Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je moj dragi prijatelj, Miloš Maksimović. I on je u Pojačalu po drugi put. Prvi put je bilo pre četiri godine i to je bila prva epizoda nakon COVID-a, koju smo snimali ponovo u studiju. I Miša je jedan od onih ljudi koji mene često vadi iz problema. Ponekad vadim i ja njega. Inače, Miloš je čovek koji živi u televizoru, u radiju, na YouTube-u i dalje, a odnedavno živi i u telefonu. I to je jedna od važnih stvari o kojima smo trebali da pričamo i pričali smo dosta o tome. Aplikacija Pričaj mi, koju je lansirao pre nekoliko dana, sadrži mnogo zanimljivog i korisnog sadržaja za decu i mlade. Uživajte u ovoj epizodi. 

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.

Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Prošli put kad sam te zvao u podcast, bila je slična situacija kao sada. Znači, ti si čovek koji mene vadi iz problema. Mi uvek imamo tema i mogli bismo ovako svaki par meseci da sednemo, da se iskukamo i ispričamo pred kamerama ili bez kamera, jer bez kamera svakako to radimo, ali prošli put je to bila prva epizoda koju smo snimali u studiju nakon povratka iz Amerike, nakon kovida. Nije nakon kovida, kovid je još trajao, ali mere su popustile i meni je bila ozbiljna frka, zato što četiri meseca nisam to radio. A jeste malo kao vožnja bicikla i treba ti malo da budeš u nekom treningu da bi to išlo lakše. Šta onda radiš? Dovedeš prijatelje, zato što sa prijateljima uvek možeš da se ispričaš i ništa nije teško i uvek imaš hiljadu tema. I oni su tu ne samo da budu gosti, nego da pomognu. Ovog puta je isto, imali smo veoma ozbiljne i temeljne pripreme za konferenciju, period je bio takav da sam ja nasnimio epizoda taman koliko treba, ali da sad, nakon konferencije, najlakše da se vratimo u ritam tako što ja lepo pozovem tebe, a imam i konkretan povod. Realno, prošlo je četiri godine i mnogo toga se desilo i imamo o mnogo čemu da pričamo. Ali prva stvar o kojoj treba da pričamo je što ćeš ti sada biti potpisan ne samo kao Miloš Maksimović, multimedijalna ličnost, one-man show i sve ostalo, nego Miloš Maksimović Pričaj mi. E sad, šta je Pričaj mi? 

