Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je Mika Tasić, čovek koji je prethodnih 25 godina proveo u Londonu, baveći se nečim što najbolje možemo da opišemo kao ulogu kreativca u tehnologiji, odnosno kao čovek koji primarno dolazi iz tehnologije, ali koristi tehnologiju na kreativne načine da bi rešio probleme koje možda bez te nove inovativne tehnologije nije bilo moguće rešiti na tako dobar, efikasan ili zanimljiv način. On je bio na originalnom spisku ljudi koji su, mislim čak možda i u prvih deset, koji su trebali da budu gosti, ali se nikako nije dešavalo da bude tu i ja budem slobodan u istom trenutku. Ali videćete zašto je baš bilo važno da on bude među prvima i videćete sigurno koliko je zapravo tehnologija jedno magično sredstvo koje je oplemenilo naše živote, iako sada možda gledamo da pobegnemo od nje, da ipak nije loše da je držimo blizu sebi. Uživajte. 

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.

Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Uvek sam posebno srećan kada mi u goste dođe neko koga sam dugo jurio, a i kada obnovim kontakt sa nekim s kim se nisam čuo neko vreme. Mika je bio na originalnom spisku i jedan je od retkih koje nisam uhvatio do danas, ali evo idealnog trenutka i idealne prilike da sednemo i da se ispričamo kao ljudi, tako da, gospodine, dobro mi došao. 

Mika Tasić: Bolje ti našao i hvala puno na pozivu. 

Ivan Minić: Obično ne pravim neki uvod u kome gost treba da se predstavi šta radi, nego ja to nešto kažem u najavi i ovde će sigurno biti u najavi nešto ću ja reći. Međutim, ti si malo komplikovan čovek po tome, pa sam ja mislio da ako bi mogao ti malo da objasniš šta ti to radiš.

Mika Tasić: Pa nije lako. Ako bih mogao u nekoliko reči to da objasnim, ja bih sebe mogao da kvalifikujem kao, recimo, kreativni tehnolog. Pa otprilike. I moj karijerni put uglavnom je bio koristeći nove tehnologije, tražeći put da rešim probleme koji bez te nove tehnologije nisu bili rešivi. Što je s jedne strane zanimljivo, s jedne strane malo zastrašujuće, a sa treće strane ono što mene stalno beskrajno uzbuđuje.

Ivan Minić: Pričaćemo o tome. Meni je super zanimljiv taj moment što, kad si stalno na toj ivici tog talasa, to znači da značajan procenat vremena trošiš ili gubiš vreme na nešto što nikad neće uspeti. Što nije nešto što ljudi vole i umeju da rade i nakon čega umeju da ponovo nešto krenu. Mnoge tehnologije koje su obećavale nisu doživele svoju ekspanziju na pravi način. Mnoge tehnologije koje su obećavale se nisu ni desile u punom obimu na kraju, a ti si negde tu, ti ne možeš da čekaš da to izađe. Ti moraš da budeš spreman da bude gotovo kada izađe itd. Ali ok, pričaćemo konkretno o projektima. Da te vratim na početak svake priče, da te vratim na mančmelo pitanje. Šta si hteo da budeš kad porasteš? 

KAD PORASTEM BIĆU

Mika Tasić: Ja sam, kao verovatno 99% geekova na planeti, hteo da budem astronaut kad porastem. Biti astronaut iz Srbije nije baš lagan put, tako da sam od toga odustao vrlo rano. Ali nekako, kada sam bio mali, tehnologija, digitalna tehnologija je tek počela da se razvija. To je bilo, mislim, ja sam rođen 1970. Tako da kada su se pojavili prvi komercijalni kompjuteri početkom 80-ih, Spektrum i Komodori itd., ja sam već bio pred-tinejdžer, tinejdžer, i mene je to sve beskrajno zanimalo. Viš’, da ja gubim srpski. Posle što živim 25 godina već u Engleskoj, tako da sad mi teško dolaze neke reči. Ali meni je bila jako zanimljiva budućnost koju ta tehnologija obećava i taj novi svet koji se razotkriva, svet u koji svi ulazimo, a ne znamo tačno kuda će da nas dovede. I uvek mi je bilo jako zanimljivo otkrivanje i rešavanje, gledanje u, bukvalno, digitalni pasulj. Šta je to što će moći da se dogodi sutra? Evo, danas možemo da igramo ovakve igrice i vidi, ova igrica je super, ali…

Ivan Minić: Šta nam ovo omogućava da se desi sutra? 

Mika Tasić: Da se dogodi sutra. To je izmešano sa gomilom čitanja naučne fantastike, sa gomilom drugara koji su u tom istom prostoru, sa dugim šetnjama i fantastičnim pričama. Tako je otprilike sve to počelo. 

Ivan Minić: Često pomislim na to, a jesi stariji od mene malo i postoji tu neka preklapanja, ali postoje i razlike. Ali i ti se sećaš obrazovnog programa, kao što se svi sećaju obrazovnog programa jer je bio fantastičan, i ti se sećaš emisije Posle 2000. I nije li zastrašujuće kad shvatiš da je prošlo 25 godina od 2000? I da se sve ono na šta smo se ložili, kao trebalo je odavno da se desi, dobar deo se i desio. Ali kad shvatiš kolika je distanca vremenska u međuvremenu prošla… Jedna stvar koju isto volim da pitam ljude koji nisu rođeni u Beogradu jeste kako je bilo njihovo okruženje. Jer u Beogradu si mogao da nađeš drugara koga zanima ista stvar relativno lako, bilo je previše dece.

Mika Tasić: Da, ja sam iz Kruševca i Kruševac 70-ih i 80-ih… A to je nešto što sam ja saznao tek posle, puno, puno godina, sa velikom retrospektivom. I to nije bilo nešto što je jedan tinejdžer mogao da spozna, ali je čak i u Jugoslaviji bio u stvari jedan veliki… Aj, pomozi mi… Outlier. 

Ivan Minić: Uh, slobodno ostavi. 

Mika Tasić: Zato što je bio relativno mali grad koji je imao jako razvijenu, prvo, kulturnu scenu. Kultura je bila veoma bitan deo obitavanja u tom gradu. A s druge strane, imao je jako razvijenu industriju. To je bio grad koji je imao velike firme za koje su svi u Jugoslaviji čuli, od Merime, Rubina, 14. oktobra, Trajala, Zakićeva… Nemoj da me shvatiš pogrešno, ali visoko obrazovanog sveta. Bilo je jako puno inženjera, bilo je jako puno ljudi koji su cenili i voleli znanje i to se nekako na neki čudan način širilo po tom gradu. U vreme kada sam ja tamo bio, ja to nisam video. Meni je od uvek… To je bilo normalno? Meni je bilo normalno na donjoj granici normalnosti. Ja sam, naravno, kao svako iz unutrašnjosti, uvek zavideo svima koji su u Beogradu, a pogotovo onima koji su u Londonu ili u Njujorku. I tek kada sam otišao u London, mnogo, mnogo godina kasnije, kada sam shvatio da bioskop koji smo mi imali u Kruševcu 70-ih, ako ne na nivou, možda čak i malo bolji od velike većine bioskopa koji su u to vreme postojali u Londonu, je bio veoma veliko osveženje i jedna perspektiva koja mi je… I sad kad o tome pričam, nisam siguran koliko ugrađujem tu perspektivu koju sam izgradio kasnije, a koliko se u stvari stvarno sećam kako su stvari tada izgledale. Ali okruženje u kome sam ja rastao, naravno, kao i svako, birao sam drugare sa istim interesovanjima, birao sam ljude koji su delili iste snove kao što sam i ja delio i bilo nas je dovoljno da smo mogli da… Nikada se nisam osećao kao da živim u sredini u kojoj nemam istomišljenika, nikada se nisam osećao da sam jedini. Naprotiv. Baš naprotiv. 

Ivan Minić: Mislim da je to mnogo lepo i mislim da… Nije tako bilo sigurno u svim gradovima, ali mi se čini da nekako u tom periodu, ko god da se bavio time, da je, kada su gradovi planirani, kada je prostorna distribucija industrije i svega ostalog planirana, planirana sa ciljem da grad bude grad. U smislu da bude sve ono što grad treba da bude. Pa sad, ne može baš svaki da bude sve, ali kao što si nekad planirao blok zgrada, pa je on imao veliko igralište za jako malu decu, veliko igralište za malo veću decu, igralište za omladinu, staze za šetnje, staze za bicikliste, a sada gledaš da izvučeš svaki kvadrat, pa ono što preostane, stavićemo nešto zeleno da se prošara da bude lepo. Čini mi se da je tako nekako i tada pravljeno sve to. Sad, koliko je svaka od tih industrija i fabrika, koliko su one zaista bile komercijalno gledano smislene, isplative, koliko je tehnologija bila na nivou na kome je trebala da bude, nije uvek bio slučaj, ali bilo je dosta slučajeva gde i jeste. 

Mika Tasić: Tako je. 

Ivan Minić: Bilo je dosta slučajeva koje jesu bile, na svoj način, cutting edge. 

Mika Tasić: Jesu, jeste potpuno, da. Ja znam da je u mom okruženju, na primer, Prva petoletka, koja je nedaleko, oni su iz Trstenika, oni su pravili stajne trapove za Boeingove avione, na primer. Tako da, da, postojalo je, s jedne strane, veoma… Mislim, ja sam kao dete to, naravno, nisam mogao da razumem, nisam mogao da spoznam, ali okruženje u kome je cenjeno znanje je nešto što ja nosim iz svog detinjstva. 

Ivan Minić: Ko su bili, da kažem, ljudi i u nekoj malo kasnijoj fazi, kad je počelo i školovanje i sve to, ko su ti bili neki ljudi koji su ti tu popalili neke lampice? Ili nisu makar dozvolili da se ugase? 

Mika Tasić: Pa, to je dobro pitanje. Ja sam kroz školu… Osnovna škola je bila kao osnovna škola, tako se nekako… Nije tu bilo nekog preteranog… Imao sam divne nastavnike, ja stvarno mislim da sam kroz život bio jako privilegovan zbog toga što sam kroz školu imao dobre edukatore. I u osnovnoj školi bilo je par ljudi koji su stvarno probali da nas na neki način uvedu u taj ceo sistem. Mislim da smo mi, kao deca, bili relativno blago nezainteresovani za sve to. Svakome je bilo bitno samo da dobije ocene. Međutim, kada sam prešao u srednju školu, tu sam stvarno, stvarno, stvarno baš bio vrlo privilegovan. Zbog toga što škola u koju sam došao, gimnazija u Kruševcu, je bila puna ljudi koji su bili neverovatno željni znanja i koji su želeli da ne samo mislim… mi, naravno, kao i svi ti tinejdžeri, išli smo u školu, dobijali ocene, ali je bilo tu i više od toga. Bilo je ljudi koji su stvarno jako puno entuzijazma ulagali u nas kao đake. Ja i dan-danas pamtim dva-tri profesora koji su me formirali kao ličnost. Ja imam profesorku književnosti, Živicu, koja je… Ako je neko meni razvio kritičko mišljenje, to je bila moja profesorka književnosti. Profesor Banović, koji je umro, nažalost, bio je profesor informatike, ali je bio više nego profesor. Mi smo se kasnije, kada sam ja izašao iz škole, i družili van škole. On je bio mnogo više mentor nego što je bio profesor. Tako da, bilo je tu jako puno, pogotovo ljudi sa kojima sam ja delio klupe, pogotovo ljudi sa kojima sam ja bio u razredu. To su sada ljudi koji su naučnici, koji su profesori, koji su jako veliki biznismeni i, kako se kaže, biznis osobe. Tako da stvarno mislim da sam tu, u stvari, bio vrlo privilegovan, imajući tu sreću da sam bio u tom okruženju u to vreme. To vreme su kasne osamdesete. Vrhunac onog socijalističkog uređenja u kome smo mi tada živeli. Bilo je jako velikih… Mislim, sloboda. Sloboda kretanja je bila apsolutna, priliv informacija je bio neograničen. Tako da je to moje kasno tinejdžersko formativno vreme, koje sam proveo, bilo u stvari na jednom mestu koje me je, ja mislim, dovelo baš bukvalno dovde gde sam sad. 

DETINJSTVO U JUGI

Ivan Minić: Ja se vrlo malo sećam bivše Jugoslavije u celini. Ja se sećam onog dela raspada dosta dobro, ali isto tako sam shvatio kroz priču mnogih od vas koji ste u tom periodu odrastali gde je postojao taj jedan momenat da, kao, ne znam, nabavljanje računara i sve to… Uvoz je bio zabranjen, ali se tolerisalo i za mnogo stvari je postojalo to – to je zabranjeno, ali se toleriše, zato što su ljudi svesni da je to nešto što je potrebno i dobro i zdravo i važno. Tako da, ta kombinacija je mnogo neobična. 

