Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je moj dragi prijatelj Aca Stojković, Aca South Agency, koji će nam pričati o tome kako je došao do toga da, nakon gomile zanimljivih i neobičnih stvari koje je radio, pa je tako u jednom trenutku i bio zadužen za gomilu Facebook stranica koje su popularizovale razne lokalne medije i sadržaje, bude možda i jedan od globalno najvećih kontribjutora na iStocku, odnosno ljudi koji su napravili najveći broj stock fotografija koje su poslali na ove servise. Mislim da je taj broj sad prešao 250.000. Kako neko napravi 250.000 fotografija u najrazličitijim setupima i kako to koristi, s jedne strane da razvija svoj posao, a s druge strane da nađe sebi izlaz i lek za neke teške životne situacije, čućete u ovom razgovoru koji je sve samo ne običan.

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.

Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Duže vreme nismo imali predstavnike stockerske scene, a prošli put kad smo imali, kad je bio Miša, i topla preporuka za epizodu sa našim bratom, dogovorili smo se da i ti, Aco, dođeš. Napravili smo malo distancu tu, čisto da ljudima ne bude dosadno da su slične teme i slične priče. Prošlo je sasvim dovoljno vremena, dobro mi došao. 

Aleksandar Stojković: Hvala, brate, bolje te našao. Hvala ti puno na pozivu. Uvek je zadovoljstvo doći kod tebe u goste, kao i u Nišu kad si me zvao na DigiTalk, tako da hvala ti puno. 

Ivan Minić: Ja mnogo volim u Pojačalu da pričam te neke nestandardne priče o blesavim ljudima, što je i razlog zašto si ti ovde, zašto je Miša bio ovde i sve ostalo. Ali ja uvek gledam da se držimo tog oprobanog i dokazanog recepta gde prođemo ceo nečiji život, zato što sve to što ti danas radiš je u suštini suma iskustava koje si skupio kroz život, a koja često nemaju nikakve veze s onim čime se danas baviš. Ali eto, nekad, negde, nešto je tu pripomoglo i tako dalje. Tako da počinjemo kao što i uvek počinjemo – sa mančmelo pitanjem: šta si hteo da budeš kad porasteš? 

KAD PORASTEM BIĆU

Aleksandar Stojković: Šta znam, znaš, to je nekako išlo. Mene je taj posao privlačio ceo život. Pa jeste, kad sam bio klinac, kad mi je Ćale zatvorio firmu pa ne mogu mu ništa. Ali sećam se, znaš, sad ti klinca da staviš u prodavnicu… Sećam se, ono, Ćale ode u selo, tamo nešto da radi, a mi klinci. On kaže meni i burazeru: “Vi izradite u prodavnicu u nedelju pošto mi nismo tu.” Jaja smo prodavali mi tad, brate, koliko smo imali godina… Mislim, znaš, ono, nelegalno, pa ne znam… Radili smo, znaš, ono, bili klinci i učili se svemu tome. Kasnije, sećam se, pošto smo radili to kao konzum na jaja i sve to, odem na pijacu, razumeš, ono, kad bude Uskrs, to super kinta, ono, na brzaka – jedno jaje, zarada dinar. I, znaš, sve to naučiš nekom biznisu. Pa, znaš, da, dobro je, jer u tom momentu svi kupuju i, mislim, to je kao neki uvod za odgovor na tvoje pitanje. Hteo sam da se svakako bavim nekim biznisom i to sve. Ćale mi je diplomirani ekonomista, ali nikad on nije nešto natezao da ja isto to studiram. Ali, znaš, zanimala me ta neka organizacija ljudi i sve to, nešto kao da napraviš neku mašinu gde sve funkcioniše da bi se na kraju dobio neki proizvod i gde smo svi u celom krugu srećni. Tako da, eto, zanimala me ta ekonomija. Pravo da ti kažem, mislim da sam želeo da budem ono što sam zapravo sad. I ceo život tako nekako koncipiram, da težim ka tome nečemu što želim i to se ostvaruje. Pojma nemam, nisam imao ono da budem astronaut, policajac ili tako nešto. Želeo sam da pravim od dinara dva i to. To me stvarno vrlo, vrlo rano zanimalo. Čak ono, bukvalno prvi dial-up, sećam se kad udari ono “tjjjjjjjh”, ja tražim gde šta može da se klikne pa od klika da se napravi dva i tako. Znaš, eto, to me, kako da kažem, uvek zanimalo i to sam hteo da budem – ono što sam sada. 

Ivan Minić: A šta se još dešavalo kad si bio mali, kakvo ti je bilo okruženje? 

Aleksandar Stojković: Ej, pa vidi, bilo je sjajno. Ja uvek kažem, kad bih iz početka, opet bih isto, što kažete i vi – hteo. Nemam pojma, bukvalno, ne znam. Bili smo ono, pankeri, mladi, ludi, bilo nam je lepo. Znaš, ono, pank, sloboda – oblačiš se kako hoćeš, živiš kako hoćeš, ideš na svirke. Niko ne može da opiše te šutke, što se mi šutiramo, ali je to stvarno prelepo. Neki, bate, ludi adrenalin, koji bungee jumping, bate. Sećam se, meni je bila prva svirka… Ej, to lepo što si sada spomenuo! Baš mi juče Marko iz Zamrznutih tonova kaže da je Boban iz Ritma Nereda gledao emisiju Marka Žvake gde sam bio i kao oduševljen je. Što mi mnogo znači, jer meni – sad se vraćam na ono – prva svirka u životu bila je Ritam Nereda. Ej, bate, ja otišao tamo, na Ritam Nereda, na Pravnom, znaš, bate, meni stvarno bilo… ono, pripalo mi loše. Kakva šutka, ludilo i sve! Kasnije, naravno, navikneš se, ali u tom momentu mi je baš bilo ludilo. Kažem ti, ta neka mladost i detinjstvo mi je bilo jako lepo. A ako se vratim još ranije, ja sam rođen u selu Gornje Brijanje – mislim, rođen sam u Leskovcu, ali tamo sam odrastao do neke šeste godine. I to je stvarno bilo prelepo detinjstvo, gde te ujutru nahrane i puste da ideš u šumu da se igraš, pored reke, svuda. Stvarno prelepo. Taj neki period do šest, sedam godina, mada smo i kasnije non-stop išli u to selo. Baš sam jako vezan za selo i dan-danas volim da odem. Onda sam krenuo u školu i, kažem ti, u Nišu nas je bilo puno iz sela koji smo došli, pa opet tu imaš isto drugare. Tako da, kažem, jako mi je lepo bilo i možda je to i neki uvod u tu moju priču s fotografijom. Mislim, uvod… Stvarno sam oduvek voleo da imam aparat. Niko iz moje porodice nije fotkao, ali ja sam bio taj neko ko je kupovao… Ne znam, oni “idioti” se beše zovu, oni sa filmom što im ubaciš? Nisu bili nešto skupi, opet si mogao da zabeležiš rođendan. Nije bilo ni telefona, ni bilo šta, znaš, 36 komada i to ti je sad – moraš da budeš precizan. Tako da, eto, to je bio neki uvod. Posle mi je stric doneo fotoaparat iz Australije, neki Olympus, mislim, digitalni. Otvoriš ga… Čak i dan-danas radi! Danas, ono, sve pravimo da traje dok je u garanciji. Taj digitalni aparat sam baš koristio, fotkao, trudio se da pravim dobre fotke, a uveče bih ga vezao za ruku, izašao u grad da pijančimo i celu noć slikao crne rupe, bate! I ujutru gledaš – gde sam bio, šta sam radio, znaš. I to je ta neka, kako da kažem, ljubav prema tome. Kasnije sam kupio neki kamkorder, koji je tada bio neka novija tehnika. Ja uvek volim da kupim nešto što je kao novije. Ovaj je imao hard disk u sebi, znaš, nije bio na kasetice, nego ima hard disk. I onda sam se tu polako, da kažem, malo više posvetio tome. Znao sam ranije Mišu Ignjatovića, ali tu smo se prvi put baš zbližili, jer on je u to vreme radio najveće spotove za tu neku underground scenu. Ja sam bio deo te underground scene – mislim, deo… Družio sam se sa svim ljudima, muzičarima. Imali smo i neki bend, svirali smo, zvali smo se Šljampa, posle Nacionalna klasa. Da, super je bilo. Krivo mi je što smo promenili, jer, bate, kad kažeš “Šljampa”, svi znaju! Evo, sad sam tebi rekao i zapamtićeš sigurno. Krivo mi je posle bilo što smo promenili, ali nema veze, svirali smo neki pank. I kažem, tu smo se zbližili sa Mišom i kasnije je krenula cela ta priča. Ali, kad me pitaš za mladost i detinjstvo – bilo je super. 

Ivan Minić: Baš se lepo sećam. Moj ćale je imao fotoopremu i imao je i crno-belu laboratoriju. Meni je to bilo jedno od najlepših iskustava kad sam bio mali. Naročito što, ono, kao malo tele, ne razumeš zašto mora da bude mrak, zašto je crveno svetlo, zašto ovo, zašto ono… Ali prvi put kad vidiš kako slika nastaje – to je potpuno magija. Ali taj momenat gde imaš aparat na film i to se čuva. Nema sad da ispucaš ceo film tek tako. Ne, to se čuva. I onda, kad razviješ film posle tri godine, ja u te tri godine postao duplo veći! A u međuvremenu nemamo nijednu sliku da dokažemo kako sam izrastao, otprilike. Naravno, bile su one neke, ovaj, i to kao i u vrtiću, posle, naravno, u školi svake godine fotkanje. Pa ti na bazi toga možeš da vidiš kako si se menjao. I to je ono, kad se to uradi, onda se uradi još poneka fotka, pa se da babi, dedi, svima koji to drže negde, čuvaju i sl. Ali koliko smo zapravo drugačiji odnos imali prema fotografiji tada nego da… 

Aleksandar Stojković: Mnogo. I nekako gledam te fotke, jako su lepe, baš ta njihova raznolikost. Stvarno, znaš, ono, ja stvarno sam puno fotkao, mislim, ja uvek tako kad kao nešto radim, radim onako baš, što se kaže. Znaš, i čak sam i tad imao puno filmova i stalno radio slike, svaki rođendan, svaki. Znaš, kad ih pogledam, baš su lepe fotke. Znaš, nije to da je bilo baš sve van fokusa, van onog, nego jako lepe fotografije. Ja što kažem, to je ta neka i lepota fotografije. Mi smo bukvalno zamrzivači stvarnosti. Ono, pa evo sad nas neko, u stvari, sad se snimamo, ovaj, eto, to se nikada, pa, polusekundu, niko neće nikada ponoviti. Znaš, i to je ta neka lepota koja me baš ono ispunjava kod fotografije. Znaš, bukvalno mi je neverovatno da si ti od slika, od trenutaka koji se nikad više neće, ono, ponoviti. Znaš, tako, ne znam, ovi ljudi sa kojima radim, sarađujem, znaš, kao, pa, da ponovim. Dobro, ok, možemo da ponovimo slično i to sve, ali, znaš, nikad neće da bude taj trenutak i ta emocija koju si tog trenutka imao da uhvatiš. Tako da, to je lepo. 

RANI DANI FACEBOOKA

Ivan Minić: Ali, znaš, kao, čini mi se da smo se tad trudili. Sad se više niko ne trudi. Trudi se, ono, na venčanjima za fotke, trudi se u nekim specijalnim prilikama, ali tad manje-više svaka fotka koja je nastala, odnosno, velika većina njih, bile su fotke gde se svi potrude, svi se nameste, svi gledaju da imaju otvorene oči. Tako je. Mada sam ja uvek mrljio kod opaljivanja u lice, ali, ono, bili su neki malo drugačiji rituali, potpuno smo imali neki drugačiji odnos prema svemu tome. A, dobro, mislim, fotografija, ok. A šta si ti radio između prodaje jaja i fotografije?

Aleksandar Stojković: Pa, vidi, kažem ti, bio sam uvek neko prosečan đak, jako vrlo dobar. A svuda sam stizao. Znači, bukvalno nema koncerta, žurke, bilo šta, druženja, pijanke, sedenja u parku po celu noć. Bukvalno, što se kaže, bio sam svuda i sve. Jedno vreme sam svirao bubanj, imali smo taj bend, što sam ti rekao. Nakon toga mi nešto palo na pamet, kao da u Nišu niko, baš to ni u tom momentu, nije imao ni studio ni ništa, kao da im izdajem podrum. Znaš, kao, to mi je možda prvi samostalni biznis bio. Gde je masa bendova u to vreme nastala, koji, pa, ne znam sad da li danas svira još neko, ali bar je bila niška scena, ako ništa drugo. Malo gde da se probije, malo gde da se svira. Meni je bilo super u jednom momentu, ono, od devet ujutru do deset uveče, zauzeti termini, da znaš. Mislim, termini, to ti je, ne znam kakvi, ono, znaš, to je običan podrum. Ali bilo je i to interesantno, jer, ono, ja gore učim, mislim, čitam nešto kao za školu, a dole bate neki hardcore. Dakle, i danas kad žena kaže, ili kao komšija, ili tako neko galami, kaže: “Imate…” Čuti, ja šta sam radio i šta su ljudi trpeli zbog mene, neću nikad nikom da kažem ništa, znaš. Znaš, ja izađem, kao, dobar dan, ono, javim se, a dole haos. Kakvi, to bar da su znali da sviraju. Pa da, sve to bilo prinaučeno. I kažem ti, ovaj, hajde, pokušavam da se setim. I onda sam krenuo, prvi sam to u Srbiji krenuo, sećam se, sad možda neko kaže da je pre mene, ali stvarno sam ja. Provalio sam da na Facebooku možeš da se reklamiraš. Odnosno, moja ideja je bila, ja tebi, ti imaš sad, ne znam, novine, portal u stvari, ja šibnem tvoj link, tebi dižem klikove, ti prodaješ ovom tamo i svi smo zadovoljni u krug. I ja krenem da pišem od stranice na stranicu, tamo, ovamo, i bila stranica, sad, jebi ga, mora da opsujem, tako se zvala, ne znam, “Jebeš Sunđer Boba”, tako nešto se zvala, i seci ga tamo. Ja tu napišem i javi se meni neki Marko. U to vreme je bilo da on tebe može da skine za admina. Ako ti da admina, ti možeš da dođeš i da poskidaš sve i bude tvoja stranica. Ja neko njega, mislim, ja mu kažem, predstavim mu ideju, to je, znaš, sad, kao neki tamo čovek kog ti nemaš pojma, niti išta, niti on zna za mene nešto, znaš, ali eto, verovao mi. I on meni da admina na toj stranici, onda on uzme još neke dve-tri stranice, tu se spojimo i, mislim, krenemo zajedno. Mislim, naravno, nisam ga skinuo s admina i dan-danas smo mnogo dobri drugari i sve. I onda krenem tako klincima, ono, da nudim da ću da im, ne znam, uplatim kanter, da ću ovo, da ću ono, te neke sitne stvari, da mi daju stranice. I u jednom momentu ja toliko imam stranica da, kad stavim bilo čiji link, bilo je 50.000 klikova, ono, u tom momentu. Znači, bukvalno sam, ono, obarao servere i to. Onda sam se tad upoznao sa Pavlom Savovićem, znaš ga, verovatno, super, iz Telegrafa. Tad Telegraf još nije bio, bili su me pozvali da, kao, ja dođem tu kod njih, da se priprema nešto da se novo otvori. Onda su napravili Telegraf i ja sam bio taj, kao, ključni igrač iz pozadine, nekog niko nije znao, gde sam ih izbacio na treće mesto čitanosti za, ne znam, 5-6 meseci, tako nešto. I to je tu teklo, ta neka, kao, da kažem… Pa, znaš šta, sve to bilo… Bio je posao. Znaš, kao, bilo je sve to super i sve to lepo, ali je tajminski bilo… Ne znam, naš, umro ovaj, moraš odmah da raširiš po društvene mreže i to. Nisam ja za taj posao gde me nešto, kao, da kažem, stresira ili bilo šta, ono, da bude tajminski, znaš, više volim da sam malo slobodniji. Već u tom momentu sam tražio, kao, nešto šta ću, kako ću drugo i to sve. Onda tada, da kažem, kao, kreće… 

Ivan Minić: Dobro, mislim, tada je situacija sa Facebookom bila takva da si ti, ako imaš neku bazu od koje krećeš, relativno brzo mogao da napraviš novu stranicu, podigneš je, objavljuješ malo zanimljivije sadržaje, podigneš tu stranicu, ona skupi neku publiku i kad deliš neki sadržaj, to je imalo doseg. Posle su vrlo brzo, da kažem, oborili sve to drastično. 

