Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.

Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Kad god pravimo neke konferencije ili događaje, ima nas par ćelavih okruglih bradatih koji su slični i postoje ljudi, iako meni to baš nije najjasnije, ali postoje ljudi koji nas ne razlikuju. I onda otprilike ti, Ćosa i ja smo ista osoba. I ja uvek kažem pa nismo jer on ume da peva i ume da svira. To je dosta velika razlika. Mi volimo, ali on ume. To je dosta velika razlika. Tako da veliko mi je zadovoljstvo da te ugostim i dobro mi došao u Pojačalo. 

Vanja Al Halidi: Bolje te našao. Zadovoljstvo mi je da budem ovde danas. I to što kažeš, ili misle da smo ista osoba, ili misle da smo braća u najmanju ruku. Evo sad ti je bio brat, kao, znaš, nije mi to brat. Ali kako pa ličite, gotovo ste isti, tako da to je dosta česta situacija bila. 

Ivan Minić: I gleda da ljudi vizualno dosta pojednostavljuju ono što je. 

Vanja Al Halidi: Jeste, ćelav, ćelav, to je to. 

Ivan Minić: Ti i ja se znamo već sada previše godina. Ti si, da kažem, deo tog nekog korpusa, epizoda Pojačala, gde pričam sa ljudima koji su u ovom našem primarnom biznisu koji je IT, digital, biznis, digitalizovan, znači biznis za 21. vek na neki način, odnosno ta neka spona između tehnologije i biznisa. Ti si u tome, otkad se mi znamo, u različitim ulogama i na različitim pozicijama, ali sa svima vama koji ste bili deo takve priče ili ste i dalje, volim da pričam o tome kako se zapravo gradilo tle koje mi danas možemo da vidimo i kako je u suštini nastalo sve ono što mi danas podrazumevamo. Jer danas, nažalost, podrazumevamo ogroman broj stvari, a nismo svesni toga da zapravo jako skoro u prošlosti je velika većina toga bila nezamisliva. Pre samo 15 godina ti nisi mogao da u bilo kom trenutku izguglaš nešto, jer je to podrazumevalo da imaš telefon na kome to možeš da uradiš što većina ljudi nije imala. Pre 20 godina je bilo pitanje da li to možeš da uradiš u bilo kojim okolnostima, da li uopšte imaš kući računar, internet i sve što ide, dok je to sad nešto što je apsolutno podrazumevano i to sve možemo. I ono, ako nam treba da odemo sada u ovom trenutku, da krenemo ka nekoj adresi u Šrilanki, mi ćemo dobiti itinerer na Google mapama ili šta god da koristimo koji će nas odvesti tačno tamo, a ne tako davno i ja se toga sećam. Bili su neki trenuci kad su došli kao GPS-ovi, mogao si da kupiš GPS za kola, ali imaš mapu koja nije aktuelna, pa sigurno ima neko skretanje koje nije kako treba, a samo godinu dana pre toga imaš mapu koju nosiš sa sobom i ideš u Budimpeštu tako što pratiš na autokarti kako se stiže dalje.

Vanja Al Halidi:  Tako je, tako je. Ja sam već otkrio da sam ja iz sveta muzike pomalo, odnosno da volim muziku i sviram, pevam. I sad moja ćerka, na moju veliku radost, takođe je naučila da svira gitaru i da se malo bavi time. I kada je to počinjala da svira, pa kaže, tata, pa kako si ti naučio uopšte da sviraš gitaru? Pa sad ja njoj bila muzika živa, pa to probaj, pa neke sveske smo kupovali, pa ono. A što nisi na YouTube-u video? Pa rekoh, nije, nije rekoh bio tad YouTube. Kako to misliš, nije bio YouTube? Tako da, postoje generacije danas kojima je potpuno nepojmljivo to neko vreme gde stvari nisu bile baš dostupne ili su bile manje dostupne, mnogo manje dostupne, nego što su danas i da nisu na klik od nas. 

Ivan Minić: Ja stalno volim da pričam o tome, iako je bilo gostiju koji su dosta stariji i ja sam zakačio tih prvih desetak godina nekog mog interesovanja za računare. Bio je taj period u kome si ti morao da se boriš za znanje, tako što dosađuješ drugim ljudima, ili tako što moliš da isfotokopiraš nešto ili pozajmiš časopis da ga prelistaš i prepišeš šta ti je interesantno. Bilo je neuporedivo teže doći do bilo kakve informacije koja je iole primenjiva i nisi ti baš mogao da biraš šta ćeš da učiš, nego si učio ono što si imao da učiš, do čega si mogao da dođeš. 

Vanja Al Halidi: Tako je, obično je to bio taj jedan izvor do koga možeš da dođeš i to ti je to, učiš. Nadaš se najboljem.

KAD PORASTEM BIĆU 

Ivan Minić:  A ajde da te vratimo skroz na početak i da ti postavim naše čuveno “mančmelo” pitanje: šta ćeš da budeš kad porasteš? 

Vanja Al Halidi: Da, to je dobro pitanje. Nisam, ako preskočim onaj deo kad smo bili jako mali, gde smo svi hteli da budemo vatrogasci, policajci i ostale stvari, ja sam jako rano zavoleo košarku. Bavio sam se, trenirao sam košarku kao klinac, to mi se jako dopalo, koš je bio ispred zgrade i obožavao sam da gledam utakmice koje su tada bile dostupne na jedinom televizijskom kanalu na kojem su mogle da se gledaju. To je bilo vreme Jugoslavije, Cibone, Zadra, Partizana, Zvezde. Željko Obradović je bio plejmejker za Partizan u tom trenutku kad sam ja zavoleo taj tim i te neke igrače. Pričamo naravno o nekoj 1989. i 1990. godini, kada je bila ta neka svimaštija generacija koja je možda mogla da igra sa Dream Teamom. Uz te neke ljude ja sam onako u sebi maštao da ću biti košarkaš i da ću se baviti košarkom na ovaj ili onaj način u životu. Trenirao sam u to vreme košarku i to je, ajde kažemo, bila neka prva želja. Međutim, onda je došla srednja škola i u toj srednjoj školi, u Tesli sam završio, imali smo programiranje kao predmet. Možda se nije tako zvalo, ali pojavilo se nešto što liči na programiranje. Naravno, u Bejziku, koji je tad bio jezik skoro pa jedini za koji smo znali. Ispostavilo se da je to meni jako zanimljivo i da mi je jako logično, jako prirodno. Nekako sam bolje to razumeo od nekih drugih stvari koje su se učile. I onda sam polako tu želju za košarkom, ali ispostavilo se, nisam baš za reprezentaciju, zamenio s nekom idejom da ću biti programer, da ću kad porastem, što se kaže, ili kad završim školu, baviti se programiranjem na ovaj ili onaj način. Naravno, mislim, imao sam mnogo želja kako su godine prolazile, pa puno interesovanja, puno zanimanja, puno snova i maštanja. Ljudi često misle da je to kao da sam mislio da ću biti rok zvezda kad porastem, da je to možda moja želja, ali ne, meni je to onako bilo jedan lep hobi, jedan način da se zabavim i sebe i druge oko sebe. Dakle, ako to sada kažem da sumiram, košarkaš je bilo prvo čega se sećam, to je, hteo sam da budem u reprezentaciji praktično, ali kad sam shvatio da od toga nema ništa, zapravo sam hteo da budem, ne postavši programer, danas se ne bavim programiranjem, ali imao sam jedan period gde sam ispunio sebi tu želju. 

Ivan Minić: Pomenuo si ta, da kažemo, brojna interesovanja. I ja stvarno mislim da je to jako važno, naročito iz ugla onoga čime se sada primarno baviš, što je nešto i u čemu sam i ja proveo dobar deo, da kažem, svoje profesionalne karijere. Ta neka vrsta upravljanja projektima, timovima i slično, gde je tvoj zadatak suštinski da nađeš zajednički jezik sa jako različitim ljudima i da im pomogneš da oni međusobno komuniciraju, jer u idealnim okolnostima naravno svoj deo radi samo od sebe, ali u realnim okolnostima to nikad nije tako. I uvek mora da postoji neko ko će naći zajedničku nit sa svakim od tih ljudi i naći način da oni onda međusobno nekako propričaju. 

PROJECT MANAGER

Vanja Al Halidi: Tako je, tako je. Mislim, ja sam u ceo taj project management svet ili deo rada prvenstveno sa ljudima ušao potpuno slučajno. Nisam želeo da budem project manager, niti sam planirao da se bavim menadžmentom. Kao što rekoh, moja ideja je bila da ću biti programer. Međutim, prilikom jednog prijavljivanja za posao programera, ta gospođa koja me intervjuisala, koja je bila jedan od stakeholdera te male firme u koju sam ja došao, ja sam joj se ovako dosta dopao u razgovoru i ona mi je predložila da razgovor nastavimo uz pivo na reci, što je bio dobar znak da želim da radim u toj firmi, ali me u tom trenutku ponudila ne posao programera nego posao project managera. Nisam znao šta da mislim o tome, ali pošto mi se dopalo sve to, ja sam u to ušao. I evo, mnogo godina kasnije i te borbe sa ljudima iz različitih svetova, moram reći da su to različiti svetovi, jer ti kad vodiš neki projekat i pokušavaš da to pomiriš i uspostaviš praktičnu komunikaciju, ti to ne radiš sa ljudima koji isto razmišljaju ili koji dolaze iz iste škole. To su obično ljudi koji u kafani ne bi pričali jedni s drugima. 

Ivan Minić: Ne bi bili u istoj kafani uopšte. Neki ne bi bili uopšte. Neki uopšte ne bi bili u kafani. 

Vanja Al Halidi: Da. Tako da je taj posao dosta zanimljiv. Ti imaš posao gde se, u stvari, nekad osećam kao prevodilac, kao da sa jednog jezika prevodim na drugi jezik i nazad. Jer, recimo, za izvođenje jednog projekta imaš ljude iz sveta biznisa, iz sveta marketinga, iz sveta dizajna, iz sveta programiranja itd. Mnoge branše su uključene i zaista svi dolaze iz različitih svetova. Oni kad sednu na sastanak da pričaju, vrlo često se ne razumeju i onda ja tu moram da se raznim pomagalima služim kako bih se postarao da iz tog razgovora svi izađu sa istim razumevanjem šta je to što smo pričali i šta je to što smo se na kraju dogovorili. Tako da, mislim, meni je to jako interesantno, izazovno, vrlo često komično, vrlo često naporno, ali dosta kreativno, svaki put drugačije, svaki put novi izazovi, novi problemi, novi momenti. 

Ivan Minić: Znaš kako ja to gledam, vrlo često, ako izabereš tu striktno tehničku poziciju programera, developera, kako god, ti imaš neko zaduženje u tom projektu, ali to je prilično limitirano. Ali na ovaj način si ti odgovoran, što je teže i kompleksnije, da se to desi. 

Vanja Al Halidi: Tako je. 

Ivan Minić: Što znači da imaš ipak malo više poluga u svojim rukama i možeš da utičeš na malo više stvari. Naravno, imaš i mnogo više odgovornosti, sve to sa sobom nosi i dobre i loše strane. Pričaćemo, da kažemo, konkretno kako to sve u praksi izgleda, ali negde najvažnija stvar jeste ta da umeš s različitim ljudima. Jer neki ljudi umeju s ljudima, ali samo sa jednim profilom. I oni se super razumeju sa svojim ljudima. Sa svim ostalim varijantama, kao da pričaju drugi jezik, i jednostavno nemaju tu mogućnost da naprave taj most koji je neophodan da bi se stvari desile. Ali ajde da te vratim nazad i da krenemo od toga. Mali Vanja je išao u Teslu i smislio da hoće da bude programer i kako je onda išlo dalje? 