Mika Tasić: Jeste, jako je neobična. Ja sam prošle ili pretprošle godine, na nekom putu, slušao neku radio-emisiju na radiju i toliko me fasciniralo da sam u jednom trenutku čak, ja mislim, cela moja porodica je bila u kolima, svi su stali i onda su svi izašli, a ja sam ostao da slušam. Ja nisam mogao da verujem šta se dešava. 00:18:01 Baš me je nateralo na duboko razmišljanje, zato što je emisija bila na BBC-ju, gde su ljudi otprilike mog godišta pričali o osamdesetim iz ugla gikova – kako je to bilo kad si bio tinejdžer i bio si gik osamdesetih. Sa mnom je to fenomenalno rezonovalo. Ja sam bio kao: “Kako je ovo fenomenalno, to su totalno moji ljudi!” I na pola emisije sam potpuno shvatio da mi imamo potpuno različita iskustva. I jako sam puno kasnije o tome razmišljao iz nekoliko uglova. Prvo, moje porodično… 

Ivan Minić: Slobodno, engleski… 

Mika Tasić: Pa neću da kažem “background”, pozadina je otprilike poprilično antikomunistička bila. Ja sam, s jedne strane, porastao u okruženju koje nije bilo veoma prijateljski nastrojeno prema sistemu u kome sam odrastao, što je, s jedne strane, dovelo do toga da sam živeo kao i većina ljudi koji su živeli u nekim represivnim režimima, gde od malih nogu si nekako znao šta se priča u kući, šta se priča van kuće, šta smeš da kažeš, šta ne smeš da kažeš. To je neki dualizam života koji je meni sad, kao roditelju, vrlo čudan, jer ja nisam siguran da bih u takvom okruženju imao poverenja u tako malu decu da moram tako nešto da radim da su moja deca u pitanju. Ceo taj deo je nekako vrlo čudan sam po sebi. Ali kada sam gledao ovu emisiju, ono što je bilo fascinantno bila je količina komercijalizma koja je bila prisutna u gik kulturi osamdesetih u Britaniji, na primer. I svi ti gikovi koji su razgovarali u toj emisiji bili su neverovatno fokusirani na apsolutno komercijalne aspekte svega toga – ko je imao koje sličice, kojih Pokemona, ko je uspeo da pokupuje šta – sve je bilo vezano za novac. S druge strane, kod nas je bilo tako da je moj otac presedeo 48 sati u autobusu da bi otišao u Minhen i meni doneo ’83-’84. godine Komodor 64, i ja sam mu beskrajno zahvalan i dan-danas zbog toga. Ali od tog trenutka nadalje, zbog toga što smo živeli u tom okruženju u kome smo živeli, u kome je autorsko pravo bilo nešto što si možda nekad čuo, ali baš nisi razumeo, gde su se svi programi kupovali preko malih oglasa, gde si imao pristup apsolutnom katalogu za taj Komodor… Ono što je bilo zanimljivo je način na koji su se… Sad, to je sigurno moja pristrasnost, zbog toga što, jelte, to je moje mišljenje, ali i moje iskustvo. Ali na neki način mislim da su se prave vrednosti vrednovale. Igrice koje smo mi voleli bile su igrice koje su bile dobre. Nas nije zanimalo da li je to sad nešto što neko drugi ima, da li sam ja kupio jednu ili drugu karticu ili nisam kupio jednu ili drugu karticu ili tako nešto. Znači, taj ceo komercijalni aspekt bio je nešto za šta smo mi generacijski bili potpuno slepi. Za to jednostavno nismo imali nikakav odnos. A s druge strane, privilegija koju smo mi imali, da smo živeli u zemlji u kojoj je piraterija bila možda čak i podržavana od sistema – nisam siguran, ali definitivno ignorisana kao problem – omogućila je da smo imali neverovatno širok i veliki pristup softveru kakav možda niko drugi na planeti u tom trenutku nije imao na taj način.  

Ivan Minić: Još jedna komponenta tu je postojala, a to je, čini mi se, i opet iz priče sa ljudima, da je postojao taj jedan moment… Nemam bolji izraz, ali “samogradnje”. Ima nešto što ima, i to je super. Drugo što nema i ne može baš da se nabavi, ali ima onaj tamo – on radi. Pa sad, nije to to, ali u principu, to nema šta. I onda, od vojne galaksije i cele te priče, koje i dan-danas ti ljudi koji imaju, koji održavaju, koji, kao, ne znam, imaju taj problem sa video-izlazom koji ljudi i dalje rešavaju, do toga da su gomila tih nekih dodatnih komponenti pravljena, prilagođavana, da su se stvari popravljale. Ne znam, ima stara priča… Mislim, to sam čak i ja doživeo, za taj džojstik za Komodor, koji je imao taj element koji je krcao. Da li je smišljeno krcao da bi ti kupio novi ili prosto ljudi nisu zamislili da će neko baš toliko da zapinje – ali to su neke stvari. Znaš, sad kad kažem… Skoro, pukao nam je neki nosač za mikrofon, nebitno, i ja ga držim u ruci. Naručili smo drugi. Drugi su od neke dobre gume i trajni su i sve, a ovaj je od neke tvrde, jako, jako tvrde plastike i imam osećaj kad ga držim u ruci da je bakelit. I kao… Ljudi, vi ne kapirate koliko je ovo dobro. Osećaj! Sve što je bilo bitno kad sam odrastao bilo je od bakelita – od tastera i džojstika do prekidača – i to je bilo večno. Znači, to će da nadživi sve nas. Jednostavno, bilo je neko drugo i drugačije vreme. A i taj hardver koji je postojao bio je pravljen da može da se popravi. Sad, ti ćeš da kažeš: “Hoću ili neću? Isplati mi se, ne isplati mi se, mrzi me…” Ali možeš! Sad više ništa ne može da se popravi. 

Mika Tasić: Možeš i da ga popraviš, a i ako se malo iznerviraš, možeš čak i delimično da ga razumeš. A problem danas je… Prvo, sve je toliko preterano kompleksno da malo ko i može da razume uopšte uređaje sa kojima se bavi na nivou koji nije “ova komponenta, ova komponenta, ova komponenta”, a kamoli da tako nešto popravi. Mislim, ono što je meni, kao nekome ko živi na Zapadu, potpuno fascinantno je način na koji se posmatra materijalni svet trenutno. Da ništa materijalno više nije vredno, osim stvari koje su vredne samo zbog toga što, jelte, dijamant je ili neko mu je dao neku efemernu vrednost. Ali u smislu da, kao, ti kupuješ stvari koje će trajati, da kupuješ uređaje koji će te nadživeti – to ne postoji više kao koncept. To uopšte ne postoji više kao koncept ovde. Čak je i moguće možda naći nekoga ko će da ti popravi, ne znam, pokvareni televizor ili nešto, pa ćeš moći teorijski da nađeš nekoga da se to popravi, a na Zapadu to ne postoji ni kao misaona imenica. 

Ivan Minić: To su stvari koje su se drastično, drastično promenile, nažalost, i mislim da nas dovode do toga da pravimo nikada veću količinu otpada svakim trenutkom koji provodimo na ovoj zemlji. Ali okej, tako je kako je. 

VOJSKA I STUDIJE

Ivan Minić: Negde na vremenskoj liniji smo sad otprilike u vreme kad treba da se donese prva odrasla odluka u životu, a to je – šta će se studirati? 

Mika Tasić: E, to je… Da, to je bilo zanimljivo. Ja sam dugo razmišljao i krenuo putem da pratim svog tatu i da postanem isto lekar. Ali sam, na moju sreću, od toga odustao, jer sam shvatio da biti lekar je poziv, to nije posao. A ja nisam siguran da sam ja neko ko bi mogao da takav neki poziv podnese. Tako da sam onda shvatio da bi bilo mnogo bolje baviti se mašinama nego ljudima – sigurno meni, bar duševno, lakše. 

Ivan Minić: Neko bi rekao, “biti lekar je poziv, biti hirurg je dijagnoza”.

Mika Tasić: Tako je! Da, ne… I onda sam, onako, vrlo bez ikakvog razmišljanja, potpuno hirovito, upisao Mašinski fakultet u Nišu, zbog toga što su tamo imali smer robotike. I ja sam rekao: “Uhoj, super, zanimljivo! Otići ću tamo.” I to je, eto, tako bila neka vrlo, vrlo, vrlo slučajna odluka. Onda sam posle toga doneo odluku koja je u stvari možda bila i najinteligentnija odluka koju sam ikada u životu doneo, ali samo zato što sam imao sreće, a ne zbog toga što sam u tom trenutku bio preterano pametan. Jer je u to vreme ljudima koji su upisivali mašinski, elektrotehniku, takve inženjerske fakultete, medicinu, bilo dozvoljeno da biraju da li će ići u vojsku odmah ili će ići u vojsku kasnije. I ja sam bio u fazonu: “Idem odmah, samo da to skinem s vrata.” I ne, ne, ne shvataš, tajming je bio apsolutno fantastičan! Uspeo sam da prođem kroz JNA kao poslednja generacija bezbrižne JNA vojske. I to je bila odluka u to vreme za koju sam imao stvarno mnogo više sreće nego pameti. Tada. 

Ivan Minić: Kako je bilo u vojsci? 

Mika Tasić: Fantastično, fantastično, fantastično! Imao sam, da, to je neshvatljivo, puno sreće iz nekoliko razloga. Prvo, zato što sam, jelte, se spremao za medicinu, išao sam u srednju školu, pošto je to bilo usmereno obrazovanje, na smer koji se zvao tehničar za genetiku i oplemenjivanje biljaka. Dobro, dobro, ne, ne, bio je super smer! Mislim, sa obrazovne strane, sa biološke strane, bio je stvarno, stvarno super. I zbog toga sam bio regrutovan, otišao sam u bolničare i to je bilo fenomenalno! Od tri meseca obuke u Novom Sadu, koji je bio klasično “stani mirno”, marširanje i tako dalje, što svi moraju da prođu, posle toga dobio sam neku prekomandu u Vranje. I u Vranju su bile dve kasarne, od kojih je jedna imala veliki stacionar sa krevetima, lekarima, a druga je bila u drugom kraju grada i imala je samo jednu malu kućicu, koja je bila kao dispanzer. Tu su povremeno dolazili lekari i zubari da odrade obične preglede, a sve ostalo se slalo dole u stacionar. I mene su, ne znam zašto, ali hvala im, poslali gore, kao pustinjaka. I ja sam, u stvari, celu vojsku proveo tako što sam imao svoju kuću sa svojim ključem i nikakve obaveze, stalni izlaz. Znači, proveo sam se kao da sam u hotelu bio! Bukvalno. Eto. I taj period je bio super, stekao sam jednog odličnog prijatelja do groba, stekao sam fantastično puno iskustava. Najveće iskustvo koje sam stekao tamo, doduše, bilo je shvatiti ovo što mi sada nazivamo “balonom” u kome ti živiš. Shvatiti kako izgleda slučajan poprečni presek populacije. Shvatiti da od hiljada ljudi možda samo nekolicina njih su pročitali iste knjige koje si ti čitao. A ne svi ljudi sa kojima si ti živeo! Da imaju drugačija mišljenja, da ljudi imaju drugačije stavove. To je stvarno bila velika lekcija u mom životu. 

Ivan Minić: Pogotovo što je ta zemlja zaista bila, i geografski i geološki i ekonomski, u svakom smislu, baš jedan veliki melting pot, u kome ima svega. Bukvalno si, na nivou Jugoslavije, mogao da vidiš celu EU sada. Što, kao, taj diverzitet sad nije ni blizu, iako naravno i sada ima… Da, sada nema vojske, tako da, hvala Bogu! Da, dosta sam ovo pametno rekao. Ali dosta ljudi to priča. Kao, meni je ćale pričao njegovo iskustvo, gde, kao, u tom trenutku, ne znam, on je bio student mašinstva iz Sarajeva i kaže: “Ja prvi put shvatam da ima nepismenih ljudi.”

Mika Tasić:  Da, da, da. 

Ivan Minić: Znaš, ne kao “nije video tramvaj”, dobro, nije video tramvaj, brate, pola Srbije nije videlo tramvaj ako nije bilo u Beogradu. Ali ne, nepismen čovek! A moje godište, moj vršnjak! Znaš, ne zna ništa! Ali, opet, ima gomilu nekih stvari koje zna, a mi ne znamo. Mi odemo u šumu i on zna svako drvo koje je. On zna svaki list, šta je. On zna kako da se ponaša, on zna kako da ti reši nešto ako si se osuo ili imao neki problem. I on, čovek, to živi, a ti nemaš pojma! 

Mika Tasić: Jes’! Jes’! Jes’! 

Ivan Minić: To su ti neki momenti koji su nenadoknadivi, koje sad ne možeš da stekneš. 

Mika Tasić: Pa ne znam sada, mladi ljudi, da li imaju ikakve prilike da toliko dugo budu sa tim slučajnim uzorkom. Mislim da sada ljudi, čak i da su fizički u tom stanju, ne znam da li bi mentalno mogli da budu, zato što mislim da svi sada živimo u tom digitalnom okruženju istomišljenika, koje je veoma teško, možda čak i teže, razbiti nego fizičko. 

Ivan Minić: I, onda, završila se vojska. 

Mika Tasić: Završila se vojska i onda je tu bio jedan vrlo kratak period normalnosti, i onda je sve krenulo u jednu veliku nenormalnost, gde nije bilo lako snaći se. Taj period, u mom sećanju, je vrlo zanimljiv. Nekako sabijen je. Nemam puno sećanja iz tog perioda, ali imam utisak da su stvari kojih se sećam neverovatno intenzivne, sa jako velikom količinom dinamičnih situacija. Taj celokupan raspad svega oko tebe, a ti si negde na početku. To je nekako izbegavanje suočavanja sa tom realnošću. Pokušavanje da od nje na neki način pobegneš ili da… Ko zna, možda… Dok sam bio student, onda sam krenuo neku vrstu aktivizma. Radio sam tada u Juteu, bio aktivan u Nišu. Postojao je jedan omladinski, studentski radio, gde su bili ljudi koji su stvarno pokušavali da na neki način… U to vreme je počela veoma ozbiljno… Ovo što se, mislim, ovde na ovim prostorima i dan-danas dešava, a to je neka diktatura nad medijima. Tada je počelo jako da se to oseća i na neki način mi je bilo veoma bitno da budem u tom prostoru, gde se održavao neki… Možda čak i privid nekog slobodnog mišljenja, izražavanja nekih stavova koji su nepopularni. Otići negde na radio i biti u fazonu: “Evo, rekao sam nešto!” Da si mogao da pročitaš traktat koji si napisao i da imaš neki osećaj da si nešto izbacio iz sebe. To je u to vreme za mene bilo jako dragoceno. I onda su stvari tako krenule da idu svojim tokom. Ja sam vrlo brzo izgubio svaki entuzijazam za tu vrstu studija na kojima sam bio. Jednostavno nisam video budućnost u takvoj vrsti industrije, u tom okruženju. To je za mene bilo gotovo nemoguće. Bio sam zaslepljen sa dve strane u tom trenutku. Bio sam zaslepljen sa političke strane, na neki način razmišljajući: “Šta je ovo? Mislim, ovaj svet u kome ja živim definitivno nije nešto gde ja želim da budem. Ovo kuda sve ide nije negde gde ja želim da idem.” Ono što smo mi u to vreme… Ali naravno, na prvoj i drugoj godini svakog fakulteta učiš neke bazične gluposti koje… Mislim, čak i da nisu gluposti, ali u to vreme bilo je dosta i gluposti, odbrana i sličnih predmeta. I ja sam odustao od toga i rešio da promenim i grad i fakultet. I shvatio da bi, u stvari, možda bilo zanimljivije baviti se ljudima nego mašinama. I onda sam se vratio u Kruševac i tu pokušavao da odradim nešto, što je u to vreme bilo vrlo nejasno. Probao sam da sa nekoliko drugara krenemo da pravimo agenciju koja je trebalo da se bavi istraživanjem tržišta i istraživanjem javnog mnjenja i na neki način uvođenjem neke vrste poslovnog razmišljanja zasnovanog na podacima. A ne… Tako je… 

Ivan Minić: Baš, baš ste 30 godina poranili. 