Aleksandar Stojković: A nije bilo brzo, brate, ja sam stvarno bio… Mislim, sad glupo sam sebe hvalim, stvarno sam bio car na Facebooku. Ozbiljno, nema nagradne igre koju ja nisam osvojio. Znaš, ono, lajkovito, bukvalno nemam, brate. Meni, ono, garnituru sam osvojio, dva televizora, frižider, mikrotalasnu, neka dva aparata, brate, mogu do sutra… Od pet skutera tri skutera smo osvojili, neke Aprilije. Mislim, ova dva bih uzeo, nego mi bilo žao, razumeš, ajde neko drugi da uzme. Bio sam na Nepalu, bio sam sa Jungle Tribeom na moru. Ono, sad bila je fora, ko drugara prvi nađe, daš, kao, šalje da ga odvedem na more. Meni to bukvalno bio jedan šer samo, fop, kao, glasajte za ovu sliku, lajkujte ovu sliku. Mislim, koliko to nije imalo smisla, te, da kažem, igre i to, jer bukvalno postoje ljudi koji se, prosim, time bave, ali ja sam ih u tom momentu, ono, oduvao. Mislim, bukvalno jedan šer i svi lajkuju tu sliku i ja, ono, krenem da osvajam. Prestao sam da se igram nagradne igre u momentu kad su krenule nagrade da mi stižu, a ja bukvalno ih nisam ni otvarao. Znaš, ono, kao, ajde ovo osvoji, ajde ono osvoji, ti sad, kao, imaš taj žar da osvojiš, ali zapravo ti nije neki merak. Znaš, imaš već tri digitalna aparata, da, ne treba ti peti toster. Da, apsolutno. Znaš, ja onda sam rekao, znaš, kao, eto, neka se ljudi igraju da im stvarno bude lepo i merak, i eto, tad sam, da kažem, prestao nagradne igre, ali znaju me ljudi i po tome, jer sam uvek, kao, nešto osvajao. I tako. 

Ivan Minić: I dobro, kad kažem relativno brzo, to je potrajalo par godina, ali jeste u jednom trenutku, da kažemo, drastično palo. I dalje je to imalo svoj efekat, ali je taj efekat bio mnogo puta manji nego što je bio u prvom slučaju, a i zasiti se. Tako. Zasite se sličnog istog sadržaja. Apsolutno. I mislim, ja ne mislim da su to bile neke dobre prakse koje su napravile kvalitetne medije, jer vidimo da nisu. Tako je. Ali isto tako, moramo da budemo svesni da su to svi radili i da, ukoliko hoćeš da igraš sa tim ljudima u istom biznisu, negde moraš da se boriš na isti i sličan način. Da je, manje-više, da kažemo, svaki od velikih medija imao nekog svog, ili interno ili eksterno, sa kojim je radio takve stvari. 

Aleksandar Stojković: Da. 

Ivan Minić: Mislim, i da je to postojalo. 

Aleksandar Stojković: A znaš kako ja isto to drugačije malo, da kažem, prevodim? Mi smo servirali ono što… Mislim, mi, nisam ja ništa. Ja sam samo bio taj neko koji kanališe, ali šta je narod želeo? Tebra, ti kad pogledaš statistike, veruj mi, koliko god ti da misliš da ljudi ne gledaju Farmu ili bilo šta… Znaš, svaka čast, svako voli šta voli, ali bar kaži šta gledaš. Ali ti kad pogledaš statistike, znaš, to je ono, ne znam, neka pokazala, skinula se gola i kao, o, gledaj ovako, nije sramota, ali on ušao da vidi. Znaš, da se razumemo. Znaš, i, znaš, ono, ti radiš šta zapravo narod voli. Znaš, niko ne bi kliknuo da oni to zapravo ne vole. Nismo mi bili spameri koji, kao, lažu, nego to ti je ta vest. Ali se slažem s tim da su te vesti bukvalno zatrpale nešto što je možda, kao, kvalitetnije. Odnosno, ne možda, nego sigurno kvalitetnije da neko pročita. Eto, ali odakle znam, neko ludo vreme gde se stvarno kliktalo kao ludo. Znaš, ono, ljudi bukvalno klikću. Mi napravimo neku stranicu, damo joj neki glup naziv, sutradan već se probudiš, ima 100.000 lajkova. Znaš, ljudi lajkovali to. Znaš, iz tog vremena si, kad je sve to bilo. 

Ivan Minić: Da. Ne, mislim, jeste to bilo interesantno i jeste to bilo super do trenutka dok, da kažem, Facebook nije shvatio da im to urušava biznis, odnosno da oni u toj računici nemaju ništa. Oni ništa ne mogu da prodaju ako sve daju besplatno na taj način. 

Aleksandar Stojković: Mi smo zapravo, izvini što te prekidam, sad sam se setio, mi smo zapravo napravili jednu veliku priču, zapravo nisam ja nego Ivan Matejić, drug moj, kod mene tu, gde je ono kao event šibnuo da svi promene, ono, crtane junake kao profilne slike. Preko noći, toliko mi smo otišli, tu smo krenuli da cirkamo. Kad on to postavio, posle smo se opili, ono, vraćamo se, Facebook poludeo. Sve pogasio, utrpao, ne znam, i na RTS-u i to, znaš. To je bila kao velika, zanimljiva priča što smo uradili, jer to, znaš, smeta jednostavno Facebooku, brate, da ti nije tvoja profilna slika. Mislim, treba im da nas prate, što se kaže, treba im naše slike. 

STOCK FOTOGRAFIJA

Ivan Minić: Kako si ušao u fotografiju? 

Aleksandar Stojković: Pa vidi, što se kaže, ja sam ono, to, klik po klik, sve je to bilo neozbiljno. Kad sam uzeo ovu kameru za snimanje tih nekih svirki, koncerata i to sve, to mi je nekako bilo jako interesantno, jer kao snimaš, zabeležiš nešto, ali sve je to na nekom nivou da je to kao… Bila mi je ta neka želja dokumentarnog karaktera. Jako sam voleo to i bilo mi je kao škola ovamo primarna. Radio sam, kažem ti, sve sa Facebookom i onda sam se dosta družio sa Mišom, jer smo snimali, radili smo te neke demo bendove i to sve. Baš smo po celu noć ono, bančili, smejali se i to sve. On je bio otvorio stock mnogo ranije pre mene. Sedimo kod njega, gde on mi kaže: “Imam ja tu kao za mene.” Znaš, kažu: “Koga pipnem, ja ga pozlatim.” Znaš, mislim, kažu ljudi da me hoće, da kada poguram neki posao, stvarno ljudi uspeju. I onda smo se zezali, kod njega sedimo i bilo je tad da, da kažem, novac na istocku dolazi i tako ono, refrešuješ i on ti pokaže da li si nešto zaradio, bukvalno te sekunde ili pet minuta ili tako nešto. I mi sedimo kod njega i sad on kaže da je u to vreme zarađivao nekih, pa nek bude, ne znam, 15 dolara mesečno, dakle, znaš, nešto baš malo. I bilo je, znaš, kao ja sedim i ne znam, kliknem i ono kao 2 dolara, znaš. Onda čeka, ne znam, 2 dolara koliko dugo. Sedimo mi, ne znam, ja 10 minuta, ja pa-pa, ono kliknem. Mislim, to je bilo jedno veče, baš mi je bilo upečatljivo gde ja isklikćem, ja mislim, pa boga mi, do 250, kao nešto. Znaš, na poker aparatu klikćem, ja ne znam šta je dalje bilo, bukvalno ste tad spajali sa Getijem, pa je nešto preko Getija dolazilo, nema veze, znaš. Poklopilo se. Da, poklopilo se, znaš. I mi tu kao: “Aaa, ludilo!” On na pivo, razumeš, da se časti, sve super. I on kaže tu kao: “Vidiš, ovo može da bude posao, daj da kao zajedno krenemo da radimo, da fotkamo, da sve to.” Sad ja, ono, voleo sam fotografiju i kažem kao: “Pa daj, brate, znaš, što da ne, kupimo aparat i to sve.” On kaže: “Ma evo ti moj.” Dao mi je neki, 550D je bio Canon. Nije fora što je 550D, nego je fora što su mu bili isprženi pikseli, znači, ono što se kaže, ceo čošak roze. Dao mi je taj aparat, pedesticu, objektiv 1.4, ja mislim da je bio. Dan-danas ga čuvam kao uspomenu. Stvarno mi je puno značilo, mislim, kad ti neko da nešto s čime da kreneš. Iste noći ja otvorim iStock nalog i krenem da fotkam sve, ali stvarno, brate, sve, bukvalno. I mnogo je tu bilo interesantno što ja to i dan-danas pričam ljudima. Kad mi se neko javi da hoće da radi, ne znam, pripreme 50 godina da otvori iStock i da krene, ja svima kažem: “Otvori sad. Sad odmah otvori, dok sedimo ovde, i kreni da radiš.” Znači, to je ogromno tržište, tu nemaš pravila šta će da se proda. To je neverovatno. Ono što je za tebe loše, za nekog tamo je dobro. Tako funkcioniše. Svaka roba ima kupca i sve. Ja sam imao sreće u tom momentu da je iStock kupio Getty i menjali su politiku. Menjali su politiku u smislu da su skinuli kriterijume koje su do tog trenutka imali. Jer ja sećam, ja ufotkam nešto i pošaljem Miši, on kaže: “Brate, veruj mi, ovo ti ne prime.” Razumeš, to kao, nema šanse da uđe na sajt. Meni sve prođe. Znači, bukvalno su od tog trenutka skinuli te neke kriterijume za kvalitet, za, ne znam, one aberacije. Opet, to su bili slabi aparati koji su baš imali aberacije i to sve. Nema veze, razumeš, sve to prolazi i šiba. Tako da, to su ti neki počeci gde, kažem, sećam se, ja uslikam neke štipaljke, ovaj, na potkrovlje, ovaj, ja šaljem Miši, Miša kaže, ako ti se ovo proda, ja ću se sagnem, razumeš, ovaj. Ja ga zovem posle, ne znam, par meseci, ovaj, u tri ujutru, rekao, brate, prodale se štipaljke, dođeš i imaš. Pa sam mislio. Da, pa sam mislio da se odužiš. Tako da, znaš, ne znaš šta će da se proda. Bukvalno ne znaš, a ja sam stvarno to nekako bukvalno shvatio. Neka moja ideja u tom startu je bila, i da se razumemo, ja sam u to sve ušao baš po onome kako sam i završio fakultet, diplomirani ekonomista, ja sam ušao tu da napravim pare. I moja ideja bila, ja šibnem njima sto hiljada fotki, ovaj, i neko ko, ono, dođe i ako ona bada, mora nabode moju, pa, ono, ima za hleba i paštetu, razumeš, ovaj, biće, biće cool. I meni bio cilj prosto i jednostavno. I onda vrlo brzo, mislim, u to vreme nije moglo da bude baš brzo, zato što pregledavanje fajlova je trajalo čak po mesec dana, znaš. Ti on posle mesec dana vrati i kaže, zaboravio si, ne znam, na jezičak na patici, naj ih znaš. I onda ti moraš iz početka da retuširaš, pa čekaš još mesec dana i to sve. Ali, u jednom momentu ti napraviš da ti svaki dan nešto pregledavaju. Mislim, ja sam imao to neko svoje pravilo da bukvalno odredim da svaki dan moram da izbacim 300 do 400 fotki, 500, 1000, ne znam ja koliko. U tom momentu je bilo i to je to. Krenem da fotkam celu familiju, hvala Bogu, nekako i dan-danas su mi oni najprodavaniji modeli. Nije da su neki lepotani, ono, stvarno su sjajni modeli. Žena, dobro, aj sad, dečica, Ćale moj isto razbija. Tako da, bukvalno su, eto, imao sam tu neku, kaži ga, sreću u tom nekom početku i stvarno su me podržali. Znaš, po meni, ja mislim da je to najvažnije. Još skoro sam bio, Bane ke radio je tu, baš da mi je sad studio za lepinje, pa sam bio, kaži ga, kod njih kao gost. I to sam baš razmišljao. Stvarno mislim da najviše dugujem taj neki uspeh toj podršci porodice. Znaš, nikad ništa za uzvrat nije, ono, ej, kao, mi smo ti. Znaš, sve što sam hteo, stvarno su uvek rekli, znaš, bravo, bravo, bukvalno, znaš, ono, i podrže svi. Pa nekad bude glupo, nekad bude dobro, ali bukvalno nema koju ideju nisu ispoštovali, da se fotkamo, da sve. I eto, tako, znaš, ono, mic po mic, polako smo ulazili u te stock vode gde je za sve nas bilo nešto novo. S druge strane, ti imaš uvek, ono, lepe fotografije porodične, znaš, i to ti je lepo, znaš, ono, ufotkaš ženu, nas ima, lepe fotke za Facebook i Instagram, ufotkaš drugaricu, ona ima. I nekako je u to vreme bilo možda i lepo da se krene sad taj stock da se radi. Znaš, sad ljudi znaju, pa kao, a, on zarađuje, pa kao, koliko meni, koliko njemu, koliko će da zaradi od toga? Znaš, u to vreme je bilo lepo, ti pitaš drugaricu, mogu da te slikam? Može. Pitaš, ne znam, tetku, bilo kog? Može, razumeš? Uvek je bilo da može. Znaš, odeš kod bilo kog u firmu da pitaš, mogu da fotkam kod tebe? Može, znaš, ono, i tako. Tako da je bilo jako lepo vreme, ja sam to nekako kao iskoristio, kažem. 

Ivan Minić: Kaži mi, mislim, ceo taj deo, da kažem, fotkanja, hvala Bogu, danas oprema je i dostupna, i sve je to prilično i ozbiljno, i dobro, i lepo, i ne moraš ni previše da paziš, sve možeš u postu da rešiš i tako dalje. Ali u startu, okej, ideš redom i fotkaš sve što vidiš, ali u nekom trenutku moraš da naučiš da fotkaš. Kako naučiš da fotkaš, odnosno kako si ti ušao u to, pošto ti dosta drugačije pristupaš tome od ovih umetnika? 

Aleksandar Stojković: Evo, vidi, to je, da, to je ta neka, i možda da kažem, kao zavrzlama koja, umetnici k’o umetnici. Ja sam to uvek rekao, ako ti hoćeš da to tvoje što smatraš masterpiece, slobodno napravi muzej, napravi bilo šta, kaži, ljudi, dođite da pogledate, kome se sviđa i tad ćeš da vidiš da se nekom sviđa i da se nekom ne sviđa, znaš. A ja verujem, evo sad, nakon koliko imam, 15 godina kako radim ovaj posao, da ti bukvalno vremenom naučiš da fotkaš. Kako naučiš? Tako što stalno radiš. Bukvalno stalno radiš i po meni, ja da sam do sad učio, ne mora da sam završio školu, da sam za hirurga, da su me stavili da kao, ono…

Ivan Minić: Da probaš. Da probaš. 