PRIČAJ MI

Miloš Maksimović: Sad ću da upropastim ovaj uvod jer dolazim na to šta je Pričaj mi. Samo da kažem, prvo jer nemam utisak da je prošlo četiri godine. Kada si na konferenciji rekao, krenula mi je malo suzica. Jer ja se ne sećam da sam te tako izvadio, znam da si me zvao. Nisam siguran da si mi možda tada rekao, i ako si mi rekao, a ja sam zaboravio, izvini. Ali si me onako, kada si me pomenuo, nisam znao šta da očekujem. Pomenuo si me na bini, malo mi krenulo. Drago mi je da mogu da poslužim, neću ja sad da kažem da je to neki veliki kotač, ali jeste tako da možeš da pričaš. I ja možemo da pričamo o bilo čemu. Hteo sam čak da te prekinem maločas i da kažem: “Dobro , kaži, šta je bilo s onim?” I mi onda tu možemo da krenemo. Pričaću malo i o konferenciji zato što mislim da je baš bila dobra. Svake godine čini mi se sve bolje, ali vratiću se na to. Šta je Pričaj mi? Pričaj mi je aplikacija za decu i mlade koja ne bi postojala da ti se nisam obratio za nekoliko lepih, dobrih i važnih saveta. Pomogao si mi da oformim sjajan tim ljudi. Pričaj mi je refleksija neke moje ideje za koju ti znaš od pre mnogo godina, da napravim nešto za decu, što je trebalo da bude na YouTube-u. Tada sam to tako zamišljao. I Pričaj mi je istovremeno sublimacija, jer ja sam pola čovek, pola neka priča. Odnosno, mogu da pričam i propričao bih na lakat, kako se to kod nas kaže. Pričaj mi je možda, sad će to zvučati možda i prepotentno, ali neko zaveštanje za budućnost. Pričaj mi je projekat koji mi mnogo znači i na kojem radim više od godinu dana sa jednim sjajnim timom. To je zapravo jedna riznica priča koja raste, u nastajanju je, živa je i razvija se. Tu postoje tekstovi za uspavljivanje i umirivanje dece i onih koji se tako osećaju i edukativni tekstovi koji su nešto kraći po formi, a trebalo bi da deci zamene na neki način školski program koji uglavnom nedostaje u poslednjih mnogo godina na našim medijima, gde bi u nekoliko minuta mogli i trebali da saznaju zašto brod ne potone, ko je bio Nikola Tesla, šta treba da znaju o piramidama, o lavovima, o tome šta je fotosinteza i zašto su nam važne prašume. To je jedna ambiciozna, zamišljena stvar koja, evo, ja i dalje ne verujem. Mi smo to u ovom trenutku snimanja ove epizode, ako to nije nikad popularno kada snimaš nešto što će se prilično brzo emitovati, ali da kažem odloženo, nije uputno koristiti vremenske odrednice, ali evo, zadnjih nedelju dana kako smo je pustili, ja i dalje ne mogu da verujem da smo je pustili. Jako sam ponosan na to kako izgleda, kako funkcioniše, ko je sve u tom timu i ta stvar ima prostora za popravke. Ti si već podelio sa mnom nekoliko saveta, kao i ostali ljudi koji nas slušaju, i za sada to je stvar koja se jako dobro zavrtela jer smo organski eksplodirali bez dinara uloženog u marketing. Imamo već iznad 2.500 registrovanih korisnika, imamo i pretplatnika nešto, i slušalnost od 25 odsto dijaspore, što je dosta zanimljivo i to jeste takođe jedan od ciljeva da naša deca ne zaborave naš jezik tamo negde u tuđini i daljini. Tu zapravo nije zamena za roditelje, nego je na neki način dopuna za roditeljstvo, jer bi trebalo da deca slušaju te sadržaje iz aplikacije zajedno sa svojim roditeljima, da bi mogli zajedno da dolaze do nekih zaključaka, da deca zaključuju šta su čuli u toj aplikaciji, šta su čuli u tim pričama i donose neke nove ideje, da im se proširi vokabular, da im se razvije mašta, da prosto budu sutra komunikativni i da empatija bude prisutna. Danas sam gostovao već u jednom podcastu, izvini, pa smo pričali o tome i sad roditelji kažu: “A zašto stalno pričamo o empatiji?” Obično se priča o onome što nam nedostaje i što nam fali. I to je ideja da se emocionalna inteligencija i empatija, onda kada treba da se razvijaju, a to je do pete godine, razvijaju na pravi način tako što će deca slušati nešto pametno, lepo, kreativno, pročitano sa savršenom dikcijom. I mogu i ovde da završim ovaj prvi segment, a mogu i da dodam, to je aplikacija u kojoj se čuju glasovi Dena Košarnina, Maje Miralem, Danijele Tanasković, Ane Đurić-Konstrakte, Ivana Zarića i Miloša Maksimovića. I još jednom, stvarno kažem, ponosan sam na to što smo napravili i da se vratim na početak ovog mog izlaganja – ne bih to mogao da napravim, niti bi ovaj tim to mogao da napravi, zajedno sa momcima iz Dedal Deva, Nikolom i Nenadom i njihovim timom, da nisi izvršio neka ključna povezivanja tu i dao neke ključne savete u pravom trenutku.  

