Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.

Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Marija, dobro mi došla. 

Marija Radojčić: Bolje te našla.

Ivan Minić: Siguran sam da je dobar deo publike u nekom trenutku bio u kontaktu sa nekim od stvari koje radiš, a da možda i ne zna da ti stojiš iza toga. Pa bih voleo ako možeš da obuhvatiš čime se to sad baviš i čime si se negde bavila u prethodnih nekoliko godina u sklopu ovoga što i sad radiš. 

Marija Radojčić: Pa hvala ti najpre na prilici da predstavim šta sve radim zajedno sa svojim timom, ali moram da kažem da sam ja najpre dete sa sela koje je uvek želelo da malo menja stvari. Mislila sam da smo mi deca sa sela neravnopravni, da nemamo iste prilike za obrazovanje, za konzumaciju raznih momenata, tehnoloških i svega ostalog. I generalno, kad sam počela da studiram, smišljala sam šta bih ja to mogla da radim da ljudi sa sela budu ravnopravni. I bilo je tu raznih situacija, obzirom na to da je nekako preduzetništvo počelo sve više da zauzima prostor na teritoriji Srbije i privrede i svega. Onda sam krenula da smišljam kako bih ja pomogla ljudima koji su u preduzetništvu ili koji žele da postanu preduzetnici, ili se bave proizvodnjom hrane, ili su možda samo rukotvorci, stvaraoci, hobisti, ali nisu se još odvažili da uđu u svet preduzetništva. I generalno, prvo sam kroz sve to došla do biznis kafea koji je Kristina Ercegović započela i radila generalno i u Srbiji i u svim zemljama bivšim republikama bivše Jugoslavije. I nekako, to je bio neki prvi korak u kontaktu sa preduzetnicima i ideja da nekako delimo. Mnogi su već ozbiljno uspešni, ali sigurna sam da nisu postali uspešni brzinom svetlosti, nego su ozbiljno radili na tome. I onda smo nekoliko godina radili na umrežavanju i deljenju znanja, priča, iskustava. Slušajući sve te ljude, shvatila sam da oni imaju problem sa tržištem. Mislim na male, male proizvođače. Isto tako, uporedo sam pratila i radila sa mojom porodicom na razvoju brenda i proizvodnje koju smo sami stvorili. Odnosi se na sireve, domaće sireve, koje nastaju na Fruškoj gori. Isto, zajedno sa njima, sam negde išla po raznim događajima i videla šta su sve manjkavosti koje nekako ne daju mogućnost malim proizvođačima da prosto zauzmu određeno mesto na tržištu i da dobiju deo publike. I gledajući sve to, izrodio se Novosadski noćni bazar još 2017. godine. I generalno, do korone mi smo intenzivno radili na, ajde da kažem, omasovljenju našeg događaja, ali volim da napomenem da nije bilo dovoljno da mi postojimo kao organizatori, ja koja vodim jedan tim koji se bavi time. Bilo je dovoljno da mali proizvođači prepoznaju priliku, ali isto tako i posetioci moraju biti deo te priče. Ako se ne uvežemo svi i ne budemo tu, nema ništa od priče. Radili smo tada, radimo i sada na tome da mali proizvođači prepoznaju koliko je važno da imaju prvo tu direktnu komunikaciju s kupcima. I taj momenat koji nekako zajednički kreiramo je njima presudan da znaju u kom pravcu da ide dalje njihov razvoj. Kao što sam i napomenula, oni se bave različitim vrstama proizvodnje. Nije usko i samo vezano za gastronomiju. Imamo raznih polja delovanja, ali lepota svega je što su to posebnosti, što toga ne možete naći vrlo često po nekim lancima, hipermarketima i slično. I ne možete dobiti tu ljubav koju mali proizvođač uloži da bi stvorio nešto. A ne samo što ste kupili, nego ste direktno komunicirali sa stvaraocem i mislim da je to posebna vrednost. Ako zanemarimo sve već navedeno, ako nekom to nije važno, mi smo generalno, kako kažu, Novosađani, postali mesto susreta. I za mene je to sigurno najveći kompliment za sve što radimo. Jer generalno kažu ljudi: došli smo na dva minuta, ostali smo dva sata jer smo sreli ljude iz detinjstva, ispričali se i bilo nam je super, pa smo rešili da dođemo i sledeći put. Razmena te energije je neverovatna i možda se zato i razlikujemo od nekih korporativnih priča, što mi prebolimo sve i odbolujemo svaku situaciju. I kad dobijemo ružan mejl, nije uvek sve lepo, nisu uvek svi zadovoljni, mi ga ne otkačimo i ne kažemo baš nas briga, nego baš onako preživimo. Sad, koliko ćemo to sve da izdržimo, to ne znam, ali moram da kažem da zaista radimo to s ljubavlju, svi zajedno. Kad kažem svi zajedno, onda zaista mislim da moj tim ima istu negde viziju koju sam ja postavila u startu, a to je da mali proizvođači i generalno ljudi, stvaraoci, zauzmu malo veću poziciju na tržištu i dobiju poštovanje.  

Ivan Minić: Pričaćemo detaljno o svemu tome, ali bih voleo sada, pre nego što pređemo na hronološki deo priče, da mi napraviš neku vrstu popisa gde ste bili aktivni ove godine i, pošto je sam kraj godine sada, koliko je to bilo događaja otprilike i koje sve lokacije ste pokrili, pošto ste izašli odavno iz okvira Novog Sada. 

Marija Radojčić: Tako je. Posle korone krenuli smo da radimo van Novog Sada. Sada smo stigli do 25 lokalnih samouprava. Naravno, u pregovorima smo bili sa još njih i verujemo da ćemo to naredne godine realizovati. Ove godine ćemo imati 60, verujemo, uspešnih događaja jer ostalo je još nekoliko u decembru da realizujemo. U Vojvodini konkretno radili smo i u manjim i većim lokalnim samoupravama. Najmanja lokalna samouprava u kojoj smo radili je Čoka i moram reći da sam na to posebno ponosna zato što poenta je bila da delimo znanje, da mali proizvođači sa ljudima koji tamo stvaraju nešto pokažu kako i oni mogu da unaprede i kako mogu dalje da razvijaju svoje poslovne priče. Ali smo radili i u Baču, u Bečeju, Zrenjaninu, Kikindi, radili smo u Žablju. Hoću da kažem, nismo se libili da kažemo: e, ovo je mala lokalna samouprava, mi ne želimo tu da dođemo, mi smo bog zna kako veliki. Ne, nama su svi jednako važni i trudimo se da svi dožive i dobiju to što mi kao bazar možemo da ponudimo. Ali isto tako trudimo se da radimo gde možemo i u Beogradu. Radili smo u Valjevu, radili smo u Kragujevcu. Isto tako Srem, gotovo sve lokalne samouprave. Mislim da je ono što je lepo to što nas uglavnom ljudi doživljavaju prijateljski i vide nas kao priliku za njihove male proizvođače, da ih motivišemo i da ne odustanu u momentima kada je teško. Jer dok radimo naše događaje, trudimo se da komunikacija sa proizvođačima bude takva da pred svaki događaj imamo sastanak sa njima, da ih usmerimo kako treba da se postave, kako da prevaziđu možda neke loše komunikacione momente i slično. Ali isto tako i kako da u najboljem svetlu predstave svoj proizvod. Vrlo često to, nažalost, izostane. Zato mislimo da, ako su mogli nešto da stvore, dobro je da znaju i da ga predstave. 

Ivan Minić: Vrlo često je ta situacija da zanatski proizvođači jesu jako dobri u tome da naprave neki proizvod. Mislim, bilo bi super da su jako dobri. Neki samo imaju talenta, imaju lepu ideju, ali, ajde da kažem, znaju da naprave proizvod. Ali sve ono ostalo zahteva neki dodatni set znanja, sposobnosti i veština koje ti ljudi prosto nemaju i na šta ne mogu da se fokusiraju jer pravljenje samog proizvoda je često prilično iscrpljujuće i komplikovano itd. I vrlo često, kada pričamo o malima, to je nešto što se radi pored redovnog posla. 

Marija Radojčić: Tako je.

Ivan Minić: Sa namerom da možda preraste u nešto više. Ali ajde, pričaćemo o tome detaljnije. U svakom slučaju, pokrivate dosta lokacija u Srbiji. Nisu sve u Vojvodini, ima ih i po Srbiji, sa idejom da se dodatno širi po Srbiji. U Beogradu, aktivnosti koje vi organizujete bile su vezane za Vračar.

Marija Radojčić: Tako je. 

Ivan Minić: A u narednom periodu će biti vezane za Tašmajdan. 

Marija Radojčić: Jeste, jeste. 

Ivan Minić: U svakom slučaju, dve lokacije koje svi Beograđani vole i neka divna atmosfera koja je bila na događajima u prethodnom periodu. Nisam bio, video sam slike. Ja tu količinu ljudi na jednom mestu ne mogu baš najbolje da podnesem. Ja sam tu pre nego što se otvori ili nakon što se zatvori. To je za mene verovatno najbolja varijanta. 

KAD PORASTEM BIĆU

Ivan Minić: No, hajde da se vratimo malo unazad i hajde da krenemo hronološki kako inače idemo. Pojačalo mančmelo pitanje šta si htela da budeš kad porasteš? 

Marija Radojčić: Nastavnica matematike. 

Ivan Minić: Dobro. 

Marija Radojčić: Ali sam uvek volela da imam svoje pare. Ja sam shvatila da teško ću da imam svoje pare ako budem nastavnica matematike. I sve u svemu, počela sam da zarađujem prvi put pare kad sam imala 11 godina. Prodavala sam suncokret. Pošto sam shvatila da na raspustu deca od ujutru idu i kupe pečeni suncokret, koji u tom momentu ima na njivi kod mog dede, ja sam otišla, ubrala glavicu suncokreta, donela kući, ispekla i tad su bili oni zavarivači kesa. Ja sam to uzela, napravila kesice, pečeni prethodno suncokret dobro posolila i prodavala. Tako sam zarađivala prve pare. Bilo je posle raznih mojih ideja i situacija u smislu projekata i kako sam sve zarađivala, ali vrlo tržišno. Nije bilo subvencija. 

Ivan Minić: Kaži mi, u samom uvodu si rekla da si odrasla na selu, da si odrasla u maloj sredini. Nama koji smo odrasli u gradu to često nije jasno. Ako smo odrasli u Beogradu, nije jasno ni kako to funkcioniše u manjim gradovima. Pre neki dan sam imao ozbiljno žustru diskusiju sa jednim od najboljih prijatelja koji je odrastao u malom gradu. Sve ima svoje dobre i loše strane, ne postoji ništa što je idealno. Ali prosto mislim da nemamo dovoljno različitih iskustava ljudi koji su odrastali u manjim sredinama. Pa bih voleo da ti sada sa ove distance, kad znaš šta znači biti odrastao, da mi daš neki pregled cele stvari. Posebno što smo mi tu negde generacija i period u kome smo mi odrastali, iz onog baš dečijeg u nekakav adolescentski period. To je bio najgori period koji je postojao. To je bilo preužasno. Što se na ulicama Beograda baš jako videlo na svakom koraku. A mislim da je u manjim mestima bilo malo drugačije. Kako je to izgledalo?

