Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.

Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Petre, dobro mi došao. 

Petar Ačanski: Bolje vas našao. 

Ivan Minić: Već duže vreme imam želju da ugostim nekog ko je u dizajnu i ti si jedan od ljudi koji su mi prvi pali na pamet, jer imam tu potrebu da pričam sa ljudima koji se danas bave nekim jako kul stvarima, a koji su suštinski počeli, kao i ja, od toga što to ništa nije postojalo. I kad neko kaže kako si ti učio UX dizajn, u moje vreme to nije postojalo. Ono kad kažu, kad je pubertet izmišljen, onda smo znali u čemu je problem. Pre toga su deca bila normalna, valjda, naravno da nisu. Ali razvijati se paralelno sa veštinom koju radiš je super interesantno. I takođe menjati na neki način iz današnjeg ugla, iz ugla mlađih kolega, menjati karijeru, kako se menja industrija u kojoj radiš je takođe super interesantno. Ali ono što sam ja davno voleo da kažem jednom kolegi koji je insistirao na tome da se on bavi nekom specifičnom vrstom dizajna, da dizajner je dizajner. Ako ne možeš da uradiš flyer, šta god da ti je specijalizacija, ako ne možeš da uradiš flyer ti nisi dizajner. Ako ne možeš da uradiš nešto od standardnog posla, to što ti ne želiš da radiš u redu je i ne treba da radiš, ali treba da imaš onaj bazični set skillova koji pokriva sve, a onda specijalizaciju koja je interesantna. E sad, aj napravimo, mislim, pošto ići ćemo hronološki, naravno kako uvek idemo u Pojačalu, ali voleo bih pre nego što pređemo na to, da ti sad objasniš čime se sad baviš. 

Petar Ačanski: Pa, to bi mi trebalo neko vreme, a pre nego što uđem u to čime se bavim, jako mi je drago i hvala ti što si me pozvao, što sam ja taj dizajner koga si pozvao posle nekog vremena. I da, s obzirom da sam menjao gomilu tih nekih uloga, često mi bude teško da kažem i da objasnim nekome u jednoj rečenici čime se ja bavim. Ja obično zato kažem: e, ja sam dizajner. Kažem da sam produkt dizajner kada želim da se na neki način profilišem, kada vidim da tu neko ko me to pita percipira ceo sistem i eventualno da kažem mogu da imam neku korist iz toga da neko zna čime se ja bavim. Tako da, radim gomilu nekih različitih stvari. Od produkt dizajna zarađujem. A osim toga, bavim se type dizajnom i to je nešto oko čega malo manje zarađujem, odnosno daleko manje. Tako da, ajde da kažemo, ali mnogo više volim, ali postoji tu sad neka zajednička stvar u svim tim granama koje ćemo se dotaći, siguran sam, koja spaja sve te stvari. 

Ivan Minić: Pre nekog vremena si izbacio novi font i uradio si ih sad već, ja mislim, sedam, osam, tako nešto. 

Petar Ačanski: Pa, recimo pet, šest, tu i mi, kako da kažem, ta granica je mutna jer nešto je završeno, nešto nije, nešto je objavljeno, nešto nije, ali ajde da kažemo pet. 

Ivan Minić: Ok, i oni su svi jako specifični, jako distinktivni. Ti si generalno što se tiče tog dela interesovanja, a videćemo i odakle to dolazi, uvek pravio te stvari koje su malo drugačije, malo se više ističu. To nije font kojim ćeš napisati šlajfnu teksta negde, to je font kojim ćeš napisati nešto što treba da se primeti, da se istakne. I takvi su svi, i svi su slatki, i svi su simpatični, i svi su nešto što kad hoćeš da začiniš, ćeš iskoristiti. Naravno u različitim situacijama, različite stvari, ali ja hoću da kažem, vrlo su nestandardni, što je potpuno u skladu sa tobom. I ono o čemu smo pričali, ali još uvek nije zaživelo kao završen font, on je eksperiment sa rukopisom tvoje ćerke, koji je presladak i ja jedva čekam da se pojavi kao font. Ti si napravio neki, da kažemo, vizual, neki preview kako bi to moglo da izgleda. Sad naravno pričaćemo i o tome kakav je proces, koliko tu ima detalja na kojima treba raditi. Ali kao nešto, to je opet još jedna stvar koja je specifična, drugačija. Upravo zato što nisi običan dizajner danas i ovde, ja stalno kažem i verovatno ljudima koji slušaju Pojačalo se smučilo, šta da radim. Ja ovde zovem ljude koji vole sebi da komplikuju život. 

Petar Ačanski: Da, ja to vrlo dobro radim. 

KAD PORASTEM BIĆU

Ivan Minić: Ajde krenemo od početka, kada krenemo od Mančmelo, pitanje šta si hteo da budeš kad porasteš? 

Petar Ačanski: E, kada porastem, ja mislim da sam hteo da budem pilot. To mi je delovalo ovako nešto, kao nešto najfascinantnije. Znaš, ti sad, šta je ono što možeš da radiš? Znaš ljudi hoće da budu različite stvari, ali ta ideja gde ti voziš nešto i pritom letiš, je meni delovala kao neko najviše dostignuće koje jedan čovek može sebi da priušti. I da, to sam dugo hteo i mislio da ću biti, međutim, shvatio sam da je put do toga da postaneš pilot dosta dug, a u tom momentu kada sam ja tu pravio neku odluku, to mi je delovalo enormno dugačko. I onda sam prosto odustao od toga. Ali, eto, sada sam u situaciji gde, skoro sam se bio sreo sa nekim prijateljima i kaže mi da je položio za pilota, ima neku dozvolu i kao leti avion. Tako da nije to nešto neizvodljivo i u ovim godinama. 

Ivan Minić: Ja znam isto par ljudi koji su kao neku vrstu hobija u zrelim godinama uzeli da ispolažu te licence sa kojima možeš da letiš male avione i sl. 

Petar Ačanski: Tako je.

Ivan Minić: I što mislim da je sasvim dovoljno sad ta varijanta ući u priču za komercijalnog pilota i sl. To je pa kao i komplikovano i skupo i gomila nekih preduslova i sve. Ali da, znaš taj moment gde nešto želiš kad si mali onda nađeš način da to ugradiš u život kad si veliki. 

Petar Ačanski: Tako je. 

Ivan Minić: Da bi imao taj dečji osmeh i dalje s vremena na vreme. To je mnogo važno. Kako je bilo tvoje okruženje? Kako je bila škola i ceo taj neki deo odrastanja? 

Petar Ačanski: Pa ovaj, šta bih mogao da kažem o tome. Imao sam neki krug prijatelja sa kojima sam se družio. I tu je bio jedan drugar. On nije sada u kreativnim industrijama. Nije dizajner. On se bavi totalno nekim drugim stvarima. Ali ja sam zajedno sa njim zapravo izvalio tu neku priču gde ti nešto napraviš. Bili smo mali, ne znam, pet, šest godina. On je imao jako puno Lego kocaka. Ja nisam. I onda smo se mi stalno igrali kod njega i stalno smo nešto pravili. Naravno, nikada to nije bilo ono po onim knjižicama. Jer ko zna gde su te knjižice i bile. On je to nasledio valjda od svog starijeg burazera ili šta već. Ali Lego kocke su nam ono kao u tom periodu bile jako interesantne. Do jednog momenta gde sećam se, jako sam zahvalan na tom momentu, gde je on došao iz škole. I pokazao mi neki nastavnik tamo ili učitelj, učiteljica, ko već. Pokazao mi je kada spoje sijalicu sa dve žice na bateriju, ta sijalica sija. I sad mi kao klinci, ko sada ti imaš sijalice, su da ti imaš gomilu nekih aparata. Ali taj moment gde ti jasno vidiš šta se tu dešava. Ok, nije ti jasno šta se dešava u bateriji i kako to svetlo dolazi. Ali ti je jasno da si ti tu sad nešto spojio i kreće da ti se javlja gomila nekih ideja. Šta bi ti tu mogao da napraviš od toga. Naravno, ja tu krećem da rasklapam igračke. Kao i mnogi, pronalazim ja tu i elektromotor. Shvatam da i on kada se spoji, on kreće da se vrti. Ne znam, mogu samo da pokušam da se setim koliko sam igračaka rasturio da bih izvukao elektromotor iz njih i da bih napravio kao helikopter. Tako da, imao sam neko okruženje koje je bilo kreativno. Imao sam ujaka, na primer, koji mi je često crtao stvari. Skoro sam pronašao svoj stari Masters album. Poslao sam mu fotografiju zato što sećam se da mi je jednom prilikom crtao tu sliku na papir. I meni je to bilo fascinantno jer je on bio osoba koja je najbolje crtala u mom okruženju. Dok, s druge strane, ne znam, u osnovnoj školi nije bilo toliko ljudi koji su se, ne znam, bavili kreativnim stvarima. I često se setim, ne znam, časova likovnog. Bilo je tu dece koja su više volela da crtaju pa su onda i bolje crtala. Ne volim tu reč talenat jer ne mislim za sebe da sam na bilo koji način talentovan. Čak naprotiv, mislim da sam vrlo netalentovan, samo sam uporan. Ti časovi, verujem da su mogli da budu bolji. Sećam se šta su mi tamo radili. Tako da nisam odrastao u nekom jako kreativnom okruženju. Imao sam, pronalazio te delove gde sam se ja igrao na neki kreativan način, ne znam, pravio neke kuće od nekih kutija za G.I. Joe. To je ono što mi je bilo interesantno, da se nešto napravi, a posle to možemo sve da sklonimo jer igra je bila da se nešto napravi. 

Ivan Minić: Kaži mi što se tiče same škole, kako ti je išlo, šta te je zanimalo, je li bilo uopšte stvari koje su bile interesantne? Mislim svakako, to je vreme koje nije baš bilo preterano lepo. 

Petar Ačanski: Da, da, to su devedesete. I interesovalo me onako s vremena na vreme, različite stvari su me interesovale. Sećam se, jednom periodu sam se jako, jako želeo baviti košarkom. Ja nisam visok lik, nisam ja tu upao ni u kakav klub, ali na ulici smo igrali basket. Ja sam bio opsednut tim basketom i to je ono što mislim da je vrlo karakteristično za mene, je to što kada nečim krenem da se bavim, ja bivam opsednut time. Ili ne mogu da se bavim tim nečim ako nisam opsednut. Sad to je onako dar i kletva. Ali, sećam se, jednom prilikom nije mi išao dobro šut jednog dana. Ja sam ustao i otišao, jer eto, kao gledao sam Space Jam i tamo su te zatrovali da kao moraš da ne znam kako grinduješ. Sam otišao u 4 sata ujutru da šutam na koš, da bih ja pre treninga koji je bio, ne znam, u 7 sati ujutru. Naravno, to nije način na koji se dolazi do rezultata, ali eto, to je način na koji ja umem da zakomplikujem sebi život.

Ivan Minić: No kako, ja stvarno verujem, mislim da, ako se ne varam, Bukovski to rekao, nađi nešto što voliš i pusti da te to ubije. 

Petar Ačanski: Ne mogu se više složiti sa njim, da. 

Ivan Minić: Možda ne mora baš da ubije, ali do ivice. 

Petar Ačanski: Tako je, da. 

Ivan Minić: I malo preko. 

Petar Ačanski: Da, da. 

Ivan Minić: A kad zapravo u pravom smislu ta neka likovnost, to neko crtanje, ulazi u tvoj život? Jer kao, ja sam, recimo, imao profesora likovnog u osnovnoj školi koji je bio ozbiljan car. Koji je nama pokazao gomilu stvari, onima koji su bili zainteresovani. Smo radili i vitraže, i oslikavali staklo, i svašta nešto, ali to je bilo nas par. Koji smo bili najzagriženiji, umeli dobro da crtamo i sve ostalo. I to je bila neka vrsta i sekcije i svega, i nama bilo važno i bilo nam je lepo da na neki način oplemenimo i učionice i sve. Svašta smo nešto prošli sa Jovom i ja sam mu beskrajno zahvalan. Iako na kraju to nije bila moja karijera, ali ja sam jedan dobar deo života proveo živeći od dizajna. I da nije bilo njega, ne znam kako bi se to razvijalo. Ok, voleo sam ja da crtam, ali to što sam ja voleo da crtam, ne bih nikad naučio da to radim iole pravilno iole sistemski. Da nije bilo njega koji je razumeo i hteo da mi pomogne da ono što mene zanima ja radim bolje. Pa ću ja usput da radim bolje i neke druge stvari koje su njemu važne i onda će to sve nekako da se uklopi. I kod mene isto, mislim, i moj ujak je fantastično crtao i dalje imam te crteže. I imao sam na koga da se ugledam i svašta me to nešto zanimalo, međutim onda je u srednjoj školi isparilo jer je to prestalo da bude predmet, a ja sam prešao u digitalu potpuno i sad više ne umem da nacrtam čiča Glišu. 