Mika Tasić: Ne, ne, ne. Nismo poranili! Tako da, šta ti kažem? Očigledno od toga nije bilo ništa. Ali smo se trudili. Potrudili smo se, dali smo sve od sebe i nismo baš daleko dogurali. I onda sam ja prešao u Beograd i upisao psihologiju, u nadi da je možda bolje baviti se ljudima nego mašinama. I tako je to trajalo sve dok nije počeo veliki, čuveni protest ’96. i ’97, gde je, u stvari, počela moja profesionalna karijera. Meni je sad vrlo zanimljivo da se u ovom trenutku nalazimo ovde, u ovoj novoj studentskoj revoluciji, gde ovi novi, definitivno pametniji studenti od nas, pokušavaju da odrade ono što smo mi vrlo naivno probali da uradimo tada. Ali, u to vreme, ne znam da li se ti toga sećaš, tih protesta i kada je to sve bilo… Srbija je bila u svakom pogledu na svačijoj crnoj listi i bilo je gotovo nemoguće pokazati ljudima da u ovoj zemlji postoje ljudi koji misle drugačije, da postoji drugačije mišljenje od onoga kako smo stereotipno bili predstavljeni svetu. 

Ivan Minić: Ono uopšte nije bilo toliko u manjini, nego samo nije imalo načina da se iskaže. 

Mika Tasić: Da se iskaže potpuno. Protesti su trajali nekoliko nedelja i onda smo se ja i nekoliko drugara… Mislim da čak i ti njih verovatno znaš. Slobu Markovića? 

Ivan Minić : Naravno, bili. 

Mika Tasić: Naravno! Ja sam pozaboravljao prava imena, ali svi se znamo po svojim geek nadimcima. Ali tu su bili Leo, Gazda i Vexi iz Računskog centra na ETF-u. Vraga, znaš. I onda smo rešili da bi, u stvari, bilo divno da ova nova tehnologija, koja se pojavila – web – na kome je tada bilo jedno stotinak sajtova sredinom devedesetih, postane mesto gde će se postaviti i ono što mi radimo, ono za šta se borimo. Da se protesti stave na internet. I, naravno, samo zato što tada nije bilo puno sadržaja i zato što smo bili prvi na planeti kojima je palo na pamet da revoluciju stavimo na internet, to je stvarno pomoglo da se, preko toga što su mladi u Srbiji koristili ovu novu tehnologiju da komuniciraju sa svetom, je krenulo da se o tom protestu piše, da se čita, da se pojavljuje u medijima. Svi smo mi tada doživeli svojih petnaest minuta slave i pojavljivali se po LA Times-ima i New York Times-ima. Bio sam čak i u Face magazinu, što je u to vreme bilo kao… I da, to je bilo kao i svaka rock and roll zvezda – prvi hitovi su najbolji. Tako da, posle toga, to je sve se završilo kako se završilo i onda sam prešao tada u Tehnikom, koji je u to vreme, za nekog ko je mlađi… Mislim da treba reći da, kada se internet razvijao po svetu, u Srbiji pogotovo, jedini način da se pristupi internetu bio je da se neki internet provajder pozove telefonom, u vreme kada međugradski pozivi nisu bili jeftini, što je samo po sebi izazvalo poprilično raslojavanje u maloj zemlji kao što je Srbija. Glavni provajderi koji su se javljali bili su isključivo u velikim centrima. U Beogradu je EUNET bio najveći, bio je prvi, ali komercijalni. I sad, ideja je bila sa Tehnikomom da se napravi provajderska mreža po manjim gradovima u Srbiji da bi se smanjio taj trošak poziva i tako dalje. I to je bio moj prvi posao za novac. 

ODLAZAK U ENGLESKU

Ivan Minić: Pričaću ti jedno moje zanimljivo iskustvo sa Tehnikomom koju godinu kasnije. 

Mika Tasić: Ima tu puno zanimljivih priča. 

Ivan Minić: Ali da, to je trenutak gde danas apsolutno niko ne može da razume da si ti plaćao sate na internetu. Da, da su, prvi put kada smo ih kupovali, sat vremena interneta bila 10 maraka i da smo mi za 10 sati dali 100 maraka, što je bilo sve ono što ja skupim za rođendan, pa puta dva. I da je meni 10 sati trajalo godinu dana. 

Mika Tasić: Da, da, da. 

Ivan Minić: Jer je postojao light režim na internetu, koji si ti nakrčio, pa se troši trećina, a možeš da skineš mejlove. 

Mika Tasić: Da, da, da. 

Ivan Minić: A nisi baš nešto imao mnogo mimo mejlova da gledaš, pošto nije bilo sadržaja. E, naravno, posle dolazi kroz nekoliko koraka liberalizacija svega, ali taj početak, to je bilo romantično, to je bilo ovako… Ne, brate, nema ništa. Znači, nema ništa i jedino što možeš da nađeš je ako ti neko nešto suštinski pošalje. 

Mika Tasić: Jeste, tako je. 

Ivan Minić: Pa srećom, naravno, svi smo imali… Mislim, srećom, ne srećom, svi smo imali ljude po svetu, mlade ljude po fakultetima, s kojima smo tako održavali kontakt – drugare, rodbinu i tako dalje – koji su nam slali stvari, jer oni sede na fakultetu ceo dan i znaju sve što ima na internetu. I oni mogu da proberu. 

Mika Tasić: Tako je, jeste, jeste, da, da, da. Bilo je to vrlo, vrlo zanimljivo vreme.

Ivan Minić: I?

Mika Tasić:  I onda, u tom okruženju, bio sam izložen nekoliko interesantnih situacija gde je bilo nedvosmisleno stavljeno do znanja da ovde, pogotovo u to vreme, politika definiše sve. Nije postojao način da možeš da uradiš bilo šta na bilo koji način bez pokrića nekog političkog sponzora. I to je meni bilo sasvim dovoljno da shvatim da ovde nema budućnosti za mene, da to nije sistem u kome bih ja mogao da prosperiram i da se u njega uklopim. I, volšebnom nekom igrom slučaja, uspeo sam da iskamčim da nađem neku vizu za Veliku Britaniju i jednim od prvih JAT-ovih letova, još uvek tada, kada su bile skinute sankcije, ja sam 98. u junu, onim ogromnim DC-10, u kome nas je bilo šest stotina, otišao za London. I to je bio, uf, veoma, veoma zanimljiv trenutak. 

Ivan Minić: Moj prvi kontakt s Londonom – to ljudi koji slušaju znaju – bio je tokom Olimpijskih igara, tako da sam ja doživeo još luđi London nego što on jeste. Posle sam ga doživeo i mimo Olimpijskih igara, ali London, Njujork i LA su zapravo jedini gradovi u kojima sam bio, a o kojima sam imao veliku predstavu šta su oni, jer sam kulturološki bio potopljen u njih godinama. Dobro, možda i Minhen i Berlin, ajde, to malo, ali ovo je ipak nekako daleko. Znaš šta je, London, iako je tu, uvek je bio daleko, zato što, prvo, deli nas voda. Sve što deli voda je daleko, iako ta voda može da se prepliva ako si malo blesav. A drugo, i kad su pale vize, tamo nisu. Jeste, imaš vize, ali ti fali jedan papir koji ti treba da bi mogao da odeš tamo kad god hoćeš. I taj trenutak, kad dođeš u London, kad zapravo vidiš sve te stvari uživo koje si upijao kroz BBC i sve ostale britanske serije i tako dalje, potpuno je onako… Meni, tada već formiranom čoveku, prilično me je onako, s jedne strane, opio, jer mnogo je dobro. I, što kaže profesorka engleskog mog pokojnog oca, u Engleskoj i đaci pričaju engleski. Dolazim, zapravo, prvi put u zemlju u Evropi gde se sa svima razumem savršeno, jer svi govore engleski. Ti kad odeš u Nemačku, sporazumećeš se lako. Kad odeš u Francusku, oni namerno ne žele da pričaju taj engleski, pa imaš problem. Kad odeš u Ameriku, opet, naročito tamo gde sam ja prvo bio – Teksas i slično – mnogo ćeš se lakše sporazumeti na španskom nego što ćeš na engleskom. Ali ovde, to je to. S jedne strane. A s druge strane, vidiš da nije sve savršeno. Savršeno je gledano u filmu, ali uživo… Ima papirić tu gde ga na filmu nema. I uživo ima grafita. I uživo mladi sede na ulici i piju pivo iz papirne kese. I nije savršeno. A kakav je bio 98? 

Mika Tasić: 98 je bio još manje savršen. London ima, kao i New York, fantastičan marketing. Znači, to je, mislim, svaki student marketinga treba otići tamo i shvatiti šta znači imati dobar PR i dobar marketing. Ono što je fasciniralo mene prvi put kad sam otišao tamo bile su prvo ta iluzija o bliskosti, razumevanju kulture. Stvarno je bilo šokantno za mene jer sam otišao tamo sa velikom količinom samopouzdanja da ću moći da se snađem, ne zbog jezika, nego u neverbalnoj komunikaciji, da ću razumeti sociološki kako funkcionišu ljudi, kako se šale, kako pričaju jedni s drugima, šta znači… I jedno 10-15 godina kasnije shvatio sam da u stvari nemam pojma. Ono što je fascinantno u tom gradu su tri stvari. Prva stvar je sama veličina. London nije visok grad, ali je grad u kome živi oko 8-9, sada možda već i desetak miliona ljudi, i površina je jako velika. Ono što je zanimljivo reći za taj grad je da ne samo da je površina velika nego je i sam grad unutar sebe razuđen. Ono što je za mene definitivno najlepša stvar u tom gradu je da London može da se klasifikuje kao šuma. Po kvadratnom metru ima dovoljno drveća da taj ceo prostor biološki može da se definiše kao šuma. Ima jako veliku količinu zelenila, jako veliku količinu parkova, i to je nešto što ti ljudi tamo stvarno umeju da cene. Stvarno ne znam kako mi je to palo na pamet, ali to je to. Znači, sama veličina i način na koji je urbanistički to sve regulisano bili su baš začuđujući, na način na koji nisam očekivao. Druga stvar koja me je zbunila u prvom trenutku bila je ne samo što je grad kosmopolitski nego i otvorenost prema tom kosmopolitizmu, pogotovo krajem 90-ih. To je bilo mnogo manje ksenofobično vreme nego ovo u kojem sada živimo. Kao stranac, u to vreme, stvarno sam se osećao dobrodošlo. Nijednog trenutka nisam bio u situaciji da je iko podigao obrvu zbog toga što sam ja odnekud. Malo je bilo podizanja obrve kada pitaju: “Dakle si?” “Iz Srbije”, jer je, jelte, Srbija bila vrlo nepopularna, ali i dalje je to bilo podizanje obrve više upitno nego osuđujuće. Dok danas mislim da to stvarno nije tako. Da danas neko dođe iz Rusije u London, dosta je drugačije. Hoću ti reći, povlačim paralelu između nekog naroda koji je na lošem glasu. Mislim da bi ljudi danas mnogo više sudili nego tada. Tada su bili mnogo otvoreniji i to je stvarno bilo divno. Kao treća stvar, ono što me je najiskrenije zaprepastilo bila je razlika između iluzije o tom gradu koji sam ja imao i stvarnosti kako to u stvari izgleda. Taj dualizam, koji svako tamo razume i sa kojim je okej, stvarno mi je bio vrlo začuđujući. I dan-danas jeste. 

Ivan Minić: Znam jednu situaciju, pošto ja, naravno, patološki pratim sport. Moj klub nije u Londonu, moj klub je tri sata vožnje odatle, ali dobro. Naravno, stari Vembli i sve to, upoznao sam neke ljude, nebitno… U jednom trenutku Partizan je igrao protiv Njukasla. Jedan od njih je došao, sedimo, nešto pijemo treće pivo i on kaže: “Je l’ realno da ste vi dva najveća kluba stavili 500 metara jedan od drugog?” Ja mu kažem: “Pa, kao, stadion Zvezde i stadion Partizana su 200-500 metara jedan od drugog.” On kaže: “Okej, mi imamo klubove, ali mi smo to raštrkali po celom Londonu.” I stvarno, da obiđeš pet stadiona u Londonu treba da odvojiš ne jedan dan, nego možda i dan i po. Prevoz ne funkcioniše tako jednostavno, daleko je. Pređeš svašta drugo usput, nije to samo da dođeš i obiđeš tako lako. Razmišljam i pričam s njim: “Pa dobro, ali ima i drugih klubova u okolini.” I onda krenem da se sećam da nam je cela liga bila u Beogradu na kraju dana. Naša dva najveća kluba su na 500 metara jedan od drugog, dok je tamo neko razmišljao da možda nije loša ideja da svaki kraj ima nešto svoje. 

Mika Tasić: Što se sporta tiče u Britaniji, trebalo mi je jako puno vremena da razlučim. Britansko društvo je strašno stratifikovano, ne samo na socioekonomskom nivou, nego i po interesovanjima. Fudbal bi bio nešto što je otprilike za široke narodne mase i to se istorijski vuče još odavno. Kada su počeli da se bave fudbalom, jednostavno su ti timovi postojali svuda gde su bile velike fabrike, gde je bilo puno radnika, gde je bilo puno radničke klase koja je gledala fudbal. I to je sada evoluiralo u to što jeste. Mislim, svi ti klubovi su osnovani u 19. veku. Nisam siguran da je to neko zaplanirao baš tako, da to bude namerno. A drugi sportovi kojima su Britanci opsednuti su, naravno, kriket, koji ja i dan-danas… Razumem pravila, ali sport ne razumem. 

Ivan Minić: Odnosno, ne razumem zašto bi neko to gledao. 