Marija Radojčić: Pa, za početak, to je bio period sankcija kad nije bilo goriva. To mi je prva asocijacija. I u selu iz kog sam ja, zove se Jazak, ima svega četiri razreda osnovne škole. Mi od petog do osmog razreda morali smo da idemo u Vrdnik. Autobuske linije su ukinute. Do Vrdnika ima tri kilometra. I mi ili idemo peške ili hvatamo neki radnički bus pa stižemo sat i po ranije u školu. I onda, to je ono kao socijalna inteligencija. Družiš se sa drugarima sat i po duže. Sve pretvoriš u pozitivno kad si dete. A sad, s ove tačke gledišta, sat i po vremena duže. Ali dobro. I kad je sneg i kad je led i kad neko danas kaže da nešto ne može, ja stvarno nisam adresa za „ne može“. Jer nekako mislim da sve može da se reši. Ako jedno dete od 11-12 godina može peške do Vrdnika po ledu, možete i vi. I stigne u školu na vreme. Tako da, to je jedna od situacija. Drugo, sećam se, pošto po meni se vidi, ja volim da ručkam, ali sećam se momenta kako nije bilo čokolade, nije bilo ničega. Nekako su ljudi se snalazili na najlepši mogući način i proizvodili divne slatkiše. A to je na selu bilo super, zato što svi smo sve znali i to su mame razmenjivale. I mi smo jedni kod drugih išli i super smo se družili u tom smislu. Ali, sa ove tačke gledišta, na primer, ako imaš engleski, on nikad nije bio, pošto smo učili matično ruski, imaš engleski i on je popodne. Znači, neko treba da te vozi na taj engleski. Samim tim, obzirom na vreme, ti u stvari nemaš mogućnosti da učiš engleski. Za mene je to bilo jako strašno. A onda niz nekih drugih aktivnosti, nekih, ne znam, sekcija, tada se to tako zvalo, mi uglavnom nismo mogli da pohađamo. Zato ja, mom detetu sada, trenutno, šta god traži, ja kažem: „Može. Sve može.“ U smislu dodatnih aktivnosti. Jer se setim koliko sam želela, a nisam mogla. Tad nije bilo interneta kao danas, da možemo da scrollujemo, vidimo kako neko radi pa ćemo mi to da oponašamo. I u tom smislu, mislim da smo bili oštećeni, ali u onom najlepšem smislu, ljudskom razvoju, nekih lepih veština i vrednosti. Mislim da smo bili, moram reći, korak ispred. Da učimo, da delimo, da se igramo, da smišljamo bez ičega kako se igrati, da budimo i razvijamo kreativnost na najlepše moguće načine. To mislim da je stvarno, što se tiče sela i malih sredina, verovatno najveće bogatstvo koje jedno dete može da dobije u tom dečijem uzrastu. 

Ivan Minić: Meni se čini, iako verovatno nisam objektivan kada je to u pitanju i možda se i ne sećam toga na adekvatan način, ali sigurno je da postoje i druge priče i pogledi na to. Ali meni se čini da smo mi u tom najgorem periodu ovde bili dosta otuđeni u svojoj lokalnoj sredini. U smislu, ti kada živiš u zgradi od 80 stanova, vrlo često nisi blizak ni sa onima sa svog sprata. Ok, posle 10 godina ti možda imaš jedno dvoje komšija sa kojima si u nekom ok odnosu. Što znači da kada dođe do problema, vi ste na neki način i konkurencija jedni drugima, vi ste u problemu jedni sa drugima. Naravno, ako je familija u Beogradu, vi imate neke ljude po različitim delovima grada koji su vaši, ali niste upućeni jedni na druge blizu. Znači, to, ako ti živiš na Zvezdari i imaš nekog svog u Zemunu, to je kao da ga imaš u Požarevcu, kao da ga imaš u Smederevu, Nišu, Subotici. 

Marija Radojčić: Tako je.

Ivan Minić: Sa realnošću beogradskog javnog prevoza danas, bukvalno. E sad, čini mi se da su lokalne sredine, male sredine, mnogo više upućene jedne na druge. Ono što si negde i pomenula. Da su deca mnogo bliža, da su generacijski ljudi upućeni jedni na druge, da zajedno rešavaju probleme, da se organizuju zajedno za svašta nešto. I prosto, voleo bih malo više o tome da mi kažeš, ako je to tačno.

Marija Radojčić: Naravno. Prvo, tačno je, a drugo, tu je potreban samo lider da malo to povede i šta god hoćeš, pomeriš breg, sve uradiš. Malo se šalim, ali mene kad su jednom prilikom pitali kako ja baš da se bavim ovim poslom, mimo svega što sam već navela, pa ja sam ceo život organizovala drugare oko sebe. Pogotovo ti raspusti gde su još dolazila deca iz grada kod baba i deda, kod mene su uvek bile žurke. I srećna sam zbog svog tog iskustva, zato što je to bilo mnogo lepo. Ne samo što smo organizovali žurke, nego smo znali da sutra, kad dođemo sebi, treba to sve da pospremimo i gradili smo i tu vrstu navika. I zaista, ta bliskost i osećaj da nisi sam, koju u gradu vrlo često imaš, je mnogo lep. I moment da ti priskoči komšija jer se oseća kao deo porodice. A ne kao komšija na spratu ako si u soliteru u gradu. Tako da to zaista, prvo, su lepi momenti, a drugo, razlikuju se od grada. I mogu da kažem da su u tom smislu deca sigurno bogatija, a i ljudi koji su živeli u to doba na selu. Kako je danas, ne mogu precizno da kažem jer ja danas više živim u gradu nego na selu, ali to su baš, eto da kažem, pozitivne strane. S druge strane, negativne strane su neravnopravnosti u smislu mogućnosti kada je obrazovanje u pitanju. Ali, sa ove tačke gledišta, mislim da je bilo mnogo lepše i bolje što smo imali priliku da razvijemo sve što smo razvili kao ljudi, nego da smo imali samo mogućnost da učimo engleski i da idemo na neke nastavne jedinice. Engleski može i kasnije da se nauči. Sa ove tačke gledišta.

Ivan Minić: Iz perspektive današnjeg, nisi hendikepirana na taj način. Sada možeš sa bilo koje tačke da učiš engleski, samo ti treba ekran. 

LEPOTE SEOSKOG ŽIVOTA

Marija Radojčić: Tako je. Ali te veštine i te emocije i to što smo savladali tada, mislim da je neprocenjivo. I iskreno, izuzetno sam srećna zbog toga. Ali evo, sad razmišljam dok pričamo koliko je u stvari lepota svih mirisa i ukusa sa sela. I možda, negde, jedna od mojih trigerovanih tačaka za sve moje događaje jeste da sačuvam sve to što živi i što je živelo nekada na selu. A vrlo često, ljudi koji žive u gradu više nemaju priliku, jer nemaju nikog na selu. Nemaju priliku da to probaju, da uživaju u tim nekim, ajde kažem, gastronomskim momentima. 

Ivan Minić: Znaš kako, ja mislim da smo mi negde poslednje generacije koje su imale u pravom smislu masovno, ima i sada pojedinačno sigurno, ali u nekom pravom smislu masovno odlazak na selo u domaćinstva koja su funkcionalna. Ti sad imaš odlazak na selo u vikendicu, ali to nije selo, to je izmeštena kuća u kojoj ti živiš isto kao što živiš u gradu, samo ti ne rade Wolt i Glovo, ne možeš da isklikćeš, nego moraš da odeš do prodavnice. Ali, kao, ja se jako dobro sećam toga i mislim i dan-danas volim životinje, mogu slobodno da kažem više nego ljude iz vrlo realnih i objektivnih razloga. Ali koliko je meni kao klincu bilo značajno što sam naučio kako je to sve funkcionisalo, dva potpuno različita ekosistema kod bake s mamine strane i kod babe i dede s tatine strane, jer je jedno ravničarsko-šumadijski kraj, a drugo je planinsko i potpuno je drugačije jedno i drugo, i prezanimljivo je jedno i drugo. Ali, kao, kad si mali, možeš sa radnim stvarima da se igraš i od svega možda napraviš i mač i sve ostalo, ali meni je bilo i dalje najzanimljivije da se igram s malim jarićima, sa ovčicama, sa prasićima. Imamo neke slike koje su dosta ovako čudne, da nas trojica istih držimo tri praseta, isto je tako baš strašno. Ali mnogo je humanije kad ti možeš da razviješ tu vrstu odnosa o tome šta zapravo od klope možeš da dobiješ. U tom procesu naučiš šta je sir, naučiš šta je kiselo mleko, naučiš šta je jogurt, naučiš hiljadu nekih stvari koje inače ne bi imao prilike da iskusiš. Ali ono što je meni nekako mnogo važno je da to nije turistički, kao što je u mom slučaju bilo, jer i kad dođeš na mesec dana, ti si princ koji je došao na mesec dana i u principu možeš ti da pomogneš i da radiš, ako baš hoćeš, ali neće niko ništa da očekuje od tebe jer ti si došao, ti budi lep. Nedavno je na konferenciji Srđan Krčo pričao svoju priču i jedna od važnih stvari u tom njegovom procesu, mislim cela priča je genijalna, ja njega obožavam, ali taj moment da je on rekao: “Ja sam sa 4 godine imao svoje obaveze, ovde sa 19 godina nemaš svoje obaveze, a tamo ti sa 3, 4, 5 godina počinješ da imaš neke obaveze.” Pa one su sad male, ali vremenom više nisu male. Što si ti sposobniji, što više jačaš, to su obaveze veće. I iskustvo mi kaže, imao sam prilike da sarađujem s ljudima, da ta vrsta odgovornosti koja se usadi kad ti imaš 5 godina pravi fantastične ljude. E sad, kako je to iskustvo iz prve ruke? Znaš, pošto mnogo je lepo, 20 godina kasnije, a sada te pitam kako je iz prve ruke. 

