljudi s kojima bih ja i dan-danas bilo šta radio. Zašto? Zato što ti kad imaš neki problem u svom odeljenju i radiš nešto i treba ti informacija za izvršni odbor i tako dalje, ti znaš koga zoveš. Ti zoveš Đuru, zoveš ovoga tamo, zoveš ovoga tamo. I tako banka funkcioniše. Znači, ovi gore, izvršni, upravni odbor, nose neku vrstu odgovornosti i kajmak, ali ovo je živa vatra, živa materija, vulkan. I ti ljudi, većina tih ljudi, ako nisu otišli iz bankarstva, oni su i dalje po različitim bankama. Vrlo su kompetitivni, korisni, vredni i radni. Tako da je za mene u stvari to bila banka. To je onaj, kako da kažem, onaj deo koji se ne vidi, ali to je mašina, motor, to je srce. Tako je i u toj jednoj maloj Pireus banci otprilike formirana ta grupacija NAS 3040, koji su stvarno bili tu pristojni, normalni, vredni, radni, pristojno i plaćeni, moram da priznam, ali to je bilo to. E, i ta ekipa traži izlaz. Znači, mi svi tražimo izlaz jer vidimo da je, što se kaže, žurka gotova uskoro. Sad, neko će naći, neko neće i tako dalje…

Ivan Minić: Neko će ostati. 

Ognjen Vlačina: Da, i ja kažem svojoj kumi, koja je radila u Narodnoj banci, kaže ona meni: “Jao, kume, brzo si se snašao.” Ja kažem: “Kumo, nisam ja previše vičan sa brojevima. Vidi ovako, ja posao tražim dve godine, poslao sam preko 100 prijava, zvali su me na tri razgovora, na dva sam bio i na jedan su me primili.” Kaže ona: “Jao, nisam znala.” Pa ne pričam, ali tebi neko izgleda kao da se brzo snašao. To je proces. Znači, ja sam dve godine intenzivno slao CV, tražio i tako dalje i zaposlio sam se u Ingka grupi, odnosno u Ikei. A tamo sam, opet igrom slučaja, kad sam došao, našao neki folder od moje šefice, koja je otišla. Nešto sam tražio, neki dokument, i ja uđem u folder, piše “Intervju za prijem tog payment lidera”, to jest mene. I ja nađem preko 100 CV-ja i ja kažem sebi: “Svaka tebi čast, tebe su izabrali od…” Ja rekoh, veću šansu ima spermatozoid, jedan od sto. Tad sam u stvari video šta sam napravio. Znači, ja sam tamo izabran. To zaista moraš biti i sretan i spretan i znati i imati podršku. Ta tadašnja šefica, Rumunka, ona je otišla. Njoj se dopala moja energija, iskrenost, ajde da ne kažem neiskvarenost i sve to, i ona meni kaže: “Ti ćeš.” I ja sam prelaskom tamo žrtvovao čak i deo svoje plate svesno, jer sam naprosto hteo da uđem u novu oblast i da ostavim tako kako jeste bankarstvo u tom trenutku iza sebe. 

RAD U IKEI 

Ivan Minić: I šta ti je trebalo da bude posao tada? 

Ognjen Vlačina: Gde? U novoj firmi. 

Ivan Minić: Da, u novoj firmi. 

Ognjen Vlačina: Ja sam primljen kao lider za plaćanja u tom trenutku. Ja dolazim, a oni ljudi, niko ne radi u banci niti je ikad radio u banci. Oni su svi prodaja, customer experience, maloprodaja, globalne neke funkcije. Dakle, ja dolazim, Alisa u zemlji čuda. Imamo tri tržišta ovde za koja sam ja odgovoran tada. To su Srbija, Hrvatska i Rumunija. Rumunija, kao naše najzrelije tržište, tamo odlazim i odmah druga, treća sedmica: “Kupi kartu, sedi u avion i idi u Rumuniju.” Ja kažem: “Šta?” “Idi u Rumuniju.” I ja vidim i ja odem. I odem ja u Rumuniju i tu kreće moje zaista putovanje, gde mi je trebalo par meseci da malo pohvatam konce, da vidim ko šta. Jer ti ja istovremeno sa tim kreću neki grupni sastanci, globalni kolovi, pozivi. Ja sad slušam, nemam pojma o čemu ovi ljudi pričaju. Šta je ovo? Koji POS? Koji terminali? Kakve ovo tehnologije? I onda kreće to moje intenzivno učenje. Dakle, ulazak iz sveta bankarstva u svet globalne maloprodaje. Tako da, trebalo mi je neko vreme, ali u suštini jedan totalno novi svet. Ja sam prethodne dve godine radio kao šef domaćeg platnog prometa, gde sam došao u dodir sa plaćanjima, ali sad, ovde ulazeći u ovo, ja ulazim u jednu oblast koju sam ja kasnije osvestio, koju ja u stvari želim da radim, a to su ta plaćanja. I za te četiri godine koliko sam to radio, mi smo otvorili dva nova tržišta, uveli smo niz metoda novih plaćanja na region i mislim da smo jako dobar posao napravili. Dakle, faktički, mi smo sa 250 skočili na 500 miliona evra nekog prometa. Dakle, sav taj promet mora da prođe kroz neke kanale naplate. 

Ivan Minić: Pričali smo ti i ja o tome pre. Nekako mi je to bilo super interesantno. U nekom trenutku mi sad krenemo nešto da analiziramo, pravimo se pametni. I, naravno, jedna od stvari kad stigneš u neku zemlju jeste da treba da skineš aplikaciju za neki lokalni taksi ili nešto slično. U većini zemalja u koje ideš, ako imaš Uber, radiće ti. Ako nema Uber, moraš da ga skineš. Ako kreneš da skidaš Uber, to nije aplikacija od 20 MB, nego aplikacija od 500 MB, 600 MB, 700 MB. I sad, kao, zašto, brate? Mislim, ne postoji suštinski razlog. Vrlo prosto, ništa se tu ne dešava na uređaju, sve je na nekom serveru, to je neka bazična komunikacija, nemaš ni neke offline mape, nemaš ništa, nema razloga. I onda kreneš da čitaš i shvatiš da su paymenti recimo dve trećine ukupne veličine aplikacije, jer zbog specifičnosti tržišta, zbog gomile poslova, su oni to nešto razdelili jer je postalo nepodnošljivo. Ali da, imaš gomilu tržišta gde se na nivou dela grada menja opcija koja se koristi za payment, iz prostog razloga što je povoljnija. A na 500 evra nije bitno, ali na 500 miliona evra 1% pravi veliku razliku. I sad, to je meni bilo super interesantno. X puta smo mi radili neka istraživanja i nešto, i dešavalo se da, ne znam, treba da radimo posao za neko tržište na koje nismo navikli. I onda moj negde zadatak bude da ja malo prokopam šta su specifičnosti. Da se koristi, ne znam, na nemačko govornom području Klarna, da se koristi naplata kroz e-banking više nego kartice.

