Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je Tihomir Bajić. Danas ga znamo kao investitora i konsultanta, savetnika raznih start-up kompanija koje planiraju da nastupe na tržištu Severne Amerike. A njegova lična priča je veoma interesantna. Iz Hrvatske, kao izbeglica preko Bosne i Srbije, stigao je do Kanade. Onda, posle studija tamo i odluke da ipak neće biti pravnik nego programer, došao je do Silicijumske doline, napravio neke veoma interesantne uspehe nekoliko puta u karijeri, napravio revolucije sa kompanijama koje vode u nekim industrijama, a onda ove godine odlučio da se sa suprugom i troje dece vrati u Srbiju i da oni ovde odrastaju i da on svoj posao nastavi da radi primarno ovde. Siguran sam da će vam biti interesantno, uživajte. 

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.

Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Tihomire, dobro mi došao. 

Tihomir Bajić: Hvala na pozivu, Ivane. 

Ivan Minić: Pre nekoliko meseci bio sam kod našeg zajedničkog prijatelja Nebojše i pričali smo o tome ko tu još postoji od interesantnih ljudi koji su relativno često u Srbiji, a čiju priču mogao da ispričam jer ono što mi je nekako važno kroz Pojačalo jeste da ne pričam samo priče kolega, IT-jevaca i svega toga, nego i ljudi koji su iz drugog, ali nekako se desilo da dosta priča budu te analogne, a da nema baš previše, da kažemo, digitalaca u tome, bar ne onoliko koliko bih voleo, i ti si bio jedno od prvih imena i vrlo brzo nakon toga nas je Nebojša spojio zbog nekog projekta na kojem je trebalo da radimo i tad si mi rekao da si se vratio ovde, što znači da si došao da živiš ovde sa porodicom, što znači da si dostupniji nego većina njih, tako da konačno smo se organizovali da dođeš u goste i da se malo ispričamo i dobro mi došao. 

Tihomir Bajić: Hvala tebi na pozivu, baš se radujem. Mislim da se obližavamo neke 290-300 epizoda Pojačala, tako da si probao sve što je valjalo, ja sam ostao za kraj. 

Ivan Minić: Nemoj tako, ostalo je još mnogo dobrih gostiju. Ja se stvarno trudim da balansiram. Ne mogu naravno uvek to da uradim, ali trudim se da balansiram i da šaram sa temama i gostima i da s vremena na vreme pokrenem i neke možda društvene teme koje su mi važne, a koje nisu dovoljno izražene, a opet i s vremena na vreme da pričamo o nečemu što možda predstavlja neku vrstu budućnosti za nas ovde i za svet, i zato su mi negde važni i digitalci. Ja imam taj neformalni serijal sa dinosaurusima, gde pozivam drugare koji su bili tu pre 30 i kusur godina kad smo počinjali sve ovo i oni pričaju kako se suštinski u Srbiji gradilo to digitalno igralište na kome smo se igrali, ali retko pričamo ove aktuelne priče i jako mi je važno da si danas tu i da možemo da pričamo o tome. Pričaćemo standardno, kako inače ide u Pojačalu, ali za početak bih voleo samo da napraviš jedan trenutni presek čime se ti sada baviš? 

Tihomir Bajić: Ovog leta sam se vratio za Srbiju, odnosno preselio za Srbiju sa familijom, sa troje dece i suprugom, tako da sam eto Beograđanin, tim se bavim, snalaženjem u Beogradu, tu smo se selili. Što se tiče posla, trenutno sam generalni partner, suosnivač jednog od prvih srpskih VC fondova koji se zove Fifth Core Ventures, na tome radim punom parom, puno radno vreme, dosta radim advajzorija, savetodavno pristupam s nekim određenim startapima i takođe imam niz, ajde da kažemo, neprofitnih organizacija koje sam pokrenuo ili u kojima učestvujem, što u dijaspori, što ovde na terenu, koje se većinom bave IT preduzetništvom ili vraćanjem, umrežavanjem naše dijaspore i vraćanjem te dijaspore u maticu. 

SERBIAN ENTREPRENEURS 

Ivan Minić: Zapravo, prvi put da sam ja malo više čuo o tebi jeste bilo pre nekoliko godina, malo pre COVID-a čini mi se, kada je počela prvi put da se razvija aktivnije priča o Serbian Entrepreneurs. Šta je to? 

Tihomir Bajić: Serbian Entrepreneurs je počela kao jedna jednostavna ideja, koja je meni bila nužna, neophodna za moje neko obitavanje i snalaženje u San Francisku. Celi život ja se šalim da sam završio u izbegličkoj koloni, dosta se selim i našao sam se u San Francisku tamo 2010. na 2011. i pošto sam radio sa dosta ljudi širom sveta, primetio sam da različite nacije — Kanađani, Izraelci, Irci, Australijanci — imaju svoje preduzetničke zajednice u San Francisku i jedni drugima svesrdno pomažu i pomogli su i meni, pošto sam ja i počasni Australijanac, imam i kanadsko državljanstvo i sve to, pošto sam radio startape u tim zemljama, i to mi je bilo jako fascinantno da postoje ljudi koji mi pomažu po nekoj nacionalnoj osnovi, po nekoj, znaš ono, kao “čekaj, ne pljuješ me zato što sam tvoj, nego mi pomažeš”. Zamisli taj koncept da te neko ne grdi što si njegov, nego baš ti ono ide. 

Ivan Minić: Budalaština.

Tihomir Bajić:  Da. Strašno, šta su mi napravili u životu. I nakon par godina u San Francisku, koji znaš, proguta te na neki način, postao sam otac, u međuvremenu su sva troje dece rođena u San Francisku, i javlja mi se taj neki trenutak gde počnem da razmišljam o zajednici, o tome šta gradim, eventualno u nekom dužem vremenskom periodu za svoju decu, ali takođe, da budem iskren, čak i na neki način sebično, karijerno. Imam sve ove preduzetnike, sve ove ljude različitih nacija koji mi pomažu i koji me smatraju svojim, a nemamo neku srpsku zajednicu. I 2013-14. počinjem da organizujem prve neke sastanke, ajde da kažemo, srpskih IT-jevaca, i 2015-16. shvatam da i ja prelazim iz programerskog, karijernog dela u full-time preduzetnički deo gde vodim startape, investiram u startape, i pokušavam da se okružim sa našim ljudima u Silicijumskoj dolini koji su najuspešniji u IT preduzetništvu. Tu kroz mrežu, kroz pristup, kroz druženje dolazim do prvih 15-ak ljudi i sredinom 2016. godine počinjemo da se formalno okupljamo i to nazivamo Serbian Entrepreneurs. Potom se vrlo brzo proširila vest da takva neka zajednica postoji, da se okuplja na mesečnom nivou, i počeli su ljudi da dolaze iz Srbije specifično na taj sastanak, iz Njujorka, Majamija, Toronta, i to poprima sve više formalizovan pristup koji iz početka je bio “ajde da se povežemo i jedni drugima pomognemo u San Francisku”, a onda vidimo da sve više i više ljudi iz ovih krajeva hoće da se preduzetnički ostvare u San Francisku i počinjemo njima da pomažemo. U jednom trenutku počinjemo da radimo na formalnim stvarima koje su bitne za startap ekosistem u dijaspori i ovde u matici, i tako se to deo po deo razvija. Pre COVID-a bili smo aktivni u deset gradova, okupljanja su imala od 20 do 50 ljudi u proseku, manje-više na mesečnom nivou, i to je baš tako bilo u tom jeku, pred pandemiju, ta neka vrsta buđenja IT preduzetničke zajednice u dijaspori. 

Ivan Minić: Sećam se toga i sećam se kako je to bilo. Znam, recimo, u Njujorku, London je bio aktivan, Berlin, znači baš ono, neka mesta koja iz ugla nas koji se bavimo tehnologijom jesu centar sveta. Svako od tih mesta je na svoj način nekakav centar sveta. Nije bilo toliko vezano za to gde nas ima mnogo. 

Tihomir Bajić: Tako je, nego baš tehnološki centri. 

KAD PORASTEM BIĆU

Ivan Minić: Dobro, doći ćemo do toga hronološki, ali ajde prvo da te vratim na početak i da krenemo, kako inače krećemo u Pojačalu, da krenemo sa mančmelo pitanjem: šta si hteo da budeš kad porasteš? 

Tihomir Bajić: Vrlo jednostavno, otac je bio pravnik, advokat, sudija i imam starijeg brata, šest godina starijeg, koji je studirao pravo, i ja sam u jednom trenutku, zapravo, to nije bilo ni pitanje. Jednostavno, tata je valjda u jednom trenutku rekao da bi on voleo da ima advokatsku firmu sa svojim sinovima i ja sam mislio, eto to ću da studiram i time ću da se bavim. Jednostavno, nikad nije postalo u mojoj glavi pitanje šta ću da budem kad porastem, odnosno kojim putem, nego sam doslovno mislio da ću završiti pravo i biti advokat. 

Ivan Minić: Kako je bilo tvoje okruženje, gde si odrastao? 

Tihomir Bajić: Rođen sam u Pakracu, u zapadnoj Slavoniji, današnjoj Hrvatskoj. Posle početka rata, koji je zapravo počeo u Pakracu, bilo je tu dosta seljenja, malo izbeglištva po Srbiji, Republici Srpskoj, pa povratak u Hrvatsku posle mirne reintegracije, gimnazija u Vukovaru. Trebalo je da završim gimnaziju u Vukovaru, onda je očeva pokojna sestra predložila da se preselim u Toronto da bih tamo studirao, tako da sam tih devedesetih, 2000. preselio u Toronto. Tako da sam tih devedesetih baš dosta selio, ali su to bili manji gradovi i sve je to bilo u nekom tom, do trenutka odlaska u Kanadu, ja sam duboko verovao da ću biti taj advokat što sam trebao da budem. 

Ivan Minić: Ti si par godina stariji od mene, ja se prilično dobro i vividno sećam rata i posle, naravno, bombardovanja i svega toga. Okej, ja sam bio ovde i nisam proživljavao te stvari na način na koji ste vi koji ste bili deo toga. Ja se samo sećam kolona i sećam se toga da je moja baka poznavala jednu porodicu koja je živela sa njom nekoliko godina dok se nisu snašli i napravili svoje domaćinstvo i sve ostalo. Mi smo generacija sa ovih ovde podneblja koja je duboko traumatizovana nizom stvari koje su se desile, stvari koje su nama postale normalne. Nekom normalnom nisu normalne. One su normalne možda u nekim zemljama koje mi sad nazivamo zemlje trećeg sveta, gde su građanski ratovi bili po Africi, po nekim možda zemljama Azije i sve ostalo. Ali mi smo centralna Evropa, centralno-istočna Evropa. Nijedna zemlja van našeg regiona nema tu vrstu sećanja, traume i svega ostalog. I nekako, mislim, posebno kad se to dešava u tim godinama, to su to stvari koje te obeleže na neki način i koje postave pred tebe nekakav možda malo drugačiji sistem razmišljanja i ciljeva i svega ostalog. Ti si, da kažem, u Kanadu otišao sa 18 godina, 17-18 godina. 

Tihomir Bajić: Samostalno, samostalno, da. 

Ivan Minić: Prvo, naravno, kako je izgledala ta promena? A drugo, šta je to najviše što si poneo iz te cele prethodne priče? 

Tihomir Bajić: Pa, ja nekad, pošto imam troje dece, a brat ima dvoje tinejdžera, nekako ja gledam to sad odrastanje današnje generacije koja su sad tinejdžeri i nekako pokušavam naravno sebe da se setim u tim godinama, što je naravno vrlo subjektivno. Ali ja kažem da, pored svega toga što sam preživeo, imao sam sreću da ne budem tinejdžer. To malo čudno zvuči, ali nisam imao te neke nedoumice šta ću da budem, kako će ovo, nego je doslovno bilo da smo na okupu, zdravi, dobro, često nije bilo para, bilo je često nedoumica šta će kasnije da bude. Jednostavno nije bilo te neke, valjda zato što su postala neka osnovna egzistencijalna pitanja koja su mi bila, ne samo meni nego i širem društvu, doslovno zadatost. Nije bilo vremena da se baviš nekim tinejdž-buntom ili drugim stvarima koje bi se u normalnom nekom, hajde da kažem, odrastanju same po sebi desile. Tako da sa tih sedamnaest na osamnaest godina, sa osamnaest godina sam imao prvi posao u Kanadi. Ja sam bio presrećan da radim, da mogu da zaradim, da kupim sebi kompjuter, da kupim sebi krevet. Krevet sam kupio od svoje druge plate. To su neke stvari koje su, znaš, za nas sa osamnaest godina, i onda kad pričam sa nekim svojim kolegama iz Kanade, sa ljudima sa kojima sam studirao, oni tu neku vrstu osećaja da su odrasle osobe i da se bave svojim stvarima nisu imali do puno kasnijeg trenutka u životu. I onda je to neki način, hajde da kažemo karijerno i porodično, oženio sam se relativno mlad za ove sadašnje pojmove, postao sam otac sa trideset godina, ali za sadašnje pojmove možda je to rano. Sa 25 sam se oženio. Meni je sve to nekako bilo posao, ženidba, porodica, kao u stilu, pa da, već sam zreo. Nije bilo onih pitanja, a šta ako ovo nije pravi trenutak, prava žena, prava karijera, ne znam ja gde ću da živim, gde ću da imam vikendicu. Toliko mi je bilo drago da mogu, da mi je dato, da mi je ponuđeno da radim, da zarađujem, da se nečim bavim. Jednostavno volim da kažem, eto to možda je nešto što sam poneo, što nisam proživeo te neke tinejdž godine i nisam imao to neko “šta ću da budem, čime ću da se bavim”, nego pre svega radio sam u fabrici u Kanadi, noćnu smenu, zarađivao pare da kupim sebi kompjuter, krevet i da imam dodatni džeparac dok sam na faksu, da radim nešto svoje. Nisam hteo od roditelja ništa, mislim, plaćali su oni gde smo živeli i sve, ali nisam hteo ništa dodatno od njih da uzimam. I ta neka vrsta ostvarenja, prividne samostalnosti već sa 18-19 godina, meni je bila fascinantna i drago mi je da se to tako desilo, relativno ranije nego većini drugih ljudi koji su odrasli u normalnim uslovima. Druga stvar je što ta sva neka iskustva iz mojih tinejdž godina, dok sam bio na ovim prostorima, te nekako pripreme te da zapravo ne rukovodiš ti svojim životom baš toliko u krajnjoj meri, dosta stvari ti se desi zato što su se desile. Jednostavno, to privikavanje na novu sredinu, na nove stvari, pošto smo se dosta selili, meni je selidba u Kanadu bila vrsta kulturnog šoka, ali nije mi bilo prvi put da se selim i da sam nov. Nekako ceo život sam navikao da budem doslovno izbeglica, odnosno da budem drugačiji od ostalih, da budem neka manjina koja se snalazi u zadatoj poziciji. Kada sam govorio o ovom prvom pitanju, kad sam došao u Kanadu i to snalaženje, taj kulturni šok, engleskim nisam baratao baš najbolje i trebalo je tu malo više snalaženja od najosnovnijih, najglupljih grešaka koje, mislim, svi emigranti prolaze prvih par godina. Radiš prvi put porez i platiš više za obradu poreza nego što ćeš imati povraćaj ili ćeš dugovati porez. Što je besmislica, ali ne znaš bolje, pa uradiš tako. Kasnije je smešno, ali tada ne znaš. Te stvari su bile izazov, naravno, svim emigrantima — jezička barijera, druga kultura. Dolaziš sa namerom da studiraš, da se izboriš za svoj životni put, a novo došao si i nemaš podršku sa strane. To mi je bilo interesantno jer, iako je moja uža porodica bila tu da me podrži, ipak sam bio predodređen da sam donosim odluke, što ima svoje pozitivne i negativne strane. Vrlo rano sam odlučio, e, sad ću da budem programer, što je… Nije pravnik. Nije pravnik, zato što su mi rekli da ne pričam dobro engleski i nema šanse sa osamnaest godina, gde se frljam izrazima i imam loš naglasak, da ću ikad nekog zastupati. Ja sam to prihvatio zdravo za gotovo, što je suludo, jer većina ljudi u Torontu, gde sam živeo, po cenzusu zapravo ne govori kod kuće engleski. Da mi je to neko rekao… Dakle, ja sam većina bio. Ja to nisam znao. 