DIZAJN I GRAFITI

Petar Ačanski: Da, to je često situacija i ta situacija je bila slična kod mene jer koliko god sam ja voleo da crtam kao mali i divio se tim nekim stvarima, došao sam u period života gde nisam znao nikoga ko to radi profesionalno. U smislu, radi to, odrasla je osoba i živi od toga. I to je u mojoj glavi i u glavi moje porodice, verovatno kao i u glavama gomile ljudi, delovalo kao neki hobi, kao okej je. Znaš, ima ona epizoda kada ga pitaju kao okej, ti dečko slikaš, ali čime se baviš? 

Ivan Minić: Od čega kupiš kiselu vodu? 

Petar Ačanski: Od čega kupiš kiselu vodu? Lepo ako te to zanima. Lepo, super je to što te to zanima, ali kao šta ti radiš? Tako da, ja sam onda izbacio to kao uopšte ideju, odnosno nikada to nije ni postalo ideja da ja sad to mogu da radim, da budem dizajner. U mojoj glavi je biti dizajner bilo kao ovaj modni dizajner. Znaš, kao ne, to nisam ja. Tek kasnije ja shvatam šta to zapravo znači, uopšte šta znači reč dizajn. Skoro sam, zapravo, pre možda jednu godinu dana, naleteo na informaciju šta znači reč dizajn. Bio sam pričao sa kolegom sada, prijateljom, pitao sam ga isto, jako dobar dizajner, i nije znao. Bilo mi je interesantno. Sad, to je malo onako i spekulacija, ali dizajn znači, nastao je od francuske ili španske reči, sad da ne preciziram. Designare, odnosno to, ili latinske, to designate, ili ovo je latinska reč, designare, a engleska je to designate, odnosno odrediti. 

Ivan Minić: Nameniti. 

Petar Ačanski: Nameniti. Kao dizajneri, ilustrator nije dizajner, ilustrator ilustruje, a dizajneri određuju veličinu fonta, gde će koja slika da stoji, koja će boja nešto da bude. To je sad primenjivo na gomilu nekih drugih stvari. Ti zapravo koristiš neke druge resurse i određuješ. Sad, naravno, ta granica je blurovana, ali i meni je bilo onako eye opening sada, eto, posle mnogo, mnogo godina koliko se bavim tim određivanjem nekih stvari. Tako da, eto. 

Ivan Minić: Jedna od važnih stvari formiranja naše generacije i možda par godina starijih i slično, jeste ta neka kultura koja je krajem ’90-ih, početkom 2000-ih donela jednu specifičnu estetiku i svi smo imali išarane razne simbole, grafite i slično na sveskama. Neki su uzeli da to rade malo ozbiljnije, pa neki koji su to radili malo ozbiljnije su kasnije uglavnom napravili neke super interesantne stvari. I, recimo, ozbiljnije su da je najpoznatiji grafiti crtači na Novom Beogradu, pa su onda u nekom trenutku krenuli da se bave kao dizajnom i to su krenuli da se bave dizajnom. Mislim da im je prvi gig bio kopiranje cover-a za CD-ove, za bugarske fabrike koje su štancale fake CD-ove i prodavali ispred Sava Centra. Kasnije, naravno, cela ta priča sa B92-om i dizajnom koji su oni tamo pravili i Dečku Carom koji je počeo 2001. sa nekim prvim dizajnima. Ali kao, krenulo je od toga. 

Petar Ačanski: Apsolutno. 

Ivan Minić: I ja se sećam, bio je onaj jedan zid preko puta Ade i jedan zid na Novom Beogradu na kojem su bili najlepši grafiti kad se voziš busom. 

Petar Ačanski: Tako je. 

Ivan Minić: Ja sam jedva čekao da dođem tu da vidim da li ima nešto novo. 

Petar Ačanski: Tako je. 

Ivan Minić: Uvek je to nešto novo značilo da mora da se prekrije nešto staro, pa mi je to bilo žao. Ali tad je to počelo. Pre toga su svi ti zidovi bili, kao i sve što je bilo u devedesetim godinama, sivi, bezlični i bez veze. Onda se desilo to. Onda se desilo to da su, sad nisam baš siguran na koliko je to bilo, u saradnji. Mislim da je čak u nekom trenutku bilo i u saradnji, a malo je bilo i bez saradnje. Da su iscrtani vozovi Beovoza, pa su postali dosta interesantniji. I svašta nešto se tu dešavalo od te neke kulture koja je zapravo jako daleko od nekog mejnstrima, od bilo čega. To je potpuno neka subkultura. A subkultura koju smo, bar naša generacija, kao mnogo voleli. E sad, ti si, ja nisam bio deo toga, ja sam samo bio posmatrač, a ti si bio deo toga. 

Petar Ačanski: Recimo da sam zagrebao taj deo i ono što mogu da kažem je da me taj deo uvek fascinirao. Ja nisam bio toliko aktivan crtač, ali sam voleo da se tagiram. Znači, ono, voleo sam da se potpišem. I to je nešto što, kako da kažem, odatle je sve krenulo. Mi smo imali, odrastao sam u Novom Sadu, i sad, baba i deda su živeli u starom gradu. Tu ima jedno dvorište, taj jedan kvart gde smo mi odrasli. I tu je bilo tako, recimo, ne znam, nekih grafita. Ali ti grafiti su bili ono, Milan plus Milica, ovaj voli onu i ne znam, neko nacrta lobanju. I sad, tu kad sam viđao te neke stvari, prosto, onako, vrlo jednostavne, ali one su mi hvatale pažnju. I sećam se, s druge strane zgrade, Novosađani znaju, tamo gde je Kiss, možda i šira publika iz ovog sada zna. Bio je grafit Wu-Tang Clan, nacrtano je logo Wu-Tang Clan i pisalo je Wu-Tang Clan. Ja sam bio klinac i još mislio da je to neka sekta, znaš, kao klan. Kasnije ja shvatam šta je to. I u istom tom kraju, sećam se, jednom prilikom prolazio sam i video neka kineska slova na zidu. Napisana. I ono što mi je bilo interesantno je da je to neko vrlo planirano napisao. Vidi se da neko ima neku veštinu baratanja sprejom kojom je to napisao. Do tada, da, ja sam sa drugarom, ono, potpisivali smo se sprejom, tu dođemo nešto, napišemo bez veze na nekom zidu koji nikom neće smetati. Ali to je sve bilo bez veze u poređenju sa ovim natpisom. I ono što mi je bilo interesantno je da to nisam mogao da pročitam, a nešto je pisalo. To nije bilo nacrtano. I onda sam krenuo, pa sam to video na nekom drugom mestu u gradu, na totalno, kako da kažem, udaljenom mestu. I to me je dodatno fasciniralo jer, koliko god to bilo jednostavno za pojmiti sada, klinci sad imaju taj moment da idu da se tagiraju. I kao, to je proces, ti ideš i pišeš svoje ime, potpis, odnosno neko svoje tajno ime po kom te prepoznaju ti neki ljudi. To tada nije postojalo, bar ne u Novom Sadu, do tog nekog momenta, ne u mom svetu. Mene taj potpis, tag, jel, fascinira. To je bila neka 1997, recimo, godina. Kasnije, jel, shvatam šta tu zapravo piše. To je pisalo skate, gde je pisalo, jel, sk8, i bili su neki navodnici. Ta forma je bila meni fascinantna. I eto, prosto me je hipnotisalo da sam ja odatle krenuo da razmišljam o tome i kako sad ne moram ja da napišem ime Petar, nego mogu da napišem nešto drugo i to može da bude estetski totalno drugačije u odnosu na to da sad, ne znam, ćirilicom ili latinicom napišem svoje ime. Tako da ja taj moment vidim kao moment gde sam ja zapravo bio hukovan sa celom tom kulturom. Jer u Novom Sadu je tada bilo ne tako mnogo tih grafita gde sad neko dođe i nacrta nešto, ono, mogao bi na prste da ih izbrojiš. 

Ivan Minić: Vi ste uvek bili fini. 

Petar Ačanski: Tako je, da. Kasnije je to postalo drugačije.

IZ ŠKOLE NA POSAO

Ivan Minić: Srednja škola, taj neki period kad već sazrevamo i na neki način, da kažem, kristališu se polako interesovanja. Kristališe se i to da, jel, super su ta interesovanja, nego vidi, od nečega bi stvarno trebalo kupiti tu kiselu vodu, pa da vidimo šta ćemo, kako ćemo i gde ćemo. Kako je to kod tebe izgledalo? 

Petar Ačanski: Kod mene je to izgledalo tako što sam ja upisao elektrotehničku školu. Zašto? Pa, zato što mi je otac majstor i to je za mene delovalo kao najlogičnije. Ja ću sada biti elektrotehničar. Naravno, nisam upisao sofisticirane stvari koje u elektrotehničkoj školi postoje, nego sam upisao da budem elektrotehničar pogona. Zašto? Zato što sam to mogao u tom momentu da upišem. Pozdrav za ceo moj razred. Ostali smo svi, skoro svi, na okupu kao ekipa, što je fascinantno posle svih ovih godina, i tu smo se pobratili i pokumili međusobno. I tu se dešavaju fascinantne stvari. Mi smo i dalje svi, ekipa sa najrazličitijim interesovanjima, ali smo mi tu međusobno razmenjivali različita iskustva. Ko šta sluša, ko šta radi, ko šta voli. Ja sam tu došao i u kontakt sa ljudima koji bolje crtaju. Bio je jedan drugar iz klupe koji je bio talentovan, bio vredan i bolje crtao. I sa njim sam ja nekako zajedno ušao u ceo taj svet crtanja, grafita i potpisivanja. 

Ivan Minić: Kasnije, kad je došlo vreme da se određuje šta će da se studira i kako će dalje?

Petar Ačanski: Kad je došlo to vreme, ja sam jasno znao da neću studirati, nego da ću krenuti da radim. Tako da, odnosno, nameravao sam da upišem dizajn zvuka jer sam se u tom nekom periodu bavio nekom audio produkcijom. I iz nekog razloga nisam ni pokušao, odnosno, znam iz kog razloga – jer su primali, ne znam, četiri osobe tada. Ja nisam verovao da ću proći celu tu priču, tako da nisam ni pokušao. I ništa, krenuo sam da radim različite poslove koji su bili vezani za elektrotehniku i poslove koji nisu bili vezani za elektrotehniku, do momenta gde ja krećem da otkrivam da ja mogu da radim i neke druge stvari, a to je da crtam i za to budem plaćen. 

Ivan Minić: Kako je bilo to dok radiš taj neki posao koji te u principu ne zanima, a onda posle toga dođeš kući i baviš se onim što te zanima? 

Petar Ačanski: Pa, delovalo je normalno, delovalo je očekivano, delovalo je da to tako mora. Mislim da su retki ljudi u okruženju mnogih od nas koji rade ono što vole, i to obično u bilo kom obliku. I nisam imao u okruženju nekoga ko radi to što voli i od toga živi. Totalno je bilo očekivano da ti radiš nešto od čega živiš, a sa druge strane radiš nešto paralelno što te ispunjava. Tako da ja sam neko vreme to odlično balansirao. 

Ivan Minić: Šta su ti bili prvi dizajn poslovi? 

Petar Ačanski: Prvi dizajn poslovi su mi bile vizit karte. To je nešto što sam krenuo da radim za pare. Znao sam da neću da radim te random šljake. I u tom traženju posla sam video da se traži radnik sa znanjem Photoshopa. I kao, ok, znam ja Photoshop. Koristio sam ga da napravim neke flyere za žurke koje smo pravili, plakate i slično. Kao, ok, samo trebam to da znam. Jer u mom slučaju nisam imao neku specijalizaciju, s obzirom da nisam završio fakultet. Ali to ne mora da bude hendikep. Ok, mogu ja možda da naučim neke stvari sam. I to je ono što sam pokušao. Bio sam se prijavio na neki oglas za posao. Neka fotografska radnja tražila je radnika sa znanjem Photoshopa. Ok, možemo da pretpostavimo da obrađuje fotografije. I ovaj, došao sam tamo. Oni su imali neki test. Dali su mi da uradim taj neki test. Ne mogu da se setim tačno kakav je bio. Neki formular, to sam popunio. I sad kao, ajde da uradim neki live test. I sećam se, lik mi je rekao koji je tamo radio: “Evo, imaš ovu fotografiju. Ako možeš, ekstraktuj i ubaci je vamo.” Svašta sam ja znao u Photoshopu, ali nisam znao kako se ekstraktuje, koliko god je to sad bila ono bazična stvar. Ja sam tamo kao, hoću da dobijem taj posao. Znojim se, ali ne znam kako se ekstraktuje. Ne znam da li je to sad bio neko ko mi je rekao: “Evo, ovako klikneš tamo.” I sad, spasio ja tamo nešto da ekstraktujem. To je delovalo bezveze. Naravno, nisu bili: “Pozivno, hvala, hvala, prijatno, doviđenja.” Međutim, ono što sam ja izvukao iz toga je ideja da nešto samo trebaš da naučiš. I to je to. Ako znaš, nema nikakvih problema. I to je ono što sam uradio. Prosto, naučio sam, krenuo sam Photoshop da koristim više, bolje, i dolazio sam do nekih rezultata koji su mi kasnije obezbedili prvi posao. A to je bio u pripremi za štampu. Ne mogu da to nazovem dizajn poslom, iako jeste tu bilo momenata dizajna gde nešto treba da se izdizajnira. Ali nije bio akcenat na tome. Akcenat je bio na tome da mi napravimo klijentima vizit kartu. To je bila neka mala lokalna firma koja se specijalizovala za štampanje vizit karti. 

