Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.

Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Zorana Arunović: Dame i gospodo, pre nego što počnemo 300. epizodu, samo da vam se požalim da me ovaj čovek udario kolima 2013. godine, oborio me, izašao, pogledao me, gde sam mu rekla sve je u redu, samo skloni auto sa mene da mogu da idem da odnesem ključeve od auta koji vraćam. Nije me polomio, ali me je napravio ugruvanom osobom, ali mu je sve oprošteno jer je dobar čovek. 

Ivan Minić: I da se razumemo, ti si nakon toga imala dobre rezultate. 

Zorana Arunović: Imala dobre rezultate. Ja otišla bre u Koreju, razvalila tamo, otišla u Ameriku, razvalila. Znači, možda da me nije udario, ko zna da li bih ja bila ovako dobar čovek i strelac. Ali, hvala ti. Snašla bih se. Ko zna šta si ti namestio tada tim padom? Šta se namestilo? 

Ivan Minić: Dobar dan. 

Zorana Arunović: Dobar dan. 

Ivan Minić: Da mi je neko rekao pre šest godina da ćemo snimiti 300 epizoda Pojačala, ja ne bih verovao. I na neki način mi je mnogo drago što sam to uradio jer sam upoznao mnogo sjajnih ljudi, čuo mnogo lepih priča, na neki način i ohrabrio sebe, osnažio sebe u nekim situacijama i neke druge čudne ljude. Ali ti si neko ko stoji na tom spisku od samog početka, samo smo čekali da imamo konkretan povod. Jer mislim da to treba da bude onda kada se sve kockice slože. Tvoje je malo potrajalo. 

Zorana Arunović: Pa nije malo, potrajalo je malo više, konkretno 14 celih godina potrajalo da se složi, da se ta poslednja kockica umetne tamo gde treba. 

Ivan Minić: Ali bitno je da se desilo i bitno je da sad možemo da pričamo o tome. 

Zorana Arunović: Da, koktel i odmah da pričamo opušteno. Sad može da se živi opušteno. Opuštenije. 

Ivan Minić: U celom tom, mislim, u novogodišnjoj epizodi sam rekao da su mi se desile dve lepe stvari u 2024. To je prilično malo za jednu godinu. Jedna je da je naš kolega dobio jako smešno dete koje se zove Vuk, ima ogromne oči i neverovatan osmeh. A drugo je da si ti uzela zlato. I bili smo sve vreme na vezi, pričali i sve to. I kad se završila cela priča sa olimpijskim igrama, ti si prvo malo bila u ilegali, a onda su te mediji rastrgli u narednom periodu. Da. Ja sam rekao, ok, ajde ti malo dođeš sebi, ajde ti malo udahneš od svega toga pa da sednemo da pričamo jer prijatelji valjda mogu da daju tu vrstu oduška jedni drugima kad se to završi. 

Zorana Arunović: Ma koliko je trebalo, trebalo nam je šest meseci. Pa tako, pet, šest meseci nam je trebalo. Koliko nam je trebalo? Pa pet. Pet meseci nam je trebalo da prođe sve ono i da sednemo da se ispričamo. 

Ivan Minić: Ti si deo priče ispričala u Nišu i ljudi su bili oduševljeni prvo time kakva si ti, onda kakva je priča, a i nije bilo loše to što su mogli da vide, pipnu olimpijsku šampionku i olimpijsko zlato, da vide kako izgleda. Još jednom smo pokazali da kad su te konferencije u pitanju i kad su IT-evci u pitanju, da postoje neke stvari koje su malo veće od tehnologije i malo veće od onoga čime se bavimo. O leadershipu treba učiti od ljudi koji su lideri, nije bitno čime se bave. Na kraju je isto, sedneš i radiš. 

Zorana Arunović: Pa upravo tako. Ja sam x puta rekla da smatram da suštinski lideri, bez obzira na oblast, svi mi imamo neke vrlo slične karakteristike, ako ne univerzalne karakteristike koje moramo da negujemo. Da li je u IT oblasti, da li je u sportu, da li je u glumi, da li je u novinarstvu, nebitno je, moraš da imaš neke stvari, a to je ono što ti kažeš. Znači, kod vas sedneš, radiš, kod mene odem u streljanu i radim itd. Ali to je to. 

Ivan Minić: Pričaćemo i o jednom posebnom aspektu toga, a to je da nije samo dovoljno da radiš, nego moraš da znaš šta radiš. Tako. I da je to nešto što je i za tebe i za Jelenu bio proces otkrivanja, testiranja i svega, i da kao i u životu, tako i u sportu, to što ti sve uradiš, što je bilo do tebe, ne znači da će na kraju da se desi ono što je trebalo da se desi. 

Zorana Arunović: Znaš kako, ja vrlo često za sebe, baš jako ne volim tu reč kad neko kaže “ja sam blagosloven”, ovim blagosloven, ja nisam ljubitelj toga, ali mogu da kažem – nije da imam sreće, ali da me je nešto pogledalo, da to što radim, radim jako dobro, to što radim na treninzima i koliko se dajem i sve to što sam uložila u sebe da bih uspela, da sam zapravo i mogla da uspem. Jer sport je vrlo nemilosrdan, na postolju ima mesta samo za troje ljudi, samo troje može da uzme tu medalju. A ja sam bila, da kažem, “pogledalo me to nešto” da je moj rad zapravo bio dovoljno dobar i kvalitetan da se nađe među to troje. Znam mnogo, mnogo primera ljudi koji su izuzetno radni, koji možda ne rade na pravi način, ne rade dovoljno pametno, ne rade dovoljno dobro, ali rade, stvarno puno rade i nema rezultata. Ili imaju rezultate na treninzima, a nemaju rezultate na takmičenjima. I onda, kad pogledaš, to je stvarno tužno – imaš nekog ko je veliki radnik i ko ne može da dođe do rezultata, ali ja sam izuzetno srećna i počastvovana što sam imala priliku da baš moja sestra bude moj trener, neko ko mi je najbliži i za koga znam da je predan tome da stvarno iskoristimo trening najbolje što možemo. Napravimo da trening bude tako visoko kvalitetan da to što radimo na treningu zapravo u svakom trenutku može da da rezultat na takmičenju. 

Ivan Minić: Da, u nekom trenutku kad se vrati iz Kine, napravićemo razgovor sa Jelenom, zato što mislim da postoji dosta stvari, pričali smo o tome, koje su univerzalne, ali isto tako postoji jako puno onoga što je vrlo specifično za discipline kao što je ova. Možda ima sličnosti sa još nekim sportovima koji su tog tipa, ali zapravo, nekako verujem da u malim sportovima neko mora da napravi taj značajan iskorak kada je struka u pitanju. Sad ne znam, ako pričamo o borilačkim veštinama, velika većina njih je ili potekla iz Japana ili je napravila nekakav svoj proboj kroz sovjetsku neku školu koja je to sad digla na neki veći nivo i onda su svi počeli da rade po tom principu i napravili rezultate. Ali neko je morao to da napravi i dalje ima sportova u kojima je to nedovoljno istraženo. U principu znaš nešto, postoje neki bazični principi, ali specifične stvari zapravo moraš da testiraš i da vidiš kako funkcionišu. Super mi je to bilo interesantno, pričali smo par puta o tome koliko postoji različitih tipova strelaca. Koliko postoji ljudi koji, ono, to je vrlo jednostavna, kada gledaš strukturno vrlo jednostavna stvar – treba x meta, dijabola, kako god, da opališ u određenom vremenskom razmaku, imaš toliki period da to uradiš-

Zorana Arunović:  I po mogućstvu da sve završi u centru. 

Ivan Minić: Da, da, ok. Ali kao, kad gledaš ovako kako to izgleda, i onda kao – da, ali imaš nekog ko to uvek uradi u poslednjih 0,1 sekundu, nekog ko to uvek uradi u prvih, nekog ko ako zaređa dobro može da napravi fantastičan rezultat, a nekog ko može da se vadi. 

Zorana Arunović: Imaš nekog ko krene jako dobro, pa onda samo se strovali. Imaš nekoga koga jako stimuliše da juri. Imaš one koji nikad ne vole u finalu da vode. Ne vole da vode zato što uvek osećaju kao – znaš, neko će sad da ih pritiska. I onda se tu kao gleda da budu osrednji i onda na kraju da daju gas. Sad, kad bi me pitao šta sam, ko sam ja, kako bih sad sebe opisala – pa, ko sam ja? Ja idem pun gas od početka do kraja. Bukvalno nisam neko kome smeta da vodi. Još ja što volim da vodim. Volim da sam, recimo, u top tri uvek. Ako mogu da budem prva, to je idealno. I onda samo, zapravo, to sam ja. Ja sam autentična, neko ko, kada radi nešto, daje gas od početka do kraja. Od prvog do poslednjeg hica nema. Nema nikakve rezerve, nema nikakvog kalkulisanja – sad ću malo više, sad ću malo da se pričuvam. Ne. Znači, pun gas od početka do kraja. Imam, naravno, svoje taktike, gde raspoređujem svoje vreme i način na koji distribuiram i vreme i energiju. Ali nešto kao “ajmo sad malo lagano da pucamo, pa to ne mora da bude nešto dobro, pa ćemo onda gas” – ne. Od početka do kraja se zna.

Ivan Minić: I naravno, na ozbiljnim takmičenjima nema kalkulisanja. 

Zorana Arunović: Pa ni na jednom takmičenju. Ja nikada ne bih rekla da su neka takmičenja ozbiljna, a neka manje ozbiljna. Mogu da budu veća ili manja, ali za mene, šta god da pucam, to je najbitnije takmičenje na svetu. Na svetu. Na svetu. Na svetu. Nekad mi je, posebno sada, nakon olimpijskih igara, dosta teško padaju takmičenja, zato što je toliko teško izaći opet na liniju nakon što si doživeo nešto onako veliko, nešto onako maestralno. To je jedno ogromno pražnjenje, energetsko pražnjenje, koje se desilo na olimpijskim igrama. I sad, taj izlazak na vatrenu liniju… Mogu da treniram do preko sutra, ali izlazak na takmičenje mi sada malo teško pada, posebno zato što sam doživela taj olimpijski “haj”. I dala sam sebi, recimo, ceo decembar – svakog vikenda sam imala dvodnevni ili čak trodnevni turnir, gde sam nastupala dva ili tri dana. To su mi bila pripremna takmičenja, bukvalno da se uvedem u ono što sledi. I evo, sada nastavljamo nadalje. Prvo veće takmičenje će biti sada krajem meseca u Minhenu.

KAD PORASTEM BIĆU

Ivan Minić:  Dobro. A da te vratim na onaj uobičajeni tok kako ide Pojačalo i da ti postavim jedno “mančmelo” pitanje – šta si htela da budeš kad porasteš? 

Zorana Arunović: Pa uf. Joj, pa to je najgore pitanje na svetu. Jedno vreme, i mislim da me to još uvek drži, htela sam da budem fizioterapeut. Pa to je meni… Evo, krsti nam se snimatelj…

Ivan Minić: Pošto je on fizijoterapeut. 

Zorana Arunović: Sorry. Moj tata je bio profesor na DIF-u i mi smo oduvek… Ja sam oduvek volela – tada je, bre, bio onaj ER se puštao, bio je svakog dana u pet popodne. Toga se sećam kao da je juče bilo. Meni je bilo top što su oni uvek šetali u klompama i uniformama. I to mi je bilo wow. Ali ne mogu da budem lekar, ima previše krvi, bit ću ja fizijoterapeut – to je top. To je bila neka ideja. Međutim, oduvek mi je bila primamljiva ta ideja da ti nekoga možeš svojim dodirom, bukvalno svojim rukama, da izlečiš, da mu pomogneš da prohoda, da mu pomogneš da bol nestane i slično. Sama ta ideja da budem fizioterapeut mi je bila jako, jako bliska. Tata i ja smo imali neku ideju da, pošto je on bio profesor na fakultetu i pošto je to zapravo bila njegova struka – rehabilitacija i priprema sportista – da nas dvoje zajedno negde u budućnosti radimo tako nešto u nekom prostoru. Međutim, tata je preminuo kad sam ja imala 13 godina i nekako je cela ta ideja o tome da ja budem fizioterapeut i da radim zajedno sa tatom… sa njegovim odlaskom nestala i ta ideja. Vrlo brzo nakon tatine smrti počela sam da treniram i bukvalno, kada sam počela da treniram, javila se ta ideja – želim da budem najbolja na svetu u ovom što radim. I kada me pitaš šta sam htela da budem kad porastem – želela sam da budem najbolja na svetu u tome što radim, ali u seniorskoj konkurenciji. Sad, kada imam sve te medalje koje imam, da me pitaš šta želim da budem – sad je problem što ne znam šta bih htela da budem kad porastem. 

Ivan Minić: Dobro, mislim da si uradila dosta toga i da sada imaš pravo da malo razmisliš. 

Zorana Arunović: Ono što mene raduje u ovom periodu je – znaš kako, kada dugo… bar što se mene desilo, dugo sam stvarno jurila ovu medalju i sve što sam mogla podredila sam tome da dođem do nje. Zainteresovanost je godinama, godinama bila na vrlo visokom nivou. Nekako sam stalno imala osećaj da sam vazda bila stegnuta i u nekom grču u želji da budem bolja, da budem kvalitetnija, da svakog dana napredujem. I sada, najzad, došla sam do toga da mogu da počnem da se opuštam. To je toliko čudan osećaj da ne mogu da ti opišem. Kada si non-stop u grču, a sada najednom možeš da se opustiš. Ali ono što mene raduje jeste da ovaj naredni period želim da posvetim više sebi. Do sada je sve bilo posvećeno samo sportu, a sada želim da naredni period posvetim sebi. Pronalasku nekih lepih stvari za koje možda ranije nisam imala vremena. Pronalasku sebe u nekim drugim stvarima. Dodatno i nekoj edukaciji. Ja sam završila fakultet i shvatila sam zapravo koliko mi je nedostajalo da učim nešto. I od tada sam vrlo aktivna po raznoraznim kursevima Međunarodnog olimpijskog komiteta. Pisala sam master studije kod nas, želim da ih završim, pa onda razmišljam o nekim master studijama u inostranstvu. Isto sve vezano za sport i menadžment u sportu. Ali videćemo šta će od toga da se desi. Za sada dajem sebi priliku da vidim šta je to novo gde mogu sebe da pronađem. I za sada sam se pronašla, sve stvari me ispunjavaju. 

Ivan Minić: Kaži mi, ceo taj, da kažemo, početak tvog bavljenja streljaštvom – u tom trenutku Jelena već neko vreme trenira. 

Zorana Arunović: Sedam godina već trenirala. Kad sam bila mala, sećam se jedne situacije kao da je juče bilo. Jelenu pamtim kao moju seku koja puca, koja osvaja medalje i koja non-stop putuje. U mojoj glavi, u mom sećanju, Jelena nikad nije bila kod kuće. Ali ona je bila juniorka, putovala je, ali nije baš putovala toliko puno, samo u mojoj glavi to je delovalo kao – bože, sačuvaj. Sećam se da sam jako patila kada ide, zato što smo Jelena i ja i pre tatine smrti bile poprilično bliske. Znaš ono, kad nas pitaju jesmo li se nekad potukle – nikad. I jesmo li se nekad posvađale – pa sa svakim se malo posvađaš, ali nešto veliko – nikad. I sećam se kada je došla sa nekog takmičenja, nas dve smo spavale u istoj sobi, mama ju je dovela, ona je došla da spava, ali je mama rekla: “Idi, poljubi seku.” I sećam se da je ona mene probudila samo da me poljubi, a ja sam, hvala Bogu, bila namćor, i onda sam joj ovako sklonila glavu, a ona je tada nosila naočare, naočare su odletele i mislim da se pokajala što me budila da me poljubi. Ali sećam se, znaš, trenirala je već tada, mislim, sedam godina pre nego što sam ja počela. Jer za mene je streljaštvo bilo, znaš, kao – mnogo je dosadno, ti moraš da stojiš. I dan-danas se ponekad pitam: “Bože, šta ja radim ovde, ovo se totalno kosi sa svim onim što ja jesam.” Jer ja sam kao klinka bila hiperaktivna, nije me držalo mesto. Tata je šizeo svaki put kad krene dnevnik, špica u pola osam, ja tada – op – stojim na glavi, noge ispred TV-a, op, op, op, tata je šizeo zbog toga. I Jelena je još tada, dok je tata bio živ, koliko je tada imala – Jelena je imala 18 godina kada je tata preminuo, ili 18 ili 19. Ona je već tada počela sa njim da sarađuje, da se raspituje, da pita kako šta, da pravi s njim planove treninga, planove obima, intenziteta i slično. Nešto što ja ni dan-danas ne znam da radim, a ona je tada već znala. I kada je to sve nekako postalo, neću da kažem ozbiljno kod mene, čini mi se da je nakon prvih godinu dana, kada sam išla zato što mi se sviđalo društvo, postalo ozbiljno. To je jako bitan trenutak u sportu, posebno u tim godinama – da ti taj socijalni trenutak u sportu bude jako dobar. Nakon godinu dana, 2008. godine, kada su se završile olimpijske igre u Pekingu, sve je počelo vrlo suptilno, znaš – pa kao, šta ćeš danas da pucaš, kako ćeš da pucaš, pa hajde pokušaj da uradiš ovo, pa hajde ovako, pa hajde onako. I od tih konsultacija smo došli dotle da ja dobijam plan. Ona mi napravi plan za taj dan – “Ovo ćeš da pucaš danas.” Pa smo krenuli sa nedeljnim planovima i do 2010. godine smo došli dotle da sam imala potpuno isplanirane treninge. Imala sam papir sa mesečnim planom za dalje, svaki dan unapred. Svakih četiri nedelje nadalje sam znala šta ću da pucam na kom treningu. 

Ivan Minić: Dobro, ali ti u tom trenutku i pre Pekinga već ostvaruješ prilično ozbiljne rezultate. 

Zorana Arunović: Tako je. Ali znaš kako, ja sam 2006. godine postala juniorska prvakinja Evrope i juniorska prvakinja sveta u dve različite discipline. To mi je bila poslednja juniorska godina. A 2007. godine, to mi je bila prva seniorska godina, i 2007. i 2008. nije bilo medalja. Dakle, bilo je nekih dobrih rezultata, međutim, to je ta tranzicija koja se desi svakom sportisti kada prelazi iz juniorske u seniorsku, bar ime u streljaštvu, iz juniorske u seniorsku kategoriju, to ume da bude poprilično bolno. Jer ti možeš da budeš fantastičan junior i onda ulaziš u jednu kategoriju koja je, jesu prvo, nemaš, znaš, under 25 ili under 28, ne, svi ste zajedno. Dakle, svi, tada čini mi se da je bilo do 20 godina i od 21. na dalje svi su seniori. I onda sam došla, došla sam u situaciju, znaš, da izlazim na vatrenu liniju i da se borim protiv žena koje imaju tipa po pet olimpijskih učešća, ne znam ni koliko olimpijskih medalja, svetskih medalja i slično. To je bilo onako poprilično bolno. Znaš, ja sam juče bila najbolja u mojoj disciplini, u mojoj konkurenciji i sad nisam ništa, nema me. I to je jedan jako osetljiv period i mislim da je u streljaštvu veliki broj strelaca u tom periodu, znaš, razmišlja da prekine. Naravno da je i meni bilo, posebno što sam krenula na fakultet, to je bilo poprilično naporno, sećam se da sam imala neke dane gde sam imala predavanja od osam ujutru do šest popodne, šest uveče i onda posle toga kao napravim sat vremena pauzu i odem na trening. Mislim, taj trening nije ni za šta. Ali bilo mi je bitno da imam taj kontinuitet. Bukvalno motivacija mi je bila na minimumu, ali sam znala da moram da odradim trening kako god, moram da smanjim svoja očekivanja, ali je neophodno bilo da odradim taj trening. I kažem, kada sam te dve godine preživela u smislu da sam se održala tu u nacionalnom timu, bila sam u top tri seniorki i išla sam na takmičenja i onda su došle 2009. moje prve mediteranske igre gde sam i sebe totalno iznenadila i uzela zlatnu medalju i to mi je zapravo otvorilo neka vrata. I tada sam upala u kategorizaciju Olimpijskog komiteta Srbije. Mislim da sam tada bila tipa treća kategorija, ali dovoljno, znaš, da ne kažem, čovek pa vidi ovo ima, ovo što ja radim neko prati i ovo ima neku vrednost. Ja sam kroz tu kategorizaciju dobila određeni budžet za pripreme i sledeće godine postala prvakinja sveta, vicešampionka sveta, ekipna vicešampionka sveta, osvojila kvotu, prvu žensku kvotu za Olimpijske igre u Londonu i započela najduže poglavlje u svojoj karijeri koja se zove Borba za olimpijsko zlato. 

Ivan Minić: Je li taj prelazak iz juniorske u seniorsku konkurenciju? Je li tu postoji nešto više osim činjenice da je konkurencija jača, da su prosečni rezultati viši i sve ostalo? Ja, recimo, često, ne znam, u tenisu imaš taj primer da se mnogi vrhunski juniori izgube. Da. Zato što tu je razlika i u fizici. Jednostavno, ti ovde se takmičiš protiv dece, ovde su to neki odrasli ljudi. 

Zorana Arunović: Da. Pa znaš kako? Mislim da je dosta po mom mišljenju, dakle, ovo nije sad nešto što je potkovano nekim činjenicama i istraživanjima. To ostavljam ljudima koji su ipak iz te sfere. Ja nekako više govorim o nečemu što sam ja primetila. To je da kada si junior, da, ti treniraš. Treniraš, međutim, mislim da je tada u mnogo većoj meri tvoj talenat nešto što te vodi. A onda, kad promeniš kategoriju, dolaziš u situaciju da tvoj talenat, pa da tamo verovatno 60%, ako ne i 70% žena, ima taj talenat. 

Ivan Minić: Svi su talentovani. 

Zorana Arunović: Pa manje-više, ajde da kažemo, da ostavimo jednom 30%, ajde, da nisu baš talentovani, ali tu idu zato što njihova federacija to može da priušti ili su oni najbolji u svojoj zemlji. Ali, znaš, nije to taj nivo i onda shvatiš da ti zapravo moraš sad mnogo više da radiš. Ali, opet, vraćamo se na ono, možeš ti da budeš talentovan i da radiš puno ako ne radiš na pravi način. Što se dešavalo više puta da ni ja nisam radila na pravi način. Međutim, jako sam, kažem ti, srećna što je baš Jelena sestra i što sam imala, što je i imam i što sam je imala u svim ovim godinama za trenera zato što smo jedna i druga, znaš, vrlo, kako da kažem, vrlo smo samokritične i vrlo lako znamo i možemo otvoreno da kažemo ej, to je bila moja greška. Ovo što sam radila nije trebalo tako da radim, ali okej, pametnije smo sad, za dalje ćemo znati da to više tako ne radimo. I to je to. Znaš, nije ono kao da sad ja sam trener i ja ti kažem radi to i to nije dalo efekat i to nije moja krivica, nego je tvoja, ti nisi dovoljno dobra. Ni u jednom trenutku. Znaš, nas dve smo onako vrlo, vrlo otvoreno uvek govorile da je 50-50 odnos neke odgovornosti koje imamo. Ali, u ni jednom trenutku, šta god da se dešavalo, nismo skakale jedna na drugu. Što si uradila ovo ili zašto nisi uradila ono? Ne. Znaš, vrlo, ja to uvek kažem, ja bih stvarno volela da svakome ko je stvarno rešen da uspe, poželim nekoga kao što je Jelena u njegovom životu, posebno u sportskom životu. Jer je velika retkost, ako stavimo po strani totalno to da je ona moja sestra, toliko je velika retkost da pronađeš nekoga ko je toliko usmeren da pronađe recept da bude bolji svakog dana, da svog sportistu napravi da bude bolji. I toliko je teško pronaći sportistu koji je isto tako rešen da uradi sve što je do njega da bude bolji i da se toliko daje i jedan i drugi, i trener i sportista, bez rezerve za zajednički neki cilj. Kada sam krenula da razmišljam uopšte o olimpijskoj medalji, to je bila neka moja želja. U međuvremenu, to je preraslo da bude naša želja. U Parizu smo došli do toga da je to želja celog tima. Ne onako samo da kažem pa evo radimo svi, nego je to ono… Ne. Mi svi radimo da imamo olimpijsku medalju. Svi zajedno. Tako da je neverovatno kako jedna ideja evoluira kroz godine. Neverovatno. 