Ivan Minić: Ja imam te mejlove koje završavaš sa “ostavljam vas sad da ostvarite te nezaboravne simbioze.” Mislim da je od prvog dana, kada se stvorila neka kritična masa kontakata i iskustava, najvrednija stvar koju mogu da uradim da povežem ljude da rade zajedno. I gotovo uvek to u nekoj petoj iteraciji donese i neku korist meni, ali ja to opet radim bez direktne ideje da će to doneti korist. Radim to zato što želim da se dobre stvari dese. Eto, to je, da kažem, neki osnovni motiv. Svako ko me je pitao, manje-više sam ga povezao ako mislim da to ima nekakvog smisla, a ako mislim da nema, kažem ljudima da mislim da nema smisla, ali, ako oni veruju, možda treba da probaju ipak da izguraju pa da vidimo. Ali pričaćemo i o tome, jer mnogo puta sam ja ugasio neku tvoju ideju. Ono što mislim da je važno sa pričom o Pričaj mi aplikaciji, to je da mi smo generacije koje su odrastale uz roditelje, bake i deke, familiju koja je pričala priče. Okej, imali smo i kasete i slušali smo Zijeha Sokolovića i razne druge stvari koje su snimane, imali smo i dečiji program na televiziji, iako je bilo mnogo manje televizije, a opet je bilo dečijeg programa i svega toga. Ali činjenica je da smo odrastali uz tu vrstu sadržaja. Čini mi se da ti sadržaji, koji se u mojoj glavi uvek nekako kristališu u “dečije sveznanje,” nisu doživeli svoju digitalnu formu na pravi način. Ono što si mogao da naučiš kroz čitanje dečijeg sveznanja, je po mom skromnom mišljenju bilo dovoljno da se završi osnovna škola sa vrlo dobrim uspehom. Ali poenta nije bila u tome da ti, kada čitaš o DNK, naučiš osnovne stvari o DNK, nego da, kada pročitaš 30 različitih stvari, za pet ćeš da znaš više. Pre 30 godina nisi mogao da ukucaš u Google da saznaš više, nego ideš okolo i pitaš ljude kao ludak, budeš dosadan, i onda ti neko odgovori. Taj neko ako ume, a uvek se neko nađe ko ume, sedi i priča ti satima i ti si potpuno očaran i tako shvatiš šta hoćeš da budeš kad porasteš. 