FOTOŠOP I HOBIJI

Ivan Minić: Sećam se tog trenutka. Mislim da je prvi Photoshop koji sam ja video bio trojka. I tad je glavna stvar bila, jer naravno pre toga to nije moglo da se radi, ni izbliza toliko lako i brzo te neke fotomanipulacije najrazličitije moguće. Pre toga, fotomanipulacija je bila: imaš isečenu kartonsku glavu da staviš i ako pasuje glava, a ako ne pasuje, izgleda jako čudno. Ili obučeš nekoga u kostim. Mislim da svi imaju neku fotku iz naše generacije, fotku sa dve, tri godine sa nekim vrlo traumatičnim kostimom i nekim deda Mrazom i nečim jezivim. Ali dobro. Sad klinci to šeruju kao mimove, a nama je to bio deo odrastanja sastavljen. Ali da, kao fotomanipulacija je bio neki prvi deo, onda kao kreneš da kapiraš da postoje neki fontovi koji imaš na kompu, pa onda ti to ništa ne odgovara, pa vidiš da ima nešto drugo, pa instaliraš, pa to što instaliraš je groblje najčešće. I počećeš da primećuješ da ta slova nisu baš kako treba i da to mora ručno da se ispomera i presloži i tako dalje. Polako, ono, otkrivaš jednu po jednu novu stvar, osvajaš nešto novo i taj moment koji se tebi desio, mislim da je u životu svakog od nas bio važan, a to je da ti koristiš nešto i osećaš se sasvim okej s tim što koristiš. Znaš ti to, imaš ti dodira s tim. Shvatiš da ima čitav jedan svet u koji nisi zagazio jer te taj deo toga nije zanimao. 

Petar Ačanski: Tako i koliko su ti momenti jako važni kada dođeš do nečega što nisi znao, saznaš i to samo klikne tu negde, uklopi se i kao, ja često to upoređujem s onim momentom u igricama, znaš, kao strategijama kad postoji ona mapa, pa ti sad, kada dođeš do nekog dela, pa ti se tu nešto otvori. 

Ivan Minić: Osvetli se nešto novo. 

Petar Ačanski: Osvetli se, tako je. I ti to sada onda vidiš i kao, aha, okej, to je sada tu. 

Ivan MInić: A šta se dešavalo, da kažem, što se tiče tvog hobija? Šta si ti kao hobi radio što se tiče dizajna u tom periodu? 

Petar Ačanski: Pa, to je bio moj hobi. Prosto sam pokušavao da uradim neke nove stvari. One su bile najrazličitije. Ako nekome nešto treba, ja sam to završavao. I do momenta kada shvatam da, ne znam, ta priprema za štampu i uopšte ta štampa sa sobom nosi neke stresne momente, ali momente koji su meni bili stresni, u digitali nema. 

Ivan Minić: Kako ih u digitali nema, haha. 

Petar Ačanski: Nema tih, ima drugih. 

Ivan Minić:  Da, da, da. Zato sam rekao, kako je, ne znam kako će boja da mi ispadne. 

Petar Ačanski: Tako je, nema tih momenata. Posebno kada radiš s nekom jeftinom štampom, ovaj, slučaj gotovo uvek. I ti tačno znaš koju boju biraš, kako ta mašina radi, da bi ispalo drugačije. Šta ne smeš da kombinuješ. Moraš da poznaješ mašinu, ovaj, na kojoj štampaš kao devojku. 

Ivan Minić: I kada to radiš, ti pripremaš za tu mašinu. 

Petar Ačanski: Tako je. 

Ivan Minić: A ne da pošalješ nekom da štampa. 

Petar Ačanski: Tako je, tako je. Ne znam kako je sada slučaj, verujem da nije tako. Sećam se, imao sam priliku, jel, da štampam na boljim mašinama i onda kao stvari ispadnu onako kako si očekivao da će ispasti. To je neverovatno. 

Ivan Minić: Ali recimo, znaš, i sada, znam to najviše zbog drugara koji su fotografi, koji su ozbiljni fotografi. Kada rade fotoknjige, taj proces dok se sve našteluje onako kako žele da bude i gde oni mogu da kažu, okej, svi radimo sad na Mekovima, nekad je bilo pojam imati kalibrisan ekran, sad su manje-više svi naši ekrani vrlo blizu toga kako izgleda kalibrisan ekran. I kao, gledaš na ekranu i gledaš na papiru i to bi trebalo da bude… 

Petar Ačanski: Približno bar. 

Ivan Minić: Ne može da bude isto jer ovo sija. Prosvetljava, tako je. Ali trebalo bi da bude tu negde, vrlo blizu. I onda pustiš na mašini i shvatiš da dovoljno je različito, da tih 2% razlike pravi potpuno drugu atmosferu na fotografiji. I taj fine tuning kad ti imaš 100 fotografija u knjizi iz različitih ambijenata, 100 fotografija mora da se odštampa nekoliko puta da bi svaku od njih doveo tamo gde treba da bude, u toj pripremi, da bi onda na kraju bio siguran da će sve da bude kako treba. Mnogo je bolje nego što je bilo pre 20 godina, ali i dalje je problem. I taj problem mislim da nikad neće biti rešen. Imaš i drugi deo cele te priče, to je okej, kako će da se ponaša to što je odštampano za pet godina. 

Petar Ačanski: Tako je. 

Ivan Minić: To je isto potpuno priča za sebe. Mi smo sad nešto eksperimentalno radili s Epsonom na nekim arhivskim papirima. Za crno-belu štampu to izgleda neverovatno. I to je užasno skupo iz ugla “sad ćemo štampati bez veze”, ako nije za to, za ozbiljne stvari, ali je savršeno i pravljeno je s namerom da dugotrajno ima neku dobru priču.

Petar Ačanski:  Sigurno se razlikuje i po ceni. 

Ivan Minić: A gledam, posebno sad gde imaš neki standard za izradu fotografija kućno, ovo što svi mi šaljemo da nam nekad izrade neke fotke. I imaš, gledaš opcije, ali jedino Fuji papir na Fuji mašini ti garantuje da će to stvarno da radi kako treba, jer većina tih velikih mašina su i dalje Fuji. Imaš jeftiniju opciju, izgleda isto prvi dan. Posle šest meseci razlika je ogromna, posle tri godine to što je štampano na Kinezu izgleda kao da si ga oprao u mašini. 

Petar Ačanski: Da, to je nešto što štampa nosi sa sobom. 

Ivan Minić: To je prosto tako. A digitala nosi svoje specifičnosti. Meni je isto pre možda tako 20 godina prvi put palo na pamet da to što ja vidim nešto na svom monitoru, ne znači da svi vide na svom monitoru. Da. To je jako čudno iskustvo. Jer ti znaš svoj monitor i to je to. I onda shvatiš da taj neki fini gradient je nešto što ti vidiš jer je tvoj monitor malo bolji ili je malo bolje podešen. Na 90% monitora ljudi ne vide. 

Petar Ačanski: Tako je, neke fine sive boje često su nevidljive na mnogim monitorima. 

Ivan Minić: Možeš onda da vidiš da to izgleda potpuno drugačije. Potpuno drugačije u odnosu na ono što si ti navikao. 

RAZVOJ KARIJERE

Ivan Minić: Kako se tvoja karijera dizajnera, mladog dizajnera u tom trenutku razvijala dalje? 

Petar Ačanski: Ej, pa ovaj, napravila je baš onako dugačak tok. Znaš, kao, krenuo sam od toga da ne znam šta je dizajn, a da pritom dizajniram stvari.

Ivan Minić:  Jer nekom treba.

Petar Ačanski:  Jer meni treba, neko me treba i ja to znam da uradim. I momenta gde mi drugar pokazuje sito štampu jer se on bavi o time. I to je još jedna prelomna tačka gde ja kao vidim da on utiskuje neku boju u tkaninu. I kao, sad, koliko god to nama koji znamo kako funkcioniše sito štampa delovalo kao dobar dan, meni je to bio moment kada u igrici ti se osvetli deo mape. I ja tu sad krećem da radim različite stvari, krećem da freelansujem za koga god sam mogao. Nisam bio vešt sa pronalaskom posla na internetu koliko je to bilo od toga da te neko preporuči nekome. Do momenta kada ja otkrivam web i krećem da učim web, shvatam da je to sofisticiranija stvar, da je stvar gde nemam problem, odnosno više problema koje štampa sa sobom nosi, i da mogu da funkcionišem nezavisno od toga da li će štampar danas odštampati ono moje ili sutra i kako će to ispasti, nego kao, koliko ja znam stvari, toliko će to dobro ili loše biti. I opet se uveravam da prosto samo trebam više da učim i da radim. Tako da tu sam već krenuo dobrano da radim web. Međutim, odlazim u vojsku, vraćam se iz vojske, u vojsci ja tamo sanjarim o tome kako ja pravim neki svoj studio i kada sam se vratio, otvaram svoju firmu i tu krećem da radim i da se krčkam, je l’, naredne četiri godine. Tu sam doslovno radio sve, od printa, brendinga, logo dizajna, weba, ne znam. Pokušavam da se setim da li je bilo stvari koje nisam prihvatio, jer doslovno sam sve prihvatao. Sećam se, došli su neki klijenti, trebalo je da im se napravi neki veliki sistem gde sam ja shvatio: ne, ja ovo ne mogu, pogrešno ste me percipirali, ne bih da napravim problem ni sebi ni vama. To je bio jedini posao koji pamtim da sam odbio. Osim toga, učio sam CMS-ove, CSS je nešto na šta sam se intenzivno ložio. Tu sam baš hteo da budem sjajan i mislim da sam i dalje dobar sa CSS-om, iako me malo vreme pregazilo s ovim novim tehnikama. Međutim, nisam od juče, vratiću se i u to. 

Ivan Minić: Ja sećam tog momenta, sticajem okolnosti upoznao sam čoveka koji je napisao CSS i imao prilike da par puta pričam sa njim, doveo ga čak na jednu konferenciju ovde pre mnogo godina. I bilo je beskrajno zabavno, jer je to trenutak, mislim tamo negde početak 2000-ih, kada ljudi prestaju da dizajniraju sajtove u tabelama i prelaze na CSS, onda se tu dešava svašta nešto interesantno. Ali i onaj moment kada se negira da postoji onaj CSS Zen Garden. 

Petar Ačanski: Tako je. 

Ivan Minić: U kome ti dobiješ sajt sa strukturom, sa svim, znači ti dobiješ šta treba da bude na toj stranici, apsolutno je na tebi kako ćeš da napraviš dizajn, kako ćeš da složiš da to izgleda. I prvi put kad vidiš da je ista stvar, može na hiljadu različitih načina, neki koji su beskrajno kreativni, neki koji su potpuno kliše, neki koji su skroz animirani, na hiljadu različitih načina da se uradi, kao onaj trenutak kad prvi put pročitaš “Stilske vežbe” i skapiraš da ista priča može da se ispriča na 60 načina, a i dalje je ista priča. Naravno, onda dolazimo u onu fazu da, ono kao, otvoriš source i gledaš. 

Petar Ačanski: Tako je, gledaš, gledaš kod i učiš stvari, gledaš kako je neko rešavao. Da, Zen Garden je sjajan sajt. Tamo sam visio, to je jedan od sajtova na kojima sam stalno visio. 