Ivan Minić: Ima ljudi koji su slični meni? 

Tihomir Bajić: Da, ima ljudi koji su slični, a ja… Pa da, već kao, to je skroz logično, ali neko mi je to rekao kao komentar sa strane, verovatno toj osobi to je bio običan komentar, a meni je usmerilo život. To je ta stvar koju sam više puta u životu iskusio, a to je da nečija reč zapravo ti kroji život. Kada sam bio mali, tata je rekao da bi voleo da ima advokatsku firmu sa sinovima. Ja sam rekao da, da, biću pravnik, radiću sa tatom. Kad sam došao u Kanadu, neko mi je rekao: “Šališ se, sa takvim engleskim da budeš ozbiljan pravnik?” Ja sam to prihvatio zdravo za gotovo. Moj rođak Milan je baš tad diplomirao matematiku i bavio se programiranjem, i rekao mi je kako zarađuje 100.000 dolara godišnje. Meni je to bilo kao, ma šta je ovo, kakve su ovo priče? Nemoguće. Koliko nula, šta se tu piše? I ja sam tada odlučio. Jedna reč, kao: “Pa jel’ bi mogao?” “Kakav si u matematici?” Ja kažem: “Dobar.” “Kakve ocene imaš?” ja kažem, pa kao “Možeš ti to da uradiš.” Znači, opet, jedna reč mi je zatvorila vrata, a druga reč, koja verovatno je bila rečena, onako, sa strane. Sećam se i trenutka dok mi on pokazuje svoj kompjuter, na kome radi nešto za posao i kako on to radi, priča mi. Sećam se tog razgovora kao da je juče bio, i on kao: pa da, da, da, bez problema. Ako znaš dobru matematiku, nema problema. I on mi tu otvara celu moju karijeru, i to mi se desilo više puta u životu. Recimo, takođe se vrlo dobro sećam, to je momenat 2010. godine. Ja sam bio suosnivač u tom startapu, zadužen za inženjering. Mislio sam: to je to, time ću ja da se bavim, inženjeringom, softverom, ceo život. Imali smo neki, kao što se kaže, off-site u mom selu. Imali smo jedan sastanak interni, gde se cela kompanija okupila, prezentovali smo neke svoje ideje za razvoj kompanije i za te neke stvari. Ja sam, ono, na brzaka nešto sastavio i prezentovao, i sišao sa bine, i moj CEO, izvršni direktor, mi je prišao, povukao me za rukav sa strane i rekao da je fasciniran. Rekao je: jednog dana ćeš ti biti CEO jedne velike i bitne kompanije. Te rečenice se sećam i to mi je prvi put u životu da mi je neko, znači, ta reč predodredila život. Nikad mi nije to palo na pamet, nije bilo da ja budem CEO. I posle toga, ono, kao, pa da, čovek me je prepoznao. 

Ivan Minić: To je opcija, znaš? 

Tihomir Bajić: Da, opcija, da, otvoriti tu opciju. Isto da napravim svoj fond. Erik Ris mi je to jednom prilikom rekao: ti toliko pomažeš startapima, toliko to radiš, zašto nemaš svoj fond? I ja, ono, pa ne znam. To je doslovno bilo… 

Ivan Minić: Nije mi palo na pamet. 

Tihomir Bajić: Da, to je doslovno bilo posle našeg sastanka u Mark Andresenovom ofisu, u kancelariji. Mi izlazimo i tako, pričamo, radimo debrief, razgovaramo o tome šta se desilo, i ja govorim kako trebamo da pomažemo ovim startapima. On mi kaže: čekaj, zašto? To je bilo fenomenalno, zašto ti nemaš svoj fond? I ja, ono, kao: čekaj, stani, pa nisam ja ova ili ona, nemam ja te pare, nemam ja taj pedigre, nemam ja vestu sa Yale-a, Harvard Business School, a on kao: ne, ne, ne, možeš. Nekoliko puta mi se to u životu desilo da ti neko, ono, doslovno ti… I to je usmerilo moj život. I ja stvarno se trudim, ispred Serbian Entrepreneurs, ispred Tačke povratka, ispred tih nekoliko organizacija, da nastupam, da pokušam da saslušam ljude, kao što ti radiš sa Pojačalom, i da ih negde u jednom trenutku prepoznam i kažem im, eto, moje neko viđenje šta vi možete da uradite ili šta možete da postignete. Mislim da je to fascinantno, to da jednom rečju ili jednom rečenicom možete ljudima da otvorite ceo horizont. Zato mislim da su podcasti fascinantni, jer ovo je neki naš razgovor. Ne baš možda naš danas, ali verujem da je bilo puno ljudi koji su Pojačalo poslušali, koji su saslušali dobru reč i prepoznali se u tom razgovoru i rekli: a, to Ivan može ovo ili ovaj gost može ono, a mogao bih možda i ja. 

Ivan Minić: Vidi, meni je od početka jedna od nosećih misli u celoj priči bila: okej, hajde da pričamo ove priče, da bi ljudi koji pokušavaju nešto slično, razmišljaju o tome ili su već na tom putu, videli da nisu sami i da nisu jedini koji su kroz to prolazili. Da, postoje periodi kada je jako teško, postoje periodi kada nije, postoje periodi kada slaviš, pa onda posle toga bude teško, ali sve je to sastavni deo te priče koja je retko kad baš jednostavna, linearna i uvek na gore. Retko kad je to tako. 

Tihomir Bajić: Ili u tom originalnom, prvobitnom pravcu, i retko je tako, da. 

STUDIJE I ŽIVOT U KANADI

Ivan Minić: Dobro, Kanada. Ti si došao u trenutku kada se dešava velika životna odluka i velika životna promena. Postaješ čovek, odlučuješ se za neke studije koje mogu, ne moraju, ali verovatno će ti na neki način trasirati život. Ostatak tvoje porodice dolazi u drugim životnim fazama. Kako izgleda adaptacija na Kanadu? Jer mi sad opet pričamo i o tome da vi dolazite u Kanadu u kojoj je već 5-6 godina određeni broj ljudi odavde. Znači, imaš ipak nekog svog koga možeš ponešto i da pitaš, ko može nešto da ti pomogne, i više nije ona situacija gde si ti u Kanadi, a tamo gde si živeo i gde ti je porodični dom, je trenutno rat. 

Tihomir Bajić: Da, da. Jako je to zanimljivo. Tih godina ranije, ’90-ih i krajem ’90-ih, kad sam ja otišao od 1990. do 2000. za Kanadu, imali ste tu i talase naših ljudi koji su odlazili za Kanadu, za Australiju. I to lično snalaženje tih prvih par godina, i pričao sam sa… Toronto je imigrantski grad, tako da sam pričao sa imigrantima manje-više svih zemalja što možete da zamislite. To snalaženje je baš zanimljivo, baš ono životni put i to te odredi. Meni je u nekom trenutku bilo: pa jednom sam se snašao u potpuno stranoj zemlji, sa potpuno stranim jezikom, posle toga znam da mogu, bez obzira na to koliko sam se dobro snašao ili nisam. A šta sad? Idemo za San Francisko, idemo za ovo, idemo za ono. Mislim da je to… Dosta ljudi koje znam to prebrodi, to snalaženje, i u stilu su: nemoj više nikada me dirati. Znaš, ono, ovo mi je bilo toliko teško i mukotrpno, i svima te, otprilike, prve tri godine su za zaborav u većini slučajeva. Dosta se tu ljudi opeče na neke stvari, bez obzira koliko su dobronamerni saveti, koliko imali neku podršku zajednice, što je jako bitno u svakom slučaju. Dosta je to od ličnog snalaženja i dosta ljudi, ono, kao: jednom sam se tako krupno iselio, jednom sam to tako radio i ne želim to da radim više. Onda imaš ljude poput mene, u stilu: pa jednom sam to prošao i preživeo sam, hajde, šta mi je sad problem da to možda uradim još jednom ili dva puta ili šta god. I trenutak odlaska, i to je mislim lični stav, to je doslovno odluka u svojoj glavi: hoću ponovo da se bavim time ili ne želim više nikad da prolazim kroz ovo i kraj priče. Takođe tih godina, a mislim da je sad situacija sve gore i gore, odnosno sve teža i teža za početak emigracije u Kanadu, odnosno Severnu Ameriku. Velika je razlika kad dolaziš kao neko ko će tamo da radi i da zaradi bilo kakav posao, odnosno ono što ti je ponuđeno, ono što realno možeš da radiš bez znanja jezika, veza, neke diplome koja je priznata. Niz doktora, pravnika, tamo to nije priznato, ali tako, doneseš iz druge zemlje. 

Ivan Minić: To je jedan interesantan element u celoj priči, znači tvoj otac je čovek od karijere, vrlo cenjen u društvu, i dolazi tamo gde s tim u principu ne može bog zna šta. 

Tihomir Bajić: Ne može ništa, apsolutno ništa, plus ne zna ni jezik. Na kraju je završio koledž, ali se nikad nije bavio pripravničkim radom, karijerno, otišao je u penziju u tom trenutku. Dosta ljudi, mislim, moji roditelji su to napravili kao žrtvu pre svega zbog mene i mog brata, sa namerom da posle svih onih devedesetih i izgleda da neće biti bolje, živimo u Hrvatskoj, ali da sinovima priušte priliku. To je njihova lična žrtva koju ne mogu nikad da odužim, nego mogu svojoj deci i drugoj deci da pomognem, ono, pay forward, znaš, u tom fazonu. Znam dosta ljudi mojih godina sa roditeljima koji su dolazili u tim godinama, sa četrdeset, pedeset. Teško je u tom trenutku prilagoditi svoju karijeru na drugom govornom području, u drugoj državi. I onda dosta tih emigranata tih godina koji su dolazili, probali su se u različitim zanatskim poslovima ili putem snalaženja, i to je jedna varijanta emigrantskog puta. Druga je, koju sam ja imao priliku da prođem, odnosno sreću da prođem, a to je da završiš tamo školu u dogledno vreme, povežeš se sa dobrim ljudima, sa pravim ljudima i počneš karijeru u nekom trenutku kao lokalni, mada nisi, ali sa najboljom startnom pozicijom. To je ogromna razlika i kako vreme prolazi, tu startnu poziciju sve više prepoznajem. Imao sam sreće u tom trenutku, što zbog mojih godina, što zbog te odluke da studiram programiranje, a ne nešto što će se ispostaviti kao manje perspektivno. Mislim da dosta ljudi koji se odlučuju za emigraciju nisu svesni da tih prvih par godina, kada se snalaziš, ako nemaš tu polaznu tačku od koje gradiš život u inostranstvu, predodređen si da ideš drugom putanjom. To je jako zanimljivo. Poznajem vršnjake koji su završili u Kanadi, koji su otišli jednim karijernim putem, dok mi koji smo završili školu i integrisali se u taj lokalni sistem, napredovali smo kao Kanađani. Nekad je to čista okolnost, čista sreća, nekad je to izbor, ali što si stariji u životu i ideš sa nekom diplomom koju ne možeš da prebaciš, mislim da je to mnogo teže. Moje neko zapažanje je da to nije specifično samo za naše ljude, to je specifično za sve emigrante, a dosta ljudi nisu svesni toga. 