Ognjen Vlačina:  Ne koriste oni kartice, imaju taj open invoice, Girocard, to Nemci furaju. 

Ivan Minić: Da, i tako dalje. Svaka zemlja ima neke specifičnosti. Rusi imaju svoje, da ne zalazimo u Kinu, Indiju i slično, i da je to na svoj način. A meni je to uvek bilo zanimljivo i uvek mi je bilo, i u fizičkom svetu, kada sam se susretao sa time, što je uglavnom bilo u mom slučaju po Aziji, da kao ništa na što si navikao ne funkcioniše. Ok, hajde da shvatimo šta funkcioniše, a kako to sad izgleda sa aspekta jednog, prvo, beskrajno velikog sistema. Za početak, ti se baviš time na tržištima koja neću da kažem da su nevažna, jer nijedno tržište nije nevažno, ali vi kad napravite porast od 200%, oni se nasmeju i kažu: “Super, bravo, ajmo dalje.” Kako je to bilo? 

Ognjen Vlačina: Pa dobro ti je pitanje, dobar je uvod zato što otvaraš puno nekih tema i stvari. Ako pričamo o metodama plaćanja, što se kaže “one size fits all”, to ne pije vodu. Evropa možda može negde da se, ajde da kažem, unificira pa da kažeš da ima neke zakonitosti, ali dobro se sećam, recimo, bio sam u Holandiji, ušao u njihov supermarket, nešto da kupim za ručak, bio sam na nekom treningu, i kao ne primaju Master karticu. Našao sam nekoga ko ima Vizu, kao ne primaju ni Vizu. Šta je problem?

Ivan Minić: Imam Dinu? 

Ognjen Vlačina: Da, da. Ali zatečen sam bio. Imate bankomat tu? I onda tamo je taj njihov Ideal ili iDEAL, ne znam tačno kako se zove, lokalni payment method, gde ne znam, preko 50% ima učešće, što nisam imao pojma. I u stvari, oni najjeftiniji sad imaju… Vidi, za razliku od nas, koji smo mnogo cost savings, odnosno, mnogo osetljivi na štednju i na novac i koji jako vode računa o tome koje metode plaćanja nude i šta to njemu, kao trgovcu, donosi i šta to tebi, kao kupcu, donosi. Tako da, plaćanje je definitivno jedna velika oblast, globalno mnogo heterogena. Sad postoje prodori koji se tiču nekog open bankinga. Da ne pričamo, recimo, u Indiji imaš taj UPI. Faktički, oni su napravili… Država je napravila jedan prostor gde imaš preko 200 provajdera koji se svi rutiraju u taj jedan, kao, instant payment sistem. Ja često pominjem i u tim člancima, i to, u Brazilu ima taj PIX, koji je za 2-3 godine razvalio. I kod nas imaš IPS, instant payment sistem plaćanja, koji sve vreme beleži rast i odličan je. 

Ivan Minić: Video sam pre neki dan neke izvučene statističke podatke, rekordan broj transakcija. Tako da, jako lepo izgledaju te brojke. Sad, ja ne znam ukupno tržište, nemaju to. 

Ognjen Vlačina: Ja sam to pričao sa ljudima iz Narodne banke, oni nemaju pravo da kažu koliko je ukupno tržište zato što onda ugrožavaju tamo neke druge učesnike, i onda faktički govore samo koliki je broj transakcija i koliki je porast mesečnih nivoa. Ali definitivno trend je jako dobar. Dakle, imamo open banking, imamo alternativne metode plaćanja, često su to instant payment metodi. Mnogo se priča u poslednje vreme o SEPA plaćanjima, koja treba da donesu neki boljitak. O tome ću isto nešto da pišem malo zato što je jedna stvar da ti stvoriš preduslove da to regulatorno postoji, dakle da funkcioniše, a druga stvar je da to stvarno zaživi. Da bi to zaživelo, moraju da postoje neki interesi, i komercijalni, a i životni. Dakle, ne može regulator baš da ih natera. Znači, poslovne banke moraju da nađu svoj interes. Ako gube novac kroz implementaciju toga, onda i nemaju baš interes. Tako da, mnoge se stvari na tom nekom polju prepliću. Ono što sam ja imao neka iskustva, ta lokalna, ovo što si pominjao, imali smo na jednom tržištu skoro 30% našeg tržišta koje je imalo online plaćanje na rate. I to mi, kad smo rekli globalcima, oni kao: “Jer najveći od njih je imao 5, 7, 10 plafon.” Ja kažem: “Faktički to je 30%.” 

Ivan Minić: Ali situacija je da oni hoće da ukinu to da bi pojednostavili. 

Ognjen Vlačina: Ne, mi faktički menjamo sistem i stavljamo skroz globalno neko rešenje koje ne podržava plaćanje na rate. I onda mi napravimo business case i kažemo… Bila je jedna super vredna koleginica iz Slovenije. Napravimo business case. Ljudi, može, ali jeste li vi svesni da to za to tržište iznosi, ne znam, minus toliko miliona evra? E, onda opet Petar Božović, tu stvar počinje da se lomi. Tako da smo pravili neke kompromise. Ono što ti kažeš, ako ti porediš, ne znam, francusko tržište, nemačko, američko ili svojevremeno Rusiju sa našim tržištima, mi smo smešni. I imaterijalni smo, i nematerijalni. Ali ti moraš da živiš i da radiš. Znači, nama na lokalnom tržištu i tih 50.000 evra, 100.000 evra znači i u prometu i u štednji. Tako da, uspevali smo da nađemo neku ravnotežu. Recimo, i u regionu smo uvodili PayPal tamo gde smo mogli da ga uvedemo, pa smo isto videli na dva različita tržišta – na jednom super, fenomenalno učešće, a na drugom jako malo. 

Ivan Minić: A recimo, po Evropi?

