Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Nakon dužeg vremena imam jednu dosta zabavnu epizodu Pojačala, svakako i poučnu, jer je moj gost Slaviša Repac. Vi ga znate kao glas iz Lidla, ali bio je glas za mnoge druge stvari, bio je glumac u mnogim serijama, filmovima, spotovima, sličnim stvarima. A zapravo čitava njegova karijera, koja je prethodila ovome što radi poslednjih pet godina, potpuno je drugačija i deseta. On je jedan od onih koji nikad nije zaboravio ono što je hteo da bude kad poraste i koji je našao način, vrlo stidljivo i pomalo slučajno, ali na kraju dana sa vrlo dobrim razlozima, da to ugradi u svoj život i da to zapravo postane njegov poziv koji ga ispunjava svaki dan. Uživajte.

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.

Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Meni ljudi, a posebno određeni broj žena, kojima se ovom prilikom zahvaljujem, često pišu kako vole moj glas. Ja, kao i svi ostali ljudi na svetu, svoj glas ne volim, ali sam naučio da ga tolerišem i da ga prihvatam. Međutim, ti si glas, kao i naš drug Miša, glas koji svi znaju. Ti si glas koji je na toliko mesta, toliko stvari uradio, ali što je najvažnije od svega, meni, o nekome ko je veliki ljubitelj Nemačke i svega što dolazi odatle, ti si glas iz Lidla. Dobro mi došao. 

Slaviša Repac: Bolje te našao. 

Ivan Minić: E sad, tvoja priča. Ja tebi objasnio kad smo mi seli, ja volim da skupljam te ljude koji su malo onako, znaš. 

Slaviša Repac: E ja, hvala Bogu, i ja sam.

Ivan Minić:  I sad, to ja kažem, to su ljudi koji vole sebi da komplikuju život. I to je, mislim, u principu u redu, jer taj neko ko je seo nešto sa 7, 9, 11, 14, 19 godina i odlučio šta će, a nije se predomislio u životu, ja mislim da taj neko nije normalan. 

Slaviša Repac: Rešio je igricu pre nego što je počeo da je igra. 

Ivan Minić: To je ono kao, kako, kako si znao? Pa, eto, šta eto? Kao, nisi postavio nijedno potpitanje. Onda ga pitaš i život se sruši, kao, znaš, u narednih dva meseca preispituješ sve unazad. No, tvoja životna priča je beskrajno šarenolika i neverovatna i proći ćemo kroz nju, naravno. Ali ti si zapravo čovek koji je, tako radeći svašta nešto, na kraju došao do toga da živi od svog glasa, što nema mnogo ljudi u Srbiji koji se ne bave estradom, a koji to mogu da kažu. 

Slaviša Repac: Da. 

Ivan Minić: Pa, ajde mi samo daj neki presek šta ti to sada zapravo radiš. 

Slaviša Repac: Sada dajem glasove na srpskom i engleskom za sve vrste, od korporativnih reklama, najava, trejlera, glumim – to je glasovna gluma – crtaće, igrice i igre, da se ne naljuti određeni deo publike što kažem igrice. Ali neko kaže igrice, neko kaže igre, to each their own, što kažu. Tako da, da, najviše prihoda u svom životu imam upravo od sedenja u kabini i snimanja svog glasa za firme, za reklame, za proizvode, za društvene mreže, za trejlere, za crtaće i za igre.

Ivan Minić: I ti si man of many voices. 

Slaviša Repac: Da. 

Ivan Minić: To je ono što je uvek interesantno, znaš, ono, Miloš je isto tako vrlo prepoznatljiv glas od radija, preko televizije, reklama, preko svega, ali njega kad čuješ, ti znaš da je Miloš. Kad čuješ tebe, možeš da čuješ razne stvari, na raznim jezicima, sa raznim naglascima, sa svim ostalim. 

Slaviša Repac: O, da. Meni je, ali, apsolutno najveći kompliment kad mi neko ko me poznaje kaže: „To je stvarno tvoj glas?“ I kao: „Pa da.“ Kao: „Pa kako?“ Pa vežbao sam. I to je, onako, znaš, mnogo simpatično, znaš, kad neko dođe i kaže: „Čekaj, to si ti?“ „To sam ja.“ „Stvarno?“ „Stvarno.“ „Ma, nije, ma nema šanse!“ Onda moram da odradim glas i kao: „Pa kako?“ Pa isto to imaš i ti. 

Ivan Minić: Samo moraš da vežbaš. 

Slaviša Repac: Samo, znaš, ono, u filmu, mislim da se zove *Central Intelligence*, ovo sa Rokom i ovim malim, malim Kevinom Hartom, kada, za one koji nisu gledali film, ukratko: znači, Rok je kao debeljuca u srednjoj školi, a Kevin Hart je bio džoki. Onda kao, neko vreme kasnije, 20 godina kasnije, oni se sreću, Rok naravno ovoliki, Kevin Hart: „Čoveče, šta se tebi desilo? Kako si od onoga došao do ovoga?“ Kaže: „Pa prosto, kaže, radio sam samo jednu stvar, vežbao sam šest sati dnevno, svaki dan prethodnih 20 godina.“ Znaš, lako je, nema tu mnogo stavki. Tako da to je to. 

Ivan Minić: To je ona prokleta razlika između toga šta je komplikovano, kompleksno i šta je teško. Mnoge stvari koje su izuzetno jednostavne su teške zato što moraš da ih radiš večno. 

Slaviša Repac: Da, to je to. 

KAD PORASTEM BIĆU

Ivan Minić: E, dobro, ajde da krenemo. Redno. Kako kažu, je li, u Pojačalu, od mančmelo pitanja, šta si hteo da budeš kad porasteš? Pa, verovao ili ne, hteo sam da budem ovo što sam sad. Hteo sam da budem neko ko glumi, hteo sam da budem neko ko radi sa glasovima i hteo sam da budem neko ko peva. Zapravo, ideja oko glume mi se rodila, i to mi je kristalno jasno, u momentu kada sam gledao neki prastari dokumentarac na TV-u, koji je vodio neki u to vreme popularan glumac u svetu. I jedino čega ne mogu da se setim jeste koji je glumac bio u pitanju. Ali znam da je pričao o tome koliko je važno sačuvati životnu sredinu, koliko je važno da brinemo o planeti i tako dalje i tako bliže. I onda je meni prošla sledeća misao kroz glavu: „Ja ću da budem glumac i tako ću da budem poznat i onda ću, što sam poznat, moći da pričam ljudima kako je važno da zaštitimo životnu sredinu.“ I, interesantna stvar, diplomirao sam zaštitu životne sredine, imam nula dana staža u tome nakon fakulteta, a već imam IMDB, stranicu i šta ja znam šta već ljudi na sve strane imaju, tako da ovo je jako interesantan tok stvari koji me dobro doveo. 

Ivan Minić: Kako je krenulo to sve sa igranjem sa glasom? Jer većina ljudi koji su napravili nešto tog tipa su krenuli od toga što su imitirali. 

Slaviša Repac: O da. Pa i kod mene je bilo naravno imitacije, znaš, ono kad si klinac, ponavljaš: „E, bre, koji ti je vrag?“ i tako to. Kao, isprobavaš, isprobavaš. Ali, recimo, mi smo u osnovnoj imali tu neku, da kažemo, blesavu igru da, znaš ono, kod, ne znam da li to uopšte ima neki naziv ta igra generalno, ali kao, jedna osoba se okrene, žmuri, i neko mora da kaže nešto, i ta osoba sad mora da pogađa ko je to rekao. I nikada nisu mogli mene da pogode jer sam se ja toliko kreveljio, toliko glupirao sa glasom, da mi je prosto ostalo ono kao: „Hej.“ I uvek mi je bilo čudno što niko drugi ne menja glas dok igramo to, kao, svi kažu: „Zdravo.“ I kao: „Ha, to si bio ti“, ili „to si bila ti“, i to je bilo to. A samo za mene je bilo kao nešto kažem: „I“, znaš, što je onda na kraju: „Pa kad već ne znam ko je, mora da je Slaviša.“ Jer samo Slaviša može tako da promeni glas. Bukvalno metodom eliminacije, da. I onda je bilo naravno kao klinac, roditelji kao: „Ajde, pevaj nam nešto od Brene“, „Ajde, pevaj nam nešto od Miroslava Ilića“ i tako to. I tu sam nešto tako počeo i da pevušim i sve to. I onda, kad su došli He-Man, kad su došli Transformersi i tako dalje, i onda, znaš, ti kao klinac već sada vežbaš da kao malo spustiš glas, da podigneš glas, da ga promeniš, da malo ide kroz nos i tako dalje. I nekako, mislim, opet kažem, to je nešto što svako od nas fizički može. Samo iz nekog razloga se ne bavimo time. I prosto je nekako odatle išlo. Posle, u jednom momentu, posle vojske, krenuo da malo frpujem i tako dalje, da igram *Dungeons & Dragons*. Tada je još bila druga edicija, znači toliko sam drevan. Za one koji ne znaju, sad je peta edicija ili peta tačka beta, nemam pojma. I onda, znaš, stvaraš ovakve likove i onakve likove, pa onda, pošto sam ja bio kao vođa igre, *Game Master*, i onda sad pričaš glasom čarobnjaka, glasom kralja, glasom nekog prostog lika i tako dalje. Mojim igračima je bilo prezanimljivo. Mislim, pazi, mi pričamo o, recimo, 2000. ili 2001. godini, znaš, kada je manje-više za *Dungeons & Dragons* kod nas možda znalo 150 ljudi. 

Ivan Minić: Jako, jako čudnih ljudi. 

Slaviša Repac: Da, jako čudnih ljudi. Sad je to mejnstrim. Sad je već „Vau, šta, kao ne igraš D&D? Loser.“ I onda se pojavio Pablo Francisko sa onim njegovim *one man show*-om, znaš, to je imitirao. Možeš se setiti tog klipa i ja kao: „U jebote.“ 

Ivan Minić: Trejler za film. 

Slaviša Repac: Da, da, da. Ono kao, kako je beše rekao: „Keanu Reeves, they knew too much. We knew too much. They went too far. We went too far.“ I onda on to sve radi i kao: „Ja ovo mogu da skinem.“ I onda ja sa time nekako se zezam. 

GLAS ZA LIDL

Onda sam krenuo u nekom momentu da se bavim i kapuerom i jedna drugarica s kapuere, mnogo godina kasnije, organizuje neki festival. Mislim, nije ona sama organizovala, ali ona je mene pozvala zato što sam, jel te, korpulentan i zato što sam već imao malo neko kaskadersko iskustvo. Ovaj, što je opet priča za sebe. Da, na tom festivalu koji se održavao u “Kapetan Mišinom zdanju”, mislim da je bila 2012. ili 2013. godina, festival Tolkienove fantazije. Da me kao obuku u orka i da budem u sceni, nemam pojma, kao neka bitka, orci, kao zli protiv dobrih, sve u svemu. Orkovi, orci, da ne budem politički nekorektan. I onda je bilo kao neki se spremaju nešto da recituju. Ja sam ucrnjen i nalepili mi ovakvu belu šaku preko face, sve. I neke devojke se spremile nešto kao da recituju. Sve to lepo, tra la la, tra la la, cvetići i leptirići, sjajno. I pitaju mene, pošto, jel’ te, znaju sve ove godine, i oni kao: “Je l’ možeš ti onim tvojim glasom da pročitaš ono iz Gospodara, ono: ‘One ring to rule them all?’” I ja kao: “Može, što da ne.” I ništa, ja malo tamo odem kod tonca i kažem: “Izvini, ja bih mogao da isprobam samo da čujem kako će to da se čuje, bla bla bla”, pošto do tada skoro nikakvo iskustvo nisam imao s mikrofonom. I tamo ja to sve nešto podesim, nivoe, ovo, ono, džabe. I kažem mu samo: “Kad ja budem izašao, samo mi to pusti.” I on kaže: “Važi.” I znaš, ono, kao izlaze svi jedni, drugi, publika tapše, sve nešto fino, i ja izgovorim: “One ring to rule them all.” I znaš, u momentu, puno Kapetan Mišinog zdanja, ljudi počinju da vrište, znaš, to je meni bilo… znaš, u momentu cepanje, kao: “Da li da se onesvestim od uzbuđenja ili da samo nastavim?” I ja samo nastavi junačino odavde. I onda sam nastavio. I to je negde tako eksplodiralo među tim ljudima da odjednom kažu: “E, mi organizujemo neki festival ovde, da li bi došao da vodiš program? E, mi imamo književno veče, da li bi došao da čitaš poeziju? E, ja hoću da izdam knjigu, da li bi mi snimio za YouTube?” I odjednom shvatim da ljudi počinju da me cimaju da uradim nešto kod kuće, a ja… ja nemam desktop mikrofon. Ne, znači, ne govorim sad o profesionalnom mikrofonu, ja nisam imao ni desktop mikrofon. I odem u radnju, “Dobar dan, znate, meni treba mikrofon.” “Kakav mikrofon?” “Pa za snimanje glasa.” “Kao, druže, ništa mi nisi rekao.” I ja kao: “Znate, ono, oni što snimaju najave i čuda.” “Aha, dobro.” I daju mi, kao: “Ovo ti je super mikrofon.” Iznajmim mikrofon, 100 evra. Ja tu u fazonu radim, kao: “Okej, skupo i kvalitetno, znaš, profesionalno.” Piše da je profesionalno. Piše “pro”, znaš, ono, srebrnim bold slovima, piše “pro”. To je to. USB, naravno. Pričamo o momentu kada ja nisam znao da kondenzatorski mikrofon ima prednju i zadnju stranu. I da ja snimam stvari ne znajući da ovo i ovo nije isto. I onda se čudim: “Zašto mi ovo zvuči super, a drugi dan, kad postavim sve, stavim to na aluminijumske merdevine i pokrijem se ćebetom, zašto to ispadne sranje, da izvineš?” I zapravo tek možda tri, četiri godine kasnije shvatim da postoji prednja i zadnja strana mikrofona, nakon što sam već brdo toga snimio. I tu je nekako krenulo sa tim čitanjima i čudima. I onda me iscima jedan zemljak iz Valjeva koji je jedno vreme kod mene trenirao kapoeru: “Ej, ja i neka ekipa pravimo igru, pa imamo neke monologe, neki možda 10+ likova, da li bi ti to mogao da snimiš?” “Valjda mogu.” I ja snimim sve te neke monologe, tu sam izmenjao, mislim, sve moguće akcente koje sam mogao da izvučem iz malog mozga, sve moguće promene glasa. Znači, gomilu stvari sam nasnimio. I onda, kao, okej, neko ko radi dosta sa zvukom može da čuje da tu postoje sličnosti. Ali van toga, znaš, potpuno individualni likovi. Na prvu loptu su bili: “Čoveče, je l’ ti normalan?” Ja kao: “Mislim da nisam.” I tako je, jel’ te, u jednom momentu došlo i to sa Lidlom. Ta cela priča bila je dok sam sa tadašnjim bendom snimao studijski album, koji nažalost nikad nismo izdali jer smo se razišli posle prve svirke u “Urmusu”, nakon što smo snimili sedam pesama. I vlasnik studija meni kaže: “Jao, ti se baviš onim voice-overima?” Ja kao: “Pa, da.” U tom momentu, opet kažem, ja, merdevine i ćebe preko glave i mikrofon, a još ne znam prednju i zadnju stranu. Ali sam se već nasnimio, imao sam par sati snimljenog materijala. I kaže: “Jao, pa mene je zvala neka nemačka firma, nemam pojma ko su, imaju neke prodavnice, Lidl se zovu.” Druže, mogao si mi reći “Ćufte Mufte”, toliko mi je značilo to “Lidl”. I onda se jednostavno desi. Pita me: “Traže mi neki muški glas, a ja nisam to radio i ne znam, ne bih da se uplićem. Znaš li ti da radiš e-obuku?” “Znam.” Pazi, u tom momentu, prvi put u životu čujem reč “e-obuka” i kažem: “Znam.” Mislim, znaš ono, razmišljam: “Dobro, čitao sam svašta u mikrofon, ovo je okej, koliko može da bude teško?” Da bi se ispostavilo, zapravo i meni e-obuka- to je, inače, za one koji slučajno gledaju, a ne znaju. Velike firme uglavnom ne angažuju posebno ljude koji će da provlače, da održavaju full treninge novim zaposlenima. Da, on-boarding i sve. Da, on-boarding i sve to, i ne samo to, nego i kasnije kad se uvode procesi i ovih. Oni prosto, ti dobiješ neki audio-video materijal za kao teorijski deo, i onda samo imaš kratak praktični gde ćeš da prođeš kroz ovu, kroz ono, ali znači nema ono kao sad ćemo sedimo, pa predavanja, pa opa ono, nego imaš interaktivnu obuku koja je, pa iskreno, ono, ja mislim da bi svaka firma koristila. Ono, koja god firma, ono, koja ima 10 plus zaposlenih, ono, to nema. Drastično bi se mogla olakšati bilo kako buduće poslovanje, bilo kakve promene u bilo čemu, jer je beskrajno, beskrajno lakše. 