Marija Radojčić: Da, pa za mene važi da ceo život kratko spavam i kažu da volim puno da radim, a onda ja tako nekad kad se nadim, i kaže moja mama: “Pa kad smo te budili?”, a ona kaže: “Nismo te budili, ti si htela da ustaneš.” Uglavnom, šta je istina, ne bih ja sad analizirala, ali istina je da stekneš radne navike jako mali. Da imaš 4, 5 ili 6 godina i ideš da skupljaš šljive i to je potpuno u redu. Mrzela sam njihovo skupljanje šljiva zato što su tamo koprive, ali je to istina. I danas bi ti to bila situacija. Pa dobro, koprive su dobre zbog prokrvljenosti sistema i sličnog, i cirkulacije. Ali, šalu na stranu, sigurno radne navike moraju da postoje da bi ti opstao u tom ekosistemu. Jer nema, ne možeš, nema ko da ti donese, na primer, vodu, kao sad moje dete leži i kaže: “Daj mi vode.” Kad bi mi tamo neko doneo vode, idi uzmi, znaš da je voda, da je mleko, da je sve što ti treba. Ono što sigurno mislim je da deca na selu brže sazrevaju, jer prosto takva je situacija, takve su prilike da moraš. Da li je to korisno? Sa ove tačke gledišta mislim da jeste. Malo nekad budem ljuta i možda sam prebrzo morala da odrastem, ali nije uopšte to loše za današnje teško vreme, da budemo iskreni. To prosto stiče, daje čoveku priliku da može posle lakše da se nosi s nekim preprekama koje ga stignu u životu. I nije uopšte, ovo će me sad razapeti ako kažem, ali nije uopšte loše biti malo spartanski nastrojen ka svojoj deci, jer mislim da ih život neće maziti. Prosto treba da steknu radne navike, da steknu navike koje će ih posle bolje voditi kroz život. I da je to vrlo korisno. Koliko god se to nama ne sviđalo u nekim momentima, pogotovo kad smo u pubertetu. Moj prvi posao, pravi posao, je bio knjigovodstvena agencija. I dok su, recimo, sva deca sa 19 godina, pa kada upišeš faks i onaj najduži raspust, išli po ceo dan na jezero i slično, ja sam išla da radim. Ali noću sam išla da izlazim i ujutru u sedam uredno ustanem i idem da skupljam pazare. Tada su se skupljali pazari i papiri. I pošto je vlasnica agencije bila moja strina, a to je bilo pre mnogo godina, ja njoj kažem: “Kako si ti imala poverenja sve to meni da daš? Pa sad, recimo, u to doba milion dinara ja nosim u rukama.” Kaže ona: “Pa nisam ni razmišljala, bila sam sigurna da će biti u redu.” Na primer, govorim o tome da je to bilo sa 19 godina, a sad… 

Ivan Minić: Srećom, nisu ostali znali koliko nosim. 

Marija Radojčić: Ali sve u svemu, hoću da kažem da sam dosta rano dobila određene stepene odgovornosti, toliko da nisam stigla ni da mislim da li to mogu ili ne mogu. Uvek sam govorila: “Mogu.” Da li je to od navika iz onog baš ranog detinjstva? Verovatno jeste. 

STUDIJE I ISKUSTVA

Ivan Minić: Kako je izgledalo što se tiče, da kažem, samog obrazovanja? Dolazimo sad polako do faksa, ali šta se dešava između, od tih prvih četiri razreda, pa do toga kad već stasavaš ponegde i znaš šta stvarno hoćeš i shvatila si da nećeš biti nastavnica matematike? Šta ćeš biti, šta te zanima, šta su ti opcije koje možeš da dostigneš u tom trenutku na tom putu? Prosto, kako razmišljaš u tom nekom periodu? 

Marija Radojčić: To je bio period kad su svi želeli da upišu ekonomsku školu, pa sam i ja bila jedna od njih. I bilo je jezivo uopšte upisati, bez obzira na to da li si odličan đak ili ne. Tad su vladale razne koruptivne mere i bilo je situacija da se, recimo, u Novom Sadu na jedno mesto u ekonomskoj školi prijavljivalo šest ljudi. I poprilično sam se vraćala deprimirana posle prijemnog, čekamo rezultate, a ja rešena i sigurna šta ću upisati – da će to biti ta ekonomska škola jer hoću u nekom momentu u životu na kraju da se bavim ekonomijom. I kažem mom tati da sam čula kako se u tom momentu plaća mesto. Kažem: “Možeš sigurno dobiti mesto, ali se plaća 5000 maraka.” To je tada bila istina, to je 1997, ja mislim. Kaže on meni, onako bez razmišljanja: “Pa pre ću ti kupiti diplomu nego ti kupiti mesto.” Ja, sva uvređena, kažem: “Pa ja nisam želela da ti meni kupiš mesto, nego ti govorim koliko to košta. Ja znam da ću se upisati.” Sva u pubertetu, tužna, jer ne dolazi u obzir, ali pričam ti šta su situacije. Ja sam tada upisala ekonomsku školu. Sa ove tačke gledišta, možda mi je žao što tada nisam završila Jovinu gimnaziju, zato što mi je Jovina gimnazija Jovina gimnazija. Ali, recimo, nije bilo nikog da kaže da je to pametnije tada. Moji nisu razmišljali. Razmišljali su kao – ovo je stručna škola, nešto imaš posle toga. 

Ivan Minić: E, vidi, možda i nije pametnije. Možda. Ne znam. Znači nikad ne znaš. 

Marija Radojčić: Tako je. Ali sve u svemu, posle toga sam upisala ekonomiju i nekako sam sve vreme bila sigurna da državni sektor nije za mene. Kratko sam bila u toj priči. Kad sam shvatila koliko je to sporo, shvatila sam da mi ne možemo biti na istom mestu, državni sektor i ja. I jako sam srećna što danas, iako ima puno neizvesnosti u našem privatnom sektoru, volim tu priču. 

Ivan Minić: E sad, pominjala si šta ti je bio prvi posao od koga si napravila neke pare, pominjala si šta ti je bio prvi pravi posao. E, a šta si još svašta nešto blesavo radila između tih stvari? Generalno, kako radi tvoj mozak u tom trenutku kad imaš 17, 18, 19, 21, 23, 24 godine? 

Marija Radojčić: Pa, ne znam da li da pričam, da ne ispričam… 

Ivan Minić: Ono što smeš, mislim da je sve već zastarelo, ali okej. 

Marija Radojčić: Pa, s obzirom na to da smo živeli u doba sankcija i svega, i znajući da u Srbiji nije bilo ni šećera u nekom momentu, da nije bilo ni cigara, ja sam imala sreću da sam imala tetku, koja ima i dalje, hvala Bogu, tetku koja je u tom momentu živela na graničnom prelazu s Bosnom, i lepo sam odlazila kod tetke, kupovala cigare i donosila i prodavala. Pritom, tada nisam imala ni 18, da se razumemo. Isto tako sam shvatila da ljudi koji hoće da peku rakiju za kućnu upotrebu na selu nemaju šećera i moraju da idu ko zna gde da kupe šećer. Tad sam već imala 18, položila vozački, i moram biti iskrena, babi nisam govorila. Uzmem babin auto i odem, prevezem šećer i donesem i preprodam šećer. Ali možda meni najlepša anegdota – prelazimo granicu i sad meni carinik kaže: “Imate li nešto za prijaviti?” Ja kažem: “Imam nešto malo šećera.” Kaže on: “Pa koliko je to malo?” Ja kažem: “Pa četiri džaka.” Kaže on: “Pa ja rekoh, ti ćeš mi reći četiri kila, a ti četiri džaka? Pa šta će ti to?” Ja kažem: “Pa malo za vino, malo za rakiju.” On kaže: “Tako fino dete, pa za vino i rakiju? Pa kako nisi rekla za kolače?” Ja kažem: “Pa šta da vam kažem, iskrena sam.” I onda ja to u nekoliko puta pređem, dovezem do Jaska odande 8 džakova šećera, to u tom momentu bilo 80 maraka. I ja sam, eto, čiste zarade, i ja sam tako jedne godine ceo raspust radila i skupila za svog prvog polovnog Juga. Tako da, opet se vraćam na ono, jel može, uvek može, samo naći način. 

Ivan Minić: Jeste, moram malo da se ima dijagnoza. 

Marija Radojčić: Da, da, da. 

Ivan Minić: A šta je bilo sa tvojim knjigovodstvenim poslom? Pa, sa mojim knjigovodstvenim poslom, u suštini, to sam, kako kažem, išla kod strine, radila u njenoj knjigovodstvenoj agenciji. Čak sam išla i da ispolažem sve što je trebalo posle za knjigovođe i shvatila sam da je to za mene previše sporo i previše statično. Jer ja generalno volim akciju i, na svu sreću, nisam morala da ostanem u tom poslu. To mi je bilo dovoljno toliko, to sam radila dva raspusta. One najduže životni raspusti i sledeći. Bilo je sjajno kao iskustvo, taman da naučim sve što mi je bilo potrebno posle za moj posao. Naravno, sve se to inovira, ali neke osnovne stvari ostaju osnovne stvari. 

Ivan Minić: A tokom studija? 

Marija Radojčić: A tokom studija pa svega. Baš sam radila svašta. Uglavnom radila sam čak i keteringe. Znači, bukvalno mamu izmaltretiram da mi objasni kako se određene stvari rade, kako ja to da napravim. Pošto sam odrasla u porodici gde se uvek kuvalo i sve domaće i ja sam sve to pravila i posle naravno plasirala i prodavala. Tako da su i to bile jedne od situacija. Naravno, pisala sam i radove ljudima kad ti treba za džeparac za izlazak koji svi. Naravno, vrlo često i besplatno drugarima i prijateljima. Tako je bilo raznih. Sad više taj deo toliko i ne mogu detaljno da se setim koliko su mi ovi početni momenti ostali upečatljivi. Mislim da su bili baš drugačiji. 

Ivan Minić: Na ivici. 

Marija Radojčić: Na ivici. Faks, koliko ti je to sve što si prošla tamo bilo zapravo interesantno, korisno? Je bilo nekih momenata profesora, kolega koji si upoznala koji su ti nešto u tom procesu značili?

Marija Radojčić: Pa, moram biti iskrena da je za mene faks bio jako dosadan. Zato što ja sam upisala ekonomiju, ono kao, jao, gladna, željna informacija. A u stvari sam ja bila sve vreme fokusirana kako ću ja dobiti tu sad sadržaj za biznis. Iako u tom momentu nisam znala šta će biti taj biznis, ali sam bila sigurna kako ću ja dobiti negde operativno znanje koje će meni pomoći. Sećam se k’o sad iz jednog predmeta je trebalo kao da uradimo biznis plan i ja sam uzela tad poljoprivredno gazdinstvo. To je bilo preteško, sad svi pričaju o poljoprivrednim gazdinstvima, ali tad je to njima bilo kao šta je radim? Ja sam promašila temu, sećam se da mi je tako rečeno. I ja sam taj faks toliko razvlačila i završila sam ga samo zato da ne slušam više mamu, tatu i sve ostale. I bukvalno, ovo je sad ružno, ali ja mislim da sam jako malo funkcionalnog znanja dobila na fakultetu, da sam mnogo više upotrebljivog znanja dobila na raznim neformalnim obrazovanjima, traganjima, čitanjima, na koje sam se kasnije fokusirala. Jer generalno, ne znam, prosto ja nisam osoba za taj vid učenja, u smislu neko ti da knjigu ili ti nešto ispredaje, ti ga slušaš i kraj. Ja volim komunikaciju, konverzaciju, znači da imamo, da sve razmenjujemo mišljenja, sučeljavamo, kažemo. A toga, mogu da kažem, je možda bilo na dva, tri predmeta na mom faksu. Ja sam u Novom Sadu studirala ekonomiju, možda ko profesor Iosifidis, evo, on je sad već u penziji, ali možda je on bio jedini koji je bio otvoren za neku vrstu komunikacije. Ovo sve ostalo jako, jako zatvoreno i jako profesorski.

Ivan Minić: Koliko je bilo teško? 