Ivan Minić: Imaš dosta primera, recimo iz Kanade i SAD, da oni koje znam, ljudi koji su odlazili u zrelijim godinama, recimo imali decu kao što sam ja imao tada, ili sedam ili deset godina, da su naravno lekari i inženjeri prolazili odlično. Lekari su imali neko prilagođavanje, ali su bili lekari, pa je to prilagođavanje išlo. Ovi inženjeri su manje-više bili plug and play, jer su oni obično znali engleski, i imali su dobar put u celoj toj priči. Dok kod ostalih znam dosta primera i sećam se jednog mesta pored Otave, malog naselja, gde su samo naši, i gde dobar deo te ekipe se nikada nije integrisao. Znači, oni potpuno žive kao enklava u okviru Kanade. Deca su se, koliko-toliko, zbog fakulteta, high schoola, integrisala, ali roditelji, oni su bukvalno napravili sopstveni support sistem, pomažu jedni drugima, ali nisu zaista u Kanadi. 

Tihomir Bajić: Ljudi se snalaze. Znam dosta primera ljudi koji su imali neku diplomu ili zanimanje, došli su tamo i sada voze kamion, rade pločice, šta god. Ako ostaneš u tom sistemu gde radiš sa našim ljudima, u zatvorenom krugu, onda ostaješ u tom zatvorenom krugu, i to ima svoje prednosti, ali ima i mana, jer nisi nikada zapravo integrisan u lokalno društvo. 

Ivan Minić: Plata ti je dosta niska. 

Tihomir Bajić: To ne znači da ne možeš imati super život i biti zadovoljan sa svojom porodicom i snalaženjem, ali nisi integrisan dubinski u društvo. Vidim to i kod drugih emigranata, recimo u građevinarstvu ima dosta Portugalaca u Torontu koji se bave određenim poslovima i doslovno pričaju na portugalskom, drže se zajedno, imaju svoj deo grada, i fascinantno je da su rođeni tamo, a pričaju portugalski, nisu integrisani u društvo. To je odlazak u emigraciju. Taj zaključak sam primenio i u San Francisku, i odatle je nastala saradnja Serbian Entrepreneurs, jer sam primetio da je bitno sa kim se okružiš u novoj sredini. Bitno je da se integrišeš što brže i dublje u taj lokalni sistem i društvo. Serbian Entrepreneurs i još par drugih inicijativa koje sam pokrenuo, kao organizovanje tehničkih konferencija, meet-upova. Organizovao sam preko 200-250 tehničkih meet-upova u San Francisku. Cilj je bio da se što bolje i dublje povežem sa lokalnim preduzetnicima i tehnologima, da me prihvate kao svog, a ne kao nekog ko je došao privremeno da radi. 

Ivan Minić: Kaži mi kakvo je bilo iskustvo studiranja u Kanadi? 

Tihomir Bajić: Fascinantno. U tom trenutku sam upisivao prvu godinu sa malim zakašnjenjem dok sam se tamo prebacio, dok je moja generacija ovde bila već na drugoj godini. To je tada još bilo pre Bolonje i tih reformi. Nisam studirao ovde, tako da ne mogu direktno iz svog iskustva da poredim, ali po onome što znam i vidim kod ljudi koje sam zapošljavao, koji su studirali ovde i tamo ili radili oboje, tamo je dosta drugačije. Studirao sam teoretsku matematiku, bilo je jako puno teorije i puno domaćih zadataka, vežbi, ali u kasnijim godinama, kada sam se prebacio na Industrial Engineering, bilo je nekoliko kurseva koji su bili doslovno primenjeni. I to u Kanadi postoji, dok ovde to baš i ne postoji. Mislim da je to glavna razlika, jedna od glavnih razlika, da imaš kurseve koje stvarno pokušavaju da ti predoče. Imali smo ljude iz industrije koji dolaze i drže neke časove, drže predavanja. Imaš kurseve, završne radove na kojima radiš, koji te koliko-toliko pokušavaju da ti približe šta se dešava u teoriji. 

Ivan Minić: Simuliraju na neki način, realno. 

Tihomir Bajić: Simuliraju, da. Nije to baš najidealnije, ali radi te simulacije. I ono što je velika razlika od toga što sam primetio ovde u Kanadi je da je mnogo mojih profesora na Univerzitetu Toronto podržavalo svoje studente i sami su pokretali svoje startape, što ovde, koliko sam primetio, je manje učestalo. 

Ivan Minić: Da, postoje primeri profesora koji imaju svoje firme, koji rade projekte, ali to je vrlo malo. 

Tihomir Bajić: Ali da su čisti startapi, da primenjuju neki svoj research, neko svoje istraživanje, svojih doktoranata ili svojih doktorskih studija, naravno, tamo je društvo, kapital, na nekom drugom nivou nego što je ovde, ali to su bili neki baš interesantni detalji. Bilo je dosta zahtevno, pogotovo ovi kursevi iz matematike, ali to je bila baš dobra podloga, dobar temelj. Ja sam imao tu čast, da kažem, da sam bio prva generacija sa mog fakulteta koja se izborila zapravo da radi godinu dana tokom studija i da se to prizna kao kurs, kao deo na diplomi. 

Ivan Minić: I da radi u struci. 

Tihomir Bajić: Da radi u struci. 

Ivan Minić: Zato što si radio svakako. 

Tihomir Bajić: Da, ja sam radio svakako, da radim u struci. To smo se nekoliko nas izborili i bili smo prva generacija koja je tu uspela. Sada je to standardna praksa, tako da na mojoj diplomi piše i to. Imam taj jedan, ovaj, nije procentualna ocena, nego zadovoljavajući, ali prošao. Imao sam tu godinu rada u praksi gde sam morao da neke stvari pokažem svojim profesorima. I taj rad u praksi i to sklapanje tog rada u praksi sa studijama mislim da je jako, jako, jako bitna stvar u ovakvom nekom primenjenom polju. A što bi moglo za marketing da bude? Moglo bi biti i za nekoliko stvari bi to moglo da se radi. 

Ivan Minić: Šta ti je bio taj posao? Gde si radio?  

PRVI OZBILJAN POSAO

Tihomir Bajić: To je bio moj prvi startup zapravo. To je moj, da kažem, prvi i posle intervju u životu. Da duše, možda, ajde, jedan od dva. Ono, što kažu, trbuhom za kruhom. Hteo sam, dosta sam radio sa strane neke tutorske poslove iz matematike, radio par sajtova nekim ljudima i hteo sam, kažem, izborili smo se za to pravo da nam se prizna, da nam se doslovno zamrznu studije i da godinu dana radimo i da nam se to prizna za nastavak studija. I prva kompanija u kojoj sam intervjuisao, bio sam njihov treći izbor, ali ova prva dva konkurenta su prihvatila neke druge poslove, druge ponude, i ova gospođa iz HR-a, što me je nazvala, to još nije bilo mobilnih telefona, nego mi je ostavila poruku i rekla javi se na ovaj broj telefona. Sećam se, ja na faksu tražim govornicu, tada su još bile govornice, 2002. godina, tražim govornicu, zovem gospođu iz HR-a. Kaže ona, eto, znate kako, vi ste nam bili treći na listi, nije baš optimalan meč. Ja mislim, ona meni… 

Ivan Minić: Da objasni, zašto nisi? 

Tihomir Bajić: Zašto nisam? Ja se već, dobro, nisam se, znaš, znam da nisam dobro uradio taj intervju, nisam bio spreman, nijedan intervju pre toga nisam imao, šta sad, znaš, ajde, ide život dalje. Ali rekoh, u sebi razmišljam, pa fino da me barem objasne, znaš, pitaću ja nju sad: a molim vas, šta se vama dopalo, a šta se vama nije dopalo? I mi tu pričamo, ulazimo u priču i pričamo petnaestak minuta, i ja držim telefon, samo da mi ne spusti slušalicu, znaš, dok mi je tu… 

Ivan Minić: Jer nikad je više neću čuti u životu. 

Tihomir Bajić: Pa nikad je više neću čuti u životu, i ovo mi prija da imam realno prvo iskustvo sa nekom kompanijom, znaš. I ona eto sve to priča, pa znate kako, eto, bili ste treći, ako vama nije ispod časti, manje-više tako je sročila rečenica, mi za vas imamo poziciju. I ja ono, čekaj, šta? 

Ivan Minić: Kako smo došli do ovoga? 

Tihomir Bajić: Kako, kada, kada? I kao ona, pa, hoćete prvo da završite ispite, pa onda kada vam odgovara posle tih ispita? I ja, ono, ja sam u fazonu bio: oću sad, ono, ne, kakvi ispiti, reći ću ja te ispite, pustiti ispite, a ona: ne, ne, ne, kao, po proceduri moramo. Ja rekoh, dobro, ispite završavam u petak, u ponedeljak počinjem da radim. Nisam ni pitao kolika plata, ništa. Ja, ono, bio sam, mislim, stažista, nisam imao sve najbolje plate. Ma, to je sve ispalo fenomenalno. I u toj kompaniji sam ostao šest godina. Ja se nisam vratio, onda sam pričao sam sa dekanom i dopustili su mi da završim studije vanredno, da polažem ispite i da kao sa tom svojom generacijom završim, tako da je to bilo baš ono, danju radim startup, noću radim zadatke iz matematike i programiranja da bih završio studije. Ta kompanija se zvala Workbrain. To je bilo od kraja 2002. do 2008. godine. 

Ivan Minić: U trenutku kad si ti počeo da radiš, je li već pukao dot-kom bum? 

Tihomir Bajić: Da, da, to sam propustio da kažem, zato što jedna od stvari, to je dakle 2002. godina, tako je, u decembru počeo sam da radim, počeo sam da radim u maju, znači, intervjui su bili decembar i januar, oni su mi saopštili svoju odluku februar na mart i čekao sam da završim te ispite da bih zadovoljio te uslove, da bih mogao da počnem da radim. Jedan od razloga zašto su mi savetovali da to ne radim je što je dotkom pukao. I ono kao, nemoj sad, ovo je krš godina, neće biti dobrih poslova, i ako dobiješ posao, verovatno neko će da te izrabljuje, ovo ono, meni je bilo u fazonu, treba mi posao, kakav dotkom, kakvi krahovi? Rekao, kod mene se država raspala tri puta. 

Ivan Minić: Ne znate vi šta je problem. 

Tihomir Bajić: Znaš, ono, kakvi krahovi, ili se plaća, plaća se, pa idem, znaš. Tako da je zapravo tajming bio super. Tajming je bio super jer sam ušao u industriju početkom, ajmo kažemo full time, početkom 2003. godine, što je bilo dovoljno odmah kada su se oni koji su potonuli u toj poplavi potonuli, a oni koji su izašli iz toga isplivali koliko-toliko, pa su onda imali otvoreno da se razvijaju, a ta kompanija u kojoj sam ja ušao ispostaviće se da je bila najbrže rastuća privatna softverska kompanija nekoliko godina za redom, ne mojom zaslugom, ali bio sam doslovno njihov prvi stažista. I onda znaš, ta plima dolazi i ti se doslovno boriš da tu isplivaš. Mislim, ja nisam znao da sastavim mejl profesionalno, znaš, početkom 2003. godine par yahoo-mejlova sam sastavio drugarima iz gimnazije dotad, znaš, i predavanje je, znaš, jednostavno to je još u toj fazi. Učiš sve, učiš kako se sastavlja poslovni mejl, učiš kako se radi prezentacija, učiš sve te neke stvari u tim godinama, a zapravo radiš u kompaniji koja jaše plimu. Mislim, što našom zaslugom, zaslugom rukovodstva te kompanije, tržišta, trenutka, svega toga, ali tih šest godina, ja mislim da sam imao pet promocija, pet ili šest promocija. Došao sam do trenutka gde sam bio arhitekta u šestoj godini na timu inženjera od 500 ljudi, ja sam bio ubedljivo najmlađi arhitekta, ali sam bio tu šest godina od samog početka, i, ovaj, da, jednostavno, fascinantna prilika. 

Ivan Minić: A šta ste radili od projekata? Šta je radila kompanija? 

Tihomir Bajić: Projekat na kojem sam ja radio manje-više sve to vreme bavio se stvaranjem rasporeda za retail kompanije. Radili smo za Walmart, za Target, za najveće retail kompanije na svetu, pravili smo raspored sati za radnike, za zaposlene. I znaš, ide neki Black Friday i ti trebaš na osnovu prethodna dva Black Friday-a u Targetu da predvidiš. Fascinantan problem, jako težak problem. Ja sam jedini na mom timu od pet koji nije imao PhD, doktorat. Ostali su, meni je bilo dosta škole, ja sam radio školu dopunski, znaš, bio sam na jednom fascinantnom timu, radili su tada vrlo napredne stvari, to će kasnije biti poznato kao distributed computing, mnogo stvari koje su sada široko prihvaćene, mi smo tada bili na samom začetku kada se to radilo. Tako da je to bilo fascinantno. Sećam se, u jednom trenutku letim, idem u Toys R Us, velika prodavnica igračaka, koja je tada imala prodavnice širom Severne Amerike, i ulazim u njihov data centar i ono, skeniraju ti oko kao u Mission Impossible, znaš, da uđeš tamo u prostoriju. I fascinantno je, znaš, onda tu stavljaš neki svoj program koji njima doslovno ruši te servere, ne radi, debuguješ nešto, znaš, tu u toj sobi koja ima negativni pritisak i ventilaciju, kosa ti leti, tada sam imao kosu, kosa ti leti, ti si tu na vetru, radiš, jer ne možeš da izneseš laptop, moraš da budeš tu, da live debuguješ na podacima. To su bila fascinantna iskustva, a kompanija koja je radila ispred svog vremena i koja je kasnije izrodila niz vrsnih preduzetnika u Torontu, zaradilo se mnogo, mnogo dobrih priča iz te kompanije. 

Ivan Minić: Da, ja se sećam, ona priča o tome kako je NFL-ov raspored, koji je isto relativno kompleksna stvar, dugi niz godina radila jedna porodica, muž i žena, i samo su oni znali kako to funkcioniše. Na primer, kada ti to mogu da isključe i da se samo desi. Kao, samo oni to rade, niko ne zna kako oni to rade, ali njih pitaš kad će šta da bude, oni donesu i kažu: “To vam je to.” Tako je, tako je. Kako je dalje tekla tvoja karijera? Šta je bio sledeći potez? Zašto si otišao i na šta si otišao? 