NIJE BILO USLOVA ZA TRENIRANJE

Ivan Minić: Jedna od bitnih stvari, čini mi se, u tom periodu, pre svega od 2008. do 2010. i prvih velikih seniorskih rezultata, jeste to da, za razliku od danas, apsolutno uslova za pripreme nije bilo. Bilo je izuzetno teško, i hajde da oslikamo ljudima, pošto verujem da ne znaju dovoljno. Ima ljudi koji prate streljaštvo pa znaju, ali vi ste suštinski tada imali situaciju da za jednu od disciplina šest meseci uopšte nemate uslova za pripremu. 

Zorana Arunović: Tako je. 

Ivan Minić: A za drugu disciplinu, dakle, za vazdušni pištolj, ok, naći ćete uslove, možete bilo gde suštinski, ali za mali kalibar…

Zorana Arunović: Tako je, olimpijska disciplina koja se puca na otvorenom, a trenira se tokom zimskog perioda u zatvorenom, nije bilo uslova. Znaš, bukvalno, baš je bilo puno godina gde treniraš od aprila, kad krene lepo vreme, pa malo izneseš grejalicu, pa se natrontaš – podmajica, majica, duks tanji, duks debeli, jakna, prsluk, ne možeš da dižeš ruke, ali se nadaš najboljem – i grejači za ruke, naravno, kapa, marama oko vrata i izlaziš da pucaš. Ali, jednostavno, znaš, ja čak mislim sad iz ove perspektive da su nam takve stvari, na neki bizaran način, dale prednost u odnosu na druge. Ne govorim da je tako trebalo da bude, ali dolaziš u situaciju da mi, na mnoge stvari na koje drugi nisu navikli, znamo da se snađemo. Desi se nešto, iskočiš iz koloseka, ljudi ne znaju šta da rade, a mi smo navikli da se snalazimo kako god. Naučeni smo na improvizaciju i odmah sve iskoristimo da okrenemo situaciju u svoju korist. Da je bilo teško, bilo je. Stvarno je bilo mnogo teških trenutaka. Sećam se, 2010. godine smo imali finale Svetskog kupa, moje prvo finale Svetskog kupa, na koje sam se plasirala tako što sam postala prvakinja sveta u Minhenu. Sećam se, treba u novembru da idemo u Minhen da pucamo mali kalibar na otvorenom. U Minhenu svake godine imamo Svetski kup, gde se vazdušni pištolj puca u zatvorenom, a mali kalibar na otvorenom, i kada se setim tog malog kalibra, koji mi je Tokio bio poslednji nastup, uvek mi prvo padne na pamet taj Minhen i setim ga se sa jezom. Zato što je to obično jun mesec, temperatura kada se izlazi na vatrenu liniju minus dva stepena. Možeš li da zamisliš da golim rukama, gde ti treba da imaš tako lep osećaj, da sve bude jako precizno i nežno, povlačiš obarač na minus dva? To je moguće, ali je jako teško. I u roku od četiri sata, kad dođe poslednja partija, temperatura poraste na 20 stepeni. Sad, to je, bre, jako teško. Posebno, možeš da zamisliš, to je u junu. Možeš da zamisliš šta je bilo u novembru. U novembru smo se posmrzavali, ali onda kažeš to je nešto što se dešava. Ali to je nešto na šta smo mi bili naviknuti, jer ti treniraš – ranije smo trenirali od aprila, kada bude lepo vreme napolju. Krećemo od aprila i treniramo tamo negde do, pa ja mislim da je bio neki septembar otprilike, možda čak početak oktobra. Tako je bilo. Sad, verovatno si šokiran. Svašta je bilo, ali neke stvari su mi tada baš bile onako „ovo baš ne bi trebalo tako da bude, ovo je baš, baš loše“. Danas, kad se setim, samo se nasmejem i kažem „čoveče, mi smo i to preživeli i bili smo top“. 

Ivan Minić: Sećam se, čujemo se, bude neki početak proleća, čujemo se i kao „šta je plan za vikend?“ – „plan za vikend idemo da pokosimo i da rasturimo zmije da bismo mogli da treniramo“. 

Zorana Arunović: Jeste, tamo je bila neka baš velika trava i bilo je dosta vlažno područje i, znaš, koliko puta mi se desilo, dođem, desilo mi se zapravo – nije baš bilo prijatno – odem na strelište i čujem da je dan ranije tu neko video zmiju, da su ono kao terali zmiju. Ja, ako se nečega plašim, to je zmija. Baš se plašim zmija. I sad, kako je tlo neravno, onako ima neka udubljenja i dosta je prašine, i vidim nešto se pomera u tom udubljenju, pogledam – zmijuljica, ali ona je ovolika. Sad, šta da radim? Ona ne može da izađe odatle. Ali, da li će doći mama? 

Ivan Minić: Da li će doći mama? 

Zorana Arunović: Ja ovako gledam, pritom, žao mi je, vidiš kako se muči, ne može da izađe iz one rupe, nema za šta da se uhvati jer je sve prašnjavo. Ništa, šta ću, ajde rekoh, idem jako. I uzela sam, uhvatila je, ona je krenula ovako, znaš, počela da se mota oko moje ruke. Jelena gleda i čak mislim da negde na Instagramu imam snimak toga, jer je to bila jedinstvena prilika da ja dođem u kontakt sa zmijom. I znam da sam samo rekla: „reci mami da sam bila dobra“ i tako je stavila negde. Ali, da, znaš koliko puta – pa dođeš i pokosiš. Zašto? Zato što, kako da kažem, to je za mene u tom trenutku najnormalnija stvar. Najnormalnija stvar, zato što hoću da treniram, a ako budem čekala da se neko drugi bavi time, pa neću moći da treniram. I onda, između toga da čekam ili da treniram, ja sam izabrala da treniram i to je to. A, pritom, ako ćemo realno, ja baš dobro kosim. Mislim, da se razumemo, od malena me je tata vodio na kosidbu na Rajcu i ja sam žena koja zna da kosi. Sad vrlo često, kad kosim kod kuće – doduše, imam samohodnu kosilicu, imam i trimer – ali kosim. Imam i kosu, i dan danas je imam. Kad sam bila klinka, tata mi je nasadio jednu malu kosu i drška je bila ofarbana u roze boju. I dan danas je tu, stoji, roze kosa, malo je zarđala, mogla bih malo da je sredim, ali to je moja kosa. Drugim rečima, da zaokružimo celu ovu priču – nije uvek bilo dobro, ali ako izaberemo da se fokusiramo na te loše stvari, mislim da nikada nećemo ništa uspeti da uradimo. Da je moglo da bude bolje, moglo je. Da li je sada mnogo bolje, jeste. I ja sam izuzetno zahvalna na tome što sada imamo ovakve uslove. Pogledaj kakav objekat – multifunkcionalna dvorana. Ja kažem, „u je, ovo je van ovog sveta“. Oduvek sam želela i svaki put ne propustim priliku da kažem – najzad imam objekat kakav sam želela celog svog života. Da u jednom objektu imam svoju streljanu, pa da se popnem sprat iznad, odradim teretanu, imam neki chill deo, imam medicinu gde mogu da odem na oporavak i završim sve na jednom mestu, u svom centru, gde sam, volim da kažem, vrlo rado viđena osoba, gde imam dobre odnose sa ljudima koji tu rade, gde se svi zajedno brinemo o tom objektu da sve bude dobro, čisto, kako treba. To je nešto što sam celog života sanjala i što sam čekala. I nalazi mi se tu. – 

Ivan Minić: Da, i blizu ti je. 

Zorana Arunović: Pa, blizu mi je, zato i kažem. Tako da, meni je to… Ja sam celog života negde vezana za Košutnjak, prvenstveno zbog tate. Sećam se, kad sam bila klinka, živeli smo na Vidikovcu i nisam volela da idem u vrtić. Jao, što nisam volela vrtić, to je strašno. I onda bih nekako iskukala, nekako, ne znam, i dalje mi nije jasno kako su se slamali na moje krike. Ali, da odem sa tatom na fakultet, pošto je DIF tamo blizu. Sad je to fakultet za sport. I onda nas dvoje odemo tamo, on ode na predavanje, ostavi me u kancelariji. Ja slušam Walkman, crtam mu, pošto sam ja njemu svaki dan crtala nešto, jer sam mislila, to će da budu umetnička dela. Ja kad porastem, ti ćeš, tata, rekao, to da prodaš, znaš kakve ćemo pare da zaradimo. Mislim, dobro. I tata onda završi jedno predavanje, pa onda dođe u kancelariju, pa nas dvoje časkamo sve. On kaže: “Jesi žedna, hoćeš vodice, ovo, ono”, ode tata dalje, ja nastavim da crtam. Pa onda svi su me znali na fakultetu, pa sam ja onda tumarala tim hodnicima. Tata završi sva svoja predavanja za taj dan i onda nas dvoje odemo u Košutnjak da se šetamo ili da trčimo i onda onu teretanu Zavoda za sport, toga se sećam, tamo da mislim da sam i upoznala Zdravka Čolića u toj teretani. Ne sećam se, tako mi negde stoji u glavi da je to bio Čola i to je to. I onda, recimo, kada bismo bili tamo u samoj šumi, znaš, onda bismo mi tako sedeli ispod hrasta, ispod hrasta, da, pa bismo tražili žireve kao da posadimo novo, da iznikne neko novo drvo. Suštinski, moje celo detinjstvo je bilo vezano za Košutnjak. I evo, sad mi je dvorana iz snova u Košutnjaku. Neverovatno.

PRILAGODLJIVOST KROZ SARADNJU

Ivan Minić: Jedna od super zanimljivih stvari u tom nekom periodu tranzicije između onoga kad uslova suštinski nije bilo i ovoga gde sad zapravo imate, da kažem, prilično uslove na svetskom nivou, jeste period snalaženja. Gde se ja sećam, i to mi je uvek bilo fascinantno, ne znam, gde ćete vi sad, idemo jer imamo dogovor sa drugim nekim strelcima da budete njihovi gosti par nedelja, trenirate zajedno, to je dobro i za jedne i za druge, pa ne znam gde ćete sad, idemo put, samo ne znam, Bundes ligu. Nema tu nikakvih para, nema ničega, ali imaš uslove da treniraš u njihovim kompleksima i možeš da napraviš neki rezultat. I stalno je bilo neko snalaženje. 

Zorana Arunović: Pa ne bih ja to nazvala snalaženjem, uopšte, taj deo ne. Taj deo je više vrlo plansko menjanje prostora, menjanje lokacije gde treniraš, zato što tada smo već mogli da treniramo gde već je bilo, da kažem, uslova da se trenira fino. Nije bilo nešto bog zna šta, ali znaš, dovoljno da možeš da sprovodiš svoje trenažne aktivnosti. Ali ja sam neko ko je uvek voleo da ode malo, da samo ovako presečem i odem negde na nekih, recimo, deset dana priprema i da se onda vratim i nastavim da radim, jer s vremena na vreme svakom je potrebna neka promena, promena koja će kod tebe da izazove neke nove stvari. Nećeš morati, ali mora da ti malo izazove neku adaptaciju. Moraš da radiš na adaptaciji, zato što svaka streljana, svaki objekat, svaki drugi objekat ima neka svoja pravila ponašanja. Znaš, ja znam kako se ponašamo kod mene, znam kako se ponašamo kod ovog, kod onog, znaš, ali kada odeš negde napolje i oni imaju svoja pravila ponašanja, ko im dolazi, da li je bučno, da li nije bučno, to sve iziskuje jednu određenu dozu adaptacije koja je stvarno potrebna, da se čovek nekada baci u tako neke situacije. I svako je imao takođe i neke drugačije uslove za rad. To što si rekao da smo išli negde, malo treniramo s ovima, to je verovatno Bordeaux i verovatno Francuska. Jako smo voleli da idemo tamo, jer u Bordeauxu smo trenirali sa francuskim reprezentativcima i to je bilo super. Imali smo, prvo, jako lepu radnu atmosferu, to su sve devojke iz moje discipline i muškarci isto. Imali smo jednu jako lepu radnu atmosferu, trenirali smo baš, baš puno i onda posle smo, kako da kažem, družili smo se, bilo je lepo. Tako da, bilo nam je i lepo i prvenstveno je bilo jako, jako intenzivno, jako dobro, jako korisno, jako kvalitetno, ali je takođe bilo i jako lepo. Ali sve što je lepo, kratko traje, znaš, i onda se vratiš kući i nastaviš da treniraš. Nastaviš da treniraš kući, pa onda dođe Bundesliga, ali Bundesliga nije bila za trening, na neki način jeste, ali više je bila da se iskuse neke stvari koje ti na regularnom takmičenju ne možeš da iskusiš, u streljaštvu, bar do sad nije moglo. A Bundesliga je takav format da znači jedan tim ima pet članova i ide tim jedan protiv drugog tima. To je, bukvalno, pa ja mislim jedino takmičenje koje se puca head to head, i sad prvi strelac jednog tima puca protiv najboljeg strelca drugog tima, drugi ide na drugog, treći na trećeg i tako dalje. I meni praktično, ja sam uvek bila na mestu jedan, meni uvek zapadne neki težak strelac i, pritom, u zavisnosti od toga ko je domaćin, navijaju ili za tebe ili protiv tebe. Tako da, staviti se u tako nešto, mi, streljaštvo kojima je to totalno strano, stavljati se u tu situaciju imalo je mnogo, mnogo nekih benefita svojih. I ja sam uvek vrlo rado volela da idem na Bundesligu samo kako bih prošla kroz te neke stvari. To je trajalo kratko, recimo po dva dana. Odeš, odpucaš dva meča, tri meča, stave te pod težak pritisak zato što znaš da pucaš protiv mnogo dobrih strelaca koji uopšte ne moraju da budu Nemci. Svaki tim ima priliku da ima jednog stranca u ekipi, i meni su obično zapadali muškarci. Sećam se, ja mislim da je to bila tipa sedamnaesta, osamnaesta ili devetnaesta, ne sećam se. Mi smo čak i osvojili. Moj tim je osvojio Bundesligu, ali smo je osvojili tako što, kad smo otišli na finale, ja sam pucala tri meča. Od ta tri meča sva tri su bila protiv muškaraca, od čega su mi dva finalna bila protiv dvojice muškaraca koje apsolutno niko nije pobedio cele godine i koji imaju neki lud prosek rezultata, ludo visok prosek rezultata. Rekoh, e Zorana, ni tebe niko nije pobedio, videćemo šta će sad da se desi. Polufinale, ja pobedim ovog Nemca. Rekoh, vidi, vidi malu kako dobro puca, znaš, nije mu bilo pravo, i tačno znam, ako sam pobedila jednog, sad će i ovaj drugi da mi upadne. Upadne mi drugi, Ukrajinac, a on je tek iskusan, kvalitetan strelac, baš je dobar i jako, jako uspešan. Mislim da ima x medalja sa prvenstava Evrope, sveta, sve svetske kupove, slično. Ja kažem, e Zorana, predivno, opet još jedan nepobedivi koji je bio pobeđen. I njega sam pobedila i praktično dvojica su mi uletela tog dana da pucam protiv njih, oba muškarca nepobediva, niko ih nije pobedio te godine, i obojicu sam uspela da pobedim. Mi smo te godine osvojili Bundesligu. Da ti kažem, to je bilo jedno od mojih boljih iskustava jer, kada se puca finale Bundeslige, puca se u velikoj hali, i ja sam to samo jednom u životu iskusila. Toliku buku, toliku zagušujuću buku, gde ja, koja za sebe kažem i da sam nekad malo polugluva od sporta, nisam mogla da izdržim tu buku. Morala sam da budem u hali sa čepovima za uši, a pritom nisam uopšte senzitivna na te stvari. To je takva buka, to su bubnjevi na sve strane, to su neke čegrtaljke, to su megafoni, to je skakanje, to je skandiranje, to je Nemačka. U svakom slučaju, poenta priče jeste da je Bundesliga izuzetno, izuzetno dobra za lični razvoj, jako, jako dobra, zbog čega je to nešto na čemu sam ja insistirala da učestvujem kad sam bila mlađa. Sada mi to više ne igra neku ulogu, premda, kada imam priliku da odem i kada se osećam da sam ok, u smislu da mogu da dam doprinos ekipi, onda se odazovem. Ali to uopšte nije sad toliko često kao što je bilo ranije. 

PRVO RAZOČARENJE  

Ivan Minić: Ajde prođemo kroz olimpijske cikluse, pošto je svaki od njih specifičan na svoj način? 

Zorana Arunović: Tako je, tako je, slušam, izvolite, pitajte. Da li ćemo da idemo od onog prvog gde ćemo da evociramo uspomene od našeg upoznavanja? 

Ivan Minić: Hoću, hoću, hoću. Od onih situacija gde, čini mi se, nakon dugo vremena cela naša delegacija odlazi sa velikim očekivanjima. Bila je vrlo brojna. 

Zorana Arunović: Imali smo tada, po prvi put, ja mislim, ili otkako ja pratim, preko sto sportista, preko sto kvalifikovanih. Čak mislim da smo došli do 112 ili nešto tako, baš onako. Bilo je simbolično, zato što je London bio 2012-e, pa kao mi imamo 112. Mislim da smo čak i išli preko toga. Vrlo brojna. 

Ivan Minić: I bilo je gomila prvi put, čini mi se da je to bio prvi put, da je bilo gomila onih raznih simulacija. Svako je pravio neke predikcije od velikih medija i slično. Ne pričamo o našim, pričamo globalno, dakle šta se gde očekuje. Imali smo tu negde situaciju da se očekivalo zlato od Novaka, da su se očekivali još neki dobri rezultati i u timskim sportovima i sve ostalo, i da se od tebe očekivalo barem jedno, a idealno dva zlata. 

Zorana Arunović: Tako je. Ali to je, po meni, recimo, za takve neke predikcije nisam znala da postoje. Ako ćemo realno, nikada se nisam ni bavila time i tek posle, znaš, kao videla sam da je to izašlo u nekim novinama. E, pa kao predikcije, ona bi trebala da osvoji dva. Realno rečeno, poprilično je to bilo i realno, zato što sam ja otišla u London kao aktuelna vicešampionka sveta. Ali nijedne novine nisu to očekivale više nego što sam ja to očekivala od sebe. 

Ivan Minić: Mislim da si u obe discipline bila prva na rang listi ili u prve tri?

Zorana Arunović:  Verovatno sam bila u prve tri, zato što, dobro, doći ćemo posle i do toga kako sam izbila na prvo mesto u obe discipline posle Londona, što je stvarno bilo teško. To je bio kuriozitet da, nakon olimpijskih igara gde se pokupi gomila poena, gde ja ne uzimam ni jednu medalju, u roku od par meseci, zbog svih medalja koje sam posle uzela na svetskim kupovima, izbijem na čelo obe svetske rang liste. To je stvarno bio kuriozitet. Ali što se samog Londona tiče, opet kažem ti, ni jedne novine, ni jedan portal, niko nije mogao da stavi veća očekivanja od mene same. Ja to uvek ponavljam – niko zaista ne može da očekuje od sportiste više nego što on sam očekuje. 

Ivan Minić: I da želi to više. I da želi. 

Zorana Arunović: Zato što, ipak na kraju dana, na početku i na kraju dana, ja sam ta koja svaki dan radi dva treninga, nekada i tri treninga. I to u sistemu šest trenažnih dana, jedan slobodan dan. I to u sistemu poslednjih deset godina, ako ne i više. I naravno, ja sam ta koja najviše želi da sve to što radim i sva ta muka kroz koju prolazim donese rezultat. I ja to zaista očekujem. I onda se to ne desi. I onda još dođe neko i ovako te, znaš, po glavi malo, što se to nije desilo, sram te bilo. E, taj deo je malo težak. Taj deo je malo težak, ali da, ja sam se recimo s tim po prvi put susrela u Londonu. 

Ivan Minić: London su bile moje prve olimpijske igre gde su bila nova pravila. 

Zorana Arunović: Ne, zapravo, London su bile poslednje igre sa starim pravilima. Nova pravila su uvedena 1. januara 2013. godine. I London je, zapravo, bilo poslednje veliko takmičenje po starim pravilima. Imali smo još jedno takmičenje, to je bilo finale Svetskog kupa, koje se održavalo par meseci nakon olimpijskih igara. Šta par meseci, dva meseca nakon olimpijskih igara. Znam zato što sam otišla tamo odmah posle operacije, četiri nedelje nakon operacije. To finale Svetskog kupa, koje se održavalo na Tajlandu, u Bangkoku, bilo je poslednje takmičenje po starim pravilima, i onda je 1. januara 2013. godine potpuno nestalo streljaštvo koje smo svi do tada poznavali. I nastupio je potpuni karambol. Sve je bilo promenjeno – promenjen je bio koncept, način na koji se pucalo. Do tada smo svi pucali na krugove koji su bili puni, dakle 10 ili 9. Sada kod puške kreću da se računaju decimale, gde više nije bitno da li si pogodio 40 ili 60 centara, već je samo bitno da li su te decimale, odnosno centri, bili jači ili slabiji. Finale, sam koncept finala, više nije bio isti. Za početak su se potpuno resetovali rezultati iz kvalifikacija. Dakle, sve ono što si uradio u kvalifikacijama sada postaje nebitno. Kad pogledaš atletiku, na primer, ti na 100 metara trčiš i kvalifikacije i finale, i možda budeš najbolji na svetu u kvalifikacijama, ali u finalu opet svi krećete od nule. Međutim, ti tamo imaš 100 metara, a kod nas imaš 40 dijabola u kvalifikacijama i onda dobiješ totalno neki sumanut koncept finala. Više se ni ne sećam šta je bilo, ali pucalo se, pa neko ispada, pa se nešto sabira, pa se onda to stalno menjalo kroz godine. Nekoliko puta. Svake godine se nešto menjalo. Prvo su skratili vreme – ranije si imao priliku da pucaš tako što ti kaže „start“, i ti pucaš tri hitca probe, pa klikneš i nastaviš da pucaš. Imao si sat i petnaest minuta za sve. A sada, oni ti komanduju probu – imaš 15 minuta, i ako ispucaš tri dijabole, ti onda sediš i čekaš. I imaš 50 minuta za 40 dijabola. Dakle, smanjeno je vreme pucanja, sve se radi na komandu, koncept je potpuno drugačiji, a koncepti finala menjani su kroz godine, čak nekada i tokom jedne sezone. Počneš Svetski kup sa jednim pravilima, pa probaš druga, pa završiš sa trećim pravilima. Onda je došlo i uvođenje rodne ravnopravnosti, gde sada imamo 60 dijabola umesto 40, gde su muške i ženske discipline izjednačene po obimu, stvaraju se mešoviti timovi. Do tada smo imali devet muških disciplina i šest ženskih disciplina, što je bilo neprihvatljivo. I onda, kada je krenula priča o Agendi 2020, a ja sam tada bila u sportskoj komisiji Svetske streljačke federacije, rečeno nam je da bi trebalo da implementiramo Agendu što pre. Jedna od bitnih stavki Agende jeste totalna rodna ravnopravnost po pitanju broja učesnika i broja disciplina. Tako je. I onda smo morali nekim sistemom eliminacije, gledajući koje discipline imaju najveći broj gledalaca ili koje su najatraktivnije, da odlučimo koje tri muške discipline će ispasti, a od njih su se formirale mešovite discipline. Ali promene i dalje traju. Od 2013. godine, svake godine se nešto menja. Mi smo, na primer, imali u ciklusu za Tokio da počinjemo kvalifikacije za olimpijske igre u Tokiju po jednim pravilima i onda samo ispadne da Svetska Svetska Federacija kaže, e, od danas idemo druga pravila, sad ćemo drugačije da se kvalifikujemo. I to se non-stop menjalo. I to stvarno može čovek da poludi. Zato što svaka promena zahteva od tebe, nije to samo daš ti da odeš. Kažeš, a, ok, znači danas neću pucati za 50 metara, nego ću morati za 45 ili neću da pucam 60 na decimale, ne. Svaka promena, ako želiš, ako si na vrhunskom nivou, zahteva vreme da ti kroz trening, vreme da ti adaptiraš svoj trening i da odgovoriš na zahteve. I dešavalo se x puta da to nije bilo moguće. Nego, bukvalno, znaš, ono, ideš, imaš malo vremena, pokušaš da napraviš najbolje što možeš, izađeš na vatrenu liniju i pucaš. I onda, bukvalno, na vatrenoj liniji shvatiš da li je to što si radio dobro ili nije. 