Miloš Maksimović: Da saznaš i širiš svoje vidike, i to je zapravo, da kažem, inicijalno “golicanje” šta je sve tu možda, šta sve postoji u svetu oko tebe. Hteo sam na DigiTalku, i još jednom ti hvala na pozivu, imali smo slot da predstavimo aplikaciju. Ali samim dolaskom i na Media Days i na DigiTalk konferenciju, budući da, zahvaljujući tebi unazad dosta godina, znam te ljude, poznajem agencijaše i marketare koji dolaze inače, ne samo na DigiTalk već i na Digital Day, deo su tog sveta i, da kažem, IT scene kod nas. Pa i oni znaju mene jer vodim neke druge stvari ili tako nešto, i odmah je krenulo, dosta dobro organski, čestitanje, stiskanje ruke i tako dalje. Ali da se vratim na ono što sam hteo da kažem. Hteo sam na bini tada da kažem, pa sam izostavio – ta moja ljubav prema čitanju, odnosno prema tome da neko priča neku priču, jer je meni pričano i moj deci je pričano, rezultirala je time da sam možda i jedini 13-godišnjak koji je pročitao *Piste u noći* Zorana Modlija. Rekao sam to pokojnom Zoranu pre godinu dana na jednoj drugoj konferenciji gde sam ga sreo. On je bio legendarni voditelj i disk džokej, čovek fenomenalnog glasa, stalno je pomerao granice. Ako je tačna priča koju ja znam, zašto je on prestao da pilotira u JAT-u, ne znam da li to znaš, ali je pomerao granice pomalo, pogotovo na Bračkom aerodromu, dok jednom nije ipak malo produžio, pa je prednji stajni trap završio van piste jer je tražio granicu koliko kasno može da uradi touchdown, a da to bude u redu. Da li je anegdota tačna, nema sad čoveka više, nažalost, da nam to kaže. U svakom slučaju, ja sam pročitao *Piste u noći*, knjigu o instrumentalnom letenju, sa 13 godina. Zašto? Pa zato što sam je imao kod kuće. Budući da smo imali kolekciju kojekakvih knjiga, a ja sam sve što mi je padalo pod ruku čitao i gutao. I to je upravo to – kada te nešto zagolica, da li je to hiljadu zašto, hiljadu zato, ili dečije sve znanje, ili Politikin Zabavnik kad si mali, takve stvari su nama bile sastavni deo odrastanja i života, i to te nekako zagolica. Kao što si lepo objasnio, ti onda pitaš nekog, jer nema Google-a, ne možeš to da proguglaš. Pitaš nekog ko bi to možda mogao da zna, i onda saznaš, i to te može profilisati u to šta bi mogao kasnije da budeš kad porasteš. Jako sam voleo da se nadmećem sa mojim bratom od tetke, jer sam bio, i dalje sam, riznica nepotrebnih informacija. Kad nešto krenemo da merimo ko tu nešto više zna, ja ga pitam: “Dobro, koliko je dugačak megaton, a koliko je širok?” Jer sam ja to negde pročitao i ostalo mi je zabeleženo u glavi. Danas nisam siguran da bih se setio, mislim da je 11 puta 4,2 ili tako nešto. Ispravite me ako grešim. U svakom slučaju, to što smo mi imali – upravo si rekao još jednu divnu stvar. Bilo je mnogo manje televizije, ali iako je bilo manje, bilo je više sadržaja. I Kolariću Paniću, i Branka Kockice, onda Aca Poštar kasnije. Onda priče iz nepričave, učiteljice, da smo sve i zdravili danas, što bi rekao Zoran Radmilović, Milena Dravić. Pa onda, ajde da se setimo i Grčke mitologije koju je pripovedao Vladeta Janković. Tad nije bilo to nikakva animacija, tu su bile slike koje su onako, znaš, stari televizijski moment – zoom out, zoom in, eventualno neki crtež. Ništa se tu ne pokreće, ali ti je bilo zanimljivo da čovek sa takvim glasom to pripoveda i ti to nekako upiješ. I ja, baš zbog toga što inače mi često govore da imam taj glas, nekako mislim da ovo što radimo sa pričama, upravo tu ljubav prema pričanju priča treba da razvije kod najmlađih, a kod roditelja će takođe da napravi neki pozitivan povrat, pozitivnu povratnu informaciju. Mi ćemo to, ukoliko se pokaže kao uspešno, a evo ima sve simptome da hoće, da probamo da skaliramo posle i na  odrasle. Ne da im pričamo o tome zašto brod ne potone, ali da im pričamo neke druge priče koje možda treba da ih opuste ili je nešto što možda nisu znali, ali bi trebalo da saznaju, ili će da im pomogne da se uspavaju. I generalno, sad ću opet da se vratim na konferenciju, tu se dosta dobro vidi i ove godine verujem da ćeš se složiti sa mnom. Dosta govornika je pominjalo to koliko je važno da pričamo priče. Život bez priča bi zaista bio ništa. Inače kad sednemo u kafanu ili se sretneš sa nekim prijateljima koje nisi video dugo, to se ne završi sa kako si, dobro sam, dobro, hoćemo da popijemo nešto, ajde, u, što je dobra pljeskavica. Nego pričaš neke priče, šta ti se desilo, gde si bio, šta ti se dogodilo do sada, ili šta planiraš. Mi svi na neki način pripovedamo, neki imaju glas, neki imaju drugačiji malo glas, ali priča je ono što je jako važno. I generalno, ili možemo kažemo predanje. 

O KONFERENCIJAMA

Miloš Maksimović: A ovde sa pričama pokušavamo da to probudimo kod ljudi. A ono što smo i ove godine, i prethodne godine, ali pre nego što smo seli na ove stolice, nekako imam utisak da je ova godina imala baš dosta jak line-up na Digitoku. Umeo si ti da dovedeš možda i neke veće zvezde, da ih ubacite u program, ali nekako ove godine mi je bio utisak nekako najkompletniji. Da mislim da smo imali jako malo nekih ljudi koji možda nisu imali pažnju svih, ili da neko je hteo, ej idem sada da popijem kafu. Uglavnom je bila puna sala tokom celog trajanja, i medija, i konferencija. 