MALI VANJA U PROGRAMERE

Vanja Al Halidi: Da, nakon Tesle i nakon mog briljantnog uspeha u tom jednom predmetu iz programiranja, bilo mi je jasno da je to ono što želim. Ali nisam se baš dobro raspitao o tome gde se dalje uči programiranje. U to vreme, a i danas, FON je jedan od najpopularnijih fakulteta i na FON-u postoje informacijski sistemi. Ja sam mislio da se tu uči programiranje i zato sam upisao FON da bih naučio programiranje. Međutim, negde na pola prve godine shvatio sam da se na FON-u ne uči programiranje, nego se uči menadžment u oblasti informacionih sistema. I da mi, kao završeni studenti, nećemo biti inženjeri, odnosno programeri, nego menadžeri. I to je, onako, bilo jedno veliko razočaranje za mene i velika demotivacija. Mnogo nekih sociologija, filozofija i ostalih predmeta koji su bili potpuno van sfere mog interesovanja. Tu sam pribegao minimalnim izvorima informacija do kojih sam mogao da dođem i da samostalno praktično krenem u učenje programiranja. U to vreme mislim da su se zvala Linda izvori informacija, gde smo mi, naravno, krali neke tutorijale i te izvore. I onda sam ja kući sedeo, učio malo za ispite, manje za ispite, a više zapravo prolazio kroz te kurseve programiranja i učio samostalno da se bavim programiranjem. I vrlo brzo sam uspeo da nađem posao programera za vreme trajanja fakulteta. U to vreme posao programera nije bio popularan. Danas svi hoće da budu programeri jer je IT industrija u jako dobrom stanju, da tako kažem, u IT-u je lova, ako tako možemo da kažemo u današnje vreme. 

Ivan Minić: Ako ne možeš da budeš fudbaler, budi bar programer. 

Vanja Al Halidi: Budi bar, majko moja, bar programer. Tako je. Međutim, u to vreme to je bilo samo za, kako bih rekao, gikove i za ludake, one koji stvarno vole IT. Moj prvi računar je bio na Windowsu 3.11, onom monohromnom, i tako dalje. Ti neki prvi susreti s računarima bili su u nekoj ranoj fazi, naravno prvo s Commodoreom, pa onda dalje sa svim ostalim stvarima. I ja sam bio jedan od tih gikova koga su stvarno istinski zanimali računari. Krenuo sam da se bavim programiranjem u nekoj firmi koja je nešto radila za neke Kiprane, malo freelansa, nekog mikro, da tako kažem, freelansa, malo u toj firmi, malo po malo. Gradio sam svoje programersko znanje i par godina sam proveo u toj firmi radeći kao programer. Malopre smo pričali o izumrlim tehnologijama. Ja sam bio programer weba, služio sam se PHP-om kao svojim jezikom i pored toga baza i tako dalje. Jezik koji sam tad učio i za koji sam se spremao, koji treba da bude jako dobar, jeste programiranje Flash aplikacija. Zapravo povezivanje, jer je tad Flash bio jako popularan. I onda je trebalo Flash povezati sa bazama. To je postojao neki ActionScript u to vreme gde smo mi to nešto pisali. Naravno, jako brzo se to sve ugasilo, jer je Flash postao nepodoban zbog načina na koji Google optimizacija tretira. Ali da, par godina sam proveo tu kao programer i iz te firme pobegao sam, odnosno otišao. U to vreme praksa u našoj zemlji je bila da se ljudi ne prijavljuju kao zaposleni, nego da se isključivo plaćaju na crno. Veći deo ljudi koji je radio radio je na crno, pa sam tako i ja radio na crno, a baš sam želeo da budem prijavljen. Nisam se razumeo sa svojim tadašnjim poslodavcem i potražio sam sreću na drugom mestu. Tada se desio taj razgovor uz pivo gde mi je ponuđeno da budem project manager. Ja sam nekako mislio, dobro, nema veze, ja ću da programiram, pa ću malo da budem i project manager, pa ću ja to nekako da izbalansiram. Međutim, brzo sam shvatio da od tog posla nema ništa i da može da se bude ili programer ili project manager, nikako to ne idu dve stvari. Nema vremena u jednom danu za obe stvari i potpuno su druge veštine potrebne za takve stvari. Tako da to jako malo sam proveo zapravo baveći se onim što sam želeo i bio sam jako srećan. U tom periodu, kako se zove, dok sam se time bavio, nisam ja sad pravio neke, bog zna kako, kompleksne stvari, niti mogu da se pohvalim nekim svojim proizvodima ili projektima koji su nešto mnogo dugo živeli, ali je meni to bilo veoma, veoma interesantno i ispostaviće se ne samo što mi je bilo interesantno, nego mi je zapravo mnogo značilo kasnije kada sam ja trebao da budem u toj poziciji, kada sam došao u tu poziciju da spajam, što bi rekli, svetove, jer većina ljudi koja je u mojoj poziciji tog nekog menadžmenta ne govori programerski. Menadžeri uglavnom dolaze iz sveta biznisa, oni razumeju biznis, oni razumeju te neke stvari, međutim, kada treba da pričaju sa programerima, često se ne razumeju. Koliko god bile dobre namere, često oni ne mogu da razumeju šta programeri pričaju i zašto je nešto komplikovano ili kompleksno ili zašto nešto treba. Ja sam, zahvaljujući tom nekom iskustvu koje sam imao kao programer, imao tu vrstu backgrounda, tu vrstu razumevanja, koja mi je pomogla kasnije da, radeći ovaj drugi posao, budem, ajde, kažem, uspešan. Ja bih to tako nazvao.

Ivan Minić: Ja se sećam u mom slučaju, trenutka kad sam ja skapirao da, mislim, imao sam par tih epifanija u životu i kad sam skapirao da, vrlo sam ja dobar matematičar, ali ima ljudi koji su neuporedivo bolji od mene i jednostavno nemam ja tu šta da tražim ako želim da postignem nešto stvarno veliko. Tako isto i za programiranje, u jednom trenutku sam ja shvatio da ja sam dobar programer, ali ima mnogo boljih od mene, mnogo efikasnijih, onih koji mnogo šire i dalje vide nego što ja u tom trenutku vidim i okej, možda bih ja došao do toga kroz evoluciju, kroz neke projekte i slično. Ali sam skapirao da zato što sam to, naročito zato što sam tako učio kako sam učio i tako radio kako sam radio, što je podrazumevalo da povremeno pravimo nešto novo, ali da mnogo češće prepravljamo nešto što već postoji, da mogu da budem super koristan sagovornik kad tehnički deo ekipe i PSD smišljaju kako bi nešto moglo da se uradi. Ili ja možda ne mogu sada da sednem i da iskodiram to, ali principijalno razumem. U stvari mogu da dam možda neku lateralnu ideju koja će biti odbačena kao glupa ili biti prihvaćena kao dobra ili će biti tema za razmišljanje pa će dovesti do nečega, ali s jedne strane znam dovoljno da me prihvate kao svog. 

Vanja Al Halidi: Tako je. 

Ivan Minić: Da me ne odbace po defaultu, što je nešto što pravi inženjeri urade. 

Vanja Al Halidi: Oni te automatski diskvalifikuju kao menadžera i nemaju šta ništa da pričaju s tobom. Da, da, mislim, upravo ta neka, slažem se u potpunosti s tobom, ja sam isti osećaj imao. Ja nisam završio ETF, pa da naučim sve te neke osnove koje će mi pomoći da moj kod bude najoptimalniji, da bude najbrži, da bude šta god. Ja sam rešavao sve probleme, ali verovatno bi neki drugi programer to uradio brže i bolje od mene. Ne verovatno, sigurno. Ali dovoljno sam naučio, što kroz iskustvo, što interesovanjem za tu oblast u tom periodu, a i kasnije, da ja konceptualno mogu barem bar da pričam sa programerima i, što ti kažeš, da dam neku ideju i da challenge-ujem… Kako se na srpskom kaže “challenge-ujem”? 

Ivan Minić: Izazovem. 

Vanja Al Halidi: Izazovem, ali to glupo zvuči. A jeste. Malo zvuči kao na dvoboj. Malo ovako. Da izazovem, dakle, neku premisu. Tako da, i kad u takvom razgovoru to i uradim, odmah dobijem poštovanje od strane inženjera i programera, jer se oni prihvate kao svog, kao deo tog plemena koje razume biznis. Tako da, to je svakako bila velika prednost, dobra stvar, ali veštine koje ja danas primenjujem u menadžmentu ljudi, timova, projekata, jer ovo što ja radim podrazumeva sve to zajedno, su došle kroz vreme, kroz iskustvo, kroz neka druga interesovanja koja nisu programerska. 

ZAČETAK E COMMERC-a

Ivan Minić: Što kažeš, a jeste vi na početku koristili, pa sad, XYZ metodologiju? Pa nismo, zato što nije bila izmišljena tad. Ono je došlo malo kasnije, pa smo onda krenuli to da radimo. Na kojim ste projektima radili tad? Šta su prosto bile stvari kojima si ti upravljao? 

Vanja Al Halidi: Misliš na projekte koje sam pravio ili koje sam…? 

Ivan Minić: Koje si radio kao project manager. U timu gde ste otišli na pivo? 

Vanja Al Halidi: U timu gde ste otišli na pivo, da. To je bilo jako, ispostaviće se, interesantno. Ta ekipa, odnosno ta firma, osnovana je u Beogradu u trenutku kada je na svet došao Magento kao platforma za e-commerce. U praktično prvoj godini kada je Magento ugledao svetlost dana, jedan od dva partnera firme… Jedan partner je bila ta Irkinja koja me vodila, naravno, na Guinness, a drugi je bio naš čovek koji je živeo u Los Angelesu. I on je, zapravo, na njegovu inicijativu napravio tu firmu sa idejom da se obuče ljudi u Magento kako bi, u tom trenutku, e-commerce u Srbiji, koji je bio misaona imenica, kada e-commerce dođe u Srbiju, mi već bili tim koji zna da pravi e-commerce sajtove i koji zna da radi na toj, u tom trenutku, vrlo obećavajućoj platformi. To, naravno, nisu bili jedini projekti kojima smo se mi bavili, ali su bili u većini u odnosu na neke druge, onako web-prezentacione projekte, koji su bili, što se kaže, ono od čega živimo. A ovo je bilo… Malo smo radili, naravno, za američko tržište, ali tamo je e-commerce, naravno, bio prisutan. Tako da je to bio neki miks takvih stvari. Ono što je bilo problematično jeste što u tom trenutku u Srbiji niko nije znao šta je Magento i onda nismo mogli da zaposlimo programere sa deset godina iskustva da rade u Magentu, već smo morali praktično da pravimo školu i da osmislimo sistem koji će omogućiti da mi gradimo to znanje, razvijamo ljude…

Ivan Minić: Da se dokvalifikuju ljudi koji već nešto znaju. 

Vanja Al Halidi: Jeste, zato što raditi na platformi takve kompleksnosti i veličine zahteva poznavanje platforme. Ne možeš ti samo da dođeš kao programer i sad kao da radiš Magento. Mislim, možeš, ali onda projekat ne traje šest meseci nego dve godine. Dakle, moraš da imaš neko znanje da bi to mogao da radiš. Tako da ta firma u kojoj sam počeo da radim to je, u stvari, bila jedna od prvih… Hajde, neću ja da kažem prva, ali nisam siguran, ali jedna od prvih firmi koje su u Srbiji se bavile e-commerce-om, a gotovo sigurno prva koja se bavila Magentom u to vreme. 