Tihomir Bajić: Znači, ulazim u tu kompaniju početkom 2003. godine, gde doslovno ja sam prve godinu-dve mislio da ću svaki dan dobiti otkaz. Bukvalno. Znači, ovde je možda poznata ona kompanija AMC, što imaju lanac bioskopa. To je bio jedan od prvih klijenata sa kojima sam radio. Ja sam napravio neku reviziju programa za part-time zaposlene gde su oni trebali da ostvare neke… nebitno… Uglavnom, ja sam napravio haos. Na nivou par miliona dolara greška. U jednoj nedelji sam zeznuo  par miliona dolara. I sećam se, u tom trenutku kompanija je možda imala stotinak ljudi. Ja sedim… Bili su cubicles, znaš. To je bilo to. Nije bio ovaj open space, nego ona klasika. Ja u svom cubicle-u radim dan i noć, a CTO ima otvorenu kancelariju, otvorio je vrata. I stiže meni, njemu i još par ljudi mejl od AMC-a u fazonu…

Ivan Minić: “Šta je ovo?“ 

Tihomir Bajić: Šta je ovo?” Naši advokati vam šalju ove penale. Znači ono, mejl koji je sastavljen od strane advokata, 10 PDF attachmenta, traže reparaciju, traže, znaš. I ja sam ono tada insistirao da me zovu Tihomir. U međuvremenu sam prešao na Tiho, pošto me familija zove Tiho i svima je lakše, ali tada sam insistirao da me zovu Tihomir. I CTO je otvorena kancelarija, otvorena su mu vrata. I samo se čuje, who the fuck is Timur? Znaš, ne zna ni da izgovori moje ime, ne zna ni šta je, ali šta, ko je ovo napravio? Ja sam ono upalio ono, ništa brate, daj da gasim kompjuter. Doslovno sam već krenuo ono, šta ću, zeznuo sam ono. Nazvao sam tatu kući, rekao sam, tata ja verovatno večeras duže ostajem na poslu, samo da znate, je li sve u redu, sine? Nije, ali skontajte da se pripremam za otkaz, znaš. I nakon pola sata vidim, idu oni mejlovi, lete, prepiska, vamo tamo. Ništa, ja se ustanem, uđem kod CTO, ušetam u kancelariju. Ja sam onaj sa mejla, koliko ste tražili, koliko ste se odrali, ja sam taj. On se izdere na mene, vamo tamo, imao je malo priče, šta si napravio, pa kako ti niko nije pokazao, pa kako ti je pustio, pa kako si uspeo, kako si imao pristup, a ja sve nešto ispod proveravao. Mislim, stvarno je bila greška. Snašao sam se. Ja sam se snašao, u tom nekom ovom snalaženju. Priznao sam sve, rekao, ja ne mogu da platim ovo, ne znam ni šta sam napisao. Kaže, ništa, radimo ti i ja ovaj vikend, kao do ponedeljka. Ovu nedelju smo im skršili, ali sledeću nedelju, bar da im ispeglamo, jer svake nedelje se radi taj raspored. I to je bilo fascinantno iskustvo. Doslovno, da se vratim na priču, plašio sam se, sa razlogom, da dobijem otkaz prvih par godina. Međutim, ne dolaze otkazi, dolaze promocije. Znaš, ono, kao, ovi su ludi, brate, ono, znaš. I u jednom trenutku dolaze novi vlasnici, kupuje se kompanija i moj šef i šef iznad njega dobijaju par promocija i mene vuku sa sobom takođe, u taj uži krug. I tu ostajem, kažem, tih šest godina, prošli smo i IPO, prošli smo i prodaju kompanije, prošli smo i platformu, bilo je fascinantnih tih šest godina, tih šest godina startapa, ja mislim da je to bar deset godina nekog drugog radnog iskustva, ako ne i petnaest godina. I u petoj godini u toj kompaniji sam se ženio, kupio stan, mislio sam, a, sad sam ja tu, završio sam sve stvari. Međutim, kako su se vlasnici kompanije promenili, ja saznam da prvobitni vlasnici su osnivači kompanije, šuška se po gradu, da oni nešto spremaju novo.  Ja sad ne znam šta spremaju, ni čime će da se bave, ali znam da su ovu prvu priču napravili, da mi je bilo fascinantno iskustvo. Ja doslovno šaljem mejl jednom od njih dvojice i ja kažem šta treba da se radi. Tu sam. I odem ono jedno, pivo dva, piva priču, oni kao, ti si nam osnovao startapa. Ja rekao, šta treba da se radi, ali treba, radiću, sve ću da radim. Moleraj. Moleraj, doslovno, uveo ono, znači ono, prvi IT, ono tamo, znači ono, sastavljao, tada se još ono Wi-Fi uvodio i to sve, znači ono, to s te godine. I ovaj, tako da sam izašao iz te kompanije, koja je u tom trenutku imala nekoliko promocija i stvarno nisam imao nikakav razlog da izlazim. Ta kompanija dan danas super posluje i super radi, imam dan danas drugare tamo koji su dvadeset i kusur godina u toj kompaniji, međutim, eto, hteo sam da budem, što kažu, od samog početka u jednoj novoj priči sa tim ljudima kojima sam, ne znam koliko sam im verovao direktno, ali sam pretpostavljao da šta god budu ponovo radili, da sve ovo iskustvo i sve ovo, bez obzira šta da se desi, biće nešto dobro, nešto će pametno da se isto da izradi. I tu je bilo i svašta, mi smo nekih šest meseci tu razmišljali uopšte da završimo, čime ćemo da se bavimo. Doslovno sedimo za stolom i pričamo šta bismo mogli da radimo. I tu pokrećemo jednu preteču kasnije, ti startapi danas, odnosno dve kompanije, danas imaju dve velike kompanije, jedna se zove Culture Amp, jedna se zove Lattice, koje rade, ajde da kažemo na moderan način, obuku, podršku zaposlenima u kompanijama. Jer mi smo videli u toj prethodnoj kompaniji, kad ulaziš u kompaniju, naglo rasteš, mi smo od 0 do 500 ljudi u tri godine, tu se svašta dešava. Koliko god da si organizovan, tu dosta dolazi do nekih propusta, promašaja, nesuglasica, i odlučili smo da napravimo softver koji pomaže kompanijama u brzom razvoju, u brzom rastu, da to koliko toliko vode dobro. Ispostavilo se da nam je prvi klijent Facebook, kad su imali sto ljudi, sto inženjera, i onda smo radili sa njima niz godina, onda smo došli do toga da, ne znam, Spotify, svi ti drugi klijenti, u tom trenutku LinkedIn, Living Social, znači od možda 5-6 najbrže rastućih softver kompanija u San Francisku mi smo imali u tom trenutku možda 4, recimo. I onda nas je kupio Salesforce, prešao sam tu da živim u San Francisko pre, pre nego što nas je Salesforce kupio, zato što su sve mušterije bile mahom IT kompanije iz doline. Ušao sam u tu zajednicu i nakon što nas je kupio Salesforce, meni je nekako bilo već deset godina sa istim ljudima, već sam prošao to kupovanje te jedne kompanije, i ne znam zašto, ali ja sam ono kao, neću ja tim da se bavim, dosta mi je velike kompanije, ja ću opet sad svoj startup, i sad mi se rađa ideja da, ne znam opet zašto, ali saznam da postoji neki jedan startup iz Australije koji vrlo fino radi, koji je profitabilan, ali nisu podizali nikakve investicije, i hoće da se probiju u Ameriku, i ja rekoh, a tim ću ja da se bavim. Ja imam startup iz Melburna, iz Australije, pomažem im u San Francisku da se snađu, tu sam CTO, kasnije ta kompanija izašla na berzu u Sidneju, tako da sam imao priliku, ja u tim godinama počinjem da radim consulting, savetovao sam startape u deset različitih zemalja, a svi sa ciljem da dođu u San Francisko, pošto je to, hajde kažemo, centar naše industrije. 

SARADNJA SA RIVALIMA?

Ivan Minić: Kada god pričam o tome, i o tome sam imao priliku da pričam sa ljudima koji su ovde napravili nešto, testirali ili napravili razvojni tim, obično kao outsourcing firme, pa želeli da prave product i sve ostalo, taj je trenutak kada ti treba zapravo da dođeš na neko jako tržište. Kada eksperimentišeš sa nekim tržištem koje je malo egzotičnije, jeftinije i sve ostalo, onda možeš da igraš, to je u redu. Ali ovde svaka greška je skupa, a i svaki dobar potez je pitanje da li se isplati, isto je jako skup. I vrlo je teško zapravo doći. Sad, ok, teško je i u Srbiji, mnogo, jer nama je taj novac često nezamisliv. 

Tihomir Bajić: Da, noć hotela u San Francisku, leđa San Francisko. 

Ivan Minić: E, ali kako je to bilo za Australijance? Pričamo opet o zemlji koja je laka, vrlo interesantna. 

Tihomir Bajić: Jeste, da, zašto Australijance? Zato što sam imao taj prethodni startap, počeli smo u Torontu i pomogao sam tom startapu na neki način da pređe iz Toronta u San Francisko. I mislio sam da imam neko iskustvo koje je relevantno. Znači, sa nekog manjeg tržišta, ciljaš, jel, iz ABA lige ideš u Evroligu ili iz Evrolige ideš u NBA ligu. Mislio sam da sam prevukao jedan tim, odnosno pomogao jednom timu da se snađe, da mogu to da uradim ponovo. Ispostavilo se da. Mislim, nisam samo ja bio zaslužan za to, naravno, ali nas troje koji smo bili C level executives. Vrlo je zanimljivo. Zato što, to iskustvo, mi imamo neke, kad dolaziš iz Srbije, nemaš isto govorno područje. Kultura je dosta drugačija, što lična društvena kultura, što poslovna kultura, tako da mi imamo još nekih dodatnih prepreka, ali nije ni mala stvar iz Australije ili iz Kanade da siđeš u San Francisko. Prvo su pravni problemi, osnivanja kompanije, pa druga je valuta, recimo, jel, pa prevođenje tih stvari, pa prevođenje ugovora za zaposlenje, pa gde ćeš držati IP. Ima dosta tih nekih stvari s kojima će se suočiti i srpski startap. Ja sam to ispekao sa kanadskim i sa australijskim startapima, tako da znam, nije sve isto, ali je slično. I jedna od najbitnijih stvari koje sam tu relativno rano naučio je, pored toga, moraš da imaš neki proizvod koji nešto radi, koji je dovoljno dobar, jel, da ti zakaže taj sastanak. Ali sve posle tog prvog sastanka je na neki način na CEO-u, odnosno na tim ljudima u izvršnom kadru, u menadžmentu, koji treba da pretvore taj sastanak u neki potencijalni poslovni sporazum. 

Ivan Minić: Šta je radila firma? 

Tihomir Bajić: Ova je iz Australije. Da, da. Ova firma iz Australije se bavila PDF produktivnošću. Znači, mi smo bili jedna od prvih kompanija koja, nakon što je PDF format postao open source, odnosno open format, koji je nastao u Adobiju, mi smo bili jedna od prvih kompanija koja je napravila svoj čitač za PDF-ove i svoj štampač za PDF-ove, na način da možeš sam da generišeš PDF-ove, i onda povrh toga radili smo dosta stvari koje su workflow povrh PDF-ova. I to je bilo jako zanimljivo, zato što onda shvataš da sad, znači, ha, radim u PDF-ovima, radim neki open community, moram da budem unutar tog open source sistema. Onda sam u jednom trenutku došao do toga da sedim na bordu za PDF asocijaciju, koja rukovodi daljim razvijanjem PDF formata. I shvatiš da zapravo to su te neke cake koje, kad dolaziš iz nekog okruženja inostranog, u taj novi centar, što pre trebaš da dođeš do tog trenutka da si ti zapravo in the inner circle, da si ti u tom užem krugu ljudi koji rukovode nečim, koji donose bitne odluke, i kako dođe do toga, to je, naravno, preduzetnički stav, preduzetnički pristup, ali nema tu sad svi istu tu prepreku. 

Ivan Minić: I sad, ta priča i generalno većina tih priča koje žele da funkcionišu na nekom višem nivou od, ono, SaaS prodaje koja je nekakav performance nešto, to je relationship sales. To je moment gde ti gradiš odnos sa drugom stranom da bi ti postao deo njihovog ekosistema. Jer oni imaju rešenje. Samo je pitanje da li hoće da menjaju za tvoje rešenje. I, naravno, to onda automatski znači da su vrlo retko ti ciklusi koji postoje u prodaji kratki. I vrlo retko je izvestan rezultat nakon prvog sastanka. 

Tihomir Bajić: Da, da, apsolutno. 

Ivan Minić: Znači, jednostavno ono što kažu, long con. Tako je, tako je, tako je. Kako je to prosto izgledalo? Kako drugačije je od svega što si do tad radio? 

Tihomir Bajić: Da, pa pazi, mislim sad. Ja već imam tu, već u tom trenutku počinjem da gradim karijeru u fazonu “Tiho se bavi stvarima kojima niko drugi neće da se bavi.” Znaš, u fazonu idemo da napravimo bolji softver za pravljenje rasporeda od tog trenutka kompanija koja prodaje dve milijarde dolara tog softvera na godišnjem nivou. To je prva priča. Druga priča je idemo da napravimo softver koji ne postoji za rukovođenje radnicima u brzorastućoj kompaniji. Imamo tu neke patente i to sve. Treća priča je Adobe poseduje u tom trenutku 98% PDF tržišta. Neka ekipica iz Australije kojoj smo pripojili par dev timova iz Sankt Peterburga, iz Rusije i Slovačke i jednog Srbina iz Kanade. Sad ćemo mi tu nešto da se… Znači, već sam u tom trenutku bio ono, pa da. 

Ivan Minić: Da, ali ima taj moment, naročito kad je Adobe prešao na subscription model, kad shvatiš da moraš da plaćaš prilično visoku pretplatu, da bi imao PDF writer. 