Ivan Minić: I to je pričanje priče. Samo je sredstvo drugačije. Da bi to moglo da bude tako, ti imaš pravo da poznaješ jako dobro sve te ljude. Da im daš jasnu instrukciju šta želiš od njih da dobiješ. Jer od raznih od njih možeš da dobiješ svašta. A nikada oni to pre nisu radili, ili su malo puta radili, nije baš da oni to umeju. Ako im ne kažeš, mogu da se izgube. Mogu da ne donesu ono što treba da donesu. Znaš, i one za koje veruješ da će da donesu sigurno nešto jako dobro, jer imaju to nešto što, znaš, recimo Aleksandar Ćirić, koji je otvorio konferenciju, on je ispričao sve ono bitno. I onda je pričao o supi. I to je najvažnije od svega što je ispričao. Bez obzira na to što je ono vredno, zbog čega su ljudi došli i koje će odneti sa sobom, dobili su oni to pre toga u kinu. Tih poslednjih pet minuta su naučili mnogo o ljudskoj prirodi, o kolektivnom, o tome koliko su neke kulture i narodi različiti, iako su tu, ma nema jedna granica od nas, a potpuno su drugačiji. I to je neverovatno. A i sve ostalo što je on pričao, kao i dobar deo ljudi iza njega. Moj zadatak je nekako da probam da složim logične celine programa gde će ljudi koji se nadovezuju jedan na drugog, delovati skladno i nadopunjavati se. Nekad se nadopunjavati tako što će pričati drugi ugao iste priče, jer nekad je to potrebno, a nekad tako što će prosto priče biti skladne sa tim. Važno je sa čime otvaraš, važno je sa čime zatvaraš, važno je gde praviš pauzu, kako praviš pauzu i naravno da ne možeš da napraviš stvari idealno. Možeš da napraviš jednu idealnu konferenciju u životu i posle toga nijednu. Mi svake godine pravimo dve velike. Što znači da ako realno gledamo da imamo 50-60 učesnika sa strane programa na oba dela konferencije, imamo neke paneliste, ali ajde da kažemo da je 30 novih svaki put. To je 60 novih godišnje. To je jedan nedeljno plus. To je užasno teško. 

Miloš Maksimović: To treba naći. 

Ivan Minić: A da bi našao, moraš beskonačno toga da saslušaš. Moraš da nađeš ljude koji hoće, žele, imaju vremena, mogu i da im objasniš zašto je to važno. Tu sad ima gomila nekih kriterijuma jedan za drugim. Hoće, žele, mogu, umeju, uklapaju se, da se to na kraju desi. Taj spisak od koga se krene ima 100 i onda na kraju zaokružimo na 50, odnosno 30 ili kako već. I ti koji nisu, oni ostanu za neki sledeći put i neki koji jesu ostanu za neki sledeći put jer pričaju nešto drugo. Jer imaju kapacitet da pričaju neku drugu priču. Neke priče, pre dve godine smo imali najneobičnije verovatno predavanje u istoriji neke IT digitalne konferencije ili nešto slično. Bio je Goran Nikolić i pričao je svoju priču. Pričao je svoju priču, bio je i u Pojačalu, pričao je o tome kako on sa pet posto vida na jednom oku je uspeo da istrči u vrlo zrelim godinama kad je već uveliko deka, 55 maratona za 55 dana, a onda 77 za 77 dana i zašto on to radi i kako je on uspeo da živi jedan izuzetno lep, ispunjen, kvalitetan život. Iako mu je ulazna pozicija u to bila mnogo lošija nego bilo kome od nas. I da neću da zvučim bezobrazno i pretenciozno, nema baš mnogo izgovora koji su validni pred takvom pričom. On nije imao skoro nikakvu prezentaciju. Išao je video u pozadini, to je otprilike to, video koji nema veze sa onim što on priča, ali opisuje jedan deo tog puta jer postoji taj neki dokumentarac. On je sedeo na stolici i tiho pričao i niko nije disao u sali. I ko god je bio u toj sali, njemu je život drugačiji od tog. Kao što je nakon ove godine drugačiji, nakon svakog predavanja koje je čuo, ali kada su zapravo čuli iz usta Zorane Arunović kako je izgledalo 23 godine krvavog rada do olimpijske medalje koja je mogla da se ne desi, ali se hvala Bogu desila, i koliko puta je htela da odustane i kako je to kada nešto radiš ceo život, jedan si od najboljih koji su vešti u tome i uspeš da to zamrziš. A onda opet nađeš načina. Kažeš sebi, okej, ajde još jednom. To je najbolji put. 