Ivan Minić: Dobro, znači osim što ste poranili 15-20 godina, šta ću, ste vizionari. Ono što je meni tu posebno interesantno, kao nekome ko je to pratio od nastanka i pre toga imao e-commerce iskustvo i tako dalje, jeste da možda na samom početku nije bilo tako. Ti ćeš mi ispraviti ako treba, ali suština negde jeste da Magento nije bio prva e-commerce platforma koja je postala popularna. Bilo je nekih drugih, ali moj utisak je za većinu njih bio da su poluproizvodi. Neka od tih rešenja postoje i danas i, ako ih neko koristi, koristi ih zato što ih koristi 20 godina. Retko ko će izabrati da sada koristi neko od tih rešenja, ali većina tih stvari je nudila, da kažemo, taj neki e-commerce CMS koji može lepo da funkcioniše sa malim brojem artikala, malim brojem varijacija ili bez varijacija, bez bilo čega od onih naprednih stvari koje smo tada već počeli redovno da viđamo u e-commerce-u. Jer kao, jedna stvar je da ti napraviš shop u kome imaš pet artikala, klikneš, izabereš, dodaš u korpu, završiš kupovinu. A druga stvar je da ti imaš pet hiljada artikala, kreneš da dodaš jedan, a on ti sugeriše šta bi još mogao da dodaš, preporuči ti šta da uradiš da bi ti bio besplatan shipping i hiljadu nekih dodatnih stvari i preporuke i cross-sell i up-sell i svega onoga što, da kažemo, danas kad pričamo o elektronskoj trgovini, negde podrazumevamo da će neko iskoristiti jer je važno da izvučeš maksimum. Tada to postoji samo na nekoliko najvećih globalnih platformi. To možda vidiš na nekom Amazonu, na nekom Zaposu i tako negde. U principu toga nema, ali biznisi počinju da budu svesni toga. Zašto to kažem? Zato što to samim tim negde znači da platforma koja će postati dominantan globalni igrač mora da bude spremna za nešto tako, mora da bude robustna, što znači komplikovana, što znači teška za učenje i teška za implementaciju. Ko su, pomenuo si negde šta je bila ideja u realnosti, ko su bili klijenti, kakvi su to poslovi tada bili? 

Vanja Al Halidi: U realnosti, e-commerce poslovi dolazili su isključivo iz Amerike. Dakle, nismo imali nikakvih klijenata van. Te klijente zapravo je nalazio taj partner koji je i živeo tamo, i uz njegovu saradnju i partnerstvo sa nekim drugim firmama u Americi mi smo dolazili do klijenata i bili smo praktično klasični outsourcing odavde koji radi e-commerce. To su bile prodavnice zaista najrazličitijeg tipa, od sportske opreme, nameštaja, zaista različitih vrsta proizvoda, različitih branši, neke manje, neke veće. Ali ono što je, lepo si to rekao, platforma na kojoj smo mi radili bila je zaista kompleksna i čak i ljudima koji su bili vrlo iskusni programeri trebalo je nekoliko meseci da uđu, kako se kaže, u štos, a i tada ne poznaju do kraja sve šta se ispod haube dešava. Tako da mi smo se tu bavili, naravno, i customizacijom tih platformi i izradom modula koje nisu postavili ili nisu postavili u tom trenutku. Naravno, i sistem modula se razvijao ubrzo zajedno sa platformom. Klijenti, mi smo imali, bez obzira što smo bili ovde, sasvim direktnu komunikaciju sa klijentima. Američki klijenti su onako vrlo specifični, vrlo su direktni, vrlo znaju šta hoće za svoj novac i ne tolerišu nikakav, ono, bullshit koji se tu dešava. Tako da smo mi malo tu trenirali da budemo profesionalni, tako da se izrazim, što nije baš bio slučaj sa svim agencijama koje su se bavile programiranjem u tom trenutku. Ali moram da kažem da u paraleli sa tim e-commerce delom koji dolazi iz Amerike mi smo, upravo zahvaljujući toj Irkinji koja je imala konekcije na različitim stranama, imali prilike da radimo sa klijentima širom sveta. Meni je to bilo jako zanimljivo iskustvo jer ja sam imao klijenta iz Australije, klijenta iz Kine, klijenta iz, ne znam, Kanade, klijenta iz…

Ivan Minić: Vremenske zone. Deluje tako kompatibilno.

Vanja Al Halidi:  Da, hvala Bogu, ne sve u isto vreme. Ali no što je meni tu bilo posebno zanimljivo i što sam, da kažem, naučio iz takvih nekih projekata jeste da različiti ljudi, odnosno ljudi iz različitih zemalja i različitih podneblja, potpuno drugačije poimaju biznis, potpuno drugačije očekuju da ti sa njima vodiš komunikaciju, potpuno drugačije ti stvari od njih možeš da očekuješ. Mislim, ja se i dan-danas sećam, radili smo za to za neke Kineze i završili smo projekat, isporučili smo, prezadovoljni i sve je bilo super. I oni se javljaju recimo posle godinu i po dana i taj menadžer Kinez se javlja meni i kaže da treba da se nešto dopravi ovde, nešto se više nije ni bitno šta je bilo, neka ispravka, ali je ta ispravka bila malo kompleksnija, nije mogao baš svako da je napravi na nekoj customizaciji koju smo mi radili. I naravno, najlogičnije je bilo da programer koji je to napravio to i customizuje. Ali on dan pred moj razgovor sa njima otišao na odmor i ja mu kažem: “Nema problema, rešiće to Miloš, samo što je baš juče otišao na odmor, vratiće se za dve nedelje.” I kaže on: “How European?” Rekoh: “Šta how European?” Pa kaže: “Mi šest dana imamo godišnje odmora. Nemamo kod nas dve nedelje odmora. 

Ivan Minić: Znaš, ideš na more, tri dana, četvrti dan.

Vanja Al Halidi:  Jeste, jeste, jeste. Ali, mislim, hoću ja kažem, sad on potpuno drugačije, potpuno kapira tu vremensku, koliko mora da čeka i tako dalje. Ne samo to. Naravno, bilo mi je zanimljivo, ja sam išao na obuku o tome kako poslovati sa Englezima. Znači, imao sam trening, poseban trening, kako voditi biznis sa kompanijama iz Engleske. Jer smo napravili sales, pojavio se sales u Engleskoj koji je hteo da radi sa nama, to jest koji je hteo da nas prezentuje u Engleskoj i da donosi projekte. Međutim, nisu smeli da nas puste tako na scenu, tek tako na Engleze, nego sam morao da idem na obuku kako se vodi razgovor sa Englezom, da je nepristojno da kreneš odmah da pričaš o poslu, da moraš prvo da uđeš u chit-chat, najbolje o vremenu, pa tek onda, nakon ne znam koliko rečenica o tako nekim nebitnim stvarima, možeš lagano da uđeš u ono zbog čega ste napravili poziv da razgovarate. Inače, on neće hteti da razgovara sa tobom, to će smatrati nepristojnim. I tako dalje, i tako dalje. Ali upravo ta, da kažem, sreća koju sam imao da imam klijente iz različitih podneblja mi je otvorila malo oči o tome, o važnosti razumevanja druge strane sa kojom pričaš i potrebe da se u potpunosti staviš u njihove cipele, da bi na pravi način mogao i da ih razumeš, i da dobiješ ono što ti želiš, i tako dalje, i tako dalje…

Ivan Minić:  Da na kraju svi izađu zadovoljni sretan te priče. 

Vanja Al Halidi: Tako je, tako je. 

EVOLUCIJA E-COMMERCE-a 

Ivan Minić: Jedna stvar koja mislim da može da bude interesantna, meni je uvek bila interesantna kao tema za razmišljanje, čak i sada kada pričamo o tome negde lokalno i regionalno, mi je to interesantno, to je trenutak globalne, ili barem na najrazvijenijim tržištima, ekspanzije elektronske trgovine. I u većini slučajeva oni koji ulaze u to su oni koji već imaju retail. Postoje i oni koji će da kažu: “Ok, mi ćemo sada da probamo samo elektronski da radimo.” 

Vanja Al Halidi: To je došlo kasnije. 

Ivan Minić: Ali velika većina već ima retail, što znači da tu sad postoji niz komplikacija koje ti moraš da imaš. Imaš postojeće magacine, imaš postojeće radnje, na sajtu moraš da imaš stanja po radnjama, sve mora da bude povezano međusobno. Možda ne mora odmah, ali u perspektivi će biti problem ako nije. Pa hajde da vidimo šta i kako. I onda kako to izgleda kada ti pričaš sa ljudima koji su, ono, kažeš, znaju šta hoće, sa jedne strane imaju track record koji dokazuje da znaju šta rade zato što su vrlo uspešni u retailu, ali sad je ovo jedna potpuno druga utakmica. 

Vanja Al Halidi: Jeste, ta potreba za nekim omni-channel pristupom, koja nije prepoznata odmah, jako brzo se vratila da to dobavi. Pa prvenstveno problematika se odnosila na stanje, na magacin, na količinu robe, jer ti si mogao da dođeš u situaciju da je neko online kupio nešto što je u paraleli prodato u retailu, a da to ne zna, i da onda taj prodavac dođe u problem, da mora jedan proizvod na dva mesta da isporuči. To je jedna vrsta problema. Druga vrsta problema koju smo pokušavali da rešavamo jeste jednaka komunikacija, jednak osećaj da ti kad dođeš na sajt se osetiš kao da si posetio prodavnicu. To je naročito važilo za klijente koji su već izbrendirali svoj vizuelni nastup i gde su ljudi jednostavno znali kad uđu u neku prodavnicu kojoj su prodavnici i šta se tamo kupuje, da isti takav osećaj dobiju i kroz online. I to su bili upravo ti izazovi, ajde kažem, što dizajnerski, što potrebe da se vizuelno dočara, a sa druge strane programerski, jer Magento kao platforma se završavala na webu. Ona od toga dalje nije izlazila. E, to onda znači, tu sad dolazimo do te custom integracije i tih nekih custom stvari, da mi moramo da radimo integraciju sa nekim sistemima, warehouse sistemima ili CRM-ovima, i tako je, koji sad, u zavisnosti od toga koliko je napredan biznis u koji dolazimo, da li je on, ajde kažemo, omanji biznis koji ima jednu, dve prodavnice, pa sad izlazi online, ili je to sistem prodavnica koje, ne znam, postoje po celoj Americi, pa mi sad moramo tu da uđemo, ne samo pored sistema skladištenja robe, imaju i to management klijenata, pa loyalty program, pa gomila nekih stvari na koje ti moraš da paziš i koje moraš da integrišeš sa različitim servisima, obično, naravno, svaki za sebe. Tako da su to bili verovatno najkompleksnije integracije i proizvodi koje smo mi tada isporučivali. Ali da, bilo je od zaista proizvođača, ne znam, maslinovog ulja, koji imaju maslinovo ulje i maslinovo ulje sa belim lukom, i prodaju, do onih koji imaju hiljade i hiljade proizvoda, ne znam koliko fizičkih prodavnica, pa ne znam, B2B, pa B2C, pa trebalo je sve to uklopiti. Dakle, mi smo pravili rešenja koja imaju online B2B verziju Magenta, pa online B2C verziju Magenta, pa sve to sad uklopiti da radi zajedno, pa pravila, pa dosta je tu bilo kompleksnih rešenja koje smo pravili u tom periodu. 

Ivan Minić: Voleo bih sad, ako možeš, da nam daš neku vrstu pregleda same platforme i zajednice, jer, pa kažemo, Magento je jedan od tih sistema koji su nastali i koji su imali svoj community na globalu. Postojala je ta neka, da kažem, profesionalna grana i postojala je community grana cele priče. I jedna i druga su bile vrlo, pa kažemo, popularne i cenjene, ali prosto kako je taj proizvod gradio zajednicu, održavao je, kako je prosto to bilo u tom trenutku organizovano. 