Ivan Minić: Zna Nemac. 

Slaviša Repac: Zna Nemac. Zna Nemac što bolje ovde. I ispostavi se, zapravo, meni e-obuka ide super, zato što, pazi, cela moja situacija sa glasom… Ja glas nikad nisam školovao, ali iz nekog razloga, ne znam, funkcioniše. Sada, kroz neku retrospektivu i sve to, ja sam svestan da su mene moji terali da im čitam novine kad god dođemo, pokupim ćaleta iz škole, pokupim kevu s posla, brata iz vrtića, šta god. I kao: “Slaviša, ajde, dok ja spremam ručak, dok radim ovo-ono, ti čitaj novine.” I mene je smaralo to čitanje novina. Ja uzmem vazduh i krenem: “Čitam brzo.” I svaki put: “Halo, sine, uspori. Halo, šta si napravio?” Ali izgleda da su mi te godine, kada su me smarali roditelji da im naglas čitam, stvorile zapravo vrlo funkcionalan govorni aparat, koji sam ja tek kasnije razumeo kako funkcioniše, kada sam zapravo počeo da ga proučavam kod sebe. I, ovaj, i jednostavno, no što, dotle, cenim da iz tog nekog detinjstva zapravo kreće cela ta stvar sa glasom koji je, da kažemo, jasniji. Van toga što se boje tiče, mene je mnogo nerviralo što sam imao malo viši glas, ali ne dovoljno visok da, recimo, mogu da pevam Cepeline, da mogu da pevam te neke stvari koje sam želeo da pevam. I onda, znaš, kao, ja imam visok glas, još ako… U jednom periodu sam imao i dužu kosu, i kao, na svu sreću pa sam bio 190 cm visok već tada, pa nisu mnogi pomislili da sam žensko, ali nije da nije bilo momenata. I, ovaj, i onda kao, je, šta da uradim sa glasom, znaš, kada vežbam da pričam malo dublje, i ovo i ono, i sve to. I to se u nekom momentu, ja cenim, tamo oko, recimo, 19. godine ili tako nešto, kad mi je to sve, blp, palo, jel’te gde treba. Od tog momenta sam počeo da zvučim sebi prihvatljivo, podnošljivo, da, to je reč. I to je manje-više to. Znači, posle toga, kad je, jel’te, onda već došao Lidl, kad su bili u fazonu: “E, kao, pa super ti je glas, super je ovo, super je, e, obuka, sve je super. Kao, da li bi hteo sada da radiš, da nam snimiš, kao, glasove za radnju?” Šta znači glasove za radnju? Znaš, do tog momenta, ja ne znam da li u Srbiji bilo, gde je bilo, da u radnji imaš ono kao da čuješ… Možda i jeste bilo, ali baš se ne sećam. To je, recimo, nekad 2016–17. Tako je bilo, bili su verovatno samo neki razglasi sa nekim, ono, reklamama i tako nešto, tipa ono: “Šunka od ćureta, 69,99,” i tako dalje. 

Ivan Minić: Ja, obično je bilo ono, ja ti kažem, 15 minuta pre zatvaranja da se radnja zatvara, ali mimo toga ništa drugo. 

Slaviša Repac: Da. I onda se desi da ja njima snimim to: “Poštovani kupci, otvaramo ovu kasu, zatvaramo ovu kasu, molimo kasira da dođe tu, molimo rukovodioca smene da dođe tu i tu.” I otvori se Lidl. Ja kao, idem ja da čujem moj glas u Lidlu. Ulaziš u Lidl, ono je sve obrnuto od svake radnje koju si do tada video, znači od bilo koje. 

Ivan Minić: Pa šta je ovo? 

Slaviša Repac: Bukvalno, pa šta? Gde? Zašto je ovo sramota? 

Ivan Minić: Ovo je magacin! 

Slaviša Repac: Bukvalno to. Znači, kutije, nema kao složena roba, kutije. Pa cene su suprotno, znači ovde cene ovde, ovde cene ovde, kao šta se dešava? Znači, sve neko deluje onako sirotinjski. Sirotinjski, hvala, to je reč. Sirotinjski deluje, ali, kažem, to je opet samo zato što smo mi naviknuti na drugačiju strukturu. Znači, sad kad uđem u Lidl, ja ni  jednog momenta ne pomislim kao: “Baš je sirotinjski.”

Ivan Minić: Meni zapravo, skroz cool je, i ovo nije, ono, kao, sponzorisano, niti moram to da kažem. Prijateljski smo to. Kao, onaj moment: šta god da uzimaš, hajde, ima ono, pileći proizvodi koji su super, ima koji su onako, ima koji se ne sviđaju, zavisi šta tražiš. Da. Ali taj moment, kad naletiš na vodu, kad se poklopi kod nekoga. Znači, na konferenciji, kao, ta je voda, i kad se pogledate, kao, pravite se pametni, izbor je, a, đavola, znaš. 

Slaviša Repac: Ludi moment. Kad ulaziš, prvo kad ulaziš, i bude ti neprijatno jer čuješ svoj glas u nekoj radnji. Ali kažem ti, kako je vreme prolazilo, i ono, odjednom, kao, ljudi se tuku za piletinu, ljudi, haos na sve strane. Lidlu samo skače rejting jer, znaš, ono, kao, svaki marketing je u neku ruku dobar marketing, ono, dokle god podižeš svest o brendu. Ovaj, i, znaš, sav taj hajp oko Lidla, hajp Lidl, Lidl, i neko u nekom momentu spomene glas: “Kao, znaš, onaj glas što otvara, što zatvara,” znaš. I onda, u tom momentu, na Fejsbuku, kreću i neke prepiske, kao: “Jao, to, kako taj čovek stigne svuda, svaka mu čast.” I ja kao: “Nemoj niko da im kaže.” I, ovaj, ali najluđi moment od svega, jednom, i samo jednom, sam otišao sa majkom i sestrom u Lidl. Ulazimo mi, tamo smo još uvek, ono, kao kod onog voća i povrća, na početku, i kreće: “Poštovani kupci, otvaramo kasu.” U tom momentu, moja majka… Koja, ti gledaš ženu kako raste, znaš, to je, znaš, ono, ponos. Bukvalno, centimetri od ponosa. A moja sestra, znaš, kako se pojaviš, znaš, ono, kao prolaznici koji idu svojim poslom, imaju svoje živote: “To je on! To je on! To je njegov glas! To je on!” Ja kao: “Kako bi bilo da ne?” I od tada, Slavke više ne ide sa mamom i sestrom u Lidl. Tako da, posle toga, znaš, u momentu sam prvo razmišljao, moj najveći kvalitet kao glasa je to što sam ostvaren, kao, ja sam glas Lidla. 

Ivan Minić: Znaš, ali ne bi bilo loše da ostaneš zapamćen kao još nešto, osim kao glas iz Lidla. 

Slaviša Repac: Da, tako je, tako je. Ali, znaš, recimo, to je bila ta neka moja plitka razmišljanja. Koliko nisam znao ni o čemu, da sam ja hteo da idem sa pričom da se, recimo, plasiram nekome kao: “Glas Lidla u vašoj reklami.” A to je, u stvari, zašto bi bilo ko to uradio? Znaš, to nije, iz moje barem perspektive, nije neki, ono, strateški pametan potez. Ne bira se glas isključivo na osnovu toga gde smo ga već čuli, nego, znaš, kakav glas treba da bude, kakvu poruku treba da prenese, i tako dalje. Mislim, znaš već sve. Ovaj… I onda, u jednom momentu, krenem ja da radim i sinhronizacije. I mic po mic, dođem do toga da dajem glas Optimusu Prajmu na Nickelodeonu. Tu prođu neki silni krugovi nečega. Mislim da smo, ako se ne varam, u poslednjoj turi bili ja i Marko Marković. Možda grešim dušu, ali mislim da je bio on. I, iz meni potpuno i dalje nepoznatih razloga, odaberu mene, novajliju u svemu tome. Ali, pretpostavljam da im se nešto što sam ja rekao možda za nijansu više svidelo, ili prosto što je Marković bog sinhronizacije, i njega ćeš svuda da čuješ i uvek, pa su bili samo: “Pa, možda da uzmemo nekog drugog,” ili tako nešto. I odlazim ja kod Peđe, i sad ona čuvena priča iz onog, jel te, višemilionski pregledanog klipa, ovaj, gde ja budem kod Peđe i kažem: “Peđo, ja dobih neki deo, ono, da budem glas Optimusa.” Pravim jer mislim, klinac u meni, koji je kao: “Druže, Optimus, to je to. To je, znaš, prešao si igricu, ali znaš, to je to, to je ono, kao Apex, to je vrh, to je, nema dalje.” I on, koji ni pet ni šest, se kao: “Pa druže, znaš, ti si glas Lidla, ono, to što si ti Optimus, pravim, to, brate, nemojmo da se šalimo.” I ja kao: “Pa, ali, Optimus.” Znaš, znaš. Onda on kreće da mi objašnjava, i ja ga slušam, i kao, zašto sam ovako mali i ne znam ništa ni o čemu. Ali da, zapravo, i to što mi je on tada ispričao, i to što sam ja njega čuo, mi je dosta pomoglo da se ja osvestim, kao, gde sam, na koji način dalje sada da radim. Jer mi još uvek govorimo o momentu kada ja nisam otvorio svoju preduzetničku firmu. Znaš, dok tamo još kao: “E, nemam pojma.” Tad sam u tom momentu kolega koji ima preduzetničku agenciju, on je otvorio, on je zaključio ugovor sa Lidlom, i ja sam preko njega tako radio i sve to. Ovaj, i, i…

Ivan Minić: Hobi tezgica.

Slaviša Repac: Pa da, malo ozbiljnije, ajde, ali tako. Jer meni je do tog momenta snimanje glasova bilo hobi. Znaš, ono, kao, neko me iscima: “E, jel bi mi snimio glasove?” “Bih.” “Jel bi mi snimio glasove?” “Bih, što da ne.” Nešto sam radio besplatno, nešto sam radio za neku kinticu, nešto sam radio: “E, druže, doneti ti domaći liker od ovoga ili onoga.” I to je manje-više bilo to. Znači, jedan hobi, znaš, ono, kao gomila nekih drugih poslića koji su dolazili, odlazili. Jako dugo sam bio u procesu otkrivanja sebe, nisam znao šta želim da radim jer sam shvatio da ono što sam želeo da upišem, što je bila gluma, nisam mogao da upišem. Verovatno je moj problem bio što sam na prvu loptu odustao. Znači, kad prvi put nisam bio primljen, nikad više nisam probao. Tad sam već upisao drugi fakultet, Fakultet bezbednosti, zaštite životne sredine. To sam završio. Nadao sam se da ću da radim negde što ima veze sa zaštitom životne sredine, sa civilnom zaštitom. To se nije desilo. I onda radi ovo, radi ono, malo kao ne znam, lice za bezbednost i zdravlje na radu, malo kao… 

OBRAZOVANJE

Ivan Minić: To se potrefilo. Par nekih stvari se potrefilo da tada taj smer, kad se pojavio, bio je prilično, da kažemo, tražen. Sve više kompanija je imalo potrebe za tim profilom, često i samo kao: “Ej, ajde, nek stoji da si tu,” ali nemaš ništa da radiš. A na nekim mestima i sa punim smislom. Ali hoću da prođemo to što je prethodilo svemu, čisto da ljudi vide do kog nivoa ludila je to išlo i do kog nivoa ludila je to išlo uvodno. Ali ajde, krenemo. To kao srednja škola i sad treba da se prelomi.

Slaviša Repac: Srednja škola. Zašto sam upisao srednju vojnu školu? Sa mamine strane, baba i deda su bili vojna lica, partizani. Ja sam odrastao uz priče o narodnooslobodilačkoj borbi. Ja sam čitao “Bitke na Sutjesci.” Znaš, mislim, u tom periodu, to se znači ono. Ja sam ’79. godište. 

Ivan Minić: Ti nisi da budeš lom, ti si da budeš bata životinja. 

Slaviša Repac: Ja sam, kako se ono, fina reč kaže, indoktriniran u to da želim da, znaš, ti ćeš da budeš dedin pilot doktor. Završiću ja i Vazduhoplovnu vojnu akademiju i završiću medicinu. Ja ću da budem pilot doktor. Znači, to govoriš klincu koji ima osam godina, u tom momentu, koji ne bi baš da te razočara. Koji, e, ali bukvalno to. I onda ja razmišljam: “Dobro, ja ću da završim sve to.” I tada sam razmišljao na ovaj način: “Dobro, ja ću da završim tu vojsku i sve to. Do 22. ću da imam te dve diplome fakulteta i onda ću se oženiti, da imam dvoje dece i super.” To je bilo to. To je jednocifreno godišnji ja razmišljao. Međutim, onda šta se dešava? Kreće rat u bivšoj Jugoslaviji. Zahuktava se, znaš ono, kao sve više. Povlače omladinu iz Srbije tamo da se ratuje itd. Ja sam u osmom razredu. “Sine, šta bi ti upisao?” “Ne znam.” Ja razmišljam da ću da upišem da budem kuvar, da ću da upišem da budem bilo šta. Nebitno mi je šta ću da upišem. Možda nisam razmišljao o tome. Sad kapiram da bi verovatno gimnazija bila zapravo idealan izbor. Kad ne znaš šta ćeš, upiši gimnaziju. I osvane meni baš plakat za Vojnu gimnaziju na vratima škole. Ja razmišljam kući: “Mama, tata, odlučio sam šta ću da upišem.” “Šta?” “Vojnu gimnaziju.” Promena boje na njihovom licu. Znači, ne dolazi u obzir, ne može. Znači, to je bilo ubeđivanje napred-nazad. Jako dobro. Kad su čuli baba i deda za to, baba je prva bila: “Ja psa ne bih poslala u vojnu školu.” “Ja, oj, ne, kuku.” Svi su poludeli, kao: “Da li si normalan?” I ja, mlad, lud patriota, kažem: “Mama, zamisli, dođu po mene da me vode u rat. Šta je bolje? Da budem spreman ili da budem nespreman?” I moja keva, koja je iznervirana, samo prelazi ovo: “Pa spreman.” I nikad više. 

Ivan Minić: A najbolje je da budeš u Švajcarskoj. 

Slaviša Repac: Najbolje je, realno, brate, realno, realno. I ništa, dođe, prođe, vojna škola. Radio sam jedno vreme u vojsci. Shvatim ja da ne mogu da nastavim školovanje jer, bez uvrede svim podoficirima, vrh moje karijere bi bilo da budem neki zastavnik negde koji će u nekom magacinu da broji gaće. I to nije nešto što sam ja želeo. Znaš, nisam želeo da mi to bude ono: “Šta si u životu?” “Jedan, dva.“

Ivan Minić: „Možeš li mi reći da ih složim?” 