Marija Radojčić: Teško? Pa za mene užasno teško. Zato što ja nisam osoba koja sedne i uči, znači, i čita knjigu od hiljadu strana koja nekako ne mogu ni da je povežem, ni da shvatim šta je, prosto ređaju se definicije bez, u mojoj glavi, u tom momentu, primenjivih tačke. Mislim da, e sad moram da napravim paralelu, ove godine sam bila na jednom studijskom putovanju u Americi i imali smo priliku da boravimo sedam dana na jednom univerzitetu. Da sam ja potpuno ostala bez teksta, posvećenošću profesora i nivoa komunikacije koju imaju sa, znači profesor, student, profesor je 24 kroz 7 dostupan studentu, to može da ga zove, da mu piše, da on… A mi ovde, bar u to vreme kad sam ja studirala, to je bila jedna zatvorena priča. Gde ti jednosmerna luka, dobio si, ispredavao sam ti, izvoli, dođi da ispričaš isto to. A ja nisam osoba za reprodukovanje tuđeg, ja volim svoje stavove, svoju ideju nekako. 

Ivan Minić: Dobro, mislim, to je ono što često ljudi koji su imali prilike da odu, obično na neke postdiplomske u Ameriku, kažu – taj moment kad treba da se prebaciš iz jednog pasivnog režima na koji si navikao, u kojem sediš, ćutiš i kad je tvoje vreme da odgovaraš, odgovaraš, ali se ne mešaš. Treba da postaneš neko ko ulazi u diskusiju, samo što si ti došao sa nula iskustva u tome, a svi ostali imaju 3-4 godine iskustva. 

Marija Radojčić: Da. 

Ivan Minić: I njihov je najčešće maternji jezik, a tvoj nije, i onda imaš ozbiljan problem i barijeru, ali ništa što ne može da se reši za par meseci malo većeg bola dok se sve to ne legne na svoje mesto.

POSAO POSLE FAKSA

Ivan Minić: Šta se dešavalo sa strane posla? 

Marija Radojčić: Misliš na…

Ivan Minić: I tokom studija i kasnije, kako ti se razvijala priča? 

Marija Radojčić: Pa generalno, u jednom momentu pred kraj fakulteta, desila se situacija da sam ušla u politiku aktivno i čak sam u jednom mandatu bila i pokrajinska poslanica. I kad me neko pita zašto, ja sam bukvalno bila šablon – ja napišem “želim da menjam stvari”. Ja sam tako 14 godina aktivno verovala, kao dete, da ću ja da menjam stvari. Imala sam situaciju, pomenula sam je u neformalnom razgovoru s tobom. Generalno, išla sam da obilazim vrtiće po selima. Išla sam da vidim kako obrazovanje stoji, kako je usmereno, kakve su učionice, sve ostalo. I onda sam dolazila i govorila: “Mi treba da menjamo, mi treba da radimo, mi treba ovo, mi treba ono.” Znam da su me svi bledo gledali. Ali ja sam uporno želela da istrajem u svojim ciljevima pa sam, između ostalog, tako pisala, na primer, ambasadi Japana da reši jedan vrtić u jednom selu koje se zove Šatrinci, koje ima svega 300 i nešto stanovnika, i to su deca bila bez sanitarnog čvora. U tom momentu sam smatrala da je moja misija da ta deca imaju elementarne uslove za život dok su u vrtićima. I na kraju smo to uspeli, ali hoću da kažem da nije bilo baš podrške. I nekako nisam navikla da dobijam podršku i, valjda, boreći se, valjda mi sad ovo preduzetništvo dođe kao melem na ranu. Ali dok pričam, sećam se u Irigu, verovatno ste čuli i znate koji je broj vozila koji prolazi u jednom danu, kakvih je sve bilo nezgoda. S obzirom na to da ja potičem sa teritorije te opštine, u jednom momentu ja dobijem ideju da želim da Irig ima semafor. I objasne meni ljudi kako uopšte to može da se reši i šta se dešava. I uglavnom, duga je bila priča i proces, istrajem ja, tri godine projekat ceo traje, i onaj semafor zbog koga me mnogi psuju kad prolaze kroz Irig – taj semafor, moram da kažem, je moja zasluga. A kad krenu da me psuju u mom prisustvu, ja onda objasnim: tu stoji pešački prelaz na koji ti, ako si odgovoran vozač, moraš da staneš, a nisi stajao. A sad kad je semafor, on ti nekako zaustavi. Ali ono što je istina – otkako taj semafor tu postoji, saobraćajki u pravcu toga da je kamion ili neko slično vozilo ušlo u nečiju kuću više nema. I možemo i ovako i onako da pričamo, ali nekako smatram, i mogla bih mnogo takvih primera da navedem, da sam uvek videla potencijal za promenu. Kada sam videla da više nemam ni živaca, ni energije da se bavim sa ljudima koji uporno vuku nazad, rešila sam da to sve prekinem i prestanem, i da odem u svet preduzetništva i da vodim neku svoju misiju i priču. 00:42:16

Ivan Minić: Dobro, ni jedan od sistema u prethodnih četrdesetak godina, koliko se sećam, nije voleo one koji talasaju i nije voleo one koji pokušavaju da nešto promene, jer naravno, kao i u nekom korporativnom većem sistemu, niko ne voli “top achievere”, jer oni čine da svi ostali izgledaju loše. I ako može to, zašto onda ne može nešto drugo? Nemojte da dajete ljudima ideje. Ja bih voleo da malo više i češće dajemo ljudima ideje, onda bi se možda nešto i desilo. Pre par godina, neposredno pred Covid, smo imali to putovanje nakon koga smo ostali zaglavljeni u Americi, ali prva tačka tog putovanja je bila Kuba. I ja sam mnogo dugo želeo da odem na Kubu, jer neka vrsta lepote i atmosfere tog prostora je meni fascinantna i apsolutno ima toga. A onda uđeš u neku od manjih uličica i vidiš koliko su ljudi beznadežni. To što je neko tužan, što mu je teško jer je težak period koji će proći – to je ok. Prosto, svi prolazimo kroz takve periode i svaka zemlja prolazi kroz takve periode u nekom trenutku, pa je to normalno. Ali ovde imaš ljude koji se ne sećaju da postoji i šta drugo. I do skoro nisu mogli ni da vide da postoji nešto drugo. Sad mogu da vide da postoji nešto drugo i vide u kakvom su oni problemu. I onda imaš tu situaciju gde ja ne mogu da se osećam lepo u takvoj sceni. Jednostavno ne mogu. Meni ne može da prija da odeš što je meni super, ja mogu da se provodim lepo, meni je sve to pristupačno, ljudi su lepi, žene su lepe, sve je super. Ali ja ne mogu da se osećam dobro na mestu gde je svima ostalima loše, što je u suštini situacija često i ovde i pokušavam to da objasnim i kolegama, i IT-jevcima koji su u sličnoj nekoj poziciji da je njima dobro. E, ok, kako možeš da se osećaš dobro u okruženju u kome vidiš da je skoro svima ostalima loše. Ali dobro, ima nas raznih. Svakako sistem je izgubio. Svi mi ostali smo dobili time što si ti to presekla i prebacila se na nešto drugo. Voleo bih negde samo da vratićemo se na ovo što si radila, što smo i pričali u samom uvodu. 

PORODIČNI BREND

Ivan Minić: Ali ono što si pomenula u celoj priči, ali nismo dublje ulazili u to. Vi ste porodično razvijali i dalje razvijate jedan mali brend. Sad, taj brend jeste mali, ali nije mali u kontekstu onoga kako ljudi obično zamisle male proizvođače. Kažem, mali proizvođač proizvoda od mleka, to je ono koliko može proizvode za sebe, plus malo nešto što ostane, to će staviti na tezgu i to je to. Vi ste sistem. Ipak. Mali, ali sistem. E sad, brend se zove Friški Jazački i to je mnogo slatko i super je, i brending postavljen i sve. Ajde malo ispričaj kako ste došli do toga. 

Marija Radojčić: Pa, baš si u uvodu lepo rekao, ono malo što pretekne, pa naša porodica malo što pretekne, osim onog što pojedemo. Naša porodica se desetinama godina unazad, za to malo što pretekne, tako bavila proizvodnjom sira, još moja prababa, baba i svi po redu. Ja sam tu uvek pominjala babi za dućan, da ne dira dedin novčanik. Ta fora je bila. Onda, generalno, moj brat, pošto jako voli životinje, rešio da neće da ide dalje iz sela, da je njemu super tu, da bude svoj gazda i slično. Rešio da razvija priču, kupio, sredio, imao puno krava i sve ostalo i krenuli smo da generalno od mleka koje nastaje na našoj farmi, širimo i postavljamo naš brend, naš sir i da bude to jedna porodična priča. Sa ciljem da to bude negde premium sir i da ne bude, ajde da kažem tako, industrijska priča. Pošto kad vam neko kaže da je sir žut od zrenja, taj vas jako laže. Mogu to da potpišem jer sir od zrenja nikad nije žut. On može samo da dobije onu malo jaču, belju boju. Isključivo je žut od boja koje se dodaju u njega. Mi smo i danas ostali pri tome da isključivo radimo sa prirodnim sastojcima, da cela proizvodnja je naša u kontrolisanim uslovima, ali nažalost u ovom momentu smo morali našu farmu da rasprodamo i da samo se bavimo otkupom mleka. Prosto više nije bilo održivo. Bile su godine suše, hraniva su postala skupa i sve ostalo, svašta se dešavalo u tom pravcu i sad smo otkupljivači mleka koji proizvode sir, opet ukoliko je to moguće, kontrolisano i priči.  Ali i dalje od proizvođača mleka koje mi poznajemo, tako da možemo reći da je maksimalno prirodno. Ideja nam je bila kao i negde moja ideja sa bazarom da očuvamo stvari tradicionalne od zaborava, tako da kad je naš sir u pitanju, na primer jedan od sireva, pravimo tako što je nekada moja prabaka pravila sir od ovčijeg mleka, samo ga mi sad pravimo od kravljeg. Znači on zri nekad i do tri godine i jedete ga sa plemenitim plesnima koje mogu u potpunosti da se jedu, jer nema nikakvih veštačkih bakterija dodatih u sir. Naš sir miriše na mleko, moram to da kažem. To je jako važno jer to onda govori koliko je on prirodan. Ne krstimo ga. 

Ivan Minić: Hajde malo više mi daj informacija i o proizvodima i o tom sa kim sarađujete u celoj toj priči, ko su kupci i slično, zato što pričamo o nečemu što je malo kontrolisano, zanatski, vrhunski proizvod, što svaka pojedinačna stvar od tih navedenih nosi sa sobom niz nekih komplikacija. Skaliranje toga nije jednostavno, ne može da se radi kao što bi moglo sa nekim jednostavnijim mlečnim proizvodima kojih ima dosta. I mislim, loše će zvučati, nemam bolji izraz u ovom trenutku, ali to nije sir za svaki dan u smislu to nije sir gde mi sednemo i pojedemo kofu sira. 

Marija Radojčić: Tako je, tako je. 

Ivan Minić: A i taj sir treba da postoji. Mnogo važan i najbolje je kad bukvalno ima 3-4 vrste pa može da se pomeša. Ali kao, odlučili ste se za drugačiji proizvod. 

Marija Radojčić: Tako je. 