Ivan Minić: Jednostavno gledaš da provališ. Da. Posebno ti je neki moment što, ono kao, prvo smo znali da stilizujemo par osnovnih stvari, pa onda da može da se napravi u različitim stateovima različite stvari. Ja se sećam nekad, brate, ono, kad hoćeš da napraviš da se na dugmetu promeni pozadina, to je bio JavaScript koji je imao on mouse over i on mouse out i sve ostalo, pa kao? Da, da. Ovde je to, brate, jedna linija koja radi seamless i nema dodatnog učitavanja ničega i sve je super. I samim tim sve ono što je posle došlo na webu i sa responsivom i sa svim ostalim je nekako bilo logična stvar, jedan prirodan, prirodan nastavak. Ali tad, tad je to, koliko god to glupo sad i banalno zvuči, to pre 17-18 godina, to je bilo state of the art. 

Petar Ačanski: Apsolutno. Pa eto, taj Zen Garden, on je bio galerija i tada je bilo gomila nekih galerija i one su imale svoje ratinge. Kao što sada, ne znam, vadim telefon i ne znam, odem na Instagram ili na Twitter, tada sam sedeo za desktop i kao odem da vidim šta je danas objavljeno tamo i onda kao, aha, vidi, ovo može i ovako. Tako da, završimo na tome, neka galerija je bila nagrada za briljantno urađen rad. U ovom slučaju o kojem pričamo, briljantno napisan CSS. 

Ivan Minić: I onaj moment onih raznih galerija koje su predstavljale nove sajtove i onda ti na osnovu toga vidiš šta je trend. Ispratiš tih nekoliko sajtova, vidiš šta je trend. Naši ljudi koji su uspevali da sa nekim sajtovima koje su radili izbiju tamo, budu među preporukama, budu sajt dana, nedelje, sve ostalo, to je automatski značilo da su oni na bazi toga dobili neke klijente, nekoliko klijenata, i da nakon šest meseci neko dođe unazad do toga, pa neće biti kao tog dana što se javilo, onih deset, ali jednom u x se javi neko jer te video ono što si radio sad, dve godine kasnije. Najčešće to više nije bilo toliko aktuelno i interesantno. Bilo je sajtova koji su bili interesantni i mnogo godina kasnije. Skoro se neko javio, mislim da je Marko Bjelić pisao o tome, da je ona ekipa koja je harala tu advanced, pustila sada… 

Petar Ačanski: Jesu, vratili su se. Vratili su se i… Onaj sajt su pustili i sad radi, iako nema flasha više. Napravljen je u Rive-u, tako da ja verujem da je Rive novi Flash i da dolazi neko novo vreme. Iskreno se nadam da dolazi neko novo vreme i da će, pored ove generičnosti u koju smo upali, da se javi taj neki moment state of art-a koji je postojao. 

Ivan Minić: Mislim, meni ovo zaista prija, što je sve clean, što su na većini bitnih mesta tipografije sjajne. Zato je saživelo. Sve to super. Funkcioniše i radi na velikom i na malom ekranu, uglavnom dobro ono što je bitno. Ali ja ne pamtim da sam se oduševio nekim sajtom. Da, ok, bilo je ono, uglavnom onih nekih sajtova koji su suštinski, ono, ceo sajt je interaktivni infografik. Prave se ti marketing sajtovi, da je ono, one off. To nije nešto što ti da koristiš. Rekli su. To je više ono, kampanjska stvar koja, kao što mi povremeno oduševi print. 

Petar Ačanski: Tako je.

Ivan Minić:  Ima ljudi koji… Ima ljudi koji… Ima ljudi koji su ilustratori, koji su pretalentovani, ali nije pravilo. Baš, mnogo više nije pravilo nego što jeste. 

Petar Ačanski: Tako, da u tom nekom vremenu postojalo je više, te digitalne stvari su nosile više duše u sebi. 

Ivan Mini’> Originalnosti, autentičnosti. Imao si neki autorski pečat, znao si šta od koga možeš da očekuješ. I, mislim, to je u suštini prvi trenutak gde ti u pravom smislu te reči imaš multimediju. Ti si imao pre toga mediju, tekst, slike i video, ono, klikneš pa za četiri sata on ti skine tih 320 puta 240 piksela i ti gledaš tih 16 sekundi i bude ti super. Ali nije bilo u pravom smislu toga i nije bilo u pravom smislu te neke, jelte, ozbiljnije interaktivnosti. Naš, Flash jeste doneo to. Flash igrice na webu su bile, brate, pojava u svoje vreme jer se moglo da napraviš i… 

Petar Ačanski: Flash sajtovi su bili drugačiji. Da, kada vidiš website koji je urađen u Flashu, to se zna. I kada neko traži od tebe da napraviš sajt u Flashu, zna se šta se traži. 

Ivan Minić: Prezentaciono za neke stvari je bila fantastična. Skoro sam nešto čitao, mislim da ću i da pišem o tome jer sam zapravo mnogo voleo tu firmu. Makromedija, koja je napravila Flash i koja je napravila svašta nešto od toolova, koje je poslao Adobe, neko što su ih kupili neko vreme, vozio i onda pogasio. Svevremeno je ona imala onaj tool koji se zvao Makromedija direktor, koji je u suštini služio za pravljenje tih interaktivnih prezentacija. 

Petar Ačanski: Nisam taj koristio nikada. Koristio sam… 

Ivan Minić: Niko tu od nas nije, ali recimo…Šta je fora bila sa tim? Što si ti u vreme kada nisi imao Wikipediju i kada nije bilo sve to toliko dostupno i nije internet bio flat, nisi imao pristup koji je zavisio od telefonske linije, koju si nešto plaćao mnogo i tako dalje, imao si probleme. Tebi je digitalna enciklopedija bila digitalna enciklopedija na CD-u ili DVD-u. Jeste. I N-karta, koju je Microsoft pravio, bila je wow i Britanika je bila wow. Sad se ne sećam za Britaniku, N-karte sam imao. N-karte su bile pravljene u Makromedija direktor jer si u njima imao sve te stvari. U njima si imao video… 

Petar Ačanski:  To je zapravo bio neki program koji je bio kao recimo Flash, ali si mogao da ga lakše utilizuješ.

Ivan Minić: I bolje je radio sa tekstom, bolje je radio sa velikim sadržajima i sve. Ti je omogućavao da napraviš to. Jako kompleksan proizvod. Sad vidim, mislim, neki 2004. ti nemaš potrebe za tim na taj način. Sve to možeš da staviš na web, svi mi imamo širokopojasni internet kod sebe i tako dalje. Ali tad je to bila magija. I oni su napravili neke toolove koji su, da kažem, jako ozbiljno radili i bili u svojim mikronišama nekoliko koraka ispred. 

Petar Ačanski: Da, bili su proizvodi od kojih su firme postojale. 

Ivan Minić: Mislim, to kada je njih kupio Adobe, to je baš bilo. Mislim, pravo mi je bilo žao. Nekako, iako su bili relativno velika firma, kao bili su naši, a ovi nikad nisu bili naši. Ali onda je to značilo da će da se ugasi Firebox, da će da se ugasi Freehand, da će da se ugase alati koje sam zapravo mnogo više voleo da koristim. Ja sam ilustrator. Od ilustratora sam bežao godinama zato što mi se nije svideo. Ja sam Corel koristio pre 15 godina. 

Petar Ačanski: Skoro sam sa prijateljem pričao koliko mi je Corel u prstima da još imam neki refleks za neke shortcutt-e. 

Ivan Minić: Jer je brži, precizniji. 

Petar Ačanski: Način na koji se crtaju krive u Corelu je i dalje, verujem, mnogo bolji nego kakav je danas u Ilustratoru. 

Ivan Minić: Mi smo imali situacije u srednjoj, pošto smo imali kompjutersku grafiku, što je u suštini značilo AutoCAD i nešto malo drugih alata, Solida recimo u četvrtoj godini itd. Mi smo imali situacije gde prosto imaš neku stvar koju treba nacrtaš u CAD-u, a ne znaš kako. Meni je CAD bio super zato što u CAD-u ništa ne crtaš, nego sve kucaš, što je, jebiga, geek u programeru bilo super, ali neku stvar ne umeš da nacrtaš. Ja sam x puta grafičke radove radio u Corelu još tamo, pa mi ih i donesu. Ne, ne vidi se razlika. Posle sam naučio jedno i drugo, sad sam oba zaboravio, tako da smo na nuli što se toga tiče, što je dobro. 

SAUTERIZED PROJEKTI

Ivan Minić: U kom trenutku da kažem to što radiš iz tvog ugla postaje ozbiljno? 

Petar Ačanski: Pa postalo je ozbiljno onda kada sam ja krenuo da živim od toga. I od tog momenta je to išlo uzlaznom putanjom. U jednom momentu ja shvatam da ne mogu da funkcionišem kao preduzetnik. I tu se ja priključujem lokalnom studiju koji je za mene tada delovao kao jedino mesto gde bih mogao nekome da se priključim. Oni su u tom momentu nešto krenuli da rastu. U pitanju je Sautrized iz Novog Sada. I tamo sam proveo nekih šest, sedam godina. Interesantno je to što sam ja tamo aplicirao za tri pozicije. Postoje ti neki momenti u mom životu koji su jako interesantni. Kada sam odlučio da progutam taj svoj ego gde ja sad kao preduzetnik radim, imam svoju firmu, pravim svoj studio, ne funkcioniše, i gde ću ja sad da se priključim nekome. Dolazio sam kući i otvaram Dizajn zonu. Ja mislim da sam oglas video na Dizajn zoni tada, jer to su bili ti neki silazni momenti Dizajn zone. Još uvek je tada funkcionisala i vidim oglas. Sautrized prima, traže project menadžera, dizajnera i frontend developera. Kao, ok, znam sve pomalo. Da, ja sad kao, ok, treba mi posao i ne znam sad kako da njima objasnim da bih mogao sve da radim. Ali nema veze, apliciraću ja za sve tri stvari. I naravno, zvali su me da vide koja je to budala. Ništa, dobio sam posao. Pitali su me, kao, šta ćeš biti: dizajner ili frontend developer? Pa još kao, ljudi, ja to radim naširoko. Meni to nije bilo razdvojivo. Ne. Ne. Upoznao sam tada sadašnjeg prijatelja, koji je bio prvi lik koji je radio samo frontend. Kao, on piše samo frontend. Ja rekoh, pa čekaj, ti kao ne dizajniraš, ništa ne crtaš u Photoshopu? Pa kao ne. Ja rekoh, nikada nisi? Ne, kao zna on, znao bi, ali ne, kao ovo je nešto što on radi. I naravno, bio je mnogo bolji od mene u tome. Ali je to meni bio još jedan onaj moment gde saznajem, aha, postoji ta neka specijalizacija. Ti sad tu specijalizuješ se za nešto. I eto, godinama sam radio kao frontend developer sa akcentom na HTML i CSS, jer smo tada u Sauterizedu davali mnogo pažnje na to kako nešto ne samo izgleda, nego funkcioniše i na same te interakcije. Tako da, to je bio jedan odličan drill od nekoliko godina.

Ivan Minić: Sauterized je i tada i sada radio neke super interesantne projekte. I iako često, kad radiš globalne projekte, ti si podizvođač podizvođača, pa ne možeš baš ni da podeliš ni da pričaš previše o tome, Sauterized je imao i projekte na kojima je radio direktno i mogao da priča o tome. I uvek je taj njihov portfolio bio fantastičan. I uvek je bilo zanimljivo što to nije bilo sve na isti kalup. Znaš, imaš ti neke studije koje rade jako dobro i onda vidiš pet proizvoda i znaš da su oni radili svih pet, iako su te firme potpuno različite. Da je to suite, pa kao super, treba da bude u skladu. Pa kao, potpuno su različiti proizvodi, firme, sve ostalo, a stil je tu, meni to nekako nije to. Ali ono što mi je uvek bilo super interesantno jeste taj moment: radiš za neko tržište koje je mnogo drugačije od ovog ovde. I to što ti ovde napraviš nešto što je super, možda je samo tebi super, možda niko na tržištu ne razume, možda će da razume za tri godine. Tad više nije bitno. A tamo imaš taj moment gde zapravo radiš cutting-edge stvari i radiš sa ljudima gde nekada pratiš trendove, nekad učestvuješ u trendovima, nekada postavljaš trendove. Ali svakako radiš na najaktuelnijim, najinteresantnijim stvarima sa najboljim ljudima na najkvalitetnijim projektima. Jel ima nešto što bi izdvojio, mislim, dug je period tamo, ali daj neki projekat. 