Tihomir Bajić: Tako je, mi smo u tom trenutku već bili na tržištu i iskoristili smo to. Ja sam prepoznao taj trenutak da uđem u kompaniju i kažem: “Aha, ovo je sada trenutak da zapravo postoji i druga opcija. Jednako kvalitetna, možda ne toliko skupa, brža.” 

Ivan Minić: I kao, šta su vam bolne tačke? Ajde da vam napravimo ono što Adobe nikad neće da vam napravi na klik, 

Tihomir Bajić: mi ćemo to da napravimo na klik. Nama je dovoljno tri procenta tržišta da budemo… 

Ivan Minić: Ludilo. 

Tihomir Bajić: Ludilo, zadovoljni, tada u tom trenutku 200 zaposlenih. Tako da sam već počeo da gradim karijeru na tim nekim, ajde da kažemo, stvarima koje drugi ljudi neće da rade. Dobro. I onda kad već počneš da gradiš karijeru i imaš to na svom rezimeu, i imaš neku vrstu uspeha, prelaziš u fazon gde više nije neuobičajeno da radim stvari koje mi drugi kažu: “Nemoj, lud si, to radiš,” ili kao: “To je nezamislivo, nećeš uspeti.” Ne, ne, ja sam taj koji te stvari radi. Kasnije, recimo, počinjem da radim sa berzom. Znaš, opet, ljudi su u fazonu: “Berza je starija od Amerike, šta ćeš ti tu da menjaš?” Ja kažem: “Ne, ja volim da se bavim tim stvarima.” I mislim da je to taj trenutak kada uđeš u priču i kažeš: “Aha, ok,” i podigneš telefon ili pošalješ mejl. Znači, postoji jedan čovek koji je napisao PDF format u Adobe-u, ’90-ih. Zna se ko je čovek. Ja mu nađem kontakt, info, “dobar dan, dobar dan, može ručak?” On je fasciniran time, znaš, on misli: “Ko je ovaj što misli da može da napravi nešto bolje od onoga što ja radim već 20 godina?” Postali smo drugari neko vreme, družili smo se i sve to. Ali to je uvek bio moj pristup. Moj pristup je bio: “Dobar dan, dobar dan, ja želim da se predstavim.” Mislim, tako je bilo i sa berzom: “Dobar dan.” Ja sam prva osoba koja je pod NDN pričala sa svim izvršnim direktorima svih berzi u Americi. Oni jedni sa drugima ne pričaju, su takmaci. Ja sam bio ono: “Dobar dan, dobar dan.” Oni su se svi smejali, kao: “Kakva si ti budala…” “Koliko para imate na računu, koliko ste podigli?” On mi kaže: “To je jedan dan moje infrastrukture. Naravno da ću sve da ti kažem. Nije problem, radićeš ti za mene.” Svi oni misle, znaš, u jednom trenutku, ako sam dovoljno dobar, pripojiću se njima, neću raditi neku drugu stvar. Mislim da je to ta neka iskrenost i taj pristup, gde razvijaš odnos sa ljudima koji su zapravo, na neki način, možda čak i tvoji direktni rivali. Ja sam uvek tim stvarima prilazio u smislu: “Možda danas jesmo rivali, ili možda ne, mislim, ne vodimo rat jedni protiv drugih gde može biti samo jedan pobednik.” Radimo nešto što je tehnologija, što je inovacija. Ako ja uspem i ti uspeš, društvo je profitiralo u celini. 

Ivan Minić: Ali čak i ako ogolimo sve i gledamo isključivo naš interes. 

Tihomir Bajić: Da, da, da. 

Ivan Minić: Ako nas dvoje uradimo nešto dobro, tržište koje je ukupno x, možemo povećati na 2x, biće dobro i jednima i drugima. 

Tihomir Bajić: Tako je, tako je. I mislim da je taj pristup nešto što sam uvek primenjivao u poslu. Kada se radi ta prva prezentacija ili kada pokucaš na vrata i imaš prvi sastanak, od tog prvog sastanka do realizacije bilo kakvog poslovnog ugovora, sporazuma, nekad prođu godine. Što je veća priča, što teža priča, veća je razlika između, ono, dogovora u vrednosti od nekoliko miliona dolara i onog u milijardama. 

Ivan Minić: Nekad se desi da taj sastanak za tri godine bude sa potpuno drugom osobom i sa potpuno drugom pričom. Vidi, ja sam zapamtio tebe, a video sam na LinkedInu da sad radiš nešto drugo. 

Tihomir Bajić: Tako je, tako je, tako je. To je kontakt sport. To je kontakt sport. I moraš tome da pristupaš s ozbiljnošću u životu. Ne dešava se sve u jednom ili dva koraka. To je pristup kog moraš da se držiš. Dosta rano u karijeri sam shvatio da većina ljudi, kada ih obeshrabre njihovi investitori ili izvršni direktori, ne dobija podršku da se bavi nečim godinama. I nisam to samo jednom napravio, nego niz puta tako radio tokom karijere. To je moj pristup. Idem u stvari, stvaram zajednicu, pozivam ljude u tu zajednicu, pomažem svima u toj zajednici da rade nešto pozitivno. Na kraju se ispostavi da uvek ima nešto pozitivno i za mene, direktno za posao. I to je neki pristup kojem ja generalno prilazim, dakle ne prodajem rešenje, ne prodajem evo moja alatka za vašu boljku, evo antibiotik za to što te muči, nego uvek holistički, da kažem, pristupam — ono šta vi radite, šta ja radim, gde postoji tu mesto, gde je tu prostor za saradnju. Naravno, bavio sam se ja i prodajom, ali ovo je pristup čisto preduzetništvu, gde dugoročno gledaš da, pogotovo kao neki mali igrač na tržištu ili novi igrač na tržištu, kako ćeš da izgradiš svoju reputaciju. Ovo je jedini način koji sam uspeo da radim konsistentno, a to je da se ubaciš direktno u centar te grupe i da kažeš, evo, dobar dan, dobar dan, ja ću sad raditi sa vama. Malo te ljudi s početka gledaju čudno, ali svi prepoznaju tu pozitivnu i iskrenu energiju i odatle se razvija veza i razgovor. 

Ivan Minić: Sećam se jednog momenta kad sam shvatio koji je veliki problem sa, da kažem, tim nekim našim outsourcing firmama koje su pokušale da se prebace na produkt. Pa je jedan deo malih firmi radio na produktu, pa su oni napravili tim oko toga koji bi se bavio sales-om i sve ostalo. I to je onaj standardni problem koji često imaju inženjeri, naročito oni koji nemaju iskustva. To je, naravno, da se zaljubiš u proizvod koji si napravio, i onda dođeš kod nekoga i ti njemu pričaš koliko je cool to što si ti napravio. To njega uopšte ne zanima. Jer, ako je iole investiran u svoj posao, njega samo to zanima. I njega zanima šta on ima od toga, odnosno “what’s in it for me”, a ne da sluša najbolju moguću i najlepšu moguću prezentaciju. I on će ti reći, e, stvarno je cool ovo, ali kakve to veze ima sa bilo čim što ja radim? I kao, to je jako početnička greška, ali nisu ljudi uopšte imuni na tu početničku grešku, i to nema veze ni sa pameti, ni sa bilo čim. Da. Dosta ljudi i dalje to greši. 

Tihomir Bajić: Jeste, jeste, jeste. I to nije samo, opet, slažem se sa svim što si rekao, samo da naglasim da to nije problem samo naših preduzetnika. To je tipični problem koji preduzetnici, pogotovo ovi, ajde da kažemo, tehnički potkovani, upadaju u tipičnu zamku. Ta, ono, zaljubljenost u svoje rešenje ili “ja kako sam tehnički dobro izveo ovo rešenje”. U vrlo, vrlo, vrlo, vrlo malom broju slučajeva, taj kvalitet tehničke izvedbe je zapravo bitan onoj osobi preko puta. 

Ivan Minić: Ako je isti takav, onda je bitan. 

Tihomir Bajić: Ako je isti takav ili je on korisnik te alatke, ima slučajeva da je jako bitan, ali u većini slučajeva nije bitan. Ta tehnička izvedba mora da zadovolji neke standarde, ali baš ih briga da im sad pričaš kako si to izveo ili kako imaš super tim u Nišu ili Vašingtonu. Totalno se slažem, i to, ali da naglasim da je to problem većine preduzetnika, pogotovo onih koji su tehnički potkovani. I postoji sad tu niz metodologija kako da se oslobodiš tog bajasa, kako da se oslobodiš te svoje zaljubljenosti. A na kraju krajeva, sve se zapravo svodi na to da trebaš da živiš kao tvoj krajnji korisnik, odnosno da se poistovetiš sa svojim krajnjim korisnikom i da potpuno shvatiš koji problem njima rešavaš, odnosno šta ti njima doprinosiš, pa onda to rešenje gradiš, a ne obrnuto, ono tehnologija koja nešto sad tu završava. 

Ivan Minić: Ja ću da vam kažem šta vama treba. Nikad nije prostora za to. 

Tihomir Bajić:  Sve to popraviš. Ono, znaš, ono, srpski majstor, pričali smo o tome, znaš, ono, znaš da je srpski majstor u pitanju, ili zidar, ili programer, ili šta god, kad ti ono dođe, pogleda te i kaže: “Ko je ovo radio, šta je ovo? Ništa ne valja, ne bih ja ovako, najbolje da se ovo ruši”, ili znaš, ono, kao: “Ovo će sad mnogo da te košta, znaš ti koliko je to posla.” Tako je, tako je. To je neka naša tipična boljka. Da. 

Ivan Minić: Kako je prošlo sa Australijancima? 

Tihomir Bajić: Pa to je bilo, ja, mislim, što više vremena prolazi od te cele priče, više sam zahvalan za tu celu priču, ali to je bila, ovaj, vrlo izazovna, vrlo, vrlo izazovna priča, zbog više razloga. U međuvremenu, ja postajem otac, druge stvari se dešavaju, imali smo baš stvari koje nisu za kameru, ajde da kažemo, u smislu odnosa unutar kompanije između zaposlenih, došlo je do dosta kriznih situacija koje su se desile, imali smo smrtnih slučajeva, baš je bilo, ono, vrlo izazovno, ne našom zaslugom, nego jednostavno takve su nam karte bile podeljene. Imali smo par puta priliku da prodamo kompaniju, odnosno izađemo iz te priče, međutim, odlučili smo da to ne uradimo, nego da nastavimo da guramo. I ispostaviće se, znaš, donosiš tu odluku, misliš, sad smo jaki, niko nas ne zaustavlja, i onda ti se desi smrtni slučaj na executive timu, desi ti se tragedija, osnovno tragedija, desi ti se tako par nekih stvari koje baš, CEO executive tima se razvede, svašta nešto se desilo. Sada ne idemo u te neke detalje, ali eto, to je neki sastavni deo života i onda vidiš da moraš da kombinuješ i životne događaje sa poslom. Na kraju je ta kompanija izašla na berzu u Australiji uspešno, i kasnije, prošle godine, private equity fond iz Australije ih je kupio, otkupio celu kompaniju. Znači, kompanija je uspešno poslovala niz godina, mnogo nekih lepih iskustava, radili smo mnogo zanimljivih stvari. I ispostaviće se u tom trenutku, recimo 2014. godine kad smo mi to radili, tada prilike. Moj kolega sa fakulteta, dvojica kolega sa faksa, nezavisno jedan od drugog, stvaraju kompanije koje, odnosno neke nove tehnologije, koje će se postaviti i biti vrlo bitne. Ja sam studirao sa, jedan od mojih kolega sa kojima sam studirao je Reynald Jean koji je suosnivač za kompaniju Databricks, koja je pomogla svima da otvore ovde u Beogradu. Jedan od prvih sastanaka, pošto smo mi bili u tom trenutku kompanija koja je radila predstavljanje PDF fajlova u trenutku kad ti taj fajl uploaduješ na cloud. U tom trenutku je bio Box, to Box. Znači, morali smo da imamo infrastrukturu koja nije na njihovim serverima i sa našeg sajta smo u jednom trenutku na dnevnom nivou par stotina hiljada novih korisnika onboardovali. Znači, baš je bio onaj vrlo zanimljiv softverski problem gde ti imaš mnogo novih korisnika koji ti bacaju raznorazne PDF fajlove u raznoraznim formatima koje ti onda pokušavaš da predstaviš online na webu. To je sad rešen problem zato što i u Google Chrome to imaš i sve te neke stvari. 

Ivan Minić: A u tom trenutku Chromium nema rešenja za to. 

Tihomir Bajić: U Chromiumu nema rešenja, a Chromium tek postaje. Znaš, ono, bilo je čak i pre Chromiuma. Ne postoje rešenja i mi se tim rešenjem bavimo. I onda, da bismo uspeli tehnološki da i to rešenje napravimo, mi smo u tom trenutku, 2013-2014, zapravo dosta napredni, da tako kažem, što se tiče tehnologije, infrastrukture i svega toga. Organizujem niz meet-upova gde predstavljamo ta svoja rešenja, umrežavamo se sa drugim ljudima i postoji sad tu niz ljudi koji dolaze na te meet-upove i predstavljaju svoja rešenja, uključujući Databricks. Bili smo, ja mislim, prvi enterprise Databricks korisnik kada su oni krenuli da naplaćuju svoju uslugu. Jedan od ljudi koji tu dolaze bio je Ilija, koji je kasnije osnivač OpenAI-a, moj kolega sa studija sa Univerziteta u Torontu. U tom trenutku predstavljaju RNN-ove, koji su preteča mašinskog učenja, iz kojih kasnije prerastaju sve te neke stvari. A zašto je to zanimljivo? Zato što ja u tom trenutku radim natural language processing, znači uploaduješ taj PDF, a ja pokušavam da izdvojim, radim osnovu, radim neke stvari, izbacujem, izvlačim tekst i radim to što sad GPT radi na hiljadu puta bolji način, naravno. Oni rade to, a ja pokušavam da uradim sinopsu tog dokumenta. Šta je tu zapravo, u čemu je dokument, šta se tu dešava. To je tada bilo vrlo… Ne znam, mislim da u tom trenutku bi… Mislim, nije radilo perfektno, daleko od toga da jeste, jel? Bila bi druga priča, ali je bilo vrlo zanimljivo da se bavimo takvim stvarima koje će kasnije, ispostaviće se, praviti određene temelje za distributed computing, mašinsko učenje, za trenutnu AI revoluciju u kojoj smo sada. Tako da mogu da kažem da sam video kako se temelji ove trenutne AI revolucije grade korak po korak.