Ognjen Vlačina: Po Evropi isto različito. Dakle, to je neverovatno, svaka zemlja ima neku svoju naviku, svoj habitat, dakle, specifična je. Ono što ljudi, ja često po ovim javnim diskursima na LinkedInu, postoji ta, kako da to nazovem, percepcija da je gotovinsko plaćanje besplatno. I sad, i o tome želim da napišem jedan članak. Nije besplatno. Ti misliš kao: “E, ja tebi dam 100 evra, ovaj da 100 evra i tih 100 evra kruži.” Ali ako ti kupiš u prodavnici za 100 evra, taj koji je primio pazar, mora neko da obradi taj pazar, mora da ga odnese u banku, mora da plati neko obezbeđenje možda, tako da mora da utroši pola sata, sat, dva sata svog radnog vremena, koje opet košta. Ljudi naprosto imaju… Ali, kao, ako ti uzima kartično plaćanje, on će tebi da naplati proviziju. Nije to baš… Nisu stvari baš tako jednostavne kao što izgledaju, pogotovo ako pričamo o velikim sistemima gde mi imamo ogroman priliv keša. Naravno, postoji ona teorija, nije teorija, zakonitost, da je prijem gotovinskog novca Ustavom i zakonom garantovano pravo, pa ti, kao trgovac, nemaš baš pravo da kažeš: “Neću da primam gotovinu.” 

Ivan Minić: Ali možeš da destimulišeš. 

Ognjen Vlačina: Tako je, automatske kase, što se i u suštini radi, što se radi. Ali hoću da kažem, nije… Ljudi kao hoće da nas zarobe, da nas potčine, to nije tačno. Nije u tom smislu tačno. Naprosto, gotovinski novac… Ja sam čak čitao neka istraživanja, ima trošak od velikih trgovinskih lanaca 1 do 3%, što je više od svih kartičnih šema i ovih drugih troškova. 

Ivan Minić: Pre par godina, imao sam jednog poznanika, nikad se nije materijalizovala ideja, tako da mogu da pričam, a i ne otkrivam ništa. Ali, kao, kreće se neka priča, to je u principu sezonska stvar koja može da živi mimo sezone, ali da preživi – jedva. Ali u tih, recimo, 4-5 meseci, ona može da razvali. I sad ja mu kažem: “To kao… Ništa, nećemo kartice, ovo, sve…” Ne znam šta ti kažem, mislim da bi trebalo da imaš kartice. Jednostavno, došli smo u fazu da vrlo često nemamo kod sebe gotovinu. Naročito, to nemamo ako ćemo potrošiti par stotina dinara. Hiljadu imaš, ali ako ćeš potrošiti malo više, obično nemaš kod sebe. Kao, lakše, lakše sa karticama. Drugo, brate, sa kešom uvek moraš da imaš silu, uvek moraš obu, pa onda moraš da nosiš… Ajde, pojavili su se bankomati, koji mogu da ti pojedu novac, pa ne moraš da čekaš u redu, ubaciš tu i kao to je to. I sad, sve ja to njemu pričam, i kao… “Pa, nije toliko cimanje, nisu više toliko skupi terminali.” I sad, on gleda ovako: “Da, da, mislim, u pravu si. A šta ako radim na crno?” Pa, nekako, onda je naplata karticama dosta teža. Kao, kao, brate, ideja je, ono, radimo dok nas ne uhvate, jer je sezonska stvar, pa ako se ispostavi da to baš pravi nešto, onda ok. I sve to. Ja kažem: “Dobro, pa možda, možda ima smisla nekoga.” Ali, jeste komplikovano. Mene, recimo, najviše frustrira, ne znam da li se promenilo, nisam toliko često više na trafikama, ali što na trafikama nisam mogao da platim karticom. 

Ognjen Vlačina: To je bio… Ovaj neki novinar iz Sarajeva je postavio pitanje i razvila se, što se kaže  nepravno, polemika oko toga. I sad, ljudi svašta pišu, ali u suštini je vrlo prosto. Hardver, terminalski, održavanje te veze i tako dalje, mora neko da radi i fizički da ga servisira, i to košta. I, na kraju, što si manji, banke i ti card provideri ti uzimaju više. I sad, naprosto je neko procenio: “Nećemo to, želimo da primamo gotovinu, lakše nam je iz ovog i onog razloga.” I to je jedini razlog. Mada, mi u IKEA-i to gledamo, i to je onaj customer convenience. Znači, ne radi se o tome šta tebe zadržava, nego šta ovom sa druge strane, koji je kupac. Znači, ako njega poštuješ, ti treba da mu to omogućiš. 

Ivan Minić: I pričamo o tome da evo već dve godine, da ja znam, imaš rešenja koja ti ne zahtevaju da imaš POS nikakav. Možeš na NFC telefonu da uradiš naplatu karticama. Ok, samo onih sa PayPassom ili nekim od NFC sistema, ali svaka novija kartica radi u tom sistemu i to ti završava neki posao. Sad, ne znam FIJV i sve ostalo, stvarno nisam siguran. Razumem s jedne strane, s druge strane, baš gledam… Mislim, i relevantno je za priču, ali može biti zanimljivo koliko su zapravo trafike kao biznis u ozbiljnom problemu, jer niko ne želi da radi u trafici. Ja gledam, pa evo, ovde kod nas u kraju, od četiri trafike, jedna radi, i ona ne radi kako treba, kako treba. Ove ostale rade jednu smenu i u pet već više ne rade. A ima ova jedna tu u kraju, koja, mislim, ne radi uopšte, a na dobrom je mestu. Ima ogroman protok ljudi. Ogroman protok ljudi ne znači možda i dovoljan promet, i možda ima previše trafika, ali vidim da postoji problem. 

Ognjen Vlačina: Zanimljivo zapažanje. Ja to sad nisam negde od ovih svojih razmišljanja opservirao, ali vrlo dobro. Evo sad, recimo, imaš dnevne novine. Moj otac je kupovao jedne, pokojni, Džet, svi su kupovali novine i to je bila trafika – jedna. Sad je trafika cigare. Tako je. Danas niko ne kupuje, recimo, novine i tebi automatski ti je 10-20-30% ljudi kupovalo te cigare, one pafove ili šta već. Tako da, pitanje te strukture. Druga stvar, ljudi su danas, mislim da su i ekonomski osvešćeni. Ti kažeš: “Hoću da kupim vodu.” Dobro, imam tamo prodavnicu neku malu, tamo mi je voda, ne znam, 50 dinara, na trafici mi je 70. Mislim da ljudi znaju: “To mi je 50 metara, prošetaću.” Nije više kao nekad. Nekad su ljudi bili kao: “Ovo mi je usput.” To sad… To je moja neka percepcija. Tako da…

ZANIMLJIVI PROJEKTI

Ivan Minić: Videćemo svakako, očekuje trafike zanimljiva budućnost. Na čemu si još interesantnom radio? Šta ti je doneo uvid kroz taj sistem, veliki? 