Petar Ačanski: Ima gomilu stvari. Mislim, mi sada kada se skupimo, par nas i dalje se sećamo različitih momenata, jer mnogi od nas su ostali u kontaktu, iako su sada na različitim stranama, pa možda čak i sveta. Ali da, Sauterized je definitivno bio, što prijatelj kaže, rasadnik talenata. I sećam se jednog momenta gde smo radili kao podizvođači podizvođača na nekom projektu, mislim da je bila neka naftna kompanija, kanadska. Prošle su godine, ti NDA-ovi su verovatno zastareli. I dobili smo, trebalo je da se reši neki slajder. Prva stvar što sam naučio je, s obzirom na to da je taj podizvođač, prva ruka bila, da, prva ruka bila, ovaj, i ostala veliko ime. I sad mi svi imamo iluziju, i dizajneri često imaju iluziju, ne kao, znaš, taj neki studio, oni su tamo svi zategnuti. Ne, oni su bili maksimalni indijanci, oni su bili mnogo veći indijanci nego što smo mi bili. Kao, ovamo ti šalju asete, ne znam, preko Skype-a, ovamo na mail, vamo, ne znam, preko čega. Ti to sad kao skupljaš kao… 

Ivan Minić: Pa konsoliduješ. 

Petar Ačanski: Pa konsoliduješ, da. 

Petar Ačanski: I pritom trebaš da razumeš i shvatiš i ne napraviš grešku. Tako da, prva stvar koju sam naučio na tom projektu je da nisu ti dizajn studiji koji su tako veliki, poznati, tako dobri organizovani kao što deluju. Druga stvar koju sam naučio je, s obzirom na to da sam radio sa dvojicom kolega, da ništa nije nemoguće. Jer trebali smo da uradimo neki slajder i taj slajder je bio kao neka Rubikova kocka. I sad, da bi ta Rubikova kocka bila još interesantnija, odnosno komplikovanija, tu je postojao neki deo koji je falio. I sad, teško je to ovako verbalno objasniti, ali to što su oni tražili da se dešava, ja sam rekao da to ne može. I rekao sam, vidi ovo, ako ovo neko napravi, ovo ne može da se desi. Nije izvodljivo, ne može nikako. Bio sam ubeđen da to ne može. I jedan od te dvojice kolega ceo vikend je nešto eksperimentisao. Pozdrav za njega. Možda se i znate. Ranisavljević, Dejan, odlično. Došao je i kao, evo, kao rešio sam. I, znaš, ja sam se onako, što se kaže, pokrio ušima. Ali ono što je meni bilo vredno je to što sam ja naučio da… Sad, koliko god ovo delovalo jednostavno, kao retrospektiva, meni je to delovalo opet kao još jedna tačka. Ha, stvari nisu nemoguće. I ono što sam naučio u Sauterizedu i Sauterized je uticao na moj mindset, u smislu, stvari nisu nemoguće. Stvari su itekako moguće. 

Ivan Minić: Ali to klijent ne mora da zna. 

Petar Ačanski: Tako je, tako je.

Ivan Minić: Jer, u suprotnom imaš situaciju da dođe neki Ranisavljević. Posle dva dana gledam, evo, ti slajder je, jebote. Tako je. Znači, nisam spavao dva dana da vidim da li može. Šta ne može?

Petar Ačanski:  Tako je, tako je. 

Ivan Minić: A što kaže jedan kolega, kaže, napravio sam ja, radi to, nego pali mi kuler kad se učita. Možda, možda ipak kao da ne stavljamo to ljudima. Ono kao ljudi će misliti da majnujemo. 

Petar Ačanski: Blago je palilo kuler, ali je radilo. Dobili su to što su tražili. 

Ivan Minić: Šta ste još radili? 

Petar Ačanski: Uf, radili smo gomilu nekih stvari, ali to je bilo sad već vreme gde su te interaktivne stvari manje mogle da se naplate. I onda smo prosto, firma je krenula u nekom drugom pravcu i krenuli smo ka tom nekom user experience-u. Tu se ja dodatno upoznajem sa terminom user experience, jer kao, ok, baviš se ti time, ali nikada nisam to verbalizovao. Ti ako neke stvari ne verbalizuješ, ako ne sagledaš to iz nekog ugla gde ti vidiš određenu stvar kao celinu, teško možeš i da se baviš time na kvalitetan način. Tako da, to je isto bio period gde se susrećem sa user experience-om. 

Ivan Minić: Mislim da taj moment u kome stvar mora da evoluira do faze kad se bavimo time. Kao, prvo je, hajde da i kako radi. Nije važno kako izgleda, samo neka radi. Pa onda, hajde radi post-e. A onda, hajde radi u svakom browseru. A onda, hajde sad da radi tako da ne moraš da pročitaš uputstvo od pet strana da bi znao gde da klikneš. Pa, hajde. I onda vremenom dođeš do toga, ok, sad je dovoljno rasprostranjeno da više nije prosečan korisnik PhD inženjer, što kao TVD4. Kad koristiš tekstualni browser, prosečan korisnik je PhD. 

Petar Ačanski: Da. 

Ivan Minić: E, 2010. je dovoljno distribuiran internet da sada svi koriste za sve. I sad je važno da u što manjem broju pokušaja ljudi skapiraju kako što funkcioniše. I kreće se od najbanalnijih stvari pa se vremenom to razvija. I suštinski, vremenom taj posao postaje sve manje dizajn, sve više istraživanje, testiranje i slično. Ali, hajde da kažemo, u trenutku kada ulaziš u to, to je zrelo i sa tim treba da se aktivno radi i to je važan biznis deo priče, a ne samo pitanje estetike. Kako sad neko ko se bavio estetikom, i estetika mu je važna, se susreće sa tim. 

Petar Ačanski: Pa, na delimično bolan način, ili ti se susrećeš tu sa nekim istinama koje ti možda i ne prijaju. Ti veruješ da je nešto vrlo logično do momenta kada, recimo, dobijaš feedback da ljudi nisu uspeli da urade određene stvari koje su delovale vrlo logično. I desi ti se onda da se susretneš sa idejom da nisu ljudi glupi, nisu ljudi neuki. Što bre? Ali prosto nisu uspeli da urade, ne vide svet iz tvog ugla. To je eto nešto što je vrlo interesantno, to neko saznanje gde ti naučiš da razlikuješ, da stvari mogu da budu drugačije od onih kakvim ih mi u tom momentu vidimo, koliko god one logične bile.

Ivan Minić: I kako izgleda rad na toj vrsti proizvoda? Mislim, ja se sećam tog prvog feedbacka gde, kao, napraviš najlepše dugme na svetu i oni kažu: “Dugme nije dobro.” Šta nije dobro? Onda shvatiš da nisi ti publika i to što tebi nešto sviđa nije važno ako ne radi posao. Taj switch iz prezentaciono-interaktivne priče, gde je estetika, animacija, video, gde sve puca, u to gde imaš nekakav interfejs ispred sebe koji je užasno komplikovan, ti treba da ga napraviš manje komplikovanim. I da objasniš nekome da možda treba podeliti nešto u korake ili da nešto iz koraka vrati na jednu stranu, da nešto možda treba izbaciti, da se napiše drugačije. To je baš drastična razlika. 

Petar Ačanski: Jeste. 

Ivan Minić: I te vrste poslova su, u smislu satisfakcije, čini mi se, na potpuno različitim mestima. 

Petar Ačanski: Apsolutno, to su dva različita posla gde ti nekoga impresioniraš vizualno i gde ti, s druge strane, nekome pomažeš da uradi zadatak koji je naumio. Jer postoji ona izreka: “Najbolji interfejs je nevidljiv.” Nisam ja došao ovde da se divim tvom interfejsu. Ja sam došao ovde da pošaljem mail, da pročitam nešto, da uradim neku stvar i ne interesuje me tvoj interfejs. Ja, kao neko ko dolazi iz poslova koji su imali akcenat na estetici, ta tranzicija da estetika nije važna, pod znacima navoda, probaću da obrazložim i zašto znaci navoda. Često se sada spominje kako estetika nije važna, nije važno to kako nešto izgleda, i to je bilo bolno. Znači, ta tranzicija, ti moraš da se odrekneš nekih svojih ubeđenja. Svi znamo koliko to često ume da bude bolno. A vezano za estetiku, pa i ona je, iz mog ugla, deo tog iskustva. Jer nama je urođeno da, kako da kažem, odaberemo čašu koja je lepša. Ok, ako iz nje ne možemo da pijemo vodu, to nije čaša. Ali radije bismo imali lepe čaše nego čaše koje samo možemo da koristimo. 

Ivan Minić: Ja isto ne razumem ljude koji su u fazonu: “Daj mi bilo koju čašu.” 

Petar Ačanski: Da. 

Ivan Minić: Kako? 

Petar Ačanski: Pa ja mislim da se dešava tu neka potreba tržišta, gde sad stvari moraju da se dešavaju brzo i moraju da se iteriraju još brže. I ako se stavlja akcenat na tu neku estetiku i taj neki layer delightinga, potencijalno se gubi kada je biznis u pitanju. E sad, to je diskusija za sebe i verovatno je drugačija od slučaja do slučaja. Ali nije nešto što treba zanemariti. Je l’ tako? 

ALATI ZANATA

Ivan Minić: O kojim godinama pričamo u tom slučaju? Ova faza karijere, koje su to? 

Petar Ačanski: Prelazak, pa to je recimo neka 2015. 

Ivan Minić: Malo pre toga, a recimo negde 2011, 2012, 2013, dešava se taj drastični prelazak svega na flat design.

Petar Ačanski: Tako je. Tako je, flat design je rezultat tih brzih iteracija, uprošćavanja svega, i tako je. Ti možeš u CSS-u sa četiri linije da napraviš button. Pre toga si morao da ga sečeš u Photoshopu i da ne. 

Ivan Minić: Ali taj button koji praviš sa četiri linije možeš da mu dodaš pseudo, trodimenzionalne senke i sve ostalo, što sad skoro niko neće uraditi. I ok, kako god. Sa setom se nekad vratim na one screenshotove kako je iOS izgledao pre nego što je postao ovo što je postao. I vratim se na neke radove, ne znam, Peđe Rusića i njegove ikonice, na kojima on… Da, da, on je to masterovao i odlično. Stotine sati da pravi nešto. Iskapirao sam da, iako je skoro sve minimalistički svedeno i sve ostalo, i dalje postoji prostor, ali na nivou incidenta i na nivou neke pojedinačne stvari, gde neko uzme i potroši beskonačnu količinu vremena da napravi nešto da se ti izgubiš u lepoti. 

Petar Ačanski: Apsolutno. I to su stvari kojim se divimo. 

Ivan Minić: To su one neke igrice koje dobiju Apple preporuku i ti pitaš zašto. I kažu: “Samo uđi i sve će ti biti jasno.” Da. I ponekad, znaš ono, to što ćeš da igraš danima i satima sa prijateljima, to nije lepo onako. Ali kad uđeš u ovako nešto, ti ne možeš da se iskuliraš. Da. I nikad nećeš obrisati to. Kupićeš je kao premium igru i nikad nećeš obrisati. Ima uvek par koje su takve. E sad, taj moment gde, da kažem, dizajn postaje više utilitarna stvar nego što je tu da bi se pravila neka vrsta distinkcije, dolazi distinkcija posle na svoje načine. Jeste trenutak kada, u suštini, ti postaješ product designer. Odnosno, producti su mnogo više stvar koju radiš nego što su projekti koji su lepi. Ti kad radiš kalendar za, ne znam, novi Marvel film. Ništa se ti tu ne pitaš. Mislim, ti imaš hiljadu stvari. 

Petar Ačanski: Tako je, nisu to ti proizvodi. I to može da se nazove nekim proizvodom, ali je tu suština da to bude marketing.  To je kao neki flyer. 

Ivan Minić: Jeste, i kad radiš generalno marketing, kad neko kaže: “Šta ćemo za dizajn?” Pa, nalepi kiwi i stavi šta treba. I ti kad imaš kiwi imaš sve. 

Petar Ačanski: Jeste. 

Ivan Minić: Sve ti diktira i vozi dalje. I to jeste ostalo na tom nivou. I sad kad dobiješ kiwi, on nije flat za većinu stvari, posebno za FMCG i slično. Ali ako pričamo o onome što koristimo na dnevnom nivou, to jeste bitno drugačije. E sad, raditi dizajn za proizvod je mnogo više dubinska stvar nego površinska. Što, je li, znači promenu tvoje karijere i svega toga. Kako su stvari tekle dalje? 

Petar Ačanski: Pa još u Sauterizedu spomenuo sam da smo se okrenuli ka tim nekim proizvodima. Moja karijera se nastavlja tako što se ja pridružujem Active Collabu. I Active Collab je u tom momentu imao gomilu korisnika, funkcionisao je kao kompanija. Hteli su da prosto to podignu na neki naredni nivo. Do tada ja jesam radio na proizvodima, međutim, ovo je bio prvi put da radim na in-house proizvodu. Odnosno, u Satureizedu jesu imali gomilu nekih in-house proizvoda, ali nisu oni imali… 

Ivan Minić: Nije taj nivo kompleksnosti. 