Slaviša Repac: Da. I razmišljam ja tada, želim da odem na Vojnu akademiju. Pričam sa Delićem, pokojnim u to vreme. On je bio, pošto sam ja bio na Kosovu u Prizrenu, on je bio dole komandant. I pričam ja s njim: “Znate, ja razmišljam o tome da upišem Vojnu akademiju.” I meni kaže: “Pa vidi, vojsci ne trebaju oficiri koji su bili podoficiri. Podoficiri su zanatlije. Vojsci trebaju zanatlije. Zato se oficiri zovu iz civilstva da idu na Vojnu akademiju, a oni koji završe Srednju vojnu školu treba da ostanu na tom nivou.” Ja shvatim: “Neću to.” Napustio vojsku. Upisao sam prvo francuski, to se izjalovilo. Upisao sam saobraćajni, to se izjalovilo. Upisao sam ovo. I iste godine kad sam upisao ovo, pokušao sam da upišem i glumu. 

Ivan Minić: Kako je to izgledalo? 

Slaviša Repac: Gluma? Prvo nisam znao da postoji mogućnost da ti nekoga iscimaš da ti pomogne, da te ovaj glumac, onaj glumac ili neko ko se time bavi spremi. Ja sam sedeo u kući sam, čitao sirane, učio tekst sirana i veče pred prijemni imam raskid. I odlazim na prijemni kao popišan. Izašao sam. Dobar dan, dobar dan. Odradite, odradio, doviđenja. Ja sam rekao doviđenja, nisu oni rekli doviđenja. Otišao sam, nisam nikad ni pogledao. Mislim, naš opet FDU je, ono, jedva dvocifren broj ljudi ulazi svake godine za glumu. Nisam čak ni proveravao da li sam prošao, ali u tom momentu sam već upisao fakultet bezbednosti i nekako sam od tog momenta shvatio, ok, ništa od glume, idemo ovde. Ima smer zaštita životne sredine, civilna zaštita, to je ono što si hteo kao klinac. 

Ivan Minić: To je tu negde.

KAPOERA 

Slaviša Repac:  To je tu, da. E, da. Potato, potato, što bi rekli. Ili što bi Archer rekao drugačije, ko je gledao Archera. Završim ja to. Jako brzo nakon diplomiranja moj učitelj kapoere odluči da meni preda sve papire tadašnjeg sportskog kluba, svu opremu tadašnjeg sportskog kluba, da se odseli za Sjedinjene Države sa suprugom i ja postadoh učitelj kapoere. 

Ivan Minić: Koliko si bio u kapoeri tada? 

Slaviša Repac: Do tog momenta sam bio šest godina u kapoeri. 

Ivan Minić: Otkud? 

Slaviša Repac: Otkud? Pa ja sam se kao klinac ložio na mahanje nogama, na breakdance i na muziku i pevanje. Uzmeš jedno, uzmeš drugo, uzmeš treće, blj, blj, blj, blj, kapoera. 

Ivan Minić: Znaš, to mi je super interesantno. Recimo, ja sam malo mlađi. I sad u mojoj generaciji je karate bio ono. Ja mislim da je, ne znam, iz škole, 200 dece išlo na karate. Ja sam ga relativno brzo zamrzeo iz nekoliko razloga. Bio sam dobar, takmičio sam se čak, ali sam ga zamrzeo jer sam bio u fazonu, ok, ovo apsolutno ne može da se primeni ni u jednoj realnoj situaciji, nigde. Imali smo one neke kao borbe bez kontakta, što mogu da razumem, jer možeš da povrediš nekoga, ali ja sam bio manji, ne znam, bio sam u najnižem uzrastu, a bili su stariji od nas. Imao sam nekog dečka koji me 3-4 puta udario nogom prilično jako i nikom ništa nije rekao, ništa niko nije sankcionisao. Ja rekao ovima, pa nije, mislim, nije se to toliko videlo, ali kao, znaš, malo sam ja bio ponosan. Ali kažem, kao, udari me, ne, ne, udari me. Next thing you know, ja njega udarim, slomim mu ključnu kost. I onda kreće priča, kao, nasilan, ovo ono. Ja kažem, ali ja nijedan incident nikada nisam napravio pre toga. Tri puta sam vam rekao da me bije. E, kao, bolje da se skloniš. I bio sam otišao. Nisam se pokrenuo nijednom. Ali, kao, proveo sam, recimo, dve godine i nisam naučio nijednu stvar koju sam mogao da iskoristim bilo kad u životu, u nekoj situaciji, makar u samoodbrani, jer poenta i jeste samoodbrana i svega toga. Da. I dosta ljudi sa kojima sam pričao u tom periodu, tad nije bilo toliko popularno, ni judo, ni rvanje, ni tekvondo, ni bilo šta drugo, samo karate svuda, je imalo vrlo sličan taj neki vibe i odustalo je u trećem, četvrtom razredu, pre bilo čega. Meni je super interesantno kad je neko probao sa nečim drugim, jer kao, mi smo se svi početkom 90-ih, krajem 80-ih, početkom 90-ih, naložili na pizzu i na nindžicu. Zašto? Jep. Mislim, bila su četiri vrlo zanimljiva. nindžicu, da, da, da. I sad, mogao si da biraš šta ćeš da budeš, da li ćeš da budeš mudrijaš, da li ćeš da budeš najispravniji od njih, da li ćeš da budeš blejač, ali svi su bili vrhunski majstori. I kao, gde to može da se trenira? Ne može nigde. Kako pa kao, ne može nigde. I onda, kad neko kao je ušao u nešto tako i posle se mogu upoznati ljudi koji su bili dugo u, recimo, ne znam, kendu, sambou i slično, kao, gde ste našli to? Da, oni su našli jednog ludaka koji se time bavio i oni su, ono, the original sin. Da. Njih je sve krenulo. Sad, slučajno se desilo da znam, kao, kako si došao do toga, okej, logično je sada, ali u tom trenutku, znaš, kao, malo je, kao, našao sam sad ovo i ja sam otišao u kiosk i kupio sam, ne, nisi, brate, nije bilo. 

Slaviša Repac: Da, jao šou. Pazi, kod mene je bilo, zapravo, meni je kapoera poslednja stvar koju sam pokušao da vežbam. Vežbao sam ja karate. Vežbao sam ja čak i nindžicu, što je najluđe od svega. U “Crnom pojasu”, časopisu koji se izdavao, ne znam li se izdaje još, verovatno ne, našao sam neki mali oglas u kom piše nindžicu nešto, nešto, bukvalno jedna malecka ovako, i zapravo sam ja otišao kod OG čoveka koji je pokrenuo nindžicu u SFRJ, o kome su posle kružile priče da je on nekoga ubio pištoljem, pa da je bio u zatvoru. I on kao, ja sam ovde, ja sam ceo život na Novom Beogradu. Kao, ne znam što ljudi pričaju da sam u zatvoru, da sam nekog ubio, kada ja očigledno živim ovde i niko me ne goni. Ali da, recimo, ista stvar sa karateom. Ja sam bio najveći u grupi, fizički najveći, ali ni izbliza najstariji. I mene je trener karatea tada koristio uvek na meni da pokazuje. Ja se dođem kući sa masnicama. Znači, imao sam jednu ovakvu masnicu na stomaku, bukvalno dijafragme, ovakvu ogromnu modricu. Mislim da sam zapravo posle toga i prestao da treniram jer čovek je bukvalno znači, on izvuče mene da pokazuje na meni, razvaljuje na meni. A ja šta znam, klinac koji dobija batine od lika koji toliko vonja na znoj. Jao, jedino što se sećam je da je imao neki kao, baš ono, opako vojnički ošišan. Ali ne američka vojska, ošišan, i da je vonjao na sve znojeve i kao. Ovaj… Pa batalio ja to. Dok sam bio na Kosovu, tamo sam krenuo na karate u neku drugu školu. U međuvremenu sam, dok sam bio u srednjoj školi, čak trenirao i kik-boks. Sve nešto, samo da mlatim nogama. To mi je bilo jedino bitno. Kada već, ono, i breakdance-a, tad nije bilo kod nas. Nego, znaš, vidiš na nekom TV-u, negde nešto i onda kao, malo se baciš na rukama, ludilo. Mislim, ja ništa znao, ništa. Ali uglavnom, uvek mi je privlačilo to da mlatim nogama i da se bacam na ruke i sve. I pojavi se film “Izazov” sa Van Damom. Ja sa u to vreme mojim najboljim drugarom sedim, gledam film. U to vreme izađe neki film sa nekim poznatim, ono, fighter glumcem, to odmah se ide u video klub, znači nema zezanja.

Ivan Minić: Naročito ono Je suis Jean Claude.

Slaviša Repac:  Je suis Jean Claude, oui oui. I u tom filmu, znaš, kao borci iz različitih država, znaš, kao se svi takmiče. I u jednom momentu ja ovako: šta je ovo? Izlazi je nešto, kružno nogom, pa mi se nešto uradi, pa nešto skoči, pa nešto on je jako, ja ovo moram, gde, šta, kako, zašto i ovi drugi, kao, a pa to je Capoeira, to, bla, bla, ali toga nikad neće biti kod nas. To je recimo ’92. ili ’93., tako nešto, četvrta možda godina. I ja, znači, onako gledam i sad sledeća, sledeća, sledeća, ono, sledeći period mog života je kao, gde još mogu da vidim ovo? I onda naravno dolazi film *Samo najjači*, koji je baš jedan od retkih filmova, ako ne jedini film, na, da kažemo, globalnom tržištu, sa čuvenim Markom Kaskosom, koji je o Capoeiri od početka do kraja. Znači, lik koji je kao Amerikanac, koji je bio negde u nekoj bazi u Brazilu situiran i tamo je naučio Capoeiru, i onda je došao ovde, vratio se u svoj dom, i tu kao hoće da uči klince Capoeiru u Sjedinjenim Državama i kao uzima ono, znaš, *scum of the scum*, ono, znaš, najgore klince uzima iz škole i, znaš, kao, ja ću s vama da ovo, i svi kao, ajde, beži, kao, fegetu jedan, tu se nešto, plešeš, kao, vrckaš dupetom, znaš. I onda mic po mic, znaš, kreće ta cela priča i onda, i onda ceo film ti gledaš Capoeiru i mi je, znaš, Mark da Kaskos je najbolji Capoeirista na svetu i mi svi, znaš, hramovi Marku da Kaskosu i opet, onda dolazi Eddie, *Tekken 3*. Biješ onaj kontroler, ne znaš šta radiš, Eddie radi sve, prevrće se, skače, glupo, noge, znaš, ne znaš odakle te udara, ne znaš gde je otišao, ne možeš mu ništa, svako ko igra s Eddiejem, to je garantovana pobeda. I tu je još veći *hype*, Capoeira, i ti Capoeira, i tako dalje. U jednom momentu meni drugar, ne, pre nego što je izgovorio rečenicu, znači, dešava se da mi vidimo u novinama, drugar i ja ’98. godine, seminar Capoeire, održan. Što održan, što neće se održati, nego što niste najavili. Znači, i to u *Politici* bilo. Održan negde i tako, i mi, brate, niti, znaš, klinci, ono, ja sad zovem, kontakt neki, nešto, mislim, to je, govorimo, znači, internet je tek postajao stvar, ono, u Srbiji. Jako mali broj ljudi je imao pristup internetu, uglavnom fazon, no, ja, hoćeš neku igricu, nosiš, ono, 25 disketa u neki, ono, CD, nije čak ni CD klub, neku kao, neki što imaju igrice, onda ti oni snimaju na diskete igrice i nosiš i ubacuješ jednu po jednu. Ovo, ja, kakav crni internet, bilo šta. I opet neko vreme, *fast forward*, dolazimo do toga da meni drugar kaže, ima u Mađarskoj. Mi, druže, znači, ono, kao, rat, ludilo, još smo pod sankcijama, jesmo, nismo, ne znam, mi je ono, fazon, 20 godina, kao, ima u Mađarskoj. Ali kao, sto maraka je, kao, u to vreme, sto maraka je bilo, brate, ono, plata. Znači, ludilo. I fazon, kao, ali sto maraka je, kao, da se trenira, znaš, je, brate, nema šanse. I, plus, znaš, ono, kao, mi klinci, kako ćemo uopšte da dođemo do Mađarske? Do Mađarske, brate, bilo oko sada, ne znam, ono, do Grenlanda, ono, mislim, nije nemoguće, ali ima da se potrudiš. I ovaj, i opet *fast forward* još malo, taj isti drugar kaže, znaš, ima Capoeira u Beogradu. Molim? Odlazimo u neko pozorište, nešto na Vračaru, nešto 42, ili tako nešto, ne setim se tačno, uglavnom neki ljudi se nešto njišu. To ništa nije od onoga što sam ja video na filmu. To je sve drugačije. I svi mi kažu tamo, ne, ne, ovo ti je prava Capoeira, to je tamo iz filma, to je ona kao *performance* Capoeira, mi odradimo pravu Capoeiru. I to je nešto sve nisko, sve nešto puze, sve nešto, i on kao, *jej, prava Capoeira, aha.* 

Ivan Minić: Ali ima negde američka?

Slaviša Repac:  Ima negde američka, to, to, to ima negde, McDonald’s Capoeira, da. Ovaj, šta se desilo? Ljudi koji su bili na tom seminaru, koji je trajao dva dana, su zapravo to znanje od ta dva dana vežbali koju godinu. Mnogo kasnije sam ja saznao da je lik koji je držao seminar od dva dana, pre toga Capoeiru vežbao dva meseca. Znači, došao je lik koji ne zna Capoeiru, da drži seminar među ljudima koji takođe ne znaju Capoeiru, i ja sam za dva meseca, za manje od dva meseca, znao sve što su znali svi drugi. I onda sam razmišljao, pa je l’ to to? I onda je bilo kao, pa malo mi je ovo dosadno. Međutim, onda polako naš učitelj počne da dovodi raznovrsne ljude iz inostranstva, i onda tu kreće otvaranje čakri. Znači, gde vam kao, ima i ovo, ima i ono, bla, bla, bla. I onda se mi priključujemo jednoj velikoj međunarodnoj grupi, koja je zapravo jedan od, ne, jedan od nego osnivač Capoeire, kako se radi danas u svetu. Naš majstor je zapravo, sada već pokojni, ali je ovaj čovek koji je jedan od te grupice, jednocifren broj ljudi, koji su putovali po Brazilu, učili Capoeiru, skupljali se nazad, razmenjivali iskustva, većina su bili i Difovci, ili kako da se to zove u Brazilu. I postanemo mi deo te međunarodne grupe, odjednom kreću standardi, odjednom kreće ovo, odjednom kreće ono, i ti možda godinu dana kasnije, nakon godinu dana treniranja *actual* Capoeire, ponovo gledaš *Samo najjači*. I onda budeš kao, pa dobro, ok, shvatiš da on ne zna da svira onaj instrument, shvatiš da on pogrešno radi tehnike, shvatiš da je sve pogrešno, i onda ti to malo sruši celu sliku, ali ono što nas je držalo je, ipak je to film, znaš, jako malo si imao Capoeire u medijima do tog momenta. Pojavio se posle ga Riki Martin, koji radi Capoeiru, Kristina Aguilera, koja ima Capoeiru u spotu, pa je posle bilo i nekih naših koji su imali. Guarana je imala onu reklamu 2005. što su zapravo ljudi iz našeg kluba radili, gde mi nešto, znaš, umesto da bude sunce i plaža i ludilo, ne, oni su odlučili da snime krov neke zgrade, i kiša i noć. I kao Capoeiristi, znaš, svi su kao goli do pojasa, i prevrću se ovo ono, i piju Guaranin sok na kiši noću. Zašto kiša i noć? Ne znam. 

Ivan Minić: Super. 