Ognjen Vlačina: Da, pa te četiri godine sam radio kao payment leader za region. Tu bih, kao, da ne uskačem Danijelu u teren, ali mislim da sam ja u nekom trenutku doživeo jednu dozu burnouta, zato što smo istovremeno, kad je krenuo COVID, mi smo otvarali dva tržišta ovde u regionu. I taj COVID je na mene baš negativno uticao. Ono zatvaranje za Uskrs i to… Vratilo me u rat, u tako neke teške teme. Baš, baš. A radio sam od jutra do sutra i baš sam se loše osećao. Hteo sam da podavim sve po kući, svoje… I imao sam posle toga tri-četiri meseca posledice, baš ozbiljne, u smislu da mi je trebalo da se resetujem. Nisam slušao kolegu detaljno, ali jesam, a od uspeha je upravo to. Znači, otvorili smo dva tržišta. Mi smo skočili sa tri na pet, što je Slovenija i Ukrajina, s tim da smo Ukrajinu otvorili i zatvorili. Ali hoću da kažem, to je na toj prethodnoj poziciji, to je zaista… Kad si u sistemu i kad otvaraš novu radnju, odnosno novo tržište, to je jedan poseban osećaj i ponosa i svega, makar sam ja to tako… Znači, učestvuješ u nečemu istorijskom. Sad, to ljudima je smešno, ali osećaš se lepo. Naprosto, ti si deo nekog projekta, postavljati sisteme, kako će funkcionisati dobavljači, globalni setup i tako dalje. A zadnje tri godine, evo, sad će, boga mi, prvi mart, tri godine ja radim na nivou grupe, dakle Ingka Global, i radim u grupnoj nabavci za finansijske usluge. Dakle, nešto što je srodno tome, s tim da sad sa svojim kolegama pokrenem 31 tržište. Najviše smo, moram priznati, okrenuti Evropi, ali imamo kontakt. Imao sam, recimo, jedan sastanak sa koleginicom iz Japana, vrlo zanimljivo. Puno treba vremena da se razumeš, pa onda da dođemo do problematike, i tu je ono što mene lično ispunjava i čini srećnim. Za ove tri godine ja sam imao sastanke kroz posao, na nekim tenderima koje sam vodio, sa JP Morganom, sa Citibankom. Zatim sam imao sastanke sa Stripeom, Adyenom, najvećim kompanijama u oblasti plaćanja, full service. Dakle, oni ti nude ne samo plaćanje, nego i card acquiring i card processing, transakcije koje obrađuju, plus neko tamo reconciliation, settlement. I radio sam sad na jednom isto vrlo zanimljivom tenderu koji se zove payment orkestracija, gde ti faktički uzimaš nekog podizvođača koji će da te tvoje transakcije platne orkestrira, šalje ih na različite payment service provajdere ili card procesore ili card acquiring. Dakle, to su neki projekti i budućnosti i sadašnjosti. I ovaj… Ako je gospodin Erceg pričao o Formuli 1, ovo je, što se tiče oblasti plaćanja, Formula 1. I onda sam ja, samo što sam učestvovao u tome, bio zaista inspirisan. Nisam to hteo reći svojim poslodavcima, ali ja bih tih par meseci i džabe radio jer nekako se lepo osećaš, učiš, saznaješ nešto novo. Naravno, možeš da čitaš, da se edukuješ, tako da… To je u poslednje vreme nešto na čemu sam radio, što je ovako vredno, baš vredno, po meni. 

Ivan Minić:  Mislim da je jako interesantno kada sagledamo to da mi pričamo o jednoj izuzetno tradicionalnoj industriji. Proizvodnja nameštaja je nešto što postoji otkad postoje kuće, u kojoj je IKEA opet jedan igrač koji je jedan od najvećih globalnih igrača, koji je potpuno promenio paradigmu samog opremanja kuće i svega. A koji je suštinski sve što je izgradio, izgradio na fizičkim lokacijama. I postoji čitav taj dodatni biznis koji IKEA ima, sa tim što nikada ne kupi onoliko placa koliko joj treba, nego kad se tu već otvori IKEA, onda nije loše za još nešto. I sve je to super zanimljivo, ali taj trenutak gde ti, recimo… Znači, ja se sećam one IKEA koja je bila pre ’90. u Beogradu, otvorena u onom prostoru ispod Hajata, odnosno onda ispod… Ja se toga sećam. Ja sam tu kupio, išao sa roditeljima i sa dedom da kupim svoj prvi radni sto, školski. I naravno, to je sve bilo magično, onda je nestalo. I naravno, svi smo mi znali za IKEA-u iz šverca, iz Mađarske i tako dalje. Ali jeste negde fascinantno da ti sad u nekoj velikoj zemlji, u nekom velikom sistemu, ti imaš, pored svakog velikog grada, IKEA-u. Ili imaš pet, deset objekata na nivou zemlje i sve ostalo. I dođeš do toga da neka naša zemljica, koja je, šta ja znam, šest miliona, ima jednu IKEA-u. I šta će ti više? Imaš jednu IKEA-u, dosta ti je. Sad, sa online-om ti možeš to da prevaziđeš. Kao nešto što je bilo između, si imao . I da se razumemo, svi vole IKEA katalog. 

Ognjen Vlačina: IKEA katalog je ukinut pre par godina.

Ivan Minić: Znam, ali dok je postojao, bilo je puno… 

Ognjen Vlačina:  Samo da ti kažem, bilo je puno ljudi koji su želeli… Neverovatno je to. Od nas kolega, ja bih ostavio da ima, da ima, da ima, da kupi ko hoće. Mislim da ima nešto da su napravili, neko kao to izdanje da se štampa, hiljadu primeraka ili tako nešto. 

Ivan Minić: Mislim da ima i u arhivi da se gleda, ali nije to to. 

Ognjen Vlačina: Ali se slažem, to je isto deo neke te patine fine.