Vanja Al Halidi: Magenta je u startu izašao sa dve verzije, community i enterprise. Glavna razlika između community i enterprise-a, osim u, ajde kažemo, stabilnosti i sigurnosti koje su se dešavale u pozadini i u komunikaciji same aplikacije, enterprise je imao podršku, dakle, zvaničnu podršku. Zvaničnu podršku od strane samog Magenta da rešava bilo koju vrstu problema na koju naiđeš prilikom implementacije ili u toku rada platforme. Takođe, sa enterprise-rešenjem dolazio je i set registrovanih razvojnih partnera sa kojima si mogao da imaš povlašćene cene dodatnog razvoja…

Ivan Minić: A oni garantuju za kvalitet tih partnera. 

Vanja Al Halidi: Tako je, tako je. Mi smo, međutim, radili na community verziji Magenta koja je u stvari postavljena kao što se može uporediti recimo sa WordPressom. Dakle, free da ljudi mogu da razvijaju i open source je bio u pitanju, baš zato da bi zahvaljujući tom open source-u različite firme mogle da se nadograđuju na tu platformu, da prave dodatne module, da to razvijaju i unapređuju od strane bilo koga, odnosno bilo gde u svetu. I tu je postojao jako dobar taj, pa ne znam, da kažem blog, forum Magento Community-a. Dakle, Magento Community je edition Magenta, ali postoji Magento Community kao platforma gde su ljudi zapravo razgovarali o problemima, rešavali jedni drugima, okačili rešenja za različite probleme ili hakove kako da se nešto postavi. I naravno, sa godinama je to postala sve bolja i bolja baza i izvor informacija. Jedno vreme u tom community svetu postojali su samo free moduli, ali onda se jako brzo pojavio i deo plaćenih modula. Ok, verzija Magenta je free, to je Magento Community je free da ti preuzmeš, da ga postaviš i tako dalje, ali ako hoćeš modul koji ti, ako prodaješ košulje, omogućava izbor različitih boja, prikazuje sličicu košulje u drugoj boji što Magento sam ne radi, e on košta, ne znam, x dolara da ga preuzmeš i da ga instaliraš ili možeš da praviš sam ako želiš obzirom da je open source. Tako da mi se nismo bavili izradom modula, nismo hteli da uđemo u taj svet, radili smo samo implementacije, radili smo izradu custom modula prema zahtevu samo za to one time only, radili smo module za klijente, radili module za prodaju. Tako je, tako je, samo za klijente, spram njihovih potreba kada i gde to postoji. Dešavalo nam se i da pravimo module koji postoje da se kupe zato što klijent neće da plaća mesečne licencije, ali hoće da plati one time fee da dobije deo funkcionalnosti takvih modula. Tako da to je bilo ono čime smo se bavili. Time Magento Community bilo je zanimljivo. Magento je naravno radio upgrade s vremena na vreme i onda kada se pređe sa verzije, ne znam, jedan na verziju 1.1 ili 1.2, dešava se da hakovi na community više ne funkcionišu i onda dolaziš u situaciju da imaš problem koji možda nemaš samo ti, ali nema rešenja na community za takav problem, pa onda moraš da provedeš mnogo više vremena nego što bi proveo u prethodnoj verziji jer za taj problem već neko negde već napisao rešenje. Tako da je taj razvoj… Mi smo rasli zajedno sa Magentom kako su njegove verzije napredovale, tako je naše znanje napredovalo i svega toga, i ne samo znanje nego i veličina firme, broj zaposlenih koje smo imali u tom trenutku. 

VREDNOST OPEN SOURCE-a

Ivan Minić: Meni je super zanimljiv taj moment da ti napraviš to kao što imaš WordPress VIP sa svim svojim rešenjima i imaš WordPress koji je open source, jer verujem da za te igrače koji ciljaju određeni procenat ili promil, ali obično procenat nekog globalnog tržišta, da je za njih negde važno da iz mase dođe kvalitet, odnosno da kroz popularizaciju i masovnost dođeš do onih pet posto ili dva posto ili jedan posto igrača koji kažu, ok, meni ovo savršeno odgovara, ja nemam problem da platim da to sad radi sve kako treba i nije mi bitno da bude open source i da ja imam troje svojih ljudi koji to održavaju. Platiću full fullova samo da me ne boli glava i da to može da radi na skali na kojoj god treba da radi, odnosno da ti možeš, ako si dovoljno kroz masovnost došao do dovoljno velike baze ljudi, da od tih nekoliko procenata kajmaka živiš zapravo jako lepo, a da ceo sistem bude održiv time što ljudi rade razvoj na nečemu što si ti ponudio free. I mislim da dosta open source stvari na taj način funkcioniše, i ne znam, Red Hat, koji je sada već x godina komercijalna distribucija i sve ostalo, je porastao na bazi toga što su ljudi koristili ono kao slobodan softver jer im je bilo interesantno. I nekako ta premisa da je slobodno za ličnu upotrebu i da je slobodno za profesionalnu upotrebu do neke granice mislim da je to dobra stvar, ne da te ja “kepujem”, nego da ti zbog ozbiljnosti posla dođeš do toga da sam proceniš da je sad trenutak da ipak pređeš na nešto ozbiljnije. 

Vanja Al Halidi: Jeste, mislim, Magento nije izmislio taj sistem, on je samo primenio biznis model koji je već postojao na drugim platformama, ali je to dobro radio i taj enterprise je doveo do toga da Magento zauzme jedan ozbiljan deo market share-a u to vreme na svetskom polju e-komerca. Onda se, nažalost, desio taj, moram da kažem nažalost jer Magento je bio napravljen u tom trenutku na najnovijim programerskim trendovima i primenjivao najbolja znanja iz programerskog sveta koja su u tom trenutku postojala. Međutim, Magento je izašao, čini mi se, 2007. ili 2006., a već tamo negde 2015. ti trendovi više nisu bili dovoljno dobri. Magento je tu napravio odluku da napravi diskontinuitet od onoga što je do tada radio i da sada pređe na jedan novi sistem rada, koji je opet bio praćen najboljim trendovima, ali i koji sada malo drugačije posmatra ceo razvoj modula, primenu modula, integraciju modula u već postojeće rešenje, da to malo olakša, da napravi pristupačnijim, ali i da celu platformu stavi na jedne nove, zdravije noge. Tako je došlo do Magenta 2.0, koji je bio šok za celu Magento zajednicu, iz razloga što upgrade sa, ne znam, Magenta 1.8 na 1.9, bio je “next, next, next, I agree” uz mala neka fiksanja tih custom stvari koje su rađene na Magentu i nije predstavljao veliki problem, dok je upgrade sa 1.9 na 2.0 zahtevao potpuno novu implementaciju. 

Ivan Minić: Sećam se jedne majstorske situacije kad čovek dođe i pita majstora: “Kako ja na trećem spratu da napravim veću terasu?” Majstor mu odgovori: “Vrlo jednostavno, prvo srušim kuću.” 

Vanja Al Halidi:  I otprilike je to bilo tako. Mi koji smo bili u svetu Magenta bili smo potpuno šokirani jer smo došli u situaciju da sad kod svih tih klijenata, gde imamo neku bazu, istoriju rada, nekog ko smo pratili po nekoliko godina i tako dalje, treba da dođemo i kažemo: “Znate šta, za sledećih šest meseci prestaće podrška za Magento 1.9.” Jedna od stvari koje su stalno izlazile, koje je Magento stalno izbacivao, bili su security patchevi. Security patchevi su zapravo bila krpljenja sigurnosnih rupa koje je neko na ovaj ili onaj način pronalazio i eksploatisao, i onda su oni naravno krpili te stvari i izdavali te patcheve. E, od šest meseci od današnjeg dana, Magento više neće izdavati security patcheve za 1.9 već morate da pređete na 2.0. A to vam je isto kao i da hoćete da pređete na BigCommerce ili neku drugu platformu koja je u tom trenutku bila pristupačna. Dakle, jednostavno, u pitanju je bilo replatformisanje, dakle, nije bio upgrade nego replatformisanje, iako je to bio samo prelazak sa 1.9 na 2.0, što je bilo jako teško objasniti bilo kome ko nije iz Magenta. Imali smo gomilu besnih klijenata koji su tražili da, ako već menjaju platformu, to više ne bude Magento jer ne znaju šta će biti na 3.0 i tako dalje. Tako da se tu desio jedan veliki revolt, bes od strane klijenata koji su koristili Magento, i Magento je tad izgubio dosta postojećih klijenata. Dobio je novih, ali se procenat broja sajtova koji su bili na Magentu u tom trenutku osetno smanjio. Bili smo zabrinuti da li će ovo opstati, ali naravno, opstao je i danas je Magento jedna od platformi koja je najzastupljenija. Dobar deo sajtova i danas radi na Magentu.

Ivan Minić: Ali recimo da pričamo o tom trenutku kada je bilo 50% na globalnom nivou, a sada je to 20%. 

Vanja Al Halidi: Tako je, tako je. 

Ivan Minić: I što bi rekao Svetislav Pešić, i baklava se povećala. Tih 20% sada je mnogo veće nego onih 50%, jeste u broju, ali realnost je da su se pojavili novi tržišni igrači, da su se pojavili SAS-ovi kao što je Shopify, da se pojavio WooCommerce u ozbiljnijem nekom smislu koji je sada i pod okriljem WordPress-a, pa samim tim nije nekakav eksterni plugin, nego ti računaš da ljudi koji razvijaju core vode računa i o tome. I dosta stvari se, da kažemo, promenilo. I dalje mnogo ređe nego ranije, ali povremeno čujem da neko traži nekog ko će mu razviti rešenje koje je na Magentu, ali kažem, mnogo ređe nego ranije, najviše verujem zbog toga što su oni neki veliki igrači, koji su za naše uslove veliki. Mi kad kažemo to srednji igrači u Nemačkoj ili Americi, to je veće od svega velikog što mi imamo ovde. Znači, kako beše, SMI, odnosno mala i srednja preduzeća u Nemačkoj, su do, kako, 700 miliona evra prometa. Tako da, treba imati jedno malo ili srednje preduzeće u Nemačkoj i sve će biti lako rešeno. Bottom line negde jeste da, kao, ti ozbiljni igrači koji su u tome videli ozbiljan potencijal su već nešto uradili. Oni ne rade prvi šop, oni ne rade drugi ili treći, rade svoju integraciju koja verovatno iz nekog njihovog SAP-a ili Dynamics-a izbacuje neki web front i tako dalje i tako dalje. A većina toga novog što se radi su mali igrači kojima većina tih kompleksnih stvari ne treba. I kad imaš deset artikala, tebi ništa nije preterano bitno tu od naprednih stvari. 

Vanja Al Halidi: Tako je ono što je bilo ranije, a sada više nije, jeste da je Magento za te manje biznise nudio zaista jako raznovrstan set funkcionalnosti koje su dolazile u defaultnom paketu, bez potrebe da se neki dodatni moduli tu daju i dodaju. U to vreme Magento je zaista, u pogledu onoga što danas smatramo kao osnovnim setom e-commerce funkcionalnosti, to doneo kao osnovni set Magento funkcionalnosti. To tada nije bio baš slučaj. Sve te opcije za upsell dolazile su po defaultu i Magento je bio vrlo konfigurabilan u smislu mnogo specifičnih tipova, ne samo proizvoda nego i načina na koji se proizvodi prodaju i tako dalje. Mogli su da se podese u Magento bez potrebe za programiranje, nego kroz konfiguraciju administracije. Sa druge strane, u tom trenutku, rešenja koja su mogla da budu umesto toga implementirana, kao što je WooCommerce, pa i Shopify, u samom startu Shopify, da, šta ćeš, su bila vrlo rigidna u smislu. Nije bilo mogućnosti za mnogo tu izlaska iz neke vrlo osnovne zone “ubaci u kart, kupi”. Dakle, čim je postojala potreba da se malo nešto kastimizuje ili da se malo nešto uradi drugačije od onog vrlo klot načina, to je bilo ili jako komplikovano, ili negde čak i nemoguće. I onda je Magento kupio taj deo tržišta. Međutim, danas WooCommerce, recimo, može gotovo sve kao i Magento, tako da ti neki manji igrači nemaju potrebu da nisu upućeni samo na Magento, nego mogu zaista da biraju između lepeze različitih platformi koje daju iste mogućnosti. 