Aleksandar Stojković: Da probaš, da probaš. U početku imao bih, što se kaže, a dobro, meni su se od početka prodavale fotke, tako da preživeo bi neki pacijent. Šta sam te… I kažem ti, bukvalno kako radiš, stalno učiš. Znaš, ja se sećam, evo ti, to mi je bilo revolucionarno, znaš, kao, na Bubnju ja slikam ženu, ona tu nešto kao na tamo na ovamo i prolazi kolega Marko Pekić i on je tad bio u početku. Ja kažem, brate, svima vama kao mutne pozadine, brate, pogledaj meni ovo. On mi pogleda, pa vrati, znaš kao, znaš kao, sad kao nešto zna, zapravo, blenda mi je bila, ne znam, na sedam, devet, ne znam, i vratio mi, ne znam, jako. Znaš, brate, a sad ne mogu da se krijem, taj osmeh, znaš, koji se tog trenutka desio. Ja mislim da je nikad nisam raskovao od 1.8, ovo i dan-danas je na 1.8. Sećam se, znaš, koje to sreće za mene, ali eto ti, znaš, to je, što ti kažem, napredak u to vreme. Niste imali to, pa ti kao, možda je imao, ja se sećam, a mislim da nije. Ili je sve to bilo u početku, nije bilo sada. 

Ivan Minić: To je bilo mnogo manje resursa svakako. 

Aleksandar Stojković: Da, ne mogu sad da se setim da neko ne, ono, kao pogrešno shvati, kao da sam iz kamenog doba, ali ti kažem, u to vreme ne sećam se da je bilo da ti kao neko, nego je bilo, ti učiš, razumeš, na terenu. Mislim, što je možda i greška svih ovih. Ja znam ljude, on kad dođe, on krene priča za aparat, a on koga kao sluša. Brate, ja stvarno, ono, znam tri stavke: shutter speed, blenda i ISO. Mislim, šta će ti više? Ako ti to savladaš do, ne znam ja, ono, granica da tačno znaš kad šta treba da ti bude, ti si super, brate. Znaš, neću da slikam Usaina Bolta, brate, pa da ja podešavam aparat na milisekundu ili tako nešto, nego slikam ljude koje sam ja namestio, mislim, s tog fotografisanja ili to. Tako da, eto, kažem, rad, rad, radi, samo radi, ti naučiš. Znaš, i to mi je neki, kao, pravo da ti kažem, onako, lepo mi je i osećam se kao da sam uspeo, zato što svi ti neki, kao, i veliki fotografi, i srpski, ja, što se kaže, nisam ja najbolji stocker iz Srbije, ja sam možda najpoznatiji, ali, po meni, Mare Geber je, razumeš, ono, bog i batina za stock fotografiju, gde se njemu sviđa moj način rada, ume da popriča, znaš, lepo ti je. Kristijan, koji je stvarno, ono, ne znam da li je prvi, drugi u svetu, nebitno, ovaj, koji je, mislim, moji ti idoli, gde on za fotku koju ja izbacim i za svaku napiše, ono, bravo, razumeš, svaka čast, znaš. To je lepo, gde ti ti veliki ljudi, što se kaže, čestitaju i kažu ti bravo, znači, ono, znaš, nema te neke sujete da sam ja nekog hteo da ugrozim ili to sve, nego, eto, išao sam tim nekim putem polako. Moja neka, da kažem, sad, kad se, kao, malo prisetim šta je bilo, gde sam ja tu, kao, zaobišao malo sistem, je bilo što sam u jednom momentu imao, ja mislim, sreću što sam radio i ovo, gde sam provalio da ljudi vole da klikću. I to kad, na primer, ne znam, imaš neko mesto zločina, znaš, i ti sad objaviš neku stock sliku sa Shutterstocka, ljudi misle da oni imaju stvarno sliku sa mesta zločina i klikću. I onda sam krenuo da radim, kako da kažem, te neke tužne teme, ne znam, mesta zločina, krenuo sam sve nešto, kao, malo drugačije da radim. Znaš, ako se sad neko svi raduju, ja kažem, brate, sigurno ima kupaca gde kupuju ovo, što se kaže, gde su ljudi tužni, brate, jer sve ima svoje, svako ima kupca. A, znaš, kad shvatiš, pogledaš slike Kristijana Gebera, svi oni rade ono, jako dobre teme, jako lepe, jako highlight teme. Trebaš da nađeš koje su teme malo, što se kaže, gde ih oni nisu obradili i te teme da napadneš. 

Ivan Minić: To je ono gde postoji prostor. 

Aleksandar Stojković: Tako je. I ja sam provalio te teme i mislim da mi je to, kako da kažem, donelo neku, onako, liniju da krene sve da funkcioniše. I stvarno mislim da je to. Osećam se, i tad su ljudi krenuli da me zapažaju. Bilo im je zanimljivo što neko prvi put radi. Ja dan-danas ne znam da neko radi zanimljivo. Svi nekako kopiraju i to sve. Stvarno bih pružio ruku i bio bih presrećan da neki, kao, novi stocker odradi nešto. Brate, ne znam, neka bude bilo koja tema. Ne znam, neko, kao, seče vene žiletom, dakle, znam. Sad mi je palo na pamet, nije… Ma, ne mora da seče, nego, kao, da odradi. Tako neke teme gde ti imaš… Opet imaš kupce i za to, znaš, za bilo šta. Tako da, šta znam. Eto, to su, kao, neki počeci.

RAZVOJ STOCK FOTOGRAFIJE 

Ivan Minić: Ja se sećam stocka još tamo negde s početka 2000-ih i sećam se tih nekoliko koraka evolucije. Sad, naravno, ti si bio unutra dobar deo tog vremena, pa znaš kako je to iznutra izgledalo. Ali prva neka stvar koje se ja sećam, naravno, stock fotka, to je zelena jabuka na beloj pozadini bez senke. I tebi treba zelena jabuka i ti kupiš ili skineš besplatno sa nekog od besplatnih stockova. Ali to je ono, kao, predmet i, što se kaže, mrtva priroda na beloj ili nekoj pozadini u boji. Nešto što je vrlo, vrlo basic. Onda kreću da se pojavljuju fotografije ljudi u nekim najrazličitijim okolnostima. Ali opet, i to je prilično sve flat, basic, vrlo neinspirativno. I sad, kad vidiš te fotke, znaš da su matore. Bez obzira na to ko je na njima, jednostavno vidiš, ta osetiš atmosfera. Onda dolazi taj neki trenutak kad je sve namunjeno i sve je preterano i sve je savršeno. Ne postoji nesavršeno lice, ne postoji nesavršena koža. Sve oči su, ono, ako su plave, plave su da puca. Ako su zelene, zelene su da puca i tako dalje. I sve je, naravno, preterano i sve izgleda, što kaže gospodin Dejan Milićević, preterano. Kao, to je taj jedan trenutak. I onda, naravno, i toga se zasitiš i to prestane, i onda počinje sve to nesavršeno. Svi ti nesavršeni ljudi. Nemaju sve porodice plavu decu, plave roditelje, zlatnog retrivera, zelenu travu i karirani, ne stolnjak, ali ćebe na kome sede. Nego počinju ti realni neki ljudi da se pojavljuju. I sada je negde miks svega toga. Ono što je moj utisak danas… A nećemo da pričamo o danas, a ćemo da pričamo kroz vreme kako se menjalo. Moj utisak je da se danas stock prilično oponaša život, odnosno sada ti na stocku možeš da kupiš nešto što izgleda kao da si ga planski pravio za sebe. I izbor je, naravno, dovoljno veliki da to možeš, ali da je to sad dobro spakovana fotka nečega što vrlo podseća na realnost. 

Aleksandar Stojković: Apsolutno. 

Ivan Minić: Kako je to? Kako se to razvilo? Apsolutno si sve lepo rekao. A sad bih ja čisto, ono, kao, malo još nešto da dodam na to sve. Ja znam puno fotografa, ajde da ih ne imenujem, jer, da kažem, nisu izdržali taj nalet. Prvo što se tiče, kao, na pozadini i to sve… Šili su. Išlo im je odlično. Perfektno su radili. I onda dolazi nešto novo i ti to ne prihvataš. I kao, ma ne, ne, znaš, kao, ko će kupiti ove po livadi što trče? Znaš, kao, ne, moja jabuka na pozadini. I ne, znaš, ti ne prestaješ. I jednostavno ti, kao, št, padaš. Dolaze oni što trče po livadi u sunset, znaš. Ali to je stvarno bilo. Ja sam, otprilike, ta neka generacija gde smo, ono, dođe sunset, znači, polomimo se, šta sve. I to je tih nekih deset, pet minuta gde ti napraviš lom. Pazi, meni u početku, ja, kad sam se odlučio samo da radim stock, to je bilo, znači, tipa neka sitna zarada. Ali je bilo kao baš ono lepo, da ima smisla. Znaš, išlo je, jer meni je bilo prosto. Ok, ako sam ja zaradio jedan dolar od, ne znam ni ja, koliko slika, ako malo više radim, biće dva. Znaš, ja sam to video i meni je to bilo prosto. Znaš, jednostavno, bukvalno, nisam video da ja tu mogu da pogrešim. Apsolutno, Getty kao Getty je prejak sajt. S njima sam potpisao ekskluzivu vrlo rano, jer, kao, ono, čuješ, pričaš sa svima, ekskluziva je super. Jeste, i dan-danas mislim da nikad nisam pogrešio. I, kažem ti, mi smo ti što su, kao, bili ta neka generacija novih, gde smo, ono, slikali u sunset, u sve. Ja sam koncipirao neki svoj rad da, bukvalno, od tog trenutka sam krenuo da imam tri seta dnevno. Ovaj, tipa, jedan je bio ujutru, jedan je bio negde oko podneva i treći je bio kad je sunset. Ti kad je sunset, ne možeš da promašiš. Bar, da kažem, i dan-danas su moderne te fotke. Jako, kao, ljudi, znaš, kao, nisu više te sunset, ali sunset je, po meni, uvek moderan, ono, super fotka. E, i to je taj što ti kažeš novi talas. I onda imaš moment gde, što kažeš, uvek mora da bude lepo, uvek ima sve, uvek kao, ne znam, na tamo, na ovamo. Ali vremenom krene da se stvarno to primećuje, da čak i oni su non-stop tražili da hoće prirodne ljude. Prirodne, prirodne, prirodne. I sad mislim da se trenutno baš iskristalisalo. Ja ti kažem sa mesta prodavca da si apsolutno u pravu. Nije to što ima kao tamo izbor, nego stvarno se prodaje ono što je prirodno. Ja ih gledam kad pravim scene, gde su napravljene scene, fake scene u studiju, gledam da ih napravim da liče kao da tu neko zapravo živi. Znaš, ne znam, ako treba ono, baciš malo i prljavštinu, prašinu, da, znaš, liči, da ne bude sve klot i… savršeno. Savršeno. Savršeno. Jer baš mislim da si apsolutno sve lepo rekao i ceo tok je to da sad trenutno traže stvarno real people, što opet vraćamo na to da svako ima šansu i da može da slika bilo koga. Znaš, ok, postoje ljudi koji nisu fotogenični. Za mene ne. Ja smatram da samo treba dovoljno, opa, da pristupiš nekom, da se sprijateljiš sa njim, da uđeš u taj neki proces slikanja, ovaj, i na kraju, brate, ti mu nađeš ugao. Mislim, ono, ja sam taj prvi koji ne voli da se fotka, ali, ne znam, imam te neke desetak fotki, što se kaže, da imam za spomenik da me urame. Miša me fotkao jedna veče, kao trebalo mi, ne znam, kod Nikole sam bio, predavanje ima u Svrljigu, i kao treba mi fotka, i rekao: “Aj, Miša, me fotkaš, nemam treba mi, ni jednu fotku da pošaljem čoveku.” I tu smo se nešto smejali, i on nađem mu ugao, i sviđa se i meni, znaš, moje fotke, tako da nije loše. 

Ivan Minić: I jedan od jačih momenata je kad je za Mišu nam trebala fotka, i on nema ni jednu koja je ona u prethodnih deset godina. Daleko od lika na onoj koju je poslao. Kao: “Sad ću se uslikam.” I šalje, ja gledam fotku, i znači, on je bukvalno, ono, nije se ni očešljao, samo je stao u kadar i ništa. On to nije ni nešto preterano birao i sve. Da. Ali fotka savršena. Miša je to on, brate, to on je on. 

Aleksandar Stojković: Miša je stvarno legenda i mnogo mi je drago što smo, eto, ja i on, kažem ga kao braća. Mislim, ljudi nas mešaju, to mi imamo posebne naloge od samog starta, radimo, da kažemo, posebno ja i on, ali imamo tu mogućnost, Geti nam daje da kao zajedno ulažemo u setove, gde smanjimo svoje troškove, što se kaže, a na kraju podelimo materijale. On uzme video, ja slike ili obrnuto, i tako to, kako se dogovorimo. 

Ivan Minić: Ali i fotke različite uradite, različiti ste. 

Aleksandar Stojković:  Ali, kažem ti, poštujem čoveka, jer isto je i on, kažem ti, jedan od onih koji, kao, tako kad se ljudi krenu žaliti, brate… Mislim, dečko, ajde sad, ja ne znam ko tebi dalje rekao, nije. On je s rancem na leđima izašao sa, ne seća se, da li 16 ili 18 godina, i dečko uspeo. Evo ga gde je danas, znaš. To da prođeš, bukvalno se ježim. Znaš, tu i tamo, ne opterećujemo jedan drugog sa problemima, nikad ne pričamo o problemima. Nekad se nacirkamo, pa se kao izjadamo, to bude lepo, znaš, čisto otvoriš dušu, ali gledamo samo da razmišljamo pozitivno. I evo koliko dugo, nismo se nikad posvađali. Naravno, malo se izdere, on voli da se dere, voli u momentu da prsne. Ja ga pustim, znaš, u tom trenutku stvarno, kad ga vidim da je već zakrvavio oči, pustim ga i onda se stabilizuje. Neko pet minuta i krenemo da pričamo. Tako da, dobar je Miša. Mislim, aj to da ne zaboravim, vrlo je lepo za sam početak tog nekog celog procesa. Mi smo napravili bili grupu “Obračun stockera” u Nišu. To su bili sve neki ljudi koji su, ne znam, u tom momentu ili radili svadbe, ili ne, niko se ni interesovao. Samo je bilo kao: “E, aj, napravimo nešto i svi ćemo da radimo stock.” I bilo je kao, svaki mesec izbacujemo ko je koliko zaradio, razumeš? Bilo je jako lepo, jer ti to kao sve vozi da ti kao napreduješ, znaš. Pa ovaj kao nešto slikao, pa tebi, znaš, otvori ideju, ja ovo, pa ne znam, aj kao zajedno da slikamo. Mi tu sad napravili kao neku komunu. Mislim, to je nas pet, šest koliko je bilo, ja, Caki, Milanče, Miša, posle zaboravim nekog, nema veze, ne mogu sad da se setim, ali pet, šest, kažem, bili smo. I sad, mislim, ali to je stvarno bitno. Ja sad opet, izvinjavam se tom dečku, uvek ga kao prozivam, ali Milanče je bio najbolji od svih nas u tom momentu. Ja sam bio najgori. I sad mi tu nešto pričamo, ja, on kao svakom nešto priča, i došao do mene, kaže mi: “Ti da radiš još pet godina, ne možeš nikad da me prestigneš.” Kao, ono, da te… Ja sam lav, nemoj to da mi pričaš, razumeš? Ja sam kralj džungle, znaš. Bio sam ovamo kralj džungle, gde sam i za to sve, ne čačkam u stock. Gde si mi to rekao, znaš? A stvarno sam takav. I bukvalno sledeće nedelje samo napravim reorganizaciju u glavi, ja krenem. Ja mislim da sam, ne znam, za mesec dana napravio takav preokret u toj nekoj igrici. Mislim, hvala mu, što je to kao jedan, eto, stimulans, ali stvarno, znaš. Nije to po meni bio ni srpski mentalitet. Nisi ti nikom konkurencija na stocku, da se razumemo. Ja, ko mi dođe u studio, ja volim da mu pomognem i da mu kažem. Jer, taj zajedno otvorimo nalog, ja ću sve da ti kažem. Ne mogu ja da radim umesto tebe, ali mogu sve da ti kažem, znaš. Uvek sam stvarno takav bio. Evo, i ljudi koji gledaju, ono, znam, prošli put kad sam isto bio u jednom podcastu, dole se javili neki ljudi kojima sam online pomagao i sve. Nema i dan-danas da ne odgovorim na svaku poruku, da svakom nešto… A ja ne mogu da radim umesto nekog, znaš. I tako ja, brate, tad zapnem i krenem, eto. 