Ivan Minić: I kažemo neku gamu proizvoda iz koje ste iskristalisali neke konkretne stvari. E sad kao, to nije nešto što je ovde poznato, prihvaćeno, ima tradiciju masovnu itd. Znači, kako ste krenuli, šta je tu još bilo od proizvoda, ko su bile ciljne publike kojima se obraćate, kako je to izgledalo kroz vreme, kako ste prosto razvijali tu celu priču od toga čovek voli i ima ideju.

Marija Radojčić: Da, da, da. Pa ono što je možda najvažnije je da smo imali porodično iskustvo koje je prenošeno s kolena na koleno, ali smo negde… Dobra stvar je kad imaš u porodici jednog zaljubljenika u svoju ideju, pa taj malo smetne s uma finansije, pa imaš nekog ko koliko-toliko kontroliše finansije i imaš nekog ko baš radi. Kad kažem baš radi, onda to mislim na našu mamu koja je najviše to iznela celu priču, ali svi jednako imamo dozu kreativnosti u pravcu toga da slušamo tržište i da odgovaramo na potrebe. Kako se razvijala vinska kultura u Srbiji, još uvek se razvija, videli smo da tu postoje razne potrebe u pravcu sira koji će da prati određena vina. Srećom, volimo i vina, imamo puno prijatelja iz tog sveta i slušali smo. Pa smo tako u stvari i kreirali sireve sa različitim dodacima. Pa možda najinteresantnije šta smo uradili je sir sa kajsijom i lomljenim biberom. To je, konkretno, ja smatram, izuzetna priča za bela vina. Jako lepo balansira priču. Ne pobeđuje ni sir ni vino, nego dobijete onaj pravi ugođaj. Ili, na primer, brusnica i biber, pa onda imamo sa orahom ili nešto bazičnije, sa ljutom paprikom, sa bosiljkom. Pa ispunjavali smo želje. Do te mere smo išli da ima raznih gastronoma koji su želeli da probaju sir sa svežim bosiljkom i, recimo, indijskim orahom. Pa smo im ispunili želju. Pravili smo i to. Ali tu sad postoje, naravno, određene cake, da ako je tu stavljen svež bosiljak u sir, on ne može dugo stajati jer može svež bosiljak da izazove kvarenje tog sira itd. Ali, jedno vreme, kad smo imali malo više vremena, smo čak i takve stvari radili. Ne kažem da ne bismo sada, ali prosto ne da nam život. Ako nekad odem u penziju, eto mene, da se bavim takvim stvarima. Malo se šalim, ali ima istine. Onda smo se setili da je naša prabaka radila sjajne stvari kada su u pitanju one nekadašnje velike kačice i da su kod nje ljudi stajali u redu. I kao, zašto mi ne bismo to vratili da ponovo radimo? Shvatili smo, ovčije mleko nemamo. Ali, ajde, što ne bismo recepturu iskoristili? I tako imamo taj čuveni zreli, kako ga mi zovemo, vojvođanski sir, koji je pravila prabaka Mileva. I to je, verovatno, jedan od najboljih naših sireva, jer, kažem, odležava i do tri godine. I nema sigurno konkurenciju u pravcu gotovo plesni koje se stvore, a sa druge strane nemate posle problem kad ih pojedete, nego je zaista dobra priča. Ali isto tako radimo i onaj čuveni, što kažu, bazični sir. Neko kaže švapski, neko kaže sitni, sremački. Bez koga dobre gibanice nema. Tako da nismo se odrekli ni tih nekih osnovnih stvari koje, s jedne strane, donose manju zaradu, ali one su deo naše priče i nekad se samo to i pravilo. Ali smo se trudili da očuvamo vrednosti nekadašnje priče. Ali kreativnost naše mame nije imala kraja, pa pravimo i neki čuveni topljeni. Kad ga u strukturi gledate, on je granulast i onako po strukturi izdaleka izgleda poput sitnog. U stvari je kalupiran i tvrd, i ne znam kako bih opisala lepotu tog sira, jer je puterast. Razmišljam sad kako pričam. Da li će Ivan reći, dobro što nisi donela to da stavim ovde, nego mi sad tu pričaš. Kao, pamti pa vrati. 

Ivan Minić: Nismo ručali, to je činjenica. 

Marija Radojčić: Kao, sledeći put ću se odužiti. Sve u svemu, puterastog zaista ukusa i divno se slaže i sa belim i crvenim vinima. Još malo oraha. Znači, fenomenalna kombinacija. Tako da su to neki sirevi koje ne rade drugi. Radimo samo mi. I izdržaćemo. Trenutno ih plasiramo po nekim manjim radnjama, manjim specijalizovanim radnjama za male proizvođače. U pojedinim vinotekama. Najviše radimo sa vinarijama. I to nam je nekako i bio cilj. Da vinarije koje postoje na našoj Fruškoj gori negde koriste naše sireve. I tu pravimo u stvari pravu priču. To je prava priča. Ti kad odeš u Francusku, nećeš jesti sir iz Srbije. 

Ivan Minić: Taj moment gde pokušavaš da se zadržiš na lokalitetu. 

Marija Radojčić: Tako je.

Ivan Minić: I da sve namirnice koje se koriste budu sa lokala. To je stvar koja je nekad bila potpuno normalna. Pa je onda postalo normalno da ono što dođe kod nas bude proizvedeno u Argentini, spakovano na Filipinima i stiglo u Srbiju. Znači, dva puta obišlo svet. A sad se, bar ko može i ko vodi računa, trudi da se vrati na tu lokalnu priču, koja je naravno i najbolja. Tako da, na takvim mestima mogu da se sretnu proizvodi.

Marija Radojčić: Tako je. I mislim da ćemo pobediti, to sigurno neće biti skoro, ali pobedićemo svi zajedno kad nekako zaista utemeljimo tu ideju da jedni drugima nismo konkurencija. Ja ne mislim da je bilo koji proizvođač sira ili bilo koji vinar onom drugom konkurencija. Ja stvarno mislim da možemo dobro da se dopunjujemo. Ja to učim i naše izlagače. Učila sam dugo i sebe, jer neko mi je rekao pre neki dan: “Jao, sličan događaj je započeo da se radi, kao, jao, bilo je katastrofa ili bilo je dobro.” Ja kažem: “Hvala Bogu, neka postoje.” On mi kaže: “Šta si još rekla?” Pa, neka postoje, super, jer to mene tera da budem bolja i da dam maksimum od svog proizvoda ili svoje usluge. 

Ivan Minić: Vidi, mislim, razumem ja i jedan i drugi pristup. Razumem i to da, posebno kada pričamo o nekim, pa možda ne vrhunskim stvarima, ali nečemu što je iznad prosečnog, mnogi ljudi mogu to sebi da priušte jednom ili dva puta mesečno i da onda biraju. I onda biraju između nekoliko opcija. Kada se pojavi, nakon dve opcije, treća, biraju između tri, što znači da će verovatno neko u tom procesu izgubiti deo publike. Naravno, za različite stvari, za različitu vrstu iskustava, stvarno mislim da cela ta priča sa kraft hranom i vinima, pivima i rakijama ima još sasvim dovoljno prostora da raste i razvija se. Nedavno smo baš tražili za kolege neku lokaciju za događaj. Dolaze stranci, treba da bude relativno blizu Beograda, ali ideja je da se napravi neka večerica koja će skupiti 150 do 200 ljudi u tom nekom ambijentu. I ti shvatiš da od svega toga što postoji od vinarija zapravo spadaš na jednu do dve, u maksimumu, koje mogu da prime nešto tako. Jer oni su vinarije, oni nisu restorani za proslave. Naravno, ima ih par većih, tako da to može da se uklopi, ali mislim da je to još u prilično ranoj fazi. Ono što se ja negde nadam je da ljudi koji su napravili neke dobre priče i razvijaju ih neće pokleknuti u tom procesu i napraviti neke kompromise koje ne treba da prave. Jer u tom svetu kompromisi su uništili mnogo lepih brendova.

Marija Radojčić: Treba izdržati. 

Ivan Minić: Pa mislim, ako si već ušao, to znači da nisi normalan. 

Marija Radojčić: Tako je, slažem se. 

Ivan Minić: Što se kaže, samo redovno uzimajte terapiju i biće sve ok. I mislim, uglavnom ono što se meni negde sviđa je što postoji dosta sjajnih ljudi koji su u to ušli kao neku vrstu svog legata, a ne kao biznis. Koji imaju osnovne biznise, koji dobro funkcionišu, od kojih žive, i onda samim tim ovo nema tu vrstu direktnog pritiska. Ok, nije ni ideja da gubi novac trajno, ali nije pritisak da sad deset ljudi, pored onih koji tu rade, treba da žive od toga. Što mislim da je zdrava osnova na kojoj to može da se gradi. Čini mi se da polako dolazi i znanje, da ljudi koji nešto zapravo znaju o tome… Jer prestali smo da pričamo da je rakija dobra jer je “ćaletova” i ne znam ovo-ono, nego ljudi znaju da kažu i od čega je i kako je i šta. I sad polako počinju da se kristališu stvari. 

PROBLEMI TOKOM COVID-a

Ivan Minić: Ono što, recimo, mene i dalje brine je to što si ti pomenula i pričaćemo sad u ovom delu o bazaru mnogo više o tome, to je što imaš ljude koji prave prosečne proizvode, ali ih spakuju sjajno i prolaze. Imaju svoju publiku. I ja mislim da je za proizvode jako važno kako su spakovani. Nažalost, ima mnogo vrhunskih proizvoda koji su spakovani očajno i ljudi su apsolutno nespremni da bilo šta tu promene. A vrlo često ne moraju da promene previše, samo malo da se utegne. I to je ono što će mnoge od tih sjajnih proizvoda ostaviti nekoliko stepenika niže nego što bi trebalo da budu, jer, nažalost, nisu u stanju da isprate ono što tržište negde nameće kao trend. Posebno mislim da je rakijska scena tu u problemu, jer mi nikad nećemo biti tržište na kome će skupa vina prolaziti. Ali rakija je jako alkoholno piće i ne pije se u toj količini, i ona može da bude skuplja i skupa. I već ima sasvim dovoljno skupih rakija. Ali mnogi ljudi koji prave neke sjajne stvari i prave ih godinama su ostali zarobljeni u nečemu što ih neće dovesti daleko. No, kako se, dakle, pomenula si da je sve negde krenulo od biznis kafea? To je priča koju je Kristina pokrenula i koja je stvarno bila lepa i pričala je ona ovde o tome. Potrefilo se nekoliko stvari i, u suštini, COVID je tu priču ugasio. Ona se nakon toga nikada nije vratila na taj način. Ona je kasnije imala i neke druge stvari koje radi i ima i dalje. Ali, nažalost, dosta dobrih pokreta, dosta dobrih aktivnosti, dosta dobrih brendova događaja nije preživelo taj period od realno godinu i po dana koliko smo mi bili u problemu. Realno to je bilo tri meseca svega zatvorenog, ali još više od godinu dana nismo mogli da računamo da nešto možemo da napravimo što je u zatvorenom prostoru. I mnogi koji su se time bavili, naročito nekome je to bio osnovni posao, nisu mogli da prežive godinu i po dana bez nikakvih prihoda. Posebno što je vrlo često, jer se korona desila u tom periodu marta, oni su već imali ogroman problem jer su spremili bili nešto za mart, april, maj, što je otkazano, gde je vraćen novac, gde se nova stvar nije desila itd. Kako si prosto ti se u toj celoj situaciji snašla, šta su bila tvoja razmišljanja, kako ste vi pregurali taj period i kako si ti onda se uzdigla od Feniksa iz cele te situacije? 