Slaviša Repac: Vrlo, vrlo. Ja sam čak posle toga probao da dođem u kontakt sa ljudima iz Knjaza Miloša, i zapravo sam i došao do Rauha, koji je zapravo u to vreme nešto radio sa Red Bullom. Uglavnom, tu su lude kombinatorike bile, gde sam probao da dođem i do Red Bulla, koji je, kao, *ne, ne, mi sponzorišemo samo takmičenja*, do Guarane, koji su, znači, već smo došli do priče, ok, mi ćemo da napravimo sajt, i na sajtu će da budu obeležja Guarane, Guarana će da nam bude sponzor, i ovo i ono, i onda je samo kao, niko se nije posle toga javio, a sve smo sastanke, ludilo, sve smo odradili. I bukvalno dva meseca nakon tog sastanka dolazi leto, ti ulaziš na Adu, i ovako ogroman plakat, dvojica Capoeirista, crnci, Guarana. E, su. I tako, i ništa, posle toga, znači, uglavnom, ono, nastavljam da treniram kapoeru i evo, to još uvek traje, znači od 2000. do sad. I, ono, guram, cepam. Trenutno sam jedan od četiri kontrameštra, što je… Kod nas su titule u kapoeri malo drugačije, znači, nije ono kao da ti postaneš majstor kao u karateu ili nekoj istočnjačkoj borilačkoj veštini, pa onda imaš prvi dan, drugi dan, treći dan, petnaesti, trideseti, šest meseci i tako dalje. Nego, kad jednom dostigneš titulu meštre, što je zapravo majstor, ali to je majstor u rangu člana akademije, člana SANU-a, otprilike, znači, nije samo kao doktorirao si, nego si iznad doktorata. Jer to je prosečno 25 plus godina treniranja, izučavanja, jer nije samo treniranje. I nas trenutno četvorica u Srbiji, koji smo kontrameštri, znači, odmah, to je zvanje ispod meštra, mi smo to postali 2022. Trebalo je 2021, ali došao je, ono, COVID, pa nismo mogli da organizujemo događaj, tako da je naš majstor zapravo došao 2022. i tada nas je, da kažem, načinio. 

Ivan Minić: Proizveo vas je. 

Slaviša Repac: Proizveo, da, da. Kada kaže neko “proizveo.” Kako? 

Ivan Minić: E, vidi, kad smo kod trauma iz mladosti.

Slaviša Repac:  Jej! 

Ivan Minić: Znaš, ono, okej, ona je igrala samo jedno leto. Nije baš bilo samo jedno leto, ali Žan-Klod je bio aktuelan jedno pet godina i to je to. Ali, brate, bio je Ćaća. 

Slaviša Repac: Jeste. 

Ivan Minić: I onda kad je dođe, kažem, ali on je mali, on je nizak, on je, on je, on je, to je mali nikakav. Šta? Žanko, povuci reč. Znaš kao, sram te bilo, kako te nije sram. Pa ne, kao, evo recimo, evo recimo, Stiven Sigal, kao, pa dobro, ali on je… Mislim, šta, brate, on se ne kreće. Dobro, jeste prebio njih na kraju, ali, ko znaš, ovo, bre, mora u slow-motion sve da se snima. I sve špage. I bile su te priče, ono, kao, znaš, on je bio svetski šampion. Ovaj, nije u čemu nije bio svetski šampion, posebno naš zemljak, ili naš zemljak, gospodin Sigal. Ali to, znaš, kao, potpuno, odrastanje na toj kulturi, zapravo, mislim da nije proizvelo uopšte mnogo nekakvih majstora borilačkih veština, ali je proizvelo gomilu klinaca koji su u nekom trenutku nešto probali i uglavnom se razočarali, jer to nije bilo ono zbog čega su oni došli. 

Slaviša Repac: Da, proizvelo je gomilu ložana.

KURIR I TEKSTOPISAC

Ivan Minić: Da. Ali dobro, e sad, imamo tih 25 godina kapoere. Ajde se vratimo. Šta si ti radio dok si se bavio hobijem?

Slaviša Repac:  A, dok sam se bavio hobijem, da. Šta sam radio? Znači, kurir i tekstopisac u časopisu “Zdrav život.” 

Ivan Minić: Ali kurir i tekstopisac? 

Slaviša Repac: Kurir i tekstopisac, majke mi, dok nisam slomio nogu. Onda je… 

Ivan Minić: Onda si bio samo kurir? 

Slaviša Repac: Onda, da. Onda, nažalost, nisam više bio ni kurir, ni tekstopisac. Ali, tad sam zapravo napravio intervju sa jednim pokojnim kostolomcem, koji je bio porodični prijatelj, i koji je u tom momentu, znači, ovo je, ono, totalno sulud momenat, koji je u tom momentu, kada sam ja njega intervjuisao i fotkao za časopis “Zdrav život,” meni rekao da ja imam talenta za nameštanje zglobova. Zašto? Zato što kada mi je objašnjavao, kao “E, vidiš, stisneš ovde, stisneš ovde, kao, osećaš?” Ja kao “Da, da, da, osećam tu kvrgu.” “Stvarno osećaš?” Kao “Pa da, evo kao, tu je, pokažem ti sve.” “Da bi ti da malo…” 

Ivan Minić: Sine! 

Slaviša Repac: Sine, nasledniče, znaš, ovaj, da bi on mene počeo da uči kostolomstvo. I onda sam… 

Ivan Minić: Pa ti imaš neke korisne veštine, kako znaš. 

Slaviša Repac:  Da, od nečeg mož se i živi ovde. Ovaj, i onda sam čak počeo da kostolomišem. I to i dalje, doduše, jako retko radim, ali kad dođe neko: “Ja, probada,” ja kao sredim i ajd. ćeraj. Ali, znaš, ono, i sad, ono, kao, počinje ono, najmanja violina na svetu. “Ko namešta kostolomca?” I, ovaj… I tu onda ja krećem kao da malo kostolomim. Pre toga me zapravo majka učila da masiram, pa sam onda išao na neki kursić masaže i onda sam jedno vreme, znaš, ono, kao, držiš treninge kapoere, radiš masažu, radiš kostolomstvo, kurir si, tekstopisac si i to je kao, to je to. Mislim, kolumne pisao neke gluposti, nešto, ali kaže, kad sam slomio nogu, to je bilo kao: “Ne možemo te zadržimo samo za ovo, tako da nema veze, hvala što si bio.” Posle toga, najbliže mojoj diplomi zapravo bilo je to bezbednost i zdravlje na radu. Tu moram priznati da je bilo malo nepotizma, zato što sam preko porodične veze dobio posao u Velikoj Plani. Ja, koji živim u Beogradu, sam svako jutro u pola sedam morao da budem u Velikoj Plani da radim za sedam firmi. Zvanično sam bio prijavljen na dve, i zvanično sam bio prijavljen po pola radnog vremena za dve firme, za održavanje računarskih mreža i za bezbednost i zdravlje na radu. A u stvari sam radio, osim te dve stvari, radio sam i simultano prevođenje na sastancima, radio sam prevođenje tehničke dokumentacije, bio sam i ono lice za prvu pomoć i bio sam čak i copywriter u par momenata, što je bilo, ono, krajnje suludo. I čak sam u jednom momentu uradio neke akvizicije, na svu sreću to nije urodilo plodom, tako da sam ostao na tih nekoliko poslova za sedam firmi u okviru jednog koncerna. Da bi me onda vrbovao lik koji je došao tu da radi bezbednost i zdravlje na radu kao konsalting. On mi je rekao: “A što ti dolaziš ovde, što ti ne bi radio kod mene u Beogradu?” Ja razmišljam u tom momentu: “Ja držim treninge u Beogradu i Pančevu.” I sad, svako jutro ideš u Veliku Planu i u Velikoj Plani moram da čekam da me lik koji me odvezao za Veliku Planu vrati ili da se snađem nekako da dođem do Beograda na ovo ili onaj način, tipa da li ću da idem u Veliku Planu, pošto zapravo ova fabrika je bila van Velike Plane, kod Velike Plane, da čim se siđe s autoputa, tu je, i onda još do Velike Plane ima da se ide. Ali, znaš, uglavnom ja nemam načina da, čim se završi radno vreme, da se vratim kući. I onda sam kasnio na treninge u Beogradu, kasnio na treninge u Pančevu i to je već počinjalo da mi biva malo, znaš, ono, ne baš prijatno. Znaš, jer ono, prijatno je da vodim školu kapoere, a nema me na treninzima. I kako je ovaj lik rekao: “A što ti ne bi…” Oću. On će: “Plata minimalno nešto veća, nema problema.” 

Ivan Minić: Nije Velika Plana. 

Slaviša Repac: Nije Velika Plana.

Ivan Minić: A tad nije bio Mekdonalds. 

Slaviša Repac: A tad nije… Ono, ne, nije bilo Mekdonaldsa, a Bogami. I počinjem ja da radim tu. Da radim, sa njim sam se vozikao po Srbiji, uglavnom po Beogradu, ali bilo je i po Srbiji. Ono, radili smo konsalting za bezbednost i zdravlje na radu i tu je još bilo neke priče oko standardizacije i sa ovim što se vodilo. Još sam i to malkice raduckao. Međutim, u jednom momentu meni jako počne da smeta, znaš kako, s obzirom na to da sam taj neki bitan period svog razvoja proveo u vojsci, gde sam imao jednu određenu strukturu, jednu određenu hijerarhiju, znaš, poštovanje autoriteta, ali ne poštuješ autoritet zato što je autoritet, nego zato što znaš kako je taj autoritet postao autoritet, kako je ta osoba došla na taj položaj. Jer ti u vojsci ne možeš bez znanja i iskustva, odnosno barem tada nije moglo, da se dođe na neke položaje. Ne govorim sad o generalima ili tako nečemu, mada je i za to stvarno trebalo iskustva, ali govorim o nekim nižim položajima. Na primer, da budeš komandant brigade ili bilo koja viša pozicija, ti si tu zato što si školovan za to, zato što si dugo godina u službi i znaš kako se šta radi. Međutim, ovde sam imao problem sa likom koji ne zna ništa.

Ivan Minić: Priučen.

Slaviša Repac: Priučen. Niti pokušava. On je negde pokupio nešto malo znanja i mufljuz je. Nemam bolju reč. Čovek je mufljuz bio, bukvalno se snalazio. Imao je par zaposlenih koje je malo plaćao na račun, većinu na ruke. Mogao si da odeš u prodavnicu i da kupiš na račun firme tačno to, to, to i to, jer to onda on može posle da pravda, da ovo, da ono. Džapnuo bi ako može. Uz to nije davao celu platu, nego, znaš, “šta te briga, ti dobijaš pare na ruke”. Ja, klinac, meni je u principu bilo super, ali u tom momentu mi je bilo mnogo čudno da neko ko se s jedne strane predstavlja kao “ja sam ovo, ja sam ono”, zapravo suštinski ne zna šta radi. Ne zna šta radi, nego samo je naučio kako da se provlači. Kao crv kroz lišće. I nekako mi je to bilo čudno. Odlučim ja da batalim to. Znaš, opet, govorim ti o perspektivi mene pre… Pa tada sad imamo već jedno petnaest godina. Kada nisam znao toliko toga o životu. Iz moje perspektive tada, ja sam stekao sliku o njemu kao takvom čoveku. Da li sam ja bio u pravu sa tom svojom perspektivom ili ja zapravo nisam imao pojma kako se posao radi… Nemam pojma. Znači, sad iz ove perspektive i dalje ne znam. Samo znam da je tada meni to zasmetalo i odlučio sam da to batalim. Nastavljam ja da radim kapoeru, kostolomstvo, masaže. Kapoera napreduje, znači, grupa u Beogradu, grupa u Pančevu, grupa u Kraljevu, grupa u Boru, grupa u Sarajevu. Za neke grupe sam putovao po principu seminara, za neke po principu treninga, nemam pojma, na primer Kraljevo jednom nedeljno, Pančevo tri puta nedeljno, ovo ostalo seminari. Uz kostolomstvo, uz masaže, krenulo je to lagano s malim glasovima, pa kao neka kinta, ali to je sve bilo bukvalno tipa da odeš jednom do prodavnice. I to čak do Lidla, nekad odeš. 

Ivan Minić: Neobilno, neobilno. 

Slaviša Repac: Neobilno, da. Za dva dana odeš, ono kao parizer, majonez i tako to. NCR. 

Ivan Minić:  Idemo jako. 

Slaviša Repac: Prijavim se ja, prođem, prime me. 

Ivan Minić: Dobar američki pričaš. 

Slaviša Repac: Čoveče kako je bilo dobro, sve super. Znaš, okružen sam omladinom koja radi, pričamo na engleskom, urbano, wow, kancelarije ogromne, open floor, headsetovi, kompjuteri, radno vreme 8 sati, doviđenja. Sve sjajno. Imaš smene, sve super. Povremeno ne stignem na trening zbog smene, ali nema veze, već sam tada imao ljude koji su me menjali. Međutim, zbog raznih razloga, od kojih je poslednji bio taj što sam kao jedan od osnivača i promotera kapoere u Srbiji organizovao različite događaje, internacionalne događaje, gde dovodim ljude iz sveta, poznata imena u kapoeri, da drže seminare, da budu na dodelama pojaseva i slično. Kada sam u NCR-u zamolio da za mesec i po dana imam događaj, nisam tražio slobodne dane, već samo da subotu i nedelju ne radim, a da petak budem prva smena, ponedeljak do četvrtka koja god smena. Dobio sam jedno poduže predavanje: “Šta ti misliš, ko si ti?” i slično, ali ne od svih, nego od jednog lika. “Ti misliš da mi možemo da slažemo smene kako tebi dune?” I meni je to bilo mnogo. Rekoh: “Dobro, ništa onda, računajte da mi od danas kreće otkazni rok od mesec dana.” Odlazim iz NCR-a. Poslednje reči koje sam čuo od glavnog bile su: “Kad god budeš hteo da se vratiš, samo me pozovi.” Pomislim: “Dobro, za pet dana ja dolazim.” Tako mislim da mi je NCR bio poslednje zaposlenje, negde 2015. godine. 

Ivan Minić: Poslednje pošteno što si radio. 

Slaviša Repac: Poslednje pošteno što sam radio, poslednje što je išlo u radnu knjižicu. Onda sam se prijavio na biro. Bio sam stalno prijavljen. Imao sam zdravstvenu knjižicu. Stalno su mi govorili: “Nemamo za vašu struku posla, niko ne traži vašu struku.” Ja svaki put dolazim: “Dobar dan, ima li nešto novo?” Na listi sam među profesorima engleskog. Pitali bi: “Profesor čega?” Meni u diplomi piše “profesor civilne odbrane”. Za mlađe, civilna odbrana se nekad zvala i DSZ – narodna odbrana i društvena samozaštita. Ne postoji od kada se SFRJ raspala, možda malo pre ili kasnije. Od tada više ne postoji u školama. Postojali su pokušaji da se to uvede u škole kao “bezbednosna kultura”, ali se nije primilo, iz kojih god razloga. Postojali su pokušaji da se te stvari vrate civilnom stanovništvu u školu. Deo toga pokriva domaćinstvo, deo toga pokriva tehničko obrazovanje. Ali imate još dosta stvari koje uključuju zaštitu od požara, koje uključuju prvu pomoć, koje uključuju zaštitu od elementarnih nepogoda, koje uključuju, znači, ono kako da ti se ne zapali kuća, kako da… 

Ivan Minić: I ako se zapali…

Slaviša Repac:  I ako se zapali, šta uraditi, znaš, da li možeš da ustanoviš od čega je požar, da li treba samo da se skloniš, ako se sklanjaš, kuda se sklanjaš, kako se sklanjaš i tako dalje. I ono, u slučaju poplave šta raditi, u slučaju, ono što se desilo u Obrenovcu. Moja struka je kako da do toga ne dođe, odnosno, ukoliko je došlo, kako da šteta bude nepostojeća ili minimalna. I sam gledao šta se dešavalo u Obrenovcu i to mi je bilo jako sveže posle fakulteta da sam mislio: “Zašto? Zašto rade ovako kad je ovo očigledno pogrešno?” Ali onda shvatiš da na gomilu tih pozicija dolaze, da ne nabrajam sada, ali sve druge diplome, osim diploma koje su za to obučavane. Zašto? Zato što Fakultet bezbednosti imao dugu pauzu sa tim aspektom i mislim da su posle generacija, ako ne odmah, onda druga generacija posle mene, preimenovani u menadžere za ovo ili ono. Trebalo je ja da budem preimenovan u menadžera, zato sam i automatski bio upućen na master studije bez prijemnog, zbog nečega, nebitno. U svakom slučaju, krenem ja na te master studije i shvatim da ništa neće biti drugačije. Možda će mi dati titulu menadžera i to je to. Jednostavno sam odustao od master studija. 