Miloš Maksimović: To je najbolja motivišuća, kako bih rekao, to je najbolja priča koja može da motiviše druge, a ja sam i želeo samo da, kako neko gleda ovo sa strane, može da bude kao, čekaj, stvarno je dobra konferencija. Jeste, nego ja to radim. Ovo ću ti reći, upravo taj ritam, jer ja radim mnogo, ne takvih stvari, ali sličnih stvari, radim mnogo toga godišnje, često ljudi nemaju nikakvog takta da sklope tako dobro i nemaju promišljanja o tome šta tu treba da se desi. Ti si zapravo jedan DJ koji mora da umiksa kao nekada. Digne masu, pa onda pusti neki smor i onda ovi kažu, šta je sad ovo, ubijaš nam vajb. Upravo da bi taj vajb, odnosno da bi publika u tome uživala, imala takvo iskustvo, to mora da se radi na taj način i ti to radiš vrlo predano. Ono što je tu, kažem, za mene, za režiju, teško jeste što ti napakuješ 8 sati programa, ali dobro, to sad nema veze, da ja ne pričam o ovoj kičmi, sada ja znam zašto to radiš, a to je da ti ljudi odu odatle sa dodatnom vrednošću, i oni odu odatle sa dodatnom vrednošću, plus taj ceo napor da se to smiksa i napravi tako da to ima upravo taj tok. Dobro se sećam upravo tog trenutka kada čovek sedi, baš je tiho pričao u sali, to je trenutak kada zaista staneš i kao čekaj, a koji je moj izgovor za bilo šta sutra? I ta cela, kako bih rekao, to kada imaš takva predavanja, to je jedna vrsta male, ali kolektivne psihoze, hipnoze. Pa dobro, vi imate da smo u psihozi, male kolektivne hipnoze. Ja često verujem da ljudi posle toga odu bolji. 

Ivan Minić: Pa, znaš šta, to je u suštini ideja bila od prvog dana. To je ideja bila od prvog puta kada smo nešto takvo radili, što je u mom slučaju bilo pre više od 20 godina. Ali dobro si to primetio. Ja se vodim time da je pravljenje konferencije kao kada Rob Gordon u *High Fidelity*-ju, gospodina Nika Hornbija, objašnjava kako se pravi dobar mixtape. I ja ne znam ništa o muzici. Ja volim muziku, ali ja sam čovek, što se toga tiče, apsolutno. Mislim, ono, imam jako raznorodne stvari koje slušam i to što slušam jedno posle drugog ljudi ne mogu da povežu ni na kakav način. Ja mogu, kod mene ima logična poveznica. Ja verujem da, uprkos tome što jako volim muziku i što, ne znam, obe moje knjige imaju soundtrack, nikad neću uspeti da napravim dobar mixtape. Možda onako inženjerski ako bih se ja tome posvetio, možda bih našao metod, ali suština jeste sa tim programom da ti imaš, ono, mislim, za svakog po nešto u smislu da će se svako u publici, barem u nekoj priči, pronaći na mnogo dubljem nivou nego što je aha, ovo je zanimljivo, ovo mi je nešto o čemu mogu da razmišljam. Pronaći će se na nivou, okej, ovo sam ja pre pet godina ili za pet godina, ovako je to kod mene. Sad, znaš, vrlo je teško praviti paralelu sa tim kako izgleda put olimpijske šampionke, jer nije baš da postoji mnogo viši cilj koji možeš da imaš u životu od toga. Iako je teško, recimo, to je bila naša tema mnogo puta u nekim razgovorima, jer Zorana i ja smo bliski prijatelji, kako tebi ostane motivacija ako si 2010. postala svetska šampionka, seniorska, kako tebi ostane 14 godina motivacije da juriš to i tu jednu stvar koja ti nedostaje. Jurio bih svakog neko vreme, u nekom trenutku je dobro, ali dosta, dosta je, znaš. E sad, sve te stvari, desiće se naravno i ne mora da odradi svaki segment kako treba, i neće. Ali znaš, mi smo imali to i sa Pojačalom isto. To je isto neko ko pokušava jako kritički da posmatra podcast kao, ali zašto sad epizoda sa ovim ovome? Vrlo jednostavno, mene zanima. A ti si dobrodošao da slušaš ili ako te ne zanima, to je isto u redu. Ali znaš, jedna od epizoda koje kao ni na koji način se ne uklapaju u to šta je tradicionalno Pojačalo do tog trenutka bilo, je epizoda sa Milenom Trobozić Garfield. To je takođe epizoda za koju je meni bar deset ljudi reklo da ih je razvalila na ličnom nivou. Pričamo o kulturi i prevođenju. Mislim, pričamo i o još nekim stvarima, ali kao to je koren svega. Kako je to vezano sa mojom publikom? Jezik je jako živa i osetljiva stvar. To koji izraz u nekoj situaciji iskoristiš, može da potpuno promeni trajektoriju onoga što ide nakon toga. I znaš kako, ja sam noćas seo da napišem postkonferencijski blog post jer kao trebalo bi da ga napišem. Uvek je to neki moj zadatak i bilo je hiljadu stvari o kojima sam mogao da pišem i mogao je da bude još jedan od ono formalnih postova u kojima se zahvalimo svima. Hvala svima. Ja sam stavio naslov “Samo nam je ljubav potrebna” i pričao o tome zašto mislim da to ima smisla, zato što to je suštinski to. Ništa od stvari koje mi ovakvi radimo, možda ima nekih drugih ljudi koji su drugačiji, ali ništa od ovih stvari koje mi radimo ne bi bile toliko dobre i ne bi trajale toliko dugo nepromenjene u tom nekom suštinskom, kvalitativnom smislu da nam nije stalo do njih, odnosno da ih ne volimo. Ja da ovo ne volim da radim, pa smučilo bi mi se deset puta do sada. Ali sama ideja da toga više ne bude, da tako nešto ne postoji, je meni potpuno neprihvatljiva i to znači da ću ja, nakon užasno napornih nedelju dana, da sednem i da snimim jednu epizodu, dve epizode, da pokušam da ujurim ljude, da molim prijatelje da pomognu, da ulete sa terminom, da zamolim kolege da ostanu duže da napravimo to. Zašto? Zato što je važno. Pa neće ništa da se desi ako preskočiš jednu nedelju. Desiće se. Preskočiću jednu nedelju, nisam to uradio šest godina.