Ivan Minić: Ali to je onaj jedan moment koji mi ovde nismo imali na pravi način. Jedna kataloška prodaja. Imao sam nešto, Neckermann, par godina, koji je… Da, da, ali kao… Ja, kad sam malo duže provodio vreme u Austriji, imalo to bilo normalno pre interneta. Znači, imaš nešto što nije internet, što ti stiže na tri meseca, u kome imaš odštampano sve i ti sad tu biraš, zoveš, naručiš, to ti dođe. Ta tranzicija od kataloga na digitalni katalog i prodavnicu i sve to mi se čini da otvara mogućnost ka celim tržištima tih nekih zemalja. Jer onaj koji treba da dođe iz Zaječara ili iz Vranja i da putuje tri i po sata da bi kupio nameštaj, neće to uraditi. Za početak, otići će u Sofiju, mnogo mu je lakše nego da to kupi u Beogradu. A ovako, iskliće nešto tamo i mali ljudi to onda spakuju i donesu i sve ostalo. I sad, ok, ti kad si došao, to je već bila usvojena stvar, ali na novim tržištima nije uvek i nije svuda. Kako to raste? Kako se to menja kroz vreme? Je l’ znaš možda nešto i što su kolege pričale, a odnosilo se na neki prethodni period tranzicije pre nego što si ti došao? 

EVOLUCIJA ONLINE TRGOVINE

Ognjen Vlačina: Ono što sam ja svedočio o tome, mogu da potvrdim. Kad je došla korona, svaka zemlja… Inače, Ingka ima određen racio, naravno, store prodaje i online prodaje. I ta online prodaja je bila, ne znam, u početku 5, 10, 15, 20% maksimum. Ostalo je bila ovo što si rekao. Kada je došla korona, odjednom se taj shift pomerio strašno u tu desnu stranu, u smislu online prodaje, koja je eksplodirala. Naravno, kao i svuda drugde. Međutim, nestankom korone opet se to negde vratilo, međutim ne na one početne pozicije, nego na neki novi nivo. Ono što se definitivno vidi tu jeste promena. Ono što je fascinantno meni kao čoveku i kao zaposlenom u Ingki jeste ta mogućnost transformacije, ta otvorenost, kultura istraživanja problema, rad na njima. To je ono što nam možda fali nama kao društvu—otvoreni rad na njima. Znači, imaš neke izazove, ali ti radiš, pokušavaš različitim metodama da dođeš do novih nekih rešenja, i to jednu kompaniju čini živom. Ona je zato tako velika i zato jeste tako uspešna, jer ona je kultura, ona je duh. Ja ću danas raditi, možda sutra neću, ali taj duh nastavlja. Znači, dolazi neko novi koji će da razmišlja na takav način i kaže: “E, ljudi, da li možemo ovde nešto unaprediti? Šta je ovde bolje? Šta nam ne valja?” i tako dalje. Tako da se i taj problem koji spominješ ne suočavaju samo retailer-i kao mi klasični, nego mislim globalno. Jeste taj shift sa fizičkog u online svet i kako ga ti rešavaš kroz svoje kanale života i prodaje. Druga stvar, dolaze nove generacije koje ni ne poznaju ovo o čemu mi pričamo. Ti si išao sa dedom i sa roditeljima… Danas klinci, ono, kao: “Da idem u Ingku na ručak?” Ima, ima, ali ne znam koliko danas klinci to rade. Ili, da si ti kao super, pa si na TikToku, pa te neko zapamtio, pa si mu nešto pokazao, i tako dalje. Tako da, naprosto, evolucija je ispred naših očiju, ne samo u geopolitičkom smislu nego i u biznis smislu. Naprosto, to je ono što sam ja naučio još odavno, ali kroz rad u Ingki isto. Druže, ti se evoluiraš ili nestaješ, u svakom smislu. Učiš, napreduješ. Da li ti to garantuje nešto? Ne. Ali ako to ne radiš, sigurno ne uspevaš. 

Ivan Minić: Meni je tu jako zanimljivo u celom tom fenomenu koji se dešava to da vrlo često, mada ne mora biti slučaj, ali vrlo često, da kažem, ukupna količina prometa ostaje ista—radi se redistribucija u okviru toga. Što je super za one koji promovišu online, ali je vrlo traumatično za one koji su verni retailu i veruju u retail, jer retail je skup. Retail je uvek bio skup i komplikovan, zahtevao je mnogo ljudi, mnogo svetla, mnogo struje i mnogo ventilacije—hiljadu nekih stvari. I sada, ako je bio 85%, a dve godine kasnije je 55%, ti nisi dobio novih 40-45% korisnika. Ne, ne, ne. Ti si izgubio iz retaila određeni procenat, a prešao je na ovako nešto. A u ovom drugom ti ne treba ništa od toga. 

Ognjen Vlačina: Ne treba ti, ali ti trebaju neke druge stvari. Opet ti treba jako dobra logistika. Pričali smo o payment metodama—da treba da su relevantne, da je customer experience dobar, znači da imaš ljude koji opslužuju to. Imamo kolege RMCP, odnosno ja izvezem Red Hot Chili Peppers, ali one su prošireni call centar koji faktički sad rade i tu—remote meeting point sales, gde se susreću sa kupcima kroz telefonske razgovore, kroz digitalna planiranja i tako dalje. Dakle, tebi treba čitava, što ti kažeš, jedna paradigma koja se sad bavi samo tim virtualnim prostorom sa tobom kao kupcem, u stvari da omogući da tebi dođe ono što si ti izabrao, poručio, na željenu adresu, u željenom formatu, u željenom obliku, u željenom vremenu. Što, imajući u vidu međuzavisnost od kurirskih službi, naših nastojanja kao kompanije da budemo društveno svesni i odgovorni, da smanjimo carbon footprint i tako dalje, zaista ti stavlja neke okvire koji ti otežavaju taj proces. I ti stalno to redefinišeš i pokušavaš da odgovoriš kupcu, a da radiš na ovim ciljevima koje sam pomenuo. 