Marija Radojčić: Pa, verovatno ljudi slušajući me prethodno su shvatili da… 

Ivan Minić: Da, nisi baš normalna, jasno. Mislim, ja sam te zato i zvao. Nije se to slučajno desilo, to je ciljano tako. 

Marija Radojčić: Da, ne spadam u redovne. Šalim se. Sve u svemu, pa, period korone, ceo posao je stao. Znači, nema, nije radilo. Ne znam koliko sam znala i mogla, bukvalno usmerila i izlagače u pravcu toga, radite dostave, radite ovo, radite ono. Nama na našem ličnom brendu isto sve kompletno je stalo, pogotovo što je u tom momentu bilo 70% prodaje kao u ugostiteljskim objektima. Ja sam, kao ono najveće dete, uzela Facebook i svima koje poznajem pisala: “Mi od sutra krećemo, radimo dostavu, da li vam nešto treba?” i navodila spisak šta imamo da ponudimo. U tom momentu sam imala dete od 8 meseci i zajedno sa svojim detetom išla i radila dostavu i bukvalno tako preživela godinu i po dana. Imala zaposlene koje sam uspela da izguram nekih 6-7 meseci, nažalost, više nisam imala od čega i oni su otišli dalje da rade, ja sam morala da ostanem tu. Uglavnom, posle godinu i po dana ljudi su hteli da nastave da rade sa mnom, ne znam kako, šalim se, ali bukvalno ja sam rekla: “Ok, mi nastavljamo, ko hoće.” Krenuli smo u novi niz komunikacije i moram da kažem da prvi događaj koji smo posle toga radili je zaista bio onako jedan od verovatno najposećenijih i nastavili smo nekim svojim ritmom u Novom Sadu jednom mesečno. Posle toga sad već smo na 2-3 puta mesečno u Novom Sadu. Ali, možda nam je svima trebalo da tresnemo da bismo cenili neke stvari. Ne kažem da nismo zaboravili, ali u momentu oporavka da malo više poradimo na kvalitetima onog što radimo, pričamo o uslugama. 

Ivan Minić: Ne, dobro, mislim, vidim, ko je uspeo da preživi tu pauzu ili skupio hrabrosti, resursa i svega da pokuša ponovo, većina se vratila na dobar način jer ljudima je to nedostajalo. Apsolutno, i ljudima je to nedostajalo. I cela ta priča, oni će online ovo, oni će online ono, super, brate, ja sam prvi za online, ali neke stvari moraš da iskusiš na malo drugačiji način. Ti možeš nešto što već poznaješ da nastaviš da koristiš online, znači, šta god, dostava, kako god. Ali, teško da ćeš kroz online upoznati nešto novo što zahteva tu neku vrstu ličnog iskustva. Znači, mislim, ljudi kupuju farmerke online zato što imaju broj koji nose i ako nose, ne znam, Levi’s, onda znaju šta treba da naruče. Kad treba da kupe novi brend ili kad treba da kupe majicu koje su u veličinama koje su mnogo manje kompleksne, hoće da odu da probaju. I kad znaju koja, onda ok. Jednostavno, ono, nije uopšte prijateljski nastrojeno ka toj vrsti brendova. A drugo, nije samo brend, nije samo proizvod, nego i celo iskustvo i atmosfera i sve ostalo. Znaš, ono, kad je zima, kuvano vino, i jednostavno to su stvari koje ljudima fale. Ja te ljude ne razumem, ali ljudima to nedostaje i sećam se i tada, pre dve godine, kada je, dve i po godine, kada je to počelo da se vraća, koliko je ljudima to značilo i koliko su zapravo u mnogo većem broju nego pre toga dolazili. Osim, naravno, onih koji su još uvek bili u strahu, jer masovno okupljanje… Mislim, i sad imamo ljude koji javljaju da su pozitivni i dalje se vodi računa. Svi imamo i roditelje i slično, koji su u osetljivim zonama iz raznih razloga, nije nikome svejedno, ali kao taj povratak negde jeste prirodno bio dobro prihvaćen. E sad, treba izdržati. Što bi rekao Paja Lisić. Kako je to sve izgledalo i kako je izgledalo? Ok, ti si se vratila u svoj Novi Sad, to ok, znaju te svi. Misle za parove, za godinu i po dana: “Ima ona luda žena”, i onda znaju. Kako se cela priča razvijala dalje? Jer, s jedne strane, treba nastaviti, napraviti od toga nešto što je održivo, s druge strane, treba rasti i nadoknaditi ono što je izgubljeno. 

Marija Radojčić: Onaj minus koji postoji neće ga niko nadoknaditi nego ti, i ja mislim da smo mi realno počeli da poslujemo u potpunom smislu pozitivno i zdravo tek krajem 2023. Mislim, pričamo realno. Ljudi nisu svesni kolike smo repove svi ostavili i ušli dalje da radimo. Pa kako smo uopšte krenuli da širimo priču? Ja sam vrlo ambiciozno još 2018. pokušala da širimo priču. Neću imenovati jednu lokalnu samoupravu koja je u tom momentu kao: “Sve može, sve hoće.” Još mi došli, mi skupili 150 izlagača, dolazi u tu lokalnu samoupravu, a dogovor je bio da oni obezbede izlagačke pozicije, neke stolove, jer nisu imali pijacu tog gabarita. “Pa mi ćemo doneti školske klupe.” Ok, ja nekako preguram i školske klupe, ali nema ni njih. A izlagači stižu. Do te mere da smo mi trčali po kućama i molili, moj tim i ja, da nam daju nešto. Jer šta da kažem čoveku koji je iz Beograda došao da izlaže? Šta da kažem? Dosta njih se naljutilo. Mi smo jedva uspeli da skupimo sedamdesetak. Tad sam se zarekla: “Kad tad para što skupim, napraviću svoje izlagačke pozicije, odnosno tezge.” Znači, to je bilo jezivo iskustvo i mislila sam da posle toga nikad više nigde nećemo raditi. Ali, desilo se. Prvi nas je posle korone pozvao Temerin. Verovali ili ne. “Mi smo videli da vi radite nešto super, jako bismo voleli.” Ispostavi se u tom momentu da moje dete ima temperaturu, ali oni hoće za tri nedelje da mi to organizujemo. “Pa nismo nikad organizovali.” “Kako za tri nedelje?” Ja stvarno ne mogu fizički da dođem, mogu da pošaljem nekog od saradnika. “Ne, ne, mi hoćemo baš ti.” Ja spakujem dete u kola, malo mu spustim temperaturu i nas dvoje u Temerin. Odemo na pregovore, oni vide da moje dete stvarno ima temperaturu, ne izmišljam. Kažu: “Možemo sad, evo sad se dogovorimo u deset minuta i od sad sve online rešavamo jer stvarno nemamo uslova da dolazimo.” Može. I mi napravimo tad prvi događaj u Temerinu. Posle, to je bilo, ja mislim, kraj 2022. Uglavnom, od tada mi konstantno imamo pozive iz drugih lokalnih samouprava. Ima, moramo biti iskreni, gde mi pokušavamo, kucamo, pitamo, “Biste li voleli?”, “Želeli biste?” i slično. Negde nam otvore, negde zatvore, ali ne odustajemo. Jer naša osnovna ideja nije samo mali proizvođači i njihova veća pozicija na tržištu, nego generalno jedno deljenje, širenje vrednosti koje smo generalno izgubili kao društvo. U smislu, da ako imam malo više, možda je u redu da podelim. Na svakom događaju imamo humanitarnu akciju, na svakom događaju imamo edukativne radionice. Pre korone smo to intenzivnije radili, pa smo zastali i tek smo prošle godine vratili s akcentom na decu, na preduzetništvo i slično. Isto tako da to bude jedna porodična priča, porodičan događaj, da ti možeš da povedeš decu i imaš gde da ih ostaviš, da se oni igraju, da njima bude super i bezbedno, ti možeš s drugarima da ideš i da ćaskaš i kupuješ i sve ostalo. Isto tako trudimo se da vrlo kvalitetne izvođače muzike, odnosno bendove, profilišemo još više, da ih predstavimo publici i da generalno oni zauzmu svoje polje koje im pripada jer su kvalitetni, ali isto tako zajednički napravimo jednu dobru zabavu. Tako da s tom svojom energijom i konceptom koji zastupamo, to hoćemo i želimo da podelimo i u drugim lokalnim samoupravama. Vraćamo se na početak priče da neko, ako živi u Čoki, ne bude diskriminisan zašto živi u Čoki i nema priliku da dođe u Novi Sad to da vidi. Mi želimo da onda živi Noćni bazar i tamo. Koliko god ovo zvuči verovatno malo utopistički i verovatno nije kapitalistički, ali ja nekako stvarno mislim da ne mogu novci uvek da budu presudni. Volim da zarađujem, da se razumemo. Volim i da trošim, ali isto tako smatram da ne može uvek sve da bude plaćeno. Niti treba.

Ivan Minić: Možda autobusku kartu da kupiš nekome, možda ne mora da dolaze do veze, kupite dve-tri autobuske, po kombi pošaljete.

Marija Radojčić: Imamo i tih ideja, ali ne smem to sad pričati. 

KAKO ORGANIZOVATI DOGAĐAJ

Ivan Minić: Kaži mi, pošto mislim da je važno negde da objasnimo to, znači kako, ako postoji dobra volja da se negde dođe, to može da varira. Znači, ne mora da bude ogroman događaj, može biti manji, sve je prilagodljivo. Hajde, objasni, ako postoji dobra volja na primeru manjeg mesta i na primeru većeg mesta, kako vaša saradnja treba da izgleda, šta su obaveze lokalne samouprave, kako bi to moglo da funkcioniše za one koji su zainteresovani da se jave. Ako mogu da ispune uslove, ako ne mogu da ispune uslove, da uštedimo vreme i vama i njima. 

Marija Radojčić: Pa, generalno, ukoliko lokalna samouprava želi da mi stignemo, a ima, na primer, pijacu koja može da bude uslovna za naš događaj, mi bukvalno od njih očekujemo da nam ustupe na korišćenje pijacu i dovoljnu jačinu struje koju imaju, a mi organizujemo celu ostalu logistiku, marketing, sve u potpunosti. Naravno, njih tražimo da prosto učestvuju u marketingu, toliko što će deliti ono što mi spremimo, ništa više od toga, tako svoje kanale komunikacije. Naravno, ukoliko lokalna samouprava bude otvorena da delom učestvuje i finansijski, to onda znači da oni dobijaju za određen broj svojih lokalnih izlagača besplatne kotizacije i isto tako da možemo taj zabavni deo programa i dečiji program još da nadogradimo. Mi uvek imamo neki osnovni deo koji uradimo. Naravno, nama je draže da to bude bogatije i lepše. Tako da, generalno, postoje lokalne samouprave u kojima prvi put kad smo otišli, rekli smo: “Samo nam dajte prostor i dajte nam strujni priključak i mi radimo, a vi, ako vam se dopadne, dogovaramo se za dalje.” I moram da kažem da se uglavnom svuda ponovilo bar još jednom, tako da mislim da su ljudi zadovoljni. 