NAJZAD KABINA

Slaviša Repac: Ali glavno, znači, nakon napuštanja NCR-a, ja odlučim da se bavim još jednom starom ljubavlju, a to je fotografija. Što sam stvarno, kao klinac, jako voleo da pokrivam sve to i uvek sam imao neki, ono, takvi aparatić koji sam škljocao. I nabavim ja svog prvog Nikona, krenem ja da fotkam, sve je fino, sve je lepo. Posle tog Nikona prebacim se na drugog Nikona i onda, kad sam krenuo ovo sa Lidlom da radim, zapravo mi i oni nešto pitaju kao da fotkam za obuke, kao da se bavim fotografijom i sve to. Kao: “Da li bi snimao? Da li možeš da snimaš sve to? Imaš li rasvetu?” Imam. I to je, znaš, kao pravi momenat: “Jesi li radio? Znaš li da radiš e-obuke?” Znam. “Imaš li rasvetu?” Imam. Jer sam imao rasvetu sutradan. I glavno mi je da ta rasveta još dalje radi. Sad, kad sam imao neki trenutak da kupim rasvetu, tad sam imao samo one bliceve, one obične, velike blic glave, ali nisam imao baš svetlo. Međutim, već znajući gde šta treba stojati, znači, to je bilo samo: “Evo ti, što? Kupio sam i to je to.” I to je to. Onda, u principu, od tog momenta kako je Lidl krenuo da radi sve te e-obuke, već mi je velika većina posla bila Lidlove e-obuke. To nije bilo svakog meseca. Nekad je umelo da bude 2-3 puta mesečno, paket, snimiš, to je to. Nekad bude, recimo, jednom mesečno, nekad bude jednom u 3 meseca i tako nešto. Ali uz to, znaš, malo fotkam. Par puta: “E, treba da mi se fotkaju figurice. E, treba da mi se fotka, ne znam, našminkala sam nekog pa hoću da fotkam ili našminkaću nekog pa hoću.” “E, treba mi za CV, treba mi za ovo.” Znaš. I ovaj, tako da se i tu raduckalo, znaš. Ali uz sve to, nekako mic po mic, sam napravio kabinu za glas. Zašto? U jednom momentu sam shvatio da moj glas, da snimak ima mali reverb. I kada sam poslao audiciju za jednu igru, rekli su mi: “Imaš reverb. Sredi reverb i dobićeš ulogu.” I šta se dešava? Googlam ja one akustične pene, čuda i tako dalje, nađem ove PSP, mislim da se zove, da. Vidim ja, oni imaju one rolne, super. Iz prave kuhinje, jel, ja bih mogao, kao paneli koji se kače ovako, onako, kao domaće, to je čas posla. I tako sam bukvalno uzeo tri panela koji su bili metar sa dva, koji se spajaju šarkama za vrata, tako da mogu da ih ovako, znaš, otvaram, zatvaram. I na njima je tri centimetra ove pene. I od toga napravim i stavim. Znači, to je bilo kao ćeliju, veličine P, unutra postavim mali sto, unutra postavim mikrofon. I tad sam još imao ono, kao držim tekst ovako dok se snimam, znači, izađem napolje, stisnem snimanje, vratim se unutra, navučem ćebe iza sebe. Sad više nije bilo ćebe preko glave, nego je bilo ono što. I tu snimam novu audiciju. Super, to je to, dobijem ulogu. UlogGE, što se kasnije ispostavilo, snimio sam oko 700 ili više linija teksta za Skywind. Znači, vrlo popularna igra Morrowind i relativno takođe vrlo popularna igra Skyrim. Uzeli su, kao, pošto je Skyrim noviji, taj engine iz te novije igre i hoće da naprave ponovo tu staru igru da izgleda nešto ludilo. I tamo-vamo. I tu sam se nasnimao, ja mislim da sam tu najviše prakse zapravo stekao, snimajući tu različitim glasovima. Sam dobio da radim nekoliko različitih likova. Jedan priča ovim glasom, jedan priča onim glasom i tako dalje. I onda daš i to ne čitaš kao “hu-ha-ha-ha”, nego čitaš politička situacija je takva i takva, ali to čitaš sa milion glasova. I mic po mic, dođe covid, ja imam u kući studio. E, kao: “Je l’ možeš ti do studija?” Kao, ranije je bilo: “Možeš li do studija da snimiš nešto?” Drugi da je: “Može.” Za one kojima je to trebalo ozbiljnije. Međutim, posle je bilo, znaš, došao covid, ne radi ni jedan studio. Ko može da snima od kuće? Ko ima pristup studiju? Ko ima, šta ja znam. E, Slaviša? Snimim. I tako. I sada imam, bukvalno, ono, full produkciju, ludilo, napravio sam baš gluvu kabinu u stanu i tu je sva magija. 

Ivan Minić: I ne pokrenu podcast. 

Slaviša Repac: Znaš li koliko puta su me pitali: “Kad ćemo da pokrenemo podcast? Ajmo podcast.” Čak smo, nas četvorica, krenuli da skupljamo i da snimamo za našu dušu, da kenjamo o svemu i svačemu. Uglavnom o serijama i filmovima. Znači, to u tom momentu je bio aktuelan Game of Thrones, jel’te, sa onim nepopularnostima poslednje sezone. I onda smo počeli da pričamo o različitim serijama i filmovima. Međutim, to je posle malo stalo jer ovaj nema što zbog ovoga, onaj nema što zbog onoga, a mi kao nećemo u okrnjenom sastavu da snimamo i onda je to, da kažem, malo stalo. Da su ljudi baš, baš se onako zagrejali, ali uglavnom društvo i nismo sad kao nešto bili, ne znam jel. E, znate, dajte nam pare da bismo i mogli, nego skupimo se i onda. Zato je bilo onako malo, da kažem, više cozy i sve to. Ovaj. I to je manje-više to, ali nisam razmišljao nešto sad da ja pokrećem neke podcaste. I dalje postoje u opticaju neke varijante da neki ljudi koji žele da rade neki podcast sa mnom, u smislu da kao mi to, kad ćemo od ideje sad da se i ja nešto cimam da posle pravim podcast, nemam kad. Toliko mnogo snimam svega i svačega i plus sam krenuo sad i sa glumom, sa pevanjem, sa kako se zove, i ovo sve što radim što se glasa tiče, nemam kad. 

Ivan Minić: Vidi, za razliku od većine ljudi, ti možeš sam sebi da budeš gost, da deluje ko da vas i više. Znači i ti to da ne iskoristiš, e kakvi smo ljudi, znači ne možeš da kažeš otkazao mi je gost. 

Slaviša Repac: Da. Nego možeš sam, ali dobro. Stajem periku, čak i ne moram periku samo kao. Dobar tan. Dobar da, tako da, da. To je bila kao ta mogućnost. 

OBUKE I NASTUPI

Ivan Minić: Svašta se tu nešto dešava u paraleli od tog trenutka kada ti počinješ da dopire to do glave, da bi to moglo biti nešto eventualno. Jedan deo te priče jesu zapravo ti razni oblici javnog nastupa koje si imao u različitim situacijama. E sad. Jedna stvar je ovo što si ispričao, gde kao, ono, ajde ti pošto imaš dubok glas i pošto ti je savršen engleski, dođi da iščitaš nešto na engleskom i onda će svi da se oduševe jer, jebiga, toga kod nas realno nema. Naročito tada. A drugi deo je, ajde Slaviša, nešto, nešto smešno, ajde otpevaj nešto, ajde da vidimo, ajde zabavljaj ljude malo. 

Slaviša Repac: Da, da, da, da. Znaš ono tvoje. Joj, to je najluđe od svega, znači kad dođu pa te startuju kao, ajde, ajde, kao Slaviša, zabavi nas. Je l’ ne znam. Ovaj. Da, pa, krenulo je sa tim nekim ludim stvarima da me ljudi cimaju da im budem domaćin na događajima. U fazonu, evo, ovo će da budu predavači koje ćeš ti da uvodiš, ili događaj ovome kao, trebaš nam ti da pričaš naš događaj sjajno i tako dalje. I recimo, da ostanem sad, Serbian Games asocijacija, svake godine kad rade For the Win, su me zvali da im ja budem zapravo host na tom keynoteu, na otvaranju, kada dolaze ti najznačajniji od tih troje do četvoro gostiju, da ja svakog uvedem i tako dalje. A van toga, pa, znaš kako, relativno često se dešava kao, e, imamo neki događaj gde treba da se predstavi nešto, treba nekom klijentu da predstavimo neku ideju, ali smo mi svi mutavi. Doslovce mi je jedan game dev rekao, ali smo mi svi mutavi. Je l’ bi mogao ti da ispričaš to umesto nas? I da, pa, mogu. Ali da, u principu, dosta sam se ispraksovao oko toga i sad, kao što rekoh, ovo sve što sa dramom se dešava, sa glumom i tako dalje, da sam podosta, da kažem, razvio, ono, veštine tog javnog nastupa i sve to. A pošto ima takođe i dosta ljudi koji žele da rade te stvari, pošto ima dosta ljudi koji žele da se bave voiceoverom, pošto ima dosta ljudi koji žele da se bave glasovnom glumom, ali ne znaju kako, ne znaju odakle, ne znaju gde. Ili dođu i kažu, meni su rekli da ja umem lepo da promenim glasove i meni su rekli da ja dobro imitiram. I onda mi dođu ili sa pričom, ok, šta sad, ili, ok, daj mi posao. Možeš li da mi daš svoj showreel, pa nas sam showreel i tako dalje, i tako dalje. Ali sad, recimo, sve više ljudi shvata da je to zapravo nešto što mora da se uči. I zato sad, ono, držim časove. Što ovako, individualne časove, što recimo radim obuke za generalno govor za ljude koje to prosto zanima, koji možda od toga hoće da prave karijeru, možda hoće u svoju karijeru da implementiraju to. Znači, sve ono što sad postoje, nemam pojma, kursevi javnog nastupa i tako dalje, manje-više to, samo imam malo drugačiji pristup. I, u principu, to. 

Ivan Minić: Televizor? 

Slaviša Repac: Televizor imam. 

Ivan Minić: A i bio si. 

Slaviša Repac: A bio sam na televizoru. Više puta. Reklo bi se, da. 

Ivan Minić: Ako bi mogao malo da… 

Slaviša Repac: Malo o tome. Wow. Da, je l’ da. Spotovi. Naročito spotovi. Bio sam u brdo nekih spotova. Par serija. Bio sam čak i na velikom platnu. Statirao sam u jednom filmu Luka Bessona dok sam još statirao. Ali da, imam fenomenalan bosanski reditelj Haris Dubica, koji, nemam pojma, radio je sa Brenom, radio je sa baš mnogo domaćih i regionalnih, da, pevača i pevačica, da budemo i ovde politički korektni. I čovek je nekako počeo mene da stavlja u te neke kao malo glavnije uloge. Znaš, da sam, nemam pojma, lupam đavo u jednom spotu, da sam razbijač u drugom spotu, da sam… Sve tako neki, ono, vrlo blesavi. DJ sam, recimo, u Breninom spotu, znači, ono, otprilike kao dvoje mladih i DJ. I sada, kao, prvi imaš na maturi, pa 10 godina mature, 20 godina mature, 30 godina mature. Tu je šminkerka uradila tako fenomenalan posao. Znači, u početku. Prva scena, znači, ja sam imao kosu, ali obrijan skroz, samo sam imao kao ovaj mali ovde pečat. Posle sledeća scena, isti dan, ja kao imam ovako zaliske, ovde velike, zalizana kosa nazad, malo veća bradica. Onda posle toga kao skroz ovako ćelav gore, samo ovde kosica i ovde onako malo masivnija brada. I onda kao final, kao skroz, znači, glanc ćelav i samo kao ovde kao gospodska seda brada, znaš. I ja u svim tim elementima i to je, mislim, skroz fenomenalno, koliko recimo ta šminka ume da doprinese celom doživljaju. Posle me Haris ubacio, ubacio, mislim, čudno zvuči, kažeš ubacio te, mislim, reditelj kad traži tebe, znači da radiš nešto dobro. Ubacio me u par Soccer Bet reklama. Mislim da sam u jednoj, ne, u dve Soccer Bet reklame, u jednoj sam bio sudija između Jokića i Marjanovića u MMA meču. Ja sa skoro dva metra sam se osetio tako sitno. Ja stojim ovako, držim njih dvojicu, moje ruke su na njihovim grudima i oni preko mene mašu ovako. Ja samo razmišljam, jedan ako me čukne, izneće me. Ja ne vidim situaciju da ja odatle izađem jer gledaš njih dvojicu koji su… Pazi, za mene kažu, ne kažu, ja volim sebe da kažem da sam voljena. Drugi kažu, ma ti si meda, kažu, ma ne, mu. Ali njih dvojica, druže. 

Ivan Minić: A Bobi kad se rukuje, znači, kad se stavi ruka i dohvate ti ono lakat, dohvate kao… 

Slaviša Repac: Pomiluje ti brahijalni mišić, ali sada, o, jeza, iskida mu. Da. I šta je još bilo, znači, bilo je na ono… 

STATIRANJE I GLUMA

Ivan Minić: A čekaj, pominjao si statiranje. 

Slaviša Repac: Statiranje. 

Ivan Minić: Ovo je sve ozbiljno. 