Petar Ačanski: Ovo je opet dodatna dimenzija. Ja tu sad shvatam koliko ja neke stvari ne znam. Jako volim te momente kada dođem do tačke gde shvatim koliko nešto ne znam, jer onda imam priliku da to savladam i naučim. I to je bio period u Active Collabu gde sam naučio tonu stvari, jer sam bio… U jednom momentu sam bio… Bilo nas je dvojica. Kasnije se taj tim proširio na 4, 5, 6 dizajnera. U timu smo imali i dva developera, jer smo hteli da brže iteriramo na nekim interfejs stvarima, koji su bili van skrama po kom je funkcionisala cela firma. Da, to je period gde sam ja zapravo imao priliku da naučim jako puno važnih stvari i od Gorana i od Ilije i od gomile nekih kolega sa kojima sam tada radio. 

Ivan Minić: Kao neko ko koristi Active Collab od onog verzije 0.7, a onda kao pet korisnik i od prve verzije i da danas ga aktivno koristimo. I naravno da me svaki redizajn užasno nervirao. 

Petar Ačanski: Naravno. 

Ivan Minić: I da bih ja voleo da je to sve ostalo na koja je bilo na početku. 

Petar Ačanski: Jer ne dolaziš na posao tog dana da vidiš kakav je redizajn, nego dolaziš da uradiš svoj posao. 

Ivan Minić: I ne želim da učim nove stvari. Odnosno, nekad možda i želim, ali nemam sad vremena za to. Mi treba da uradimo to što treba, pa ću ja posle da učim nove stvari. Bilo je tu raznih nekih faza kroz koje je Active Collab prošao, ali ono što mislim da je super interesantno jeste kada ti radiš na proizvodu koji je nov, to je jedno. Kada ti radiš na proizvodu koji ima korisnike koji ga aktivno koriste, to je drugo. A kada imaš proizvod koji ima korisnike, ali i sa novim stvarima koje radi i ima pretenziju da širi bazu korisnika, da akvizira nove ljude, da… Hiljadu lepih stvari, što bi rekao Kristijan. To je opet treći par rukava. I to je, da kažem, najkompleksnija pozicija. Ti možeš da napraviš nešto što je sjajno, ali ako to lomi proces nekome ko aktivno to koristi, ti ćeš imati jako nezadovoljnog korisnika. Dosta sam pričao sa Ilijom oko nekih funkcionalnih stvari, mnogo manje nego oko dizajna i oko svega toga. I znam koliko je recimo vremena potrošeno da se razviju neki features koji deluju fantastično. I ono, meni sa inženjerske strane su wow, i to niko nije hteo da koristi. I onda imaš kao razvijeno. To možeš možda da izbaciš kao dodatni proizvod ili modul ili nešto slično. Možda ti možeš da vratiš uloženo. Nije sad stvar u tome. Ali ne postoji masovna adopcija. A način na koji su strukturirane i organizovane neke stvari u toolu koji postoji preko 15 godina na startu je urađeno onako kako su mislili da treba. Pa se to vremenom razvijalo. Pa su onda drugi igrači na tržištu uveli neke druge stvari. Pa su ljudi koji dolaze kod tebe prethodno koristili to. Pa ako nema to, njima to ne odgovara. Oni insistiraju da se… Mnogo pomešanih delova. I mislim, pričamo o toolu koji volim. I aktivno ga koristim. 

Petar Ačanski: Naravno. 

Ivan Minić: Kako izgleda posao? Znaš kao daj mi, dao si neke momente iz sećanja, daj neke momente odatle. 

Petar Ačanski:  Kako izgleda posao? Pa izgleda tako što se ja tu prvi put susrećem sa kolaborativnim radom te veličine. Jer pre toga, znaš, ti kao imaš jednog klijenta, jednog menadžera. Tu postoji sad neki cilj, to treba da se uradi, ti dobiješ neki feedback i ti to rešiš na ovaj ili onaj način. I onda ideš dalje na sledeću stvar. Ovde se dešava kolaborativni rad gde ti imaš gomilu nekih informacija sa različitih strana i ti trebaš nešto da uradiš sa njima. I to je meni bio najveći izazov. I mislim da je zapravo to najveći izazov kolaborativnog rada. Tako da to je bio period gde učim nove stvari i shvatam koliko dizajn nije samo to koliko kako ti nešto napraviš da bude lepo ili da dobro funkcioniše, nego ti moraš sada da uskladiš gomilu nekih ideja koje imaju smisla. Jel, lako je diskardovati nešto što totalno nema smisla? I može da nema smisla ne znam meni ili nekom drugom, ali ako nešto fakat ima smisla i ne mora da jedna stvar ima smisla. Problem je kada više stvari ima smisla paralelno. Tu ja krećem da učim neke nove stvari i da rastem kao dizajner, jer prvi put krećem da odustajem od te ideje da možda ja nisam uvek u pravu. I to mislim da je prelomni moment za svakog dizajnera. Ti kao dizajner trebaš da učiniš da se neke stvari dese. I da bi to učinio ti moraš da veruješ u neku ideju. Obično ti veruješ u neku svoju. Međutim, kako odustati od toga i prihvatiti neke druge ideje koje dolaze sa strane. Tako da, to je bio period gde ja shvatam da dizajn nije samo da ti nešto asembluješ, jer da bi nešto asemblovao na neki korisni način moraš prvo to da uskladiš i to je često izazov i što je kompanija veća to su ti izazovi veći.

Ivan Minić: Imao sam jednu situaciju tamo negde 2018. godine, recimo. Radili smo na jednom proizvodu koji je imao neku bazu korisnika koja se merila u par hiljada. Znači, nije mnogo, ali sasvim lepo, i nije jeftin proizvod. Nije 999, nego je trocifren. 

Petar Ačanski: Obično su ti proizvodi sa tolikim brojem korisnika funkcionalni.

IvanMiniĆ: To je to. I nema sad neki potencijal da nešto mnogo raste. Može, može porasti 2-3 puta, ali ne može 50. I sad treba da radimo nešto i postavljamo neke hipoteze koje će oni testirati. Ja se tu, kao konsultant, ne bavim ničim in-house, ali imamo jednu jako zanimljivu situaciju gde kolega, koji je vlasnik biznisa, čija je to sve ideja, i ono, on je, brate, on je taj proizvod. Znači, bez njega to ne postoji i to je tako. Imamo situaciju, i sad radimo. Ljudi su nezadovoljni jednim elementom u tome kako se koristi proizvod. Jedan deo flow-a nije kako treba, i sad imamo tri opcije. Radili smo A, B, pa je B bilo bolje, pa B, C, pa je B bilo bolje i, kao, super. Dobro. I sad pričamo i zaključak je sledeći. Ti moraš da učiniš da određeni broj korisnika bude zadovoljan. Tako je. I sad je na tebi da doneseš odluku koji procenat korisnika hoćeš da bude nezadovoljan. Imaš, recimo, da u tom odnosu snaga bude 50, 30, 20 za tri varijante. B ima 50 i, realno, B je najbolja opcija. Ima jedan problem. Onih 20 su korisnici koji najviše plaćaju. 

Petar Ačanski: Najviše plaćaju. Obično je tako, da. 

Ivan Minić: I ti imaš situaciju gde ćeš svesno da razbesniš korisnika ili ćeš napraviti custom verziju za ove, ili ćeš napraviti novi perspektivni proizvod. Neki dodatni setting tamo, da. Ali, kao, svaka stvar koju uradiš, a koja se ne propagira svima, je potencijalna noćna mora u budućnosti. Jer ako jednom napraviš ustupak, napravićeš ga 50 puta. To će na kraju biti ne daj bože nikome. I kada treba da se preseče, odluka je bila da se ne menja ništa. I, brate, tri meseca kasnije svi su se navikli. Da. A imaš dobro rešenje. Uradio si, ali jednostavno ne možeš pobediti. 

Petar Ačanski: Tako je. Vraćamo se na tu priču, jer ljudi nisu došli da gledaju kako si ti nešto promenio, nego žele da urade svoj posao. I to je tipičan primer gde je nekada promena…

Ivan Minić: Jedna suluda. Jedan suludi predlog jednog kolege, koji je ovako malo nekonvencionalan, bio je: “A da im mi napišemo ono Greasemonkey skriptu koju će da učitaju u Chrome.” I, da, da, da, znaš, kao… Jer tu ne menjaš proizvod. Da. Ovo je na frontu. JavaScript ćemo napraviti da se njemu prikazuje drugačije i svi će biti zadovoljni. Tako je. Nije urađeno ništa. 

Petar Ačanski: Mi smo prilikom redizajna napravili legacy temu. Tema koja je najviše ličila na ono kako je izgledalo. Jer, u suštini, taj redizajn je bio najviše interaktivan i s akcentom na interaktivnosti i estetici, iako je sa sobom nosio neke dodatne features. 

Ivan Minić: U jednom trenutku, sad ne mogu da odredim godinu, ali pre toga, kad si ti bio tamo, u jednom trenutku je Aktivkola napravio jako veliki prelaz koji je bio potpuno… 

Petar Ačanski: Da, da, to je bio ozbiljan redizajn. 

Ivan Minić: Ako se dobro sećam, ono inicijalno su oni to radili in-house i onda je, u jednom trenutku, tvoj imenjak uradio taj veliki redizajn koji je napravio super rezultat, ali su svi mi stari korisnici bili nezadovoljni. Da. Ili je bila potpuno druga kola šema, sve drugačije. 

Petar Ačanski: Da.

Ivan Minić: A navikne se čovek. 

Petar Ačanski: Čovek živi, čovek se na sve navikne. 

Ivan Minić: A naročito na dobro. 

Petar Ačanski: Tako je. Nekada, ali teško prihvati u početku, i to je bila isto jedna velika škola, da kao te promene trebaju da budu dizajnirane u smislu tranzicije. Ok je da se desi neka tranzicija, ali eventualno u tim nekim sistemima treba uvoditi postepeno, umesto da se ljudi šokiraju. 

Ivan Minić: Da. To je ono što ja stalno kažem. Kad vidiš Golfa Kečca i vidiš Golfa Osmicu, ti znaš da su oni deo iste familije. Sad nekad si imao to Keca Dvojka, Trojka, Četvorka, pa sad imaš Sedmica, Sedmica restyling, Osmica, Osmica restyling, da bi napravio neki međukorak i da bi napravio komplikaciju sa novim delovima i svim ostalim stvarima koje možda imaš. Ali jeste, ono, vreme neumitno teče i samim tim mora da se desi neka promena i negde prirodno je za proizvod da ima taj proces u kome tebe će da nervira to nešto novo. “Bože, što me nervira svaki iOS kad izađe.” 

Petar Ačanski:  Kasnije ćeš zavoleti. Baš to. Inspirisao si me da se setim situacije. Ja sam, ono, Photoshop lik, kao svi mi koji smo se bavili webom, kao Photoshop, ucrtaš stvari. I onda se tu pojavi Sketch. Sad ti tu vidiš, diže se neki hajp, neko tu nešto priča: “Dobar je taj skeč.” Ja ga otvorim, kao: “Šta je ovo, kakve su ovo gluposti?” Znaš, neko se šali samnom, i onda ga zatvoriš. I onda opet vidiš kao ljudi dalje hvale, funkcionišeš, kao: “Ajde, okej, ajde da ga otvorim opet.” Opa, otvorim ga opet i kao: “Okej, sad ja tu nešto.” Možda sam čak i morao nešto da napravim, pa napravim, i onda shvatiš da, okej, ovo možda ima smisla, bolje radi. Znaš, nema ne paliti kuler ovaj, i onda kao krećeš da ga koristiš sve više i više i kao: “Uu, pa ovo je jako dobro!” Sad kao ne možeš da zamisliš: “Kako sam ja sad ove stvari radio u Photoshopu? Ne mogu da verujem.” I onda se jako zaljubiš u taj proizvod. I onda se tu pojavi, ne znam, Figma. Kao, otvoriš Figmu, kao: “Šta je sad ovo? Ovo je totalno bezveze, ovo je kao nativna aplikacija, ovo je, ne znam, browser-based.” Nešto, te interakcije, znaš, nije ti, osetiš da nešto tu ne funkcioniše, deluje ti kao polualat. I evo, sada sam u situaciji – pazi, mrzeo sam Figmu, doslovno, bio sam kao hejter. Sada, Figma mi je alat koji mi je otvoren stalno na računaru i tu rešavam skoro sve. Ovaj, tako da, da, čovek nešto možda prvo ne voli, ali kasnije, posebno stvari koje su bolje.