KAKO UĆI U STOCK FOTOGRAFIJU

Ivan Minić: Mnogo mi je važno da, pošto si takav blesav kakav si, da objasniš kako je tekao neki progres, u smislu da si ti u nekom trenutku to skapirao – ok, aj sad treba da organizujemo stvari malo više od toga, skupimo se, pa šta ispadne. Ok, sad treba da radimo nešto tematski. Dobro, za tematski trčanje po livadi treba da nađemo livadu, ali za tematski nešto što ima kostime, lokaciju, sve ostalo, treba i da nađemo lokaciju i da smislimo. Prosto, kako te stvari napreduju? Jer ja znam dosta ljudi koji su u različitim fazama i pričaćemo kako to sve može da izgleda i koje su, da kažemo, sve neke opcije, šta su ljudi radili od stocka kod nas. Ali ima ljudi koji dođu u taj problem, barem u njihovoj glavi, koji kaže – ja sad treba da uložim u snimanje par hiljada, jer košta ako hoću nešto ozbiljno da uradim, biznis, snimanje koje će lepo da se proda, a ja ne znam da li će da mi se vrati, ne znam kad će da mi se vrati i ne mogu baš da kreditiram ako će da mi se vrati za godinu dana. Ja nemam tih godinu dana i nemam tih par hiljada u startu. A prosto, kako si ti lagano prolazio kroz to i došao do toga kao ekonomista, ne kao fan to? 

Aleksandar Stojković: Vidi, jako je isto bitno da ti mozak radi sa tim idejama. Najveći problem koji ja trenutno susrećem kod novih ljudi su ideje, gde oni bukvalno ne mogu da maknu – telefon, selfie, telefon, ajde šeta i selfie. Ja nekako sad i novim ljudima s kojima sarađujem ili rade kod mene i sve, ja im kažem – ja nekako trenutno zamišljam svoj ritual fotkanja kao neki ples, gde ti vodiš ples. Ali bukvalno, znači, tako ga zamišljam i tako funkcionišem na svakom slikanju. Ajmo da se vratimo na to što si me pitao. Ja sam, kažem ti, krenuo sa porodicom i njih da fotkam, gde stvarno za nijednu ideju me nikad nisu odbili. Čak je bilo – ajde da ti pomognemo, što se kaže. Meni je uvek bilo interesantno, pogotovo kad sam provalio da mogu nešto drugačije da radim. Meni je bilo kao – ajde da povučem nešto sa eBaya, sa ovamo, sa onamo. Ali ajde da se vratimo na to što ti kažeš – kako sad neko ko nema, kažimo da plati modele ili sve. Evo, verujte mi na reč, svi koji gledaju, meni su najprodavanije fotografije one koje nisu iz ozbiljnih setova. Ozbiljni setovi puno puta rade fotografije da ispune svoj merak. Znači, meni je lepo da odradim brutalan set. Ali, ne znam, moja žena na planini – ulaganje nula. Znači, mislim, gorivo je bilo da odemo do tamo, da se prošetamo, da nam bude lepo, ideju fotka i to je najprodavanije. Druga – ima jedna gde kao karirano, to je nešto baš matora fotka, gde nešto beli sto, nemam pojma, kao radi. U stvari, tadašnja moja kao kancelarija, gde je digla ruke ovako. Lepo je sve to na mestu. Nije ni problem da li će to da se nađe na mestu. Algoritam na istom funkcioniše tako što – i to je sad dobro za sve nove – gde on funkcioniše da nove fotografije testira. Bukvalno ih izbacuje u top. I sad, ako kupci ne odreaguju na sve to, znaš, onda pada. Ali ako odreaguje dobro, biće dobro. I to je mnogo dobro za nove ljude. Znaš, puno mi to pišu, kao – imaš li kurs, imaš li nešto da pomogneš? Kažem – samo treba da probaš. Probaj i videćeš, sve ti se kaže. Ja sam krenuo, eto, sa svojom porodicom, familijom, svim svojim bližnjima. A onda mi je sledeće bilo – u tom momentu, kažem, sad i dan-danas u stvari tako funkcionišem – palo mi je na pamet da je svakom super… Sad, ne znam, ti držiš neki kafić i tebi je super da imaš dobre fotke za promociju, a meni treba tvoj kafić. Znači, ne da ja tebi plaćam, nego je bilo kao – ja dođem kod tebe, kažem, ja ću da dovedem modele, slikam model u tvom kafiću i dam ti fotke i ti radiš sa promocijom, a si meni potpisao za prostor. Sad se vraćamo, ajde, opet – to ljudi imaju tu regulativu, da ne gušimo ljude. Znaš, ti da bi slikao nekog, moraš da imaš model release. Znači, sad ja tebe slikam, moraš da mi potpišeš model release. 

Ivan Minić: Za tu osobu? 

Aleksandar Stojković: Tako je, za sve osobe koje se vide na slici, moraš da imaš dokument, to je njihova saglasnost da si smeo da ih slikaš i slike staviš na stock. Druga opcija je, ako sam slikao tebe u ovom tvom prostoru, ti moraš da mi daš saglasnost da sam slikao kod tebe. To je property release. I, znaš, u tom momentu meni je bilo bitno da ja uđem u fabrike. Mislim, fabrike – manje proizvodnje, fabrike. Sad ulazim gde su ozbiljne organizacije i ti imaš portfolio da se pohvališ i sve. Ali stvarno, hvala ljudima koji su u tom momentu… Ja stvarno nemam u Nišu gde nisam fotkao. Stvarno ne postoji, znaš, ono, mislim, možda postoji, znaš, ali kad kreneš, tu, tu, tu, tu i tu, svuda sam fotkao. Znaš, odeš, dobar dan, dobar dan, jer Niš je mali, ono, pap, pap, pap, već imaš kontakt da neko nekog pita, znaš. I to je bio taj neki start koji mi je mnogo pomogao. Mislim da i dan-danas može. Sad ne znam, u Novi Sad već, ono, znam, pitaš, svi hoće, ali da im platiš, ne znam, 50 evra sat vremena, znaš, ne idu na tu varijantu da ćeš da mu daš fotke. Po meni je to glupost, jer on mene bi trebao da plati brdo para. 

Ivan Minić: To je verovatno tako sa objektima koje su već sto puta fotkali. 

Aleksandar Stojković: Na primer.

Ivan Minić:  Znači, novi kafić, svakome trebaju fotke. 

Aleksandar Stojković: Lepo si rekao, znaš, ako si krenuo da radiš, potrudi se da istražiš malo. Znaš, kao, otvara se novi kafić, ne znam, ovde, ovde, ok, moj. Apsolutno. Ja u to vreme, nešto novo da se desi, pap, moje. Mislim, moje. Odem prvi i pitam. Znaš, čak su svi bili oduševljeni. Ja sam malo to uradio namerno, ljudi kao, znaš, kao je bilo, puno se promoviše. Znaš, ja sam radio ovamo Facebook, bilo mi je sve to jasno da ti trebaš da se tu pokažeš, da si neko, znaš, pogotovo u to vreme gde ljudi prate društvene mreže. Ja sam napravio vrlo jak Instagram gde sam imao običaj, iznad svake fotke mi pisalo nešto danas. Znaš, ljudi, samo sam to pisao, nešto danas, nešto danas. Ja bukvalno tri slikanja uradim, nešto danas. Mene ljudi krenu da prate, vidi ga, kao, sumanuto, šta li će sutra da radi. Znaš, a ja svaki dan, tipa, novi kafić, novi prostor, novo sve.  I dan-danas mislim da isto ljudi mogu da urade, da odu jednostavno do svakog, da pitaju i da im to fotkanje bude, kaži ga, džabe. Mislim, mora, naravno, da imaju neku sestru, drugaricu. Jedino ako baš imaju samo sebe, onda teško. 

Ivan Minić: Dobro, da, i uvek je tu negde dobro da ponudiš ono, isfotkaćemo vam sve stavke u meniju. Radićemo i vama ono što vam treba. 

Aleksandar Stojković: Apsolutno. 

Ivan Minić: Pa će nešto od toga da se iskoristi. 

Aleksandar Stojković: Apsolutno. 

Ivan Minić: Ali vi dobijete sve. 

Aleksandar Stojković: Apsolutno. 

Ivan Minić: A treba svakome za Instagram, treba svakome. Mislim, tada naročito, a i sada ipak. 

Aleksandar Stojković: A i sada, znaš, ti imaš, svakom treba fotka da se predstavi. Mislim, onaj ko to ne radi, on ima ili razvijen biznis. Čak i ti ljudi, oni mi kažu, evo ti fotka, razumeš, ono, ne treba nam ništa, nemoj mi šalješ ništa. Znaš, mislim, stvarno moram da pohvalim jednu firmu, Kartoflex, oni rade ono kao saće, ovaj, papira, mislim, papira, kartona. Ovaj, to je neverovatna firma, ovaj, sa neverovatnim ljudima. Ja sam tamo došao, nešto, kao, osećaj firma velika, ono, dolaziš, oni, ono, kao da smo drugari hiljadu godina, kao, evo ti, uzmi fotke, razumeš, idi gde hoćeš u postrojenje, radi šta hoćeš. Te neke stvari ti ostave tako neki jak utisak i bude ti mnogo lepo da je to neverovatno. Gde, ne znam, nekom odradim brutalne slike u kafiću, on mi posle naplati hamburger. Mislim, nije problem, platim ja taj hamburger, nego, znaš, kao, završim slikanje, kao, ajde da pojedem nešto i, znaš, ono, nije problem, ali ti kažem, ima te neke sitnice koje su kao kod ljudi čudne. Je l’ dobro?

Ivan Minic: Kako se, daj mi neki, ono, timeline, kako se razvijalo kroz vreme? 

Aleksandar Stojković: Vidi, 2013., kaži, sam otvorio nalog i tad krećem to da fotkam sve, ne znam, od otvorene konzerve za ribu do štipaljke, do, ne znam, žena ovde, onda, i onda kao neki prvi ozbiljni set je, ono, piknik, razumeš, na livadi mi nešto, drugari, drugarice, devojke na tamo, ono. Ja sam rekao, ovaj, tad sam rekao, fotkamo piknik. Kod nas u Srbiji nemaš piknik, brate, i mi ne umemo da ga radimo. Znaš, možeš ti da kupiš šta hoćeš, možeš da puniš korpe, znaš, nema to, ne li? 

Ivan Minić: Znaš, napravimo roštilj. 

Aleksandar Stojković:  Da, bravo, i bolje fotka , brate. I uporno ljudi pokušavaju, to su odvratni piknici, brate, i dan-danas su odvratni. Ovaj, e, ali to je kao bilo nešto prvo, jer, brate, vidimo, svi rade, znaš, u svetu, će ono, radimo i mi, znaš. Ovaj, ali nema veze, eto, kažem ti, tad je, ono, išlo. Tad sam, mislim, tad ću biti već oženjen, mislim da sam već bio. Jesam, oženjen sam bio. Ide, ide, i 2015. je neka, kažem, ona ozbiljna prekretnica. Dobijam ćerkicu. Ovaj, ćerkica se rađa sa problemom, cerebralnu paralizu ima. Ovaj, dan-danas je isto prelepo, prelepo dete, sve, nema ona fizičku ovako anomaliju, ali, ono, ne priča, ne hoda, ništa. Mislim, dobro je što je svesna. Ovaj, ima one neke testove smo isto radili, nije ona da je autistična, što je još nekad, i još, mislim, nije bolnije zato što je svesna, nego što, ovaj, najteže je što ne može da kaže, znaš. Mnogo puta kad plače, nagađamo zbog čega plače, i onda ti kreneš redom, znaš. I, šta da ti kažem, to je strašno veliki stres, pogotovo za ovakvog nekog vragolana, koji sam tako ceo život bio, samo da se smejem i sve, onda te strefi nešto, i dan-danas, kažem ti, ne planiram ništa. Tad sam shvatio da život može za 360 stepeni da se okrene dok si rekao keks. I opet kažem, to je nešto što kao privlačiš. Kako misliš? Znaš, ja nisam to privlačio, nego mi je bilo bitno, znaš, samo da se, da sve bude dobro. Da, znaš, ne znaš što sam uopšte to razmišljao. Za drugo dete, za sina, nisam ni pomislio, razumeš, da li će nešto da se desi, znaš. Ali veruj mi, takav mi je život. Ja, neko sam, mnogo rano to provalio, i stvarno, verovatno, ne znam, i ona knjiga Tajna, ima tu istine i sve to. Ja gde sam sad, sa zaradom na iStock-u i sve, sam bukvalno posle, ne znam, godinu dana rada rekao: “Zamisli da budem tu.” Mislim, nisam zamislio, znaš, to je neka stvar gde ti stvarno imaš osećaj kao da si tu. Znaš, tako koncipiram svoj život. I kažem ti, ovaj, tu se ona, rađa od samog starta, kreću gomila problema, gde smo non-stop u bolnici, gde ti se sve menja, ono, srpska politika, znaš. Ne možeš odmah ni da kažeš da ti je sad katastrofa, da je bolesna, znaš, možda se oporavi, možda sve bude bolje, možda ovo. Gde se ti kao kriješ, pa se ne kriješ. Dugo vremena mi je trebalo da kao svima priznam, razumeš, da je zapravo bolesna, da nije. Jer ona na slikama je stvarno bila prelepa, znaš, ti ne možeš da vidiš da je to bolesno dete, jer nema šanse. Mislim, mnogo je bilo teško. Ja kažem, meni, mojoj ženi… Mislim, ne meni, ženi orden. Da se ne orden, nego ono, mega, mega orden, znaš. Mi izađemo da se kao fotkamo, jer sve je to neki moment da ti kao zaboraviš na stres. S druge strane, provalili smo da taj posao će da nam obezbedi da mi dosta budemo pored nje i fleksibilni, i s druge strane smo provalili da će jako puno da nas košta sve oko nje. I to što pokušavamo, mi smo od samog starta, mi smo odmah priznali sebi da je ona ozbiljno bolesna i da moramo svašta nešto da pokušamo. Pa smo, ne znam, išli u Nemačku, išli smo u Novi Sad, smo puno išli na bioenergiju, išli smo tamo, ovamo. A sećam se, da, još odemo negde i kao: “Kad smo tu, da se fotkamo.” Ono, brate, nije ti ni do čega, ali opet, taj neki posao i to sve nas je dosta… zaboraviš bar sekundu, znaš. Ja sećam, ona ne može da drži glavu, mi, ono, znaš, žena je blago zaklati, ono, da joj glava dođe negde na sredinu, da ona deluje kao da je normalno dete, znaš. Ovaj, jako teška, veruj mi, priča. Ja uvek sve to prenosim kao sa smehom, jer ne volim da mračim. Ali, mislim, ne mračim. Mi smo već sad prihvatili, živimo sa tim. Ovaj, jako je teško sve što je, da kažem, i ona veća, već, ono… Ljudi ne mogu, i ćale ne može da je nosi. Sve to spada na mene i ženu, dok i naše kičme trpe, razumeš. Ovaj, bićemo tu, pa posle… Mislim, ono, nemam pojma, živimo, znaš, taj život. I tu je bila neka prekretnica, kažem ti, gde sam ja odlučio, ono, moram da obezbedim sve. Ovaj, apsolutno želim da budem uvek uz ženu i dete, da pomažem, da, znaš. Mnogo je teško, ali stvarno mi veruj na reč, mnogo muškaraca ispadnu slabići i ostave žene, ovaj, sa bolesnom decom. Znaš, ono, prva nervoza ženina, on kao: “Ona mnogo nervozna.” I pobegne. Znate, 24 časa kad si u takvim situacijama… Ne znam, ona je do četvrtog meseca imala, ovaj, epi napade. Ja, nešto su mi iznervirali u niškoj bolnici, su me vratili, ja sam je po epi napadu vozio do Beograda. Ovi u Beogradu mi rekli: “Ono, ti si lud, razumeš.” Rekao, ja nisam imao izbora. Znači, oni me vratili kući, neće da je prime, nešto kao: “Proći će.” Nju prošlo. Znaš, ne umeju da procene. I tako. Tako da, ovaj, kažem ti, ništa loše ne mislim za naše zdravlje. Što se kaže, zdravlje, jednostavno puno puta nemaju uslova da rade. Nisu nam loši lekari, jako su dobri. Ovaj, žele da se trude sa tim što imaju. Ovaj, kažem, mi smo na tamo, na ovamo pokušali i poprilično smo sa njom uspeli. Ovaj, što se kaže, ona je svesna, voli da čita knjigice, voli, voli sve. Ovaj, sad malo, ono, dok pričam, mi je teško da se setim imena, jer ima jedan poznati dečji pisac koji piše sve, sve knjige. Ovaj, moja Vera… Vera se zove ćerkica. Mnogo voli knjige, obožava. Ovaj, i posle Marka Žvake, kad su me snimali, ovaj, me kao ono… on me cima na Instagramu, kao: “Brate, prelepo, super to sve.” Ja shvatim da… Mislim, sećam se imena. Ono, bukvalno, na svakoj sad ovoj poznatoj dečjoj knjizi, on je, ovaj, pisao. I, jedan dan, vidim, druži se sa, mislim, druži se, dobri su drugari, ilustruje knjige, ima kao nešto rusko ime, baš mi je krivo što ne mogu da se setim. Bukvalno, ljudi uzmu, krene na tamo, na ovamo, i ja kažem: “Moja Vera, to je omiljena knjiga, bukvalno se ne odvaja.” “Vesele porodice” zove se knjiga. Ne odvaja se od te knjige. Ima jedna slika gde je nas umetnik nacrtao, pa ima i ta knjiga. Ja slikam, znaš, njemu, ljudi nam pošalju, ono, baš ona što je nacrtala, ilustrovala, potpisala sve za ćerke, znaš, te neke stvari. Mislim, to nisam ni objavljivao jer mi je baš bilo dragoceno sve, ali kažem ti sad malo, zbog cele ove priče, blokira mi mozak, nisam mogao da se setim, i baš mi je krivo.