Ivan Minić: Jedna od prvih tih stvari koja je promenjena jeste što što si rekla da, kažemo, nakon kvalifikacija se rezultati resetuju, finale se puca za sebe, sad imaš svetski rekord finala, svetski rekord kvalifikacija, odvojeno je sve, stari svetski rekord i dalje stoje pošto nemaju s čim da se uporede. 

Zorana Arunović: Ali da ti kažem, da ti kažem, ranije je bilo isto svetski rekord finala i svetski rekord kvalifikacija. Samo što je za taj svetski rekord finala, naravno, da ti je najbolje bilo kada si imao dobre kvalifikacije. Jer se računalo to finale, se doda na kvalifikacije, sklopi se rezultat i to ti je svetski rekord finala. Odnosno, to bi trebao da bude svetski rekord sa finalom. Da, da, ukupno. Ukupno rezultati kao ti imaš i dalje te rekordere koji stoje. 

Ivan Minić: Ali mislim, nekako, imao si mnogo veću stimulaciju, čini mi se da gledaš da u kvalifikacijama ostvariš najbolji mogući rezultat. Nije bilo nikakvog prostora za kalkulaciju zato što ti prosto znači krug više koji imaš. Znači da možeš možda da se ne opustiš, ali možeš sebi da dozvoliš grešku više u finalu. 

Zorana Arunović: Tako je. Pa znaš kako, to jeste bio malo problem. Meni je to bio problem. Zato što bih si ja, recimo, ono što si imao priliku da vidiš na olimpijskim igrama da se kvalifikacije i finale pucaju u dva različita dana, što ti daje priliku da se oporaviš, to ne postoji. To se tako ne puca. 

Ivan Minić: Znam. 

Zorana Arunović: Iz nekog razloga, verovatno zbog TV prenosa ili ne znam ni ja čega, ne znam, mogu da pričam samo napamet, iz nekog razloga, nazovemo tako, je određeno da to za ove olimpijske igre bude u dva dana. Mi smo imali ukupno dva svetska kupa u toku celog jednog olimpijskog trogodišnjeg ciklusa da isprobamo taj sistem. Jedan dan kvalifikacije, drugi dan finale. Suštinski, kako se puca, puca se tako što se opale kvalifikacije, imaš možda dva sata pauze…

Ivan Minić: Devet do jedanaest…

Zorana Arunović:  I onda već od pola jedan ti počinje finale ili je pola jedan reporting i slično. I ja sam recimo imala problem baš u tom periodu kada je došlo do toga da se resetuju kvalifikacije, da se mnogo mučimo u kvalifikacijama i to meni donosi jedan, jako jedan dobar osećaj. Znači, namučila sam se, ubila sam neki fantastičan rezultat, namučila sam se, ali znaš, ono kao zadovoljna sam, to je dalo neki efekat i sad ti shvatiš da mnogo se mučiš, da dobiješ dobar rezultat, ali to ne vredi više ničemu. I ta ideja o meni recimo jeste bila malo problematična, ali samo je znači bila problematična u tom periodu dok se ja nisam adaptirala na to. I onda kao kad se adaptiraš nastaviš i dalje. Ali znaš da ideš sa tim, da naravno želiš da opališ to bolji rezultat, jer niko od nas nije došao tamo da bi kalkulisao. To je onaj ko je došao da kalkuliše, ja videla sam te slučajeve, svaki put bi ispali i ne bi mogli ništa da urade, zato što je to samo, kako bih rekla, obraćanje pažnje na formu, a ne na suštinu. A suština je jeste da ti u tim kvalifikacijama, ako zaista daš sve od sebe, i ako si dobar, to je super znak, znači da si precizan tog dana. I ti malo kad promeniš taj mindset, odnosno kad promeniš način kako prihvataš te kvalifikacije i da te kvalifikacije, ako si postigla dobar rezultat, znači mogu da ti ukažu samo da ti jako dobro pucaš i da ti imaš to nešto u svojim rukama za finale, ti si onda na konju. Meni je trebalo neko vreme da sklopim takav način razmišljanja za sebe, ali onog trenutka kada sam uspela, to je bilo neko vreme u smislu par meseci kada su tek počela ova nova pravila. Međutim, onog trenutka kada sam to usvojila, to je bilo to. Bukvalno nijednog trenutka se nisam vratila. Bilo je, daš ono, nekoliko puta, kažem, e, šteta što se ne računa, sad bih baš imala verovatno mnogo veliku prednost. Međutim, i to ti ostane na tom nivou, bukvalno na nivou kao, e, šteta što nije, ajmo sad da pucamo finale. 

Ivan Minić: U Londonu sam bila u dva finala. 

Zorana Arunović: Tako je. 

Ivan Minić: I? 

Zorana Arunović: Bila. London predivan grad. Bila u dva finala. Prvi nastup je bio u vazdušnom pištolju i tu sam, suštinski, ja sam u London otišla vrlo zelena, onako mlada, zelena, puna snage, puna samopouzdanja, trenirala sam sve jer sam trenirala. Satima i satima sam pucala i to je bilo tako dobro. Sa jako dobrim trenažnim rezultatima sam vrlo precizno otišla u London i, znaš, ono, to što si rekao malopre da su portali izneli da ja idem na dve zlatne medalje, ja sam išla na dve medalje. Vrlo otvoreno sam išla na dve medalje, čak možda i na dve zlatne medalje, jer sam znala kako pucam. Fantastično sam pucala. I, ovaj, dođe vreme za prvi nastup i sećam se da sam loše otvorila meč i Jelena me je pozvala i izvela me sa linije. Ja tu ne znam ni šta sam pričala, vratila se i krenula da pucam pa, pa, pa, pa, pa, pa, pa, pa, pa, pa. Postigla sam dobar rezultat, ušla kao petoplasirana u finale, što je bilo super, jer to je bio moj prvi nastup na olimpijskim igrama, prvi nastup i prvo finale. I mislila sam, ok, ja ovo mogu. Mogu, samo da se probijem, nije velika razlika. Mogu da nadoknadim jedno-dva kruga, dobro pucam. Međutim, to se nije desilo. Šta više, ne da nisam nadoknadila nego sam pala na sedmo mesto i to je bilo čudno zato što sam do tada sve praktično što sam htela i kako sam želela da napravim uspevala da napravim. Ovo je prvi put na ovako velikom turniru da se nešto ne dešava onako kako sam zamislila. I onda, ok, imam još mali kalibar, to nije moja jača disciplina, međutim, trenirala sam toliko da mogu da se oslonim na svoje ruke, na sebe, na svoju mišićnu memoriju, na sve ono što sam radila. Mogu da se oslonim na sebe i na svoj rad. Sledeći dan pucamo mali kalibar, ja postignem poprilično kvalitetan rezultat, mislim čak da sam bila u top 3 ili top 4 nakon precizne paljbe. Nakon brze paljbe, koja je tada bila slabija, uđem, nas četiri delimo dva mesta za finale. Po tadašnjim pravilima, što se recimo nije desilo u Tokiju, ali po tadašnjim pravilima iz Londona, kada više ljudi ima isti rezultat za finale, puca se raspucavanje. Ako nas četiri imamo identičan rezultat za jedno mesto u finalu, pucamo dodatnih pet metaka i ona koja ima najviši rezultat prolazi dalje. Ako dve imaju isti rezultat, a druge dve ne, onda te dve otpadaju, a ove dve pucaju još pet metaka da se vidi koja prolazi dalje. I sad se dešava jedna jako čudna stvar. Nakon završetka brze paljbe, kada sam videla da nas četiri delimo isti rezultat za dva mesta, znam da me čeka raspucavanje. Dolazi mi žiri i kaže: „Vi ste selektirani za taping kontrolu.“ Taping kontrola znači da moraš da odeš u neku kućicu, da se skineš i ostaneš samo u donjem vešu, da te pregledaju da nemaš slučajno kinezi trake po telu, jer su u streljaštvu zabranjene zato što pozitivno utiču na stabilnost. Iz nekog razloga su apsolutno zabranjene, iako lično mislim da ne mogu toliko da utiču, osim ako ne uzmeš da vežeš sve zglobove…

Ivan Minić: Kao mumija.

Zorana Arunović: I ovako pucaš. Ali dobro, pravila su pravila i to je to. Ono što se desilo dva dana pre toga jeste da su mi izašli neki žuljevi na stopalima i da sam na jednom stopalu imala dva flastera. Znam da je u pitanju desno stopalo, mali prst. Stojim u donjem vešu, znam da me čeka raspucavanje i mislim se, kako ćemo sad ovo? Pitaju me šta je problem. Kažem: „Ja treba da pucam, a ovo su flasteri.“ Skinem flaster i pokažem: „Evo, ovo je običan flaster, nije tape.“ Kažu da moraju da se konsultuju. Pitala sam mogu li barem da se obučem, rekli su da može jer nema ništa. I sada stojim potpuno obučena i čekam da odluče da li će neko možda hteti da me diskvalifikuje zato što sam stavila dva flastera zbog žuljeva. Međutim, eto, posle nekoliko, pet, šest minuta, oni su rekli kao, ok, flasteri su ok, ja rekao, hvala. I sad da uđem. Prije to mi je ta kućica, to je neki montažni WC. Ja sad izlazim odatle i treba da pređem bukvalno 20 metara da uđem na strelište. Ja da uđem, a ovaj iz obezbeđenja kaže, gde je akreditacija? Ja kažem, nemam, evo, unutra mi je rekao, ja sam zacu mi je rekao, izveli sa vatrene linije, evo, pokazujem u startni broj. A, ne, ne. Ja kažem, ali ja sad treba da pucam raspucavanje. A sudije uredno ulaze i ne govore ništa. Ama ništa. Sad ja kažem, ali, ali evo startni broj, to sam ja, evo, vidite, imam naočare, imam kapu, imam kaiš, imam cipele. Ne može, kaže, treba mi je akreditacija. I ja rekoh, ok, otvori vrata. I otvori on vrata. Ja počnem da se derem „JELENA!“, sad kao, ne čuje me a pritom ja ne umem da se derem. To je problem. Ja stvarno ne umem da se derem. I to jako, jako čudno i neprijatno zvuči kad ja pokušam da se derem. A pritom, ne umem ni da vrištim. Možda zamisliš kako je to izgledalo. Jako čudan ton je izašao iz mene. Jako, jako čudno. I ovaj Jelena se okrene, ja joj kažem, samo donesi mi akreditaciju, neće da me pusti. I ona je meni donela, ja sam im pokazala, kažem, izvolte, hvala, hvala gospodine, divni ste. Rekoh, evo čisto, rekao, da vidite, poklapa se startni broj akreditacije. Malo sam bila sarkastična, sramota, ali dobro. I bukvalno desilo se to da kako sam ušla na strelište, kako sam išla, mi smo tamo, otprilike na sredini strelišta je bila ta zona za raspucavanje. Kako sam ušla, oni su pozivali na vatrenu liniju, ja sam samo, i onda mi Jelena govori, ajmo lagano, lagano, smiri se, smiri se, smiri se, smiri se, diši, diši, diši, diši, diši, jer ja sve vreme mislim, ja kasnim, ja zaista kasnim. Kasnim. Ja nemam vremena, nisam imala vremena da se odmorim, ko još može lud da te vodi na taping kontrolu pred raspucavanje. To je ludost, to je ludost, to se ne radi. To je kršenje pravila. Ali na svakim olimpijskim igrama se uvek nađe po neki sudija koji ne zna pravila. To je strašno, ali to se dešava. Elem, ja sam samo ovako ušla na vatrenu liniju i stala u stav i kao, ajde sad da pucamo. I tu je bila, ja mislim, jedna devojka iz Severne Koreje, devojka iz Vijetnama, bila je moja koleginica i drugarica iz Bugarske, Marija Grozdeva, i bila sam ja. Ono što ja nisam znala je da je moja koleginica iz Bugarske u brzoj paljbi opalila skoro svih 30 centara, odnosno opalila 299 krugova. Ja sam opalila 288. Znači imala sam 294 preciznu, 288 ili 289, mislim da sam imala 582 ukupno u kvalifikacijama i nas dve kao sad pucamo, svi mi pucamo. Posle prvih pet hitaca i ovo, ja mislim da je devojka iz Vijetnama prošla ili Severne Koreje, ne mogu da se setim. Ostajemo nas tri. Drugih pet hitaca, nas dve izjednačene, Grozdeva i ja, ova jedna otpada. Sad ostaje još jedna, to je to. To je to. I opaljujemo, ja opaljujem seriju pet centara. Ona opaljuje jednu devetku. Ali mojih pet centara su takvi da jedva kače centre. Na sve strane, 10-0, 10-0, 10-1, 10-1, 10-0. A ona, njena meta, četiri ovakva centra, znači ovakva, i jedna devetka uz liniju, znači 9-9. I ja prolazim, ona ostaje. Bože, ona je toliko plakala, meni je toliko bilo žao, ona je zaslužila, ona je dva puta za redom bila olimpijska šampionka u toj disciplini. I stvarno je toliko velika čast kada ti uopšte imaš priliku da pucaš protiv tako nekoga. Na stranu što je, mislim što je ona drugarica, ali jako je velika čast imati priliku da pucaš protiv nekoga ko je takva veličina u svojoj disciplini. I onda sam otišla, otrčala opet u finalnu halu, zato što, jeli, svi se spremaju, mi ovde kasnimo jer pucamo raspucavanje. I onda dolazi na red finale gde ja startujem sa osmog mesta. I tada je koncept finala bio da se pucaju četiri serije. Četiri puta po pet, međutim, na osnovni deo koji je u punim krugovima, što je u mom slučaju značilo 582 kruga, se dodaju četiri serije po pet, znači 20 hitaca na decimale. I sad, koncept je takav da se nakon svakih pet radi presek, a u malom kalibru sve ide na komandu. Puniš kada ti sudija kaže puni. Stavljaš šaržer u pištolj kada ti sudija kaže. Nameštaš se u poziciju za pucanje kada dobiješ komandu. Znači ništa ne može bez. I sad dobijam komandu, ja opaljujem prvih pet, pritom sve je mračno, mračno, toga se sećam isto. Prvo, mete za mali kalibar su crne, a prvo zapaljujem, to je crna meta. Dominantna boja na olimpijskim igrama u Londonu bila je ljubičasta, tamno ljubičasta. Mračno je, tamno ljubičasto, crno, moji nišani su crni. Ovako dižem, ne vidim ništa, ali ajde, Zorana, mišićna memorija, ti si to uradila, ti si ovaj pokret ponovila sigurno deset hiljada puta, samo u ovoj sezoni. Ništa, jedan, drugi, treći, četvrti, peti, pogledam u ekran, sedma. Uuu, rekao, top. Još pet, peta. Još pet, ja se dižem na treće mesto. Ok, rekao, još pet, izdrži ovo, znači pet, samo nastavi ovako, pop, pop, pop, pop, pop. Onako, nije mi to baš, ali znaš, dobro je. I pogledam u prvi ekran, za koji sam mislila da je moj, a ona grupa predivna, predivna, predivna je. I ja sam već negde ukalkulisala u glavi, rekao, to je to, to je to. I ovako sam se uhvatila za glavu, ja imam olimpijsku medalju. Znači, evo, sad mi je, sad mi je već teško, znači, kad pričam, da ovako se uhvatim, kao ne mogu da verujem, imam olimpijsku medalju. Kako sam se ovako uhvatila, podignem glavu i vidim na onom velikom monitoru da nisam treća, nego sam četvrta. Da je ta meta koju sam pogledala, zapravo nečija meta. Da li je bila meta neke moje rivalke, mislim rivalke, naravno, a da li je bila meta te devojke koja me je prešla sad na treće mesto ili ne, i ja budem prva ispod crte. I sad se uhvatim tu i kao ne mogu da verujem, i ništa od toga ne bi bilo toliko intenzivno da nisam za tih, ima koliko, za manje od sekunde, koliko je trajalo to sve, da nisam osetila, čoveče, ej, ja imam olimpijsku medalju. Međutim, nisam je imala, i to mi je jako teško palo. To mi je toliko teško palo da mislim da, zapravo, to je bio moj prvi veliki susret sa tako, tako intenzivnim razočarenjem. Do tad, naravno, znaš, uvek ima neko razočarenje, manje ili veće, ali ja sam do tada sve uspevala, što sam zamišljala, sve sam uspevala da uradim manje-više iz prve. I dolazimo do toga da ja idem na olimpijske igre, mislim da sam full spremna, to je najbolje pucanje mog života do tada. 

Ivan Minić: Full zdrava. 

Zorana Arunović: Full zdrava. Full spremna. To je bilo, do tog trenutka, moje najbolje pucanje u životu u kontinuitetu koje je trajalo. A nema medalju. Sad kako to ja u glavi prvo da shvatim, čoveče, radila sam toliko i nema olimpijsku medalju. Što ono, ne ide mi, ne ide mi. I još posebno što sam bila četvrta, to mi je, mislim, bio drugi put u životu da sam bila četvrta. Prvi put sam bila na nekom finalu svetskog kupa godinu dana pre toga, a inače nikad nisam bila četvrta. I ono što je usledilo nakon tih igara jeste jedno moje baš veliko razmišljanje da li uopšte želim da nastavim da se bavim tim, zato što sam se toliko razočarala. Sad iz ove perspektive shvatam da je to, kako da kažem, bilo razmišljanje jedne jako nezrele osobe, jedne mlade nezrele osobe, iako ja tada baš i nisam bila mlada, imala sam 26 godina, ali u glavi sam bila poprilično mlada. I onda sam otišla na odmor, međutim, neverovatno kako me uopšte nije napustio taj osećaj silnog razočaranja, čak i na odmoru. Još smo otišli, otišli smo Jelena i ja negde na odmor i nailazimo, bilo je dosta naših ljudi, gde god da sam sela, bilo je, jesi ti ona što je bila četvrta? Ne, jeste vi ona što je bila četvrta u Londonu? Ja ovako gledam, kažem, pa jesam. I ono, teško mi je, teško mi je, hoću da šizim. Ali, znaš, ok, prođe i to, vratim se, vratim se u Srbiju, još uvek nisam htela da počnem da treniram, baš nisam znala šta ću. 

SUSRET U URGENTNOM

Zorana Arunović: A onda se desio susret između tebe i mene. Naš susret i zapravo naše zvanično upoznavanje. Ti i ja se nismo upoznali u srpskoj kući, je l’ tako? 

Ivan Minić: Nismo, nismo. 

Zorana Arunović: Nismo, nas dvoje smo se upoznali, verovali ili ne, u urgentnom centru. 

Ivan Minić: U, tipa, dva ujutru. 

Zorana Arunović: Dva, tri ujutru. Svako na svom krevetu. Ne, ja sam bila na kolenima zapravo. Ja sam bila na kolenima, tebe su vozili na krevetu. I niko se nije napio, niko se nije tukao, niko nije ništa loše uradio, samo smo oboje bili bolesni. 

Ivan Minić: Ne, ali to su ti neki momenti gde, mi smo se pre toga kuckali na Twitteru i kao pravili neki dogovor šta kako. I onda kad sam ja zaglavio u urgentni, nema šta da radim, hoću da poludim. Vezali me na infuziju, imao sam neke nekontrolisane bolove, svi su mislili da su bubrezi, ispostavilo se nešto sasvim peto. Da nije, naravno. Ali kao nas čekaš da počne na delu i ona novel getoli i sve ostalo, i sediš i kuckaš, i kao u jednom trenutku ja pričam šta se dešava urgentno, stiže mi poruka, sad ćemo i mi da dođemo. 

Zorana Arunović: A tada je već na Twitteru mogla da se ostavi lokacija, je l’ tako? 

Ivan Minić: Pa da, mogla si. Da. I dolazi ženski SWAT tim. 

Zorana Arunović: Da, inače, ženski SWAT tim je moja mama, moja tetka i moja sestra. Međutim, tetka je verovatno spavala, nju nismo hteli da uznemiravamo, došle su Jelena, mama i ja, jer kako, nas tri uvek idemo zajedno, bolnica ili neko slavlje zajedno. Nema, nema razdvajanja. Ali ja ne znam prvo da ti kažem, ja ne znam ni kako sam došla do te bolnice, zato što su moji bolovi… Ja sam imala ono, meni je krenuo kamen iz žučne kese. I ti bolovi… Prvo, ja ne znam kako su me izneli iz kreveta, znači, to je bilo strašno. I sećam se da sam došla i da je tu bio neki gospodin koji se isto previjao od bolova, onda smo nas dvoje na kolenima, naslonili se na zid, na kolenima smo se tamo ljuljali da prođu bolovi i odjednom prolazi gospodina na nosilima. Ti si bio na krevetu, ovako gurali su te, kažem: “Joj, vidi, poznat mi je. Poznat mi je.” 

Ivan Minić: Dobro veče. 

Zorana Arunović:  Dobro veče, otkud ti ovde? 

Ivan Minić:  Posle su meni… On je počeo da mu radi lek protiv bolova, pa sam jedan došao, pa bio sav veseo. 

Zorana Arunović: Da, da, on je čovek si… 

Ivan Minić: Nakon nekoliko sati bolova, užasnih. 