Ivan Minić: Jedna od super stvari koja se negde desila sa Shopify jeste taj moment da bez velikog izdatka možeš da probaš da li to za tebe ima smisla. Koje god rešenje da odabereš za šop, to je ipak kompleksan, obiman posao koji će koštati neki ozbiljan novac, i ako ti ne radi, ti si pukao dosta para. A ovde ti možeš da pukneš par stotina dolara, da napakuješ da to sve izgleda lepo, ima većinu funkcionalnosti plaćenih tu koje su ti potrebne, i vidiš da li to pije vodu, da li to tebi… Da li ti možeš da napraviš neku količinu prometa u svemu tome ili ne. Mislim, skoro sam baš imao neku situaciju gde pričam sa kolegom koji ima šop mali, njegov osnovni biznis su radnje i neće se promeniti, ali pošto ima dovoljno, da kažemo, praznog hoda, njemu je ok da ima šop i da radnici u radnji u slobodnom, praznom hodu mogu da spakuju i pošalju porudžbine. I sad pričamo, hteo bi da radi neku vrstu integracije sa njihovim knjigovodstvenim softverom i sve ostalo. I gledamo koji je to broj porudžbina. I broj porudžbina je do deset nedeljno. Sad, vidi, to nije beznačajno, jer to je 30-40 mesečno, to se vidi u nekoj konačnici negde kao stavka, posebno što on dinara ne uloži da se to desi. Ali za tu količinu nema smisla nikakvu praviti bilo kakvu integraciju, jer ona će da se isplati posle 2000 porudžbina, znači za 20 godina. Mislim, lupam sad cifre, red veličina sam omašio, za 2, 3, 5 godina, a nije neki problem da ljudi isčukaju i odrade fiskale i zakače ga i sve ostalo. E sad, naravno, ako to krene da raste, postoji u nekom trenutku ta neka crvena linija nakon koje ima smisla napraviti integraciju. I ja sam mu rekao da mislim da je u njegovom slučaju to kada pređe recimo 120 ili 150 porudžbina mesečno, jer kao, kad sabereš koliko je vremena potrebno da se otkuca 150 porudžbina, ima smisla da se napravi integracija. Ali, kao, on misli da to neće skoro da se desi. I onda, naše insistiranje na tome “ajde da integrišemo, ajde da ovo, ajde da ono”, nekad apsolutno nije nužna stvar. Za te neke manje igrače, to nije nešto što je ključno.

Vanja Al Halidi:  Naprotiv, potpuno je pogrešno da se ide u tom smeru. Ima i Magento svoju demo platformu gde si ti mogao da probaš kako to funkcioniše na tvom setu proizvoda, da ubaciš, da se poigraš. Jedino što je na kraju dana brisao sve što si uneo do tada, tako da je bilo ljudi koji su pokušali da vide kako bi to izgledalo. Ovaj, radili su na ubacivanju proizvoda, recimo, kasno popodne, da bi to kasnije videli, onda sutradan dođu, ono, sve prazno. Tako da je to bilo dosta tih komičnih situacija, ljudi besnih što demo ne služi onome čemu bi trebalo da služi. 

Ivan Minić: Dobro, da stavimo to u kontekst, bilo je normalno da sve platforme imaju neki pristup koji je demo, admin/admin ili kako god, gde ti možeš da vidiš da li se uopšte snalaziš u tome. Ali verujem da je bilo živopisno sa ljudima koji su nešto zapravo krenuli da unose. 

AMBICIOZNI PROJEKAT

Ivan Minić: Kako je dalje tekao tvoj put, šta si ti, kako si ti razmišljao o svemu u trenutku kad to kreće da se dešava? 

Vanja Al Halidi: Ja sam, dakle, iz te firme u kojoj sam imao prvi susret sa Magentom, imao jedan mali izlet u preduzetničke vode gde sam pokušao da nastavim sve to isto, samo za sebe, i to je trajalo nekih dve godine. Na težak način sam naučio da moraš sve vreme da budeš u firmi da bi firma radila, da oni neće da rade ako ti nisi tu. Tako da taj eksperiment nije prošao baš najbolje. Ja sam tu nastavio da se bavim e-commerceom, pojavilo se, to jest, Magentom. Pojavilo se tu nekoliko domaćih klijenata koji su tražili e-commerce, naravno, isključivo sa najpopularnijim plaćanjem pouzećem, a ne zapravo plaćanjem, jer drugačije je to u tom trenutku jednostavno. Čak i ako je tada, čini mi se, Banka Intesa izbacila prvu mogućnost da se integrišemo, i mi smo pravili modul za integraciju sa Bankom Intesa da bismo omogućili plaćanje na domaćem tržištu, niko nije bio uopšte zainteresovan za tako nešto. Jer, jednostavno, to plaćanje i e-commerce jednako plaćanje pouzećem. Tako da smo imali nekoliko takvih šopova, ili kako sam ja to zvao, sistema za naručivanje proizvoda. Ali eto, to nije potrajalo i to se tamo nekako poklopilo upravo sa tim istekom te stare verzije, verzije 1 Magenta, i prelaskom na 2.0. I ja sam tu otkrio, mislim, otkrio, pojavio se Internet of Things kao najveći hype u svetu IT-a. Sad ćemo mi da programiramo mašine da one pričaju zajedno i to je onako zvučalo veoma, veoma interesantno. Ja sam došao u kontakt sa jednim tipom iz Švajcarske koji je imao briljantan plan, jako dobru ideju da napravimo ne samo proizvode za sistem managed buildinga i hotela, već i operativni sistem za kontrolu tih proizvoda. I to je trebalo da bude end-to-end rešenje u smislu od zaista fizičkih proizvoda koji će biti integrisani preko operativnog sistema koji ih kontroliše, koji treba da bude drugačiji od načina na koji su se u tom trenutku kontrolisali uređaji putem weba, WiFi-a ili bilo kog bežičnog sistema, ili žičnog, svejedno, do aplikacije za tu kontrolu i nekog tableta ili uređaja koji bi time upravljao. Vrlo ambiciozan, ali izuzetno interesantan projekat. I ja sam se to malo poklopilo sa tim što meni ne idu baš dobro te preduzetničke vode, nisam se dobro tu snašao, i ja sam tu izašao u tom trenutku iz e-commercea da se okrenem nečemu što je potpuni hit u tom trenutku. I mi smo pravili te proizvode, dosta dobro nam je išlo. To je sad bio za mene jedan novi iskorak u smislu, ja sam do tada imao posla sa ljudima iz sveta weba. Dakle, e-commerce je i dalje web. Imaš dizajnera, imaš programera, imaš testera, biznis, i tu se to otprilike završava. Međutim, sad sam došao u poziciju da radim sa ljudima koji su low-level inženjeri, koji prave drajvere, sa ljudima koji su industrijski dizajneri, koji dizajniraju fizičke proizvode, sa ljudima koji su upravnici, koji se bave zaštitom intelektualne svojine. I sad je to bila gomila nekih ljudi, u tom trenutku nekako oko 50 ljudi na gomili, koji su svi iz potpuno drugačijeg sveta. Celo to rešenje je zaista pokrivalo ceo set, od proizvodnje do softvera, software, embedded deo, sve, sve. I to je bilo… Užas. Ja se sećam kad sam došao na posao, dobio sam knjigu koja je bila, pa, ne znam, kao Biblija, ogromna, standarda bežične komunikacije u različitim zemljama, da izučim. Tako da je tu bilo dosta izučavanja, dosta nepoznatih reči, dosta je tu bilo… Posle dugo vremena našao sam se u situaciji da sam u razgovoru u kojem nisam baš siguran o čemu se tačno priča i šta zapravo ti ljudi razgovaraju. Ali, malo po malo, ušao sam i u taj svet i uspeo sam taj projekat da izvedem na planirani milestone. Posle godinu dana naš milestone je bio da imamo fizičke proizvode koji komuniciraju zajedno i aplikaciju koja sa njima upravlja. To je bio startup Greenfield. Naravno, bile su investicije i bilo je potrebno da prikupimo drugu rundu investicije kako bi se projekat nastavio. Šta to znači? To znači da imamo prezentaciju u Cirihu toga što smo mi napravili, da bi ljudi koji su na toj prezentaciji bili voljni da ulože novac. I mi nismo imali gotove proizvode, imali smo dizajn gotovih proizvoda, a funkcionalno smo te proizvode spakovali u neke kocke od klirita, dobro se sećam, koje su između sebe komunicirale. Jedna je svetlela, jedna je, ne znam, glumila prekidač, jedna sijalicu, jedna heating device i tako dalje. Svaka je imala svoje senzore i tako dalje. U svakom slučaju, trebalo je preneti tri kocke i jedan tablet koji kontroliše te kocke iz Beograda u Švajcarsku, napraviti demonstraciju da mi sad tamo, kad klikćemo na nekoj aplikaciji, te kocke svetle, da se pokaže kako zapravo naš operativni sistem u stvari bio najveći proizvod svega toga, kako to radi. Ja sam nekako zamislio da ćemo i to spakovati u jedan kofer, tri kocke, i da tamo kad dođemo demonstraciju, kao teroristi, da putujemo do tamo, kao teroristi. Tu mi je, inače, taj lik rekao: “Nemoj da se ljutiš, ali ti nećeš da putuješ u istom avionu sa tim kockama.” Ali ono što je meni bilo fascinantno, mi smo sve to napravili. Dakle, sad ta gomila ljudi različitih stručnosti je uspela da napravi ono što smo mi hteli, i sad još sve što je ostalo je da napravimo kofer u koji ćemo da stavimo tri kocke, i da kad tamo dođemo ja otvorim taj kofer, kao u onoj “Indiana Jones”, znaš, kada zasvetli onaj moment. To je bila moja vizija, znači da ja otvorim kofer i da oni budu potpuno zaprepašćeni i oduševljeni još samim koferom pre nego što demonstracija počne. Međutim, verovali ili ne, ja u Beogradu nisam uspeo da nađem osobu koja je u stanju da napravi kofer sa rupama za tri kocke i jednom rupom za tablet. Išao sam kod ljudi koji se bave proizvodnjom kofera, išao sam kod scenografa, maketara. Kako se vreme primicalo mojoj demonstraciji, krenuo sam da gubim živce u smislu: “Je li moguće da smo mi sve ovo napravili i da sve ovo radi, ali da mi zapravo iz kese vadimo tri kocke jer nije u stanju niko da napravi kofer koji izgleda lepo i iz kog mi možemo da izvadimo tri kocke da napravimo demonstraciju?” Na kraju, na kraju, sam u nekom vojvođanskom selu našao tipa koji pravi custom kofere za gitare i on mi je napravio, srećom, taj kofer, tako da smo na kraju imali zaista tu prezentaciju koja je, kao što smo je zamislili svi zajedno. Ali nažalost, nismo dobili drugu rundu investicija, tako da se taj projekat, iako ja i dan danas mislim da smo mi to tada završili do kraja, završio. Projektovano je bilo tri godine da napravimo sve od A do Š da bi to bilo nešto što bi verovatno bio uspešan proizvod i implementiran u mnogim pametnim kućama ili hotelima, ali eto, tu se završio moj odlazak u Internet of Things i nešto malo drugačije. Te sam ja brže bolje pobegao nazad u e-commerce, gde sam kao svoj na svome, ali sad u potpuno drugačijem setupu i drugom načinu funkcionisanja. Ono čime sam se ja bavio do tada bio je, da kažem, sistem hit and run, dakle mi dobijemo projekat, napravimo projekat, lansiramo prodavnicu i mi manje-više sa tim klijentima nemamo dalje saradnje. Vrlo retko neko javi da mu se nešto doradi. Ova firma u koju sam se pridružio nakon mog Internet of Things iskustva imala je potpuno drugi koncept. Imala je nešto čime se izdvaja – 24×7 support za šopove, pakete za održavanje i tako dalje. Dakle, išli su na jedan drugi koncept poslovanja i ja sam tu došao kao neko ko treba da vodi support deo te organizacije, koji podrazumeva održavanje i dorađivanje već postojećih e-commerce šopova, ali prvenstveno tu 24×7 support podršku koja je posebno interesantna u vreme najvećih pikova u svetu e-commercea – u vreme Black Friday, Cyber Monday i ostalih zanimljivih datuma. Kada ljudi polude i krenu da kupuju…

Ivan Minić: Thanksgiving, Christmas, COVID…

Vanja Al Halidi: Ovo je bilo malo kasnije, ali tu je količina novca koja se izgubi za par sati astronomska. Tu je bio moj, ajde da kažemo, prvi dodir sa cloud sistemima i konfiguracijama, sada e-commerce u cloudu, i kako se uopšte koriste svi ti resursi i kako se prave arhitekture koje omogućavaju skaliranje i izbegavaju takve vrste situacija. Istovremeno, kako izgleda raditi sa 20 klijenata u isto vreme, što je bilo posebno, pomalo, osećam se kao onaj klovn sa lopticama koji ih sve vreme vrti u krug…

Ivan Minić: A oni samo dodaju. 