TREĆA AMERIČKA BERZA

Ivan Minić: I onda Berza? 

Tihomir Bajić: Da, znači, iz tog australijskog iskustva hajde da kažemo dve stvari koje sam preneo dalje. Jedna je da ti životni trenuci će se desiti. Ne možeš na njih da utičeš, možda će i neki makro trenuci da se dese. Recimo, šta se nama desilo 2014. je zahlađenje odnosa između Amerike i Rusije, a mi imamo tim u Sankt Peterburgu. I sada imam šest meseci da taj tim ili totalno zatvorim, što ne želim da radim jer su perfektni programeri, ili da otvorimo kancelariju u Dublinu i prebacimo te ljude, ma ono, svašta nešto. Znači, desiće se nešto na šta ne možeš da utičeš, i kako se s tim izboriti kao preduzetnik, to je manje-više ono što je moglo da nam se desi i što nam se desilo. Druga stvar koju sam preneo iz te kompanije je da možeš da budeš u San Francisku, u epicentru najnovijih tehnologija, ako stvarno to želiš i imaš razlog da se time baviš. Nama je to nekako dalo osećaj da možemo da se izborimo sa svim tim nenadanim stvarima, a s druge strane, znamo tehnički i tehnološki, da bez obzira što nešto izgleda nezamislivo ili napredno, izborićemo se. Ne možda ja direktno, ali napraviću tim, sastaviću ljude, shvatićemo kako to da radimo. Erik je pisao o Long Term Stock Exchange-u u svojoj knjizi Lean Startup, to je manje-više poslednja stranica knjige, u kojoj on 2010-2011. godine priča o toj verziji. Ja sam bio jedan od ljudi koji su znali Erika i upoznali ga pre nego što je knjiga izdata, tako da se sećam te ideje, tipa negde je to on napomenuo. Knjiga je postala bestseller i dan-danas je u top 2-3 najprodavanije menadžment knjige širom sveta, 12-13 godina kasnije. Između 2011. i 2013-2014. Erik putuje širom sveta i čujemo se mailom ili porukama retko. Ponudio sam mu posao da radi sa mnom, a on je rekao, hvala ti, ali ja ću da se bavim ovom knjigom i napisaću knjigu. Ja sam mu rekao: “Erik, prijatelju, ništa od knjige, ajde da radiš sa mnom.” Ali sam mu rekao, ajde, u slučaju da propadne, ponuda je otvorena, jer volim da radim s tobom, ti si super lik. On mi to nikada nije zaboravio i ostali smo u polu kontaktu. 

Ivan Minić: “Kad propadneš kao pisac, javi se.” 

Tihomir Bajić: I ostali smo u tom polu kontaktu. Iz moje perspektive je bilo fascinantno, znaš, tih godina ne možeš da otvoriš ekran ili novine, a da se ne priča o nekoj transformaciji koju on radi. I ja to sve pratim. U međuvremenu, da mi se na neki način oduži što nije mogao da radi sa mnom, poslao mi je svog co-foundera, Markusa Goslinga, da radi sa mnom. Markus i ja radimo neko vreme zajedno, proda se nekoliko naših kompanija, i onda Markus i ja idemo na različite strane, ali želimo ponovo da radimo zajedno. Markus i Erik žele ponovo da rade zajedno. I onda se srećemo na pivu i kao, zašto ne bismo svi zajedno radili nešto? Erik je bio u fazonu: “Znaš šta, svaku ideju koju sam napisao u knjizi, neko je već izveo, neko je napravio firmu.” Znaš, ono, AB testing Mixpanel, znaš ono, svaku ideju u knjizi neko je napravio mega priču, ili ne jednu, nego nekoliko njih koje se time bave strukturalno, ali kaže, niko nije napravio novu berzu. I kaže, pričao sam sa ovima na berzi i niko to nije napravio. Znači, ja sad vraćam ono priču, ja sam taj lik koji kaže, a to niko ne radi, hoću ja. I mi doslovno na nekom pivu, pijemo pivu u San Francisku i ja kažem ono, daj, znaš, kao, tipa, zašto mi to ne bismo, znaš. Pa kao, da, naravno, znaš, kao. I to rekao u nekoj polu šali. I onda na jednoj novogodišnjoj žurci njegova supruga, moja supruga, se prišla s oduševljenjem kao, super je, šta Tihomir je rekao, rade zajedno. I onda je to tako nekako inertno, ovaj, se odigralo da mi spontano počnemo da pričamo o tome: e, čekaj, a kako se pravi berza? Mislim, nas trojica iz Silicon Valley, niko trenutka nije proveo u finansijama, ni na Wall Streetu. Ja kao, slušaj, u sledećih godinu dana istražujem, ono, night and weekend, znaš. Ja vodim ovu kompaniju koja, ono, ide ovako, gore, dole. A sa strane, da dam sebi oduška, čitam zapravo kako se postaje berza, šta je to berza, kako berza funkcioniše. Znači, prolazim kroz naj, najobičniji onaj, sećam se da sam kupio onaj Trading for Dummies, znaš, ono, kako ovo radi, šta se ovde dešava. Ovaj, i tako te 2015. počinjemo tim da, 2014. na 2015. To je bila novogodišnja žurka. 14. na 15. počinjemo tim da se bavimo. Krajem 2015. podižemo prve investicije, 2016. prelazim da se tim bavim full time. To je berza. U međuvremenu smo dobili licence. Ja sam vodio inženjering, softverski deo, i vodio sam deo koji je bio zadužen da dobijemo licencu od SEC-a i da onda po toj licenci napravimo berzu. Prvi koji su to tako napravili, svi ostali su zapravo već bili trading houses, već su se bavili kupoprodajom deonica. Mi smo bili prvi koji su doslovno rekli, kao, proći ćemo licencu, pa ćemo onda da napravimo po toj licenci, po tom pravilniku berzu. Tu berzu smo napravili, podigli, mi smo pored New York Stock Exchangea i pored Nasdaca, treća opcija za kompanije gde mogu da se izlistaju na američkom tržištu kapitala. To fino posluje, koje smo radili. Krajem prošle godine ja sam izašao iz toga full time i sad po prvi put nakon više od 20 godina nisam direktno zadužen za jedan startup, ali sad imam više njih sa kojima radim kao investitor. 

Ivan Minić: Kaži mi taj ulazak u svet finansija i, ono, berze, posebno ovde sada ljudima jako interesantan, ali do pre tri godine mi je bilo potpuno apstraktno. Skoro niko se nije bavio time, sad svi pričaju o tome kako bi to trebalo, ako ništa, S&P 500, pa da ti čuva vrednost novca i sve ostalo. Kod nas ne postoji kultura toga, to hoću da kažem, ne postoji nikakva tradicija u tom smislu. U većini Evrope postoji neka tradicija. Znači, na neki način se čuva vrednost novca, kod nas je to kupi šta. 

Tihomir Bajić: Pa kako će da postoji ta tradicija kad smo imali tolike ratove, devalvacije, promene ustava… brate. Stavi u beton i… 

Ivan Minić: Kako izgleda kada si ti alternativa mainstreamu na tom tržištu (berze)? 

Tihomir Bajić: Jao, suludo. Suludo. Znači… Evo, prvo ću da ispričam jednu anegdotu. Da vidiš koliko je to zapravo suludo. 

Ivan Minić: Zato te i pitam. 

Tihomir Bajić: Mi smo znali da je to suludo. Naš najveći investitor, po dobijanju licence, nam šalje e-mail: “Ja verovao nikad nisam da ćete vi da dobijete licencu.” Znači, tvoj najveći investitor to govori. To ti govori koliko je to suludo. I, by the way, ovo je jedan od najpoznatijih investitora na svetu. Jednostavno, bilo je kao: ako će iko ovo da uradi, to će ovaj tim. I u slučaju da nisam u pravu, staviću toliko para na ovu stvar da ako se desi, znaš ono, uplatiću na Kamalu, glasam za Trumpa, zato što u svakom slučaju biće mi dobro. U tom fazonu. Da, jednostavno toliko. Znači, naš najveći investitor, ljudi koji su dali najviše para i koji su nam isplatili najduži niz godina, nisu verovali. Kada smo izlistali kompaniju, to je takođe bilo ono kao neverica. Stvarno, to niko nije postigao. Stock exchange je postao pod drvetom. To je ta njihova fascinantna istorija. Na tom mestu gde je sada čuvena ona zgrada na Wall Streetu, bilo je drvo da se preprodavci tih akcija, future contracts, sve bavili time. To je nastanak stock exchangea, koja je doslovno stara koliko i Amerika. Kapitalizam je tu. I onda je Nasdaq došao pre nekih 40 plus godina, koji je bio prvi rival i dosta je tu bilo regulativnih problema, lobiranja, na kraju se u Kongresu SAD napravio novi sistem zakona i regulative koji je dopuštao da postoje dve berze. Onda je postalo više berzi posle toga, na tom nacionalnom nivou gde kompanije mogu da budu izlistane. Pre toga je bio samo New York Stock Exchange. Mi smo treći. Znači, nismo prvi koji su pokušali, bilo je drugih koji su pokušali, neslavno se završilo. Mi se još uvek borimo da se to završi pozitivno. Ali to je u tom nivou. Znači, to se dešava jednom u generaciji, neko pokuša da doslovno se suprotstavi primatu globalnog tržišta kapitala i mi smo bili ta ekipa koja je sebi dala zapravo da mašta da to može da uradi. 

Ivan Minić: I šta je bila premisa i šta je bio sales pitch za kompaniju? 

Tihomir Bajić: Premisa je jednostavna. A to je da većina inovativnih kompanija sanja u tom trenutku da izađu na berzu i da zvone onim čekićem ili pritisnu taster da zvone zvono, da urade IPO i to sve. Međutim, to kada uradiš, odjednom prelaziš iz apsolutne kontrole kompanije u taj neki takozvani quarterly kapitalizam gde tvoja kompanija sad mora da izveštava javnost kvartalnim izveštajima, i onda dosta tog tradinga se dešava koji ti podiže, ruši cenu deonica i to izaziva povlačenje bilo čega, ručne kočnice. 

Ivan Minić: Sve ono što te je dovelo dotle, više ne možeš da radiš. 

Tihomir Bajić: Tako je. Povlačiš ručnu kočnicu i radili smo intervjue sa ne znam ni ja koliko poznatih CEO-a tih kompanija koje su prošle taj put i vrlo retke su kompanije tipa Facebooka, Amazona koje su uspele da se odupru tom trenutku gde doslovno usporavaju i zbijaju redove i usporavaju investicije. Znači ono što ih je dovelo do tog trenutka oni prestaju time da se bave. I kad se pogleda generalno gledano, to je zapravo problem.  Ako te je dovela tvoja inovativnost i ulaganje u long term na višegodišnjem nivou do tog trenutka da izađeš na berzu, a potom kad si na berzi sve vodiš u tih par meseci i ne gledaš dalje, to je problem. Ima dosta studija koje se bave time i koje govore da taj short term thinking i volatilitet na američkom tržištu kapitala zapravo urušava vrednost kompanije. I to je jednostavna priča. Priča je jako jednostavna. 

Ivan Minić: I guši potencijal.

Tihomir Bajić: I guši potencijal, tako je. I priča je onda vrlo jednostavna. To je: hajde da napravimo nova pravila za kompanije koje su u stanju na našoj berzi gde ih štitimo od tih short term problema. Idealno zahtevamo od njih da budu licencirane, da zadovoljavaju te neke bitne stvari, al’ tako. Ali da imaju priliku da se odupru tim pritiscima sa kratkoročnog tržišta kapitala i da stvaramo neku barijeru, odnosno neku sigurnosnu mrežu gde te kompanije mogu da nastave da u long term fazonu rukovode tim kompanijama. E sad, kako to izvesti? To možeš da imaš i regulativu, i finansijsku podršku i u ovo ludo doba gde se desila i pandemija i sve ovo što se desilo i strašni lomovi i promene na tržištu, treba puno istrajnosti, strpljivosti da se ta vizija ispuni. 

Ivan Minić: Da bi to moglo da bude bez… Da? Mora da postoje kompanije koje su na njoj izlistane. If wood fall and no one’s around, let it make a sound. 

Ivan Minić: Da, može da imaš najbolji bend koji niko nije došao da sluša. 

Ivan Minić: Tako je. Kako tih prvih nekoliko, uslovno rečeno, “prevariti” da probaš? 