Ivan Minić: Cela situacija koja se desi, da kažemo, s jedne strane, tebi ono šut u dupe da moraš da se aktiviraš, i da, sad to što je bilo, ne lako ćemo, ali na jednom nivou, sad mora da bude na drugom, i mora da bude ozbiljnije i ozbiljnije. S jedne strane, uvek znači veći obim i sve, a s druge strane, veća ozbiljnost.

Aleksandar Stojković: Apsolutno. Vidi, to je opet što ja kažem svakom: “Možeš, brate!” Znači, kad sam ja mogao, možeš i ti! Znači, i ti imaš problem. Ja obično ljudima ne pričam o svom problemu, ne što ne volim da pričam, nego što i ti imaš problem, ima i ovaj problem, ima i onaj, svi imamo probleme, znači, ja to razumem, ali veruj mi da možeš da radiš. Što ti kažeš, bilo mi je to kao… ali je bilo! Nekako sam se osećao…. Prvo, mnogo volim ovaj posao, stvarno volim. Meni odmor, bukvalno je meni… Ja kažem ženi: “Pusti me pet minuta uz laptop da retuširam, da gledam fotke.” To mi je kao bromazepam da sam popio. Stvarno, bromazepam kad popijem, ono, baš ubijeno, za dva dana se ne mogu osvestiti, razumeš, stvarno loše utiče na mene i gledam da retko… ali bukvalno mi je lek posao. Takav sam čovek. I to je bilo super, znaš. Ja sam, da kažem, i dok smo po bolnicama bili i sve, uvek nađem vreme da sednem i krenem da retuširam. Teško je to da ti razmišljaš u tim teškim trenucima. Mislim, šta sam tad slikao, pitaju me ljudi. Pa, slikao sam to što… Kažem ti, ženu, ulicu kad izađe iz bolnice. Mislim, to bilo smešno, ono, izađemo na pauzu, razumeš, tu neki park, ja je slikam. Mislim, sad nemam slike da ti pokažem, ali to su bukvalno slike sa pauze kad šetamo iz bolnice. I te slike su išle, išlo je sve to. Neko se pokretala ta mašina. Da li su mi oni nešto primetili… Sad, opet ima i to. 2017, oni zovu mene, Mišu i Sašu Dinjicu-Cakija iz Niša, gde nas zovu u London. Mi sad tamo odlazimo. Tamo, brate, bukvalno sve velikani stocka, znaš. Mislim, ja stvarno prišao Geberu i rekao: “Brate, neko ima Mesija, neko ima Gebera.” Ali stvarno sam to rekao čoveku. Što se smejem… Mislim, Mare, baš budalica jedna, volim ga, nam je dobro da se zezamo. Bio Juri Arcus, brate, koji je izmislio stock, što se kaže. Svi su bili. Peđa Ekstrim, koji je u tom momentu ubijao na sve strane. Znaš, to su neki velikani fotografi. Ti si sad tu. Mislim, stvarno, došli kao nindža kornjače, kunem ti se. Onako s rančevima, ne smemo… Uzeli smo neki hostel, ne smemo da ostavimo rančeve u hostelu. Kao, sve vreme čuvamo opremu. I to ti je, znaš, kao, sve će neko nešto da nam ukrade, sve nešto nosimo sa sobom. Ja sećam, eto ti to, koliko je isto velika stvar. Velika stvarno! Gde me Geber zove posle predavanja: “De ste vi?” Mi tu, zezamo se, nešto majamo po gradu, pijemo neko pivo. “Hoćete kod nas u hotel da dođete?” Oni su u to vreme već bili baš veliki igrači. Kao, hoćete da dođete da posedimo, popričamo i to sve. Rekoh: “Brate, naravno!” Znaš koliko ti to znači, gde si ti niko i ništa u tom svetu, i ti sad sedneš sa Ronaldom i Mesijem da pričaš o fudbalu, kao meštri da žongliraš, fore i fazoni. Sjajni ljudi! Mislim, i Kristijan je tad bio, sećam se. Ma, svi su bili, svi! Ali, eto ti to. Kad su nas oni pozvali, kad se mi vraćamo za Niš, svima nam u glavi bilo: “Brate, ne bi nas ni pozvali da nas nisu primetili. Što bi nas kao zvali?” To je bilo zatvorenog tipa, neki sastanak. I to je, kažemo, 2015, to je već dve godine kako smo mi već uhodani sa pričom oko ćerke. Mislim, nema šta tu, već shvatamo da će biti težak život i borimo se kroz život. Šta je u tim momentima bilo kao najteže? Bilo je najteže što ti celu noć plačeš, ne možeš da spavaš, sutradan… Nema, brate, izlaziš ispred ljudi, moraš da se smeješ. Mislim, nije to meni bilo fejk, meni je bilo odmor. Ja sam takav, menjam se čovek, vrlo brzo mogu da promenim. Znaš, ono, dešava se, aj da rešimo situaciju. Ali ne sme taj neko kog slikaš da vidi traumatiku. Nakači ga, ti ne trebaš da se smeješ. Znaš, neka devojčica ima, padne u trans, ima da krene da plače, znaš, ne mogu je razveseliti. Da stvarno ti kažem, tako je. I mislim da sam 2018, sad kad razmislim, krenuo da radim baš ozbiljno slikanje. Sad kad gledam te slike, brate, meni su ono, fantazija šta sam ja radio u to vreme. Sad ne radim tako nešto jer promenilo se malo, posle ću ti kažem, i tržište i sve. Ali u to vreme, koje ideje, koje izmišljotine, šta sam ja radio, brate, to je bilo sjajno! Znaš, ono, ne znam, mesto zločina, onda zatvorenici. Znaš, ja volim te kao filmske stvari, pa nešto kao vatrogasci, pa sve te neke stvari, gde je bilo kao: “Aj, pribavi odavde odelo, aj pribavi odavde…” Obrada mi je baš bila lepa. To je sve bilo sa… Da, to smo napravili otprilike sa 6D. Znači, Canon 6D izlazi, full frame, i gde ja u to vreme stvarno šijem uvek po tri seta. Bukvalno, kad sam krenuo to i Instagram, krenu ljudi da mi pišu. Ne znam, ova šminkerka: “Ej, možeš da dođeš kod mene?” Razumeš, piše mi ova, ne znam, radi fitness: “Mogu?” Znaš, mogu, mogu… I ti, brate, u jednom momentu imaš strašnu bazu modela. Znaš, ova radi fitness, ja njoj odslikam fitness: “Možeš popodne da trčiš, kao, pored?” “Može!” Razumeš? Ovaj radi u nečemu, i mi, brate, u širini. Kažem, sve se to isto kreće, mi krećemo, idemo kao grupa, i dan-danas smo kao grupa. To ti je prelepo. Stvarno imamo to neko poštovanje u Nišu, kao grupa se držimo, brate. Znaš, u početku je bilo: “Ti imaš aparat, ja imam objektiv.” Kao, ja ti dam objektiv… Sad imamo i aparat i objektiv, znaš. 

Ivan Minić: E, dobro, ali to jeste, mislim, zvuči smešno, ali to jeste bitna stvar. Da kao, ajmo svi da budemo na Canonu, Nikonu, čemu god, da bismo mogli da razmenjujemo. Jer, brate, treba ti jednom u četiri meseca objektiv, zašto bi ga kupili četiri puta? 

Aleksandar Stojković:  Tako je. Mislim, to je pogotovo u tom nekom početku mnogo bitna stvar. Znaš i sam koliko je skupa oprema. I fotografija je, što se kaže, ono, ako hoćeš da ti se dete ne drogira, samo ga zarazi sa fotografijom, brate, i to je to. Sve pare odložene! Mislim, mi i dan-danas tako. Znaš, ono, pošaljemo jednom drugom pocepane čarape: “Evo ih!” Razumeš? Sve stucali u opremu, brate. Znaš, evo, sad smo kupili C80 kameru, koja je, ono, bog i batina za video. Nisam baš siguran koliko mi treba, jer i R5 je zapravo sličan za video, ali znaš, uvek voliš to nešto da testiraš. I nemam pojma, to su neke, kao, čudne stvari. I tako, ovaj, kažem, 2018. je neka poprilično prekretnica u kvalitetu, bar moje neko viđenje. I kad pogledam te fotografije, to su krenule da liče na baš ozbiljne fotke. Znaš, bukvalno, ja bih kupio, što se kaže. Jako se prodavalo i ono pre toga. To je taj neki period gde ozbiljno krećemo da šibamo i to kreće da se zahuhtava ozbiljno. Znaš, eto, koliko je trebalo… Ali nije sad baš da ljudi misle da je to pet godina, kao, treba ti, ne znam… Meni se najviše sviđaju fotke od 2018, eto, to je moj neki lični stav. Ali i do tad je sve to imalo period zahuktavanja, što se kaže. 

STOCK TOKOM KOVIDA

Ivan Minić: Bližimo se isto jednom prilično zanimljivom periodu, i za stockere i za generalno sve nas, a to je COVID, u kome ti imaš situaciju da sve staje. Mislim, nije baš da staje, ali nije baš ni da ne staje. Kako je to izgledalo?

Aleksandar Stojković: To je izgledalo kao ludilo za nas! Mnogo dobro! Mi smo tad živeli ono… Ja mislim da smo svi, brate, 40, 50, 60% porasli u tom momentu, možda i jače. Stvarno ne znam. Znači, u tom momentu je bilo: “Šta ti izbaciš ujutru, do podne to već prodato!” To nikad nemaš! Znači, mi sad slikamo fotografiju i tek za pet meseci ona ugleda svetlost dana, da ima neku sitnu prodaju, pa to polako ide, pa već sledeće godine možeš da očekuješ nešto ozbiljnije od nje. Znači, ulažeš u nešto što će možda za pet godina… COVID je bio: “Šta ujutru odfotkaš, to je to!” Mi smo imali sreću, bili smo prvo u Argentini pre toga da fotkamo, “Adtokalipsa” je bila, pa smo bili na Tajvanu, pa smo bili… Nebitno. Bili smo i u Kelnu. Možda sam malo nešto izmešao, možda i jesam, ali nebitno. Tajvan je bio pred koronu. Znači, mi tamo odemo, brate, oni nose maske. Mi kao: “Što vi nosite maske?” Ali nije tad ništa krenulo, razumeš? Oni kažu: “Pa, brate, ja ako sam prehlađen, nosim masku da ne zarazim druga.” Mi kao, kao je budala, razumeš, ona nose maske. Ali mi primetimo, znaš, da to malo više ljudi nose maske, više od ovih, kao, to izgleda kao tako moderno, tako treba, kao i slikamo, autentično je za Tajvan, znaš. Ovaj, i brate, mi to ovaj, odfotkamo na tamo, na ovamo, dolazimo, vrlo brzo se dešava COVID. A ko ima slike s maske? Mi imamo slike s maske. Ovaj, kako je to krenulo da šiba, brate? Znaš, ti nisi svestan, ali ovo znaš, to je, ovaj, krenulo. Oni nas zatvaraju, ja vidim, Kinezi tamo nešto prskaju ulice. Ja, Ćale, Ćale tu, kažem, daj uzme neko kombinizovano za prskanje, uzme onu pumpu, stvar što prska vinogradi. Nema šta da radiš, ceo dan si u kući. Mislim, mi živimo u zajednici, Ćale mi je i Keva na jednom spratu, ja, žena i deca smo na sledećem. Kao, daj uzme pumpu. Ja ih u to vreme u najvećem fotkam, šta će radimo, daj se fotkam, razumeš? Ćale izađe po ulicu, kao, prska, znaš, ja ga slikam. Kak je to šiba, brate? Ja kažem, ajde, kao, uspavaću sobu, to je bolnica. Moja žena, fizioterapeut koji je dolazio da vežba ćerkicu, nažalost, umro je od COVID-a, ali on nam završio delo. Šta znam, mislim da se nije hteo boriti, a mnogo je dobar čovek bio, Neša, stvarno. Mislim, mnogo smo i vreme provodili sa njim, svaki dan je dolazio kod ćerkice. On nam doneo delo iz bolnice. Mi imamo, bate, ono, COVID-odelo. Žena se maskira, kao ćaleta leči, ćale se upokojio, razumeš. Na tamo, na ovamo, stvar smo slikali. Bukvalno, znaš, i ti ne znaš šta slikaš. Ja nekako imam osećaj da smo mi formirali… Čak su Miša i Caja, ono, su slikali one, kao, u bankama što imaš paravane, oni sa staklom, znaš. U to vreme to Caja video negde, pa on napravio, nije imao tag, pa su oni izmislili na iStock tag zbog njih, jer su oni izbacili to prvi, razumeš. Kao, znaš, bukvalno fotkaš sve što vidiš i sve što misliš da će, kao, da bude. Ali je bukvalno bilo neverovatno vreme. Što ću ja ti kažem, eto, snašli smo se. Ima ljudi koji su… Aj sad, neće da se ljuti, ovaj, Georgi Jović, ti si super sa njim, ovaj, možeš i na tu temu da popričaš sa njim. Ovaj, on je mislio da je to sadašnji trend, proći će za tri meseca, kao što bi fotkao nešto, to posle niko neće da kupi. Ovaj, nama je to bilo super. Jeste sad taj materijal, niko ne kupuje, razumeš. Bukvalno si… Koliko je korona? Dve godine trajala? Tako nešto, znaš. Dve godine fotkaš nešto što je samo isto u jednom momentu i prestane. Ali mi negde nakon godinu dana smo provalili da će to, kao, da se malo stiša, i onda ti slikaš ljude sa maskama, ajmo, skidaš maske, normalan office, razumeš sve, znaš. Mora se razmišljati. Nije baš da ne mora da se razmišlja sve. Tako da je COVID, ovaj, za nas bio sjajan. Mislim, jebiga, kad mislim, tako moraš da kažeš. Mislim, finansijski stvarno je i poslovno bio sjajan. Sad, ono, desila se, kažem opet, tragika za mnogo, za mnogo ljudi, ali eto, nama je bilo super. 