Ivan Minić: Meni je uvek bilo super interesantno da od tih nekih igrača koji su lideri na globalnom tržištu učiš te neke biznis stvari koje su važne. Pa tako, sad nemamo vremena za dublju analizu, niti sam ja osoba za dublju analizu, ali ono, kad zapravo istražuješ, čitaš, gledaš, i shvatiš da je McDonald’s biznis koji je malo drugačiji od onoga što ti na prvi pogled izgleda, da Ikea nije jednodimenzionalna kao što misliš, da Lidl nije jednodimenzionalan kao što misliš. Ima razlog zašto je razvalio i zašto je najprofitabilniji i sve ostalo. Ja se sećam tog jednog trenutka kada mi kolega kaže—lupam cifre, zaista, ali to su redovi veličina: “Je l’ tebi jasno zašto Lidl ima toliki promet i sve ostalo?” “Pa on ima 1200 različitih artikala u radu.” “Dobro, i?” “A onaj mali Maksi od tebe ima 4000.” Znaš, ti si sveo neki izbor, napravio si gomilu PL-ova, napravio si kase koje su brže od svih ostalih. To je jedino mesto gde, kad odem na kasu, neću da poludim. Svuda na drugim mestima hoću da odletim. 

Ognjen Vlačina: Efikasnost je prisutna na različitim nivoima i u različitim oblicima. 

Ivan Minić: I ti, kad si kupac, tebi je to lepo, ali ti ne razmišljaš o tome. A kad nešto gledaš, šta bi moglo, gde bi moglo, kako bi moglo, imaš taj problem—voliš sebi da komplikuješ život—onda uvek gledaš i analiziraš takve stvari. I shvatiš da kao: “Aha, ali ovde, ako bi bilo 5% brže, to ne znači da bi bilo samo 5% brže, nego da bi moglo jedno 5% više.” Ako bi moglo 5% više, znaš šta znači tih 5%? Da me vide samo 5% više u nekim stvarima. I dobro, infostalan… Pa nije, ali znaš, malo pripomeneš godišnji promet koji je 500 miliona. Taj 1% koji si uštedeo na transakcijama je ono koliko si se borio prethodnu godinu dana da naplatiš kredita. 

Ognjen Vlačina: Svašta tu ima, slažem se. Ima još jedna stvar. Kako pričamo o Srbiji i o Balkanu, pa ti i ja smo negde ovako spomenuli u razgovoru, a to je teorija velikih brojeva. Znači, Beograd i Srbija su manji od 20-25 najvećih kineskih gradova pojedinačno. Ceo Balkan je koliko manji od Rumunije? Znači, mi smo u tom smislu mali. I ti kad imaš promet 500 miliona ili 5 milijardi ili 50 milijardi, 1% ti je mnogo, a kad imaš promet 5 miliona, onda 1% kao i nije. Tako da i to utiče uopšte na biznis i na poslovanje. Kod nas su onda neki, kao u Americi čini mi se, tamo se ide na teoriju velikih brojeva, pa onda sa malim procentom zaradiš puno. A pošto kod nas nekako tih opcija nema, onda ljudi idu na neke druge biznis modele, od poznanstava do nepotizma, korupcije itd. 

Ivan Minić: Pa mislim, jedna od stvari jeste to da ti sa mnogo manjim prometima i svime ostalim moraš da povećavaš marže na proizvodima, jer jedino tako možeš da održiš da sistem funkcioniše. Ne želim time da opravdavam trgovinske lance, to mi zaista nije namera, ali realnost jeste da taj jedan Audi ili jedan Lidl negde u nekom gradu u Nemačkoj verovatno ima dnevni promet kakav ovde ima najbolji mesečno. I mnogo je teško boriti se s tim. Jer kvadrat je isti. 

Ognjen Vlačina: Tako je, tako je. Slažem se. Puno ljudi, ja pratim te isto bojkote i to, ne mogu reći da se slažem ili ne slažem, nego naprosto, mi smo imali inflaciju pre dve godine 14% zvanično, što znači da je nezvanična bila 30%. 30%! I sad svi dižu cene. Imaju, ne znam, dve vrste inflacije, troškovnu… Ali to je jedna spirala u koju svi uđu, a na kraju plaćaju građani. I to je ono što mi negde živimo. I sad, možda je malo nefer da se sve svali na trgovce, iako verovatno ima i njihove krivice. Znači, oni su možda dodali, što se kaže, svoj neki tag. Ali nisu samo oni. Dakle, i neki drugi su u lancu tu doprineli, da ne kažem – od države, do centralne banke, do poslovnih banaka, do dobavljača itd. Tako da teško je baš izdvojiti samo trgovce. 

Ivan Minić: Ma, mislim, glavna stvar je što, moje neko mišljenje – okej je svaka vrsta odgovorne građanske neposlušnosti kad su takve stvari u pitanju, to sve stoji. Samo imam problem. Mi nemamo drugi način da se snabdevamo od toga. Ta ideja da ćemo se svi snabdevati od malih proizvođača, i to je sve super, i to je sve divno, ali nije realno. Nije realno, osim ukoliko se ne vratimo u neko društvo utopije u kome niko ništa ne radi, jer on ima vremena da se bavi tim. Jer kad nabavljaš od sedam različitih ljudi sedam različitih namirnica, treba da nađeš vremena da se s njima nađeš. 

Ognjen Vlačina: Treba ti četrnaest sati.

Ivan Minić: Jeste. Ja kad imam dva paketa u toku dana da mi donesu dva različita kurira, ja želim da se ubijem. Znači, ja sam čovek koji, kad mu stigne notifikacija, preusmeri u paketomat, jer mi je to uvek najlakše od svega. Uvek je neki pakao. I uvek je – ako je ujutru u osam, ili pre osam, a ako je popodne, onda mi samo stigne poruka da je probao da isporuči, a nije uspeo itd. No, nebitno, to su opet sve neke specifičnosti tržišta koje i nije zrelo i u kome je gotovo nemoguće napraviti bilo kakvu kontrolu kvaliteta. A da bi mogao da kontrolišeš kvalitet, moraš da imaš relativno stabilne učesnike u celoj priči. Ono, ne znam, skoro je krenula ta priča – nikad se nije dešavalo da ovoliko autobusa gradskog prevoza, ne znam, pucaju harmonike, ovo, ono… Pa je l’ moguće da su toliko u lošem stanju? Nisam se vozio gradskim prevozom, ali koliko vidim spolja, većina vozila uopšte nije u tako lošem stanju. Mi se sećamo neuporedivo gorih stanja. 

Ognjen Vlačina: Da, da, da, grđih. 

Ivan Minić: Ima samo jedan problem. Ljudi koji ih voze nikad nisu vozili na ovim ulicama, nikad nisu vozili ta vozila. To verovatno ima dosta više efekta u celoj kalkulaciji. I dalje je neprihvatljivo. Ali, znaš, ne verujem da je to toliko problem do stanja vozila, jer, kao, seti se kraja ’90-ih, kad je došlo… Kako beše? 108 Japanaca, ja mislim da je… Žuti, da, da. Znači, to je bilo kao da su vanzemaljci stigli! Sve ono pre toga… Ja se sećam onih zelenih autobusa sa velikim okruglim farovima. Znači, to je, ja mislim, od ’60-ih bilo na ulicama do početka ’90-ih. Ali dobro, da ne tupimo dalje. 