Mika Tasić: Ne, i to razumem. Meni je potpuno jasno da je divno imati puno vremena i da je divno ići na meč koji traje tri dana, piti Pims negde, fenomenalno, divno. Ali to je, naravno, aristokratska zezancija, ljudi koji imaju vremena. Mislim, ja samo mogu da imam aspiraciju prema takvom načinu života. Ali ono što je meni fascinantno je da je to sport gde čuješ rezultat i nemaš ideju ko vodi. Mislim, bukvalno. Znači, rezultat u kriketu bi bio, ne znam, “ovi su 368 za 45”, i ti stojiš i misliš: “Čekaj, je l’ to sve? Sutra može da bude ovako, a možda će da se promeni? A nismo baš sigurni?” I s te strane, kriket u stvari jako dobro oslikava britansko društvo. Jer s jedne strane ta nesigurnost u to šta će sutra da se dogodi, a s druge strane taj stav: “Bitno? Nemam pojma. Desiće se, videćemo.” I taj neki nadmeni stav – mene to zanima, a to što nikog drugog ne interesuje, to je tvoj problem. Stvarno, to kaže moj prijatelj. Mislim, jako puno ljudi na planeti voli taj sport, zato što postoje i kolonije.

Ivan Minić:  A to kaže moj prijatelj – kad sam došao, ne znam… Lepo je, ali prvi utisak mi je bio kao da su me svi gledali i mislili: “Svi ste vi bili kolonije.” 

Mika Tasić: Ima toga. Ali s jedne strane, nisam siguran da li to znači… Mislim, ima jako puno ljudi koji su tamo veoma nadmeni, ali iz mog iskustva, to je nekako inverzno proporcionalno nivou obrazovanja. S druge strane, postoji i neverovatna prisutnost i bliskost sa velikim delom planete. Jer šanse da je nekom deda rođen u Kuala Lumpuru su velike. Jesu, oni su tamo bili kolonijalisti, ali opet mu je deda odatle. I sad taj pristup planeti… Da, jeste, ima delova koji su bili “naši”, ali s druge strane – “moj deda je odatle, ja osećam bliskost s tim delom sveta, jer je moj deda tamo rođen i ja sam bio tamo kao mali.” I to je tako. Tako da postoji neki dualizam koji je vrlo čudan. I ta neka iskrena bliskost sa mestima koja su u stvari jako daleko. 

Ivan Minić: Postoji tu još jedan faktor koji meni uvek stoji u malom mozgu i često sam primećivao kako je on neko sočivo koje malo prelama neke stvari. A to je – oni su i dalje ostrvo. Svako ostrvo… Svi ostrvljani su jednostavno drugačiji od kontinentalnih ljudi jer su odsečeni. Okej, sada to više nije problem, sada je taj problem lako rešiti. Ali pre 200 godina, taj problem uopšte nije bilo lako rešiti. I oni jesu ostrvo koje je vrlo blizu Evropi, imamo i tunel i sve to stoji, ali su i dalje ostrvo. I oni su nekako uvek bili svoji. 

Mika Tasić: To je istina. I bili su vrlo… I dan-danas su takvi. Bez nekog… Ono što bi oni rekli – unapologetic. Znači, “mi smo takvi i eto.” Ono što je tu malo problematično je to što nisam siguran da li su oni toga svesni ili nisu, ili jednostavno smatraju da je to bogomdano. Ali oni imaju globalno dominantnu kulturu. Ta anglosaksonska kultura je globalno dominantna, bez pogovora. I kao takva, ona se nameće drugima, a pritom stavove koje iznose kroz tu svoju kulturu smatraju da iznose samo sebi. I to dolazi do jedne podele koja je veoma čudna. Zato što, s jedne strane, kada pričate o, ne znam, pravite emisiju o nauci, na primer… Oni će se fokusirati samo na svoju istoriju. Jesu, oni su jako zaslužni za dosta toga u istoriji, imaju dosta istorije i tu ima jako zanimljivih naučnika koji su definisali nauku u više oblasti. Od Njutna, Darvina, Kelvina, mislim, da nabrajamo do sutra. Ali oni će biti isključivo fokusirani na to. Šansa da se čuje o Gaussu nije baš toliko velika. A s druge strane, oni smatraju da je to normalno, da će svaka druga zemlja pričati samo o svojima i da neće pričati ni o kome drugom. A onda, kada neka druga zemlja počne da priča hvalospeve samo o sebi, onda su oni u fazonu: “Mislim, kakvi ste vi to nacionalisti?” Tako da, ima tu neke šizofrenije koju ja ni posle 25 godina stvarno nisam uspeo da razotkrijem do kraja, najiskrenije da budem. 

Ivan Minić: Kako je bilo kada si došao? Ono, snađi se, snađi posao? 

Mika Tasić: Pa, u to vreme poprilično… To nije bilo nešto preterano komplikovano, zato što je u to vreme bilo jako puno posla. Ja sam odavde poneo neke kontakte. Tu je bio jedan divan čovek, Duško Delić, koji je imao svoju firmu koja se zvala Code Development, koja je bila firma koja se bavila uglavnom outsourcingom. Oni su uglavnom radili stvari za SAP i razvijali razne module i implementirali razne module za to, za razne industrije. I to je bio prvi posao koji sam ja radio tamo. To je bilo jako lepo, nekako meni je pomoglo zato što sam uspeo da ostanem. Nisam odmah uskočio u potpuno britansko okruženje, što mi je kulturološki strašno puno pomoglo da prevaziđem te neke stvari koje se podrazumevaju, neke bazične načine razmišljanja koje jednostavno čovek ponese iz okruženja u kome je krenuo i primenjuje ih svuda zato što misli da je to normalno i da to tako treba. I nikad neću da zaboravim, to je lekcija koja mi je dolazila. Tako je bilo, dobro, možda nekoliko nedelja, meseci pošto sam ja došao u Britaniju. Sedim u kancelariji i Duško kaže: “Ja moram da idem da popravim auto.” Pritom, to je bila stvarno neka glupost, da se promeni akumulator ili da se zameni ili tako neka stvar koju ovde, u to vreme pogotovo, svako radi u garaži i svako može da uradi, ne zahteva nikakvu posebnu veštinu. I onda me Dule  pogleda i kaže: “Pazi ovako, ja naplaćujem svoj sat, ne znam tačno cifru, ali recimo, naplaćujem svoj sat 50 funti. Zamena ovoga košta 30 funti. Ja ću sad da ostanem ovde jedan sat, umesto da to radim jedan sat, otići ću, platiću majstora, popiću kafu i biću 20 funti u plusu. Radiću ono što znam i biće mi lakše. I ispoštovao si majstora i sigurno si bolje uradio.” Posebno taj način razmišljanja, ta lekcija, ja to nikad neću zaboraviti. Jer potpuno menja, fundamentalno, način razmišljanja o svetu i stvarnosti. Tako da, da, taj period je bio vrlo zanimljiv. 

Ivan Minić: A kako je bilo, da kažemo, u tom zaštićenom odnosu, ali opet kontaktu sa klijentima, sa svima koji su sad novi, drugačiji?

Mika Tasić:  Da, da, da, to je… Pa, bilo je vrlo interesantno ulaziti u taj svet. Prvo, Britanci imaju vrlo zanimljiv način komunikacije koji mi na Balkanu nemamo. Ima nekoliko stvari koje mi jednostavno apsolutno nemamo. Prva stvar je ono što oni zovu “small talk”. I ja i dan-danas, posle 25 godina, sam neshvatljivo loš u tome. Pošto, cela ideja tog “small talk”-a je govoriti neko vreme bez… Postoje neke stvari koje nikako ne smeju da se dogode u “small talk”-u. Znači, pravila su da ti ni u jednom trenutku ne smeš da iskažeš bilo koje mišljenje o bilo kojoj temi i ne smeš da govoriš ni o čemu o čemu, na neki način, možeš da zahtevaš izjašnjavanje ove druge osobe. Znači, to je jednostavno jedan onako valcer, koji je: “Jao, što je ova voda bistra! Napolju pada kiša.” Iskreno, stvarno, apsolutno. Znači, kao neki zadojeni Balkanac, ja to i dan-danas ne mogu da izbacim iz sebe. Na iskrenost da budem, stvarno, “small talk”… Ja otvoreno sada svima kažem…

Ivan Minić: “Dva kruga toga, pa ćemo onda o onome što je bukvalno.” 

Mika Tasić: Znači, stvarno, duboko poštovanje, super je to, ali… I razumeti taj odnos, znači, to nije nešto što će neko da ti kaže. Znači, to nije nešto što neko će da dođe tamo, da te posadi i kaže: “Sad, Englezi, znaš, oni imaju ‘small talk’ i to je tako.” Nego, počne neki razgovor, ti naravno, kao Balkanac, odmah kreneš da izražavaš mišljenje, i onda se drugi ljudi pitaju: “Ko je ovaj ludak? Ko je ovaj siroček?” Bukvalno, da, bum! “Kako sad tako?” Tako da, jako puno vremena je bilo potrebno da ta neka pravila igre, koja su nedorečena, pronikneš u njih, da ih shvatiš. Ono što je meni bilo od neverovatno velike pomoći, što u tom Code Developmentu, u jednoj nenormalno bizarnoj situaciji u kojoj sam ja imao jako povređenu kičmu, imao sam puknut disk, imao sam veliku diskus herniju i baš sam bio u velikim bolovima… Znači, ja najbukvalnije ležim na podu, otvaraju se vrata i ulazi novi zaposleni, Lazar Đanić. Tako smo se nas dvojica upoznali pre 25 godina. I jako puno sreće sam imao da sam imao Lazara, koji je bio mnogo pronicljiviji, mnogo bolji u svemu tome od mene, koji je bio od velike pomoći u ukazivanju na: “Mislim, ovo je ovako, ovo je onako, obrati pažnju.”

Ivan Minić: Dakle, hoćeš da mi kažeš da su niz neimenovanih ljudi u anegdotama koje on meni prepričavao o međuljudskim odnosima došli… 

Mika Tasić: Dobar deo toga, verovatno, apsolutno. I on je to koristio da meni objasni kako naši ljudi neke stavove možda ne bi trebalo baš tako direktno da izražavaju. Tako je, tako to je sve iz mog iskustva. Tako da, eto, šta ti kažem. Ali, ne, to je ta kulturološka razlika. Možda da sam otišao u Švedsku ili negde drugde, gde nisam imao iluziju da ja to razumem… A ja, neko ko je odrastao na Davidu Belamiju, koji je gledao “Ne pitajte mene”, koji je pogledao svaku epizodu “Mućki”, koji je smatrao da ja sve to ne da razumem, nego sam ekspert… Ta iluzija je stvarno bila veoma velika. Jedna stvar, a veoma teška stvar da se razbije. 

DIGITALNA TRANSFORMACIJA 

Ivan Minić: Pretpostavljam da je ovaj trenutak u kome se sve to dešava onaj trenutak u kome taj neki aspekt koji danas zovemo digitalna transformacija, digitalizacija, ulazak tehnologije u sve moguće pore društva i industrije… S jedne strane, idealan trenutak da budeš u centru sveta za to sve, sa druge strane, izuzetno izazovan trenutak, zato što radiš stvari koje možda ne radiš baš po prvi put, ali nema 300 primera iskustava kako se šta radi, nego moramo da probamo i da vidimo. I ljudi moraju da prihvate, i ljudi moraju da nauče, i ništa se ne podrazumeva. Sad ti ne možeš da nađeš više osobu koja ima manje od 80 godina, a da ne ume da koristi touch interfejs. Ne postoji. Znači, ne postoji. Tada, mislim, penetracija svega, čak i tamo, je relativno skromna.

Mika Tasić: Relativno skromna, tako je. To je bilo vreme kada su te kasne devedesete bile vreme kada su kancelarije počele da se menjaju, da svaki sto ima računar. 

Ivan Minić: Znači, pa za jedno deset godina da nijedna kancelarija nema faks. 01:12:33 

Mika Tasić: I taj odnos prema mašini i odnos šta ta mašina može i šta tehnologija iza toga omogućava bilo je nešto što je za mene oduvek bilo strašno primamljivo. Mene nikada preterano nije privlačila dobro definisana primena, problem već rešen, to tako funkcioniše, ovo je definisano, to treba, to sad može bilo ko. Ok, ima tu zanimljivih problema unutar toga, implementacija je zanimljiva, nije lagano i tako dalje, ali meni je oduvek bilo jako omamljujuće probati da rešim problem koji je pre toga bio nerešiv. Da se pojavljuje tehnologija koja omogućava da se desi nešto što pre nije bilo ni u naučnoj fantastici. Meni je oduvek bilo jako zanimljivo kako mi kao vrsta zamišljamo budućnost. Meni je to od malih nogu, od onog vremena kad smo bili po Kruševcu i, s ove distance mogu da kažem, u velikoj većini slučajeva prisvajali knjige ne baš na puno legalnih načina, pogotovo naučnu fantastiku. Način na koji mi kao vrsta zamišljamo budućnost i sad kako zamišljamo kako će se rešavati, kako će se razvijati, kako ekstrapoliramo iz današnjice, kako zamišljamo šta će se dogoditi sutra. Meni je fascinantno da jedini primer koji sam našao, to je vrlo zanimljivo, ne znam da li si ikada to video, kada Artur Klark u jednoj emisiji iz šezdesetih priča o tome šta će se desiti u budućnosti, gde nabada kao Robin Hud, sve u centar mete, gde objašnjava šta će se dogoditi, kako će se razvijati svet, pogotovo u telekomunikacijama. Znači, on je jedini čovek koga sam ja čuo, a čak to ni u svojim delima nikada nisam pročitao kod njega, da je on rekao: “Da, da, mi ćemo u bliskoj budućnosti moći da komuniciramo sa bilo kim na planeti, a da pritom ne znamo gde se on nalazi.” Ali to ne postoji u njegovim delima. Mislim, i u 2001. i u 2010. komunikacija je sa mesta na mesto, čak i u filmu, u onoj Odiseji, ljudi pričaju telefonima. Jeste da su videotelefoni, ali su telefoni stacionirani. Ta ideja da komuniciraš sa nekim, a da taj neko nije na mestu, to je bilo nezamislivo. A eto, dogodila se, razvila se tehnologija koja je danas potpuno nezamisliva na drugu stranu. Znači, ti sad ne možeš da objasniš nekome da pre nisi mogao nekog da kontaktiraš ako nisi znao gde se ta osoba nalazi.