Ivan Minić: Morali ste se prilagoditi. 

Aleksandar Stojković: Apsolutno. I kažem opet, bilo je zanimljivo što si, eto, mogao opet teme neke da vrtiš, da smišljaš, to je stvarno davalo rezultata. I, znaš, eto, eto, to je, to je bilo super.

Ivan Minić: Jedna od super stvari u tom nekom periodu je i to da ja sad, ono, upoznao sam se i sa Mišom tada i sve, i bio sam u vašem tadašnjem studiju. I, ono, kao, gledam i shvatam, ok, brate, ja sam, ja sam video mnogo puta gde ste vi uzeli, u suštini, ono što, što recimo svakodnevno radite, uzeli ste i napravili ste jedan multifunkcionalni studio u kome možete napraviti razne setupe. Sve, od dnevne sobe, preko apoteke, bolnice, čega god, do, ne znam, ono, server room-a, brate. Znaš, i super mi je bilo interesantno, i on mi je malo i pokazivao i sve to. Nije sad poenta da ne znam, otkrivam bogzna šta, ali suština je da to, kada ti uđeš u to prostorije, to tebi ne deluje tako. Ali kada pogledaš šta je izašlo, kao fotka, to je to. Što suštinski znači da ti, ono, se baviš time. Ok, naravno, šta je u prvom planu, to mora biti što autentičnije, jer to je ono na šta se ljudi fokusiraju. A ono što je iza treba da oponaša nešto. A to što treba da oponaša nešto ne mora biti savršeno. Treba samo da dovoljno liči na nešto tako. E, meni je fascinantno koliko brzo i kako ste vi napravili da to može i da se menja i da se prilagodi. I, kao, znaš, prvo, odakle ideja za nešto tako? Drugo, kako je to isto evoluiralo? 

Aleksandar Stojković: Očigledno da mnogo voliš fotografiju i onda, baš jasno znaš, mislim, sve lepo kažeš i napraviš jako lep uvod. Stvarno, stvarno jeste tako. Znači, mi krenemo da shvatamo da, bukvalno, puno stvari možemo da oponašamo, odnosno da to liči, da je bogato, moderno. Šta je još bilo? Mi smo iz Niša. Brate, tamo nemaš jednu ulicu da je lepa. Znači, možda neko sad da kaže: “Moja ulica je lepa.” Sve je neplanski građeno. Imaš jedino lepu Banovinu, ja ti kažem za slikanje Banovinu, i imaš lepu gore NTC. Mislim, Niš mnogo volim i zbog toga nikad nisam iz njega ni otišao. I bilo šta u Beograd, nikad nisam ni hteo da radim, jer mi je kao košnica. Niš mi je super, taman mi je i sve to. U Nišu imamo problem što to ne liči na svetski grad, a ti treba da napraviš da to liči na svetski grad. I onda smo se vrlo rano naučili da radimo na tim nekim blendama 1.4, 1.8, gde ti iza zamutiš, ali modela staviš tako da iza nađeš, što ti kažeš, super nešto da oponaša. Mi, brate, nađemo neko staklo koje, znaš, ono par stakala, liči da je kao neka moderna zgrada. Mi stajemo modela i, znate, to stvarno liči. E, i onda, nakon tog iskustva na ulicama ovamo, onamo, krećemo polako, što ti kažeš, unutra, ti možda slikaš stalno i napolju i mnogo je zgodnije da ti imaš svoje prostore, da se njih uređuješ i sve. Prvi ti neki studiji što su bili, jeste kod Miše. Sad u ovom momentu imamo svi, da kažem, svoj studio. Ali je tad bilo: “Ajde da…” To su Miša i Mare Pekiće njihov, naravno, opet kažem, svi smo kao drugari i svi smo tu. Znaš, ono, ja pun gepek dovučem rekvizita i krenemo da oponašamo bilo šta. Znaš, radili smo kao, ne znam, detektiva, gde je ono, moj ćale bio kao detektiv.

Ivan Minić: Ćale je glavni lik u svakom projektu. 

Aleksandar Stojković: Da, da, jeste, pa jeste, puno. Radili smo bukvalno kao, znaš, to bila moja ideja, isto sa Cajom, Sašom Dinićem i Mišom, da kao u zatvoru radimo. Ono, govornica, znaš, to mi je baš super, gde je bilo prosto. Miša ima na sredini staklo i kao, šta smo trebali da rešimo? Još dva zida ovamo i telefon koji je kao interfon. Odeš, kupiš interfon, brate. I mi kupimo interfon, zašrafimo u ovaj, kako se zove, lesonit, i sa strane ušrafimo, od ovamo podupremo sa nečim. I sad, kad fotkaš, imaš staklo između i zatvorenici. Ja preko IB-a dovučem neka narandžasta odela za Halloween, koja se koriste bukvalno kao zatvorenici, i dan-danas te slike ne prestaju da se prodaju. Jer to retko ljudi rade. Kad ljudi rade u zatvor? Prvo, kad imaš pristup u zatvor, razumeš, za to ti treba gomila dozvola. Pa da li ćeš ovo, pa da li to tako izgleda, da li izgleda kao na filmovima? Mnoge stvari ne izgledaju kao na filmovima. A ljudi vole ipak taj neki moment. Super ti je autentično, ali možeš i puno stvari filmske, jer ti vidiš da su ga oni odradili. To kad su ga oni odradili, mogu i ja sad. Možda nekad izgleda tako, a možda nekad malo siromašnije. I onda smo krenuli da kupujemo sve i svašta od rekvizite, da to izgleda drugačije, da izgleda bolje. I mic po mic, jako je sve to krenulo lepo da liči. Puno sam radio u to vreme sa Lakijem, koji je isto odličan stocker iz Niša, koji je isto imao studio gde smo menjali scenografiju. S njim sam radio astronauta, gde smo našli šnajderku da napravi astronauta. Slikali smo ga u Pirotu, razumeš, u kamenolomu. Našli smo astronauta, uzeli smo kacigu. Prvo smo hteli nešto da pravimo, na tamo, na vamo. Ja na kupujem, pregledam, vidim, te kacige prskaju voće, neka kaciga koja stvarno je kao astronautska. Znaš kako je dobra! I ovde iza ima nešto kao za kiseonik. Ovde pritisneš, nosi ulazi kiseonik, znaš, zbog otrova i sve to. Jako je skupa. Ova nešto mu nije bilo u kvaru, nešto jedan motor radio, nešto je on nešto za jeftine pare. On mi nešto objašnjava, ja mu: “Brate, ne treba mi da prskam voće, razumeš? Treba mi, daj mi kacigu.” I on to pošalje za jeftine pare. Šnajderka nam nešto sašije, uzmemo one vodovodne cevi, napravimo. Znaš, sve gledamo sliku i napravimo takvo odelo. I mi to odfotkamo, brate, to se i dan-danas prodaje. Ja ovo sad da znaju, razumeš, kupci, a nikad ne bi kupili. Mislim, to liči, da se razumemo, ali čak je NASA bila kupila tu fotku, razumeš. I izašlo je nešto, pisali neki članak. I sad njima si bilo, oni su to… Naš astronaut, daj stock pap, ono, stoji s američkom zastavom, upirao tu kamenolom. Janko, brat, je glumio astronauta. Ja, pravo da ti kažem, toliko fotki kad krenem, ja se oduševljavam šta smo sve radili. Ali bukvalno nema ideje koju nismo uspeli da pretočimo u realizaciju. Sve može da se realizuje. Samo ti treba, lepo si rekao, ugao. Znači, treba da smisliš u glavi ugao koji ti treba, gde će to da liči. Znači, ne mora. Znači, ti bukvalno, ako hoćeš sad, ne znam, avion da slikaš, onaj borbeni, na prajmu, upravi ga u fići i odredi ugao. Nađi kacigu i sve, i verujem imaš da ga ufotkaš, ima ljudi da se oduševi i da bude super. Tako da, lepo ti je baš pitanje. Mislim da me to, da kažem, i odvojilo od drugih, sve te neke ideje i sva ta neka ludnica. Jer mi je meni, evo, ja ti stvarno kažem, kad bih mogao nešto da radim u budućnosti, ja bih samo pravio scenografiju. To obožavam da radim. To mi je nešto baš najlepše i tu se mnogo lepo osećam. Sad smo malo, da kažem, podigli možda malo više posao, pa bih voleo da sve te neke druge poslove neko pokrije. Ja da sam taj koji samo pravi scenografije, ne mora čak ni da fotkam. Prelepo mi je, razumeš. Mislim, volim posle uvek da si ja nađem taj ugao koji sam imao u glavi. Znaš, sad se, jebiga, moja glava se malo promenila, razmišljam malo fotografski. Tako da, lepo ti je pitanje. Stvarno smo svašta iz Niša napravili da to liči, da bude, ono, kao svetski. 

GDE NAĆI MODELE

Ivan Minić: Jedna od stvari koje su isto, da kažemo, veliki izazov za svakog ko hoće da se bavi stockom ozbiljno, ti možeš do nekog nivoa da fotkaš samo svoje okruženje. I, ono, ćale je glavni model, zato što starijih modela generalno nema. I kad gledaš neka ozbiljnija fotkanja u Srbiji, ja sad znam lično deset ljudi starijih koji su na svim fotkanjima. Da. Znači, ono, prepoznajem ih. Oni su i u reklamama kod nas, ali su i na stocku. 

Aleksandar Stojković: Moram tu samo, izvini, moram da te prekinem. Kad smo bili u Argentini, mislim, ja nikad nisam Marinka fotkao. Ali nama kaže ovaj lik jedan u Argentini, kao: “Where you come from?” Znači, kao, mi kao: “Srbija.” “A, kao, vi ste iz zemlje odakle je Marinko!” To je naš neki admin, znači, samo si gleda Marinka. 

Ivan Minić: Marinka, Aleksandra, koja je, ono, kao, ako si video negde ženu sa kratkom kosom.

Aleksandar Stojković:  Ja sam, ja sam, ja sam, ja sam Rosu fotkao, sjajna, profesionalna žena, došla u Sokobanju. Smo radili Hotel Sunce, za nas smo radili ovaj ogroman set. Bukvalno, ona je bila kao glavni lik. Dolazi žena umorna od puta, nešto ujutro je bilo rano, pam, pam. Znači, ona ispred objektiva sija, ubija kako je dobro. Stvarno, sjajna žena. Prvo, mnogo je harizmatična, fantastična. Ja nisam neko ko je, možda mi je to, na primer, odvajalo, mnogo dugo nisam fotkao ljude koje drugi fotkaju. Znaš, čak, na primer, do 100.000 fajlova nisam uopšte fotkao nikog drugog. Sećam se, Žuća je bio isto, znači, model kog nema koga nije fotkao, razumeš, nema ko nije.

Ivan Minić: Biznismen, kada ukucaš, od prvih 100 fajlova 95 su njegovi. 

Aleksandar Stojković: Tako. I kreće zezancija neka gde kažu: “Brate, dolaziš do 100.000 fajlova, nisi Žuću fotkao.” Znaš, brate, i to, on krene nešto da me zeza. Ja kažem: “Slušaj, Žućo, ajde, fotkam te ja, brate, da mi daš nešto drugačije, što te niko nije fotkao.” Znaš, a to je sad, brate, pa nemoguće. I on se seti, bukvalno, mislim, on je mnogo dobar i poslovno i sve, Žuća, sjajan lik. Gde kaže: “Ajde, brate , tadašnja devojka, sad moja žena, imala je detence, sve lepo. Kaže, ajde, nas slikaš kao u krevetu, razumeš, kao mi se mazimo, to nas niko nije fotkao.” Kako? “Ajde, brate, slava mi pre neki dan.” Znaš, pošto ti sad tu ih slikaš, pa onda kao: “Aj, ti si kao na ćošku kreveta, pa si kao, naš, nervozan, žena ti se naljutila što ti nisi mogao.” Šalje mi reklama za Viagru za 2.000 dinara, Žuća glavni lik, ovako tužan, znaš. I zezaju se oni kao: “Aj, slika iza stock, to niko neće da vidi.” Kao, ovde u Srbiji, ono, brate, reklama, samo Žuća, ovako tužan. Brate, sjajan lik. I kažem, to smo odfotkali, eto, sa njim. Mislim, prekinuo sam tu pitanje, ali odosmo negde. 

Ivan Minić: U suštini, jeste negde da kao, problem modela postoji. Bila su razna neka rešenja, imaju grupe, bio je u jednom trenutku i onaj Shoot Set, kao gde si mogao isto da probaš da napraviš nešto, bio je neki izbor. U svakom slučaju, ono, pomažu se međusobno, stockeri dele kontakte, modele i sve ostalo. Ali realnost je da, u većini slučajeva, ako hoćeš da to prodaješ u celom svetu, to podrazumeva da imaš sve vrste, boje,  veličine ljudi koje postoje. A, mislim, mi kad razmišljamo o tome, to obično nije tako i kod nas. Kad zamišljaš, ne znam, poslovni sastanak, to su sve isti beli ljudi koji nose ista odela i nose iste satove, iste košulje. Što može da se proda, ali ako hoćeš na globalu da to prodaješ ozbiljnije, mora malo da šaraš. 

Aleksandar Stojković: Vidi, ja sam imao isto moment koji sad, opet malo pričamo, ja i ti se i znamo, pa volim da se popričamo o celom tom periodu. Ali, kad se rodila ćerkica, kad sam ja krenuo tu da napredujem, palo mi je na pamet da ja nema šanse da idem u inostranstvo da slikam. Što lepo kažeš, ovde ne mogu da ih nađem. Postoji, ne znam, i dan-danas, ok, sad Ukrajina, rat, pa su došli, popričaćemo i o tome. Znači, stranaca ima sad koliko hoćeš, da se kaže, uvezli smo ih, ima ih, u to vreme nije bilo. I ja sam fotkao Dejana Bugarinovića, profesionalni model, koji dan-danas se bavi profesionalno, da kažem, modelingom. Ja i on smo drugari, bio je i u Nišu, ja sam ga fotkao. Sedim ja i on, ja kažem: “Brate, ajde kad si tamo na kastinzima, stojite vas sto, razumeš, pitaš nekog u redu: ‘Brate, ajde, slikam te’, razumeš, po ulici i pošalješ meni, ja to otkupim od tebe.” Ovaj, ili se dogovorimo, ne znam. U početku je bilo, ja mu poslao aparat, dao sam mu ga, pa je bilo da on to, ne kažem, kao otplati, ali nebitna je cela priča. Znači, imali smo neki dogovor, ajde da pokušamo, znaš. Deki krene da šije, znaš kako dobre fotke! Mislim, prvo, to što su to mnogo lepi ljudi, mnogo su dobri modeli, mnogo su dobre lokacije. Znači, ali opet, treba da imaš osećaj. Stvarno je vremenom, čak mislim da dečko sad više i fotografijom se bavi nego modelingom. Ozbiljan fotograf postao. Mislim, eto, to je, što se kaže, “ajmo da pokušamo”. 