Miloš Maksimović:  I treba ostati na tom, dakle upravo kao paralela, da te ne upoređujem sad sa Zoranom, ali zato što je važno i zato što to tako treba i zato što, kako bih rekao, kao što sam rekao malo pre, predati se nije opcija. Nije opcija da kažeš, evo neću. Ali upravo ljubav prema tome, jako ti se, kao što si rekao, smučilo ti se deset puta. I nije uopšte lako ni dok to traje, jer se nerviraš oko mnogih stvari. Ali to treba da se uradi, to je korisno za druge, napravljeno je i mora da, kako bih rekao, opet ću da kažem, predati se nije opcija. I voliš i smučilo ti se, ali ga više voliš nego što ti se smučilo i mnogo je važnije da postoji nego da kažeš, ma ne, ja ovo više neću da radim i da digneš ruke.

Ivan Minić: Isto je priča sa tim momentima na konferenciji gde kao svake godine imamo neke mlade ljude tu koji su ili deo tima, ili deo tima kao volonteri, ili kao profesionalni deo tima. I oni koji nisu do sada bili na tim pozicijama, gde vide da sam ja sve vreme u sali, obično na istom mestu, obično pored režije i obično u stalnom kontaktu sa tobom, sa režijom, sa svima, koji vide da se ja nerviram devedeset pet posto vremena. I kao, pa nemoj da se nerviraš. Nema šanse, ja moram da se nerviram. Ja kad se nerviram, dešavaju se neverovatne stvari. Onog trenutka kad prestanem da se nerviram, to znači da mi nije važno. Tad to više neće biti to. Možda će to i dalje da bude dovoljno dobro, jer kriterijumi su takvi kakvi su, pa je svašta danas dovoljno dobro. Nažalost. Ali dokle god se ja nerviram i pratim i pamtim i beležim sebi šta može da bude bolje, i ako to niko drugi ne vidi, biće bolje sledeći put. Biće najbolje moguće u okolnostima koje imamo, koje nisu uvek idealne i može svašta da se desi. Mislim, eto, jedan primer oko svega toga što smo radili je da smo u ove tri godine imali dvoje olimpijskih šampiona na sceni. Zorana Arunović i pre tri godine u Zrenjaninu Vanju Grbića. To su dve potpuno drugačije energije, to su dve potpuno drugačije životne filozofije, priče, stava i jedno i drugo treba da doživite makar jednom u životu. 