POVRATAK MUZICI I PISANJU

Ivan Minić: Ono što bih voleo da za kraj popričamo jeste taj momenat da si odlučio da se ozbiljnije vratiš malo muzici sad. Pa ajde, objasni malo genezu ovoga. 

Ognjen Vlačina: Pre svega, pre povratka muzici, to smo negde preskočili, ali voleo sam tako da piskaram i pišem svašta. I to, kad sam počeo da radim u Prajsu, ja sam objavio jedan roman, Dnevnik jednog studenta ili Nesavršena ljubavna priča, studenska. To sam objavio više kao – imao sam tu neki poriv, želju, kao da ja sebe nazovem piscem. Objavljivao sam i tekstove. Tako je, tako je. Ali, onda sam pre, recimo, četiri-pet godina, sasvim spontano napisao jedan članak i poslao ljudima iz Buke, banjalučke, i ja vidim, za petnaest minuta ono objavljeno na sajtu! Ja sam bio… Čudo je Trefunović kad hoće! Da, bio sam… Ja sam, mislim, bilo ko – fizičko lice – naprosto da to pošalje i kao, ti vidiš jedan svoj tekst na prvoj stranici. Ja sam bio onako baš iznenađen, šokiran i tako. I ja sam malo po malo počeo tako da pišem nešto, da njima šaljem. Uglavnom su to objavljivali. I počeo sam u suštini da se vraćam tom pisanju i da malo ozbiljnije radim. Tako da sam se, pre povratka muzici, ja prvo vratio nekom pisanju. I u Prijedoru sam sreo školsku drugaricu koja je generacija iznad mene. Napisao sam jedan članak o Prijedorskoj gimnaziji. “Sto godina samoće” – tako sam ga nazvao, za sto godina jubileja koji je bio u koroni. I te godine nije bilo nikakvog obeležavanja. I mene je to toliko… Ovde u Beogradu me je to toliko pogodilo. U sebi napisao taj članak – Prijedorska gimnazija, sto godina samoće. I tako malo izvukao neku paralelu sa Makondom, Prijedor-Makondo i tako dalje. Zatim sam spomenuo neke stare nastavnike, profesore, uspehe i to. Čestitao u suštini jubilej. I taj članak je pročitalo preko 7.000 ljudi, što je meni baš bilo ono – vau. I ljudi su me posebno prepoznali po tome. I ja sretnem tu Gordanu Vilu, školsku drugaricu, i ona je u međuvremenu postala direktor Prijedorske biblioteke. I kaže ona meni: “Kad ćeš da objaviš nešto?” Ja kažem njoj: “Pa, reko, ja imam nekih priča, to sad pišem i objavljujem na Facebooku i tako dalje. Malo ljudi čita, malo ne čita, objavljujem i pesme.” Ja njoj kažem: “Pa nemam ništa spremno.” Kaže ona: “Šta god ti spremiš, mi ćemo objaviti.” Ja kažem: “Ona blanko?” Kaže ona: “Blanko.” Ja kao – čoveče, kakvo poverenje, ej! I ja onda njoj kažem: “Ajde da ja vidim sad to.” I nađem tamo jednog čoveka po preporuci, profesora srpskog jezika, magistra koji je sad doktorirao u Beogradu, a u Banjoj Luci je završio. Ja ga sretnem, pošaljem sve svoje priče i on meni kaže: “Vidi, druže, imam dve vesti – dobru i lošu.” Ja kažem: “Šta?” Kaže on: “Dobra vest – nije loše. Ima dobrih stvari.” Ja kažem: “Super. A šta je loše?” Kaže: “Pola sam ti izbacio.” I on je meni izbacio pola tih mojih… Nebitno. Ja sam usvojio njegove stavove, mi smo to spakovali u tu moju zbirku priča “Talandara” i to je Prijedorska biblioteka objavila pre možda dve i po, tri godine. Tako da sam se pre svega vratio pisanju, a kad sam to prošao, onda sam, nakon 20 godina, taj moj prijatelj Miodrag Panđić, zvani Mićo, iz Bijeljine – mi se uvek dopisujemo, čujemo – on je inače ozbiljan bankar, direktor filijale banke u Bijeljini, dakle, ima ogroman portfolio. Međutim, mi se uvek nešto zezamo i odlučimo: “Ajde, druže, da napravimo jednu test svirku pred Novu godinu.” Kaže on meni: “Jesi siguran?” Ja kažem: “Ajmo.” I mi zovnemo tu od prilike samo naše prijatelje, imali smo 40 mesta, ne možemo ni puno ljudi zvati, jer ako svi dođu, a da ih ne možemo pustiti unutra… Tako da smo to malo dozirali. I napravimo tu svirku i svirka je bila odlična, bila je dobra reakcija tih naših ljudi. Ja moram priznati – to je muzika za 30, 35, 40 plus. Dakle, ne verujemo da će se klinci tu naći, jer naprosto je takav repertoar. Mi smo to spakovali – jedan blok zabavne muzike i jedan blok narodnjaka. Ali finih narodnjaka, dakle, to je Toma Zdravković, Haris Džinović, Halid Bešlić i tako dalje. I ništa, mi smo sad zakazali dve svirke – 6.3. i 8.3. Ne znam kada ćemo ovo emitovati, da li pre toga… Ali u suštini, pozvani su ljudi da dođu. Kad su mi deca malo porasla – to me žena uvek kritikuje – ali ja sam video prostor da mogu da se vratim nekim svojim ljubavima. Ne razmišljam previše daleko. Mi smo sad zakazali te dve svirke, pa što se kaže – videćemo kako će to ispasti. 

Ivan Minić: Gde su svirke? 