Ivan Minić: Imate i opciju, ako nemaju pijacu koja odgovara. 

Marija Radojčić: Tako je, imamo opciju i ukoliko nemaju pijacu, dovoljno je da se dogovaramo oko lokacije, da li je to trg ili neki park. Jako lep, recimo, Kragujevac ima divan park i divno smo letos radili tamo. Mi donesemo kompletno našu infrastrukturu, imamo sve naše izlagačke pozicije, to je stejdž, koje su vrlo reprezentativne, i postavimo sve. I dalje se dogovaramo.

Ivan Minić: Znači ključ u ruke je. 

Marija Radojčić: Tako je, tako je, bukvalno, što pre rekli možemo sve.

Ivan Minić: Što se tiče toga. Da kažemo ko će biti od izlagača, koliko će ih biti, šta je nešto što ima smisla, u kojoj varijanti. 

Marija Radojčić: Pa trudimo se da događaji ne budu ispod 50, to je neki minimum uglavnom koji radimo. Novi Sad je najmasovniji, on ima 330 izlagačkih pozicija, ali isto tako se trudimo da ne preteramo u određenim oblastima. Na primer, danas imate najviše suhomesnatih proizvoda i ljudi koji se bave proizvodnjom meda. Ako su manji događaji u pitanju, limitiramo koliko iz koje kategorije može da dođe, jer smo svesni koliko ljudi može raditi. Konkretno, Zrenjanin mi je nekako najsvežiji, mada moramo biti iskreni, Zrenjanin smo počeli da radimo dva puta godišnje, a sada smo stigli do toga da radimo jednomesečno i da su događaji krcati. Kažu da smo probudili Zrenjanin. I moram reći da je padao sneg 22.11., ali je događaj bio. Da, da, ali smo i tad radili, tako da može sve, samo volje i malo saradnje.

Ivan Minić: Kada kažeš da kažemo “obezbeđujete sve”, vi obezbeđujete i izlagače. 

Marija Radojčić: Tako je, izlagači se prijavljuju kod nas, kompletnu komunikaciju izlagača i nas, sve kompletno radimo mi. 

Ivan Minić: Vi imate bazu već. 

Marija Radojčić: Tako je, naša baza je preko 2500 raznih izlagača koji su prošli kroz naše događaje. Isto tako, moj tim radi komunikaciju što se tiče predstavljanja na mrežama, takođe mi radimo. Mi mislimo da, generalno, ljudi kroz tu priču imaju takve prilike da vrlo često nisu ni svesni. Evo, sad sam se setila jedne situacije sa Vračara. Došao je tadašnji, na primer, direktor Jata, bilo je to prošle, valjda prošle godine. Postojale su žene koje su pravile humus i on je slučajno prošao, probao, oduševio se i uglavnom tekla je priča dalje da su oni sada jedan od proizvoda koji se prodaje na našem aerodromu, tako što ih je čovek video tu. Hoću da kažem da nikad ne znate gde koga možete da sretnete, apropo plasmana svojih proizvoda. Zato je važna ta direktna komunikacija koju na tim vrstama događaja možete da ostvarite. I mislim da ne treba uvek gledati onu krajnju cifru u smislu prodaje, nego broj kontakata koji ste ostvarili. I znam niz izlagača, evo opet ću Vračar pomenuti, koji mi radimo jednom mesečno na Vračaru, koji od događaja do događaja kasnije imaju i dostave za Vračar, jer jednom nedeljno ih ljudi zovu. 

Ivan Minić: Postoji ceo taj drugi deo, odnosno drugi ugao ove priče, a to je, da kažemo, ugao izlagača. Naravno da je svakome u interesu da pokuša da bude u plusu u celoj toj postavci i ja nekako mislim da uspeh događaja može da se gleda i kroz to koliko je u proseku ljudi prošlo. Dobro, ako neko nije prošao dobro, ostali jesu. Treba malo da se zapita do koga je to i kako cela stvar bi trebala da funkcioniše. Ono što ja znam iz ličnog iskustva saradnje sa mnogim malim proizvođačima jeste da, nažalost, vrlo često podbace, kao što smo na početku i pričali, u svim ovim ostalim aspektima koji nisu sam proizvod, nekada i u proizvodu. Ali taj moment da je to prilika u kojoj ćeš ti nekoga zainteresovati, možda i osvojiti, a ti nisi dobre volje… Ja razumem da ti nisi dobre volje, ali taj dan treba da pokušaš da budeš. Rekla si da aktivno radite sa njima na tome. Naravno, kad bi to moglo da se promeni jednim sastankom ili jednim kolom, mi bismo bili Švajcarska, ali ne može. Prosto, šta si negde ti primetila i šta bi na neki način želela da poručiš tim ljudima sada odavde, ne samo onima koji su aktivni kod tebe nego i onima koji razmišljaju, pokušavaju nešto svoje, ili nisu do sada bili, ali bi možda bili deo takve priče? Prosto, o čemu treba da razmišljaju i kako treba da pristupe svakom događaju? 

Marija Radojčić: Pa, generalno, apropo naše komunikacije i rada sa njima, postoje oni koji ne žele da mi radimo sa njima, a mi vidimo i znamo da imaju sjajan proizvod, ali ne znaju da ga prodaju. Prosto, nisu spremni, i to je za poštovanje. Samo nekako onda ne snosim odgovornost, snosiš ti, jer ne želiš da menjaš stvari. Ali jedna i osnovna stvar – ukoliko si došao na neki događaj, moraš da znaš da postaviš poziciju izlagačku. Mora da bude upadljiva, mora da bude kreativna, mora da bude drugačija. Ja sam sigurna da 330 pozicija u Novom Sadu mogu da budu drugačije, svaka od druge, zato što svako je stvorio ono što je najbolje znao svojom energijom i svojom ljubavlju. Tu nema osobe koja nije pravila to tako što je utkala svoju ljubav, jer generalno ne bi to radila. Tu nisu milioni, avioni, kamioni, tu su prosto neki sitniji honorari za preživljavanje. Ali ti ljudi su s tim zadovoljni. Samo, dajte, pokažite koliko ste sebe, svog uložili u celu tu priču. Drugo, ne možeš da stojiš iza svoje tezge, da se sakriješ ili da kucaš poruke. Znači, ja lično, kao da su moja deca, ja dobijem nervni slom na to i kažem: “Ljudi, pa tamo vam je neko.” Možda sad neće da kupi, ali evidentiraće vas, setiće vas se za par meseci, naručiće za drugaricu poklon za rođendan. Ali ostaće mu slika, osmeh, dobra energija koju ćeš podeliti. Ako ti nije dan, bolje nemoj dolaziti. Vrlo sam direktna i iskrena zato što mislim da ne treba tako dobre stvari da protraćite zato što vam nije dan. Onda bar stavite nekog svog da bude tu umesto vas. Imate priliku, imate mogućnost. Slušajte kupce, jer generalno ne može biti bolja analiza tržišta. To, realno, hipermarketi bi sigurno dao mnogo novca za takvo istraživanje, a ovo je zaista bogatstvo šta sve možete da čujete. Nemojte biti nepristojni ka ljudima, i ako su oni ka vama nepristojni, iskulirajte, pregrizite, prećutite i slično. Ali verujte, taj svoj kapital koji ističete u tom smislu u vidu informacija, mislim da je to jako, jako korisno i važno, i modelirajte svoje biznise na osnovu toga. 

Ivan Minić: Znaš, ja imam taj utisak već duže da, u mojoj glavi, marketi i bazari ne bi trebalo da postoje zato što je to posao pijace. Ja se sećam pijace pre 30 godina, koja je imala to – imao si proizvođače sira, imao si proizvođače raznih proizvoda, gde si mogao svašta tu da kupiš. OK, možda ne umetničko-zanatskih proizvoda, toga verovatno na većini pijaca nije bilo, bar ne na onima na koje sam ja išao sa porodicom. Ali imao si to, imao si svog čoveka za sir, imao si sve. Sada, manje-više, sa izuzetkom možda Kalenića u Beogradu, nemaš nijednu pijacu koja funkcioniše na taj način. To je, da kažem, obesmislilo postojanje pijace, i osim ljudi koji žive blizu ili imaju neku porodičnu naviku, gotovo da ne znam nikog ko aktivno, da kažem, ide. Ili ima ono varijantu da ide jednom nedeljno za vikend, pa se obilazi, pa ovo, pa ono. Ali čini mi se da su pijace dosta obesmišljene. I onda ovo, na neki način, treba da bude supsti tutivno, neka vrsta dopune za ono što je posao pijace. I to mene nervira. Ja mislim da je to pogrešno i mnogo mi je žao što vrlo često pijace nemaju uopšte sluha za tu vrstu saradnje. Jer, sećam se, jedne godine smo nešto razmišljali da u okviru našeg biznisa, “Moja pijaca,” uzmemo jednu tezgu sa nekom idejom da to bude jedno prodajno mesto i slično. Kad smo videli kako funkcioniše kartel za zakup tezgi i koliko to zapravo košta i kako sve funkcioniše, postalo je apsolutno jasno da mali proizvođač nema tu šta da traži i ne može to sebi da priušti, apsolutno nikad i nikako. Što, kažem, onda čini možda to preduzeće koje se bavi pijacama uspešnim, ali društveno nema nikakav doprinos, što jeste nešto što je strašno. 

KO SU IZLAGAČI?

Ivan Minić: Hajde, mislim, voleo bih onima koji nisu imali prilike da prođu kroz tvoje događaje ili možda nisu imali nakon kovida prilike da to urade jer izbegavaju. Hajde, malo oslikaj šta sve tu postoji. Rekla si svih mesnatih i pčelinjih proizvoda, to su, dobro, dve stvari koje su česte, ali šta tu sve postoji? Ko su neki možda i pojedinačni, mada ćeš da mi kažeš da su tebi sve pesme kao deca, ali ko su neki ljudi koji su tu posebno interesantni, neke priče koje su možda malo drugačije?

Marija Radojčić:  Evo, sad prvo mi padne na pamet, na primer, francuski nugat koji nastaje u Sremskim Karlovcima. Na primer, meni je super priča zato što jedan momak, studirajući, dok je studirao, išao leti da radi u Francusku i naučio da pravi francuski nugat i sada ga redovno pravi i prodaje po našim događajima i drugim događajima. Vrlo je zanimljivo, drugačije. Ja sam bila u Alzasu, pa sam ga tamo jela, ali ne odstupa puno kvalitetom od te priče. Onda, na primer, znam da ih ima puno, ali meni su izuzetno dragi ljudi koji rade džinove. Mi, recimo, imamo tri proizvođača koji nas prate gotovo svugde i zaista nije varijanta kao da odeš da kupiš u neki hipermarket. Drugačije je i svaki ima neku svoju notu. Znači, svaki čovek koji ga proizvodi potrudio se na svoj način. Šta je on uradio i šta je stavio, ja ne zalazim…

Ivan Minić: Ali niko tu nije normalan. Ja sam u Švajcarskoj imala prilike da sedim u baru gde me odveo jedan od najboljih prijatelja, ovaj koji drži, znači, naš lik iz Niša, u kome ima petsto vrsta džinova. E, ja kao: “Brate, džin je džin i svi su isti.” Nisu isti. Zapravo, probali smo 6-7 i potpuno je drugačije. 