Tihomir Bajić: O tome će knjige da se pišu. Ako ovo stvarno zaživi na način koji mi očekujemo i nadamo se, o tome će knjige da se pišu, zato što poređenja radi, preko pola svetskog kapitala, znači celokupnog svetskog kapitala koji se trguje na svim berzama, preko pola se trguje na Wall Streetu. Znači Wall Street je apsolutno središte kapitala. Druga stvar kad se pogleda, bilo je mnogo promena u regulativi i pristupu, ali sve te promene se dešavaju na nivou tradinga, kupo-prodaje deonicama. Ne o tome kakav je kvalitet te kompanije, nego doslovno taj HFT, high frequency trading, matematičari, programi, predikcije na berzi, sve to ima tu svoju svrhu, ali je sve otišlo u tom pravcu da se doslovno na mikrosekundnom nivou dešavaju odluke kompjuterske koje kupuju, prodaju ili šta već rade sa akcijama. Sve je otišlo u tom pravcu. Ja sam to ljudima voleo da predstavim kad odeš u američku neku prodavnicu i kupuješ recimo mleko. Imaš raf pun mlečnih proizvoda i na nekim od njih piše ona USDA organic, znači sertifikovano da je organsko. I to mi pokušavamo sa našim berzama da napravimo. Da kažemo, mi sertifikujemo “organske” kompanije koje su na nekom višem kvalitetu, koje su izgrađene i sa kojima se rukovodi na malo kvalitetniji način. Na kraju krajeva, većina kupoprodaje na berzi, 80% plus, nema veze sa kompanijom. Nego je to doslovno dva kompjutera pričaju jedan sa drugim i prate objave, vesti, valute, ratne promene, ima ono, svašta nešto. I onda zapravo među sobom, i to nema veze sa tom kompanijom. I onda, kako ti kad lično hoćeš nešto da kupiš, kako da se ne odlučiš da uradiš QQQ ili S&P 500, nego hoćeš da uložiš? Ok, sada svi ulažu u ove Magnificent 7, kao: “Uložiću u Nvidiu, Teslu i Amazon.” Van tih nekih sedam kompanija koje svi znaju po imenu, postoji još 4 hiljade. Šta s njima? 

Ivan Minić: Ne, ne. Mislim da je iz New York Times-a, možda i nešto drugo, ona karikatura gde je drvena kućica i velika terasa koja stoji na dve ovako grisini i piše “NVIDIA i TAYLOR SWIFT, AMERICAN ECONOMY”. Da, da, otprilike. Taj moment, recimo, ja kad sam istraživao, jer mi je bilo interesantno i krenulo je to odavno, Warren Buffett, Charlie Munger i svi ostali, prvo i osnovno pravilo je: razumeš li ti to u šta ulažeš? I da li razumeš zašto to ima vrednost i da li razumeš zašto bi trebalo da ima veću vrednost? Znači, zašto bi to trebalo da raste? Ja sam siguran da 99% ljudi, čak i kolega tehnologa, kad ih pitaš zašto Nvidia sada ima vrednost i zašto bi trebalo da nastavi da raste ili u nekom trenutku da padne, oni nemaju odgovor na to pitanje. Na sličan način na koji nisu imali pre toga odgovor za kripto. Ti znaš zašto ima vrednost? Da, zato što… Ok, znači ne znaš zašto ima vrednost. Jer kao iz dve rečenice shvatiš da nema predstavu. Ok, kao… Tvoj  je novac, imaš pravo da radiš s njim šta hoćeš. Ali kao taj moment, ono, investiraš na neko duže vreme, svašta može da se desi na tržištu kratkoročno, ali ako investiraš na pravi način i gledaš bar 5, 7, 10 godina, postoji neka vrednost. Super bi bilo interesantno i analiza Buffettovog portfolija i tako dalje. Prosto način na koji on gleda na to i razmišlja o svemu tome. Znaš, kao nema buzzwords. 

Tihomir Bajić: Tako je, tako je. Da, razlika između investiranja u nešto što je čista špekulacija. Dakle, kupiću danas preko straca da prodam za 5% više, ili nešto tako. I nešto što je stvarna investicija zbog radi vrednosti. Kupiću u kompaniju X, ali držaću zato što s deset godina vremena će to biti deset hiljada dolara. Što su dva fundamentalno različita pristupa. I ova karikatura koju spominješ, mislim da je to zapravo odraz američkog društva. A to je da o muzici svi slušaju tih top pet, tako i na berzi se kupuju tih top sedam. I dešava se problem da ih ostalih par hiljada nemaju zapravo zastupljenost, uopšte se o njima ne priča, a neki od njih su fascinantni i vrlo dobre kompanije. I kako onda da one isplivaju na neko videlo da se o njima priča na zahvalan način, odnosno kako one da pokažu da trebaju da privuku Ivanovih hiljadu dolara. 

Ivan Minić: Da, ima taj moment da, zahvaljujući društvenim mrežama, influencerima i svemu ostalom, može na nivou incidenta da se desi. Da neko kaže, hej, jeste primetili ovu super kompaniju? I ako je taj neko slučajno Elon Musk, onda sve ode u roku od nekoliko dana, jer svi prate šta on kaže. Naravno, ima ih i mnogo manje uticajnih koji rade slične stvari, koji mogu da utiču na neki način, ali to nije ništa sistemski, to je na nivou meni bilo zanimljivo, pa sam istražio, pa evo da podelim sa vama. Znači nije nešto na šta možeš da utičeš. A zaista ima sjajnih ljudi i sjajnih stvari koje se rade i, da kažemo, kompanije koje razvijaju nešto što stvara tu trajnu vrednost o kojoj pričamo. Vrlo često sam imao situaciju da pričam sa ljudima i, nažalost, mislim da je kod nas taj narativ dominantan. Napravi ga, napumpaj ga i prodaj ga. Što je legit. To je način. Ali da kad se pojavi neko kao što, ne znam, Vukan iz FishingBookera, ili ovaj momak iz Bosne koji je napravio To Do It, tj. Do It, koji je kao exit strategija smrt. Ja ne planiram nikada da izađem iz ove firme. Ja ovo želim da radim ceo život i ja ću praviti najbolji mogući proizvod. To što ćeš ti mene da gađaš nekim parama koje su velike, ja ću da uzmem taj novac i onda mi život neće imati smisla. Ja hoću da mi život ima smisla i da živim lepo i da imam mali tim, relativno mali tim, i da radimo na nečemu što je sjajno. Takve kompanije, ako pitaš sto ljudi u Srbiji random, 98 će ti reći da su ti ljudi budale. 

Tihomir Bajić: Mislim da je to ne samo u Srbiji, nego je šire. Recimo u Americi je taj primer Basecamp, tj. 37signals, odnosno Basecamp, koji ne znam koliko ih sad ima, oni su dugoročno u tom fazonu radimo 30 sati nedeljno, radimo pametno, ne poseduju kompaniju, odnosno vlasničkoj strukturi su, ne uzimamo kapital sa strane, ne želimo da prodamo. 

Ivan Minić: Nama je lepo, radimo na nečemu što ljudi koriste da naprave sjajne stvari. 

Tihomir Bajić: Tako je, tako je, tako je, ne želimo da prodamo, nije cilj da izađemo iz ovoga i da imamo, ne znam, brdo kapitala s kojim ćemo onda nešto drugo da radimo, nego ovo radimo zato što sa jedne strane uživamo i održavamo, a sa druge strane radimo nešto u šta verujemo da drugim ljudima pomaže. A nisu takve zbog ovog, celog tog momenta, društvenog, gde ono, obrni kapital, obrni priču, pa napravi nešto drugo. Slavi se taj exit, odnosno slavi se medalja koju doneseš sa nekog takmičenja, a ne slavi se to što 20 godina treniraš taj sport i što si u vrhu toga, znaš, tako da. 

Ivan Minić: A recimo meni je to, okej, ja sam svašta radio u životu i dalje radim i stalno imam neke ideje i nešto probam i sve je to okej, ali kao osnovna stvar koju najviše volim da radim, radim već 25 godina kroz istu manje-više priču i ne mislim da je okej, a dešavalo se par puta, da neko kaže da zbog toga što si se opredelio za jednu stvar u kojoj radiš nešto zaista drastično, ne pričamo u mom primeru, nego generalno, da je zbog toga neko treba da te tretira kao one trick pony. Mislim, prvo, šta je suštinski loše u tome da si one trick pony, ako je taj trik neverovatan i niko ne može da ga izvede, a drugo, kao, znaš, okej, kad ti imaš 19, 20, 25, 27, kad stalno imaš potrebu da nešto novo smišljaš, nešto novo radiš, postoji, valjda, neki trenutak u životu kada želiš neku vrstu stabilnosti, gde ćeš ti, kao što i ti radiš, kao što i ja negde radim, da kažeš sebi, okej, ja hoću osnovna stvar da mi bude stabilna, a to što mi treba sa strane malo nekad avanture, da probam nešto, to ću da radim kao advajzor. I to mi je skroz okej. Ali kad sam advajzor, ja jesam investiran i emotivno i na svaki drugi način, mogu i da se povučem. 

Tihomir Bajić: Da. Interesantno je to preduzetništvo, pogotovo u IT-u, zašto se toliko stvari brzo menjaju. I toliko postoji taj neki, ono, kao napravi, pa prodaj, izađi, znaš, ono, kao, pokaži da si uspeo. Dok recimo, znaš, nekog, recimo, lokalnog pekara u kraju ili krojačicu, ono, ideš kod njih 20 godina i poštuješ ih, zato što baš to rade 20 godina sa nekom predanošću, kvalitetom i kao, da, super, znaš, ako ti treba, ako si u kraju, hoćeš burek, ideš tamo, i to je taj čovek i taj čovek, ovako, ne bi napravio taj burek da ga, znaš, dve godine radio, pa prešao da radi, ne znam, nešto drugo, i tako da je to, s jedne strane, cenimo takve ljude u našem životu, koji sa predanošću rade taj trik, odnosno tu stvar godinama, odnosno ceo svoj životni vek, karijerni vek, a s druge strane, u IT preduzetništvu nekako je taj moment, znaš, ono, kao kako drugi, možda je to do toga, ono, kako drugi da znaju da sam stvarno uspeo ako me nema u nekom časopisu ili nešto, ili, ne znam, možda ima i dosta do tog trenutka, mi je zato i dosta i do društva, da se očekuje da prodaš, preprodaš, pa napraviš nešto novo, pa nešto novo, pa nešto novo, a ne da kažeš, aha, 20 godina sam u istoj firmi, znaš, ono, ima se morica i time se bavimo. 

RAZLIKE IZMEĐU TRŽIŠTA

Ivan Minić: Pre nego što pređemo na ovaj sad deo karijere, koji mi je najzanimljiviji, hoću da te pitam jednu stvar koja isto mislim da je jako važna, to je ta postavka gde ti sad pokrivaš, ajde da kažemo, lično pokrivaš svojim iskustvom, koje nije malo, tri velika anglosaksonska tržišta, Kanadu, Ameriku i Australiju. Koliko je mentalitetski, kulturološki drugačije te tri zemlje naspram? 

Tihomir Bajić: Uf, jako puno. I u čemu se to ogleda? Pa u svemu, od toga kako, recimo, pišeš e-mail, znači intro e-mail, znači sve ove godine ljudima, ono, kažem da ako, mislim, pazi, ti ako hoćeš da radiš biznis u Turskoj, recimo u Istanbulu, ja verujem da se piju čaj, sediš, ovo, ono, verovatno postoji ta neka kultura koju jednostavno moraš da prihvatiš. Ako hoćeš da budeš na tom tržištu, to se tako radi. Kod kuće domaćina, ako on izuva, izuvaš se i ti. Recimo, tako je u Americi, ne možeš ti nekim svojim pristupom, koji je tebi možda prirodniji i ti misliš da je puno bolji, da nastupaš u drugoj zemlji, na drugom tržištu. Sam taj nastup, predstavljanje, kako se ljudi predstavljaju, kako traže neku uslugu, kako dolaze do nečega, to je ono, u samom startu, mi smo u debelom minusu. Recimo, jedan put sam pričao na ovu temu, pa ću da skratim, ali preopširni smo, ne znamo kako da kažemo nešto tačno, specifično, i uvek tražimo nešto. Ništa ne nudimo. Najbolji odnosi koje sam ja na tim velikim tržištima razvio su odnosi gde zapravo ništa ne tražiš, bar ne direktno i ne na prvu, nego razvijaš taj odnos. Znaš, dosta se nekad ljudi smeju, ja se tome smejem, u Britaniji i Kanadi priča se o vremenu. Znaš, ono, how are you, how’s the weather, znaš ono, ali to je jednostavno, znači nema sastanka koji u Kanadi ne kreće sa vremenom. Znaš ono, kao, jednostavno prihvatiš to, jednostavno, znaš, imaš dva pitanja, dve rečenice, taman, tri je ok, pet je ono o čemu ti pričaš čoveče. Znaš ono. I moraš te neke stvari da naučiš. Tako da to, ajde da kažemo, prevođenje poslovnog ambijenta, i to je nama nedostatak. Mislim, nije samo nama, bilo kome ko ne dolazi sa tog tržišta. I uvek ljudima kažem, ako stvarno želiš da budeš na tom tržištu, onda moraš kulturološki da se prebaciš, prilagodiš. Kao što verovatno imaš poslovno iskustvo o Japanu, tamo je opet pristup potpuno drugačiji.

Ivan Minić: Da, još. Interesantno mi je ovo, zato što je pretpostavka da je isti jezik, pa bi verovatno između te tri zemlje trebalo da bude slična kultura. Ali nije isto, jer sa jedne strane imaš Australiju, koja je, ono, 3000 km od nigde, zemlja koja je ostrvo, svi ostrvljeni su na svoj način čudni. Lako mi je u nas, pa mislim, Britanija je tu, možeš da preplivaš, pa su opet drugačiji. 

Tihomir Bajić: Da, ta fizička distanca, apsolutno, da, da. 

Ivan Minić: Znači, ja sam nekako Kanadu nikad nisam obišao. Bio sam u dosta zemalja, recimo Kanadu nisam, čak sam jednom trenutku izvadio vizu za glavni događaj i nisam otišao, nebitno. Ali, mnogo mi je žao što nisam bio, zato što mi je Kanada uvek predstavljena od strane ljudi koji žive tamo, a koji su imali neko američko iskustvo. To ti je, u principu, to samo humanije. 