Zorana Arunović: To si se posle vratio na dve noge, još si kao… Nešto smo mi nešto pričali, da, da, i mene su popustili moji bolovi, ja ništa nisam dobila, ali meni je taj napad počeo da prolazi, znaš. I sećam se da je jedna od poslednjih stvari, onako, koju sam procedila, od bolova koji su tek počeli da prestaju, rekla: “Izvini, ti meni možeš da napraviš website.” I onda smo se rastali. Kako čovek lupeta u tim trenucima kada ga sve boli, kad ne zna za sebe. 

Ivan Minić: Ja sam zamalo otišao na avion to jutro, ali kao ajde, neću ipak… Kao ajde vidimo kako će biti sutra. Sutra je bilo užasno i na kraju nisam otišao u Crnu Goru, gde sam trebao da idem na neku konferenciju, ali da… 

Zorana Arunović: I onda je svako od nas zapravo otišao u svoju bolnicu. Da. I onda smo se kuckali iz bolnice.

Ivan Minić: Meni je trebalo sedam dana da utvrde da nisu bubrezi i zamalo da ne utvrde, ali dobro, nema veze. Bitno je da je sve to prošlo na kraju dana kako treba. 

Zorana Arunović: Pa suštinski, taj moj odlazak u bolnicu, taj zapravo, taj problem, medicinski problem, je ono što je na neki način zaslužno što sam nastavila karijeru. Jer, znaš, kao u tom trenutku gde ja mislim stvarno: “Ja ću da umrem.” Moj bolovi, ne znam kakvi su tvoji, verovatno su tvoji bili takvi, ali ja sam mislila… To se meni dešavalo pre. Ali, ovaj, bila sam spremna na to da će da traje satima, a nikada nije bilo toliko jako. I taj poslednji put kada se desilo, pre operacije, mislila sam: “To je to, ja ću sada da umrem, jer ništa ne može više da boli od ovoga.” Došla sam dotle, da ne možeš ni da dišeš, znači, ja sam sva bila u spazmu, ne mogu da dišem. I onda kada se sve to završilo, znaš, kao uopšte više ne razmišljaš: “E, ne, ja imam olimpijsku…” Kako je prvo olimpijska medalja, mislim, kakav sport, kakva olimpijska medalja, bože, to je miljama daleko, ja sam sad u fazonu: “Brate Zorana, prevarila si smrt, to je to.” I tako, da se kaže, i tako sam samo promenila svoj način razmišljanja, kao: “Bravo, mačko idemo.” I onog trenutka kada se ta rana, posle operacije, kada se to sve malo smirilo i kada sam ja videla da mogu da stojim normalno na dve noge, da me ništa ne boli, da mogu da pucam, onda me zasvrbelo to što nemam olimpijsku medalju, i ta želja da iskoristim to finale svetskog kupa, da odem tamo da pucam, jer mislim, bre, da dobro pucam. Da, sada olimpijski… Ili onda… To je miljama daleko, bre, ja sam, bre, prevarila sam smrt, bre, ja sam sad… To je, ovo je vreme mog života, bre, idemo, znaš, i samo sam tako nastavila. Otišla sam na Tajland četiri nedelje nakon operacije, završila sam, ja mislim, peta ili sedma, na kraju krajeva nije ni bilo bitno, znaš, ali sam nastavila. Nastavila sam, zato što sam u svakom trenutku zaista znala da tu ima ta neka medalja koju ja zaslužujem, koju sad nisam osvojila, ali za koju ću zaista da se potrudim opet, iznova, da uradim sve što je do mene, da je osvojim. Da dođem u situaciju da se borim za nju. 

OLIMPIJSKI CIKLUS RIO

Ivan Minić: Ono što je isto specifično kod vas, i jeste tako i u nekim drugim sportovima, nije u svim, jeste da taj ciklus četiri godine, koji, ispostaviće se, nije baš svaki put bio četiri godine, ali to je priča za sebe, taj ciklus od četiri godine, suštinski ima dve godine koje su beskorisne u smislu olimpijskih igara. One su karijerno bitne i sve to, ali tih prve dve godine ne ostvaruješ nikakve ljude. 

Zorana Arunović: Rekla bih da su dve, rekla bih da je godine u dana. 

Ivan Minić: Kako, kako izgleda? Kad počinju da se, da se gledaju rezultati? 

Zorana Arunović: Rezultati, pa, znaš kako, sad opet zavisi, zavisi sve koji ciklus gledamo. Ono, lepo si rekao, obično traje četiri godine, imali smo situaciju da je za Tokio trajao pet godina zbog korone, da bismo onda skratili, da bismo zapravo ukinuli tih godina dana posle Tokija, zato što smo morali da izjednačimo te cikluse i da opet dobijemo da idu olimpijske igre na četiri godine. Tako da je ciklus za Tokio trajao pet, ciklus za Pariz je trajao tri godine. Ono što se uvek radi u postolimpijskoj godini, evo, to je ova godina, jeste da se prave neke mnogo velike promene ili se radi oporavak. Ti se odmaraš, ti se oporavljaš, jer priprema za olimpijske igre je užasno teška, iscrpljujuća. To je jako, ja ne znam da li je to tako u ekipnim sportovima, znam da za pojedinačne sportove zaista jeste. I da onda, znaš, kao gledaš kako da ne ideš toliko, kako bih to rekla, ne ideš… 

Ivan Minić: Ne forsiraš. 

Zorana Arunović: Ne forsiraš toliko. Ne ideš toliko stegnuto dalje, nego gledaš, znaš, da ipak tu postoji neka doza opuštenosti, da ako postoje neke promene koje želiš da uneseš, to je godina za unošenje promena. Žene koje, sportistkinje koje žele da zasnuju porodicu, to najčešće rade, u 99,9% slučajeva se to radi baš u postolimpijskoj godini, zato što imaš vremena, dakle, da rodiš dete, da se posvetiš tom detetu i da nastaviš da treniraš, da uđeš koliko-toliko spremna u početak tog ciklusa kvalifikacija za naredne olimpijske igre. Tako da, nama, recimo, završile su se igre u Riju 2016, eto u pravu si skroz 2016, 2018. je bilo prvo kvalifikaciono takmičenje, dakle dve godine. Ja ne bih rekla da su to beskorisne, ali sa jedne strane, da, kada su u pitanju olimpijske kvalifikacije, potpuno beskorisne godine, ali to su… 

Ivan Minić: Da ne zabeležiš najbolje rezultate ikad, da ostvariš ništa, ti ne znači u konačnici. 

Zorana Arunović: Tako je, tako je, tako je. Ali, ja ne znam kako, recimo, u sportovima gde se prikupljaju poeni. Ne znam kada oni počinju da prikupljaju poene. Obično je slično. Kada smo mi u pitanju, to obično počinje dve godine pre igara. 

Ivan Minić: I počinje sa nekim svetskim prvenstvom. 

Zorana Arunović: Sad, za Pariz je počelo sa evropskim prvenstvom, ako se ja dobro sećam, i to u malom kalibru, koje je bilo neposredno pre svetskog prvenstva u Kairu. Mislim da je bilo prvenstvo Evrope u Vroclavu, u Poljskoj, 2022. godine, negde možda u julu, u avgustu, i onda smo mi u oktobru imali prvenstvo sveta. Ja sam tu uzela, znači, to je bilo drugo, a inače moje prvo kvalifikaciono takmičenje na kom sam odmah uzela kvotu. Dakle, Jeleni i meni je oduvek, nakon one cele situacije sa Rio de Žaneirom, gde je to sve bilo jako mučno za sve nas, ideja bila da ako idemo da se kvalifikujemo na olimpijske igre, to radimo odmah. Na najteži mogući način, najteže je uzeti kvotu na svetskom prvenstvu, jer ti moraš da budeš u top četiri, ali, kako da kažem, tada idemo kako bismo imali što više vremena. Dakle, biramo da prioritet bude da imamo vreme da se spremimo. Jer ako propustimo tu priliku, onda je poprilično teško dalje kvalifikovati se, posebno sa sistemom kvalifikacije koji je sad opet promenjen i koji ja ne… Rekao, sad ne mogu ni da proniknem. To sam ostavila drugima koji su pametniji od mene da proniknu. Ja samo kažem, ok, reći ćete mi šta treba da uradim, treba da osvojim svetsko prvenstvo. Dobro, to će da bude malo… Nije sigurno da će to… Da bude malo teže, ali pokušaću… I stvarno, u tom Kairu, u tom Kairu sam postigla zapravo 590 krugova, što je bio čitavih 10 minuta. Najbolji rezultat svih vremena kvalifikacija. Ja sam prvi put ikada, takmičenje još uvek trajalo, ja sam poprilično brzo završila taj meč. Mnogo brže nego što obično završavam. I to sam ga završila sa devetkom, ono, baš mi je krivo zbog toga. I dobila sam ono standing ovations. Dok su drugi pucali, meni je cela hala aplaudirala. I 10 minuta je stvarno trajala ta moja radost, jer sam bila ubeđena da je to to. A onda sam pogledala i zapravo čula još jedne standing ovations, gde je moja koleginica iz Kine postigla jedan krug više od mene. Tako da… Više nisam bila kraljica univerzuma. Više. No dobro. 

Ivan Minić: Ajde da se nakratko vratimo na Rio, zato što mislim da ljudi uglavnom ne znaju šta se tu dešavalo, a u Riju se desila jedna stvar koja se strelcima nije dešavala jako dugo, a to je da nemamo nijednu medalju iz streljaštva. 

Zorana Arunović: Tako je. 

Ivan Minić: Iako smo otišli u punom sastavu, iako su bili dobri rezultati pre toga i očekivalo se mnogo toga, na kraju smo imali, čini mi se, samo jedno finale. 

Zorana Arunović:  Tako je. Samo je Bobana ušla u finale i završila u vazdušnom pištolju na sedmom mestu. Pa, Rio je jedna priča koju ja baš nešto i ne volim. Ne volim je puno, baš ne volim da pričam o tome, zato što mi uvek nekako izazove neke jako, jako loše emocije i ne sećam se s radošću. Jutros sam baš na treningu pričala o tome, baš smo pričali o tome kako je neko rekao da nije bio u Riju, pa sam ja rekla, e, nisi ništa propustio. Znači, mi smo tada zaista otišli sa jako velikim timom. Imali smo, ali zapravo i, neću da kažem šarenolik tim, ali raznovrstan tim. Imali smo i starije i mlađe, i muškarce i žene, i iskusne i manje iskusne, i pušku i pištolj, sve smo imali. 

Ivan Minić: Čini mi se da smo bukvalno u svim disciplinama imali nekog. 

Zorana Arunović: U nekim disciplinama smo imali potpuno popunjeno, po dvoje. Dakle, jako, jako dobar tim. Jako, i ja po mom mišljenju, najkvalitetniji tim koji smo mi imali mnogo, mnogo dugo godina unazad. Međutim, ono što je prethodilo Riju jeste jedno višemesečno neznanje, neznanje ko će biti u ekipi, ko će šta da puca, jedna neizvesnost, jedno neodlučivanje, jedno propisivanje rokova, pa kršenje rokova. Mislim, sve, da kažem, sve u tom maniru. Na kraju smo saznali relativno kratko pred same igre ko će da puca i šta će da puca. Ali, suštinski, ono što želim da kažem jeste da se zbog takvih stvari uvukla jedna nervoza u tim. Uvukao se jedan nemir, jedna nervoza. Ja sam bila nekako direktno upletena u to, zato što, je li, se nije znalo da li ću uopšte ići na igre ili neću ići. Međutim, ja bih rekla uvek, znaš, nisam bila dovoljno dobra da se izborim sa tim i to je moja greška, da sam videla da su samo moji rezultati patili. Međutim, ako ti imaš, koliko nas je tada bilo, mislim da nas je tada bilo devetoro, nisam sigurna… Ako ti vidiš da je devetoro ljudi propatilo zbog istih stvari, onda ja ne mogu da kažem da je samo moja krivica. Mislim da je tu jako velika, jako, jako velika šansa propuštena. Ali ono što bih volela da kažem jeste da se nadam da je neko naučio iz te situacije. Znam da ja jesam naučila, ali ovde sada ne govorim o nama sportistima, već o onima koji su odlučivali o tome ko ide na te olimpijske igre, kakav tim će se napraviti i kada će se napraviti, i koliko je potrebno zapravo dati strelcima da smireno odu na takmičenje. I ja se samo nadam da su ljudi koji su tada birali tim naučili nešto iz toga, pošto ja znam da jesam. 

Ivan Minić: I normalno, sledeće igre. Prvo takmičenje.

Zorana Arunović: Pa, normalno. Normalno. Mislim, to je bilo… Ja sam rekla posle Rija, mislim, Rio je… Mene je Rio psihološki poprilično, poprilično uništio. Zato što, prvenstveno, povukla se neka anksioznost, ja nikad nisam bila anksiozna osoba, postala sam anksiozna, došlo je dotle da, znaš, ne mogu da spavam noću. Jer praktično, ovo je nešto što radim celog života. Jako sam dobra u tome, ali ne znam da li ću ići na olimpijske igre, da li će neko da me stavi ili neće, zato što nije bilo ni približno transparentno koliko je trebalo da bude. 

Ivan Minić: Ako se dobro sećam, vi ste imali svetski kup na tom strelištu nekoliko meseci ranije, nekoliko, malo više meseci ranije, i tu su bili ostvareni super rezultati. 

Zorana Arunović: Ne sećam se rezultata, ali se sećam da je bio svetski kup. 

Ivan Minić: To je neko pravilo da se na tom borilištu bar jednom održi takmičenje. 

Zorana Arunović: Pravilo je, ali, kao što vidiš, u Šatoru toga nije bilo. A dobro, što? Kao što vidiš, u Tokiju toga nije bilo. Ok, Tokio razumem, ali Šator ne razumem. O Šatoru sve najbolje. Da, o Šatoru sve najbolje. Da li ćemo ga posetiti nekad, nećemo. Mene je Rio baš bio težak. Baš mi je bio težak. I ono sve, da kažem… Ma, ja nisam ni spavala i razvila tu neku insomniju. Baš mi je bilo teško da prođem kroz sve to, zato što smo došli iz situacije da ja radim nešto dobro, a nemam pojma da li ću uopšte ići na te olimpijske igre ili ne. Znaš, počela sam lagano da imam jako negativno osećanje prema svom sportu koji volim.

Ivan Minić: A nije do sporta?

Zorana Arunović:  Nije do sporta uopšte. 

Ivan Minić: To je ono što uvek kažem. Ja svoj posao volim, meni su ljudi problem. 

Zorana Arunović: Ali, znaš, nisam više uživala u tome što radim. Bilo je malo i do sporta. Da budemo iskreni, bilo je malo i do sporta, zato što sam videla da više ne mogu da uživam kao ranije. Postalo mi je teško to što radim, znaš, nije to više bilo to. I kada se sve to završilo, kad sam se vratila nazad u Beograd, znam da me Jelena dočekala. Jelena je bila… Pa, kada sam ja bila stavljena u tim, samo je došlo obaveštenje da, eto, Jelena ipak ne ide na olimpijske igre. Jelena, koja je bila glavni trener tima deset godina… Do tog trenutka, mislim da je bila šest godina, ili tako nešto, ne znam, ni ja se tačno ne sećam. Glavni trener tima je bila, i eto, tako – ne ide. Zašto? Ja nisam ni pitala, jer kad sam videla, samo što se nisam šlogirala. U svakom slučaju, Jelena me sačekala i onako, baš, taj trenerski deo je bio totalno nebitan. Kao moja sestra je, znaš, bila tu da me zagrli, da me prigrli bukvalno, da me prihvati u svakom smislu, i da bude tu za mene, zato što je taj period posle Rija baš bio težak. I, nakon neke pauze koju smo imali, kaže ona meni: „Znaš, sad moramo da vidimo šta ćemo, da vidimo da li ti to možeš,“ pošto je bila vrlo svesna svih mojih emocija i mojih osećanja prema streljaštvu. I kaže: „Da li misliš da ti to možeš?“ Ja rekoh: „Ne znam.“ Trenutno mi se sve gadilo. I kaže ona: „Ako si raspoložena i ako misliš da možeš, ja mislim da bi trebalo sebi da daš šansu, da ja sebi dam šansu i da ti i ja zajedno našem radu damo još jednu šansu.“ I kako je ona to izgovorila, to je bilo kao – naravno. Znači, nema šta da razmišljam, naravno. Kada ti neko ko te voli najviše na svetu i ko je tu za tebe, kome veruješ, kaže tako nešto – to je bilo to. I onda je uključila sportskog psihologa u planiranje za 2017. godinu i plan je bio da celu godinu iskoristim za oporavak. Jeste bio jedan mentalni oporavak, ali cilj je bio da pronađemo opet ono što je lepo u sportu – zbog čega sam ostala toliko dugo u njemu, zbog čega ga volim, zbog čega se njime bavim već toliko dugo. Jer, znaš šta, sigurna sam da se i tebi x puta desilo da, iako voliš nešto, u nekom trenutku to postane samo posao, i počinješ da mrziš nešto što si suštinski jako voleo. Ne da mrziš, nego počinje da te nervira, i želiš da prestaneš da radiš nešto što znaš da voliš. I baš nam je lepo rekla: „Sad, celu 2017. godinu iskoristite da pronađete šta je ono lepo.“ I nije nam bilo teško, bilo je poprilično lagano, zato što, prvenstveno, Jelena i ja donosimo, svaka od nas, jednu dozu energije. Moja je tada bila malo loša, nije baš bila lepa energija, ali uz nju je sve bilo mnogo, mnogo lakše. I na tim nekim lepim osećajima smo izašli na prvo veliko takmičenje 2017. godine, koje je bilo prvenstvo Evrope. Ja sam tada osvojila tri zlatne medalje i postavila svetski rekord, bukvalno zato što je ideja bila: „Uživaj u takmičenju.“ Bukvalno uživaj. Samo uživaj u celoj atmosferi, jer jako volim takmičenja, posebno ona koja su napolju. Uživaj u atmosferi, uživaj u svim protivnicama sa kojima se takmičiš, uživaj u svemu tome. Čak mi se i pištolj pokvario dan pred nastup, pa sam iščupala jedan deo bez koga je mogao da radi. Nije baš lepo radio, nije bilo ugodno za pucanje, ali šta sad? 

Ivan Minić: Bila je jača vibracija. 

Zorana Arunović: Da, stabilizator, tako je. Imala sam stabilizator koji se zaglavljivao i koji je činio da svaki put kad opalim dijabolu, pištolj ili skoči, ili propadne, ili skoči u desno, ili u levo. Znači, totalno nepredvidivo. Ali bio je precizan, nije to uticalo na preciznost. Ali užasno je bilo, užasno me stavilo u jednu veliku, donosilo mi jednu veliku dozu nervoze kad ja ne znam kad opalim šta će se desiti. Da li će da propadne? I onda svaki put iznova te nešto iznenadi. Ti kada se tako spremaš, ne želiš da te nešto iznenadi, već želiš da imaš što je više stvari moguće poznatih i pod svojom kontrolom. I ovako gledam, nosila Jelena na treningu dva puta, pišitolj kod servisera. Sa trening traje 50 minuta. Ja počnem na put sam, vidim, ne valja. Jelena otrči, odnese kod servisera, vrati, opalim ja par hitaca, ne valja. Ona ode opet, vrati se, ja opalim par hitaca, ne valja. Sad tu među vremenu smo došli, prošle 43 minuta. Ja izlazim i sad ono kao šta ćemo da radimo. Znači, jako je to ovako, gledamo ga, gledamo i obe se pogledamo u istom trenutku i ja rekoh, jel da radimo? Radimo. I ništa, imbusi, imbusi, šrafciger, bukvalno ovako smo navalile, op, op, op, op, razvalile ga skroz, izvadile ovaj deo koji se zaglavljuje. Ja sam tog trenutka zamotala sam ga u neki papir, bacila u đubre, sklopila pištolj, radi, radi, sad opalim ja, on svaki put kao da te neko tuče ovako maljem. Tuče maljem, znači osetim tu diabolu koja treba da se ne oseti. Ja je osetim od prilike do ovde. I ja rekoh, dobro, ok, imala sam tipa tri ili četiri diabole, sam stigla da opalim. Ovako gledam i kažem, dobro, ok, ovo je nova situacija. Ono što je sad ono kao, ajmo sad racionalno da pristupimo. Ako se prepustim tome kako se osećam, pa ode takmičenje i pre nego što smo počeli. Kažem, ok, ajmo sad da pristupimo racionalno ovome. Pištolj je precizan? Jeste. Dobro. Jel skače isto? Svaki put skače. Jel ne prija? Ne prija. Jel poenta da nam nešto prija ili da budemo precizni? Poenta je da budemo precizni. I to je to. Ovako samo. Štiklirali, ja sam to tako sebi posložila, sklopila pištolj i otišla. Vrlo spokojna. Što mi je sad iz ove perspektive neverovatno. Ali to je bilo tako jedno lepo i zrelo razmišljanje od mene. Ja sam, evo, dan-danas sam jako ponosna na sebe. Ali to samo pokazuje, znaš, da sam bila na jako dobrom mestu, što bi se reklo. Jako sam se dobro osećala po pitanju toga kako pucam i šta pucam. I sutradan ujutru, znaš, Jelena uveče došla, jesi ok? Pa rekoh jesam, šta? Ne, mislim, kako bih sad opsovala. Jel imate bip? Jelena bi me ubila da čuje da psujem. Ma rekoh, jesam, znaš šta? Ok, ne, bitno mi je da radi, znaš. Rekoh, bitno mi je da radi, a to što je malo jači, rekoh, nosiću se ja nekako s tim. I stvarno sutradan sam izašla i ja sam tako dobro pucala. Znaš, sve, bukvalno, ok, dva hitca da ovako identifikuješ, ok, ovo je nešto novo, ovo nije bilo ovako na treninzima, ok, to će sada biti stalno, da ti drma u rame, ok, nema problema, hajde idemo. I mislim da sam imala tipa, to mi je zapravo najviši rezultat koji sam postigla u kvalifikacijama, na takmičenjima. I onda sam otišla u finalnu halu, stavili su me u neki golf kart i odvezli su me u finalnu halu i tamo sam pucala, to je bilo finale mog života. To je, šta god sam želela da uradim, sve sam mogla. Sve. I pobedim, i to pobedim Olenu Kostević, Ukrajinku, koja me je, koja mi je zapravo, koja je mene pobedila u Londonu na olimpijskim igrama, koja me je onda pobedila u Tokiju na olimpijskim igrama kada smo mi bili četvrti, a oni su bili treći. I neko s kim sam se ja baš puno puta borila u životu, a ona ima nekako, kažem, malo dublje značenje za mene zato što sam oduvek želela da budem kao ona. Ona je sa 19 godina bila dvaput olimpijska šampionka. To je za mene, to je, ne mislim da je sa 19 bila, olimpijska šampionka, a sa 17 je bila seniorska prvakinja sveta. To je jedan neverovatan, neverovatan strelac. I onda kad, idol, i onda sam dobila priliku da se borim protiv nje. I pobedila sam je, ali sam je pobedila tako da sam poslednji hitac mogla da ne opalim i ja bih je opet pobedila. Znači mogla sam ovako da odložim poslednji hitac i da gledam, šta god ona da opali, opet ne može da me stigne. I poslednji hitac sam opalila 10.9, što je bio savršen pogodak. To je apsolutni pogodak u streljaštvu. I sećam se da sam podigla ruke i da sam se okrenula prema publici, sve zajedno sa pištoljem u rukama. I onda je došao sudija da mi kaže da mogu da budem diskvalifikovana zbog toga što kaže mašeš pištoljem, a nije u pravcu mete. Rekoh, ali ja ne mašem, samo sam podigla ruke. I suštinski, u tom finalu sa tim poslednjim hicem 10.9 postigla sam svetski rekord koji dan-danas nije približen, ni od muškaraca ni od žena. To je jedno od mojih stvarno jako, jako lepih dostignuća na koje sam izuzetno, izuzetno ponosna. Ali to nije bio kraj. Ja sam se bukvalno, čim se završilo to finale, našla u situaciji da svi na mene skaču da mi čestitaju. Tada sam se po prvi put susrela sa toliko čestitki od strane ljudi koji uopšte nisu iz sveta pištolja. Dolazili su mi puškari, treneri, predsednici federacija. To je bio haos. A ja sve vreme moram da im govorim: hvala, hvala, ali moram da idem. Jer moram da se vratim u kvalifikacionu salu da pucam mix. Vraćam se u kvalifikacionu salu, a sad mene svi spopadaju, a Jelena, naravno, moj živi zid, ovako staje i kaže: ona sad treba da puca. Kasnije. Molim, kasnije. Znači, samo ovako kaže: later, later. Please. Samo ovako. I kraj. I onda sam sišla dole. Tada se finale pucalo u konceptu muškarac 25 hitaca, žena 25 hitaca. Ne znam, ne sećam se koliko je vremena bilo, koliko smo vremena imali. Znam samo da sam iz tih 25 hitaca imala jedan manje, što je bio najjači rezultat od svih žena i muškaraca. Prošli smo dalje, mislim da li je tada bio meč za zlato, ili je bilo finale, ili top 4, ne sećam se. Ali znam da su me opet stavili u golf kart, popeli smo se opet gore i pucali smo finale, i ja sam opet razvalila, i Damir je razvalio, i postali smo prvaci Evrope. I tada je bilo proglašenje. Aleluja. Ali mislim da je nakon toga bilo još jedno moje pucanje zato što je bilo i ekipno. Ne sećam se tačno šta je još bilo, ali znam da sam ceo taj dan provela na relaciji kvalifikacije–golf kart–finale, pucanje–golf kart–kvalifikacije–golf kart–finale, pucanje. I to je bilo levo-desno i stvarno je bilo fantastično. I znaš, ono kada ti se lepo na delu pokaže koliko je zapravo bitno da se na vreme vratiš sebi i nekim osnovama, i zbog čega si zapravo počeo da radiš to što radiš. 