Marija Radojčić: Tako je. Potpuno. Tako je. 

Ivan Minić: Neverovatno. 

Marija Radojčić: I to kako se oni prilagođavaju vremenskim prilikama, da leti prave koktele, a zimi kuvaju džin, pa prave. Meni je super ta varijanta, s jedne strane te njihove borbe. Možda zvuči grubo, ali borbe za tržište, borbe za kupce i doza kreativnosti koje ulažu. Meni je to, ono, ozbiljan lajtmotiv da radim i kad me “kamenuju” (a ima i tog momenta) i kad mi nije lako. A onda, s druge strane, imate sjajna kraft piva. Sad, ako pričamo već o toj vrsti proizvoda, imamo divne male vinarije za koje ne biste mogli da čujete na nekim drugim lokacijama osim na bazarima jer im prosto nije održivo. Ali su to ozbiljno kvalitetna vina i divni ljudi koji to sve stvaraju. Onda, na primer, raznih, ako ćemo malo preći na zdravo, raznih zdravih keksova, krekera, nekih stvari koje ljudi svojim rukama prave i znaš da je pravo i domaće i sjajno. O sirevima. Znači, ja sam izlagačica, ali sam i organizatorka, i to kažu ovi ljudi koji izlažu kod nas. Ja nikada nisam rekla: “Nemoj da onaj dođe zato što radi sir.” Mislim da smo otvoreno tržište i da mi imamo po događaju, pogotovo u Novom Sadu, nekad i 20 proizvođača sira. I ja sam srećna zbog toga. Svako daje neki svoj pečat. Imamo sjajnih, jako zanimljivih jela koja se baš prave na samom bazaru. Jedno vreme, jedan ozbiljno poznat restoran u Novom Sadu dolazio je i pravio ludilo kakva jela na licu mesta i to je baš onako bilo super. Naravno, kobaje pečene na licu mesta, koje su svima, kao: “Aha, ideš na bazar jer je kobaja.” Ali naravno, s malo kraft piva i svega što ide. Ja sad ovako, ali isto tako, sjajnih umetnina, jako zanimljivih, jako lepih i kreativnih dečjih igračaka, poklona za decu, generalno slikovnica koje su ljudi sami osmišljavali. Zamislite koliko im je vremena trebalo da ulože da tako nešto naprave. Onda, sjajne, recimo, prirodne kozmetike. Jako zanimljiva priča, jedan momak, recimo, iz Novog Pazara, je kompletnu recepturu koju je njegova baka koristila preneo, u stvari, na svoju sadašnju proizvodnju i to primenjuje i sjajno to radi. Ima sa raznih krajeva, čak vrlo često i, recimo, Bosne i Makedonije ljudi dolaze kod nas, izlažu nakit i slično. Ali kad je u pitanju prirodna kozmetika, radili smo sjajne radionice da žene nekako znaju i prepoznaju kad odu da kupe kozmetiku, šta nije dobro za njihovu kožu, koji sastojci, kako mogu neke stvari same da naprave. Znam da sad ovo neće voleti neki da čuju, ali je to istina i super je da pomogne ljudima kad nemaju budžetskih mogućnosti. Tako da volimo da delimo i te vrste stvari. Ali isto tako, za kućne ljubimce mnogo zanimljivih, isto ne samo hrana, nego generalno i kućica i svih raznih drugih stvari. Da ne pričam o kolačima i o langošu, kurtošu i svim ostalim stvarima koje generalno su vojvođanska priča, da ne kažem mađarska izvorno. U stvari, ja jako volim što živim u Vojvodini i posebno sam srećna zbog bogatstva kulturološkog u pravcu toga šta mi sve imamo od gastronomskih specijaliteta, jer kad vam dođe neko iz Sente i da vam da isprobate soseve koje oni prave, to je ludilo. Ili vam dođe žena iz Ade koja pravi, a ne možete zamisliti šta sve pravi od lavande. Tako da je najzanimljivije da su ljudi iz svih tih krajeva rešili da dođu na naše bazare i to predstave široj publici. I to je bogatstvo. 

Ivan Minić: Generalno, gde god da idete, dolaze ljudi iz cele zemlje, nekad i iz regiona. 

Marija Radojčić: Tako je. Ne kažem da dolaze uvek isti, ali bukvalno dolaze. Znači, nemamo ono sad situaciju da neko samo ide u Suboticu. 

Ivan Minić: A koliko bude predstavnika negde lokala? 

Marija Radojčić: Zavisi od lokalne samouprave. Mogu kažem od zainteresovanosti njihove, ali okvirno, pričaću u procentima, od 20 do 25 posto. Okvirno. To je lepo. Da, da. Ali isto jako važna stvar, evo Temerin je to sam priznao i rekao kako je njima bilo izuzetno korisno da njihovi lokalni proizvođači, kojih ima dosta, su na bazaru stekli iskustvo kako da pakuju svoje proizvode, kako da ih postavljaju i da im je to bilo izuzetno važno. I to je u stvari ta razmena. Ili, na primer, ja znam iks ljudi koji su, komunicirajući sa drugim izlagačima dok su izlagali svoje proizvode, došli na ideje da pokrenu neke nove biznise. Na primer, jedni su prodavali sok od hladno ceđene jabuke, drugi su tamo bili neka pekara i imali su kapital. Ovaj što je pravio jabuke se setio da ima dosta onog što mu ostaje kad hladno cedi jabuku i kao, mogli bismo da pokrenemo cider. Između ostalog, jedan uloži kapital, jedan uloži sirovinu, znanje, i napravio se cider. I tako, mislim, mogla bih sad jedno bar 50 iskustava tog tipa da ispričam i mislim da to isto jeste nešto što nas treba da motiviše da izdržimo.

Ivan Minić: Ja, što niko nije normalan kad se skupite, ni vi, ni izlagači, ni posetioci. 

Marija Radojčić: Volimo tu našu nenormalnost. 

Ivan Minić: Pa dobro. Ova godina, sa kojom evo ja mogu da kažem iz naše Google, je jako loša iz raznih razloga. Možda je glavni nepredvidivost naplate, ali i činjenica da se tržište smanjuje i da se budžeti smanjuju i sve ostalo. Ova godina je za nas bila dosta loša. Kad smo pričali, rekla sam i da je za vas bila jako dobra. Kako se to, u čemu se to ogleda i šta su očekivanja za narednu? Pa ogleda se u tome da smo mi generalno proširili teritoriju na kojoj radimo, da nam se pridružio znatno veći broj izlagača koji do sada nisu izlagali. Da smo otvorili i negde još jednu nišu, ajde da kažem, za rad. O toj, ajde da ne pričam sad detaljno, videćemo naredne godine kako će se razvijati. Generalno, da mogu da kažem da kroz sve škole edukacije koje smo radili, dosta smo radili na, na primer, uparivanjima vina, hrane. To je prosto kao jedan novi vid radionica na našim događajima gde se priključilo dosta nekih ljudi kojima nije pre toga padalo na pamet da budu deo naših događaja. Govorim da smo mi uložili i dodatna sredstva i rad, ali da je to imalo smisla. Možda naš najveći benefit jeste to što radimo sa malim proizvođačima koji imaju stečene navike na temu plaćanja, na temu nekih još uvek domaćinskih vrednosti. I gledajući sve to, možda mi manje u apsolutnom broju privređujemo, ali još uvek smo zadovoljni svojim poslovanjem. 

Ivan Minić: I broj događaja je dosta bio veći. 

Marija Radojčić: Jeste, broj događaja. Što se tiče broja događaja, mi smo u odnosu na prošlu godinu, sad pokušavam procentualno, mislim da nekih oko 30% smo povećali broj održanih događaja i generalno smo i tim proširili i plan nam je neki da u narednoj godini još malo povećamo priču. Bar za 15%. To mi je nekih. 

Ivan Minić: Svakako prirodno nastaje, još ako bude bilo neke dobre volje sa strana nekih lokalnih samouprava, opština, po većim gradovima, mislim da to može da bude lepa priča. Svakako mislim da bi svaki deo Srbije trebao da ima ovu vrstu iskustva, pa sa kojom dinamikom, to je već vrlo upitno. Ali mislim da svako mesto u Srbiji treba dva puta godišnje da dočeka ljude. Tu je sad i pitanje, naravno, sa malim preduzetnicima koliki su njihovi kapaciteti, kako će onda oni birati gde će se pojavljivati, jer ne mogu verovatno da pokriju sve, ali svakako želim ti da to raste, nadam se da će rasti i pratim to sa strane. I dosta ljudi znam koji su izlagali. Uglavnom, da kažem, su komentari vrlo pozitivni. Energija je ta koja je u principu glavna i glavni razlog zašto ljudi dolaze. Niko tu, mislim, mali broj ljudi tu potroši neki značajan novac, ali veliki broj ljudi potroši neki novac i onda se negde u konačnici napravi nešto što ima smisla. Mislim da ta kombinacija koja nije samo izlaganje već ima i svašta nešto, i da se proba i da se čuje i da se vidi i da se iskusi, može da nastavi da gradi tu priču na jedan dobar način. Ti si otvorena uvek za komentar, savet, predlog, kritiku, tako da verujem da će uz feedback ljudi i ideje to nastaviti da raste. Sve što vam treba je plac. Sve ostalo ćete već nekako vi rešiti. Mislim, čemu pričamo? Žena je napravila tezge koje donose i koje montiraju po potrebi. Mislim, niko normalan ne bi išao toliko daleko, ali tek kada zapravo imaš to, možeš da iskontrolišeš stvar na pravi način.

Marija Radojčić:  Tako je. 

Ivan Minić: Hvala ti puno. 

Marija Radojčić: Hvala tebi. 

Ivan Minić: Hvala vama što ste nas slušali, nadam se da je bilo interesantno. Eto, prilike je da zapratite i da možda prvo da znate šta je method behind madness ako ste bili na događajima. Ako niste bili na događajima, eto, prilike je da probate nešto novo, upoznate neke nove ljude, sretnete se sa nekim sličnim ljudima koje zanimaju slične stvari jer to je u principu najveća vrednost koju kroz ovu priču dobijamo. I uvek postoji opcija da naletite na nešto što će vas inspirisati da pokrenete nešto svoje ili da naletite na nekog sa kim možda možete da radite nešto. Tako da mislim da smo, ovaj, mislim da smo došli u fazu u kojoj se trudimo da iskusimo neke drugačije stvari, da ono što je najkomercijalnije mnogima više nije interesantno i da postoji potreba da se ovako nešto radi centralizovano. Svako ima nešto pojedinačno, ali ovo je način da se izložiš nečemu većem i da vidiš kako to radi. Hvala ti. Hvala vama što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo interesantno. Komentare, pitanja ostavite na YouTube-u, a mi se vidimo ponovo naredne godine. Hvala što pratite kanal.