Tihomir Bajić: Da, evo reći ću par konkretnih primera. Recimo, razlika je u Americi samo između Njujorka i San Franciska. Da, da, da. Znači, baviš se startapom, baviš se finansijama, razlika između Njujorka i San Franciska je ogromna. Ali, kažem, Kanada, ta dva primera, Kanada, San Francisko, Melburn, San Francisko, razlike. Recimo, u Kanadi, evo, ljudi će se smejati verovatno, odnosno neće verovati, ali dugi niz godina, i možda se sad to tek menja, ako si hteo da se baviš IT-preduzetništvom, ti si bežao odatle. Smatralo se da su sve prave stvari u Americi, iako smo imali Motion, Blackberry, iako smo imali Nortel, impozantne priče, AMD, ipak se verovalo da je, eto, i Toronto provincija naspram Amerike, a tech pogotovo naspram San Franciska. Dosta se radi na promeni tog mišljenja, da u Kanadi jednostavno ne možeš da napraviš globalnu priču. Iako postoje primeri pored tebe, jednostavno to, znaš, ono, Džef Hinton dobio nagradu, Nobelovu nagradu iz fizike, otac AI-a, na univerzitetu Toronto, ide li ono, znaš, ljudi kao, ne mogu ja da budem u Torontu, moram da idem za San Francisko da bih radio startap. Ej, alo, čekaj, čoveče, odatle je to počelo, znaš, ne moraš da napuštaš ovde. To je taj neki provincijski mentalitet, manja država koja ima jedinog komšiju koji je 20-30 puta veći ekonomski, po broju stanovnika, i onda je to jako zastupljeno. Druga stvar koja je zastupljena, ta britanska kultura se održala, pogotovo u Torontu, gde ti ljudi ne kažu direktno, brutalno zašto ne, kada im se nešto ne dopada. Uviju to, to je taj primer, nice, znaš, Kanađani su nice, fini ljudi, jesu, apsolutno, ali u biznisu to dosta uvijeno, nije… 

Ivan Minić: I treba ti više vremena. 

Tihomir Bajić: Treba ti više vremena, znaš, gubi se tu dosta, dosta se gubi. Meni je to bilo fascinantan prelazak iz Toronta u San Francisko, gde ti ljudi u lice kažu zašto ne. Što je u Torontu, gotovo, nikada mi se nije desilo u lice da ti neko kaže zašto ne. Znaš, nego to je ono kao, pa ajde, da ostaćemo u kontaktu i bićemo drugari. 

Ivan Minić: Čujemo se, pa se vidimo od ponedeljka. 

Tihomir Bajić: Da, da. To je, recimo, jedna od bitnih stavki. A i za Australiju, recimo, za odlazak za Ameriku je bio kao ride of passage. Znači, mladim preduzetnicima za Australiju. Totalno, ne suprotno, nego totalno ekstrem od onoga iz Kanade, gde u Kanadi, ipak je ono, Amerika je tu blizu, možeš da skočiš, možeš još na radnu vizu. Jeste, tamo je veće tržište, ali eto, mi smo tu odmah uz njih. Dok, od Australije, Amerika je baš daleko. I dosta ljudi, ono, idu na ta, na jednu godinu, dve godine, otisnu se, da doslovno iskuse američku kulturu. Iako su ono, Australijanci, ljudi koji vole Australiju i sve to, namerno, sa ciljem da se prilagode, sa ciljem da osete kako to funkcioniše. I obe zemlje su neke bivše britanske kolonije. Obe zemlje imaju taj neki čudan odnos ka Engleskoj, a zavide Americi, baš ono, našoj poslovnoj kulturi. I relativno su male u smislu koncentracije kapitala. A kapital u Americi je mnogo više rasprostranjen. I što se tiče teritorijalno i po broju ljudi, dok ove države su puno manje i koncentracija kapitala je mnogo manja i to je u tim nekim starijim familijama koje su napravile neke stvari u rudarstvu, energetici i… Old money, da. I to je baš dosta izraženo u Torontu i u Australiji, to sam baš primetio. Taj old money, dok u Americi to ne, mislim, bar i naravno postoji u Americi, pogotovo recimo u Bostonu sam imao iskustva takvo, dok u Americi taj self-made billionaire je u San Franciscu malo, malo piled. Znaš ono, nađeš na pet takvih u jednom danu i to je na neki način malo prihvaćenije i očekivanije i nije izraženije, dok to u Kanadi i Australiji kao kako. Znaš, i dosta, ovaj, tako da hoću da kažem da i te zemlje imaju svoje neke minuse i moraju da se prestroje mentalno preduzetnici tih zemalja, a tek kako ne bismo mi, koji imamo i drugačiju kulturu i govorno područje i sredstva, i sve su to neke druge stvari. 

ZAŠTO POVRATAK U SRBIJU?

Ivan Minić: U kojoj si ti sad fazi u karijeri, kako ti to doživljavaš i drugo pitanje, zašto ste pobogu doselili sada u Srbiju, odnosno za Srbiju? 

Tihomir Bajić: Pa odgovor je povezan na oba ta pitanja. Osnovno, mislim kao otac, gde mi deca odrastaju, čime ih učimo, šta ih učimo, kako ih učimo i to što su živeli u San Franciscu i u Torontu i dosta smo putovali, mislim da je dobro za njih generalno gledano i želim da mi se osećaju da su Srbi u smislu ne sad nekog patriotskog nastrojenja, nego da kulturu savladaju. Da ne budu neki ljudi kojima ono, tata i mama govore o Srbiji ili o čemu god, a oni ne osećaju tu pripadnost. Mislim da je to jako bitno mladom čoveku, pogotovo na Zapadu, a oni će da biraju gde će da žive. Jako je bitno da imaš osećaj pripadnosti i da imaš osećaj da znaš odakle potičeš, zašto su te roditelji takvi kakvi su, i zato ne može, pokušavali smo, ali mislim da je mnogo bolje za njih da odrastu ovde i što se tiče školstva i društva i svega toga, koliko god mi bili negativni za neke stvari koje se dešavaju u Srbiji ili su problematične u Srbiji, generalno mislim da je to društvo na Zapadu prolazi kroz enormnu krizu identiteta i ne želim da mi deca budu u toj krizi identiteta koja se ogleda i na nacionalnom nivou, i na društvenom nivou, i na individualnom nivou. Znači, na neki način kao roditelji želiš da ih zaštitiš i da ih naučiš nekim vrednostima. Da im kažeš na kraju krajeva, ako ništa drugo, deca znate odakle su vam mama i tata i zašto smo mi ovako takvi. 

Ivan Minić: Ili da su malo blesavi. 

Tihomir Bajić: Da, zašto smo mi ovako takvi, kakvi smo. Ove nedelje, znači ono, čekanje tri sata na granici u Mađarskoj, ne možeš nikad, znači ono, sa kanadskim pasošem putuješ ceo život, nikad to ne iskusiš. Putuješ sa beogradskim tablicama i on te preusmeri tamo u onu liniju. Mislim da deci objašnjavam, znači, kao izolacija, zašto su Srbi takvi, zašto je to tako. Znači ono, ne možeš, kako ćeš da dokažeš ako nisi tu. To je na nekom porodičnom nivou. Što se tiče na poslovnom nivou, verujem da zbog ove krize identiteta, svega što se dešava na Zapadu, sve više i više naših ljudi, koji su naše godište, poslovno se vraćaju ili rade deo svog posla u Srbiji. Mislim da vidimo plimu naših ljudi iz inostranstva, koji sve više i više rade ovde na terenu. Primetio sam da ne postoji ovo čime se ja bavim, na takav način, i na neki način probijam led, odnosno krčim šumu, opet radim nešto što drugi… Normalna osoba ne bi. Ne bi, normalna, kao, šta će ti to u životu? Ti si me pitao, zašto se vraćaš? Šta će ti sve to? I verujem da, ajde, kažemo da otvaramo put nekim drugim fondovima i drugim velikim pričama, drugim startapima koji će da nastanu, a čvrsto verujem u to što smo počeli, o ovaj razgovor sa devedesetima, i kako nas je to lično oblikovalo, na individualnom nivou i kao društvo, verujem da smo ultrasnalažljivi, i da na ovom trenutnom svetskom previranju i sve što donosi ova AI revolucija, veštačka inteligencija, jednostavno sad imamo priliku da sve to svoje, ajde kažem, prisilno treniranje u snalažljivosti iskoristimo i povučemo neke znatne, bitne ljude iz inostranstva, iz dijaspore, da privučemo kapital i da ovde na terenu radimo neke stvari koje po prvi put zapravo možemo da radimo na svetskom nivou, jer u prethodnim tehnološkim revolucijama morao si da budeš u San Franciscu. Jednostavno nismo imali pristup internetu ili nismo imali pristup najnovijem telefonu, dok sad čak GPT ga imamo na telefonu i odnosno bilo šta te moderne alatke iz veštačke inteligencije dostupne su u istom trenutku i nama, i onima u Nemačkoj, i onima širom sveta, i kako njima, tako i nama, i mislim da je sad super trenutak da ajmo na terenu nešto da stvaramo, da radimo. S jedne strane imam taj fond koji pomaže startupima u ranoj fazi razvoja da izađu na to severnoameričko tržište, a s druge strane gledam da što više ljudi iz inostranstva, iz dijaspore, naših ljudi, vratim, umrežim i da im ponudim sve ono najbolje što obe strane okeana pružaju. I pristup tržištu u Severnoj Americi i pristup talentima i nekim drugim kvalitetnim stvarima ovde što imamo na terenu. 

Ivan Minić: Ja se slažem da je možda sada, poslednjih nekoliko godina i sada, dobar trenutak da pokušamo da uključimo priključak koji smo izgubili pre 30 godina i po mnogo čemu smo 10-20 godina zaostatku. 

Tihomir Bajić: Jednostavno mi je bilo omogućeno. 

Ivan Minić: S jedne strane, svakako mi smo prošli to što smo prošli, s druge strane i mi smo u nekim situacijama pravili loše izbore. Znaš, nije bilo sjajno ni u Rumuniji, pa su 10 godina ispred nas po mnogim nekim parametrima, jer su jednostavno napravili neke malo bolje izbore. Meni se čini da tu postoji taj jedan ozbiljan problem sa postavkom i celim tim rastom IT industrije, gde taj rast nije baziran na tome što su se ljudi posvetili tome i krenuli da uče to masovno, nego su videli priliku i onda su krenuli da se prilagođavaju i da se uvlače u tu industriju. Oni nisu došli na bazi znanja, nego na bazi toga što mi moramo zaposliti 500 ljudi, pa prvih 100 će biti neko ko stvarno zna, a ostali ko može da prođe. To može da prođe i super je kad treba da se snađeš u nekoj situaciji, ali ne može da prođe, ne može da se gradi neka industrija. Dosta je teško, ali svakako količina talenta, količina iskustva je drastično veća nego pre pet ili deset godina i to je veliki potencijal sa kojim sad treba samo pokušati napraviti nešto više od fabrike ne tako jeftine, dalje jeftine radne snage. 

Tihomir Bajić: Slažem se, mislim da treba da postoji raznovrsnost u delatnosti, znači taj IT super je da je raznovrstan, super je da postoje outsourcing firme i mali startupi, i velika preduzeća, kompanije koje imaju headquarter ovde, koje su na svetskom tržištu, desetine hiljada zaposlenih, pa i ovde otvore filijalu. Mislim da treba da postoji, da imamo tu raznovrsnost, ne treba da budemo isključivi, verujemo u tu nadolazeću klimu, da nam svima bude bolje, pa i svima koji rade neke različite poslove u ovom ekosistemu, treba nam sve, sve to nam treba. Zbog talenta, zbog prilika, zbog raznovrsnosti, zbog jednostavno izgrađivanja tog celog ekosistema, i kažem, nekako smo hvatali, mislim ti si to rekao, hvatali smo priključak pre, jel? Baš sam danas imao razgovor sa čovekom koji je doprineo tome da kao generalni menadžer donese dve velike kompanije koje zapošljavaju preko hiljadu ljudi ovde u Srbiju, ali to je sve, ja vam kažem, bilo na vezu, na neku preporuku. Ajde kao da dođemo do tog trenutka da ne moraš nekog tamo da znaš ko će ono da, kao ja od Srbije, neće da ima odbojnu reakciju, nego će da kaže, aha, da, da, da, čuo sam da to tamo postoji, da to tamo može, da imamo više tih inbound leads, da nam se ljudi javljaju da ovde nešto naprave, a ne to zato što smo nekog cimali za rukav, da ga ovde dovučemo manje-više na silu. 

Ivan Minić: Ok, možda i da počne tako. 

Tihomir Bajić: Mora da počne tako. 

Ivan Minić: Ali moramo malo bolje da se izbrendiramo. 

Tihomir Bajić: Apsolutno, to će, na svim nivoima, slažem se, slažem se. 

Ivan Minić: Mislim, postoje razne neke inicijative, radi se na tome, videćemo koliko će to imati rezultata, ali svako od nas treba da da neki svoj doprinos. Jedna od tih stvari jeste to da lokalne proizvodne kompanije, gde stvarno ima ljudi koji prave jako interesantne stvari, treba da dobiju realan fighting chance na nekom tržištu, na koje bez kontakata, poznanstava i otvorenih vrata nema svrhe da dođeš. 

Tihomir Bajić: Tako je. 

Ivan Minić: Tiho, hvala ti. 

Tihomir Bajić: Hvala Ivane na pozivu. 

Ivan Minić: Bilo mi je jako interesantno i mislim da smo ispričali neke jako važne stvari. Nadam se da ćemo napraviti neku malu razliku. Ja verujem u to da 300 epizoda po jednu osobu da dotakne je dovoljno i može da napravi u konačnici neki lavinski efekat i da napravi neku promenu u društvu. Na kraju, danas zbog toga smo ovde. Videli ste zašto je čovek bio ovde. Vi znate da ja dovodim samo ljude koji vole sebi da komplikuju život. On nije formalno PhD iz toga dobio, ali kao da jeste. Prošao je sve i svašta i tek će, jer ne možeš to sad da zaustaviš i da obuzdaš, naravno. Nadam se da je i vama bilo interesantno. Komentari, pitanja. Ako vam je nešto interesantno bilo, imate možda neki predlog, potražite čoveka na LinkedIn-u. Lako ćete ga naći, biće i tagovan. To bi bilo to za sada, a u nedelju mi se vidimo ponovo.