Ivan Minić: Sećam se da sam se tada kuckao sa Jelenom i bilo je ono: prvo zlato, drugo zlato, treće zlato, svetski rekord. Ok. 

Zorana Arunović: Ne, ne, ne, taj Maribor je stvarno bio fenomenalan. Fenomenalan. Ja sam bila fenomenalna. Mi smo bili fenomenalni. Način na koji smo se izdigli posle cele te situacije iz Rija – fenomenalan. 

Ivan Minić: To je bilo prvo takmičenje sa mixom? Ne, mi smo zapravo uvek imali neku formu mixa, od, pa, ja bih rekla neke tamo možda 2011, 2010. Sve je to počelo u okviru evropskih prvenstava, odnosno Evropske streljačke konfederacije. Ali ranije se zvalo Air50, na primer. Air50, pa se zvalo President’s Cup, pa se zvalo President’s Trophy. Znači, nije bilo zvanično takmičenje. Bilo je u okviru prvenstva, ali nije bila olimpijska disciplina, već je to bilo kao revijalno takmičenje, gde, ako učestvuješ i pobediš, dobiješ nagradu od predsednika Evropske konfederacije – da li je on lično sponzorisao to takmičenje, ili neko drugi, ne znam ni ja šta, ali znam da mislim da čak nije ni ulazilo u bilans medalja. Znaš, to je bukvalno bilo revijalno takmičenje. Prva godina gde je mix bio zvanično takmičenje bila je, mislim, 2018, samo ne znam da li na prvenstvu Evrope ili na svetskom prvenstvu u Čangvonu. A to pamtim zato što smo Damir i ja bili četvrti na tom svetskom prvenstvu i nismo stigli u situaciju da se borimo za zlatnu medalju zato što se tada čak i za mix delila kvota. Odnosno, nije se delila kvota tako da oni koji su tada pucali u mixu dobijaju kvotu, nego je timski deljena kvota. Mislim da je tada tim Rusije ili tim Kine osvojio zlatnu medalju, i kao, ok, imamo kvalifikovan tim Kine u mixu za olimpijske igre. 

Ivan Minić: Pa ko će biti? Videćemo. 

Zorana Arunović: Ko će biti – videćemo, ali imamo svakako mix kvalifikovan. I to je bio prvi i jedini put. Posle toga više nije mogla da se kvalifikuje kvota za mix i to je bilo to. 

Ivan Minić: Ali moraš da imaš i jednog i drugog strelca. 

Zorana Arunović: Moraš da imaš kvalifikovanog pojedinačno ženskog i pojedinačno muškog strelca, i onda, ako su i u disciplini, ti možeš da sastaviš mix tim.

OLIMPIJSKI CIKLUS TOKIO

Ivan Minić: Kako je izgledalo sve ovo što je sledilo nakon toga za Tokio, pošto je to prilično jedinstvena situacija? 

Zorana Arunović: Uf. Pa, prvenstveno, došlo je do tog svetskog prvenstva u Changwonu, u Koreji, gde smo Jelena i ja po prvi put izašli i javno rekli: idemo na kvotu, idemo na medalju, idemo na kvotu, jer kvota se uzimala tako što uzmeš medalju na svetskom prvenstvu. Idemo na kvotu, idemo na medalju, jer situacija koja je bila za Rio de Janeiro ne sme da se ponovi i moramo da idemo sada, uzmemo, videćemo da li ćemo uspeti, ali da, najavljujemo medalju. I kako smo najavile medalju, tako smo i izašli i uzeli. Ja sam tada, sećam se, opalila 583, što je bio poprilično dobar rezultat, i opalila sam nešto jako, jako dobar miks, toga se isto sećam, i sećam se da mi je razum zapravo na tom takmičenju sačuvalo to što sam u isto vreme, u Koreji dok sam pucala, spremala ispit iz ukrajinske književnosti, tako da učila sam. Znači, gledano kvalifikovano, išla sam: prvo učim, učim, učim, pa onda, ok, radimo trening, i onda, kao svi, znaš, idu negde da se prošetaju, ja se vraćam i učim, jer meni to me drži onako u lepom jednom fokusu. I kada smo se kvalifikovale, onda smo znali, ok, sad imamo dve godine da radimo, da baš, baš radimo. Ja jako volim da radim, posebno sa Jelenom, zato što joj verujem, i imali smo 2019. godine evropske igre u Minsku kao jedno od, to je bilo zapravo, čini mi se, najvažnije takmičenje u toj godini. Imali smo prvenstvo Evrope i evropske igre, i cilj je, naravno, bio da uzmem pojedinačnu medalju, jer ja sam odmah prvog dana takmičenja uzela srebrnu medalju u mixu, i ja sam narednog dana uzela zlatnu medalju. Mislim da sam čak i bila jedina iz našeg tima koja je tada uzela zlatnu medalju na tim evropskim igrama, a u streljaštvu sam i bila jedina koja je uspela da odbrani svoju zlatnu medalju koja je osvojena bila u Bakuu 2015. godine. I to nam je, ono, reklo kao: ok, na dobrom smo mestu, sve je super, radimo. Međutim, ono što se desilo pre Minska jeste da sam ja imala jednu delimičnu rupturicu, jednu parcijalnu rupturicu mišića podlaktice desne ruke, zbog čega nisam smela da treniram jedno sedam dana. To se sve dešava neke, recimo, pa možda nekih desetak, petnaest dana pred odlazak u Minsk, i ja, naravno, kao: joj, pa kako ću, panika, ovo, ono, znaš, i Jelena koja kaže: ti jako imaš puno akumuliranog rada, mi imamo jako puno akumuliranog rada i ti si neko kome ne treba puno da se vrati, sve je ok, veruj meni. I ja, kao, ok, ako ti tako kažeš. I stvarno, mislim da sam tada postavila rekord kvalifikacija, evropski rekord kvalifikacija, i, naravno, osvojila zlatnu medalju, što mi je onako opet potvrdilo da Jelena zaista zna o čemu priča, da to što radimo, da je jako dobro. Onda, 2020. godina… mislim, odakle početi? 2020. godina, da krenemo od početka. Imali smo to evropsko prvenstvo u Vroclavu, gde sam ja bila, mislim, prva ili druga ispod crte za finale, loš je bio rezultat. Međutim, to je bilo potpuno očekivano u tom trenutku i kao, skroz je to ok. Onda smo se vratili u Beograd, imali smo, sećam se, 8. marta smo imali prvenstvo države i to je bio zapravo poslednji put da sam ja videla Boganu 8. marta 2020. godine, i 16. marta, na Jelenin rođendan, je kod nas proglašena epidemija i stavili su nas u lockdown. Vrlo brzo nakon toga je rečeno da je doneta odluka da se olimpijske igre pomeraju za godinu dana. Niko srećniji od mene, niko srećniji od mene, zato što, kako me pogledalo, niko srećniji od mene, zato što ću imati još godinu dana da radim. Znači, imaću još godinu dana da se bolje spremim, da budem još bolja. Znači, u sportu ti je uvek tako, znaš da imaš konkurenciju koja ti diše za vratom non-stop, dišem ja njima, dišu oni meni, svi dišemo jedni drugima za vrat, znači to je tako nekako normalno. Ali ja nekako uvek pokušavam da nađem, to je suština sporta, da uvek pokušavaš da nađeš način da budeš malo samo ispred onih koji te jure. Ja sam nekako tih godinu ekstra dana shvatila kao mogućnost da budem još malo ispred svih, zato što sam videla, posebno, da svi prave sada pauze, svi se odmaraju. Moraš, kao, ko neće Zorana da odmara, sva će Zorana da radi još više, više, bolje od drugih. I stvarno, kako je proglašen karantin i vanredno stanje, nismo išle u streljanu, ali ono što mi je bilo dostupno jeste da ja tim vazdušnim pištoljem radim te vežbe okidanja na prazno, naravno bez dijabole, prazna boca, sve je prazno. Vežbe nišanjenja, kondicioniranje, jačanje i sve to, i da čekam taj trenutak kada mi kažu “ukinuto vanredno stanje, može da se trenira”, da budem najspremnija ikada i da nastavimo dalje. I to sam sve iznaša i uradila, i onda je, u međuvremenu, i Bobana preminula. Preminula. I to je baš nešto što je, ja kažem, meni obeležilo 2020. godinu. Znači, nikako pomeranje Olimpijskih igara, COVID, ne – nego to što je neko ko je bio toliko blizak i jedan veliki deo naših života više nije tu sa nama. Nije više tu, iz tako jednog bizarnog razloga, nakon porođaja, znaš, kao… To je moja drugarica od 30 godina. Ja sam starija od nje tada bila, koliko sam bila, četiri godine starija od nje. Ja sam tu-

Ivan Minić: Aktuelna evropska šampionka.

Zorana Arunović:  Aktuelna, da. Ona je na tom prvenstvu u Evropi, gde sam ja bila deseta, jedanaesta, ne znam, deveta, jedanaesta, ona je u petom mesecu trudnoće izašla i osvojila zlatnu medalju. To je bilo neverovatno. I nakon par meseci nje više nije bilo. I to je baš bilo… To je tako jedna teška stvar, i to je tako jedan veliki udar bio. Znaš, prvo, to je neko sa kim si se viđao više nego sa sopstvenom porodicom u nekim trenucima. Znaš, neko ko je razumeo tvoje neke profesionalne, mislim svakako privatne, ali profesionalne sumnje. To je neko sa kim sam mogla da pričam. Neko ko je tek rodio svoje dete, ko je trebao tek da živi svoj najbolji život. I onda se to nije desilo. Ako govorim u profesionalnom smislu, to je neko takođe ko je i mene stimulisao da ja budem bolja i za koga sam uvek znala – opasno, treba se čuvati. Malo te pogura. I onda dolaziš u situaciju da sada vi nastavljate da trenirate, a nešto ti fali. Neko ti fali. Fali. I onda shvatiš, fali ti ona. I onda, ne znam… To mi se desilo isto i kad je tata preminuo. Znaš, izađeš na ulicu i vidiš tako nekoga s leđa i misliš – to je on. Pa onda, posle ne znam ni ja koliko vremena, prosto prestaneš da očekuješ da je to taj čovek. Njega više nema. Tako isto, znaš, i ona. Izađem na ulicu i vidim neku devojku tako sleđa, i kao – evo je, oh, pardon, to je ona. Pojavila se. Izvini, vidi mi je, liči mi na nju. Nikad ne vidiš lice, po licu znaš da to nije ona, ali liči ti. Želiš da to bude ona, ali nje više nema. I onda taj odlazak na međunarodna takmičenja… Ja znam, ona i ja pucamo, a nje više nema. E, to je bilo teško. To je stvarno bilo teško. Taj profesionalni deo. U privatnom da ne pričamo, to je bilo katastrofa. Ali profesionalni deo je isto bio jako, jako težak. I onda, kada mi neko kaže “2020. godina, korona”, ne – 2020. godina otišao je s ovog sveta neko ko nije trebao nikako da ode. 

Ivan Minić: Ima taj moment… Ja ne očekujem da ću da sretnem neke ljude, ali krenem da im pišem poruku, i onda shvatim da… 

Zorana Arunović: Da. Ja sam pronašla, recimo… Da će ovo sad da postane tužni podcast? Neće. Ne. Ja sam pronašla neku utehu u pisanju pisama. 

Ivan Minić: Moraš da nađeš način da guraš dalje. Strašno. 

Zorana Arunović: No, nećemo da idemo u tugu. Ok, prelazimo na 2021. godinu. 2021. godina – i dalje ono, imaš puno restrikcija…

Ivan Minić: Polu COVID, pola… 

Zorana Arunović: Sećam se, idemo na prvenstvo Evrope, zakazano za maj. I uvek, znaš, prvenstvo Evrope je uvek tamo februar, mart… Evo i sad imamo ove godine sredinom marta u Osijeku. I prvenstvo Evrope u maju, kraj maja, druga polovina maja. Super, interesantno. I kako se završi to prvenstvo Evrope, možda par dana pauze, i onda idemo na Svetski kup u Osijeku. I dalje, znaš, sve ide manje-više. Imaš neke podciljeve, neke manje, kratkoročne ciljeve, na osnovu kojih proveravaš da li ti se rezultati dobro kreću, da li je sve kako treba, jer, naravno, dugoročni cilj jeste osvajanje medalja na Olimpijskim igrama. I sad, manje-više, to je sve ok. I u Osijeku, ne znam šta je bilo, znam samo da smo Damir i ja uzeli bronzanu medalju u miksu, i to je bilo kao ok, sve super, vraćamo se nazad. Međutim, nešto, znaš, osećam – nije to to. Nešto mene rame boli. I svakog dana me sve više i više boli, kao da me… Kao da me u toku dana sve više boli. Nikako ne prestaje. Ali to što boli, boli na jako čudan način – i tupo i oštro, vrlo centralizovano, i širi se. I ne znam šta je, ali znam da je jako čudno, i da mene boli podlaktica. Kada hoću da… Ne mogu da pucam. Znači, stanem da pucam, nemam kontrolu nad oružjem. I to je bilo izuzetno alarmantno. I kako se to pojavilo, ja odmah pozovem doktora da me snime. Radimo magnet i ispostavi se da tu… A rame boli, boli, ne zna se gde više boli. Boli rame, boli lakat, boli triceps, boli biceps, sve me boli, plećka… Na kraju se ispostavilo, snimam, da su popucali mišići rotatorne manžetne, da se tu napravila jako velika povreda. Sad, ja mogu da pričam samo napamet šta je bilo i postoji velika šansa da ću nešto da pogrešim, ali bila je u pitanju jedna velika povreda. I to se sve dešava, pa jedno 40 dana pred Igre. Četrdeset. Tako. I šta ćemo, kako ćemo? Mislim, ja sa ovim mogu da idem, ali ja sa ovim ne mogu ništa da uradim. Ja sa ovakvom povredom… Mislim, ja nemam šta da radim na Olimpijskim igrama, moram ovo da zalečim. I odlazim kod fizija tadašnjeg i on meni kaže: “Ok, ovo je ozbiljno, ali možemo za mesec dana da saniramo, ali tih mesec dana ne smeš da treniraš.” Znači, sa 40 dana do Olimpijskih igara, kaže – mesec dana nema treniranja. 

Ivan Minić: Top rok. 

Zorana Arunović: Ja sad ovako gledam – gotov si. Ne vidiš kako sad sam malo crvena, tada sam bila kao bulka crvena. I Jelena me ovako smiruje: “Polako, polako, polako, smislimo, samo polako.” Jelena je… Jelena, ako nisi shvatio, Jelena je moj čuvar mog razuma. Jelena je žena zvana racio. I kako se završio taj pregled? Prvo, ja sam bila očajna, pa sam otplakala par tura. I onda smo shvatili da moramo da budemo izuzetno proaktivni, da moramo da smislimo kako ćemo, šta ćemo, i napravili smo plan. Dakle, fizio, Jelena, psiholog, kondicioni i ja, nas petoro brainstormovali smo i napravili ovakav plan – pošto je doktor rekao da ne može da se trenira desnom rukom, nije pominjao levu ruku. Pa ja odem svaki dan, odradim svoj trening, i od zagrevanja sve je ostalo isto – bukvalno sve. I obim, i intenziteti, i dužina trajanja treninga, i redosled vežbi – sve je ostalo isto, samo što neću da pucam desnom, već levom rukom. Ja sam odmah istog dana nabavila levi rukohvat, namontirala na rezervni pištolj i otišla da pucam. I onda sam imala tu rutinu – budila sam se u isto vreme, išla u streljanu u isto vreme, sve radila kao da radim svoj standardni trening, samo što to nije bilo desnom, već levom rukom. Fun fact – za mesec dana sam bila izuzetno precizna. Posle mesec dana sam bila izuzetno precizna levom rukom. I onda bih, recimo, radila trening od 9 do 12, već negde oko 12:15, 12:20 bih izlazila, onda bih u jedan sat počela tretmane u hiperbaričnoj komori, do nekih 2, 2:15. U pola 3 mi je počinjala rehabilitacija, pošto je bila u istom kompleksu, rehabilitacija koja je trajala, pa do nekih pola 7, 7, pola 8, zavisi. U sklopu te rehabilitacije sam imala čak i jedan deo koji je bio isključivo kondicioni trening za ostatak tela – znači, ništa desna ruka, samo ostatak tela, da se ostanu mišići u tonusu. I onda kući. Čak smo i mamu povukli iz sela, pošto je mama logistička podrška koja je u svakom trenutku tu, samo joj kažem: “Tad i tad budi tu.” Ona donese ručak, nešto mora da se pojede, jer ti nemaš vremena da se brineš imaš li ručak ili nemaš. Ako neko drugi ne brine, ništa. Ceo dan. I to je bio režim. Mesec dana. I sad, šta smo mi uspeli time da pokrijemo? Ja sam na taj način uspela da pokrijem više stvari. Prva stvar – da ostanem u kontaktu sa oružjem. Ostanem potpuno u fokusu na ono što radim, vežbam preciznost. Iako je ona levom rukom bila dosta narušena, naravno, jer sam ja dominantno desnoruka, vežbam nišanjenje. Svesna sam da radim najviše što mogu. Dakle, nisam onako na pasivnoj rehabilitaciji, već vrlo aktivno učestvujem u svojoj rehabilitaciji, radim najviše što mogu za sebe. I peta, i zapravo najvažnija stvar koja ide iz ove četiri, jeste da sam na taj način uspela da sačuvam svoj razum. Zato što, dok se ja rehabilitujem i ležim tamo, moje kolege uredno šuketaju po Osijeku, znaš kako pršti sve od rezultata. I onda shvatim da ja to ne mogu da gledam. Samo izbrisala sve društvene mreže, da me ne bi vuklo da gledam, jer meni, suštinski, ja jako volim da gledam svoj sport, volim da pratim rezultate. Ali u tom trenutku mi nikako to nije prijalo. Uzmem sve i izgasim. Znači, nisam čak ni vesti čitala, nego sam samo igrala neke igrice za koje nije potreban internet, da me slučajno nešto ne povuče. Kada smo završili tih mesec dana rehabilitacije i sad, na kraju, on meni kaže: “OK, sad može.” Ja odem, pogledam, bolova nema, kontrola, nad oružjem top, i kako je mozak neverovatan jedan organ koji je napravio fantastičan transfer sve one preciznosti koju sam ja vežbala levom rukom na desnu stranu. Kada sam krenula, moja tehnika je bila tako lepo iščišćena, tako osvežena i ja sam bila toliko precizna, i ta preciznost se samo povećavala iz dana u dan. Bukvalno, taj trend preciznosti je rastao iz dana u dan i onda je došlo vreme da odemo u Tokio, gde smo otišli, i tamo se nastavio taj trend rasta preciznosti. I onda je došlo vreme da se puca, a za pucanje video si da meč traje 60 dijabola. I ja sam nekih 45 dijabola bila u Top 8. Top 8 ja uvek naglašavam da je najbitnije, zato što kod nas 8 strelaca ide u finale, onda se resetuju rezultati i ti odatle zapravo dobiješ šansu da se boriš za medalju. Ti moraš da dođeš do Top 8, moraš da dobaciš, moraš da dođeš do Top 8 da dobiješ šansu da se boriš za medalju i to ti je uvek prvi korak. Znaš, ono kad kažem: “Ja bih volela medalju.” Jelena mi kaže: “Ne, vrati se korak unazad. Znaš šta je prvi korak? OK, idemo prvo finale, da ja dođem do Top 8.” E onda možemo da razmišljamo dalje. I 45 hitaca sam ja bila u to, posle baš sam se dobro držala u vodećoj toj grupi. Međutim, poslednjih 15 ja nisam imala više snage, jer ti kad mesec dana ne koristiš tu ruku, ti ne možeš da radiš na svojoj snazi i na izdržljivosti, jer ono što najviše što smo mi mogli da uradimo jeste da radimo na preciznosti kroz rad levom rukom, što smo fantastično uradili. Međutim, ono što nikako nismo mogli da sredimo i nikako nismo mogli da utičemo na to, zapravo jeste ta izdržljivost. I nažalost, ja sam završila, ja mislim 17. Tu sam pala u poslednjih tih 15 hitaca, nisam došla do svog olimpijskog finala i svoje prilike da se borim za olimpijsku medalju za koju zaista smatram da je zaslužujem. I to je bio jako težak trenutak, zato što sam znala da se ovo nije desilo, da bih ja sigurno, sigurno imala finale, imala bih šansu za medalju. Medalju odlučuje mnogo, mnogo nekih faktora, ali bih imala šansu. I tada sam po prvi put, sećam se, izašla sa vatrene linije i videla sam Jelenu. I videla sam njen izraz lica, ja taj izraz i dan danas ne mogu da zaboravim. Taj njen izraz lica, gde ja mislim da je i ona isto vrlo dobro znala šta se desilo i da sam ja zapravo jako precizna i da bih verovatno 99% bila u finalu i možda čak imala i još neku medalju danas da se to nije desilo, ta povreda. I sela sam, sela sam na svoje mesto iza vatrene linije i sećam se da sam stavila ovako glavu u ruke i po prvi put da sam plakala na strelištu i da me ništa nije zanimalo. Znači, nisam mogla, zapravo, ne da me ništa nije zanimalo, nego da uopšte nisam mogla da se zaustavim. I onda je Jelena došla, Jelena me zagrlila. I ima ta jedna slika, slika koju je napravio fotograf Olimpijskog komiteta Srbije, gde tačno vidiš, ona gleda negde, onako neki pogled izgubljen u daljinu, ona u šoku, ja u šoku, ja plačem, i ona koja je tu, znaš, zagrlila me, ali služi, znaš, da me zagrlila tako da niko ne može da me vidi. I ništa, dali smo jedno sat vremena da se isplačem i onda smo morali da se vratimo nazad u radnu atmosferu, zato što smo imali miks. A to je problem, mislim, problem, uslovno rečeno problem, to je specifičnost Olimpijskih igara, gde se tebi discipline smenjuju i idu kontra traci i gde ti praktično ne možeš, nije dobro da se prepuštaš tome šta osećaš, kako osećaš, šta se dešava, da razmišljaš o tome da li si tužan, da li si srećan, da li si potišten. Ti ne smeš, ako samo pustiš malo da razmišljaš o tome, ti si gotov. Znači, Olimpijske igre zahtevaju najveću racionalnost, tvoj najveći, najveći stepen racionalnosti koji možeš ikada da iskažeš. I onda smo, ok, bili smo vrlo racionalne što se toga tiče. Propisali smo: “OK, sat vremena mogu da plačem.” Sat vremena. I onda je Jelena došla i rekla: “E, sad je vreme da moramo da se sredimo.” Ja sam kao malo tu uspela, pomogla mi je ona da se ja sredim. I otišli smo nazad u smeštaj. Sutradan, ja mislim da je bio prvi event miksa. Onda smo izašli da pucamo u miks i ušli smo u borbu za bronzanu medalju. I dobro smo pucali, očigledno ne dovoljno dobro da bismo ušli u meč za zlato. Ali ušli smo u meč za bronzu, što je za mene bilo kao: “Ne mogu da verujem kako sam se izvadila iz ovog knockdowna.” Mislim, svaka čast,   dolazim u situaciju da se borim za bronzanu medalju i, onako, otišli smo spremni da se borimo. Međutim, izgubili smo i, ako se sećaš onoga što sam ti rekla za sudije koje ne poznaju pravila, tada se desila jedna situacija koja je direktno uticala na nas. Mi, recimo, nikad nismo pričali o tome, nikad nismo želeli da na kraju bude: “Eto, oni krive sudije za to što su izgubili.” Ne krivim sudiju, ali ne krivim nikoga, krivim samo sebe ili nas što nismo bolje pucali. Ali smo imali situaciju da na Olimpijskim igrama finale sudi čovek koji ne zna pravila. Dakle, kogod traži time-out, isto kao i u odbojci, ako naš selektor traži time-out, pa i protivnički selektor, svi koriste taj time-out za razgovor sa ekipom. E, pa ovde se to nije desilo. Gde ukrajinski trener traži time-out, mi smo najzad krenuli da radimo nešto dobro i, naravno, oni traže time-out da nas prekinu. I Jelena kreće, i njoj izlazi sudija i gura je, i kao: “Ne, ne, ne, ne može.” I sad, nas dvoje očekujemo… Ja znam, mi znamo koja je rutina, znamo kako se radi, kako mi radimo. To ti je kao da imaš neku svoju rutinu, i neko ko nema veze, ko ne zna kako funkcionišeš i ne zna kako se ponaša u skladu sa pravilima, ne dozvoljava ti da funkcionišeš tako, zato što on ne zna pravila. I samo kao: “Ne, ne, ne, ne može sad.” Jelena ga gura, kao: “Pusti me da priđem.” “Ne, ne, ne, ne može,” kao: “Oni su tražili time-out i sad ti ne možeš.” I dok ona kreće da se razjašnjava sa njim, ovaj se već vratio, znači skratio je svoj time-out. Ona ništa nije mogla da nam kaže, nešto je viknula, ne znam ni šta je viknula. Mi smo, naravno, krenuli da gubimo i to je bilo to. Ne kažem da je to uzrok, ni malo, znači da smo mi bili bolji, imali bismo bronzanu medalju, čisto da se zna. Ali to je samo jedna od stvari koja je bila deo tog nesrećnog finala. 