Ognjen Vlačina: Prva svirka je u jednom fenomenalnom restoranu, Black George – kafić, restoran koji se nalazi u Karađorđevoj ulici, između Ekonomskog fakulteta i FMK-a. Jedan sjajan dečko tamo radi, on će biti naš domaćin. To je četvrtak, 6.3. I ovo sad moram da najavim, zato što to neće biti klasična svirka, to će više biti jedan koncept. Zašto? Zato što imamo tri specijalna muzička gosta, od kojih je svaki poseban. Ja ću svakog posebno da najavim – oni nisu javne ličnosti, ali su vrlo interesantni. Onda ćemo u pauzi između ta dva bloka imati predstavljanje nove knjige moje bivše koleginice bankarke, koja je sada prešla u IT i pisac je – Tamara Đenadić. Ona je napisala novu knjigu i upravo je izdala. Imaćemo 15 minuta jedan onako “boks meč” – u smislu, ja nju pitam, ona odgovara – promocija. I te večeri biće prisutno i udruženje za borbu protiv dijabetesa “Plavi krug”. Dakle, biće njihova kutija za donacije, gde ćemo skupljati priloge i pomoći tim interesantnim, hrabrim i zanimljivim ljudima koji se bore protiv te bolesti. Tako da, to je jedno veče. Ja ga vidim kao koncept ljubavi, druženja, jedne opuštene atmosfere nas, ovaj, zrelijih četrdesetogodišnjaka, tako da… Hvala ti što si mi dao priliku da prozborimo. A druga svirka je 8. marta, kafić Mandat iza Skupštine. To je isto jedan moj prijatelj tamo drži. Tu imamo četrdeset mesta, plaća se ulaznica hiljadu dinara i ja se nadam da će dame da ispune tu, jer ja sam pevao sa Draganom Stojnićem, pevao sam u Trikaduru i nedostaje mi taj šarm francuske šansone i te nežnosti, suptilnosti 8. marta. Žene treba slaviti 365 dana u godini, ali taj 8. mart treba da ima malo flavor, neki specifičan, dobronameran, muški, ali otvorenog srca, pun ljubavi. To je taj 8. mart i mislim da te žene koje dođu 8. marta neće se pokajati. 

Ivan Minić: Siguran sam da neće. Veseli Bosanci. 

Ognjen Vlačina: Tako je, tako je. 

Ivan Minić: Hvala ti puno. Hvala ti i za sve ovo što si do sada pisao za našu mrežu. Pisaćeš i dalje kad i koliko bude bilo inspiracije, jer si, da kažemo, neke inicijalne teme istrošio, ali javljaju se naravno stalno nove. Mislim da je to važno, posebno zbog načina na koji ti pišeš o tim stvarima. To nisu dosadni enciklopedijski tekstovi, to su fenomenološki tekstovi potkrepljeni nekim podacima, potkrepljeni nekim istraživanjima, sa raznim nekim povremeno i ličnim komentarima i dodatnim začinom u celoj toj priči, što mislim da je vredno svakome koga ta tematika uopšte zanima. Naravno, kad ima dovoljno prometa, onda ćemo sve lako, ali u nekom trenutku počneš da razmišljaš i o tome na kojim sve mestima možeš da optimizuješ, na kojim sve mestima možeš da napraviš neki bolji rezultat i na kojim mestima možeš da više izađeš u susret svojim korisnicima pa da oni budu zadovoljni. Jer evo, danas, bukvalno pre nego što smo seli, stigao mi je mejl za nešto što sam poručio u petak da od oba proizvoda koja sam naručio i stoje na sajtu nema nijedan. I to je, da kažemo, relativno česta stvar. I u konkretnom slučaju taj prodavac jeste u nekom smislu monopolista za deo tih proizvoda jer je uvoznik, a sad već stvarno sam došao u fazu da mi dođe, pošto imam kontakt vlasnika, da ga pozovem i da mu kažem: “Dobro, dokle više?” Stvarno je besmisleno. Razumem, teško je održati sve, ali nemam ja čak ni toliko problem sa tim što toga nema, nego što je odgovor nakon 72 sata da nečega nema i ne ponudiš mi neku alternativu. Ne kažeš mi: “Ali evo, možda uzmeš od drugog proizvođača, skuplje je malo, ali daću ti ja rabat 5% pa će biti tu negde.” Jer znam da imaš maržu 40, pa to ne predstavlja problem. Može se. Ali dobro, to je kad je neko proklet i kad je neka zemlja prokleta, i da se nadamo da će biti manje takvih situacija. 

Ognjen Vlačina: Pomenuo si građansku neposlušnost. Kapitalizam je takav i tržišno uređenje treba kažnjavati dobra i loša ponašanja trgovaca i proizvođača. Ja sam apsolutno pobornik toga. Nisi zadovoljan? Neću više to da kupujem. Kupovaću kod drugog, tražiću kod drugog. Dakle, to je kako ja doživljavam sistem, kako bi trebalo da funkcioniše. 

Ivan Minić: I to može kada zaista imaš alternativu. 

Ognjen Vlačina: Tako je, tako. Moraš imati za to alternativu. Hteo sam samo jedan kratak osvrt, izvini, za ove tekstove. Tekstovi na našoj mreži koji se tiču plaćanja su… Ja se čovek opteretim kad preuzmem neku obavezu, ali oni su meni vrlo dragi. Zašto? Zato što spajam svoje dve ljubavi tu – pisanje i plaćanje. I zaista uživam kad ih pišem, kad ih skockam i tako dalje. Naravno, moram imati neku formu i tako dalje. I moja je ideja tu da na neki plastičan način to nekom običnom čoveku, koji će uzeti da pročita, možda neki preduzetnik, da se možda i nasmeje, ali da neke stvari možda poveže. Aha, pa vidi, ovo sam imao, da skapira, da razume i tako dalje. Možda da mu nešto proširim. A možda čak i da se neki klinac, student ili neko zainteresuje i zaljubi u temu plaćanja. Jer, pričali smo, na Ekonomskom fakultetu kod nas se niko tom temom ne bavi na taj način. Znači, nema nekakvih usmerenja, nema kurseva, nema… Faktički nemaš tu oblast. A ona je neka mala tržišna niša koja postoji. I na globalnom nivou je vrlo dinamična, vrlo živa i meni vrlo interesantna. Tako da, voleo bih da se još neki možda mladi ljudi, eto i kroz te tekstove, približe toj temi i da počnu sami da istražuju, ne da im ja sugerišem.

Ivan Minić: Hvala ti na tome. Hvala ti na gostovanju. Puno sreće sa nastupima. Hvala vama što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo interesantno. Pročitajte tekstove. Siguran sam da vas je razgovor zainteresovao, pa bacite pogled na tekstove. Imaju neobične naslove, koji god vas povuče – uđite, drže pažnju. Hvala vam još jednom. To bi bilo to. Mi se vidimo ponovo naredne nedelje.