Ivan Minić: Ja stalno koristim taj primer. Nekad, ne tako davno, u mojoj srednjoj školi, početak dvehiljaditih, dogovoriš se sa nekim da se nađeš kod konja i on ne dođe. I ti nikad ne saznaš zašto on nije došao. Mislim, saznaš sutra ako ga vidiš u školi ili ga pozoveš u toku dana. Ako nije došao, čekaš ga 15-20 minuta i njega nema. I više ga nikada nećeš videti, jer nemaš način da proveriš bilo šta. Mislim, dve godine kasnije imaš telefon i možeš da ga pozoveš, skupo je, ali nećeš ga čekati na -10, znači pozvaćeš ga. Ali tada, u tom trenutku, toga nema. I sad ti meni počinješ da pričaš zapravo gde nastaje ono creative technologist, pošto ti sad si technologist. 

Mika Tasić: Tako je. Jes. I sada, znači, izaći iz tog kolektivnog nesvesnog, iz te mašte, iz te obećane budućnosti, iz te budućnosti gde ti veruješ da ćeš doći zato što, jelte, tako si pročitao, tako ti je neko rekao, mi svi tada idemo tim putem koji je zamišljen. A u stvari ne. Mi smo mnogo daleko od budućnosti koju smo mi sami sebi projektovali tih osamdesetih kad sam ja bio tinejdžer. Meni je beskrajno zanimljivo tražiti taj neki novi put i gde to sve može da ode i biti u toj izvidnici koja ide i njuška, tražeći ta nova rešenja. Ono što je tu zanimljivo je baš taj deo koji si ti rekao, a to je kako to primeniti. Znači, doći na ideju, super jednostavno, svako ima puno ideja. Realizovati ideju, malo teže. Ubediti ljude da je to dobra ideja, beskrajno teško. I ja mislim da se od tih devedesetih do danas to skoro uopšte nije promenilo.

Ivan Minić:  Mislim, ona Gausova kriva usvajanja inovacija je apsolutno ista za sve tehnologije. Može malo varirati do kog trenutka ide onaj stomačić, koliko visoko, ali suštinski, manje-više, uvek izgleda isto. Mislim, ono što ja razumem je zašto si ti to želeo da radiš. Svako od nas je to želeo da radi. Ono što meni nije jasno je kako si ti uspeo da dođeš u poziciju da zapravo to možeš da radiš?

Mika Tasić:  Pa tako što sam prvo još ’99, znači godinu dana pošto sam došao u Englesku, to je sada… Ako se setiš, ako uspeš da vratiš sad u te kasne devedesete, počinje dotkom bum.

Ivan Minić: Prvo je bilo ono Y2K, da li će sve da ode do đavola ?

Mika Tasić:  I onda kreće taj dotcom boom, koji je ulaganje neverovatne količine, zato što su ljudi shvatili da to što su do juče svi smatrali nekim hobijem, da je to nešto što će možda jednog dana moći da se komercijalizuje, da su tu neki ljudi počeli da prave jako velike količine novca. I onda, naravno, kreću ulaganja ogromna u svakakve ideje i gluposti, neke fenomenalne, neke manje, neke više. Ali u to vreme sam ja krenuo, zaleteo sam se sada sa svojim kumom, ovaj, Peki, da pravimo svoj prvi startap i stvarno smo napravili super startap. Uspeli smo da u to vreme, šta bile znači, u to vreme nešto što se zove socijalni, što mi sad zovemo kao social media, to ne postoji ni kao ideja, ni kao koncept. I takođe, ono što ne postoji i dan-danas ne postoji, a to je da je i dan-danas konzumiranje sadržaja na internetu uglavnom solitary experience, nešto što radiš sam. I mi smo bili nagonjeni idejom da možemo da napravimo startap u kome ćemo da to promenimo i da ćemo da napravimo neku vrstu interfejsa koji će biti ne ravan, nego trodimenzionalan, da ćemo napraviti neki kao 3D svet u kome ćemo moći da na neki način vizualizujemo kako izgleda web, kako dolaze ljudi do toga, kako su te informacije povezane. 01:21:33 I tu smo se zaletali, to je super išlo dok smo imali novac i finansijere. Imao sam beskonačno puno sreće da sam to odradio sa Pekijem, koji je jedan neverovatno divan kreativac, jedan fantastičan arhitekta, koji je, što je najteže na svetu, i dan-danas kao tehnolog, kad mi neko kaže: “Ovo treba da bude prosto.” Kad možeš, samo nešto daj mi komplikovano, molim te, nemam dovoljno vremena da ga napravim, zato što ako je jednostavno, mora da bude savršeno, ne može da ne bude savršeno. A moj kum je jako dobar minimalista i ume da fantastično dobro izvuče suštinu i da napravi stvari savršenim, tako da smo uspeli da to odradimo. S druge strane, postoji još jedan sad tu vrlo zanimljiv tehnički deo, koji je da u to vreme najveći problem je bandwidth, koliko ti je brz internet, koliko je brz protok, jer internet je u to vreme bio 55,6 kilobita, tako nešto, mislim, to je nominalno, 33,6 je bilo otprilike, što znači da da ubodeš jedan jpeg, odeš, popiješ kafu, da ubodeš jpeg, itd. U to vreme počinje da se razvijaju tehnologije kao flash i tako dalje, i tehnologije koje na neki način pokušavaju da minimizuju količinu informacija koje se prenose kroz mrežu. I ono što smo mi probali da uradimo sa tim je bilo da umesto da koristimo tehnologiju koja se i dan-danas koristi u kompjuterskoj grafici, u svim igricama, takozvani raster, gde ti imaš svaki predmet definisan sa milionima tačkica u prostoru, poligonima između njih i teksturama i sličicama koje su oko svega toga oblepljene, koje zahtevaju jako veliku količinu informacija, mi smo zavrteli to na drugu stranu i rešili smo da stvari ne koristimo uopšte taj mesh, nego da radimo sve preko nečega što se zove nubs, skraćenica, ako se dobro sećam, non-uniform rational B-splines, ili ti celu površinu definišeš isključivo matematički. Naravno, ti si kreativno pod kontrolom i modelovanje u tom nubs sistemu otprilike izgleda kao da radiš sa gumenim čaršafima, znaš, tako možeš da zamisliš gumeni čaršaf i sad imaš kontrolne tačkice i onda ih povlačiš i one tako povlače te gumene, svi oblici su jako organski, teku i prelivaju se jedan u drugi jako lepo izgleda. 

Ivan Minić: Jednom prilikom kod mene objašnjavam drugaru nešto što trenutno radi computer vision i na takav sličan način generiše oblik. I sad gleda mene onako, ja sam već dva dana nisam spavao, i došao sam kod njega i objašnjavam mu, to ti je ono, možeš koristiti neke reči koje ja jednostavno ne znam. I onda to mi to kaže, sećaš se Malog princa? E, zemljinski car. I sad se to obrne oko ose. Dobro, onda mi je jasno da je to tog oblika, popunjeno, da je to kao taj oblačić na osnovu nečega što je obrnuto oko ose, bukvalno. 

Mika Tasić: I sad, na takav neki način smo mi uspeli da napravimo da možemo jako kompleksne trodimenzionalne oblike i prostore da šaljemo bukvalno kao vektorsku grafiku, samo u trodimenzionalnom prostoru. I uspeli smo da napravimo neke super prototipe, na neke sam baš super ponosan. Ali onda je taj dotcom bubble ceremonijalno eksplodirao. I to je ceremonijalno eksplodiralo u trenutku kada smo mi bili bukvalno u kancelariji, bukvalno smo završavali patent s advokatima i onda je odjednom sve to bilo ono, finansijeri rekli: “Gotovo.” Tako da, to je bio korak koji mi je otvorio vrata. Onda sam, kad je taj bubble pukao, to je bio poprilično veliki problem u industriji, znači, jako puno ljudi je tu ostajalo bez posla…

Ivan Minić: Posebno tih koji su hteli da rade nešto kreativno. 

Mika Tasić: I, ne, tako je. Da, da, da. I onda sam prešao u jedan mali studio koji se bavio uglavnom proizvodnjom promotivnih materijala, interaktivnih promotivnih materijala za različite kompanije. Poboljšanje… To nije bio nešto preterano zanimljiv period, onako sam prebrodio krizu tamo. Ono što je bilo tu interesantno za mene bio je upliv u tu industriju, znači količinu problema koji postoje, koje tehnologija može da reši, a koji su jednostavno za mene, kao laika u svim tim industrijama, bili nešto čega ja nisam bio ni svestan da postoji kao problem, kamoli da možeš da za tako nešto ponudiš bilo kakvu vrstu rešenja. U tom studiju sam prvo… To je vreme bilo CD-ROM-ova, interaktivnih i tako, to je to bilo. Tu sam dosta naučio, uglavnom kako se komunicira sa tim malim kompanijicama i sa tim biznismenima u Britaniji koji su beskrupulozni. Način na koji se odgovara na teške pregovore, na ljude koji žele sve ni za šta i tako dalje. To je bilo veoma veliko jedno obrazovno iskustvo.

MONEY TALKS

Ivan Minić: Baš, baš. Ja se sećam jedne jako važne stvari koja mi se desila nakon što sam već imao par godina, šest-sedam godina neke karijere, gde sam dosta, baš dosta radio i lepo zarađivao već i sve to. Kad sam krenuo da radim za velike klijente, uglavnom za ovo tržište, ali veliki globalni klijenti, i kao, prvi put postoji prava knjiga standarda. Znači, nije knjiga standarda, imaš logo, imaš font, imaš boje i to sve možda na jednu A4 stranu da stane, ali on razbio je na tri da bude lepše. Ne, ne, ne. Dobiješ knjigu standarda i sad ređaš. Ono, kao, treba da se pošalje ponuda na to sve, a ja treći dan čitam knjigu standarda jer knjiga standarda ima osamsto strana i ona je nešto najzanimljivije na svetu. Ti shvatiš kao, ima razlog zašto su ti veliki brendovi toliko vredni i sve ostalo. Ima naravno do proizvoda i do svega, ali kad nešto čitaš i kad shvatiš kako oni definišu svaki od tih stvari, koliko zapravo… Sa jedne strane, zanimljivo je, imaš u portfoliju da staviš logo koji je big deal i sve ostalo. S druge strane, oni tebi reše sve probleme koje imaš. Nema ti mnogo da razmišljaš, oni su ti dali šta je moguće. Od toga što je moguće, ti možda napraviš nešto što je relativno jednostavno i oni ti uglavnom i traže neke jednostavne aktivacije u prvom trenutku. Posle je bilo, znaš, kako ćemo dugme da definišemo? Čekaj, stani, ima na šezdeset drugoj strani kako izgleda dugme. I ti u stvari iz toga učiš i tako dalje. I ti onda shvatiš zapravo da tako ostaneš “venčan” za neki brend malo duže vreme, koliko je to lepo i jednostavno i koliko ti iz toga možeš da naučiš. Jer on nije slučajno to stavio tu. Možda tebi da se sviđa, da se ne sviđa, ali on ti objasni celu racionalizaciju zašto to tako treba da bude. Ja sam mnogo naučio u tom procesu i duša me boli što još uvek nisam doživeo da neki naš brend ima išta što je uporedivo sa tim petnaest godina kasnije. Pa, Boga mi, dvadeset godina kasnije.

Mika Tasić:  Iz mog iskustva, ono što motiviše tu vrstu ponašanja na Zapadu je isključivo i samo novac. A to je da neko vrlo lako može da izračuna koliko će ga koštati da napravi tu knjigu standarda, da je plati jednom i da to bude definisano za određeni period, umesto da to dugme smišljaju sedamdeset pet puta. Što ne znači da je definisanje nečega i biti rigidan prema tome samo po sebi genijalno, niti znači da ga menjati je samo po sebi genijalno. Ali mislim da ono što tamo definiše tu vrstu ponašanja i što radi reinforcement, što ga potvrđuje, je isključivo finansijski pritisak. Iz mog iskustva, jako je teško razgovarati sa ljudima koji su u biznisu, definišući neku vrstu problema. Znaš, kad si na tehnološkoj strani… Recimo, kad sam izašao iz tog studija, kad sam otišao u prvu relativno, baš poprilično ozbiljnu agenciju, zvala se Limehouse. Radili su uglavnom za klijente koji su bili vladine organizacije, lokalne, i to je bilo u vreme kada je Tony Blair hteo da digitalizuje poprilično puno servisa. I tu je bilo jako zanimljivih projekata, jako zanimljivih primena tehnologija, stvarno impresivnih. Ono što je zanimljivo, kao tehnolog, kada uđeš u situaciju da moraš nekome ko nije tehnička osoba da objasniš problem, i tu onda ulaziš u jedan vrlo zanimljiv svet, zato što obojica pričate o istoj stvari koristeći potpuno različite termine i pristupate problemu sa potpuno različitih aspekata. A onda, ako počnete da pričate koristeći iste reči, a misleći različite stvari – katastrofa. Ali ono što sam shvatio, pogotovo u Britaniji, ta možda čak i opsednutost – možda nije preterano teška reč – novcem, kao nečim što svi razumeju, nudi neku vrstu poštapalice koja ti omogućava da, kao tehnolog, možeš da iskomuniciraš problem. Tako što… Postoji jedan falasi u tehnologiji koji je univerzalan i koji mene prati celu moju karijeru, a to je da svaka tehnologija koja nadolazi – a ja sam ih ispratio gotovo sve – obećava dve stvari. Obećava da ćeš šta god si radio pre moći da radiš brže i jeftinije. A ono što drugo obećava je da ćeš primenom te nove tehnologije sve probleme da rešiš. A pogotovo sa tehnološke strane postoji taj jedan vrlo zavodljiv moment koji ti govori da ta nova tehnologija koju ćeš da primeniš će biti nešto što će biti dugo, dugo, dugo trajno. I to se nonstop dešava. I sad ti kreneš, uđeš u neku firmu, kažeš: “Ok, sad vi imate stari sistem, sad ćemo mi to. 

Ivan Minić: Ništa ne valja, ko ti ovo radio? 