Ivan Minić: Dobro, to su stvari koje bi trebalo da budu apsolutno nedopustive na takvom takmičenju.

Zorana Arunović:  Pa kod nas je dosta stvari dopušteno, to si verovatno uspeo da vidiš, na nivou svetske streljačke federacije mnoge stvari koje su nedopustive su vrlo, vrlo dopuštene. No dobro. I znaš, i onda završi se to, tu sam opet četvrta. Pa treće Olimpijske igre, ja drugi put četvrta. Sad, s jedne strane, ono, kao: “Bravo, mačko, mesec dana nisi trenirala, sad si četvrta na Olimpijskim igrama, bravo!” Ali ne, znaš, meni je to toliko nekako taj neki glasić, tu tako nekako mali, znaš, ne čujem ga. A s druge strane imaš ovaj jedan glaščinu koji viče: “A opet si četvrta! Pa ti kao nikad, nikad ništa!” Znači, ono, ja sam recimo neko ko je sklon tome da se, kada je teško, ajde, još malo ukanališ. Međutim, to je bio recimo jako težak trenutak, ali sam uz Jeleninu pomoć uspela da se izdignem iznad situacije, da to prosto stavim sa strane, jer nas čeka još jedna disciplina, a to je mali kalibar. Da sam ja u fazonu: “OK, ovo nije moja jača disciplina, ali ja ovo treniram jako dugo i mnogo treniram i idem da se borim.” I opalim najbolji rezultat kvalifikacija u preciznoj paljbi, 296 krugova. To je bio, zapravo, moj lični rekord, karijerni rekord na takmičenjima. I opalim brzu paljbu, 88, ukupno 584, to je moj olimpijski rekord, najjači rezultat te sezone. Pogledam i budem prva ispod crte za finale. Nas pet je delilo isti rezultat, ali, kada je došlo do one promene pravila 2013. godine, više nije bilo da se raspucava, već da se gleda broj nekih unutrašnjih centara. Ja sam imala najmanje i ovako pogledam – prva ispod crte. Znači, ovde prva ispod crte za finale, ovde prva ispod crte za medalju. Ništa, spakujem se, vratim se u Beograd i onda doživim svoj brodolom, koji smo vrlo uspešno pogurali da taj brodolom ne bude u Tokiju, nego da bude u Beogradu. Ali vidiš ti, ja sam mesec dana nisam mogla da treniram desnom rukom i došla sam u situaciju da se borim za olimpijsku medalju i da budem na pragu olimpijskog finala u disciplini koja nije moja primarna. I devojka koja je osvojila srebrnu medalju zapravo ima isti rezultat kao ja. Znači, sveukupno, kad pogledaš, Tokio je stvarno bio… Tokio mi je, zapravo, pokazao da sam ja jako utrenirana i da sam ja jako dobra, ali da sam imala povredu koja se desila u jako, jako nezgodnom terminu.

Ivan Minić: Ja se sećam, pratio sam kvalifikacije i to je bilo zbog termina koji su bili noćni i sve ostalo. I sećam se da je Olimpijski komitet objavio da si ušla u finale jer poslednji hit, ne mislim, vidi, nije uopšte bila velika greška. Da, ostalo ti si jedan od poslednjih hitaca u kvalifikacijama, opalila, već su bili gotovi svi pre tebe. Ti si bila osma.

Zorana Arunović:  Ne, ne, ne, ne, ne, ja sam pucala u prvoj partiji. Ja sam pucala u prvoj partiji. 

Ivan Minić: Onda je neko prebacio u poslednji hit…

Zorana Arunović:   Postoji šansa, postoji šansa da je bilo neko dopucavanje i da se to onda kasnije tek sabralo, pa da je zbog toga. Ali, znači, nisam ni gledala kada sam završila. Znači, kada sam pogledala sve to kako stoje, to mi je bilo inače poslednje takmičenje malim kalibrom i ovo, mislim da sam ga završila onako na jedan dobar način. Naravno da je moglo da bude bolje da sam ušla u finale. Međutim, sa kažem, vrlo ponosno sam završila sa jednim ličnim rekordom na Olimpijskim igrama, sa najboljim rezultatom u toj sezoni, onako baš sam dobro završila taj deo svoje karijere i spakovala se, vratila se nazad. I onda sam doživela svoj brodolom. Jelena je ostala, kako se zove, morala je da ostane u Tokiju da pomogne tamo, da se isprate ostali strelci koji su ostali zapravo tamo, koji tek treba da pucaju. Ali se sećam da, po povratku u Beograd, mama je bila tu, tetka je bila tu, brat je bio tu, familija je bila tu, ali ja nikoga nisam htela da vidim. Baš ni sa kim nisam želela da se vidim, nikoga nisam. Da te smaram, ajde, živeli i šta vam da. Nakon toga, ništa, vratila sam se kući. Sedam dana nisam izašla iz stana, sedam dana se nisam nikome javljala, sedam dana, ako bih izašla iz kreveta da odem do toaleta, to je bilo to. Što se kaže, post Olympic blues me je sastavio, zajedno sa mojim nekim neispunjenim željama i sa shvatanjem da je ovo sve moglo da bude mnogo, mnogo drugačije. Jer sam, pre nego što se desila ta povreda, ja sam Tokio krstila kao igre mog života. Ovo su igre mog života, ovo su igre na kojima ja osvajam medalju. Međutim, to se sve nije desilo. 

OLIMPIJSKI CIKLUS PARIZ

Zorana Arunović:  I onda, kako se završio Tokio, ono čemu smo malo pre pričali, nema više postolimpijskih godina, jer mora da se skrati ciklus i ti praktično iz 2021. ulaziš u 2022, koja je prepuna, krcata takmičenjima, krcata, jer kreću kvalifikacioni turniri, svi vibriraju, svi su, tenzije na maksimumu. Sad ja kao, ja treniram, a sve što osećam je da ja to ne želim da radim. Ja ovo zaista ne želim, ja sam umorna, meni je potrebno da se odmorim. A nemaš vremena, nemaš godinu dana, ne postoji da se odmoriš, da se sabereš. I nastavila sam da pucam, iako je sve moje govorilo da ja to ne želim i da je meni samo potrebno da stane, malo stane, stane. I pucaš i ne uživaš u tome, ali meni ide dobro. Izašla na Prvenstvo Evrope u Norveškoj, osvojila srebrnu medalju, osvojila sa Damirom bronzanu medalju ekipno. Ne znam da li smo osvojili medalju. Onda smo izašli na neke svetske kupove, svetski kup u Kairu, osvojila sam isto medalju, pa sam, ne znam ni ja gde smo još izašli, osvojila medalje. I spremamo se. Cilj te sezone jeste osvajanje medalje na Svetskom prvenstvu, ali uz medalju ide i kvota. Ja ne želim, ne želim ništa što ima veze s Olimpijskim igrama. Ali samo, ali želim jako da uzmem medalju na Prvenstvu sveta, ali ne želim ništa što ima veze s Olimpijskim igrama. I ovaj, izlazim na to Svetsko prvenstvo, ostvarujem fantastičan rezultat od 590 krugova. A, no, što sam ti rekla, da sam na čitavih 10 minuta bila kraljica univerzuma i svega. Ulazim u finale i osvajam bronzanu medalju, za 0,1 zapravo ispadam iz borbe za zlatnu medalju. Kao, ja sam srećna. I onda ovaj anonser kaže: „I bronzana medalja – Zorana Runović“, i ja se radujem. Kaže: „I kvota za Pariz.“ Rekoh, znači, moj, zaista, onako najiskrenija moja reakcija, to je bila: „O ne, o ne, opet ja ovo, opet moram da radim.“ A još se nisam oporavila od Tokija i nisam bila srećna zbog toga. Uopšte nisam bila srećna, a opet sam je, na prvom takmičenju na kom sam učestvovala, uzela. Jer je bila ideja kao, ako uzimamo, da imamo što više vremena. Međutim, nisam ni razmišljala o tome koliko ima vremena, već sam bila u fazonu: „Ja ovo ne želim.“ Mislim, sve je super, ja pucam jako dobro i to je sve lepo, ali sve u meni govori da ja ovo ne želim da radim jer mi je potrebno da se odmorim. Međutim, negde, kako je godina prolazila, posebno ta naredna godina, znaš, i taj glas koji ti govori: „Ja ovo ne želim, ja ovo ne želim“, nekako se izgubi i ti to prihvatiš kao da je to tvoja normalna. I ti samo nastavljaš i pucaš, pucaš, pucaš i shvatiš da ti to jako dobro radiš i da opet počinješ da uživaš u tome. Međutim, u celoj toj 2023. godini su se dešavale jako, jako čudne stvari. Znači, mi smo imali, imali smo tri cilja u toj sezoni. Cilj je bio na prvom Evropskom prvenstvu da se uzme pojedinačna medalja, to je u Estoniji na vazdušnom. Drugi cilj je pojedinačna medalja na Evropskim igrama i treći cilj je pojedinačna medalja. U međuvremenu su i pravila promenjena i sad svake godine postoji neko Svetsko prvenstvo, i kao, uzimanje medalje na tom Svetskom prvenstvu. Mi smo najavili tri medalje, nismo ni jednu jedinu uzeli, što više, nismo bili ni blizu. Ja sam se cele godine mučila prvenstveno sa kvalitetom opreme, oružja, jer kako je došlo do ove promenjene situacije između Ukrajine i Rusije, tako je taj neki materijal koji je dolazio, ne znam da li iz Rusije, ne znam da li iz Ukrajine, bio promenjen. Morali su iz fabrike da uzimaju drugog proizvođača, koji to nije radio na taj način, nije materijal bio kvalitetan i onda se oružje vrlo, vrlo često kvarilo. I ja, Boga mi, mislim da ne znam, nisam sigurna da sam bilo koje takmičenje od ta tri velika u 2023. uopšte odradila bez nekog problema sa oružjem. I to nas je naučilo da uvek, u svakom trenutku, moram da imam rezervno oružje, da uvek mogu da izvučem rezervni pištolj, da, ako ovaj ne radi kako treba, idemo sa rezervom. Međutim, desilo se tu i jedno veliko, baš, baš veliko trovanje u Limi, u aprilu, koje je mene toliko… Ja ne znam, moj organizam se oporavljao narednih šest meseci, ako ne i sedam meseci. Znači, moje zdravstveno stanje je nakon tog trovanja bilo katastrofalno narednih sedam meseci i to je izuzetno loše uticalo na rezultate koje sam imala. I posle, kada sam otišla opet kod doktora, onda mi je rečeno, kada smo eliminisali sve što se dešavalo, sve moguće, da kažem, stvari za koje je doktor mislio da se dešavaju, došli smo samo do zaključka — ona je došla do zaključka — da je to samo jedan od onih slučajeva kada ti to trovanje toliko iscrpi organizam da mu je potrebno mnogo meseci da se vrati u normalu. Ali ta Lima me, znaš… Evo ti fun fact. Znači, ja sam završila u bolnici i izašla sam, tipa, u jedan-dva ujutru iz bolnice, dobila sam neke lekove koje sam uspela da unesem u sebe i spavala sam posle toga 13 sati. Propustila sam svoj meč, nisam mogla da stojim, nisam mogla ništa da radim, pošto je to bilo puno onesvešćivanja i svega. Propustila sam svoj meč. I sledeći dan meča, kada sam se probudila, negde oko jedan-dva, ne, bilo je oko dva sata popodne, sećam se, sećam se da sam rekla Jeleni: „Ah, ja se osećam dobro.“ A ona me ovako pogledala: „Šta se osećaš dobro?“ Pošto je mislila… Ja sam toliko loše bila da je mislila da ću morati da ostanem da ležim u bolnici neko vreme da bih mogla da se vratim. Jako, jako je to loše bilo i dan-danas ne znamo od čega, šta je bio uzrok toj infekciji, pošto možda čak nije bila ni neka infekcija. I onda sam negde, onako, usput rekla: „Znaš, ako se ovo ovako nastavi, ovaj trend da se ja dobro osećam, ja bih volela sutra da pucam.“ I onda sam samo otišla u toalet da ne moram da se suočim sa njenim pogledom, male strategije koje imam u odnosu sa njom. I onda sam se vratila nazad, ali nisam htela da je pogledam, i kao legla u krevet, drndam telefon, nešto. Ona kaže: „Ti ozbiljna? Da, bože sačuvaj!“ Kaže: „Do malo pre si se rastavila od života, ti kažeš — ne znaš da nisam znala da li ću moći da te vratim kući, šta ti je? Ne znam koliko puta si se onesvestila, držala sam te da se ne skljokaš na pod, a ti… normalno?“ Kažem: „Dobro, dobro, razumem.“ I dobro, vidim ja, posle par sati, kažem: „Bože, ja se osećam odlično.“ Kažem: „Bože, ja se osećam odlično.“ Samo me onako gleda. Kažem: „Vidi, mogu da stojim na dve noge.“ Ona je rekla: „Neću ja tebi ništa da sugerišem, ne, ne, nikako, ali ukoliko ti budeš mislila da je to u redu da ja sutra izađem na vatrenu liniju da pucam, ja se neću buniti.“ I onda, znaš, kao, gledam je i kao: „Ajde, mani, znaš, beži bre.“ Si ti normalna . I bilo je nekih osam-devet uveče. Sad, ja sam morala malo da izađem u šetnju da se protegnem. I sad, sele smo negde na piće, to jest, ja da pijem, ne izotonik, nego što sam dobila neke elektrolite. Ja imam roze elektrolite u flašici iz bolnice još, a ona pije kaficu, šta je već. Tu su bili i Goran i Damir, i sad ja kažem Goranu: „Rekoh, pitaj ti, pitaj ti.“ I kaže on: „Jel’ ti,“ kaže on mene zove rođena, „jel’ ti, rođena, sutra ćemo da pucamo, znaš?“ Kažem: „Pa ja, eto, ja bih, ako bude sve ok, ja bih.“ I ona me gleda i ništa ne prokomentariše. „Ajde,“ kažem, „pustite me.“ Rekoh: „Ajde, jeste vi normalni?“ Dođemo u sobu, negde je bilo pola 11 uveče, i onda me ovako sedi i gleda: „Jesi ti stvarno dobro osećaš?“ I ja rekoh: „Jao, dobro, znaš, kao, dobro.“ Rekoh: „Da ti kažem, da, da, nije mi više muka, svesna sam, mogu da stojim, ne tresem se, malo sam gladna, doduše, ali šta, tri dana nisam ništa stavila u usta, to je ok, nema veze, neću ni sutra. Ja mislim da, ako mogu da stojim, mogu i da pucam.“ I ona me gleda, kaže: „Svašta.“ Kaže: „Ajde, nema veze, dobro, u redu.“ Kaže: „Ja ne mogu da verujem na šta pristajem.“ I okrene se i ode da spava. Sutra ujutru ja se spremim, robar, tablete, izotonik, ostale neke potrepštine koje su potrebne čoveku koji ima probleme, sve ovako spoređeno na moje streljačko mesto. Ja se pogledala gde su prostorije koje su potrebne čoveku, koji sanitarni čvorovi. Ali, u isto vreme, vidim jednu gospođu koja isto pije roze tečnost, i za koju, kada mi je bilo loše, su me stavili u neki… neki toalet, bukvalno sam se popela na sto u nekom toaletu koji služi kao stanična soba, i tu sam se onesvestila na tom stolu, čekajući lekara. I sećam se da me je probudila, zapravo, probudila me neka buka, to je zapravo ta žena, kojoj se bilo slošilo, pošto je ona sa svoje četiri amige ušla da joj pomognu oko svega što se dešava. I znam da sam ovako, u onom ležećem položaju, gledala cipelice sve vreme. I sledeći dan ulazim na strelište i vidim nekoga ko nosi roze tečnost, ovako pogledavam neku senjoru, rekoh: „Ti si.“ I: „Hvala.“ Eto, hvala telenovelama, na čistom španskom sam pitala: „Kako se osećate danas? Znam kroz šta ste prošli, slušala sam, slušala sam sve, live prenos.“ Pa sam se ovde opet onesvestila, ali dobro, nema veze. I, u svakom slučaju, izašli smo na vatrenu liniju, pucali smo miks, samo smo mogli miks. Mislim da ostaje taj miks da se puca, koji je, hvala Bogu, bio kratak. On je vrlo kratak i vrlo visokog intenziteta, to je 30 dijabola za 30 minuta. Da sam morala da pucam 35, mislim da bih se srušila zajedno sa onim pištoljem, jer sam već krenula, nisam imala više snage da ga držim, da pucam. I nas dvoje uđemo u meč za zlato protiv prvog tima Kine. Ja kažem: „Jao, Bože, Damire, mislim, kako ću ja?“ Ja sam jedva, jedva sam ovo odpucala, ono bukvalno na svoju neku treniranost. Ali, ajde, tamo ću sad da se odmorim, malo da se odmorim, pola zemlje malo tog robara, vreme da se puca protiv prvog tima Kine. Napolju milion stepeni u Limi, nema na strelištu nijedne klimatizovane prostorije, sve neka betončina, nema gde da se skloniš, toplo, vrelo. Jao, Bože, neka, neka. Finalna, to je zapravo 50-metarsko strelište, gde su samo stavili neke zavese, kao odvojili tih 10 mesta, i to je kao finalna sala, gde ovako zavesa landara pod vetrom sa svih strana. Znaš, kao, pucamo mi finale protiv Kine, pritisla Kina, ali mi pucamo ko zmajevi. Ja ovako opalim i kažem: „Jao,“ pogledam, a ono 10,8, 10,7, 10,8. Pucam ja finale mog života. Mislim se: „Brate, odakle ovo?“ Znači, manje od 24 sata sam se raspadala u bolnici u sred Lime, pucam, pucam, mi smo pobedili prvi tim Kine. Ja onako, kljakava, Damir je bio top, Damir je osvojio, ja mislim, zlatnu medalju u pojedinačnoj konkurenciji dan pre toga, ja nisam pucala, i zajedno osvojimo zlato. To je bukvalno jedna priča o nekom ko je mogao da se preda, a nije se predao, i o nekoj ludosti, i kada si lud, i kada si mlad, i kada si lud, i kada stvarno voliš to što radiš. I vratim se iz bolnice direktno na vatrenu liniju. Top

Ivan Minić: Izgleda da sve te neke dobre stvari moraju da se dese, a da prethodno bude neki near-death experience. 

Zorana Arunović:  Tako je, tako je, i da, tako je. Ajde, ne pričam dalje. Da, tako je, tako je. 

Ivan Minić: Da kažem, u toj završnici priprema za Pariz sve je opet zbrzano zbog činjenice da postoji godina manje i da mnogo toga mora da se desi. Kako je to tebi išlo? 