Ivan Minić: Ima ono… To je ovaj iz Autostopskog vodiča, da nakon 35. godine sve novo što se pojavi je bezveze. Ono što je meni super u celoj toj priči sa Figmom, koju ja sad znam da koristim iz ugla korisnika koji pregleda, komentariše, eksportuje i slično – ali nisam nacrtao nikad ništa u njoj i verovatno i neću, ne verujem – jeste taj moment što si ti napravio alat koji je mnogo više prilagođen na realnim potrebama danas. Da ti ne treba da meriš ništa. Bože, kad se setim merenja stvari u Photoshopu… Ne treba više ništa da meriš, sve piše. Gomilu stilova možeš da iskopiraš, prilagodiš, neke stvari možeš da eksportuješ. Tako imaš vektore, ako ti trebaju vektori, imaš raster, ako ti treba raster, imaš mogućnost zapravo za gomilu stvari. Imaš mogućnost. Ono što smo nekad, ono, svi se sekli kad se pojavio InVision, da možeš da napraviš neki prototip – i sada možeš da napraviš prototip koji je sasvim okej. Ima nekih sitnica koje ne možeš, tipa, ne znam, video autoplay i slično, ne znam za šta. Za mnoge stvari ti treba plugin i to je nešto što ume da nervira, ali je rešivo. 

Ivan Minić: I generalno, kao proizvod, je mnogo dobro spakovan, odlično spakovan. Znači, što kaže, vidi se da je ovo pravio neko kome nije prvi put i da je slušao feedback korisnika. Sad, naravno, adopcija traje. 

Petar Ačanski: Odličan proizvod, odličan marketing, prosto nemaju nezasluženo mesto. 

Ivan Minić: I odličan potez da na kraju ipak ne postanu deo Adobe-a, jer to mislim… Mislim da bi to spasilo Adobe na duge staze, da je njima to trebalo zbog toga, ali mislim da bi Figma izgubila mojo u tom celom procesu, apsolutno, jer bi se samo utopila u celu tu priču. Mislim, ja sam recimo u nekom trenutku se nešto malo igrao i sa pokojnim Adobe XD-om, koji uopšte nije bio loš. Jel pokojni? Jel ugašen? Ugašen, ne znam, nisam ispratio. Uopšte nije bio loš, samo nije bio dovoljno dobar. Tako je, tako je, i to je to. Kao, znaš, meni je sa te strane, to što sam ja star, pa se sećam makromedije i svega toga, meni je žao što je ugašen FreeHand, jer je bio bolji od Ilustratora. Meni je žao što je ugašen Fireworks. 

Petar Ačanski: Fireworks je bio prvi web alat. Tamo si imao neke stvari, imao si tamo kao automatsko slajsovanje i neke stvari…

Ivan Minić: Plus ono neki tool-ovi za pravljenje gifova koji su bili sto puta bolji od bilo čega drugog što je postojalo. 

Petar Ačanski: I dugo posle njega nismo imali ovaj alat koji je bio namenjen samo webu, dok se nije pojavio Skeč. 

Ivan Minić: Tako je, mislim, šteta. Okej, to tako ide. Veliki kupuju male. Nekad ih kupuju da bi dodali u svoj portfolio, nekad ih kupuju da bi stavili na policu da niko ne dira i da ne prave problem. Kako god, ovaj… Šta se dalje dešava u tvojoj karijeri? Nećemo da idemo još na ovaj tipografski deo, idemo samo ovaj – od čega se živi? 

NASTAVAK KARIJERE

Petar Ačanski: Da, da, ovaj… Pa nakon toga se priključujem Toptal core timu, takođe kao produkt dizajner, i tamo proteklih skoro pet godina radim na klijent portalu. Tako da, to je… 

Ivan Minić: Kažeš, Toptal. Mislim, mnogi ljudi su čuli zato što je dosta kvalitetnih ljudi, da kažemo, bilo regrutovano kroz to u prethodnim godinama, naročito freelanceri. Znam dosta ljudi kojima je to posle redovnog posla bio gig koji služi da se kupi novi auto, da se ode na bolje more i tako dalje. Ali oni su svi bili deo onog selektovanog tima koji je na raspolaganju za klijentske projekte. Ti nisi došao, ti nisi došao u tu priču? 

Petar Ačanski: Ne, tako je. Na taj način svi mi znamo Toptal. Toptal je firma koja može freelancerima, u slučaju Toptala rečnik je “talentima”, da obezbedi klijente koji mogu da donesu bolje poslove, bolje satnice i bolje prilike. Ja nisam bio deo te priče. Ja sam radio u Toptalu. Znači, radio sam na tom delu koji koriste sami klijenti. Znači, kada klijent dođe direktno ili kada ga dovede sales osoba. Ovaj, s obzirom da je sistem jako velik, firma ima gomilu nekih svojih proizvoda i različiti dizajn timovi rade na tim proizvodima. U mom slučaju to je bio client portal – portal koji koriste klijenti.

Ivan Minić: Kako je izgledao posao? 

Petar Ačanski: Pa posao je izgledao dosta drugačije od svakog posla koji sam imao pre toga, pre svega zato što je bila prva strana firma gde ja radim full-time. Ja jesam imao pre toga klijente kojima uradim nešto, ili je u pitanju neki retainer ili slično, ali nigde nisam radio full-time. E sad, ono što je još interesantnije je to što je firma u potpunosti remotely organizovana i ja radim od kuće. To je bio moment kada je krenula korona…

Ivan Minić: Ti si pre toga došao?

Petar Ačanski: Jesam, dobio posao i to je otprilike krenulo da se krčka. Trebali smo da idemo na neki festival, ja sam tu imao mesec dana lufta prelaska iz Active Collaba u Toptal. Kupili smo neke karte za neki dizajn festival i trebalo je da idemo, ali kako se pandemija pogoršavala, odustali smo jer nismo znali da li ćemo uspeti da se vratimo. Ispostavilo se kao dobra odluka. Ja sam doslovno krenuo da radim prvog dana kada je krenuo lockdown kod nas, što je meni palo odlično, kao nekome ko ima kondiciju da sedi za računarom. Radio sam iz svog stana i bilo mi je sjajno. To je bilo nešto vrlo specifično i celu tu koronu proživeo sam kao i mnogi koji su radili, jer su mnoge firme tada krenule da rade remotely. Međutim, mene je Toptal dočekao sa spremnom organizacijom. 

Ivan Minić: Oni su za to bili spremni i bilo je par firmi koje su bile spremne. Za njih je taj prelazak, osim psihološkog aspekta gde se dešava nešto na globalnom nivou i nije ti svejedno, infrastrukturno si spreman. 

Petar Ačanski: Infrastrukturno, apsolutno. Ja sam tu neko ko zna da komunicira, da bude proaktivan, bez da se viđa sa ljudima, i to mi je savršeno odgovaralo. Tu sam krenuo da uviđam određene benefite remote rada, gde ti imaš sastanke koji su itekako time-boxovani, jer ljudi idu na različite sastanke. Tu se prosto uključiš, odradiš šta treba, imaš određene taskove koje treba da završiš, i niko te ne pita da li ćeš ih raditi u 8, u 9 ili u 2. Bitno je da to bude završeno. To mi je bilo posebno interesantno i učinilo mi je život kvalitetnijim, jer sam daleko bolje balansirao privatan život sa profesionalnim delom svog života. 

Ivan Minić: Sa COVID-om se sve menja, bespovratno i trajno, ali jedna od glavnih stvari je ta što dolaziš u firmu koja ima lepe poslovne rezultate, kvalitetan tim ljudi koji radi in-house, i kvalitetan tim talenta na raspolaganju, ali svi projekti staju. Generalno, svet staje na nekoliko meseci, a tebi je prvi radni dan. 

Petar Ačanski: Tako je. 

Ivan Minić Šta ste radili? 

Petar Ačanski: Pa, mi smo imali posla jer smo optimizovali proizvode koji su već postojali, i sudeći po tome što se dešavalo u tom momentu, mnogi su prelazili na angažman talenta koji su bili remotely organizovani. Toptal je tada rastao jer je to bio momenat gde je svet stao, ali sa druge strane, neke stvari su morale da se završavaju. Ovo je bila odlična organizacija koja je mogla da pomogne drugim organizacijama da rastu. 

KREIRANJE FONTOVA

Ivan Minić: Sada se lagano prebacimo na drugi deo priče. Pošto ne možeš da budeš miran, nego blesav čovek, ti si odlučio da se baviš kreiranjem svojih fontova. Pre toga su to bile neke druge stvari. 

Petar Ačanski: Niz stvari je bilo, uvek je bilo nešto. Znaš, kao da bi izbalansirao taj ego i self-narativ gde hoćeš nešto da uradiš na način na koji misliš da treba. 

Ivan Minić: Niz stvari je potreba za autorstvom. 

Petar Ačanski: Tako je. 

Ivan Minić: Što se realno u dizajnu potpuno izgubilo. 

Petar Ačanski: Pa, ne znam da li se izgubilo, ali je drugačije. I sad, kao da bi uopšte mogao da menadžuješ te stvari, potrebno ti je da budeš na neki način ostvaren. Ja sam tu potrebu hranio time što sam imao svoje projekte. U početku je to bio brend gde sam crtao i štampao majice. To je bilo nešto što nisam hteo da prodajem niti da zaradim, jer s obzirom da sam krenuo iz tipografije i da su slova nešto što me oduvek inspirisalo, to se provuklo do danas. Ono što sam želeo je da to na neki način objavim. Majica je sjajan medij za to, jer šta će ti bolja reklama od toga da neko nosi tvoj dizajn i šeta, ode u izlazak, šta god. Kada ga neko pita, on ispriča neku priču o tome. Jedno vreme sam se bavio time. Naravno, s obzirom da je komercijalna stvar, pokušaš da to učiniš još komercijalnijim i da zaradiš. Kao produkt dizajner, dolazim do zaključka da ako je do para, bolje je da uzmem neki proizvod, website, interfejs, šta god, i da ga rešim, nego da štampam stotine majica i da se nosim s tim da ljudi vraćaju, da kažu da je štampa otpala ili da broj nije dobar, a zarada je daleko manja. Tako da te neke stvari mogu da funkcionišu kada ima jako puno ljubavi. 

Ivan Minić: Naravno, to ne znači, to je za to osnovni biznis. 

Petar Ačanski: Tako je. Sa druge strane, postoje ljudi koji su uspeli to da izguraju gde im je to osnovni biznis. U mom slučaju, ja verovatno nisam to, nisam voleo onaj drugi deo posla. Tako da je to ostalo na nekom holdu. I dan danas imam, ne znam, stotine nekih praznih majica kod kuće koje čekaju da ih odštampam, jer razlog zašto to ne radim je zato što ću morati da ih kao distribuiram, a to je deo koji ne volim. 

Ivan Minić: Dobro, i kako dolaziš do prvog fonta? 