Vanja Al Halidi: Ali, dosta, dosta, kažem, iako je isto bio e-commerce, moj posao je bio potpuno drugačiji. Naravno, sreća je bila što poznajem platformu. Ta firma nije radila samo sa Magentom, ali je Magento opet bio 50% šopova koji su bili implementirani. I ta neka dežurstva i te neke stvari, gde kao nosiš laptop: “Da li smem da popijem ili ne smem da popijem? A šta ako popijem, pa nešto padne, a ja moram tamo da rešavam probleme ili da jurim ljude?” Malo drugačiji, malo drugačiji pristup menadžmentu vremena i života. 

Ivan Minić: Od Black Friday do Cyber Mondaya ne pijem ništa, ne izlazim iz kancelarije. 

Vanja Al Halidi:  Možda u tom periodu tu je bilo i spavanje u kancelariji, različitih doživljaja. 

Ivan Minić: Ja… Stvarno mislim, koliko god to možda bilo nepopularno danas da se kaže, da u životu treba da preživiš i takve stvari. Sad, u kojim godinama to treba da preživiš, to sad možda možemo da diskutujemo. Ja mislim da su dvadesete idealne za to, znači to što treba da se izgine, da se ne spava, to su dvadesete. Posle toga više to ne treba da se radi, jer posle toga ima mnogo veće posledice. Ali da, to treba da se doživi iz nekoliko razloga. Jedan od glavnih je što, kad stvarno postoji neki takav problem i ti ga rešiš, količina satisfakcije koju ti osećaš ne može da se meri nikakvim parama, ako voliš da radiš to što radiš, ako ti je važno da tim ljudima to funkcioniše, ako su ti ti klijenti bitni, ako ti je do njih stalo. Ako je to samo još jedna stavka u nekom Excelu, onda verovatno ništa od toga nije toliko bitno. Ali taj moment gde zapravo se pripremaš na neke udare koji će se desiti, koji će se neminovno desiti, i imaš tih nekoliko dana koji su takvi da ti moraš da se spremiš da će to biti izuzetno zahtevno na sve načine, mislim da je to jedno vredno iskustvo. Jer onda posle toga, u mirnodopskim uslovima, možeš šta god hoćeš. 

Vanja Al Halidi: Tako je, tako je. Mislim, koliko god da se ti pripremaš, samo da se razumemo, možeš ti da se pripremaš, i mi smo se, naravno, pripremali i sve scenarije prolazili, šta bi sve moglo da pođe po zlu, i naravno uvek pođe po zlu nešto čega se nismo setili. Ali da, ja sam blesav, valjda, ne znam, meni je uvek stalo. Ja kad god radim za nekog klijenta, na bilo kom projektu koji radim, meni je važno da to na kraju obavlja posao zbog kojeg mi to radimo. Ako je prodavnica – da prodaje. Ako je šta god, i onda se jako nerviram kad to ne radi i ne mogu baš da budem miran sam sa sobom dok to ne proradi ponovo. I slažem se, ta neka satisfakcija kada nešto što nije radilo proradi, a naročito što je veći problem – veća je satisfakcija, to je nešto čime se, ja bih rekao, programeri, uopšte IT-evci hrane. Jer ja mislim da, da nema toga, mi bismo svi poludeli čukajući samo kod koji nešto radi ili ne radi. Ali taj moment kad se problem reši, otkloni, to su te neke male radosti u životu IT-a. 

Ivan Minić: Ili kad ti neko kaže da nešto ne može da se uradi, i ti se iznerviraš… 

Vanja Al Halidi: Ja uvek kažem: sve može da se uradi, samo je pitanje vremena. U IT-u sve može. Tako je. 

Ivan Minić: Mislim, vremena, cene, resursa, žrtve koja treba da se podnese, znaš. To je ono kao kad gledaš SLA, koliko će biti nešto dostupno, pa svaka ona devetka posle prve povećava cenu puta 50 ili puta 100. Zato što, znaš, svako može da ti garantuje 99% uptime, jer to znači da će četiri dana godišnje da ne radi. 99,9% – ok, to se sad već meri u nekim satima, a sve iza toga podrazumeva da i najmanji problem i greška znače da ne ispunjavaš ono na šta si se obavezao. I vrlo retko su ljudi spremni na nešto tako. Jesu, tako što napraviš redundansu i sve je duplo, i onda switch traje nekoliko sekundi ili par minuta dok se ispropagira. Ali to je to. Sad, da li ti želiš da sve predimenzioniraš duplo i sve plaćaš duplo da bi sprečio 10 minuta downtime-a? Pa možda da, na Black Friday se isplati. 

Vanja Al Halidi: Tada želiš. Tada želiš, jer te cifre koje se vrte, broj porudžbina, one su nezamislive, pogotovo za neke ozbiljnije prodavnice. A u toj firmi u kojoj sam radio radili smo za neka i veća imena, i vrlo velike obrte su pravile te prodavnice. Tako da, pogotovo na taj Black Friday, recimo, to su cifre. Ja mislim da su oni za Black Friday, na primer, zarađivali 70% svoje godišnje zarade u tih par dana, Black Friday i Cyber Monday. I onda je tu zaista svaki minut ekstremno bolan. I tu, zato su i spremni da plate takvu vrstu usluge. Naravno, ne svi i ne sve vreme. I zato je jedna od stvari koje smo mi i radili kao pripremu upravo to – pravljenje redundanse i dodavanje novih resursa, ali privremenog karaktera, koji će biti tu 7 dana, mesec dana, tako je, a onda posle ih ti ponovo skidaš, vraćaš kako bi te troškove smanjio. 

Ivan Minić: Na kraju dana, jel’, biznis ne sme da trpi i da bude neoptimalan 90% vremena tokom godine. 

Vanja Al Halidi: Tako je. Tako je. 

IZLAZAK IZ E COMMERCE-a

Ivan Minić: Šta je bilo dalje? 

Vanja Al Halidi: Da, pa tu sam isto proveo, ne znam, 2-3 godine, recimo. Fun times. I onda sam odlučio da ne mogu više, e-commerce. Stvarno, dosta je bilo. Probao sam sve što je bilo da se proba u svetu e-commercea i tu sam opet proširio svoje polje klijenata u smislu porekla, odnosno u smislu odakle su ti klijenti dolazili. I zaista sam imao opet sad neke nove kulture da upoznam, posebno zabavne Italijane i njihov stil komunikacije, i gestikulacije za vreme komunikacije, i neke druge. Opet je bilo klijenata od svuda. Onda sam odlučio da se ne bavim više IT-em i prešao sam u Levi, koji je, kako se zove, firma koja ima projekte iz najrazličitijih domena, koji su svi drugačiji. Dakle, svaki projekat je potpuno priča za sebe, gde se sve radi custom, nema nikakvih platformi. Ono što je za mene tu takođe bilo novo je taj neki agilni pristup, odnosno agilna metodologija izvođenja projekata. Ja sam se time malo bavio i ranije i bilo mi je interesantno da to probam. To sam primenjivao za vreme ovog Internet of Things projekta, u onoj meri koliko sam mogao da probam, bez nekog velikog treninga ili bez nekog kolege koji je to već radio i koji bi mogao da me posavetuje. Onako kako ja mislim, kako mali Perica misli da treba Agile, ja sam to tako probao, ali ovde sam dobio priliku da se skroz upoznam sa tim svetom i da sada, kažem, pređem u mod gde svaki put kada radim novi projekat, to je novi domen, to su nove tehnologije i upoznavanje i privikavanje na nove stvari. Tako da, to je bio moj sledeći korak i tu sam proveo sledećih, pa, nešto više od sedam godina učeći i deleći i znanje i iskustvo koje sam do tada stekao. Zaista, to je za mene bila jako važna i lepa prilika da proširim svoje znanje iz oblasti IT projekata, u smislu kakve sve mogu biti konfiguracije, kakve sve mogu biti arhitekture, kakvi sve mogu biti problemi u zavisnosti od domena u kome se nalaziš, ali i kakvi sve mogu biti ljudi, programeri i klijenti koji dolaze baš iz tih različitih industrija, domena i ostalog. 

Ivan Minić: Ma, samo kad si se rešio e-commercea. 

Vanja Al Halidi: Samo kad sam se rešio e-commercea! Ne, šalu na stranu, meni je e-commerce drag i bila je to jedna dobra vožnja. Mene su jedno vreme izvaljivali za e-commerce, bio sam poznat po tome što sam se toliko dugo bavio e-commerceom, i dosta prijatelja koje sam stekao u tom periodu i danas se bavi e-commerceom. Tako da moje interesovanje za e-commerce nije prestalo, ali je definitivno bilo vreme da pređem na sledeći nivo, da tako kažem, i da probam nešto malo drugačije. 

Ivan Minić: Dobro, tebe je uvek zanimalo mnogo toga različitog. 

Vanja Al Halidi: Tako je. 

Ivan Minić:  I samo to, u suštini, ti omogućava da zapravo rasteš, probaš nove stvari, da imaš deo koji ti je poznat, ali da deo uvek moraš da naučiš i da moraš da radiš, da kažemo, sa različitim profilima ljudi. U celoj toj priči, u Leviju si proveo dosta vremena, kao što si rekao, i to je period u kome, da kažemo, ta firma značajno porasla. 

Vanja Al Halidi: Tako je. 

Ivan Minić: Nivo projekata, kompleksnost projekata, način organizacije – sve se, da kažemo, drastično promenilo kroz tih nekoliko godina. Sad, to naravno nije bilo drastično, nego je bilo vrlo polako, ali da kažemo, jeste Levi u koji si ti došao i Levi iz koga si ti otišao su dve potpuno različite priče. 