Zorana Arunović:  Pa, ne bih rekla da je zbrzano. Ne bih rekla da je zbrzano. Zbrzan je samo taj deo do Svetskog prvenstva, jer nije bilo godine za odmor, ali od onog trenutka kada smo osvojile medalju na Svetskom prvenstvu i plasirale se za Pariz, sve je išlo svojim uobičajenim tokom. Ja ću da pamtim ovu finalnu pripremu za Pariz kao najlepših sedam meseci mog života, moje profesionalne karijere. To je period koji bih ja svakom zaista volela da doživi jednom u životu.“ Način na koji smo se postavili svi u timu u ovoj finalnoj pripremi bio je fantastičan. Načina na koji smo hendlovali sve moguće situacije bio je neverovatan. Naše raspoloženje i hemija koju smo imali bili su fantastični i, kad pogledaš, neko bi sad pomislio da je sve išlo glatko. Zapravo, nije išlo glatko, samo je način na koji smo se nosili sa nepredviđenim i lošim situacijama bio totalno drugačiji. Zbog čega, ne znam, ali je svako od nas doneo nešto malo bolje, pokušao da bude malo bolji, i iz tih malih poboljšanja uspeli smo da napravimo nešto mnogo lepo i veliko. Stvarno je bilo fantastično, stvarno je bilo fantastično, i nekako mislim da bih za sve ove godine koje sam provela u sportu – svih 23 godine – sve dala da još jednom proživim ovo što sam proživela od januara ove godine, od 1. januara zaključno sa 30. jula. 

Ivan Minić: Možda grešim, ali čini mi se da je to period koji obuhvata poslednja velika takmičenja pred Igre, poslednje šanse da se uzmu kvote i sve ostalo. Po prvi put mi se desilo da, prateći situaciju, nisam mogao da znam ko će sve biti tamo. Znao sam vas koji ste osvojili…

Zorana Arunović:  Nisi bio jedini. I ja sam rekla sebi da čekam da dođem u Pariz da vidim ko se sve plasirao. 

Ivan Minić: Opet se nešto drugačije desilo nego što je uobičajeno. Ljudi koji su uzeli kvote bili su oni koji su prošli kroz određene kriterijume, koji su, iako neobični, mogli da se prate. Međutim, ostalo je upražnjenih mesta koja su se popunjavala po nekim dodatnim pravilima. 

Zorana Arunović:  Ono što znam i u šta sam uspela da proniknem jeste da imaš svetska prvenstva na kojima se dele kvote za medaljaše, što je u redu. Mislim da se na evropskom prvenstvu u nekom trenutku delila po jedna kvota po disciplini. Ono što je nova promena jeste da više nema kvota na svetskim kupovima, već se kvote dele na svetskim prvenstvima, kontinentalnim prvenstvima i kontinentalnim igrama. Sve što se nije podelilo na tim takmičenjima dalje se distribuiralo kroz posebne olimpijske kvalifikacione rang-liste, na osnovu kojih su se prikupljali bodovi. Na osnovu te rang-liste, prvi takmičar koji nije imao kvotu dobijao je kvotu nakon određenog datuma. Imali smo i situacije na prvenstvima Australije i Okeanije gde se dele tri kvote, ali ako takmičarke nemaju dovoljan rezultat koji zadovoljava minimum qualifying score, te kvote se vraćaju i ponovo distribuiraju kroz rang-liste. Na primer, u mojoj disciplini, tri žene su osvojile kvote, ali nisu imale dovoljan rezultat za olimpijske igre jer nivo streljaštva u toj regiji nije dovoljno visok. Takođe, imali smo situacije sa sportistima iz nezavisnih zemalja poput Belorusije, a možda i nekih iz Rusije, koji su nastupali pod kodom AIN – Athlete Independent Neutral. Oni su, prolaskom kroz background check, osvajali kvote, ali bi se pred Olimpijske igre sprovodio novi, detaljniji background check, i neki od njih nisu prolazili, pa su se te kvote vraćale i ponovo distribuirale.

Ivan Minić: Uopšte nije bilo komplikovano.

Zorana Arunović:  Meni je sad jasno iako mi je trebalo neko vreme da sve razumem. 

Ivan Minić:  Sada mi je jasno. Ali da, pretpostavljam šta će dalje biti…

Zorana Arunović:  I bukvalno sam došla u situaciju da nisam znala ko se sve kvalifikovao, pa sam morala da tražim slike i informacije da bih videla ko je uopšte u mojoj disciplini kvalifikovan. Tako su se, na primer, kvalifikovali i Turci. Oni nisu direktno imali ni medalje na evropskom, ni na evropskim igrama, ni plasman ni medalje na svetskim prvenstvima, niti su imali plasman za svetsku rang-listu. Međutim, kada je neko nekud vratio kvote, njih dvoje su bili visoko rangirani na toj posebnoj rang-listi, iako nisu imali kvote, pa su njima dodelili kvote. Oni čak nisu ni prvi tim Turske, oni su „Turska dva“, dok su prvi tim Turske činili, mislim, Silman Jilmaz i onaj drugi, ne mogu sad da se setim imena, nije ni bitno. U svakom slučaju, njih dvoje su se kvalifikovali tek kasnije.

Ivan Minić:  Sećam se da je bio neki cut-off datum kada je trebalo da se objavi finalni spisak, a taj rok je probijen. Tek nakon toga su izašli pdf dokumenti sa zvaničnim spiskovima koje sam ja gledao. Tu mi je bilo najzanimljivije jer najviše pratim šta ima od strelaca iz regiona. Bio je zapravo vrlo mali broj strelaca iz Hrvatske i Slovenije, možda jedan i jedan. 

Zorana Arunović:  Na primer, ovaj momak Petar Gorš iz Hrvatske ušao je u finale vazdušne puške. Kada se podvukla crta i neko je vratio kvotu, mislim da je on dobio kvotu tipa dve nedelje pred Igre. Čovek uđe u finale olimpijskih igara u Tokiju i završi na četvrtom ili petom mestu. Sećam se da mu je tada puklo dugme na opremi u trostavu ili nešto slično, ali Petar je fantastičan strelac. Postoji jedna zanimljiva situacija iz Tokija: oni su pucali finale u vazdušnoj pušci baš kada smo Damir i ja pucali kvalifikacije miksa. Kada smo završili kvalifikacije i znali da smo ušli u borbu za zlato, odvojili smo malo vremena da se obradujemo, a zatim smo otišli u finalnu halu da obavimo skeniranje prostora. Damir mi je, pošto je već pucao dan ranije, davao savete: „Obrati pažnju na pod, svetlo, temperaturu, na kamere.“ Rekao mi je da će svetlo da se pali na određenim mestima i da obratiš pažnju ako se kamere šetaju. Naime, sve vreme imamo kamere koje se kreću okolo, što je užasno frustrirajuće. Lepo je što se sve prenosi, ali ne možeš da ne pomisliš da bi strelci trebalo da budu prioritet, jer prenos sa svim tim kamerama postane užasan za nas. Nisam gledala to finale nikada, neverovatno, ali znam da su kamere bile svuda. Sećam se kako smo Damir i ja sedeli i navijali za njih. To su Miran i Petar, drugari, znamo ih sto godina. Baš u trenutku kada je Miran osvojio medalju, kamera je zumirala na nas jer smo se najviše radovali od svih. Posle su mi rekli da smo dospeli na sve portale sa pričom o tome kako sport ujedinjuje ljude i kako je prisutan taj sportski duh na Olimpijadi. Sledećeg dana su oni došli da navijaju za nas. Ne znam da li su to kamere zabeležile, ali njih dvojica su bili prisutni i uzvratili su podršku.

Ivan Minić: Nego…četvrte igre.

Zorana Arunović:  Četvrte Igre, i opet bih izludela da sam završila četvrta. Pazi, nisam ja najgori slučaj. Postoji devojka iz Norveške, Jeanette Dustad. Na Olimpijadi u Tokiju: vazdušna puška – četvrto mesto, malokalibarska puška trostav – četvrto mesto, miks – četvrto mesto. Pariz: vazdušna puška trostav – četvrto mesto, vazdušna puška pojedinačno – peto mesto. U pojedinačnom delu je, mislim, bila sedma, ili nešto slično, a u trostavu opet četvrta. To je žena koja ima živce od čelika, svaka joj čast. Ja bih izludela za toliko četvrtih mesta, ali ona, svaka joj čast, dva olimpijska ciklusa sa najviše četvrtih mesta koje sam ikad videla kod jedne mlade osobe. Baš bih volela da na sledećim Olimpijskim igrama uzme tri zlata, jer mislim da bi to bila kosmička pravda za sve što je prošla. Tri komada, da nadoknadi sve te četvrte pozicije. 

Ivan Minić:   Prvi put dolaziš na Igre svesna da imaš primarnu disciplinu i miks, nema malog kalibra, nema pripreme za mali kalibar koje su drugačije. Sećam se kada sam bila na Evropskom prvenstvu u malom kalibru, gde smo uzeli, mislim, timsku bronzu. I bože, što je to bilo užasno. Ne vi i vaše pucanje, nego količina buke. Jesi li svesna koliko mali kalibar može da proizvede.

Zorana Arunović:  Ali to je samo pištolj zato što je u pitanju kratka cev. Taj isti metak, kada pucaš puškom, zato što je dugačka cev u pitanju, ima jako prijatan zvuk. 

Ivan Minić: Da, slušao sam i pušku.

Zorana Arunović:  Ja recimo jako volim da samo sednem tamo gde puška puca i da ih slušam. Još posebno oni imaju prvo dugačku cev, pa kada montiraju neke tube koje još produžavaju tu cev, to toliko ume da ima lep, lep, lep zvuk. Da kažem, miris isto, kao gledao si uživo tenis, znaš kako je kada lepo udariš onu loptu pa kako lep zvuk pravi. Mislim, ja sam ljubitelj zvuka i ove naš, recimo moj pištolj, nikad neće napraviti lep zvuk zato što je kratka cev i zato što je mnogo bučan.

Ivan Minić: Mali kalibar. Zašto si odlučila da to više ne radiš i kako je bilo sad u Parizu, svesna da kao imaš dve šanse umesto tri? 

Zorana Arunović:  Pa znaš šta, ja sam i u Riju imala dve šanse i u Londonu sam imala dve šanse, jedino sam u Tokiju imala tri šanse. 

Ivan Minić: Ok, nije bilo miks.

Zorana Arunović:  Da, da, da, nego hoću da kažem nije to da je sad bilo nešto mnogo drugačije. Drugačije jeste bilo što sad imam samo jednu disciplinu i nemam to navikavanje na drugo i nemam to šaltanje sa jednog oružja na drugo. Već ovde imam šaltanje u okviru jednog istog oružja na dve različite discipline koje, koliko su slične samo zato što se koristi isti tip oružja i na istoj meta, toliko su totalno, diametralno suprotne discipline. Jer ti kada pucaš single match, imaš sat i 15 minuta za 60 hitaca i ti si praktično gospodar vremena u okviru tih 75 minuta i možeš da diktiraš tempo. A ovde ti se tempo diktira od samog početka, imaš 30 hitaca za 30 minuta i ti praktično ne smeš sebi da daš šansu da negde usporiš, ne smeš sebi da daš da uzmeš previše vremena, ne smeš sebi da daš priliku da se odmoriš. 

Ivan Minić: Nema, ako imaš lošu seriju, možda napraviš pauzu.

Zorana Arunović:  Ma da, ti ovde… Ma ne, lošu seriju ti ovde uđeš u dva hica koja ti se ne sviđaju, ovako staneš: “Ok, stop, sad ću da krenem iz početka.” Imam hiljadu i jednu varijantu kako ja zaustavljam svoj meč, ali to sve zahteva jedno 3 minuta, minimum 2 do 3 minuta. Ti ovde nemaš to. Ti ovde, ako izgubiš 45 sekundi, to će tebe da proganja do kraja meča. Ti moraš da kreneš, da imaš jedan proračunat rizik i da kreneš hrabro, jako brzo i da se nadaš da će to da bude i precizno. A krenuti tako na Olimpijskim igrama zahteva jednu jako veliku hrabrost, užasno veliku hrabrost. Olimpijske igre… Ja ne znam da li postoji neko kome se ruke ne tresu na Olimpijskim igrama. Da ćemo doći do one izjave koju ja jako ne volim, ali dobro, ajde, nema veze. Ali to je sve istina, stvarno. Mislim, svaki deo tela ti podrhtava jer ti je frka, a ti nemaš vremena da se sabereš, ti imaš samo 30 minuta za 30 dijabola i ti moraš, ti moraš da otvoriš taj meč dobro i ti onda bukvalno moraš da rizikuješ, imaš jedan vrlo proračunat rizik i da ideš i da pucaš i da pucaš i da pucaš i samo da se držiš te neke svoje taktike. Naravno, to si prošla hiljadu i jedan put na treninzima pre toga i znaš šta treba da radiš i ovaj… Ja sam tako pristupila, to sa Jelenom sam sve dogovorila, kako ćemo, šta ćemo, pričale smo baš dosta o tom nastupu. Meni je nekako uvek miks naš bio malo problematičan zato što ja imam neku veliku odgovornost prema onim ljudima sa kojima pucam. Isto kao kad pucam sa Bundesliga timom, isto kao kad pucam sa devojkama u klubu, kao kad pucam u reprezentaciji, znači imam odgovornost. A ovako imam i Damira, koji je vrhunski strelac i za koga uvek ja mislim: “Sad ću ja nešto da upropastim, nešto.” Znači, znam za njega, uopšte ne sumnjam da će on da odradi dobro, on je jako, jako precizan momak i dan pre toga je ušao u finale kao prvoplasiran, bio izuzetno, izuzetno precizan. I to je od mene zapravo iziskivalo, znaš, da budem ovako vrlo staložena, da pristupim svemu tome i kažem: “Ok, najbolji način da se ovo odradi je da se otvori meč na ovaj način.” I samo sam rekla: “Ok, to je to, ja od sada pucam.” I tako sam je okrenula i otvorila sam meč vrlo hrabro, vrlo dobro, vrlo jako i vrlo brzo, što mi je dalo priliku da malo lakše dišem. I mislim da sam ga završila tipa za nekih 26 minuta, nešto 26, 27, što uopšte nije, to je poprilično brzo. To nije nešto kako ja obično, ja obično mrcvarim tamo do nekog 28,5, možda 29 minuta, zato što obično to nešto ne ide pa ja pokušavam, znaš, da promenim tok meča. Međutim, ovde sam ga otvorila jako dobro i samo sam uhvatila, videla sam da imam dobru priliku da pucam dobro i uhvatila sam tu priliku. Ja sam neko čiji je stil pucanja takav da kada krenem, kada uđem u seriju centara, kada vidim da mi je serija centara na vidiku, ja je hvatam i onda mi Jelena kaže: “Daviš centar ko zmija žabu”, bukvalno, znači uhvatim ga i samo pucam, pucam, pucam, i to traje. Pravim recimo jako velike, dugačke serije centara, pa onda dve-tri devetke, pa opet uđem u seriju centara. Međutim, ovde nije bilo tih mnogo dugačkih, bilo je dovoljno dugačkih da dobijem malo na vremenu i da priuštim čak i neki odmor, tipa da ostavim pištolj, popijem malo vode, nadišem se, relaksiram se, nadišem se ustajalog toplog francuskog vazduha bez klime, nadišem se, popijem vode, uhvatim pištolj, odradim jedan praznik, nastavim dalje. 

Ivan Minić: Kako je bilo što se tiče prve discipline? 

Zorana Arunović:  Što se tiče prve discipline, uff, to je bilo teško, ali sam sa velikom dozom optimizma otišla na ove Olimpijske igre. Kako sam ti pričala, Tokio su bile igre mog života, za ovo sam rekla: “Ovo su moje igre”, za Pariz sam rekla: “Ovo su moje igre, igre na kojima ću ja osvojiti medalje.” Kad smo išli iz Srbije, sve vreme mi je bilo: “Ovo su moje igre, ovo su moje igre.” Ne bih ja tako razmišljala da nisam imala dobru pozadinu, da nisam imala dobru osnovu za sve to. Mi smo toliko dobro trenirali, moji rezultati su u kontinuitetu bili toliko jaki, toliko dobri, toliko stabilni. Ona je toliko puta pokušavala da me slomi, da vidi gde je moja granica, nije uspevala uopšte da me slomi. Sve sam izdržavala što je trebalo, što je ona mislila čak i da ne mogu da izdržim, izdržavala sam sve to, ali sam uspevala ne samo da izdržim nego da sve preokrenem u moju korist, i to je bilo jako dobro. Kad sam otišla u Pariz, mislila sam: “Ovo su moje igre, idem ovde najzad da uzmem tu medalju, da se borim, da uđem posle u borbu za medalju za koju zaista smatram da mi pripada.” Kada je krenuo taj meč, po prirodi sam bila stabilna, jako stabilna kroz ceo meč, ali ni u jednom trenutku nije bilo onako da uhvatim centar i da vežem nekoliko centara. Ne, to je sve išlo jako sporo, metak za metak, nisam vezivala dobre hitce, nisam mogla da vežem dobre hitce. Bilo je dosta spuštanja, jer sam gradila sebi dobru poziciju. Stvarno, ne znam da li postoji jedan hitac koji bih odradila drugačije, i to je zapravo najgori deo svega, kada završiš meč, nisi u top 8, i shvatiš da sve bi uradio isto, a tvoj maksimum nije bio dovoljno dobar za osam najboljih na svetu. E, to je problem. Da znaš da si nešto pogrešno uradio, pa kažeš: “Ne, sve sam radila onako kako sam smatrala da je potrebno.” Imala sam neke hitce koji nisu otišli kako treba, ali ne zato što sam znala da će tako otići. Imaš usrednjačenje, vidiš da ti pištolj radi, radi, radi, ali se previše inatiš sa sobom, pa ćeš da opališ i kažeš: “Vidi kako je otišlo.” Ne, bukvalno sam sve gledala da uradim kako treba, ništa ne bih drugačije uradila, i tog dana to nije bilo dovoljno. Bila sam dva kruga kratka za finale. Uvek volim da kažem da sam rudarila ceo meč, osećala sam se kao da sam u rudniku – kopaš, kopaš, kopaš, tu ti je na vidiku, kopaš, kopaš, kopaš, i nikako da stigneš do tog grumena zlata. Na kraju se pogledaš, imaš neku zvezdanu prašinu, neki mali grumenčić, ali nikako nešto konkretno. Tako sam se osećala kad sam završila meč, bila sam preumorna, bukvalno kao da sam bila u rudniku, i izuzetno nesrećna, autentično tužna, čak mislim i povređena time što nisam ušla u finale, zato što je bilo devet boljih od mene, i svaka im čast na tome. Moj sportski psiholog je došao iz Nemačke da bude sa nama u Parizu, zato što smo napravili takvu taktiku da bude tu sve vreme i da bude uz nas. Nije bio sa nama, bio je u svojoj posebnoj jedinici. Moj sistem podrške je bio tu – i on je bio tu, i Jelena je bila tu, i to je stvarno bilo vrlo, vrlo emotivno zahtevno za mene, zato što su ovo bile moje igre, moje igre, a taj nastup mi je pokazao da možda ipak nisu.

Ivan Minić: Ili možda i jesu.

Zorana Arunović:  U tom trenutku nisu bile moje igre. Razočarenje koje je tada usledilo bilo je užasno. Samo mi je u glavi bilo: “Ja ne znam šta još moram da uradim. Sve sam pokrila, sve sam uradila. Šta još? Šta je još potrebno da uradim da bih došla u situaciju da se borim za medalju za koju zaista mislim da mi pripada?” Čoveče, ja sam od 2010. godine, od 2014. ušla u svetski vrh, 2015. godine sam već bila tu, sve vreme sam u top 5 ili u top 10, nikad nisam ispala. Ne znam koliko godina sam završavala u top 3 na svetskoj rang listi, a nemam olimpijsku medalju. Nemam ni jednu olimpijsku medalju. Rekla sam Jeleni da ne znam šta je još potrebno da uradim, šta još moramo da uradimo da bismo došli u situaciju da se borimo za olimpijsku medalju, i da je možda zaista vreme da ja sednem i shvatim da sam možda limitirana. Možda sam dovoljno dobra da budem prvakinja sveta, prvakinja Evrope, da imam svetski rekord, ali kada su u pitanju Olimpijske igre – možda jednostavno nemam to u sebi. Tu je bio i psiholog. On me onako zagrlio i tada sam već počela da plačem. Poslednja stvar koju sam rekla, pre nego što sam izašla da me niko ne vidi, da izbegnem pitanja, poglede i lica, bila je: “Ja mislim da ovo nikada neću osvojiti. Mislim da nikada neću osvojiti medalju.” Rekla sam: “Ja ovo više ne želim sebi da radim, mislim da su ovo moje poslednje igre. Mislim da nikada neću osvojiti olimpijsku medalju.” Samo sam uzela neke stvari i izašla napolje da se saberem, pre nego što budem morala da se vratim da spakujem oružje. Damir se plasirao kao prvoplasirani u šou finale individualnog meča, a sledećeg dana smo imali finale. Otišla sam, naravno, da gledam finale i da ga podržim. I dalje, dan kasnije, bila sam u haosu. Zašto? Zato što sam prvi put uspela da izgovorim: “Ja možda ovo nikada neću osvojiti.” Koliko god radim, možda to nikada neću osvojiti. Šta god da radim, očigledno nije dovoljno. Sve mi pokazuje da nije dovoljno. Damir je završio kao sedmi. U međuvremenu je došla Sonja Vasić, sportska direktorka Olimpijskog komiteta. Sela je pored mene, zagrlila me, i tada sam tek počela da ridam. Sonja zna sve moje borbe. Sonju znam preko deset godina. Sonja je bila moj čovek u Riju, pošto Jelena tada nije bila tamo. Kada god bih imala potrebu da se nekome jadam, išla bih kod Sonje. Trebalo mi je neko ko nije iz mog sporta, a opet moj čovek. Sonja je došla, sela, pričale smo, i kada me je zagrlila, tada sam se smirila, sabrala i rekla: “Bože, svašta, Zorana, baš si čudna, baš se čudno ponašaš.” Damir je nažalost završio kao sedmi, i otišli smo dole u svlačionicu kod njega, da mu čestitamo na borbi. Znaš da to nije ono što je želeo, i znaš da mu je to sigurno teško palo, ali mi, koji znamo koliko je on dobar, možemo da pretpostavimo koliko mu je to teško palo. Dole je bila i Sonja, i volim da kažem da je Sonja, kao bivši sportista, u potpunosti prepoznala šta se dešava. Znala je kako da pristupi celoj toj situaciji. Došla je u maniru pravog kapitena i održala nam jedan petominutni govor. Tada sam shvatila zašto su košarkašice uvek izlazile sa poluvremena kao “našpricane” kada im je ona bila kapiten. Sonja, svaka čast, jer zna šta treba da kaže, zna šta želiš da čuješ i šta je potrebno da čuješ. Pošto je i sama bila sportista, znala je koliko je teško i tačno je znala šta da kaže. 

Ivan Minić: Kad ti takav neko nešto kaže onda mu veruješ. 