Petar Ačanski: Do prvog fonta, pa nekoliko puta smo spomenuli da sam uvek kao voleo slova i dan danas ja kada prođem ulicom, ja gledam, fotkam, ja gomilu fotki tagova sa ulice imam jer vidim neku novu foru koja je meni interesantna i nova i želim da se podsetim u nekom momentu kada možda nešto budem pravio, pa što ne bih možda maznuo tu neku foru. I dolazim, oduvek sam želeo da napravim font, kao svi smo mi downloadovali fontove, često misleći da su oni magični fajlovi koji se tamo ne znam gde na internetu pojave, pa ih mi skinemo za besplatno. Ali je to meni delovalo uvek kao da pravimo svemirski brod, znaš, kao ko će sada to sve da nacrta, da spoji tako da funkcioniše, do jednog momenta gde ja kao menjam taj svoj self-narativ i pokušavam da ograničim svoje vreme i to sam bio vrlo striktan. Kao, ajde da probam da napravim font za 24 sata. I kao kako to mogu da uradim? Pa tako što ću napraviti nešto najbezveznije moguće, ali ću napraviti i objaviti. I to je ono što se dešava. Ja pravim svoj prvi font, uzmem na papir, samo ispišem sve te karaktere, više njih odaberem koji su najbolji, skeniram, traceujem i ono kao izdvojim svaki taj karakter, ubacim ga u FontLab, malo tu neke kao spacing-e odradim i šutnem na font, da font. I ono što se dešava je da ja postignem taj svoj neki goal, cilj. Uspevam da prevaziđem tog nekog perfekcionistu u sebi koji uvek kao, ej, može i ovo, može i ono. Najteže je to što je taj perfekcionista u pravu, jer uvek može bolje. Ali to je ona ideja, ona kletva koja te prati, kao sad ti nikada ne završavaš nešto, jer to uvek može bolje. Dodatno u tom nekom kreativnom procesu je to malo drugačije, jer ti kroz kreativni proces učiš. I ti onda kada kreneš i nastaviš, ti u jednom momentu nisi više ista osoba. Ti znaš više stvari i hoćeš da ih iskoristiš. Ali šta ti to govori? Da u nekom narednom momentu ćeš opet hteti nešto drugo. Tako da to mi je bio veliki accomplishment, posebno kada sam sutradan došao i video da taj font ima, ne znam, četrdesetak downloadova. To je smešan broj downloadova, ali je meni to bio znak da neko misli da to što sam ja napravio nije apsolutno smeće. 01:50:13 Iako sam ja mislio i dalje mislim da je to ono kao, ej, malo dete, mislim, font koji si bio spomenuo, koji sam napravio sa ćerkom, je bolji od tog. Ali meni je to znak. I kao, ok, sutradan ima još četrdeset downloadova. Nedelju dana nakon toga ima par stotina downloadova. I kao, ok, šta se dešava u mojoj glavi? Neki ljudi tamo negde, ko zna gde, su to skinuli i možda ne svi, ali neko od njih sigurno jeste, koristio u nekom svom dizajnu. I šta je ono što se desilo? Oni ne znaju mene, ja ne znam njih, ali mi smo napravili neku kolaboraciju. 01:51:05  I to tamo sada negde komunicira neku poruku, kakva god ona bila. I ok, ja onda dolazim na ideju da možda bih mogao da se malo više potrudim i da napravim neki font koji neću napraviti za 24 sata. I ok, krećem ja da pravim neki novi font i pravim ga u stilu kojim smo se svojevremeno, ono, kao drugar i ja tagirali. Ja krao neke fore od njega, on krao od mene i kao pravili neki stil koji je bio, ono, naš. A pri tom, ono, ne znam, tu je bio još neki ortak koji nas je učio, koji je bio još veštiji, pa nam je pokazivao neke fore ili smo mi prosto gledali njegove radove. I koristim to kao referencu za svoj sledeći font. Krećem to da crtam i sad, nisam ograničio svoj, nisam to timeboxovao na 24 sata, ali nisam nikako, nisam ni na mesec dana. Šta se onda dešava? Pa dešava se da kreće da radi taj perfekcionista i da kreće da ti govori, ej, kao, pa možeš i ovo, pa možeš i ono, pa ovo može bolje. Ti krećeš tu sada da iteriraš dokle, dok se ne umoriš. I u jednom momentu ja se umaram toga i ostavljam. Dodatno tu, znaš, kao kreće da ti radi imposter, kao, ej, šta se ti glupiraš sa type designom? Ljudi, ono, studiraju te stvari, život posvete tome, ti sad kao praviš font, ok. I taj font je meni bio na hard disku, ne znam, godinu dana. Ja ga nisam otvorio, samo sam znao da to postoji i onako kao, jedna od onih stvari koje se setimo, koje smo počeli, a nikada nismo završili. I samo ti, ono, napravi neki prijatno-neprijatan osećaj. I kao, da, napravio si, ali ništa nisi napravio sa tim. Šta sada? Do jednog momenta gde ja menjam taj narativ i kao, ne, sad ću ga publish-ovati kako tako. I publish-ovaću ga kao besplatan font, publish-ovaću ga kao besplatan komercijalni. Kao font koji može da se koristi komercijalno bez bilo kakve naknade. Jer na taj način ću utišati tog perfekcionistu u sebi. Kao, ko može šta da ti kaže? Jer ljudi koji su kreativci, podsvesno se, siguran sam velika većina, ja sam to kod sebe osvestio, podsvesno se plaše tog momenta publishovanja stvari. Ali ti kada publishuješ nešto, ljudi mogu da zabodu prstom u određenu stvar, da kažu, ej, ovo je bez veze. I mnogi mogu da budu i u pravu i ti ćeš im poverovati, ali to nije nešto što definiše pojedince i njihovo stvaralaštvo i njihov rad. Jedna greška može da se ispravi narednim radom, i to je iz mog ugla najbolja praksa. Umesto da iteriraš beskonačno na nečemu, uzmi, pusti verziju jedan, pa onda napravi verziju dva i tako dalje. Ako nećeš da verzionišeš, prosto, ne znam, započni nešto drugo, iskoristi ta znanja koja imaš ovde. Da se vratim na taj moment gde ja ipak odlučujem da pustim taj font i moment gde on doslovno eksplodira. Sharovao se kao mema i kreće svuda da se pojavljuje. Ja krećem da sharujem fotografije gde vidim da su ga ljudi koristili. Mnogi drugari koji, verujem, nisu uopšte u dizajnu, ne da verujem, nisu, ne raspoznaju fontove možda najbolje, krenuli su da ovaj font i te kako uočavaju i da ga fotografišu i da mi šalju reference. Ja sad imam folder sa tonom referenci, skupljam ih za ko zna šta. Tako da on danas ima brojano preko dva miliona downloadova, a po mojim nekim procenama ima i duplo više, jer je ovo broj samo sa jednog web sajta, a ima ih tona. 

Ivan Minić: To je onaj font koji malo vuče na Aziju. 

Petar Ačanski: Da, to je font koji se zove Blow Brush i kao naziv je onako ni na koji način. Odnosno, samo ovaj drugi deo, brush, je povezan sa samim. Blow je tu jer mi je trebala L.O. ligatura da prikažem da u fontu postoji ta ligatura, jer sam hteo da napravim neki font koji ne izgleda kao font. To je period kada trenduje lettering i ljudi su tražili dizajnove koji su onako vrlo autentični. Ovaj font im je omogućavao da mogu da prosto iskucaju neku reč i da simuliraju to. I to je on odlično radio. Zašto je bilo brush? Pa eto, prosto razmišljao sam o nekom ritmu, nazivu, tim nekim ligaturama. Brush mi je bilo jako važno zbog search engine-a, jer sam znao da će ljudi tražiti brush fontove. On je, između ostalog, bio jedno vreme među deset najdownloadovanijih fontova na DaFontu, što je za mene ogroman uspeh, s obzirom da tamo ima tona trash-a, ali ima i jako, jako puno kvalitetnih fontova. I svi oni se dele za besplatno. Tako da, ipak, ljudi su birali da koriste ovaj. 

Ivan Minić: Šta ti je neka od najomiljenijih stvari koje si video da su urađene u tom fontu? 

Petar Ačanski: Pa, Dwayne Wade, NBA star, on ima svoju liniju patika, odnosno svoj brand. I patike koje su rađene za njegovu poslednju utakmicu su rešene sa tim fontom, odnosno preko celog đona je taj font. Ja naravno nemam, ništa nisam dobio od toga. 

Ivan Minić: Osim satisfakcije.

Petar Ačanski: Osim satisfakcije, što je velika stvar, jer ja nakon toga krećem da vijem tu satisfakciju i naravno hvatam je u svakoj trećoj ulici, jer je gomila trafika rešena sa time. Ali isto tako recimo shvatam da dizajner sa sobom nosi jako puno odgovornosti. Ja vidim neke karaktere, neke stvari koje su mogle da budu rešene bolje, ali eto, done is better than perfect. 

Ivan Minić: Slažem se. Od tada do danas, s vremena na vreme, izbaciš nešto novo. Ponekad je to samo exploration koji nije dostupan za download. Povremeno je i sam font. Kažemo, sad ih ima neki pet koji su publishovani i svašta nešto u pripremi. Ono što si pričao i na konferenciji jeste to eksperimentisanje sa trodimenzionalnijim, sa nekim dodatnim stvarima koje nisu samo tipografija. Sve to što si podelio izgleda beskrajno zanimljivo. 

Petar Ačanski: Hvala. 

ULAZAK U 3D

Ivan Minić:  I mnogo mi je drago da imaš taj pet projekat koji razvijaš, koji generiše i neki prihod, ali beznačajan, suštinski. Ali sama činjenica da generiše nešto ti govori da možda kada bi se posvetio tome, mogao bi više da napraviš u toj celoj priči. Voleo bih za kraj da popričamo malo o tom delu ulaska u 3D sa tim stvarima, zato što je krajnje neobično. To je opet još jedna nova oblast. 

Petar Ačanski: Jeste, da. Otvorio sam novu granu u svom životu i znaš, kao… Često me ljudi pitaju, ok, zašto sad to? Šta ćeš sada sa tim? I koliko god da nisam voleo da nemam odgovor, sada sam totalno prihvatio tu situaciju gde nekada ne znam šta ću sa nečim, ali u jednom momentu taj odgovor dođe, zato što ne znam, prosto, posebno ako se lepo uklopi u nešto što si imao od ranije. Tako sam započeo učenje 3D-a. Oduvek sam hteo da učim 3D-a. Imao sam ja te neke skokove u 3D-a, ali sam imao tu i neke ljude koji su mi govorili kao, šta ćeš sa tim? I ja kao, ne znam šta ću sa tim. I kao, ok, stvarno šta ću sa tim? A i kao, neću ništa, bataliću. Sad, rad remotely mi je pomogao da ja imam više slobodnog vremena. Ja kada završim ono što treba i ne putujem na posao, ne putujem sa posla, ja imam neko vreme gde mogu da eksperimentišem sa nekim stvarima. Ja sam odlučio da eksperimentišem sa 3D-om, sa animacijom i ono što sada pokušavam je da sklopim sve te stvari sa type designom i da vidim kako može da se napravi neki 3D font. I da, napravio sam, imam publishovano i u pripremi par 3D fontova i vidim da ljudi, kako da kažem, imaju sluha za to, da im to treba, jer mnogo je zgodno kada ti možeš nešto da otkucaš i da to izgleda kao da je izrenderovano. E sad, da bi stvar bila interesantnija, tu se pojavljuje AI gde ti možeš da generišeš različite stvari, tako da taj 3D postaje, onako, cela ta igra biva još interesantnija jer ti sad imaš konkurenciju i neki, možda, drugi alat sa druge strane. Tako da, dešava se ta eksperimentacija sa različitim medijima i osim 3D fonta, na primer, ideja mi je da probam da pravim neke animirane fontove i ko zna gde će me to odvesti. 

Ivan Minić: Pa ja, blesav čovek. 

Petar Ačanski: Da. 

Ivan Minić: Šta je karijerno gledano, životno gledano? Ti si sada opet na nekoj vrsti raskrsnice gde treba doneti neke komplikovane odluke. 

Petar Ačanski: Tako je, da. E sad, meni uvek bilo teško da presečem. Pa sam onda radio sve. Pa sam onda radio, pa sam onda radio sve i to me je dovelo do pozicije gde sam ja, eto, sad kao neki generalista koji zna da kodira. Radio sam user experience, radio sam branding, type design, i eto, to je možda odgovor na tvoje pitanje čime se bavim. Bavim se svime i svačim, svime i svačim i uglavnom je to vezano za pravljenje nečega. Tako da, sada biram čemu ću se posvetiti više, ali definitivno neću ni od čega odustati. Koliko god to možda bila loša strategija i možda nemoguća u nekim momentima. Ono što se dešava je da paralelno, znaš, kao odredim sebi dane gde radim type design i onda se bavim edukacijom, user experience, product design, i kao hoću da se vratim u kodiranje. Arrive je nešto čemu definitivno želim da se posvetim, jer mislim da tek dolazi vreme te interaktivnosti i posebno sada kada imamo gomilu device-ova koji mogu da guraju neke stvari koje pre možda nisu mogle. 

Ivan Minić: Da, sada u džepu imamo manje više svi mašine koje su prokleto impresivne, tako da mislim da to neće biti problem ni sa CPU, ni sa GPU strane. Petre, hvala ti. 

Petar Ačanski: Hvala tebi na pozivu, bilo mi je jako prijatno da razgovaramo o svemu i svačemu. 

Ivan Minić: Nadam se da vam je bilo interesantno, moja preporuka je definitivno da istražite šta je sve ovaj blesavi čovek radio u prethodnom periodu. Da ga zapratite na LinkedInu, jer tamo s vremena na vreme, ne prečesto, ali kad ima povoda, podeli nešto, i da, ako ste u potrazi, znači i vi imate problem i ako ste u potrazi za nekim ko takođe ima problem, da zajedno napravite nešto interesantno. Mislim da imate temu i platformu za razgovor, jer kao što ste videli, kad je nešto neobično i zanimljivo, nema običaj da odbije to tek tako. Tako da, nadam se da vam je bilo interesantno. Komentare ostavite na YouTube-u, to bi bilo to. Mi se vidimo ponovo naredne nedelje. Hvala što pratite kanal.