Mika Tasić: Sad ćemo mi da napravimo novi sistem koji će da bude mnogo bolji i bićemo odgovorni, i onda ćeš ti moći da menjaš sve to što se… znaš, i to što se sad ovde drži, pa to nema ni…” I onda ćemo mi sve to da promenimo, i onda ćeš ti… To će biti super, biće super sve dok ne bude. I onda ćeš ponovo da igraš u istu igru, i onda ćeš ponovo da igraš u istu igru, ponovo da igraš. Ja sam, iskreno, na početku bio mlad i naivan. I kad su dolazile neke tehnologije koje su se pojavljivale, koje su vršile i nudile tu vrstu modularnosti, ja sam stvarno, iskreno, na početku bio: “Da, da, da, mlad čovek, mlad čovek, tako je i neiskusan.” I onda, kad sam prošao kroz to par puta, shvatio koja je to falasi. Ali zbog čega sam ovo sve počeo da ti kažem? Zato što kada počinješ da komuniciraš tehnološke probleme, ako ih komuniciraš kroz novac, vrlo se brzo razumete. Ako ti nekome kažeš: “Ok, ovo će te koštati ovoliko, ovo će te koštati ovoliko na duge staze, ovo će da izazove poboljšanje, dobićeš ovoliko profita”, odmah se razumemo i sve je to… i sve je to lepo. Ono što je problem je što u primeni novih tehnologija ti nemaš u velikoj većini slučajeva nikakvu ideju o tome kako će to funkcionisati komercijalno. I to je u stvari najveći izazov u ovom poslu – naći partnera koji je voljan da se s tobom upusti u tu vrstu igre, koji je voljan da istražuje, koji je voljan da rizikuje. Ali ono što je tu najvažnije je da cilj u stvari uopšte nije važan. Sa primenom novih tehnologija ono što je bitno je put. Šta ti naučiš usput, šta si shvatio – shvatio si gde je nemoguće, shvatio si koji pristup, koji na početku zvuči vrlo logično, u stvari je potpuno nelogičan i u stvari je neprimenjiv. Šta je to što ti u jednom trenutku smatraš da je tehnološki neizbežno, moraće da se dogodi? Meni je jako dobar primer za to šta se dešava… možemo to posle da se ubacimo… šta se dešava sa virtualnom realnošću i sa augmented reality. Znači, definitivno tehnološki neizbežno, sigurno će se dogoditi u nekom periodu da ćemo mi izmešati realni svet sa digitalnim – vizuelno, taktilno, kako god. Gde će to doći, kako ćemo mi do toga, kako će to da izgleda, je potpuno nejasno. Ono što je… zbog čega je to dobar primer? Zato što su svi, kad je ta tehnologija krenula, mislili: “Ovo će da bude fenomenalno za zabavu, ovo će da bude fantastična tehnologija, svi će da se igraju s tim i svi će kroz to da gledaju, i svi će da konzumiraju sadržaj kroz to i to će biti fenomenalno.” Međutim, danas, ako pogledaš, što se zabave tiče, tu i tamo ima zanimljivih stvari i nema. Ali u industriji – nezamenjiva tehnologija. 

Ivan Minić: Ali znaš, ima tu jedan momenat koji, ono, verovatno ima veze i sa… možda i sa našim godinama i sa tim šta smo proživeli u međuvremenu. Ali ja se savršeno sećam vremena u kome ja gledam to na svom monitoru, koji gleda kao onaj okrugli akvarijum sa jednom ribicom – monitor. I sad tu je nešto, i ne znam, igramo ono Prince of Persia, i majka me pita: “Šta je ova žuta kocka?” I ja se silno uvredim: “Nije to žuta kocka, to je debela mačka koja ima na glavi ne znam šta!” Brate, žuta kocka. To što ja mislim da je debela mačka, na posletku, nije bitno. I onda, kao, dođu prvi VR headsetovi, i sad ti ono imaš retina ekran na računaru, retina ekran na telefonu, staviš – “Šta je ovo? Na šta ovo liči? Piksel ko dinar, šta je ovo?” I onda kao: “Ok, trebaju ti resursi i sve…” I sad, recimo, ovo novo čudo što je Apple izbacio prošle godine – preteško je za glavu, ne možeš da ga nosiš dugo. Samo sam video na dva minuta, nemam puno iskustva, ali izgleda jebeno brutalno. Konačno! Znači, ono, device koji je skup, koji je nešto 2500 evra, tako nešto, znači ne može baš svako da ga kupi, ne može svako da ga ima kući, ne može dugo da ga nosiš, što je to. Ali konačno imaš kućni uređaj koji, kad staviš, kažeš: “Ok, u njemu kad stavim virtualno tri ekrana ovde, to je dovoljno oštro da su to tri ekrana.” Ne da se pravim da sam stavio, vidiš to lepo, nego je stvarno tu. A ono sve pre toga – magično je zato što ti se pomeraš, ono se pomera, ti, sve se to… 

Mika Tasić: Ali, ali! Zbog toga ti je, na primer, meni fascinantan baš taj, znaš, taj flip. Zato što svi su krenuli kao: “A, ovo će biti za zabavu, za zabavu, za zabavu.” A onda su ljudi shvatili da u velikoj većini… Evo, na primer, zašto sam to istraživao – baš mi je bilo fascinantno. Znaš kako se to kaže? 

Ivan Minić: Life sciences. 

Mika Tasić: Ne, ne, ne, nego znači farmakologija, medicina, to se zove kao zabavne nauke. Zabavne nauke! Ta tehnologija trenutno je nezamenjiva u svakom aspektu. Znači, ti prvo imaš primenu u fundamentalnom istraživanju, znači u laboratorijama. Ko što si za vreme kovida shvatio – proteini su jedna mnogo komplikovana stvar. Kako oni izgledaju, njihov oblik… To su neverovatne stvari. Kako ćeš ti to da… Znači, kad ti to pogledaš na monitor – ne postoji način. Znači, ne postoji. Ti moraš to konstantno da pomeraš da bi dobio iluziju. Čim ga zaustaviš, on se pretvori u dvodimenzionalnu tačku. Kao kod onog momenta kad šeta iluzija, kad šeta dalmatinac po crno-beloj pozadini. I ono, dok ide video, ti vidiš dalmatinca. Čim video stane, odmah samo tačkice. Dok pritom, sa ovim uređajima, ti to postaviš na glavu, ti si odmah u potpuno drugom svetu, u kome taj problem, koji svaki naučnik koji se time bavi, jednostavno ne postoji. Možeš da ga obiđeš. Možeš da ga obiđeš, možeš da ga pomeriš, možeš da vidiš kako se to uklapa jedno u drugo, kako to funkcioniše. Ti sad da nađeš laboratorije koje se bave… Ima bez virtualnih alata. Nema šanse. Znači, od toga ti sad imaš jako veliku primenu virtualne realnosti u medicini, pogotovo za vežbanje lekara pred kompleksne operacije. Sada ljudi rade operacije koje su bukvalno bez te tehnologije nemoguće. Sad, pre godinu dana, kao bog zna kako ovaj bitan case study su odradili razdvajanje sijamskih blizanaca kojima su bile glave spojene. I lekari su morali da vežbaju tu operaciju mesecima. Ali pritom, kako se sada hirurzi vežbaju operacije? Tako što stave virtualni headset. Imaju robotske ruke koje rade po inverznoj kinematici, tako da ti pod alatom osetiš otpor koji je realan. I lekari su tu decu pobili 50 puta pre nego što su 50 puta tu operaciju odradili kako treba. 

Ivan Minić: Treba ti magnetna… Imaš sve kao isto…

Mika Tasić: Totalno milimetar precizno, i odradiš, odradiš, odradiš, odradiš i uvežbaš i onda odradiš za stvar.

Ivan Minić: I naučio si nešto što ti nikada više neće… 

Mika Tasić: Da, ali… Ali si uradio nešto što je nemoguće. Da, da, uradio si nešto što je nemoguće. Sada imaš virtualnu realnost koja se koristi u medicini kao terapija. Imaš terapeutske aplikacije koje… Znači, u svaki aspekt medicine je ušla na neizmeran način. Znači, da ne pominjem industriju. Obično, da ne pominjem to da ti sad imaš postrojenje, imaš u postrojenju mašinu koja košta X miliona, koja radi 24 sata dnevno i svaki minut kad ne radi košta boga oca novca. Kako ćeš ti da istreniraš nekog da održava tu mašinu osim da zaustaviš mašinu i da mu to pokažeš? Ovako napraviš mašinu vežbe, brazeru… 

Ivan Minić: I onaj momenat da sada zaista te robote možeš da pošalješ da servisiraju nešto pod kontrolom čoveka, upravljanjem čoveka, na mestima gde čovek ne bi mogao da dođe. Ili bi možda i mogao, ali bolje je da ne bude tu jer nije bezbedno. 

Mika Tasić: Potpuno, potpuno, potpuno, potpuno. I tako da, znaš, ta tehnologija sada ulazi u neke stvari, pojavljuje se, radi, vrlo je korisna, ali na mestima na kojima nije bilo očigledno da će se na početku to desiti. Malo ko je pomislio da će te mašine završiti u industriji. Kad smo svi… Kad su krenuli, svi su mislili zabava, igrice. 

Ivan Minić: I mislim, postoji. Industrija zabave postoji. Jedan moj dragi prijatelj, Adrian Đura, bio je i u gostima. Njegov mali studio se bavi VR igrama. 

Mika Tasić: Da, da, da. 

Ivan Minić: Koje imaju svoj market, koji je, u odnosu na klasične igre, smešan i svodi se na shopping mallove i iskustva ljudi tamo. Njima je to lep market, zanimljiv je, nema previše konkurencije, oni tu prave OK posao, ali nije ušao u mainstream koji smo svi očekivali. 

Mika Tasić: Tako je. 

Ivan Minić: Jer u jednom trenutku su headseti postali toliko dostupni da je svako mogao da ih ima. OK, kvalitet… Opet kažem, ti staviš to i to nije to. Ali možeš da ga imaš u kući, i da smo našli neku igru koja je beskrajno zabavna, verovatno bismo se igrali. Mislim, ljudi su jurili Pokémone s telefona. 

Mika Tasić: To jeste. Dobro, sad, znaš, ima tu nekolicina koje ja poprilično poštujem. 

Ivan Minić: Ne, ne, ne kažem to kao lošu stvar. To jeste bilo beskrajno zabavno. 

Mika Tasić: Jeste, jeste. 

Ivan Minić: I korisno, jer su ljudi šetali okolo kao ludaci. 

Mika Tasić: Potpuno, potpuno, potpuno. Ne bi mrdnuli iz kuće. 100%. Meni je, na primer, znaš šta je to zanimljivo… Ako posmatraš malo istoriju toga, meni je bilo jako zanimljivo kada se sve to desilo. Količina infrastrukture koja se pojavila za neshvatljivo malo vremena. Kako ti kažem, na neki način je bila… Znaš, tehnolozi su potrčali za tom tehnologijom zato što su svi shvatali: “Aha, ovo je fantastično, neizbežno, ovo će se sigurno desiti, poboljšavaće se, ovo će svi hteti, ne samo mi, geekovi.” Hit and miss. Ali, na primer, što mi je bilo fascinantno… Na primer, kad je Google odradio svoj još 2016, kada je pustio Google… Ne, ne, ne, kada je pustio API za mape. Znači, šta su oni odradili? Oni su još 2016. odradili API koji ti je omogućavao da… Znaš kako, kad imaš onaj Google Earth, pa kada si… Ti u principu znaš geometriju svog prostora na planeti. Zato sada, kad si na Androidu ili na Google Maps, pa kada odeš, imaš onaj AR mod, da možeš da prepoznaš unutra, pa ti pokazuje one strelice i tako. Što, u stvari, znači da oni imaju kompletnu planetu, znaju prostor. Se razume? I onda si dobio API koji ti je omogućavao da sve te zgrade koje su oko tebe, sav taj prostor, zameniš sa čim hoćeš. Znači, ti si 2016. imao, da si sad imao neke AR naočare, ti si još 2016. imao API koji ti je omogućavao da napraviš od Beograda što hoćeš, Western New York. Sve bi bile zgrade iste, samo što bi izgledalo onako kako ih ti staviš da izgledaju. Na primer, i onda su jako puno cloud servisa postavili, jako puno API-ja je otvoreno, jako zanimljivih stvari se desilo koje su sve sad pozatvarane, poisključivane, od toga trenutno u tom prostoru nema ništa. Ali dobra ilustracija za taj tehnološki hype i za to gde tehnologija može da u principu uvek odlazi u nekim nepredvidljivim pravcima. 

HYPE I ILUZIJE U INDUSTRIJI

Ivan Minić: Šta ti je bilo najinteresantnije u tom prvom periodu kad si počeo da radiš takve stvari? 

Mika Tasić: Što mi je bilo najinteresantnije je način na koji ljudi koji naručuju takvu vrstu poslova žive u iluziji da je uspeh neminovan. Po definiciji, kad radiš research and development, problem je što je taj proces jedno kontinuirano padanje na nos, hit and miss, sa mnogo više promašaja. Po definiciji, ti radiš nešto što niko pre nije uradio. Šansa da ćeš da ga nabodeš u prvoj iteraciji ne postoji. Ono što je tu zanimljivo jeste da se u industriji, pogotovo u štampi, samo priča o uspesima. Za razliku od akademskog istraživanja, gde ljudi objavljuju i stvari koje ne rade…

Ivan Minić: Da, evo sve smo ovo uradili i shvatili da ne radi, da ne biste vi ponavljali. 

Mika Tasić: Evo vam podaci, proverite, uradite. U industriji toga nema. U digitalnoj industriji, koja je i dalje poprilično zasnovana na nekom hype cycle-u, sve se predstavlja kao fenomenalno, najbolja stvar ikada. I onda, kada neko dođe i kaže: “Mi ćemo da napravimo nešto što niko pre nije uradio, to će da bude fenomenalno!”