Ivan Minić: Odškolovao si ga?

Aleksandar Stojković: Pa, znaš, pa nisam, on je sam učio, ali ja sam mu, eto, dao nešto gde on rekao: “Brate, ja nikad nisam fotkao.” Rekao sam mu: “Imaš ova tri podešavanja i cepaj tamo. U međuvremenu i ti ćeš naučiti.” Znaš, ono, kao, i ja sam pa mnogo znao. Ovaj, i Deki krene. Ja tad krenem da dobijam svetske fotografije. To je sad isto opet za nekog, čisto da mu kažem kao savet, svako za svakog može da fotka. Na primer, sad ti fotkaš za mene, samo na reelsu piše: “Ivan Minić for South Agency”. Znači, bukvalno, ti fotkaš, ali meni pripadaju autorska prava. Znači, takav dogovor imamo. E, i eto, ja sam sa Dekijem krenuo i ja u tom momentu, što je odgovor na tvoje pitanje, ja krenem da dobijam svetske fotografije. 

Ivan Minić: Internacionalni modeli.

Aleksandar Stojković:  Tako. I moj portfolio već je sarma – malo meso, malo kupus, malo meso, malo kupus – i to jako ozbiljno kreće da liči. Znaš, ovamo, ne znam, Indijanci, ovamo vi, ovamo mi, svakakvi stvarno. Znači, Deki je toliko imao ukusa za te modele da ja lepše ljude ne znam. I styling je odličan i sve. Ovaj, sjajan je lik. Mislim, danas, što se kaže, ne sarađujemo, nije da smo se posvađali ili nešto, nego jednostavno nema da šalje. Mislim da dečko trenutno se bavi nečim drugim. Nismo se skoro čuli, nadam se da je dobro. Vidim ga, snimao neku jaku reklamu za jedrilicu neku, tako da… Ali, sjajan lik. Mislim, to je najbolji model kojeg sam u životu fotkao. Koga god slika, brate, ekstra slika! Znači, ono, ja ništa ne pričam kad njega slikam. On pop-up, samo se namešta i sjajan model. On je u inostranstvu. Ovaj, ali ne znam, ja bih se opet osvrnuo… Znači, eto, 2019. se meni rodio sin. Tu je ozbiljan refresh u mom životu, ozbiljno osveženje, ozbiljno sve. Ovaj, znači, sad imam tu 2018. gde ja jako… 2019. ja mislim da krećem, ono, kad sam dobio… Nije sad što je sin, nego što je zdravo, dobro, pravo dete, lepo. Njega isto krećem da fotkam. Sećam se, ona žena u porodilištu, samo što ga dali, ja dolazim, imam najstock slike, razumeš? Ono, iz bolnice, kako drži dete. To ti je naš, brate, život stvarno. Mi stock život stvarno živimo. Stvarno živimo takav život da bukvalno sve što radimo, mi to fotkamo. Ćale unosi pelet, ja ga slikam. Mislim, opet se vraćam na ćaleta. Puno sam ih fotkao. U zadnje vreme ih i ne fotkam toliko, žao mi je, znaš. Malo više imamo sad, imam i organizatora koji sve vodi i onda sve to ide, u smislu, ona mi isplanira. I ranije je bilo, ja sam morao da smišljam ko mi je najzgodniji. Najzgodnija mi je familija! Ovaj, ali ti kažem, ponovo se vraćamo na to. Ti mi pričaš, znaš, imalo je modela, imalo je, brate, modela u Beogradu i Novom Sadu. U Nišu nije. Čak i dan-danas, to što ima modela, to su modeli koji su samo imali malo više fotkanja. 

Ivan Minić: Ne, ne, ja ti pričam iz razloga – kako si rešavao taj problem da ti prosto treba internacionalni modeli na nekim snimanjima, ne na svim. 

Aleksandar Stojković: Pa evo kako smo rešavali, imali smo jednu Kate koja je došla, tu se udala u to vreme, crnkinja, i Kate je bila svuda. Znači, bila je i, ne znam, ono, kuvarica, policajka, ovamo, onamo, Kate je bila sve. I Kate je bila, znači, ono, staviš Kate, diversity ispoštovan, razumeš. Nismo imali, nismo imali. Onda kažem, meni je bilo super, imao sam Dekija i imali smo taj moment što smo, eto, jednom godišnje išli na te Istockalipse. To je, znači, gde ti organizuje, da kažem, evente u inostranstvu, gde ti odeš, jedan, dva dana fotkaš, šta oni organizuju, ostalo. Mi smo se, ono, petnaest dana se, nas četiri ili pet fotografa, sve zavisi gde smo, nekad smo išli četiri, nekad pet, sve zavisi koliko ko može, organizujemo se lepo i fotkamo se. Ono, ti setovi su jako popularni i stvarno su ozbiljni, jer oni kad od tih Istockalipsi promovišu, da kažem, te fotografije, jako brzo idu u rating, tako da i to je pomoglo, znaš, sve pomalo je, što se kaže, doprinelo da bude sve super. 

SARADNJA SA iSTOCK-OM 

Ivan Minić: Kako je, kako je uopšte izgledala saradnja, ove, sa iStockom? U statusu si ti neko ko je samo tu došao i trpa, trpa, trpa, trpa, trpa, ali, znaš, ok, primete te, uđete u neku vrstu komunikacije. Kako si se ti levelovao kroz tu priču sa njima? 

Aleksandar Stojković: A vidi, evo, mislim, pazi, ja se uvek malo zezam, jeste to tako, da kažem, ono, površinski, ali sve je to veliki, veliki rad. Svaki rad neko zapazi. Znaš, opet kažem, za nekog, po meni, kao ja sad smatram i za svakog, čim krene nešto da radi, uzmi, ne znam, kucaj ekser, brate, godinu dana, sigurno ćeš misliti da ga mnogo dobro umeš kucati, znaš, sigurno ćeš mu naći nešto. Znaš, ja mislim da sam od toliko rada vrlo brzo skontao šta oni traže, šta, kako da se u fotka, znaš, ono, gledaš, ti sad i srpski fotografi, ovaj, onaj, kako radi, kako neke situacije pretvara u nešto. Mi iz Niša, ja kažem ti, ja nisam radio po Beogradu, ono, i sad iz razloga što su ovde dosta radili iste ljude, iste modele, isto sve. Ja sam dole, ono, u Nišu hteo da slikam autentične ljude, autentično sve, mi smo tako radili. Mislim da su me te neke ideje koje sam imao izbacile, da kažem, da budem malo drugačiji. Znaš, bilo je isto to, dolazim u London gde nam on kaže, to jeste stvarno realna situacija, gde on kaže, znaš, niste vi zaposleni u Getiju, vi ste saradnici, kontribjutori, znaš, kao, sutradan pap, znaš, pita svakog od nas, kao, šta imaš, koji još posao imaš, čime se baviš, znaš, mislim, onako, neobavezno. Znaš, tresne te stvarno u glavu, da ti bukvalno mogu da te ugase za sekundu. Znaš, ja sam imao situaciju, hteli su da me ugase. Ovaj, srećom, eto, znam se tamo sa nekim, pa su mi dali šansu da objasnim. Mislim, bilo je, cura je radila ilustracije jedna za mene, ovaj, gde je kopirala tuđe ilustracije. Ja, moram, nisam mogao da joj stojim iznad glave da znam, ali nebitno, ona je radila za tebe, razumeš? Ovaj, i gde oni nađu da je kopirala, ovaj, pošalju mi. I čak i sa te prve koje mi pošalju, ja nađem da su naši stariji fajlovi od tih fajlova. I gde mi ona kaže, slušaj, postoji mnogo više, i kao, šalje mi otisak prsta koji je iskopiran od tačke do tačke, kao, da ne pričamo više, razumeš, o tome. Kao, ajde sad malo da razjasnimo celu priču. I onda je od nekih tri dana, to je baš, ja mislim, pred koronu bilo, ovaj, tri dana ozbiljni razgovori su vodili sa mnom gde su oni hteli na keca da me ugase. Znači, ono, bukvalno sad, koliko sam u tom momentu imao, neka ima i 200.000, koliko god slika, ovaj, samo na jedan klik nestane. Znači, hoću da ti kažem da svi ljudi koji rade se ne zezaju. Znači, stvarno, bukvalno nije zezanje da ti fake release potpisuješ, da, ne znam, se glupiraš, da nekog kopiraš jedan kroz jedan ili tako nešto. Bukvalno postoji inspekcija koja vodi računa o tome i samo na klik nestaneš. E, ja sam imao sreću, hvala Bogu, mislim, mogu da imenujem, ove, Elisa iz Getija, koja je sjajna žena, koja mi je dala šansu da objasnim situaciju. I ona mi kaže da je bukvalno odreagovala i zašto me posle spasila. Kad mi je ona saopštila to, kad je videla moj izraz lica, ja mislim da je u tom momentu krenuo da mi raste herpes i porastao ko pečurka. Znaš, ono, javlja ti se neko i kaže ti, e, mi znamo da kopiraš. U ovom poslu ti je najveći zločin da kopiraš nešto. Mislim, nema šta, kopiraš autorsko delo, nije šala, znaš. I tako, tad sam imao ozbiljnih problema, hvala Bogu, rešili su, ugasili su sve ilustracije, ali opet, nebitno, ostale su mi fotke i video i to je to. Cepam dalje i to je to. 

Ivan Minić: A kako izgleda saradnja sa njima? Mislim, šta ste još imali od kontakata, onih pozitivnih?

Aleksandar Stojković: Da. Pa i ovo je isto pozitivan, zato što je pozitivno što smo imali i ovaj kontakt, a taj kontakt smo, eto, obezbedili tako što ideš na tim i iStockcalypse-ama, pa se opet znaš sa nekim, znaš, što se kaže, i ti bi rekao: “Čekaj, ovog Acu da pitam nešto”, znaš, znamo se. Tako i ona učinila za mene da me pita. Vidi, sa njima imamo, ovaj, u suštini kontakt preko tih nekih mailova i sledeće je da imamo na tim nekim eventima. Po meni, Getty Images ima, ja, bar njih, mislim, sad ne znam – niko me ne sluša, nego sebi ja, eto, to naglas pričam – da bi trebalo malo više pažnje da se obrati prema Srbima, jer stvarno imamo ozbiljne kontributore i nisu samo ozbiljni, imamo jako ove neke mlade koji rade. Ovaj, pa po meni, ne znam, možda ima i previše materijala iz Srbije, pa zbog toga i ne obraćaju, da kažem, toliku pažnju, ali ne znam baš kako da ti to objasnim. Nekako mislim da malo pažnje obraćaju prema nama, da nam daju konkretnije savete, konkretnije smernice – šta sme, šta ne sme i tako to. Tako da, šta znam, što se tiče nekog specijalnog kontakta, mi smo imali jednu Brendu, ona je radila u Gettyju. Ona, žena iz Kanade, je toliko zavolela Srbiju, zbog nas kontributora, da je došla da živi tu u Beogradu. Više ne radi za Getty, ali živi, posle korone je došla i živi ovde. Ovaj, s njom smo imali, tako da kažem, komunikaciju. No, ovo je bitno, to ću ja tebi da kažem – bukvalno se znaš sa par osoba. Imaju ljudi problema, ne mogu da dobiju odgovor na pitanje mnogo dugo, znaš, zato je bitno da, eto, ideš na te evente, da posetiš, da opet imaš koga da pitaš, znaš, da dobiješ neki odgovor. Ali razumem tvoje pitanje i meni se čini da puno puta ljudi u magli nešto rade.  

Ivan Minić: A jel postoji neka vrsta inicijative s njihove strane, gde oni kažu: “OK, mi vidimo da ti radiš super, mi vidimo da radite dosta, mi bismo hteli da imamo neku malo konkretniju saradnju?” 

Aleksandar Stojković: Vidi, ja sam čuo da… Mislim, znam jednu curu koja radi ilustracije, koja je, da kažem, imala takvu vrstu ponude. Pojma nemam kako se sve to realizovalo. Što se mene tiče, nismo, znaš, ja nisam imao takve situacije. Jedino sam imao kad su, ovaj, Ćaleta zvali da bude model za jednu firmu u Nemačkoj, gde, bukvalno, ta firma je… Ne znam, mogu da ti ispričam tu priču, mislim, stvarno je legendarna priča. Gde ga oni cimaju da se on fotka za nešto tamo. Mislim, moj Ćale, znaš, stvarno, mi smo se fotkali, ali baš nismo znali da može baš to toliko ozbiljno da bude. Oni ga zovu da bude promo lice za Vaillant firmu – bojleri i tako nešto, ono, radna oprema, mislim, jako jaka firma – i samo njega hoće gazdarica. Ja ga zovem, on ne veruje, naravno. Mi ga tu napakujemo da odemo tamo, mislim, ja i Miša, pošto on neće da ide bez mene. Ne zna engleski, ja ne znam engleski, Miša zna engleski. Platili i Mišu, svi, ono, idemo u Keln i bilo je sjajno. Fotkao se tamo, bio je odličan. Bukvalno, legendarna priča, bilo je mnogo lepo. Eto, to mogu da ti kažem, ali izgubih se ja, šta sam hteo da ti kažem. 

Ivan Minić: Zanimljivi su mi ti momenti kad, ono, OK, vi svi pratite sezonu, pa zna se kad se fotkaju materijali koji će biti za Thanksgiving, za Božić, za sve ostale stvari, ali kad vas zovu da radite nešto konkretno, da radite nešto za klijenta ili nekog ko je…?