Vanja Al Halidi: Pa jeste. Ja kad sam došao u Levi… Mislim, Levi je firma koja posluje u više zemalja, ima više delivery centara, ali opet, svaki centar funkcioniše kao firma za sebe. Beogradski Levi, u kome sam ja radio, kada sam došao, imao je 40 ljudi, a kada sam otišao, imao je preko 250. Tako da su to zaista bile dve potpuno različite firme. Što se tiče projekata, oni su uvek bili ozbiljni i uglavnom veliki, tako da u tom smislu ta neka kompleksnost nije se mnogo menjala. Ali način funkcionisanja, interakcije, dinamike i tako dalje, to se definitivno dosta promenilo od trenutka kada sam došao, pa do trenutka kada sam napustio. Tako da, i tu sam opet imao priliku da i u tom procesu dosta naučim i dosta različitih stvari vidim i probam. 

Ivan Minić: Šta ti je, da kažemo, tebi lično i profesionalno bilo najvrednije, najinteresantnije u tom konkretnom iskustvu? Da li si nešto novo naučio, savladao, upoznao stvari? 

Vanja Al Halidi: Pa sad, gledajući ovo moje iskustvo do Levija, ja sam uglavnom radio u manjim kompanijama gde nisam imao puno prilike da sarađujem sa peerovima, odnosno sa ljudima koji rade isto kao i ja. Dakle, uglavnom sam radio u firmama koje imaju dva, tri menadžera, ne više od toga. Ono što mi je bilo najdragocenije u Leviju je što sam imao priliku da radim sa mnoštvom kolega koje se bave istim poslom. Ta neka razmena muka koje smo imali i koje smo doživljavali, iskustva, situacija itd., svima nama je pomogla da se izgradimo i da se pripremimo na ono što nas čeka u svakodnevnom životu. I uopšte, da bi agilni pristup mogao da funkcioniše, mindset ljudi koji u njemu učestvuju mora da bude malo drugačiji od mindseta koji funkcioniše u nekom prethodnom svetu u kojem sam bio. To je upravo taj moment da svaki učesnik u tom poslu mora da zna ne samo ono što dođe do njega, ne samo parče zahteva kojim se on bavi, nego mora da razume kako osoba koja je naručila od njega to pravi pare od toga što će on da napravi. Znači, mora da razume sve i kako ceo proizvod, kako će da radi, kako taj proizvod funkcioniše u nekom sistemu biznisa. Dakle, zaista mnogo šire razumevanje, znanje i informacije mora da ima svaki učesnik procesa da bi mogao da doprinese na način na koji se to od njega očekuje, jer su stvari postavljene malo drugačije. Nije Agile samo to da se u iteracijama rade stvari za razliku od Waterfalla, gde to ide kaskadno, već je glavna suština, suštinska razlika u Agile-u ta što zapravo mora da te briga šta je to što ti radiš, jer se od tebe očekuje da učestvuješ, očekuje se da daš kritiku kada je potrebno, da daš predlog kada možeš, da jednostavno doprineseš svim svojim znanjima i veštinama, a ne samo tehničkim koje koristiš za obavljanje svog posla. 

Ivan Minić: Slažem se, mislim da je jako bitan taj moment da svako da možda ne maksimalni svoj doprinos, jer ne možeš da očekuješ da svi ljudi maksimalno da se posvete bilo čemu, ali da učestvuje, da mu je stalo, da bude uključen, da možda spreči neki loš potez zato što je svestan toga, a drugi nisu, i da povremeno možda doprinese nekim zanimljivim rešenjima. Negde jeste ideja svakog pristupa svakom projektu da se ti, ono što se kaže, krećeš i pucaš, a ne da čekaš da vidiš šta će da se desi, nego da pivotiraš i da se prilagođavaš feedbacku koji dobijaš i onome kada vidiš kako korisnici to koriste. Nije zakucano da ćemo ga raditi tako, nego ćemo probati da ga prilagodimo ako ljudi ne umeju da koriste, da nauče da koriste, jer dok oni ne nauče, mi ne možemo na sledeći korak kako treba da idemo. 

Vanja Al Halidi: Jeste, jeste, ali to je sa tačke gledišta samog proizvoda i razvoja proizvoda i razumevanja da li nešto funkcioniše, ne funkcioniše ili šta bi korisnik hteo ili ne bi hteo. Isto tako, sa tačke gledišta samog developmenta, odnosno samih programera ili dizajnera, nije bitno, koji učestvuju tu, jedna od rečenica koje mene za svo ovo vreme koje se bavim svojim poslom najviše izvode iz takta jeste: “A to nije moj posao.” Ili: “Ja to vidim sa njim, ja dovde, a odavde mene ne zanima.” I taj moment nebrige, odnosno interesovanja za samo jedno malo parče, ne izvlači, što se kaže, najbolje iz nas, jer ceo taj agilni pristup podrazumeva, naravno, da se ceo posao radi u timu, da bi ti imao timsku, kolektivnu pamet da bi je iskoristio. Imaš priliku da iskoristiš kolektivnu pamet, jer zaista imaš ljude koji na različite načine razmišljaju, dolaze sa različitim predznanjem, imaju različite veštine…

Ivan Minić: I dolaze sa 300 godina iskustva, a ne svako sa onoliko koliko ima. 

Vanja Al Halidi: Tako je, jeste. I da bi to zapravo bilo stvarno iskorišćeno, ljude mora da zanima i izvan njihovog dvorišta, odnosno moraju da pogledaju preko kapije da vide šta ima tamo, da bi znali kako na pravi način da posavetuju, da pomognu, da pripreme. I to je ono što je, između ostalog, u vremenu koje sam ja proveo, bio moj posao, da ljude usmerim na takvu vrstu razmišljanja, da im pomognem da se tako ponašaju i da budem u poziciji nečega što se zove servant-lider, što je jedan potpuno drugačiji pristup od onoga što sam do tada imao, mada je moja priroda bila takva da sam se ja tako ponašao i pre. Ovde je to metodološki zapravo očekivano. To je da budeš ne vođa svog tima, nego na usluzi svom timu, da ih osnažiš, da oni zapravo povedu, a da ne čekaju da im ti kažeš šta treba da rade, a da ti budeš neko ko će im pomoći da ostvare sve to što su oni zajedno zamislili. Ali da bi mogli zajedno da zamisle, moraju upravo zajedno da razmišljaju…

Ivan Minić: I da budu usmereni jedni na druge.

Vanja Al Halidi:  Tako je, to onda podrazumeva da ih interesuje malo više od onoga što je samo njihov deo. 

Ivan Minić: Znaš kako, možda će to nekome zvučati pogrešno na neki način, ali ja stvarno, pošto sam previše dugo tu i sećam se jako dobro vremena u kojima nije bilo cool biti programer i programeri nisu imali nikakve posebne plate. Imali su pristojne plate, kao što imaju bankarski službenici. Ja samo mislim da smo mi kao industrija svi u platnom razredu u kome ne može da te ne zanima. Znači, to je neko moje mišljenje. Sad, naravno, svako je za sebe i svaki pojedinac i svaka firma ima kulturu koja je na svoj način građena, ali suština jeste, nije nikakav problem da te ne zanima, ima i za to i posao i plata. Ali u poziciji si na kojoj bi, čini mi se, ipak trebalo da te zanima jer verovatno zarađuješ više nego cela tvoja primarna porodica.

Vanja Al Halidi: Ja se potpuno slažem, mada to malo zavisi i od nekih vrednosti koje ti donosiš sa sobom, ali meni je teško da objasnim nekada ovim današnjim klincima koji su u svetu programiranja i koji su navikli da rade u kancelariji u kojoj ima seckanog voća, četiri vrste kafe i ne znam šta sve još. Moj prvi programerski posao, u vremenu dok sam još sa tih tutoriala učio, bio je nešto što se može nazvati poluprogramerskim poslom. Radio sam u Tehnomaniji na održavanju njihovog sajta. Bilo nas je dvojica u IT-u, Tehnomanije, i naš posao je bio od održavanja samog sajta, što je tad značilo, pošto je sajt bio statički, da svako jutro kad šef promeni cene, mi idemo po sajtu i menjamo te cene da sad odslikavaju vrednosti od tog jutra, do toga da menjamo tonere u štampačima, gde god je to bilo potrebno, razvlačimo kablove, crtamo vizitke, pravimo postere, bilborde, flajere, odgovaramo na mejlove korisnika i sve to radimo sedeći u magacinu, okruženi praznim kutijama uređaja koji su izloženi u Tehnomaniji. Dva stola, nas dvojica, jedan preko puta drugoga, tri zida sa kutijama i četvrti zid su otvorena, ona klizna vrata iz prodavnice. Sada, očekivanje od nas jeste, ako je gužva u prodavnici, da izađemo i da uslužujemo mušterije. Mi smo bili u odeljku gde su bili usisivači, pa sam morao da znam karakteristike usisivača, ako neko nešto pita, da mogu da odgovorim. I to se zvalo programer tad. Možda nisam bio programer, možda sam bio marketing stručnjak, ne mogu da se setim šta je bila moja titula, ali to je bio moj prvi programerski posao iz koga sam posle otišao da pravim te sajtove i to za neku jako bednu lovu. To je zaista bila, kako bih rekao, velika količina ljubavi potrebna da bi neko pristao da sve to radi. Ja nekad posadim ove klince, pa im ispričam tu priču, oni onako gledaju sa poluotvorenim ustima, ne verujući da je to uopšte moguće. Ali definitivno, vremena su se promenila, IT je sad popularan, ali taj odnos prema poslu… Mislim, ja razumem šta hoćeš da kažeš, da za te pare moralo bi da ih interesuje. Mislim da to nažalost nije nešto što njih motiviše i da one koje interesuje, to interesuje za bilo koje pare, a ove druge moraš da učiš, moraš da ih vodiš malo za ruku. 

Ivan Minić: Znaš kako, ja pričam sve vreme o IT-u kao nečemu što je najbolji mogući izbor i gde ima novca i gde su svi srećni. Sve to jeste bilo tako. Da li je to baš tako sada? To je sad već malo pitanje kako će to da se odvije i šta će se desiti. Znaš, kažem, ja se za sebe ne brinem, za tebe se ne brinem, za još par nas matorih koje znam se isto ne brinem, da ćemo uvek naći neko rešenje. Ali nisam siguran da će te stotine i stotine zaposlenih imati šta da rade i gde da rade i da će u nekoj narednoj iteraciji, kada se budu birali zaposleni, toliko biti nevažan stav i sve ostalo što je sada, u ovom, da kažem, periodu od par godina ekstremnog rasta bilo nevažno. Kako god, mislim da kroz taj primer nebrige vidimo suštinski problem cele industrije, odnosno zašto mi kao tržište nismo sposobni da iznedrimo produkt kompanije. Odnosno jesmo, ima ih, ali ih ima jako malo i procentualno, i ako gledamo broj ljudi koji tamo radi, taj broj ljudi je jako mali, zato što ne možeš da praviš proizvod ako te ne zanima šta misli korisnik. 

Vanja Al Halidi: Apsolutno. 

Ivan Minić: Mislim, možeš, ali neće biti uspešan. 