Ivan Minić: Ajde sad vidi ti to tvoje nešto… 

Mika Tasić: Tako je. I zanimljivo je objasniti ljudima da je proces bitan, pogotovo u svetu u kome bi ti hteo da komercijalizuješ tako nešto, što se u agencijskom svetu dešava. Ako hoćeš da imaš razvoj koji ide u tom pravcu, onda imaš dve struje između kojih moraš da balansiraš. Prvo, s jedne strane, imaš inženjere. Inženjeri su vrlo zanimljiva kategorija, i ja sebe ubacujem u tu kućicu – to je moj narod, sto posto moji ljudi. Ali ono što je interesantno jeste količina konzervatizma koji vlada u prosečnom inženjerskom umu, što mi je i dan-danas nerazumljivo. S jedne strane, inženjeri obično jako vole svoje alate, jako vole to što rade, vole programski jezik kojim se bave. To mora da bude urađeno na određeni način. Tu postoji neka unutrašnja estetika koda, neka unutrašnja lepota svega toga. Ponekad je proces mnogo bitniji nego završni proizvod, što dovodi do toga da pristupi budu poprilično konzervativni. Ako hoćeš da eksperimentišeš sa takvim ljudima, to je poprilično teško. S druge strane, to su ljudi koji žive za tehnologiju, uzbuđuje ih tehnologija, svaka nova igračka koja se pojavi. E sad, pristup: “Samo ono što ja radim je važno!” I onda, odjednom, binarno – bum! Sad je ovo novo i sve mora da bude to novo. To je jedan vrlo zanimljiv izazov. Dakle, ta dva izazova – raditi sa klijentima koji zahtevaju nemoguće i raditi sa inženjerima kojima je sve nemoguće – je vrlo zanimljiva stvar. Kako premostiti to, kako sve uvezati, pomiriti, kako pomoći jednoj strani da vidi drugu? 

Ivan Minić: Tehnologija ima još jednu vrlo interesantnu karakteristiku, koja postoji i u drugim oblastima, ali nigde nije toliko očigledna kao danas. A to je da ti možeš da uradiš sve kako treba, da napraviš dobru stvar, da se ljudima svidi – i da ona ipak ne uspe. Jer to da se ljudima nešto svidi i to da ljudi nešto aktivno koriste svaki dan duže vreme često nisu stvari koje su međusobno povezane. Mi inženjeri se često ložimo na to što smo napravili nešto što prvo ne može da se napravi normalno, a drugo, ložimo se na tehnološku izuzetnost nečega, koja omogućava da to nešto radi neverovatne stvari. A ljudima treba da upale i ugase veš mašinu. I to što smo mi napravili čudo nikome ne treba na taj način. Možda će im trebati za dve godine, ali za dve godine će firma propasti jer ne može da čeka. 

Mika Tasić: Potpuno se slažem. I potpuno se slažem da ulazimo u neku reakciju… Reakcija koja se javlja na tehnološku pismenost, bar na Zapadu, meni postaje fascinantna. Postaje mi fascinantna odbojnost koju ljudi počinju da imaju prema tehnologiji. Fascinantno mi je da ljudi ne žele da investiraju malo vremena da bi usvojili neku novu veštinu. Možda zbog toga što smo potpuno preplavljeni time i svako misli: “Ako sad moram da naučim ovaj novi alat ili da se bavim ovim, to znači da sutra nemam vremena. Ja ovo moram da uradim brže.” 

Ivan Minić: Ili, što bi veliki Douglas Adams rekao: “Sve što se pojavi posle 35. godine je glupost.” Vrlo je jednostavno. 

Mika Tasić: Dobro da, slažemo se, jeste, ima toga, ima toga jako puno.

Ivan Minić: Ali postoji i taj dodatni korak koji je digitalni minimalizam i insistiranje na tome da se ekrani ne koriste, da se ekrani… šta god. Jer su… šta god. Na kraju se ispostavilo, evo neko neka me ispravi ako nisam u pravu, ali koliko sam slušao, čitao nešto u poslednje vreme, celo ono smaranje sa plavom svetlošću i kako ne treba, i kako utiče loše i sve ostalo, na kraju se ispostavilo da nema nikakvog smisla, da je bullshit. Mislim, verovatno nivo toga je mnogo manji nego što je predstavljeno, i kao, dobro, što smo pet godina pričali samo o tome? U svakom slučaju, postoji ta neka potreba da se napravi korak nazad. Možda u nekim slučajevima to i nije loše, verovatno to ima smisla, ali ja i dalje mislim da 95% ljudi apsolutno nije svesno kakvo čudo ima u svom džepu svaki dan. 

Mika Tasić: Potpuno. 

Ivan Minić: Ja skoro nešto pričam za neki projektić koji hoću da radim, skeniranje nekih objekata, nešto, i računamo šta bi, kako bi, gde bi, šta bi. Ja kažem na kraju: “Ali brate, sve što treba da uradimo je da kupimo iPhone 12 Pro, koji sad košta 300 evra, imaš tri kamere, imaš LiDAR, potpuno, i imaš hardware na kome može da se vrti celo računanje koje meni treba za to, jer nije nešto preterano kompleksno.” 

Mika Tasić: Potpuno. A sad, zavisi, ako hoćeš neku egzotiku, imaš i ovaj Gaussian Splatting sad i cveta. Ja visim, tehnologija koja nezamislivo rešava takve probleme, fascinantno. 

Ivan Minić: To je uređaj koji sad košta 300 evra. Tako je, tako je. Na njemu imaš sve, i može da ti kaže i gde je, na osnovu ostalih senzora koje ima unutra. Mi nemamo predstavu da to postoji. 

Mika Tasić: Tako je, tako je. I ne samo to, nego isto imaš i taj jedan momenat gde toliko podrazumevamo stvari da čak ne umemo više ni da ih cenimo. Dolazimo do toga da mi sada, u svakodnevici, svako od nas koristi stvari i servise koje, iskreno, da si ih uzeo pre 10 godina, da si ih stavio u James Bond film ili neku naučnu fantastiku, svi bi rekli: “Daj bre, preteruješ.” Ja mislim, stvarno. A sada je to svakodnevica koju moja baka koristi bez problema. Tu mi je uvek fascinantno.

Ivan Minić: Da mi je neko rekao da ćemo na taj način da razmenjujemo slike mačaka, ne bih mu verovao. 

GDE ĆE NAS ODVESTI AI

Mika Tasić: Ali jeste, jeste, jeste. Mada, ne znam. Ovaj singularity kroz koji prolazimo sada, sa ovim veštačkim inteligencijama, mislim da potencijalno… kako ćemo mi iz njega izaći, nisam siguran. Ali taj problem koji ti opisuješ, mislim da ova tehnologija rešava mnogo dobro, da ubacuje sebe između te kompleksnosti koja postoji, potpuno može da je apstrahuje u jedan… u jedan apsolutno. Ono što je meni fascinantno, kao nekome ko se bavi kodiranjem, programiranjem, ko razume problematiku itd., hardware ne prati uvek. Velika većina ljudi koristi veoma mali procenat hardware-a koji poseduje.

Ivan Minić: Uključujući sopstveni mozak, na mestu broj jedan. 

Mika Tasić: Na mestu broj jedan, definitivno, definitivno. Ali znaš, velika većina stvari je ubačena u te mašine. Pogotovo, da je primer, ne znam, grafičke kartice, zvukovi itd. Ta mašina može neverovatne stvari da radi, a neminovno, velika većina tih kompjutera sada se koristi kao što su 60-ih zvali “thin client”, kao terminali za neku mašinu tamo. I ja tu koristim web browser i to je sve. A ta mašina može da odradi strašne stvari, neverovatno kompleksne i komplikovane. Ja to ne koristim, a) jer mi je komplikovano, b) neko mora da napiše program koji ja moram da downloadujem, da ga instaliram, da naučim kako se koristi. Mi smo jedan korak od budućnosti u kojoj to uopšte nije problem, u kojoj ću ja da kažem svom kompjuteru da imam problem, kompjuter će da kaže: “OK, ja ću da napišem program koji će se izvesti sam na sebi i rešiti ti taj problem.” Ta promena donosi budućnost koju mislim da je veoma teško predvideti – otvaranje mogućnosti da svako, čak i nesvesno, da uopšte ni ne znaš da se to dešava, može u toj mašini da kaže: “Ej, meni bi bilo dobro kad bih imao aplikaciju koja bi samo za mene radila to i to.” Jer samo tebi i treba, na hardware-u koji samo ti imaš. I to me beskrajno uzbuđuje, taj novi način interakcije sa mašinom i mogućnost da mašina može najzad da iskoristi sve svoje mogućnosti koje poseduje. Meni je to strašno zanimljivo. 

Ivan Minić: Mnogo mi je drago da o tome razmišljamo, da ti misliš o tome, a ne o nuklearnom holokaustu koji će da se desi pre toga. Ali dobro. 

Mika Tasić: Ne znam šta da ti kažem, ja sam veliki optimista tu. Jer šta ja mislim? Znaš, ona budućnost koje se svi plaše, “Sad će AI da zavlada planetom, pobiće sve ljude” i tako dalje – nema šanse. Zato što bi to bilo neminovno samoubistvo za taj AI. Ja mislim da smo sada, znaš… Pogotovo u bliskoj budućnosti, kada taj AI stvarno bude primenjen na način koji će uticati na sve naše živote. Mislim da dođe neki Marsovac i da pogleda planetu Zemlju bez ikakvog kulturološkog konteksta, on bi pomislio da smo mi ko neki mravi, da je to ko neka matica koju mi moramo da negujemo, koju mi moramo da hranimo jer je nesposobna da se sama brine o sebi. 

Ivan Minić: Ne znam, imaju oni ljudi što su rekreirali onaj neki eksperiment na bazi nekih, ono, verovatno glinenih pločica i vremena Egipta i to sve, kao napravili bateriju od 400 krompira i kao upalili nešto i to radi. U Matrixu mi smo te baterije. Pa sad, možda će nas negovati za potrebe baterije…

Mika Tasić:  Možda, možda, svakako. Ili kućni ljubimci. Videćemo. 

Ivan Minić: Ono, naravno da od teoretičara veštačke inteligencije koji zalaze u te stvari, oni koji gledaju najkatastrofičnije dobiju najviše prostora jer to je najzanimljivije za slušanje. 

Mika Tasić: Clickbait i kultura u kojoj mi živimo. 

Ivan Minić: Tako je moje neko mišljenje kad smo par puta nešto diskutovali o tome, a ne mislim da sam dovoljno kvalifikovan. U odnosu na prosečnog čoveka, verovatno jesam dovoljno kvalifikovan. Moje mišljenje je vrlo jednostavno. Nemamo mi, ljudi, struje za to. Što se brinete? Nemamo mi struje za to što treba. Znači, sve ćemo mi da napravimo, ali za sad još uvek nemamo struje. E sad, počinju da grade nuklearne elektrane da bi ono nabavljale to. Možda bude napeto. 

Mika Tasić: Mada, menja se, pa menja se. 

Ivan Minić: Dešavaju se interesantne stvari i to jeste nešto što je zapravo meni, recimo, jedan od najzanimljivijih problema koje sam voleo da rešavam. To je, okej, ti možeš da uradiš nešto impresivno na beskonačnoj količini hardvera i resursa, ali možeš li da uradiš nešto iz ugla percepcije 5% lošije na 5000 puta manje hardvera? I vrlo često možeš. Vrlo često. 

Mika Tasić: Pogledaš šta se sad dešava sa ovim što se kaže… 

Ivan Minić: Mislim, dobro, videćemo dok izađe epizoda, možda se nešto promeni, ali za sad je OpenAI izgubio posao od AI-ja. Što je onako dosta zanimljivo. Jedna… Vidi, svaka čast Kinezima. Ne verujem ja ništa i ne sviđa mi se ništa. Pazi, bio sam, video sam. Ne sviđa mi se…

Mika Tasić: Ovo je sa naučne strane, sa tehnološke strane impresivno odrađeno. Impresivno. 

Ivan Minić: Ali nemamo da vidimo šta je ispod i kako to radi 

Mika Tasić: Imašš. Otvoreno. Open source je da ono što možeš da poteraš kod sebe. Pričam o onome što je javno dostupno, i trening materijali i način na koji je odrađeno i kako se radi trening i trialovi, sve je otvoreno. Ali videćemo. Ali da se stvari menjaju iz korena, definitivno. Živimo kroz singularity. Mislim, znaš…

RAD U GOOGLE-U

Ivan Minić: Kada neko ukuca tvoje ime na Google, dobije da si radio u Google.

Mika Tasić:  Istina. 

Ivan Minić: I šta imaš da nam kažeš povodom toga? 

Mika Tasić: Jedno neverovatno zanimljivo iskustvo. Videti tako jednu organizaciju iznutra, kako funkcioniše, kako razmišlja, je privilegija. Stvarno privilegija. Ja sam u to uleteo sa strane tako što je u to vreme Google imao problem jer ljudi su ih i dan-danas vide poprilično kao deo problema koji tehnologija sama po sebi nosi. Oduzimanje poslova, ljudi ostaju bez posla, jel’ moraju da se prekvalifikuju. Ono što se, ovaj, kaže, budućnost zapošljavanja, i “future of work” je bio kao veliki problem. I marketing department Google-a je smatrao da bi bilo dobro da se to reši i da bi bilo lepo da Google može da obrazuje ljude tako što će ih učiti digitalnim veštinama, tako što će im pomoći da naprave tu tranziciju iz industrija koje nestaju u industrije koje se pojavljuju. Ono što sam ja naučio, a što nisam znao pre nego što sam krenuo tamo da radim, je koliko je u stvari taj ekosistem unutar te korporacije dinamičan. Koliko s jedne strane postoji jedan korporativan, rigidan, veoma, veoma ozbiljan deo koji se bavi stvarima koje su strogo definisane, apsolutno, cloud computing, engineering, koji se tu bavi, znači search, ozbiljni ljudi koji rade ozbiljne stvari i to. S druge strane, svako od tih ozbiljnih ljudi, velika većina, imaju onaj deo koji je njihovih 20%, jedan dan nedeljno gde svako može da se bavi nekim svojim projektom. Za moje vreme sam video dva projekta koja su “diplomirala”, u stvari, koja su sad poznata na celoj planeti. I to iz jednog malog dela. Tako da to nije toliko samo slovo na papiru, to je nešto što se iskreno podržava. Ali ono što je tu meni bilo fascinantno je raditi u organizaciji koja efektivno ima beskonačnu količinu resursa. 

Ivan Minić: Svojih. 