Slaviša Repac: Jao, Bože. Da, to je cela jedna oblast koju sam potpuno zaboravio. Izvinjavamo se na tome. Opet, dve hiljade neka, još uvek dve hiljade i neka godina. Nekim čudom završim ja na statiranju u Ćao, Darvine. Jao, Bože. Da, početak moje pevačke karijere. O, o, o, o, Bože. Kao, ko hoće u ve-ce, sad je vreme. Pauzirajte, pa živo i… Ovaj… Početak moje pevačke karijere. Pre brdo vremena imali mi neku prezentaciju kapoere na nekom događaju o zdravlju i nešto, nešto. I tamo doktor Feelgood koji izađe da priča zdravo, iskreno. Pošto kapoera ima, jel te, i taj muzički element, postoji jedna osoba koja vodi pesmu i ostali prate pesmu. I, pošto sam, jel te, i ja u tom momentu vodio pesmu i sve to, on, čovek, tu gledao to, svidelo mu se, posle malo ćaskali o svemu. I ispostavi se da ja u Ćao, Darvine, da sam ja u ekipi Ćelavih protiv ekipe Kosijanera. To je bilo na Pinku, nešto imalo je nekoliko, ne znam tačno koliko epizoda, ali u principu, Bože. Raja je voleo tu emisiju, bilo je baš slatko. I sad, recimo, to je neka tribina na kojoj je možda, recimo, pedesetak nas Ćelavaca. Mislim, u tom momentu su, znaš, ja sam mislio da sam šišao dovoljno kratko. Ne, ne, mašinica. Neee, sine, sve za slavu. I sada, kako je naš kapiten, jel te, doktor Feelgood, skroz na početku dole, negde ono, vidiš kako je jedno malecko, ovako, babuška Ćelava figura. I prilazi neko iz produkcije, kao: “Jao, kao, treba da pevamo, kao, ko od ovih tvojih, kao, iz tvoje ekipe, kao, zna da peva?” I doktor Feelgood, koji se odozdo negde, negde, negde, okreće i prstom pokaže u mene. “On!” Ja se okrećem, ovako gledam na koga pokazuje. Znaš, svi drugi se, znaš, kako se samo sklonili. Znaš, jasno, sam kao: “Dobar dan!” I, da, ajde ti dođi. Kako se zoveš? Slaviša? Aha, Siniša: “Ajde, dobro, nema veze. Znaš da pevaš?” Mmm, pevam, pod tušem. “Super, kao April u Beogradu“, “i guess!” I moj prvi pevački nastup na televiziji, ja pevam April u Beogradu. Je l’ znaš, i dalje je to ono kao neka neverica da se to desilo. Ali, doslovce koji dan kasnije, zovu me iz neke produkcije koja je tada radila karaoke obračune. Ali to više nije bilo kao da presreću ljude na ulici i kažu: “Ajde, otpevajte nam nešto.” Nego tada su dolazili ti koji će da, kao, u ekipi su osoba koja zaista ima pevačku karijeru i druga osoba koja će da zadaje pesme. Znači, to je jedna ekipa i druga ekipa i sve to. I pojavim se ja sa jednom devojkom koja je imala neki početak neke solo karijere, da dođemo u tu emisiju jer, znaš, mislim, mali trip, ono, kao: “Jedan te pozvao.” Kao: “Dobar dan, mi smo vas videli na snimanju Ćao, Darvine. Da li ste zainteresovani da budete u karaoke obračunu?” Može. A ja u tom momentu jedna stvar koju obožavam su karaoke. Znači, i dalje je tako. Ja, brate, ono, pusti me negde gde mogu da ukucam pesmu i da izađe tekst. Ja kao: “Aaa, to je ludilo! To otvara čakre i oslobađa ljude u svakom smislu.” I onda tako krenem ja da pevam u tom karaoke obračunu. I onda posle toga, odjednom naglo prestajem da budem statista. I jednom, kao, pošto mi ide kako sam ja sad tako nešto, wow, wow, wow, znači: “Ajde, budeš warm-up za publiku na ovom, kako se zove, na Ja Imam Talenat.” I onda, i to sam došao u tu poziciju zato što je, prvo sam bio kao vođa statista tamo. Međutim, bilo je telešop koji je tada to radio. Tadašnji Warm Up je bio na godišnjem. Bio u Grčkoj. I kao: “Eh, kao, ko će ga zameniti? Zovite Slavišu.” To vuku oni Slavišu i onda kažu Slaviši: “E, kao, neće nam u četvrtak doći, otkazali su nam neki pevači. Jel’ bi izašao da pevaš?” “Na talentu?” “Da.” “Pa moram.” Kao: “Pa ne moraš, ali bilo bi lepo.” Ja ne bih da se takmičim, kao: “Ne, ne, to je samo show.” Jako je to upravio. I izašao i mnogo je nenormalno osećaj kad ti skandira Narodno pozorište. Znači, puno Narodno pozorište na nogama: “Slaviša, Slaviša!” Ima YouTube snimak, ludilo. Takođe, šta se dešava paralelno sa time? Ja glumim u jednoj epizodi Porodičnih tajni geja… Da, upravo tako. Znači, dve glavne uloge, ja i još jedan dečko. I to je sve bilo, ono, kao: “Njima nisu trebali poznati glumci, njima su trebali ljudi koji niko ne zna ko su, a da mogu koliko-toliko da iznesu tu ulogu.” Ja iznesem tu ulogu i to je opet bilo, znači, tamo nekad 2009-2010, tako nešto. I ja razmišljam: “Dobro, to, to, niko ne zna.” Međutim, ovo što se desilo, neko je, kada je izašlo to za talent, na nekom portalu objavio: “Ljudi su mu skandirali na talentu, ali verovatno mu neće skandirati kada vide gde je još glumio.” I onda: “Znate, on je glumio geja u toj i toj seriji.” I ja napišem u komentaru: “E, hvala vam što me promovišete, znaš.” Jer neko je očito bio ogorčen ili šta god, ne znam, ili je bio homofob. Da bi, nakon što je sada fast forward na jul ove godine, kad sam okačio onaj klip iz podcasta, većina komentara koja nisu bila: “Aha, to je taj što nam… Ah, sad znamo kako izgleda osoba koja nam zatvara kase, he, he, he.” Jedan od komentara je bio: “Jao, on je glumio pedera u Porodičnim tajnama.” Ja kao: “Ljudi, zašto vi to znate, gde se to emituje, razumeš?” Jer kao, to je bilo pre petnaest godina. Nekako da, neverovatno mi je, ono, da ljudi se posebno sete kao: “Aha, da, on je glumio tog pedera.” Znaš, što, u međuvremenu, što sam bio batinaš u ovoj seriji, što sam bio obezbeđenje u onoj seriji, što sam bio kriminalac… Samo vam to. Što mi je s jedne strane jako drago, jer kad te typecastuju redovno za velikog, ćelavog, zlog, znaš, ili velikog, ćelavog, specijalca, ili velikog, ćelavog negativca, znaš, kao specijalca u smislu, recimo u ovoj “Igri sudbine”, sam bio security. Da, ne pitaj me ništa, nestaj minulak, nemoj to se sve. Ne, ali bilo je slatko, bilo je simpatično. Imao sam te neke slatke scene gde ja pokušavam da izbacim osobu, ali osoba kaže: “Ne, ne, ali ja ću ući!” Mislim, malo se koškamo, razumeš, kao: “Ne može, ne može!” I onda se neko pojavi: “Ne, ne, moraš da ga pustiš.” I onda možeš da ga pustiš, znaš. Ga ili je, nebitno, znaš. S mene su prosto, ono, par momenta, comic relief, koliko su slatki. Ali opet, ti kad si kao: “Ti ne možeš da uđeš,” i onda kad je… kad je… 

Ivan Minić: Moram da kupim tri minuta. 

Slaviša Repac: Da, da, da, i kao: “Hej, Slavišu ćemo,” “Hej, nećeš, Slaviša, bunta!” I tako. Tako da, bukvalno ono kao, bilo je svega. Mislim, sad razmišljam, čak sam kao instruktor kapoere nekim čudom bio pozvan u Sarajevo u neku emisiju da pričamo o sponzorušama. Ne znam zašto su zvali mene. S jedne strane je bila neka žena koja je bila borac za ženska prava i koja je bila skroz u fazonu kao: “Omalovažavanje žena!” Sa druge strane su bile dve osobe, od kojih je jedna bila žena, a druga je bila vrlo eksplicitno muško koje je sponzoruša. Znaš, muška sponzoruša, ali ne žigolo da se razumemo, nego muška sponzoruša. I onda te dve sponzoruše su u jednoj ekipi, a u drugoj ekipi smo ja i ta žena. Ja ne znam zašto. Ja celu emisiju nisam znao zašto su oni mene tu doveli. Zašto su poslali prokletog vozača iz Sarajeva po mene, da me doveze, platili mi hotel, vratio me vozač, sve. Zašto, ljudi? 

Ivan Minić: Možda su tražili nekog drugog Slavišu. 

Slaviša Repac: Moguće. Ali vrlo su dobro znali o meni sve to. Ali opet, najluđa stvar koja mi se ikad desila što se tiče svih tih angažovanja za snimanje jeste kada me pozvao Liki, kao: “Pa znate, mi snimamo spot za jedan bend. Znate, vi verovatno niste čuli za njih. To je jedan mali bend iz, dakle, reče Čačka i Šapca, kao, verovatno niste čuli za njih. Zovu se Goblini.” I kao, i oni eto, da snimim, kao da budete uloga u njihovom spotu. I znaš, ja u tom momentu razmišljam kao: “Šta ova osoba misli o meni kad smatra da nikad nisam čuo za Gobline?” I ja kao: “Pa dobro, znamo ko su Goblini, ima nas gomila koji znamo ko su Goblini.” I ja kao, znaš, ono oduševljenje što sam rekao ime jedne pesme Goblina i iskoristio rečenicu kao: “O, o, o, super, ja! Mi ćemo divno sarađivati.” I onda me uzmu za ulogu. Uloga je taksiste, nadrkanog taksiste koji vozi i psuje. Štrebera koji sedi pozadi sa majkom i kritikuje taksistu. 

Ivan Minić: Sam sebe si kritikovao. 

Slaviša Repac: Sam sam sebe kritikovao. Ali znači, taksista, štreber, klovn, skitnica na ulici i još uvek ne znamo da li ćemo taj poslednji lik deklarisati kao tranđu ili kao ženu. Ja bih, zbog brade koju nisam obrijao, deklarisao pre kao tranđu, ali ono, neko je odlučio i kaže: “Žena.” Može i žena. Da. I onda ti imaš, bukvalno, kao, čovek ima halucinaciju od umora, kao, znaš, noćne vožnje i sada kao, on ide, psuje saobraćaj, drži, vozi, i onda kao popije Red Bull, i kao, on na kontrolama vidiš da je umoran i vidiš da mu nije do života, i onda, znaš, kad pogleda u retrovizoru, u retrovizoru mu se smeju različiti likovi. I ono kao, on pogleda nazad, nema ničega, znaš. I zašto su baš odlučili klovna i štrebera, i ovu, kako se zove, i šimericu, kako god tranđu, ovu, i zašto skitnica? Skitnica koji nije u kolima nego samo u prolazu, kao, sam nešto iskrivljen… To mi nikad neće biti jasno. Da, ali bilo je tako jedno nenormalno, ludo, fenomenalno iskustvo da je to bilo ono, kao, baš, baš i bilo ovo. I, mislim da je to to. Možda ima još nekih. Ima dobrih spotova gde… Jao, poem Bijelić, 2008/2009, “Čipka crvena”. Spot urađen u duhu “300”. E, to je bio deo moje kaskaderske, da kažemo, priče, gde smo mi obučeni kao neki rimski vojnici i nešto se bijemo sa nekima koji su, ono, kao Eternals. Znaš, obučeni u crno, imaju te neke maske i svašta nešto. I ovaj, i sad to je nešto, se bijemo. Znaš, baš je, mislim, vidi, spot je što se tiče kvaliteta vrlo, vrlo, ono, tehnički dobro odrađen. I, mislim, nema negativne strane toga. Bilo je mnogo dobro na snimanju. Znaš, ono, bilo nam je jako smešno, pošto je to snimano u nešto fazon, ja mislim, minimum 200+ frame-ova u sekundi, gde ovako, on uzima kao kofu vode da se polije po sebi i ta voda zauvek teče ka njemu ovako. I moment kada mu to pljusne grudi, nekako, aaa, znaš. Druže, to je bilo toliko homofobnih fora da je to bilo strašno, ali strašno! Još mi je žao jedne scene gde radim zvezdu preko jedne ruke dok u drugoj ručici držim mač. Znači ovako, uš! I to je imalo slo-mo, znaš. Sad, ako su mi radili Facebook na ovo, možda zapravo imam to još uvek u videima. Znači da, mislim, dobro, tad bio sam za nijansu manje nego sad, ali pazi ovo. Znači, radim zvezdu preko jedne ruke, ovde mi je mač. Znači, uff! Prebacujem noge preko sebe. To je kripčina bilo. To sam želeo da uradim samo da bih imao za sebe u slo-mo kako to radim i bilo je mnogo tripova. Tako da eto, to ti je… Najbitnije. Ali sad, ono, kažem, sad sam se fokusirao na glas, ali istražujem se i u pozorištu. Istražujem se i generalno u glumi, jer, znaš, sve što sam glumatao do sada je bilo na osnovu moje pretpostavke kako treba da se glumi. Bez ikakvog znanja, bez ikakvog školovanja, bez ikakvog, ono… I tek sada zapravo otkrivam kako je to praviti lika. Kako je to, znaš, ceo ekosistem scene…

Ivan Minić: Stanislavski. 

Slaviša Repac: Stanislavski, da. Zapravo, Meisner. Zapravo, Meisner. Jao, Stanislavski. Dobio sam sistem. Trebalo je pre Parova, pre Parova, trebalo je… Ne znam koja je to televizija bila, Happy. Trebalo je da radim seriju. Da ne pričam sad o imenu serije i tako dalje, gde sam ja dobio ulogu, jednu od tri glavne muške uloge, na osnovu audicije koju sam potpuno pokrao iz stand-up Edija Izarda. Ali to je ostavilo dovoljno dobar utisak na ekipu da su bili u fazonu: “Da, mi hoćemo tebe kao taj comic relief lik.” Jer kao, bila su tri lika. Jedan je majstor zabušant. Nije zabušant, nego majstor pametnjaković. E, to je bolje reći, majstor pametnjaković. I oni su mene videli kao majstora pametnjakovića i tad sam prvi put u životu čuo reč Stanislavski, zato što je jedan od njihovih reditelja rekao mi: “Vidim da ti imaš osećaj, ali hoću ti dam knjigu koja se zove ‘Sistem’ koju je napisao Stanislavski, da to pročitaš i da malo više naučiš o glumi.” I onda sam počeo da čitam Stanislavskog. I onda sam saznao za Meisnera. I onda gde god čuješ bilo šta, kao: “Stanislavski je okej, ali Meisner je bolji.” Svi se trude kao Stanislavskog da odu na Majznera. Pa onda sad možda ima posle Majznera ovo i posle Majznera i tako dalje, ali da, Stanislavski. Nažalost, zbog Parova je odlučeno da se ne radi serija, jer Parovi su uzeli kao rijaliti i praktično su uzeli veći komad kolača i to je bilo to. 

Ivan Minić: Mislim, taj moment, zašto ima toliko rijaliti televizije, zašto tako funkcioniše? Zato što je jednostavno i jeftino. Da, treba da se iscimaš na početku da postaviš gomilu kamera, što je sada opet jeftina stvar, i onda imaš par ljudi koji rade na tome, koji prate šta se dešava, i ti imaš neograničenu količinu programa za fiksnu količinu para. A sa snimanjem bilo čega što nije u jednoj sobi, ti imaš pakao. Da, ovo da. Ako i u jednoj sobi, ako su “Friendsi”, nije nikakav problem, samo moraš da imaš fantastičnu ekipu koja to piše i fantastičnu ekipu koja to glumi. I da bi bili relevantni neko duže vreme, moraju da se reinventuju svakih deset epizoda, što je u principu nemoguće. Da, mislim, bazirano na dosadašnjem iskustvu, ovo je nemoguće. 

Slaviša Repac: Ovo da, to je ovaj rijaliti. Sad, da kažeš jednostavno, ako pustiš raju, rajo uživaj, eventualno daš instrukcije kao ti ovo, ti ono. Stapos su hteli da mi se izvine što mi nisu dali ulogu, tako što su me pitali da im budem batler u Parovima. I ja sam mislio kao, ja ne bih, znate.

Ivan Minić:  Ja generalno nisam mnogo puta rekao “ne”, ali pozvao bih se na prigovor savesti, ako može. 

Slaviša Repac: Bukvalno se to desilo. 

Ivan Minić: I plead the fifth. 

RAD NA ENGLESKOM

Slaviša Repac: I plead the fifth, tako, your honor, da. To je to.

Ivan Minić:  Jedna od stvari koja je karakteristična za to što radiš, koja mi je isto posebno zanimljiva, jeste da znam dosta ljudi koji rade nešto ili su radili, ili im je to bio hobi usput. Imamo i neke zajedničke drugare koji svašta nešto rade, ali nema mnogo ljudi sa ovih prostora koji su uspeli da u bilo kom obliku ovog umetničkog stvaralaštva budu relevantni na engleskom govornom području, odnosno da kreiraju nešto za njih što nije samo, ono, ruski “Russian English”, Rade Šerbedžija. Ok, mislim, bottom line, Šerbedžija to što je napravio je i dalje spektakularno, Đuričko to što je napravio je i dalje spektakularno, i oduševljeni smo i sve to super.

Slaviša Repac:  I Kapičić. 

Ivan Minić: Da, da, ali kao u nekom trenutku, znaš, bilo bi lepo da neki ljudi sa beskonačnom količinom talenta kakve imamo glume i nešto što nije to. Serž je nešto na tu stranu krenuo, ali nije se zadržao, nije se održao u toj priči. Ti dosta radiš zapravo engleski. Ok, počelo je sa srpskim, ali kao, prvo, mislim, otkud to, drugo, kako si došao do toga da se istreniraš, da budeš dovoljno dobar, a onda posebno, znaš, kao, nije problem kad si ti odavde, pa da pričaš k’o da si iz Niša, Kruševca, Užica, Čačka, Subotice, Kikinde. Mi to relativno brzo ovde pohvatamo, svega ima u Beogradu, ako si na studijama bio, upoznao si ljude iz svih tih gradova u nekom trenutku. I pa i cela bivša juga na kraju. Ali engleski je baš specifičan što se toga tiče, znaš, ono, nije čak ni pitanje samo sluha, da kao, ti čuješ razliku, ali ne umeš da odrediš odakle neko. Zato što, jebiga, ima mnogo specifičnosti. Ima ljudi koji umeju, opet mnogo treninga, mnogo izloženosti. Kako si ti, ono, izgradio sebe da možeš to da radiš i kako se taj deo karijere širio? Opet, mislim, počeo si ti sa engleskim za naše ljude, ali širilo se. 