Aleksandar Stojković:  E, vidi, ha, OK. Vidi, to se promenilo na tržištu pre jedno… Pa, ima sad već možda dve godine, tako dve ili tri godine. Zato što ti custom contenti se zovu. To je deo Gettyja samo za ekskluzivce, znači za ekskluzivne kontributore, gde ti radiš, kažemo, direktno za klijenta slikanje. To su sve jaki klijenti i sad klijent ima jasan briefing šta trebaš da slikaš. Ja ga isto zovem i “brza para”, što nekog zavara, jer to imaš u jednom momentu, možda u sledećem mesecu ne možeš ništa da odradiš, znaš. Kada su custom contenti, neki zahtevaju ulaganje, neki ne. Getty ti da tačan briefing od tog klijenta, kaže ti: “Jel hoćeš da radiš?” Nekad ti da stimulaciju u obliku seed fonda, tipa da platiš modele ili lokaciju ili tako nešto, da te pomogne. Jako brzo klijent pogleda slike i, što se kaže, ti već sledećeg meseca znaš koliko si zaradio od toga. Ne moraš da čekaš pet godina, kao malo pre što ti pričao o stock fotografiji. Tako da, na to smo se baš fokusirali da radimo i to su nam mnogo veći izazovi nego ranije što su bili, iz razloga što ti sad, na primer, ako se ja i ti slikamo na ovoj scenografiji, ja više to nikad u životu ne smem da slikam, jer je to odrađeno za tog klijenta. Smem, ali ovo pozadinsko da bude žuto, ovo sto crveno, ti ne znam, nešto da si promenjen, da ubacimo još jednog modela – e, to je već izmenjena scena i onda mi moramo stalno da menjamo scene. U studiju u kom sam ja bio, prvo sam tu pravio te neke veštačke zidove i sve to, ali tih nekih, da kažem, 200 kvadrata mi je postalo malo, jer gomila rekvizite, ti veštački zidovi i to sve. Sad sam uzeo novi studio, nekih 600 kvadrata, u Elektronskoj industriji, ono, prostor je fenomenalan, sredili smo ga, bukvalno sam ga napravio da izgleda kao svetski studio. Bukvalno je napravljen prema zahtevima koje sam ja hteo, gde imamo veštačke zidove koje ti voziš tamo-ovamo, farbamo ih jednom mesečno, ono, svi zidovi promene boju, imaš drugačije scenografije, tapete lepimo, bukvalno pravimo svaki dan neku novu sobu. Znaš, ti imaš sad poznatu firmu za usisivače, ona nam je poslala usisivač gde trebamo da slikamo njega sa psom – jasan briefing, žena da ima toliko i toliko godina, znaš sve to. Te slike ne izlaze na iStock, one idu direktno klijentu, pa onda klijent pogleda, ako ništa ne odabere, onda slike izlaze na sajt. Ali kod mene konkretno vrlo retko se desi da baš nijednu ne odaberu. E sad, i to ima svoju manu, znaš – odaberu ti jednu sliku, tebi je pukao ceo set gde si nekad uložio baš puno. Znaš, u današnje vreme, ja uzimam modele koje plaćam, znaš, mislim, odavno sam krenuo da ih plaćam i svačije vreme treba da se ceni, naravno. Nisu to više drugari i drugarice, nego su to modeli, plaćaš ih. Nekad uložiš jako puno para, a ništa, znaš, pa dobro, nekad uložiš malo, pa dobiješ, znaš, i sve je to neki balans. Tako da, tržište se promenilo, ali opet, ja kažem, pratimo trendove, ne damo na sebe, znaš. Eto, sad je novije da se radi za klijente direktno i to je ta neka prednost Gettyja. 

Ivan Minić: Koliko procentualno radiš jedno, koliko drugo? 

Aleksandar Stojković: Pa vidi, nažalost – mislim, kažem “nažalost”, a nije nažalost – u poslednje vreme mnogo više radim custom contente. To je ono, vidiš i na Instagramu, vrlo slabo izbacujem, jer to ne smem da pokazujem i sve to. Prvo, zato što, eto, bio sam u izgradnji i oko studija i svega, treba sve to da se plati, da se napravi, jako je ozbiljan poduhvat koji sam uzeo da radim. Onda sam baš, znaš, zapet, što se kaže, odmah i sad. Mnogo više radim custom contente. Kažem “nažalost” zato što malo mislim da to uništava tu kreativnost, znaš, jer ti mi kažeš šta trebam da radim, ja radim to što mi kažeš. Ne puštam svoj mozak da razmišlja, znaš, koje ideje, koliko imam dobre ideje i lude ideje, ali nemam vremena da ih radim. Znaš, ne možeš ti… Mi sva pet dana slikamo, da se razumemo, mislim, radimo od ponedeljka do petka, sva pet dana slikamo, nekad po dva-tri slikanja. I to sve ima. I onda kad ti da ubaciš neki dobar set, kreativan ili tako nešto? Tako da, trudimo se da odvojimo petak, znaš, petak radimo neki kreativan set koji ide ovako, da kažem, direktno na sajt. Eto, to je to. Znaš, rekao bih da 70-80% radim custom content.

Ivan Minić: Šta vam je donelo spajanje iStocka i Shuttera? 

Aleksandar Stojković:  Pa trenutno ništa i ne znamo, zato što je to sad od nove godine. Šta će da donese, svi smo, ono, kao… Mislimo se. Mada svake godine oni nešto promene i svaka promena je dobra da se prati. Ja to svima uvek savetujem – kakva god da je, ajmo da stanemo, sednemo i neka ide i na dole, ali da vidimo zašto ide na dole cela priča, pa da vidimo da se prilagodimo, da vratimo kontrasmer. Tako da, šta će to da doprinese? Po meni, mislim da je to njihovo neko udruživanje samo u jačanju tržišta. Nadam se da će možda biti bolji uslovi za kontributore, mada sad ima toliko puno kontributora na svetu da je, ono… Njih baš briga – ako ti nećeš da radiš, imaš drugu firmu, pa idi radi, znaš, a oni imaju druge kontribuore. Tako da, svako, po meni, treba da ceni, ali opet, imaju i oni izbor, a imamo i mi izbor. Mislim, ja stvarno ne razmišljam da iole radim za drugu agenciju. Meni je Getty fantastičan i oni, da kažem, prema meni super cene moj rad, trud i sve to. Tako da, po meni, ko god da radi ekskluzivu za Getty, to mu je stvarno prava stvar, jer se fokusiraš na jednu firmu, radiš za nju i to je to. Šta će da donese, videćemo u 2025. 

Ivan Minić: Ja se sećam, mislim, ne znam kako je situacija u poslednjih, recimo, par godina, jer nisam toliko pratio. Napravio sam sebi neki sistem, ono, šta mi odgovara od stockova za kupovinu, i nisam izlazio mnogo izvan toga, jer prosto ovamo sam imao cene koje mi odgovaraju i to je bilo dosta bitno. Ali sećam se da je, ono, glavni, da kažem, problem bio to što je Shutter ubacio taj neki subscription, koji ti, kad plaćaš, imaš manje-više neograničeno da skidaš, i što je imao ogromnu količinu fajlova, što znači i malo slabiju selekciju, odnosno ide sve. Imaš 300 fotki sa ovog seta, a normalno je da imaš 20-30 jer ti treba, ali nije normalno da baš svaka fotka sa seta ode, i to nekako tako je delovalo. Pritom, u celoj toj potpuno suludoj priči, pre skoro 20 godina, možda ima i punih 20, ja sam jako rano saznao za Shutter. Čak sam i upoznao online jednog od osnivača, mislim, osnivača. Ja sam kupio neke fotke, jer sam imao ideju, kao, ja ću to da kupim, ovaj to fotka u studiju, meni trebaju te fotke, ja ću to da kupim i ja ću to da stavim tamo da vidimo koliko će da se prodaje. I onda ispao skandal, zato što je on meni dao svoje fotke, jer mi je dao i sve što je poskidao. I poskidao je gomilu nekih stvari sa nekih drugih, i posle par meseci se to ispostavilo. Čovek mi je poslao mejl, mislim, bukvalno founder mi je poslao mejl. To je toliko bilo malo tada i dopisivali smo se oko toga. Ja sam se izvinio, nije još uvek došlo do nekog thresholda da imam isplatu. Ne, sve je ok, ništa, izvini, da li treba negde da nekom pišem, da se izvinim? Ne, nije bila nikakva zla namera i nismo se posle čuli. Ali sam ja zbog toga pratio tu celu priču, video sam koliko na jedan drugačiji način brzo raste. Kao, postoje različiti stockovi. Ok, ova dva jesu bila najkomplementarnija, logično je negde da su se spojili, ali, ono, postoje stockovi na kojima se distribuira dokumentarna fotografija, sa ulica, sa ovoga, sa onoga. Moj dobar prijatelj od toga živi, jer je on novinski fotograf koji novinama daje šta im treba, a ovo ostalo gura tamo. 

DA LI JE AI RIVAL FOTOGRAFIMA 

Ivan Minić: Postoji, ono, Adobe Stock, koji isto svašta nešto interesantno ima tamo, ali sad dominantno, čini mi se, pravi tu ekspanziju sa AI-em. Kakav je tvoj utisak što se tiče toga, ostalog? Imali smo jedno vreme ekspanziju sa Stoxijem, koji je imao svoju jednu drugačiju vizuru toga, koja je isto interesantna na svoj način, ali, kao, čini mi se da je u nekom padu već duže. AI-stock najduže stoji na jednom jako visokom nivou. Koji ti je utisak vezano za ove ostale stvari? 

Aleksandar Stojković: Vidi, ovako, ja, ajde, to mogu da shvatim, mislim, neki zaključak da donesem na osnovu priče sa kolegama koji rade za više sajtova. Da kažem, neekskluzivce, Getty i iStock stvarno ne vole. To su stvarno mizerne zarade tamo i bukvalno neko ne može ni da oseti kako može da uspe ako bude ekskluzivac, a to se bukvalno za par meseci ispostavi da dođeš na neku cifru što si vamo na svim sajtovima. Šta je dobro? Dobro je to što oni koji rade na više sajtova uvek imaju alternativu. Ako sutra, ne znam, pukne Getty, pukne Adobe, pukne Shutter, opet imaš alternativu, radiš za više sajtova. Shutterstock kao Shutterstock, po meni, pre godinu dana je nešto uveo, neke promene i strašno loše uslove za kontribjutore. Strašno loše, to je bilo nešto baš, baš loše, gde ih je napustila masa ljudi. Čak su neki ono povukli portfolio, jer toliko je bilo mizerno, da kažem, i zarade i sve, da nisu hteli uopšte da ostave. Nekako mi se čini da je on u nekom padu i da se sad iz tog razloga spojio sa Gettyjem, jer on je njihovo ime pod Getty, tamo neko ime, nemam ni ja pojma. Mislim, to je sad sve što sam ja izvukao iz nekog zaključka oko Nove godine, što su bili neki članci i to sve u novinama. Što se tiče Adobe-a, mislim da nemilosrdno raste, plus što ima Photoshop, što je Lightroom njihov, što su sve to uvezali do besvesti. Drugo, nije samo AI, jako dobre fotografije ima tamo, puno kontribjutora radi tamo i ozbiljno raste. Mislim, imam, što se kaže, pohvale sa njihove strane, sa strane kontribjutora koji rade za njih, da poprilično dobro izlaze i za relativno kratko vreme dođu do nekog uspeha. Meni, to jeste sve tako, ali nekako sam vezan za ekskluzivu, za iStock, i nekako to mi je najlepše. Što se kaže, znaš, kad toliko dugo radiš, smatraš to kao svoju porodicu. Što će se desiti sa tržištem i to sve, mislim da samo veliki igraju to da se osvaja tržište. Ja mislim da, ono, ne znam, Big Stock, ovaj, onaj, sve to pripada, pa, ne znam, Fotolija pripada, Adobe, znaš, bukvalno dve ili tri firme se igraju držanja celog tržišta. Tako da, to je to. Po meni, iz tog fotografija će, bar ono, za, ja mislim, za mog života da bude, jer uvek će, ono, ljudima da treba i realne fotografije i AI fotografije. Sad, možda će AI, znaš, bolje da radi te neke koje su ljudi fotkali u smislu, ne znam, paketić slikaš odozgo, znaš, ovo ti ga napravi, brate, dok si rekao keks. Ali opet, treba ti ga napravi, znaš. Fora je što i AI nikad ne pravi istu fotografiju, znaš. I ona mora da bude napravljena. Tako da, jeste, mnogo manje vreme i sve, ali ti opet imaš dve čaše i uzmeš čašu koja ti se više sviđa. Da li je ovo napravila veštačka inteligencija, da li si ovo ti napravio, je nebitno, znaš. Ovo opet kupac odredi. Možda nama samo nametne da podignemo sebi standarde, da kao bolje radimo, a možda čak i da smanjimo standarde. Znaš, da to ne delo što ti kažeš vrhunski i savršeno, da bude AI. AI ga pravi stvarno savršeno. Neke slike kad pogledam, ono, ne mogu da verujem da je AI uradio. Kažem, šta li ćemo mi da radimo ovo? Ali opet se razmislim, on nema moju ženu na planini, a nekom će se između dve žene na planini sviđati moja. Kao i dan-danas. Pazi, ti kad pogledaš, ja se svih ovih godina borim protiv AI. Mislim, nije protiv AI, nego borim se protiv celog tržišta. Znaš, moja fotka je bila rame uz rame sa Kristijanovom Geberovom, pa opet moju neko kupi sa Jurijem. Znaš, ono, bukvalno je moja fotka tamo negde među milion fotki i moju neko da odabere. Tako da, po meni, eto, to ti je ta borba. Ne borba, nego jednostavno svako od nas treba da se trudi više da bi uspeo bolje. Nema šta. To je moj neki, kao, ono, zaključak. No, videćemo kako će da se razvije. I dalje, naravno, postoje nesavršenosti, i dalje postoje greške. Opet, u nekim situacijama, ti kad pogledaš, kažeš, ok, ovo je više nego dovoljno dobro za ono što ne treba. 

Ivan Minić: Videćemo kako će da se razvija. Zanimljivo je svakako. Ali da, i ja mislim da bar još neko vreme ima apsolutno prostora. A da će onda u nekom trenutku možda da, da kažemo, zafali prostora za prodaju novih stvari, ali i taj AI mora da se uči na nečemu. Tako da, pa će i to biti na svoj način, da kažem, tema za razmišljanje i način na koji će ti ljudi koji su pravili sadržaj na kojem se ovaj uči biti nagrađeni za to što se da… 

Aleksandar Stojković: Dobro, vidi, oni nama su krenuli da isplaćuju. Znači, pošto i Getty razvija njihov AI, oni ne dozvoljavaju AI, ali razvijaju nešto da u okviru sajta ti možeš da generišeš slike i to sve, što znači da su naše slike baza. Oni nam na kraju godine isplaćuju određeni iznos. Mislim, tu ti nikad ne možeš da znaš koji piksel je uzeo tebi AI, ali oni nam, kao, kažu, znaš, na osnovu toga koliko je korišćeno, ti si toliko zaradio, znaš. Opet nam, kažem, isplaćuju za tako nešto. Što je ok. 

Ivan Minić: Hvala ti što si podelio ovu priču. 

Aleksandar Stojković: Hvala tebi, brate. 

Ivan Minić: I prošli ovaj put iz Niša, imamo blesave stockere. Drugačiji jedan u odnosu na drugog, ali valjda zato tako dobro funkcionišete zajedno. 

Aleksandar Stojković: Jeste. Brat Miša nam je na Tajlandu, tako da… Ide svake godine na 80 dana, dok prođe zima i proleće da se dobro uhvati. 

Ivan Minić: Ali skapirao sam da gomila ljudi, zapravo, koji se bave fotografijom vole da idu u Južnu Aziju zato što tamo ima svašta i sve to izgleda interesantno. I dok nisam otišao tamo, nisam to kapirao, ali onda odeš u Tajland, Vijetnam, Laos, Kambodžu i shvatiš koliko sve to lepo izgleda. 

Aleksandar Stojković: Ma naravno. 

Ivan Minić: I koliko možeš da ga smestiš u mnoge druge gradove kada je nešto specifično. 

Aleksandar Stojković: Naravno. Znaš, zezam se i ja. Mislim, odem tamo s porodicom i to, ali opet, kažem, mi živimo te živote, ono, gde je tamo i rad. Evo, sad je zadnjih 10 dana, 10 dana bio, pa ne prestaje, razumeš? Ono, brutalne fotke iz Bangkoka, tako da, sve super. 

Ivan Minić: Čergari. 

Aleksandar Stojković: Cigani, čergari, jeste. 

Ivan Minić: Hvala ti puno. Hvala vama što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo interesantno. Još jednom, ne verujem da će mnogima stock postati karijera, ne verujem da će mnogima biti interesantno da probaju nešto za šta ti čovek otvoreno kaže da moraš mnogo da se cimaš, ali ako razmišljate o tome, sad ste dobili dosta nekih dodatnih tema za razmišljanje i alata zašto ne treba da odbacite tu ideju apriori. Razmislite, vidite. To bi bilo to, mi se vidimo ponovo naredne nedelje.