Mika Tasić: Svojih. I taj prelaz… Ja ne mogu da ti opišem koliko je meni trebalo vremena mentalno se navići da ne razmišljaš o resursima u rešavanju problema. Znači, ako trebaš da rešiš problem i sad kao: “Jao, ali to će da bude skupo, to će biti neefikasno, to će biti…” Što je tu problem? Mislim, zato što ćeš ga rešiti komplikovano, onda ćeš da ga optimizuješ, nije problem. Ali taj put kojim si godinama, godinama, godinama radeći sa klijentima koji gledaju iz neminovnosti svaki dinar, koji gledaju da uštede, da sve to bude super optimalno, da ti je jednostavno to skinuto kao constraint u načinu razmišljanja. Ne možeš da rešiš? Ako baš hoćeš, poslaćeš nešto na Mesec. Možda se to da predložiti, možda se i dogodi. Ali nije “kako ćeš ti ići na Mesec?”, nego “ti bi na Mesec?”. Okej. 

Ivan Minić: Čekaj da vidimo da li ima već nešto da ide, pa da ubacimo. 

Mika Tasić: Otprilike. Znači, to je jedna stvar koja je stvarno fascinantna. Drugi je način na koji ta korporacija pristupa onome o čemu smo ranije razgovarali, načinu na koji gledaju na inovaciju. U kojoj se potpuno razume da je tu proces bitan, da je tu put bitan, da je tu repetitivno padanje na nos neophodan deo. I da oni iskreno, najiskrenije u to veruju. Znači, oni to iskreno žive, taj etos. I to je stvarno divno. I ono što je stvarno privilegija te organizacije je način na koji nešto što je uspešno može da poraste. Na primer , projekat na kome sam ja radio je evoluirao. Počeo je kao nešto što je, baš u samom začeću, mi smo ga zvali Google Garaža. Projekat koji je počeo tako kao ta digitalna garaža i sada se nastavio u taj projekat koji se zove Grow with Google. Počeo je kao jedan mali pilot-projekat u okviru Velike Britanije, nudeći kurseve za obrazovanje ljudi u osnovama digitalnog marketinga. I to je bio jedan onako klasičan MOOC, manje-više, malo optimizovan za tu vrstu sadržaja, ali relativno skromno napravljen. I kada su ljudi shvatili koliko postoji glad za takvom vrstom sadržaja, taj projekat je krenuo od te jedne male implementacije za jednu zemlju, prerastao u okviru od godinu i po dana u globalan proizvod, globalan projekat, koji je na kraju bio postavljen u 60 zemalja, koji je bio hiperlokalizovan, da smo mi imali recimo samo pet verzija na engleskom. Znači, i Australija i Novi Zeland, zato što je imao specifične stvari za svako specifično tržište. Do toga da smo imali za godinu i po dana od tog jednog malog projektića, došli do toga da je 2018. Sundar otvorio Google I/O sa projektom Grow with Google. Ubacili smo oko 20 miliona ljudi, obrazovali ih, izdali smo milione digitalnih sertifikata. Taj projekat je sada evoluirao u kolaborativni projekat sa Kurserom, koja sada nudi svoje kurseve kroz tu platformu. Ali to iskustvo vođenja od jednog malog projekta, koji je bio jedan mali web MOOC, do toga da se proširi na 64 zemlje, da se platforma postavi ne samo na web, nego smo imali i dve native aplikacije za Android i za iOS, i sve to izvesti u tom periodu od dve godine, stvarno je impresivno. 

Ivan Minić: Osim toga što te organizacija podržava da uspeš u projektu od koga ona ima direktan interes, kako te podržava da daš sve od sebe? 

Mika Tasić: Organizacija te podržava da daš sve od sebe na različite načine. Ja sam tamo bio strano telo. Ja sam bio konsultant, što se zove TVC. Ja sam bio tehnički lead i vodio ceo taj projekat, ali sam bio freelancer. I ono što je tu bilo interesantno iz te pozicije, nekako si malkice izmešten sa svim dovoljno da možeš da posmatraš situaciju kao malo stranac, ne baš onako zaposlen. Ono što je zanimljivo je način na koji ta organizacija radi, a i to je nešto što, mislim, važi u principu trenutno u celoj industriji. Sve ono što ti možeš da imaš kao mali problem u svom životu – šta ćeš jesti za ručak, gde ćeš ići u gym, da li ti treba masaža ili ne – znači, sve je to rešeno za tebe. Šta ćeš da obučeš, gde ćeš da živiš, nula problema imaš oko toga. I ta vrsta motivacije mislim da pomaže i radi sa određenom količinom ljudi, ali mislim da postoji jako veliki otklon od onoga što je normalno u drugim industrijama. Tako da je vrlo zanimljivo, na primer, posmatrati ljude koji ulaze u tu organizaciju, a dolaze iz organizacija u kojima takva neka kultura uopšte ne postoji. Ponekad tu postoji mali otklon i otpor koji je kao: “Okej je to, ali ja, moj gym…” Tako da, to je zanimljivo. Ono što je isto zanimljivo je da postoji opcija da u okviru te organizacije možeš da napreduješ u pravcu koji želiš i da postoji ta neka vrsta blagog, kako da ti kažem, alignmenta između onoga gde ti želiš da odeš i onoga gde organizacija želi. 

Ivan Minić: Da će se organizacija prilagoditi tebi? 

Mika Tasić: Pa, ili je dovoljno velika da može da proba da ti nađe mesto gde ćeš se najbolje osećati. Super su, divni su poslodavci, fenomenalno je raditi za njih, ali mislim da je njihova motivacija duboko komercijalna, ne nekako preterano altruistična. 

Ivan Minić: Kao u onoj reklami za pogrebne usluge: “Vaše je samo da umrete.” Dobro. Već dugo si tamo, radio si sve i svašta, prošlo ti je mnogo tehnologije kroz ruke, sazreo si na tom tržištu i sa onim tech stackom koji je sada dostupan, da kažem, svima. Šta je ono na čemu si radio u poslednjem periodu? Šta je ono što ti sad najviše zaokuplja pažnju? 

Mika Tasić: Trenutno mi zaokuplja pažnju nekoliko stvari. Jedna stvar je van tehnologije. Krenuo sam da radim neke stvari koje sam onako potajno oduvek hteo, na neki način. Krenuo sam da pišem, možda se usudim da ponekad čak i objavim nešto, ali to je onako više sebi za dušu. Pokušavam da i dalje… Ja stalno imam tako neku vetrenjaču na koju jurišam. Imam neke vetrenjače trenutno tehnološke gde bih možda voleo da probam nešto, da možda napravim startup i slično. Jako me zanima korisnički interfejs koji nudi, kao što sam ti rekao… Trenutno se ježim da ga nazovem veštačka inteligencija, jer od te inteligencije tu nema ničega, ali privid koji stvara otvara nova vrata za komunikaciju sa mašinom na nivou koji nikada pre nije bio moguć. Tako da taj aspekt me stvarno uzbuđuje. Jako me uzbuđuje primer, kada smo već kod Googla, od svega što trenutno postoji na tržištu, jedina stvar koja mene totalno patosira, fenomenalno, fascinira me potpuno, je Google-ov NotebookLM primena. Znači, po meni jedina ozbiljna primena ove tehnologije, zato što je limitirana. 

Ivan Minić: Suite je. Pravi je suite. 

Mika Tasić: Pravi je suite. Limitirana je na podatke kojima ti, da, znači, reliability tih podataka je na osnovu izvora koji su potpuno pod tvojom kontrolom. Ali ono što stvarno me fasciniralo je ovaj novi interaktivni podcast, deo koji je apsolutno me patosirao. Patosirao me je zbog toga što do sada svaka vrsta komunikacije sa mašinom, pismeno, usmeno, na bilo koji način, uvek je jedan na jedan. I to napravi neku vrstu dinamike. A šta ćeš ti sad da četuješ sa mašinom ili ćeš da pričaš sa ChatGPT-em ili nečim, sve je to ok, ali u trenutku kad ti više nemaš pitanja, ta mašina će utihnuti. Ova vrsta komunikacije, da ja sad dam toj mašini gomilu nekih dokumenata koje treba da naučim za školu, napravim prezentaciju, da savladam nešto što ne znam ili imam neki problem koji treba da rešim, da ja pohranim te podatke u tu mašinu i da onda dvoje ljudi o tome pričaju, da ja mogu da uskačem tu s pitanjima i da ih pitam i da ja, kada nemam šta da pitam, da oni pričaju, je genijalan, revolucionaran način interakcije sa mašinom. I to je ono što mene stvarno uzbuđuje. Ta vrsta kako ljudi, mašine, kroz taj filter veštačke inteligencije i te barijere koje se ruše, ti putevi koji se otvaraju, potpuno me to fascinira.

Ivan Minić: Mislim, svi smo u nekom trenutku imali interakciju sa chatbotovima, pa je ona bila užasna, pa je bila manje užasna, pa je bila relativno dobra, pa je bila prilično dobra, ali u svakom trenutku si ti bio savršeno svestan toga da je preko puta tebe mašina. I koliko god da ona lepo napiše taj odgovor, ti znaš da je to mašina. Ne treba ti Turingov test, znaš da je mašina. Ali sada smo zaista došli u situaciju da neke vrste interakcija, naročito kada ima dovoljno signala o tebi, kada dovoljno nauči o tebi, što znači kada ukrstiš ono što Meta zna o tebi, ono što TikTok zna o tebi, kada ukrstimo dosta tih baza, dođeš u situaciju da možeš zapravo da dobiješ savršen odgovor sa druge strane i savršenog nekog ko može da te u životu, znaš ono, profesionalno vodi, leveluje, ko može da ti bude odličan terapeut, može da ti bude odličan konsultant. Ok, možda ne moramo da idemo odmah na tu stranu, ali znaš, to je ono što često mi pričamo – 90% problema koje rešavaju stručna lica su problemi koji mogu da se reše lako. U nekim industrijama možda ima smisla preusmeriti ih na tehnologiju. U nekim.

Mika Tasić: Pa jeste, znaš, ali ima tu još jedan deo koji je, 100% se slažem, ali postoji sad tu još jedan deo koji mene, kao tehnologa, od uvek fascinirao. Taj neki… Mislim, mi smo po definiciji, ja ne znam, ja mislim da možda smo i kao vrsta sebe nazvali pogrešnim imenom. Mi sebe zovemo kao homo sapiens, iskreno, ja malo razumnih majmuna bez dlaka znam, ali mislim da smo stvarno sebe trebali da nazovemo homo technicus, jer mi smo naj, naj, najbukvalnije na biološkom smislu evoluirali da ne možemo da živimo bez tehnologije. Prvu stvar koju smo uradili, mi smo eksternalizovali želudac u lonac. Mi ne možemo da živimo bez kuvane hrane, mi ne možemo bez vatre. Mi ne možemo da preživimo bez tehnologije. Taj neki konstantan otklon koji mi imamo od tehnologije, taj neki konstantan latentni strah, još od vatre, još od ludista što su ubacivali, s pravom doduše, ali nema veze, čiviluke u mašine itd. Mi stalno imamo neki strah da će mašine da nas pojedu, da će da nas unište, da mašine nisu kao mi, da mi imamo intuiciju i šesto čulo i ljubav i sve ostalo, a da su mašine hladne. I ne lezi vraže, prvu pametnu tehnologiju koju smo dobili, ona je mnogo više čovečna nego bilo šta što smo mogli da zamislimo. Prvo, totalno je samouverena bez ikakvog razloga. U velikoj većini slučajeva priča gluposti, ali sa potpunim samopouzdanjem, znači bez onog, sa totalnim autoritetom – ja mislim da je ovo ovako, to je napisao Njegoš, ovo je to, znači, sto posto. I to mi je strašno zanimljivo. S druge strane, tehnološki, kad pogledaš kako to u stvari radi ispod haube, shvatiš da sve radi na intuiciju. I onda smo, znaš, nekako uspeli da napravimo tehnologiju koja je u stvari sve ono što smo nekad hteli da mašina bude – da ima intuiciju i da sve radi na gut feeling i da tu ništa nije strogo definisano. Sve smo to uspeli da napravimo. Sad smo dobili ovo i sad smo u fazonu – u, ovo je strašno i ovoga se strašno plašimo. Tako da…

Ivan Minić: Ima jedan problem, mislim, problem koji je ta mašina uspešno rešila, a to je da je naš gut feeling jako predvidljiv. 

Mika Tasić: A, jeste. Kod velike većine ljudi. Pa tako je, pa da, po definiciji. Da, da. 

Ivan Minić: Ne znam, moje mišljenje je svakako da se u životu mnogo više treba plašiti ljudi nego mašina. Bar ova dosadašnja istorija, poslednjih nekoliko milenijuma. 

Mika Tasić: To sigurno. 

Ivan Minić: Inače, mašine, bar im je tako bilo otkad se mi njima bavimo, rade samo ono što im mi kažemo. 

Mika Tasić: Nažalost. 

Ivan Minić: I ako budu radile nešto što one same sebi kažu, to će sigurno biti inspirisano nečim što im je neko od nas rekao. Tako da… Bez. 

Mika Tasić: Tako je. A mene užasavaju mašine sa puškama na njima, moram ti priznati. A trenutno ih je sve više i više. 

Ivan Minić: Pa, mislim, sećamo se svi filmova u kojima su deca, gejmeri, igrala igrice, a kao… A kao? Vozila neke bespilotne letelice negde. And look at us now. 

Mika Tasić: Jeste, jeste, jeste. Potpuno si u pravu. Ender’s Game. Tako je, tako je. 

Ivan Minić: Znaš, tako da… Dobro. Provozali smo se kroz 30-ak godina tehnologije i 50-ak godina života. Mnogo mi je drago što si došao i što smo ispričali ovu priču. Zakazujem ti da ponovo sednemo i da pričamo malo bez hronologije o tehnologiji, kad se malo gledaoci iskuliraju i odslušaju nešto drugo. Veliko je zadovoljstvo imati te kao gosta, velika je privilegija imati priliku da pričamo s tobom i hvala ti još jednom što si došao. 

Mika Tasić: Hvala, hvala puno. 

Ivan Minić: Hvala vama što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo interesantno. To bi bilo to za ovu emisiju. Hvala što pratite kanal.