Vanja Al Halidi: Da, ja sam se kroz vreme, ajde kažemo, provedeno u Leviju, dosta zanimao za razvoj proizvoda. Iako sam zvanično tamo bio na poziciji koja je u opsegu posla bilo vođenje projekata i vođenje timova, menadžment ljudi, mene je jako zanimao razvoj proizvoda. Zapravo, shvatio sam baš to što si sad rekao, da bi ti mogao da budeš… Mislim, mi smo servisna kompanija bili, međutim, moj stav je da servisna kompanija u stvari ima samo prilike da puno puta bude proizvodna kompanija. Odnosno, da bi ti bio dobar u usluzi koju pružaš za razvoj nekog proizvoda, ti moraš da se staviš u ulogu kao da je to tvoj proizvod i da ga razvijaš kao što bi proizvodna kompanija koja ima svoj IT razvijala taj proizvod. Jer ako ga razvijaš, što se kaže, bez razumevanja, onda taj rezultat neće biti dobar, onda tvoj klijent neće biti zadovoljan krajnjim rezultatom, krajnji korisnik neće biti zadovoljan krajnjim rezultatom i, što se kaže, džaba smo krečili, onda niko u tom celom krugu neće biti zadovoljan. Samo ako oni koji izvode radove, koji prave proizvod, su zaista zainteresovani za taj proizvod, zaista žele da taj proizvod uspe, da krajnjim korisnicima bude super što koriste taj proizvod i da vole taj proizvod, što će za rezultat imati da taj proizvod donese novac koji se od njega očekuje, a mi koji smo ga napravili budemo ponosni na rezultat svog rada, tek u tom krugu su svi zadovoljni. A uslov da bi se to desilo jeste da oni koji prave proizvod moraju zaista da budu umateri, zainteresovani, da znaju šta rade, zašto rade to što rade, šta je to što žele da postignu. I onda iz takve postavke i takvog mog razumevanja cele te stvari sam se ja i zainteresovao za različite tehnike koje omogućavaju prepoznavanje toga šta je to dobar proizvod, kako se pravi dobar proizvod, šta su to parametri koje treba pratiti, šta su to metrike koje treba pratiti, na koji način treba prepoznati potrebe krajnjih korisnika da bi to implementirao u funkcionalnosti proizvoda, na koji način treba prepoznati prave potrebe biznisa, ne one koje ti oni u stvari kažu, nego prave potrebe biznisa, da bi u stvari to rešenje zaista zadovoljilo i dalo svima ono što traže. I dosta sam vremena uložio edukujući se i probajući, eksperimentišući i implementirajući takve tehnike, produkt diskaverija, koje sam onda ja posle prenosio drugima, pravio radionice za edukaciju i tako dalje, koje su dale alate za takvu vrstu razumevanja o kojoj sam pričao. 

ZAKLJUČAK RAZGOVORA

Ivan Minić: Na kraju, stigao si u produkt kompaniju. 

Vanja Al Halidi: Na kraju, evo danas, radim u kompaniji NF Innova, koja je produkt kompanija, koja ima svoj proizvod i na poziciji sam koja služi za razvoj tog proizvoda, tako da sam došao u priliku da se bavim proizvodom. Ali naravno, kad sam već tu, malo da pomognem i oko ovih neproizvodnih stvari, odnosno razvoja projekata, ljudi, resursa i tako dalje, obzirom da imam znanje iz oba sveta, onda radim sve što mi se kaže. Ali u principu, došao sam u priliku da budem u kompaniji koja razvija svoj proizvod i zaista se radujem tome. Ja sam tu tek od skoro, tako da tu me čekaju nove avanture. 

Ivan Minić: Nećemo previše da otkrivamo i rano je u celoj priči, ali ono što negde jeste bitno, tu sad postoji jedna nova specifičnost, to su opet klijenti iz raznih geografija, ali i osnovni proizvod, onaj o kome se priča, je proizvod koji je u bankarstvu, odnosno finansijama i bankarstvu, što je jedan dodatan nivo osetljivosti u celoj priči, kao što ne može da ne radi e-komerc na Black Friday jer je šteta ogromna, tako isto ako postoji problem sa nečim što je banking, ekonomija je u potpunom zastoju. 

Vanja Al Halidi: Tako je proizvod koji danas razvija firma u kojoj sam ja, proizvod e-bankinga. I naravno, sve banke su gotovo u potpunosti prešle na e-banking, odnosno najveći deo poslovanja obavlja se kroz e-banking. U filijalu ide samo onaj ko mora. Aplikacije koje su e-banking aplikacije su definitivno nešto što ne sme da ne radi, s jedne strane, a s druge strane, to je nešto što jako veliki broj ljudi koristi. I ono što je meni ovde jako zanimljivo, to je taj reach proizvoda koji mi imamo, jer to je proizvod koji koristi veliki broj banaka, koji je u svom koru isti, iako naravno svaka banka ima neke svoje zahteve koji se malo razlikuju od drugih, ali u svom koru to je isti proizvod. I ti sad kad pogledaš koliki je zapravo to broj ljudi, odnosno korisnika tog tvog proizvoda, to je zaista impozantan broj. I ti imaš priliku da utičeš na jako veliki broj ljudi, na živote tih ljudi, u obavljanju nečega što su vrlo bitne stvari, nečega što, ja bih rekao, ne možeš u današnje vreme da biraš da li ćeš imati e-banking aplikaciju ili nećeš imati e-banking aplikaciju. Više ne znam nikoga ko barata samo sa kešom. Uglavnom svi plaćaju mobilnim telefonima i koriste takve vrste aplikacija, tako da zaista uticaj koji jedan takav proizvod ima je nešto što se meni najviše i dopalo i dopada i jedan od glavnih razloga zašto se danas nalazim tu gde jesam. 

Ivan Minić: Elektronsko bankarstvo, mobilno bankarstvo, to su sve neke stvari koje jesu doživele ekspanziju prethodnih više od deset godina. Mobilno, pa ne baš toliko, ali ajde kažemo da su early adopteri krenuli pre desetak godina sa mobilnim bankarstvom i sad sve više, kako vreme prolazi, ti proizvodi koji su m-banking i e-banking prestaju da budu samo banking, nego su platforme za nešto još što bi moglo da se uradi, nešto još što bi moglo da se ponudi. Posebno sa ekspanzijom neobanaka koje u suštini od osnovnog bankarskog biznis modela ni ne žive, nego žive od nekih drugih stvari i tako dalje. Nećemo da otkrivamo previše, pričaćemo o tome kad bude bilo vreme. Ali za kraj bih voleo da te pitam nešto što, eto, prošli smo, da kažemo, nekih dvadesetak godina karijere. 

Vanja Al Halidi: Tako je.

Ivan Minić: I ti u tih dvadeset godina sve vreme radiš sa ljudima. 

Vanja Al Halidi: Da. 

Ivan Minić: Mislim, pravo pitanje je zašto nisi prešao na nešto gde nema da se radi sa ljudima, ali šta su najvrednije stvari koje si naučio u tom iskustvu rada sa toliko različitih ljudi koji su iz različitih kulturnih backgrounda, iz različitih nacija, zemalja, religija, godina? Šta je nešto generalno što si shvatio da je ključno? 

Vanja Al Halidi: Svi smo mi na kraju dana ljudi. To se vrlo često zaboravlja. Upravo u toj poslovnoj komunikaciji moramo da pođemo od toga da smo u stvari svi ljudi, samim tim ne bezgrešni, samim tim sa pregršt emocija, sa različitim gledanjima na stvari itd. Ja sam i pre nego što sam počeo da se bavim ovim, vrlo često bio okružen i voleo da se družim sa ljudima koje bi mnogi nazvali čudacima. Jednostavno, imao sam taj fetiš da oko sebe imam ljude koji nisu baš socijalno svuda uklopivi i imaju neke svoje stvari. Nekako obični ljudi su mi bili, obični, prosečni ljudi su mi bili dosadni za komunikaciju. To mi je uvek bio izazov. Dosta sam uspeo da ispunim tu svoju potrebu radeći na ovoj poziciji i na ovim pozicijama na kojima sam radio, ali vraćam se na to. Pošto je moj posao da spojim ljude, da razumem ljude i da im pomognem da se oni međusobno razumeju, iako mnogi misle da je project management moj posao, to se zapravo na kraju svodi na to da pomognem ljudima da se razumeju, da ih ja razumem i da pomognem njima da se razumeju. Jer, kako si ti, čini mi se, na početku rekao, ljudi bi možda mogli u utopijskom svetu da rade i bez menadžera, ali ne mogu zato što se ne razumeju i to je u stvari glavni problem i moja uloga. Ono što sam ja izvukao iz toga jeste da svakom čoveku može da se priđe ako želiš i ako se dovoljno potrudiš da nađeš pravi način da mu priđeš. Jednom kada mu priđeš i ostvariš suštinsku komunikaciju, a ne samo formalnu, onda je mnogo lakše da spojiš te krajeve koji u nekom trenutku vise i napraviš nešto što može da funkcioniše i grupu ljudi koja zapravo prestaje da bude grupa ljudi, nego postaje tim koji radi ono što se od njega očekuje. 

Ivan Minić: Mnogo verujem da je važno, sa jedne strane, da ti je stalo, a sa druge strane, u tom procesu gde je potrebno da nekog razumeš i nešto razumeš. Imali smo u Nišu na Digitoku malo Aleksa Lazarevića koja je u jednom trenutku objasnila da je ona postala mnogo bolji UX/UI dizajner onog trenutka kad je počela da razume biznis firme u kojoj radi. Jer sve ostalo se svodi na to: ja ću da nacrtam nešto što je meni lepo i što meni ima smisla i što je ono da koriste. A ako ne razumeš biznis, ti ne razumeš šta je svrha toga što praviš. Jer možda je svrha nešto potpuno deseto i možda uopšte ne treba to da radiš. 

Vanja Al Halidi: Apsolutno se slažem. Ono što je uvek u tom razvoju bilo kako u proizvodu postoje tri strane. Postoji biznis, postoji krajnji korisnik i postoje oni što to moraju da naprave, svejedno da li dizajniraju ili programiraju. Čak i biznis, kada pravi svoj zahtev, vrlo često ne ume da na pravi način iskaže svoj zahtev. I ti moraš da razumeš biznis da bi taj zahtev na pravi način mogao da shvatiš i da razumeš, kao što moraš da razumeš i krajnjeg korisnika koji će taj proizvod na kraju da koristi i šta su njegove potrebe i zašto bi on to uopšte radio. I na kraju da sve to preneseš ljudima koji to treba da naprave, da ih zainteresuješ i za jednu i za drugu stranu i omogućiš im da iznesu najbolje od sebe.

Ivan Minić: U najboljem slučaju od svake strane možeš da dobiješ šta je to što njima treba. Gotovo nikad ne možeš da dobiješ kako. Do kako moraš da dođeš. A najgora opcija je da dođu i da nameću kako bez ideje šta žele da postignu sa tim. Ali dobro, to su sve te stvari s kojima si se ti uspešno petljao prethodnih dvadeset godina i iz nekog meni neobjašnjivog razloga imaš potrebu da i dalje to radiš. 

Vanja Al Halidi: Da, mada sanjam čamac i moment kada ću doći do toga da više ne pričam sa ljudima. Imam dane kada, kako se zove, kažem sebi: doći će taj dan kada više neću morati da pričam sa ljudima, ali onda se probudim i krenem ponovo u isto ono što sam radio juče.

Ivan Minić: To je prokletstvo kad si u nečemu dobar. U jednom trenutku ti bude toga dosta, ali si i dalje previše dobar da bi od toga odustao, a imaš potrebu da praviš stvari. I dokle god imaš potrebu da praviš stvari, ne možeš sam. Odnosno, možeš, ali mnogo veće stvari možeš da napraviš sa nekim. 

Vanja Al Halidi: Da. 

Ivan Minić: Vanja, hvala ti puno. Da je ovo normalan set okolnosti, sad bih verovatno otišao na to pivo, a da je kako ume da bude, ti bi u nekom trenutku se dohvatio neke gitare, ali pošto je podcast, sad ćemo da završimo, a ostalo nek razmišljaju ljudi kako ide i neka iskoriste priliku na neke od naših konferencija ili naših događaja ili druženja da dožive nešto tako, zato što to je jedna od najlepših stvari koje mogu da dožive sa ovom blesavom ekipom koja voli da se druži i koja voli da priča o svemu, pa ako baš mora i o poslu. 

Vanja Al Halidi: Hvala ti puno na pozivu i na ovom razgovoru, bilo mi je zadovoljstvo, uživao sam i videćemo se na nekom od sledećih konferencija. 

Ivan Minić: Hvala vama što ste nas slušali, to bi bilo to. Mi se vidimo ponovo naredne nedelje. Hvala što pratite kanal.