Slaviša Repac: Pa, ja ću zauvek govoriti da je najzaslužniji za moj engleski Cartoon Network. Da. 

Ivan Minić: Pokojni, važno, počast Cartoon Networku. 

Slaviša Repac: Ogroman deo toga je vežbanje, retreniranje govornog aparata. Sada ulazimo u malo tehničku stvar, ali koja je, smatram, vrlo korisno da čuju svi koji na bilo koji način pričaju sa strancima, a koriste engleski jezik. Mi imamo govorni aparat koji smo navikli da koristimo, iako uglavnom neadekvatno, navikli smo da ga koristimo i podešavamo za domaće zvukove. Znači, naše “O” je uvek “O”, naše “A” je uvek “A”, i tako da nema mi “A, A, A, A”. Nemamo mi nijanse sa onim raznoraznim simbolima kao što imaju Amerikanci. Mi nemamo meko “R”, mi nemamo, znaš, ti recimo možda čuješ “R” kod ljudi kojima je to govorna mana, ali čak možda želiš i “R” kod ljudi koji imaju govornu manu, što se smatra govornom manom. Imam skoro situaciju da držim neko predavanje u Hrvatskoj baš o glasovnoj glumi na engleskom jeziku, gde me iz publike pita devojka: “Ja imam govornu manu, ja ne mogu reći ‘R’. Da li to meni može biti problem?” Ja onako zapaljeno kao: “Da li ti svesna da je tvoj ‘R’ onakav kakav treba da bude za engleski jezik, da ti već imaš prednost?”

Ivan Minić:  I zamisli krene da priča engleski, priča savršeno naše. Da, to bi bilo jezivo. Broken. Broken, broken. 

Slaviša Repac: Da, srboglish. 

Ivan Minić: Samo da zalemimo, samo da prelemimo. 

Slaviša Repac: Da, da, da. I sada postoji dosta i tih language coacheva i tako dalje koji rade sa ljudima, ja to radim između ostalog, razbijanje akcenta. Znači, kako da restrukturiraš kroz koje vežbe, kroz koje izgovore, kroz šta, kako da pročistiš svoj akcent, jer vrlo nesvesno ćeš u očima sagovornika biti podignut ako nemaš srpski akcent, odnosno istočnoevropski, južnoevropski, kako god hoćeš da ga nazoveš. 

Ivan Minić: Ruski. 

Slaviša Repac: Ruski, jeste. Ja, recimo… Slovenski. Slovenski, jeste. Ali, interesantna stvar, s obzirom na to koliko Rusa imamo trenutno u Srbiji, čak i dosta Rusa trenira kod mene, svi imaju vrlo karakterističan akcent koji uopšte nije onakav kakav mi zamišljamo da je ruski akcent kada pričaju engleski. Mnogo je više zavijen na dole, ne znam kako to da objasnim drugačije, ali uvek, when they talk, they talk like these.

Ivan Minić:  I ja kad sam učio ruski, mi smo ga učili u školi gde mi je predavala žena koja je Ruskinja, koja je živela… To je Ruskinja koja je živela ovde, priča srpski, sve u redu, ali… I ona nam je to predavala na način, znači, učili smo engleski. Realno taj engleski da smo nastavili svi da pričamo dovoljno aktivno, sasvim bismo lepo prošli gde god da smo otišli. Ruski koji smo učili je kao, brate, kineska klopa za nas. Znači, to je ono kao, izbegnuto je svo to preveliko zavijanje. Znači, ti ga učiš kao Serjožu, a ne učiš ga kao Serjožu. Serjoža, da su stegnuti, da. Jer mora da bude tako kod njih. I sad, to s jedne strane, oni tebe razumeju, pa što mi je u prilici, ne pričam ruski, učio sam pet godina, ali ga ne pričam, nikad ga nisam pravilno propričao. Ali imao sam par puta neke interakcije. Oni se oduševljavaju kad bilo šta znaš. Znaš, kad znaš da ih pozdraviš, kad znaš da odgovoriš, da daš neku smernicu, da ne ti kažem rečenicu, ali znam da ti pokažem i objasnim u jednoj reči i to sve. Da. I kao, ti si učio ruski? Da. Koliko si učio ruski? Pet godina. Pet godina. Pet godina. Pa kao, ali gde je problem? Problem je što znam sve nepredelne glagole. Problem je što znam da ti kažem šta u tvom diktatu nije dobro napisano, ali ne umem da pričam. Nikad nisam naučio da pričam jer nikada nije bio moment za razgovor kad su takve stvari u pitanju. I baš ono, i kod njih to naravno zavisi od regije, zavisi i bivše sovjetske su opet malo drugačije. Ali oni baš imaju te neke stvari koje mi nemamo. Imaš ti i kod nas te ljude što malo nar, malo govorna. Ali to je već kod nas dijagnoza, kod njih je to default. I baš jeste ono super interesantno. I gomila tih momenata, znaš, ono kad slušaš, uglavnom se to mrmlja pa ne razumeš. Ali sad sve više u tim filmovima gde imamo opet srpske teroriste i sve ostalo, oni pričaju nešto što zvuči u principu kao neki naš jezik. Ali je besmisleno jer to ne treba da bude tačno. To treba njima da zvuči kao da jeste. 

Slaviša Repac: Da. 

Ivan Minić: Što nema. 

Slaviša Repac: Da. 

Ivan Minić: Mislim, baš ono, baš mi je krip. 

Slaviša Repac: Jeste, pazi. To je potpuno posebna i ogromna sfera posla. Prvo, mi koji se bavimo voiceoverom, moramo mnogo da vežbamo svoj jezik i izgovor svog jezika da bismo radili voiceover na svom jeziku dobro. Kada hoćeš da se prešaltaš na drugi jezik, ti imaš situaciju da moraš da budeš toliko dobar na drugom jeziku da budeš bolji od drugih ljudi koji profesionalno na tom jeziku, koji je njihov maternji, rade tu stvar. Što znači da imaš ne samo da ti bude dobar akcenat, nego da sva tehnika govora u mikrofon, da sva tehnika rada, da sve, kako izražavaš emocije i kada udišeš, pazi, kada udišeš je nauka. Da proizvedeš rezultat koji će te od, recimo, 100 kandidata staviti u top 20, od kojih će ostalih 80 ispod tebe biti native Amerikanci. 

Ivan Minić: To je onaj moment kao šta je minimalna kvalifikacija. Minimalna kvalifikacija mora biti tehnički ispravna. Znači da kad neko posluša, ne zna da ti nisi native speaker. Upravo to. A onda kad uđeš na short list, onda su preferencije. Da. On neko kaže, ok, za ovo, ta zamislio sam ga tako, više mi pije vodu. 

Slaviša Repac: Da. 

Ivan Minić: Čak možda zamislio sam nešto potpuno drugo, ali, kao, jebote kako dobro, ovo leglo, idemo sa tim. Ali, znaš, ko, možda ti da imaš najzanimljiviji glas. Da. Onog trenutka, ako to nije tehnički ispravno i ako oni nisu dobili bare minimum ono što im treba, ništa. Ne ulaziš u konkurenciju. 

Slaviša Repac: Upravo to. Jer, ono, fazon, ti imaš, znaš, kao tri glavne stavke. Boja glasa, tvoja, da kažemo, elokventnost i tehnička izvedba. Sve tri stvari moraju da budu odgovarajuće. Ako jedna, bukvalno što si ti rekao, ako jedna fali, to nije dobro. Bilo koje te tri stvari. 

Ivan Minić: Svakako nije dobro za najbolje poslove. Imaš, naravno, i one situacije gde, kao, jebiga, ne, budžet, snaći ćemo se, napravićemo malo veći kompromis. I tu mogu da se dese fantastične stvari i dalje.

Slaviša Repac:  Apsolutno, da. 

Ivan Minić: Ali to je ono, kao, taj mikrofon nema na sebi srebrno “professional”. Da. Da, utisnuto. 

Slaviša Repac: Da. To je što ja volim da kažem, moj mikrofon nema srebrno “pro”, ali ima zlatnu kapsulu. Tako da, na prstu. Ali šta je, recimo, stvar? Na primer, ja sam radio nekoliko igara za domaće studije i imao sam prilike zbog toga da malo i proputujem po regiji i po svetu, da pričam generalno o glasovnoj glumi, o saradnji između game dev studija i glasovnih glumaca i tako dalje. I, ono što, mislim, prvi razlog što sam angažovan je što, ovo sad moraš da kažeš kao tri u jedan, što sam dobar, što sam blizu i što neću, fazon, kao, razbiti budžet. Što je recimo slučaj samo za domaće studije. Ja samo sa domaćim studijima radim sa onim, ej, Slavke, nemamo para. Nemamo problema. 

Ivan Minić: Aj, podržimo, da napravimo, pa možda se nešto dobro desi. Bukvalno, znači, ja sam krenuo ideju rada sa domaćim studijima ne sa tim ja ću tako da pravim svoju slavu, nego ja ću tako vas da podržim. Ja već imam iza sebe podosta iskustva i podosta projekata i najmanje što mogu da uradim jeste da doprinesem da vaš projekat bude bolji. Znaš, ako bude kinte, super, ako ne bude kinite, super, nema razlike. 

Ivan Minić: Uvek može da se desi, može neko da čuje. Tako je. I to da, mislim, i to da, znaš, ono, na to se, to je kao ono sranja igra, ali ovaj lik je… 

Slaviša Repac: E, vidi, imaš situacije, recimo, toliko je glasovna gluma bitna u igrama da, prvo, znači, prvo što na YouTube imaš gomilu skečeva koji karikiraju kada je glasovni glumac loš, kako to bude loše. Imaš, recimo, situacije da je igra kao igra kao pa onako, ali taj lik koji je gradio tog lika, koji mu je dao glas, on je baš pokidao, baš ono, baš ono. I sve što pomaže kod igara imerzije treba uraditi. I zato sam bukvalno više puta bio kao, pa vidi, ono, ako misliš da bi ti glas bolje došao u igri nego da nema glas, samo mi pošalji linije. To je to. Mislim, da je samo linija, ali ono, da znam šta se dešava i tako dalje. I onda odatle, kada kreneš dalje da razvijaš sebe i u glumačkom smislu i u glasovnom smislu. U smislu da umeš da ne samo radiš različite akcente nego da umeš da menjaš boju glasa. Da umeš da daš govornu manu. Da umeš da daš neki detalj glasu koji će da ga drastično promeni. Recimo, znam, ima nekoliko igara u kojima stvarno radim mnogo glasova. Ima čak i on neki crtaće u kojima sam radio brdo glasova. Ali, znaš, da tebi jedan glasovni glumac ne polomi imerziju tako što čuješ jednog čoveka kako priča sam sa sobom. Jer to je najgora stvar koja može da se desi. 

Ivan Minić: Zdravo, mađarske sinhronizacije. 

Slaviša Repac: Da, da, da. Ali upravo to. Znači, ono što tebe ističe je upravo ta tehnika. Koliko si u stanju da daš različite performanse. Da daš različitu boju glasa, da daš različitu emociju, da daš… Znaš, meni recimo dolaze ili ljudi sa “umem da menjam glasove, umem da imitiram”, ili dolaze sa “meni engleski savršen”. Ja kažem tebi i svim glasovnim glumcima u Sjedinjenim Državama: šta tebe čini kvalifikovanijim? Čak ne, i svim glasovnim glumcima. Velika većina Amerikanaca pričaju…

Ivan Minić:  Ne, u Engleskoj svi Englezi pričaju engleski. 

Slaviša Repac: Tako je, u Engleskoj svi Englezi pričaju upravo to. Ne, mi verujemo ovo. Da, znači… Puuuuh! Hvala, imam novosti za tebe. I dođi do toga da… Ali recimo, to je opet interesantna stvar. Ja sam mnogo više od Amerikanaca učio o glasovnoj glumi, jer kod nas nema ko to da te uči. Jedan studio, Sinchro Media, organizuje povremene kurseve sinhronizacije. Ali to je sinhronizacija za crtaće i tako to, gde ti budeš naučen kako da fejkuješ emociju za potrebu scene, ukratko i tako dalje.

Ivan Minić: Gde pritom najčešće imaš originalno kako je zvučalo pa treba samo to da oponašaš na govornom jeziku. 

Slaviša Repac: Tako je, bukvalno samo treba da iskopiraš i da kao to spakuješ u istu dužinu trajanja. Dok glasovna gluma ima prvo zahteve tehničke oko glasa, drugo ima glumačke zahteve. Znači, imaš gomilu glumaca koji nikada nisu i nikada neće raditi glasovnu glumu, jer je to potpuno nova oblast u kojoj je samo jedan mali deo ovoga što su učili ovde primenjeno. 

Ivan Minić: A sve ono što im je možda ono što ih nosi kao karakter. Znači, što kažu ljudi, to mi je primer koji sam zapamtio i koji će mi uvek nekako biti veliki. U onim poznim godinama. I onda su izašle obrve, Bate Stojković je na binu. Kao, reći ćeš: “To je to.” 

Slaviša Repac: Da, da.

Ivan Minić:  Ne treba ništa više da ti kažeš. I ne mora da progovori, i ne mora ništa, dovoljno da te pogleda ili Zoran Milović da te pogleda. Ne mora da kaže ništa. 

Slaviša Repac: Ja danas smo komentarisali, ja i jedan drugar, Zorana Milovića. Bože, čarobno. Čarobno. 

Ivan Minić: Znači, recimo, to mi je bilo super u onom nekom periodu. Ok, naravno, smisli. Svi smo odrasli, obožavajući Mićka. Da. Jer, u životu u kome je sve bilo sranje, on je bio smešan. Da. Ali, recimo, onaj period kad su oni radili onih par novogodišnjih programa sa raznim liderima opozicije, i on sa Slobom pre toga i sve to, plus Srđan i “Nikad izvini.” “Nikad izvini”, da. I sad kao, šta je tu posebno zanimljivo meni nakon Nove godine? Naravno, u tom trenutku si ti potopljen u to i nemaš uopšte objektivan odnos prema tom. Ali odmakneš se deset godina i pogledaš to ponovo. To uopšte nisu bile toliko dobre imitacije boje glasa i svega. Ali dinamika je bila savršena. Oni neki, neke finese su bile tu. I kao, ne znam, imaš ljude koje je jako teško skinuti. Sećam se da neke priče, ono kao koliko je teško skinuti Labusa do jednog trenutka. Da. I onda svi znaju da je Labus. Da. Ili, ono, imaš dva lika koja… Ok, sad je sablja pa je malo drugačije. Kao dva lika koja u suštini niko nije mogao da skine u tom trenutku. Sa jedne strane ima Đinđića, koga je skinuo Petrući, koji uopšte nema ni pojavu, ni glas, ni ništa. Ali je skapirao koja je to dinamika, kako su odsečne te rečenice i to sve. I vratiš se i vidiš Đinđića. A onda imao si i tu situaciju da, jeli, ima određenih ljudi koji nisu baš karakterno bili na bilo koji način upečatljivi i ne možeš ništa da uradiš. I onda dođe Milović koji… Ne možeš. Ne možeš. 

Slaviša Repac: Da. 

Ivan Minić: I svi znaju da je to Koštunica i to je to. 

Slaviša Repac: Da. 

Ivan Minić: I ti, to je to. Ne liči, ali to je to. 

Slaviša Repac: Da. 

Ivan Minić: To je potpuno neverovatno. Za taj specifičan, tu vrstu sadržaja, to ima smisla. 

Slaviša Repac: Da. 

Ivan Minić: To ne može da bude u nekim drugim okolnostima.

Slaviša Repac:  Da. Ali mi je genijalno, znaš, kao kako je to išlo. Neke stvari su bile takve da ti zanemariš sliku, sve, pustiš zvuk i kažeš: “Jebote, ovo je original.” 

Slaviša Repac: Da. 

Ivan Minić: Ali mnoge stvari nisu. Nađeš to nešto i onda je to to. 