Zorana Arunović:  Tako je. I kada ti to kaže neko kao što je ona, neko ko ti je i prijatelj, onda to ima mnogo veću težinu. I Sonja je napravila dovoljno, znaš, da nas malo osokoli, znaš, da mi možemo da se spremamo sutra za miks, znaš, da možemo da napravimo strategiju kako ćemo. Mene baš puno novinara pitalo da li ste sad bili u fazonu „sad ili nikad, to mora sad da se iskupimo za sve“. Ne, to bi bilo totalno kontraproduktivno, totalno, totalno kontraproduktivno. Mi smo samo išli sa idejom da damo sebi, svako sebi, još jednu šansu da izađe na alternu liniju i da pokaže svoju preciznost. Bukvalno, to je bilo „idemo, imamo još jedan dan, još jednu priliku da pokažemo koliko smo precizni“. Možda će to biti dovoljno za prvo mesto, možda će biti dovoljno za jedanaesto mesto, ali ajde da damo sebi još jednu šansu. Tako smo i nastupili i iskoristili smo je.

Ivan Minić: Kvalifikacije su bile takve da, onako, kažemo, pratili tekstualni prenos kao i za sve ostalo. Čekaš, gledaš kako se sve kreće, kako se krećete vi. Nije to baš krenulo sjajno, ali penjete se. Sad ono, izvesno je da ćete biti u top 4, ali da li ćete biti treći, prvi ili drugi – znaš, nisam siguran kako bih podneo da bude ponovo neko treće mesto, jer nemaš nikakvu izvesnost, ponovo ideš na nešto. Tako je i bilo. Sećam se, bilo je rano ujutru i nekako se potrefilo da je taj dan keva dolazila da obiđe kuću i sve ostalo što se dešava inače, obično kad ja nisam tu. Ali pošto su bile Olimpijske igre, ja sam imao sebi setap – šesnaest ekrana na kojima se sve to prati i na televiziji ide, da li je bila neka odbojka na pesku, šta god. Ja sedim na krevetu, držim laptop u krilu, keva ulazi, ja plačem kao kiša. 

Zorana Arunović:  Ne da mogu ovo da zamislim, ovu scenu. 

Ivan Minić: I ona kao: „Šta je bilo? Šta je bilo?“ Rekao: „Ušli su u meč za zlato.“ „Jao, pa šta to znači?“ Pa rekao: „To znači da imaju sigurno medalju, a sad šta će da bude…“ Da, znajući kakvi su, ako su ušli u meč za zlato, uzeće zlato, znaš. Opet, ne znam šta bi bilo da ste ušli u meč za bronzu, ali u meč za zlato, to bi bilo vrlo komplikovano. Imaš neko rasterećenje, stiglo je neka vrsta satisfakcije. 

Zorana Arunović:   Pa, znaš kako, s jedne strane… Da, ja prvo nisam znala koliko ljudi je bilo svesno činjenice da ja nemam tu medalju i da je toliko želim. Toliko mi je ljudi prišlo kada sam ulazila na strelište. Morala sam, kad sam završila, časkom da izađem samo sa strelišta da se malo saberem. I onda kad sam se vratila, Damir je tamo završavao. I kada je opalio poslednji hitac, ja sam se… Ne znam, ja sam se okrenula i meni je pritrčala moja rivalka, a inače dobra drugarica iz Bugarske, koja me zagrlila i počela da plače. I kažem: „Zašto, šta je, znaš, šta se desilo?“ Kaže: „Sada je najzad imaš.“ Ona mi je prva prišla, onda mi je Jelena došla, samo što ova nije htela da me pusti. Ona nije htela da me pusti, pa sam morala ovako da kažem: „Ej, aj sad, Jelena me čeka.“ Onda mi je Jelena prišla i znam da mi je samo rekla: „Sada je najzad imaš, sada imaš sve, sada je imaš.“ I samo je ponavljala: „Sada je najzad imaš.“ To je toliko dugo trajalo, ja sam toliko želela tu medalju da ne mogu da ti opišem. Znači, možda sam postala čak i dosadna ljudima, ali meni je to bila jedina stvar koja me vukla da se i dalje borim i da gledam da budem što bolja, što bolja, što bolja. I onda sam nekako bila s njom, gledam je i ne mogu da poverujem, ne mogu. Nešto ono, gledam u ekrane, ne mogu da shvatim šta gledam. I onda vidim Damira i Gorana koji su isto kao: „Ušli smo u meč za zlato.“ I onda imamo jednu predivnu sliku gde smo se mi zagrlili, a oko nas se formirao ceo jedan prsten ljudi koji plaču i raduju se. Svi su naši rivali. Mislim, rivali kada pucamo, suštinski to su prijatelji. To je jedna jako lepa strana streljaštva gde su ljudi koji su shvatili koliko nam je oboma bilo teško meni došli i rekli: „Sada je najzad imaš.“ Ukrajinka Kostevič mi je prišla i kaže: „Jako sam srećna zbog tebe, znam koliko si ovo želela“, i rasplakala se žena, plače i grli me. 

Ivan Minić: Nije mi delovala kao osoba koja može da zaplače. 

Zorana Arunović:  Nije ni meni tada delovalo, mada da… I u svakom slučaju, dali smo sebi jedno sat vremena da se poradujemo. I kad smo se onako zagrlili, što sam ti pričala, u tom trenutku smo rekli: „Znate, srebro nije dovoljno. Mi hoćemo zlato.“ I kaže Damir: „Ja bih zlato“, i kaže: „Joj, i ja.“ To je bilo to. Od tog trenutka za nas dvoje srebro nije bilo… Uopšte nismo razmišljali o srebru. Ni u jednom trenutku srebro nije bilo opcija. Ni u jednom trenutku. Nije bilo ono kao: “Ma, šta god da se desi, imamo srebro.” Ne, ne, ti ideš vrlo otvoreno, vrlo svesno i vrlo hrabro ideš na zlato. I ja mislim da, da nismo oboje bili toliko jasni i da nismo oboje bili toliko otvoreni i autentični, da nismo toliko želeli to zlato, mislim da bismo se možda i predali ranije u finalu. Jer, ono, finale je bilo zaista… da, on nam je, da, on nam je x prilika da se predamo i da kažemo: “Ovo je preteško, ne možeš da ih dobiješ, nemaš šanse, mnogo su dobri.” Ali ne, baš zato što smo oboje takvi kakvi jesmo, što smo toliko, toliko usmereni na pobede, što toliko volimo da pobeđujemo, što znamo da smo toliko dobri, što smo utrenirani neverovatno, što smo iskusni, što imamo ne znam ni ja koliko desetina, možda čak i stotina hiljada dijavola svako od nas da ima u rukama. I samo zato što smo se dogovorili i ni u jednom trenutku nismo razmišljali kao da je srebro ok. Ja mislim da je to onaj ključni deo. 

Ivan Minić: Ja mislim da je ključni deo incident koji je Jelena napravila u finalu. 

Zorana Arunović:  Nije to bio incident, molim lepo, to je sve ono što je dostupno čoveku da pravi. Znači, od toga vidim da su se posle napravile neke teorije zavere na nekim drugim, ne, portalima, pa mislim, portalima, ja mislim, da li u Hrvatskoj ili gde već. Međutim, kažem, to je sve što se dešava na streljačkim takmičenjima, samo što ja mislim da je ovo prvi put u istoriji da se dešava na Olimpijskim igrama da je neko dobio žuti karton. To je tako, mislim, kako da kažem, najnormalnija stvar koju pravila dozvoljavaju, ali, ove, valjda da sad niko nije uradio to na Olimpijskim igrama, pa je ispao, pa se onda to, da kažem, percipiralo kao neki, neki skandal. Zapravo, to je vrlo, vrlo normalna stvar na svetskim kupovima i ostalim takmičenjima. 

Ivan Minić: Šalim se, naravno, i naravno da to nije bio incident, ali mi je super interesantno bilo to. Znaš, gledajući sa strane, vama je to mnogo drugačije, ali nama, gledajući sa strane, deluje da trener suštinski ne može da doprinese tome ni na koji način. Jer, eto, on tu sa strane, taj “time out” može da vam napravi neku pauzicu, ali, kao, znaš. 

Zorana Arunović:  U miksu je “time out” i taj kontakt koji ti imaš sa trenerom dragocen, jer ti osim te pauze možeš da dobiješ feedback šta radiš, kako radiš, može da ti da feedback u vezi njih, da ti kaže: “Oni to ne mogu zato što sam ih tada i tada gledala, i sada će da imaju, ne znam, po njihovim statistikama, statistika kaže da će sad imati tri hits, da će moći da spoje tri ili četiri hits, da više neće moći.” Znači, to su neke stvari koje trener može da ti kaže. Na primer, može da ti kaže: “Znači, počela si mnogo kasno da opaljuješ. Poenta je sad da u narednim hicima pokušaš da opaljuješ malo ranije.” Odatle i jedan moj mim, kad sam, jedan mim koji je nastao u toku Pariza, u toku tog finala, gde baš ima kao piše: “Nisam ti ništa kuvala danas, moja Slavice, da.” I onda mi nešto priča, ja kao, gde, ono, meni nešto kaže vezano za to, potrebno je to i to da uradim, a ja joj kažem: “Ma, kako da uradim kad mi ne stoji pištolj.” Znači, pištolj mi ovako u igru prka, Olimpijsko finale, ovo je najvažniji dan u životu svakog sportiste. Ja sam se to jutro probudila u četiri sata, išla da se šetam oko sela, ne mogu da spavam, zašto? Zato što je došao najvažniji dan u mom životu, u mom profesionalnom životu, zato što su premestili šeme na naredno jutro, da, ali stvarno je najvažniji. Nije ni svanulo, bio mrkli mrak, ali nema veze, došao je. Znači, došlo je do toga: “Ovo je najvažniji dan u mom životu i ja ću da uradim sve što mogu da ga iskoristim. Ovo je moja prilika za sportsku besmrtnost.” I onda ti imaš hiljadu i jednu informaciju koju trener može da ti kaže. I trener, i to je takođe, evo, da smo pričali o tome kako nam je bio onemogućen “time out” u Tokiju, vidiš kako trener zapravo ima jako, jako veliku ulogu. Jer može da ti da feedback, može da te uputi na to šta radiš pogrešno, može da te uputi na to šta je potrebno da ispraviš i šta radiš mnogo dobro, može da te ohrabri, može da ti da priliku da se odmoriš malo, posebno ako se finale mnogo brzo komanduje, jer to nije regulisano pravilima. To je, eto, glupost jedna, nije finale i pauza između hitaca nije regulisana pravilima, tako da ti imaš na manjim turnirima gde ide jedan za drugim. Znači, ti ne možeš da se pohvataš sa sobom, ti već moraš da puniš i da dižeš za drugi hitac. Znači, je li sad, ako si otvorio finale, to je super. Ako si finale otvorio dobro, to je super. Ako ga nisi dobro otvorio, možeš se slikati. 

ZAKLJUČAK RAZGOVORA

Ivan Minić: I dobro, kad podvučemo crtu, je l’ to bio najbolji način da se osvoji zlato u finalu? 

Zorana Arunović:  Da, da. Ceo Pariz i ono što sam ja imala prilike da vidim kada su u pitanju finala… Nije ih bilo puno koje sam gledala, zato što sam bila u svom pucanju, ali sva finala koja sam imala priliku ili da vidim ili da čujem, u njima su bila bukvalno na nož do poslednjeg hita. Iako…. Kako, šta je… Šta je, šta koje takmičenje zapravo zaslužuje takvo, takvo, takvo predstavljanje sporta ako ne Olimpijske igre do samog kraja? Jer znaš za šta se boriš – za najveću medalju koja postoji u svetu sporta, najveću, najbitniju, naj… naj… sve naj! To je medalja u svetu sporta koja ti daje besmrtnost, iako svi mi smo smrtnici i jedan dan si tu, sledeći dan će da te zaborave. Ali u našim očima, očima sportista, ta medalja ti daje besmrtnost. 

Ivan Minić: I dobro, kad je… ovaj… i zašto je rezultat bio 16-14? 

Zorana Arunović:  Ma, ma, ma da sam imala mikrofon tada, znači čuli biste me do Srbije, sve bih pevala što mi padne na pamet! Ove… puf… šta tada? Neverica. Neverica, puno srce, neverica. Ja se sećam, ja sam se ovako okrenula ka Damiru, on je bacio antifone i ovako me gleda, a ja ga gledam i prilazim i kažem: “Damire, prvi, Damire, pobedili smo!” Ko da on to nije video, ali Damire… Znači, ja to govorim sebi, znaš, više govorim sebi nego njemu, kao: “Damire, pobedili smo, Damire!” To govorim: “Damire, Damire…” Zapravo sebi treba da kažem: “Zorana, pobedili ste.” I ove… ne. Ono je sve, znači, kako… Rekla sam ti, na Olimpijskim igrama stvarno nemaš vremena da dođeš i da se baviš emocijama, da li si tužan, da li si srećan. I nekako ti to postane i neki sportski životni stil, da ne daješ u sportu baš puno prostora emocijama, jer ako daš puno prostora emocijama, možeš da… može to te lako odvesti u drugu stranu. I onda nekako vremenom naučiš da sve što se dešava, na neki način potisneš, potiskuješ, potiskuješ, i dođeš u situaciju da zapravo shvatiš da ti godinama potiskuješ nešto. I onda se desi ovako nešto, gde, kao, znaš, sve ono što i nisi znao da imaš u sebi samo izađe ovako na površinu. Ja i dan danas, evo, prošlo je pet meseci i dan danas kada se setim nekih stvari mogu da sednem i da plačem ko beba, jer to samo ide i izlazi i izlazi. 

Ivan Minić: I ja mogu da plačem, a nije se meni ni desilo! 

Zorana Arunović:  Tako da, znaš, meni je taj ceo momenat… baš sam sa mamom pričala juče, čule smo se, Jelena, mama i ja nešto smo pričale, i kažem kako kada se završilo finale ja uopšte nisam mogla da budem… nisam mogla da dođem do Jelene, Jelena nije mogla da dođe do mene, zato što smo mi morali da budemo odvojeni zbog televizije. Ja sam pokušala da idem tamo, mene su vratili kao: “Ne, ne, ne.” Ona je pokušala da dođe: “Ne, ne, ne.” Ja ne znam da li smo se uopšte zagrlile. Mi nemamo ni jednu sliku. Imamo jednu jedinu sliku nakon sa medaljom i to je bilo onako vrlo ‘ajd na brzaka, da naslikaju i da možemo da idemo jer treba da idemo u Pariz. Nemamo sliku sa medaljom, nemamo ništa, ništa, ništa. I ovaj… to dovoljno govori o tome da je sve bilo vrlo čudno, vrlo drugačije. Ali jedna od lepših stvari koja se desila jeste da je mene brat iz Belgije došao da gleda sa svojim klincima i sa svojom suprugom i da je kupio karte za pogrešno finale, ali da je uspeo da se umuva nekako. Kupio je karte, ja mislim, za shotgun – znači, to je na totalno dijametralno suprotnom kraju strelišta, koja nema nikakve veze sa nama, na otvorenom, nešto, znači totalno druga disciplina. Ali je zabavno, da, i on je uspeo nekako da uđe unutra sa klincima. I kaže, mene je neko iz moje porodice gledao. Sećam se da sam u martu 2021. rekla… ove godine u martu prošle godine sam rekla Jeleni: “Znaš, žao mi je što toliko medalja smo osvojile ti i ja, a mama nikad nije bila tu da bude svedok neke velike medalje. Mama je uvek bila tu za Grand Prix Beograda, pa je nekad povedemo na Hungarian Open. Sad sam je ja vodila u Zagreb, znaš, a mama voli to da gleda, ali nikad nismo vodili nigde.” I onda kažem: “Koliko mi je žao, eto, što… Ja sam ovako poprilično stroga, ne volim tako… ne volim uopšte da mi se meša taj deo – porodica je da bude porodica, posao mi je posao.” I onda kažem: “Bože, koliko mi je zapravo krivo što sam takva i što mama nikad nije došla, nikad nije svedočila nekom mom velikom uspehu. A bilo ih je, stvarno. Mama je bila i na tom prvenstvu Evrope u Osijeku kada si ti bio, samo što sam ja tada fejlovala poprilično u individualnoj konkurenciji i nije mogla da vidi ništa jer ja nisam bila dovoljno dobra. Onda je Jelena, ne znam, dak, ja nisam znala, organizovala da moj brat, mama i tetka dođu da gledaju prvenstvo Evrope zato što je rekla: “Ja sam znala da ćeš uzeti medalju, sigurno, kao to je to.” I onda sam ja njih videla zapravo kada su bili u publici, kada sam završila pucanje. Znači, kad sam to preživela, ja sve mogu da preživim. Sad, drugi brat koji živi u Belgiji, mi smo nas četvoro, mi smo odrasli zajedno – Jelena, Zoran, Srđan i ja. Srđan, koji živi u Belgiji već više od deset godina, zapucao je iz Belgije u šatoru da dođe sa decom i klincima. Tako je jedan deo porodice gledao kako osvajam medalju na prvenstvu Evrope, a drugi deo porodice gledao je kako postajem olimpijski pobednik. Šta ćeš više od toga? Ja sam moju, da kažem, porodicu, nekog koga najviše volim na svetu, uvek imala sa sobom i ona je uvek uz mene. Dajte maramice! 

Ivan Minić: Sećam se šta si rekla kad si izašla na Surčinu kroz ona vrata. Naravno, mama je bila prva. 

Zorana Arunović:  Rekla sam: “Mama, mama, sad sam osvojila sve. Ćerati je sad sve osvojila.” Bože, inače nikad ne pričam o sebi u trećem licu, ne znam šta mi se tamo desilo, nadam se da mi je posle bilo malo sramota, ali šta da kažem, to je bilo i tako se desilo. Volim jako, uživam u činjenici da mogu da kažem: “Ja sam Zorana Arunović i ja sam u svom sportu osvojila sve što sam poželela.” Sve. I uvek može da se nađe još nešto što može da se osvoji, ali iz ove perspektive – zlato sa olimpijskih igara, zlato sa svetskog prvenstva, zlato sa evropskog prvenstva, svetski rekord, zlato sa finala Svetskog kupa, zlato sa svetskih kupova, zlato sa Mediteranskih igara, zlato sa evropskih igara. Sve. Šta ćeš više? 

Ivan Minić: Dobro, za sam kraj – šta sad? Šta sad? 

Zorana Arunović:  Vidiš, dobro pitanje, koje baš ne volim zato što ne znam šta sad. Ako ćemo šalu na stranu, možda malo i nije šala, ja sam se sad po prvi put našla u nekoj situaciji koja je za mene nova, što sam praktično mislila da je, nakon 23 godine bavljenja sportom, nemoguće. Kao, sve si video, 23 godine radiš jednu istu aktivnost, sve si video. Ne. Ja mislim da sada najzad mogu da pucam bez toga da nešto moram, jer sam sebi stalno govorila da nešto moram. Sad više ne moram ništa i sada zaista mogu da pucam iz uživanja i mogu da budem malo relaksiranija, jer dugo nisam bila relaksirana. Dugo sam bila kao struna i sada najzad mogu malo relaksiranije da pristupim svojoj karijeri i da znam da ništa nije tako… kako se ono beše kaže? Ništa nije za umiranje. Šta god da se desi, to je isto ok. To ne znači da sam ja manje ozbiljna, šta više, ja sam vrlo, vrlo ozbiljna i kad pucam i kad treniram. Meni, recimo, predstavlja veliki problem da pronađem nekoga ko može da mi parira kada je ozbiljnost u pitanju, sa kim mogu da sprovodim treninge. Volim, recimo, nekada da treniram sa Damirom, volim nekada da treniram sa celim nacionalnim timom, ali najviše volim da treniram sama zato što smatram da jedino tada mogu da održim pravi nivo ozbiljnosti. To se nikada ne menja, ali se samo možda menja malo moja relaksiranost, jer više nisam kao struna. Sada možemo malo lakše, možemo malo da spustimo loptu i mogu malo da otkrijem ko sam ja van strelišta, što sam već krenula da otkrivam. Vrlo je zanimljivo, nisam ni znala ko je, šta sve ima van strelišta. Vrlo sam zahvalna na toj medalji koju smo osvojili na olimpijskim igrama, jer mi je otvorila mnoga poglavlja u životu i dala mi nove perspektive kako želim dalje da vodim i svoj život i svoju karijeru. 

Ivan Minić: Hvala ti što si podelila ovu priču i što pričaš o ovome. Znam koliko ti je teško na momente, jer jeste teško, ali mislim da živimo u društvu u kome nam veoma često sugerišu da kada je nešto teško, znači da nešto ne radimo kako treba i da treba da odustanemo. Suština je da su većina stvari koje su vredne – teške, i da treba da budu teške. Niko nije postao olimpijski šampion tako što je sve išlo umereno.

Zorana Arunović:  Slažem se. Ja sam neko ko bi voleo da stvari idu lakšim tokom, ali sam takođe neko kome nikad ništa nije išlo lako i ko je uvek morao da prolazi kroz Golgotu da bi došao do nečega. Nekada je ta Golgota trajala kratko i nekada bih prošla kroz Golgotu i nešto ostvarila odmah iz prvog puta, a neke stvari, kao što je na primer ova medalja, iz četvrtog puta, nakon 14 godina Golgote. Ali poenta je, slažem se s tobom, da ništa ne ide lako. Možda nekome ide i svaka mu čast, ali to su stvarno izuzeci i činjenica je da čovek koji želi da bude izvrstan u svojoj oblasti stvarno mora da bude spreman na to da će proći kroz Golgotu. Ali onda će shvatiti da je zaista sve bilo vredno, da je sve vredelo – apsolutno svaki trenutak kada sam otišla na strelište, a nije mi se išlo, svaka suza, a bilo ih je, koja je završila i na pištolju, i oko pištolja, i na mojoj majici – svuda je završila. I to je bilo vredno, jer suze su ok i treba čovek da izbaci negativne emocije da ne bi razlupao pištolj. Normalno je da se prolazi i kroz teške trenutke i kroz loše trenutke i samo treba reći da su takve stvari normalne, da se priča o tome, da se normalizuje da su to zaista, zaista normalne stvari. 

Ivan Minić: Hvala ti što sam u 2024. godini imala razloga da plačem od sreće. 

Zorana Arunović:  Hvala tebi što si plakao – mislim, malo ružno zvuči, ali ako već plačeš od sreće i ako sam ja deo toga, drago mi je. 

Ivan Minić: Hvala vam što ste nas slušali, nadam se da vam je bilo interesantno. To tako ide, sve priče koje su toliko velike i značajne, kao što je Zoranina priča, uglavnom imaju sve ove elemente – nekada traje kraće, nekada traje duže, nekada ima malo više obrta, ali suština jeste da niko nije napravio vrhunski rezultat na bazi sreće. Jedan nekad, negde, možda jeste, ali čim postoji neka vrsta kontinuiteta i čim postoji borba koja traje, ona je morala biti mnogo velika da bi opstala. 300. epizoda – nisam verovao da ćemo doći do toga. Hvala vam što slušate, iako mi često nije jasno zašto, ali hajde da nakon depresivne novogodišnje epizode 2025. otvorimo na jedan dobar način i slavimo to što smo imali prilike da ugostimo olimpijsku šampionku. 

Zorana Arunović:  E pa, čestitam na 300. epizodi, da je živa i zdrava, da poživi još 100 godina, da nas slušate, da ga slušate. Ovo je jedan dobar čovek koji ima svašta pametno da kaže.

Ivan Minić: I veliki pozdrav za Jelenu, koja je trenutno u Kini, ali koja će sigurno ovo poslušati i poslati feedback. 

Zorana Arunović:  Hoće sigurno, imaće sigurno neku kritiku na moj račun, to da znamo odmah. 

Ivan Minić: Hvala vam, vidimo se!