Slaviša Repac: Da, nađeš taj huk. Nađeš bukvalno taj moment koji je. E to je, recimo, ono što se… To je to naglašavanje određenih stvari koje se čak mnogo radi u glasovnoj glumi i generalno u davanju glasova. Zašto? Mi komuniciramo celim svojim telom. Ti kada pričaš, recimo, vidiš mene sve mašem rukama i tako dalje. Lud čovek. Lud čovek. Da, ali, znači, šta je stvar? Velika većina glumaca imaju fenomenalnu fizičku radnju. Imaju fenomenalnu govornu radnju. Ali govorna radnja, kada te neko vidi, versus govorna radnja, kada to treba samo da snimi ova mala kapsulica ovde, su nebo i zemlja. Čućeš kod mnogih ljudi kada govore da im nestaje poslednje slovo u određenim rečima koje se završavaju samoglasnikom. Na primer, ako bih ja rekao “poslednje slovo”, ti si čuo mozgom da sam rekao slovo, u mozgom.

Ivan Minić: Da, ti iskompletirao. 

Slaviša Repac: Ali mikrofon nije čuo poslednje slovo. I to je to. Nema ovo. Nema, bukvalno, odsekao si kraj reči. Velika većina, opet, znači, ovo nije kritika da ja upirem prstom u glumce i ne znam šta rade. Ne. Ljudima se na to masovno ne skreće pažnja. Znači, imaš ljude, generalno, to recimo kod spikera je mnogo drugačije. Kod spikera kod kojih je neophodno da se svako slovo čuje, da svako slovo bude precizno, da cela proizvodnja i tako dalje, da sve bude kako treba, da sve bude lepo i akcenti logički, akcija na sve. 

Ivan Minić: A Australija. 

Slaviša Repac: A Australija, da, tako je. Kontinent. Da. Znači, da sve te stvari budu složene, 

Ivan Minić: Naučiš kako treba i onda da ti pokvare. 

Slaviša Repac:  Da. Znači, i sada, podizanje tih nekih stvari u glasovnoj glumi mora da postoji. Mora da postoji čak i kod glasovnih glumaca koji, znači, kada ti uđeš u kabinu, ti nisi… opet ono, ti sediš ovako i onda sad imaš raznorazne emocije i ti te emocije prikazuješ ovako. Ne. Zapravo, ti imaš fizičku radnju koju mikrofon ne vidi, ali zahvaljujući toj fizičkoj radnji, tvoja govorna radnja izlazi bolje. Jer znaš, ako kažeš: mislim da su otišli na onu stranu, versus mislim da su otišli na onu stranu. Samo zato što si uradio ovo i radiš ovo sa očima, ti ćeš drugačije izgovoriti. 

Ivan Minić: Ne, mislim, gde god ti treba glasovno da dočaraš nešto. Mislim, moj večiti gost, jer nikada nećemo ispričati celu priču, Srđan Erceg prenosi taj MotoGP i ja sam imao prilike i privilegije da sedim sa njim u kabini i na Sport klubu, i da sedim sa njim u kabini iznad startno-ciljnog pravca na MotoGP u Kataloniji, gde, Srđan, ti imaš nekih svojih, recimo, osam kvadrata u tim kabinama koje su zaista velike. Ja sam bio i na mestima gde ti je to pola metra širine i šta uradiš. Srđan skače, Srđan trči, Srđan je lud, i ti to sve zapravo, ako slušaš, možeš da čuješ. Jer to što se dešava je spektakl i on ne može da ga opiše ravnim glasom. Iako neki ljudi mogu, Srđan nije taj lik. Ja kažem, ta vrsta emocije, ta vrsta energije je zarazna i ti se zaljubiš u nešto što ti inače nije toliko zanimljivo. Ne možeš da ignorišeš to što on radi. Ali, kao, na mnogo mesta to nije tako. Kao što, mi smo bili mali, mi nismo bili baš najmudriji i tako dalje. Onda tako učiš o životu i svi glumci moraju da budu lepi. Pa ne moraju, zato što ne moraju svi glumci u filmu, svi likovi u filmu nisu lepi. Znaš, kao upisuješ klasu, sve lepi ljudi. Pa nije poenta da svi budu lepi, da svi budu isti. Zato što, ono, više ne moraš da imaš 60 agenata Smita, nego uzmeš jednog i iskopiraš to kad ti treba. Trebaju ti različiti ljudi, trebaju ti različiti profili, trebaju ti različite stvari. Znaš, meni, recimo, dugo nisam naleteo na nešto od recimo, ne znam, Pere Kralja, Miloša Žutića. Nisam naleteo na te neke naše glumce koji su bili toliko, ono, da kažeš, distinktivni. Nema među mlađima to. Ali za neke stvari, danas, a mislim sad već ima mnogo godina, kad čujem Voju Brajovića, evo, matori, i on je doneo i obrve, i sve je doneo.

Slaviša Repac:  Da. 

Ivan Minić: I on je, prvo, on je drug Tihi, prvo je osnovno, je l’ tako? A drugo, on, ako je neurotičan, on je potpuno drugačije neurotičan od svih ostalih ljudi na svetu. On, ako je smiren, on je najsmireniji na svetu i on je takav da ti kad ga čuješ, ti se smiriš. 

Slaviša Repac: Da. Da. 

Ivan Minić: Znači, to su neke potpuno neverovatne stvari. I onda kada njega ima onaj klip kod Ivana Ivanovića, kod pokojnog Žarka Lauševića, koji je to, taj format koji ne može da stane ni u jednu dimenziju, već i od glume i od svega. Kad prepričava sa snimanja, da li turneje ili čega već, kad prepričava, kako Voja kaže: “A da li si ti alergičan na pčele?” “Pa ne znam.” “Ja ću samo da ti napravim jedan mali prorez ovde.” Ja tačno, ja čujem, prvo, ja sam to pustio 300 puta. Kad mi je teško, ja pustim to ponovo. 

Slaviša Repac: Da. 

Ivan Minić: Ja vidim sve, ja čujem i vidim sve, ali to je zato što je on takav. Da. I to je ono potpuno, potpuno predivno i neverovatno. I neverovatno.

Slaviša Repac:  Jedan ti čuje Voju koju obožavaš, jedan Laušević koji interpretira Voju, tako da ti potpuno znaš da je to Voja i to je kao: Bože. Da. 

Ivan Minić: Znaš, mora da bude, mora da bude fantastična intonacija, ali mora da bude i rečenica koju ja vidim da ovaj, znači, jaka je… Bukvalno. Znači, mali prorez ovde. Mali prorez. Potpuno smiren, ono, čovek se pretvara u čovečju tabletu. Znači, šta si ti ne… Da. Mali prorez. 

ZA KOGA JE GLASOVNA OBUKA?

Ivan Minić: Anyway. 

Slaviša Repac: Da, uvek. 

Ivan Minić: U svakom slučaju, za sam kraj hoću da te pitam vezano za taj moment rada sa drugim ljudima. Znam i neke ljude koji su imali prilike sa tobom da rade. Pričali smo malo i o tome. I meni je na neki način interesantno. Ne zato što želim da se bavim time, nego prosto ono, hoću ja da naučim zbog sebe malo bolje da upravljam time nekakvim aparatom. Mislim, voleo bih ja da naučim da pevam, ali to  nije realno da se desi, a ovo bi možda i moglo. Ne, ne, ja mnogo lepo pevam, samo me je teško slušati. Ali, ovaj, voleo bih da probamo da oslikamo, jer dao si neke primere, osvetlio si jedan mali fragmentić toga, ali ko ima smisla da se javi, sa kojim očekivanjima ima smisla da se javi. Ima različitih motivacija, sve to u redu, ali, kao, ajde da probamo da oslikamo fotorobot ili fotorobote, ljudi koji, ono, koji će da se jave, imaće smisla za tebe, za njih, to što ćete provesti neko vreme u tome.

Slaviša Repac: Svako. Ovo je najjednostavniji odgovor. Svako ko želi da radi na sebi, ko želi da razvija svoj govorni aparat i svoj glas kao svoje najbitnije oruđe ili oružje, ako koristiš takve svrhe, treba da radi na svom glasu. Nebitno da li će goniti karijeru u voiceoverima, u glasovnoj glumi, u politici, u muzici, u besedništvu, u bilo čemu. Svako treba da ima sposobnost da svoju ideju ili, ukoliko treba, tuđu ideju, prenese jednom ili većem broju slušalaca. Da to uradi na što jasniji, što precizniji i što razumljiviji način. Znači, ako neko želi da se bavi glasovnom glumom i želi da se razvija kao glasovni glumac, doći će kod mene ili već kod koga god želi na časove gde će da uči kako da diše, gde će da uči kako da stvara likove, gde će da uči kako da razvija likove, gde će da uči o odnosu između različitih likova, između likova i njihove okoline itd. i tako bliže. Gde će da uči, ukoliko je gluma na engleskom jeziku, gde će da uči karakteristike govora engleskog jezika. Ukoliko je gluma na srpskom jeziku, gde će da uči karakteristike govora srpskog jezika. Jer su to dve različite stvari koje imaju određeni broj preklapanja, ali kada se vežbaju, nikad se ne vežba jedno da bi se uvežbalo drugo. 

Ivan Minić: Ja, mora se prešaltujem. 

Slaviša Repac: Ja, mora se klik. Ko želi da se bavi voiceoverima, opet, doći će da nauči kako da koristi dijafragmu pravilno, kako da koristi govorni aparat pravilno. Neće morati da uči o razvoju likova, neće morati da uči o onome, moraće samo da uči o adekvatnom prenošenju određene emocije za određenu namenu. Da li je to korporativno predstavljanje, da li je to reklama, da li je to i to kakva je reklama, da li je reklama za skupi luksuzni auto ili je reklama za kremastu poslasticu. Sve ima svoj metod. I, opet, da se vratim na ono, i ako ne želiš da ti to bude posao, ali želiš da ovladaš svojim glasom zato što često radiš sa ljudima, da bi ti ljudi jasnije čuli, da bi ti ljudi bolje razumeli, korisno je da ovladaš svojim govornim aparatom. Iz prostog razloga što niko od nas nije učen kako to da radi, nego smo kao deca samo imitirali ljude koji imaju govorne mane. Nemaju govornu manu zato što imaju fizičku prepreku, nego imaju govornu manu zato što nisu adekvatno iskopirali ono što su videli. Ja sam imao govornu manu sa slovom “s”, sam govorio “f”, dok mi moja majka nije uzela jedan dan, bukvalno za jedan dan. “Sine, ajde da ti rešimo to ‘s’. Hajde. Tamo-vamo, vidiš, znači, ajde reci mi ‘se’.” Ja kažem “fe”. “E sada, uvuci jezik, ajde probaj sada to isto.” I onda, znaš, trebalo je vremena da skapiram gde šta stoji. I kada sam skapirao, ja recimo sada imam situacije da postoji taj neki proces koji se zove DSR, kada radiš obradu audio materijala, da se smanji snaga slova “s”. I da meni audio inženjer koji me snima u kabini kaže: “Jao čoveče, što je meni čudno, kao, ja nešto tamo sam uradio i meni odjednom tup glas tvoj, kao, do tada je sve bilo super, kao slušam te u kabini, super si snimio i kako sam propustio kroz proces, kada imam vidim nešto ti tu glas.” I kao ja pogledam šta, kako, kad ono: “Čoveče, ja tebi ne moram da stavljam DSR.” 

Ivan Minić: “Nestalo, sa, nestalo skroz.” 

Slaviša Repac: Nestalo, da, ovaj, tako da ovaj, dotle me majka dobro naučila ‘s’, ovaj, i prosto, znaš ono, postoji tehnika, pazi, logopedi se time bave.” I sad, recimo, čuo sam priču da postoje neka privatna obdaništa i vrtići gde logopedi rade sa decom govore. Ja mislim da je to fenomenalno, jer to će stvoriti generacije ljudi koji umeju ono, pravilno da govore u fullu. Znači ono, maksimalno, pravilno da koriste ovaj aparat. Znaš ono, mislim, to je kao možeš da i potrčiš za busom. Ali da li možeš da budeš sprinter, da li možeš da budeš maratonac, da li možeš, na primer, mogu ja da skočim, da preskočim baru. Ali da li mogu da se bavim skokom udalj, da li mogu da se bavim skokom uvis? U teoriji svi možemo, koji imamo fizičku sposobnost za to, koji imamo aparat za to. Znaš, trčanje bez nogu je malo teža stvar, je l’ da? Ali, ako si, ono, odavde do ovde, ako imaš sve što imaju, ono, drugi ljudi, i ako ti sve radi kako treba da radi, ne postoji nikakva prepreka da se baviš.

Ivan Minić: Osim voljnog momenta i vežbe. –

Slaviša Repac: Tako je. Samo vežba. 

Ivan Minić: Vidiš, to je ono, to što ti kažeš, nećeš ti nikad naučiti da budeš Usain Bolt da bi bio Usain Bolt. On se rodiš i onda beskonačno da vežbaš, više nego bilo ko drugi. 

Slaviša Repac: Da. 

Ivan Minić: Poenta jeste da kad treba da potrčiš, ne polomiš nešto, ne povrediš se, ne povrediš nekog drugog. Da si u stanju da, ono, tehnički ispravno uradiš jednu od hiljadu stvari koje te čine ljudskim bićem funkcionalnim članom društva. 

Slaviša Repac:  Tako je. 

Ivan Minić: I jeste taj moment, ono, i… i u javnom nastupu i u svemu tome, znaš, važnost pauza. Ok, ovo je spontani razgovor gde ćemo napraviti nekad pauze i dok tražimo misao. Javni nastup nije spontan. 

Slaviša Repac: Da. 

Ivan Minić:  Može biti, ali u suštini nije pripremljen, što znači da ti pozicioniraš pauze tamo gde su one sredstvo da nešto uradiš, što može da bude sjajno, može da bude katastrofalno, a može da bude i negde između gde je potpuno neutralno i ne ostavi nikakav utisak. – Što ja kažem, vidi, ima ko voli, vanila je lepa. Ali je straćatela, keva. 

Slaviša Repac: Da. 

Ivan Minić: To mi je, neki tamo Italijan rekao

Slaviša Repac: Dobro to, nego dajte ovu čokoladu, da prošaramo.

Ivan Minić: E pa dobro, ispričali smo. Znači, sad, biće nakon svega ovoga svima jasno da si ti bio ovde, blesav čovek, potpuno, znači radio sve što je radio i tekst će da radi. Mogu samo da ti kažem da mi je jako drago što si bio i da mi je jako drago što si kao mator čovek došao do toga da radiš ono što te beskrajno radovalo, kad nisi bio toliki baš koliki si sad, nego si nešto malo manji bio.

Slaviša Repac: Malo nijansu manji. Tebi veliko hvala na pozivu, stvarno se osećam vrlo privilegovano što sam došao ovde. I da, što se ovoga tiče, ono, nikad nije kasno za neke svoje snove i nikad nije kasno da makar pokušaš da ono što želiš i voliš da ti to bude glavna stvar u životu. 

Ivan Minić: I to je proces do koga, ono, treba da prođeš i dođeš, ali kreni u tom smeru. I kao, znaš, kad sam pričao sa ljudima koji se bave stok fotografijama, što je jedan ono posebno neobičan aspekt toga svega gde ti glumiš, lažeš nešto, njihov najveći problem u Srbiji je da nema starijih modela. Na svim fotkama imaš istih deset ljudi. Aleksandra i Marinko su na svim stok fotkama zato što su lepi, uredni, stariji ljudi i to je to. Jednostavno, nemaš. Prvo, naši ljudi često ne vode računa, a drugo, uopšte im ne pada na pamet nešto tako. A to je sastavni deo života. Stok oponaša život. Stok opisuje situacije koje su životne. Tako isto, možeš ti da glumiš i baku i deku, ali mogu i baka i deka da budu baka i deka i u igri i u seriji i u bilo čemu. I možda je bolje da budu oni. Jer svako ima neko svoje mesto. Ti imaš i ove razne s rogovima, s ovim svojim, što možeš da glumiš, to možda ne treba da glume baka i deka. To ćeš ti. Hvala ti što si bio. Hvala vama što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo interesantno. Svakako, jedna od veselijih epizoda u poslednje vreme i blesavijih, tako da nastavićemo sa tim trendom. Nećemo dozvoliti da imamo samo teške teme. Imali smo ih dosta u poslednje vreme. Hvala vama na svemu. Vidimo se ponovo naredne nedelje.