Miloš Maksimović: Jer je life-changing experience, da kažem to na staroslovenskom. Hteo sam samo da ti povučem paralelu, ko o čemu, baba o sebi. Znaš, ovo što mnogo puta si me video i mnogo puta smo radili zajedno, ali kad nekome sa strane treba da objasnim ili neko prvi put vidi, ne razume zašto se ja nerviram, moje psihičko stanje dok radim neki događaj mora biti takvo čak i kada je to događaj niskog intenziteta. U smislu, treba samo najaviti govornika, zahvaliti mu se, najaviti sledećeg govornika i zahvaliti mu se. Ja moram biti tog dana ili tih dana u posebnom psihičkom stanju, jer ja posmatram to kao da je svaka epizoda posebna, jer želim da ona bude super, želim da uvek dam 110%, ja sam sve vreme on alert. Onda dobijem pohvale da kao, baš si lepo vezao, jer ja slušam govornika, šta je uradio na sceni,  slušam koja pitanja dolaze, na neka sam dam odgovor ili se našalim i tako dalje. Sa strane gledano, odnosno kad vidiš majstora da radi svoj posao, tebi sa strane to izgleda kao da bi svako mogao da radi, je l’ tako? Da bi to izgledalo kao da svako može da radi, taj majstor. Ti koji sediš sa strane i nerviraš se, ili ja koji sam u backstage-u, ali sve vreme obraćam pažnju ili sam tu pored režije i slušam pažljivo šta ko radi, pa i pišem sebi na tablet neke crtice, a verujem da to tako rade i momci iz production pool-a, sa kojima se razumem pogledom kada radimo neki događaj, to je pokazatelj prave posvećenosti i to je pokazatelj prave, kako bih rekao, majstorije, ako to mogu tako da kažem. Izvini što sam te prekinuo, hteo sam samo da izvučem, zato što mi je ovo bilo simpatično, znaš, videla su te neka deca koja inače ne vide tokom konferencije, pa kažu, nemoj toliko da se nerviraš. Ja moram da se nerviram. 

Ivan Minić: To mi je posao. 

Miloš Maksimović: E, ajde na kafu, ne mogu, počeo mi je govornik pre deset minuta. Pa kao, šta, ima još deset. Možda ima još deset. Odavno umem da procenim da li je govornik na sceni u frci, da li ubrzava prezentaciju, da li je paralisan i da li će da mi završi ranije. Ima majstora koji nemaju ništa od ovoga pomenutog, ali će završiti ranije, tako mi je došlo sada. Ima tajmer, nema veze. Seti se jednog Digital Day događaja pre nekoliko godina kad sam ja morao da prekinem keynote. Nisam siguran da li je bio Dave Burs, da je Dave Burs neko bio. Znači morao sam da ga prekinem jer je čovek probio deset minuta, i jeste keynote, ali hvala vam što ste došli, jer brat ima još 30 slajdova. Ako ja sad njega pustim ovde, cela konferencija niz ledinu, i to će da se završi ko zna kada. Negde je to moj posao jer niko drugi ne bi trebalo da se brine o tome. Dakle, ako želiš da, pouka, odnosno, daj da kažem, crtica, ako želiš da bude urađeno kako treba, ti prosto moraš da budeš u tome. I moraš da budeš prisutan. Nema tog posla tako što ga radiš levom rukom. 

Ivan Minić: Znači, vidi, prvi put kada smo nešto tog nivoa kompleksnosti radili zajedno, bilo je najkompleksnije od svega što smo radili suštinski. To je, je li, cela priča sa Kopaonikom i Blogomanijom na Kopaoniku, četiri dana potpuno ludila bez ikakve pripreme, tvoj freestyle gde si pokidao, i što je na neki način, reći ćemo, postavilo i standard i očekivanja za neke nove stvari. Ali ono što je suština i zašto mi dobro funkcionišemo zajedno, mislim, činjenica je da smo prijatelji, a prijatelji smo opet zbog iste stvari, to je, brate, zato što ti ne samo da pratiš to što se dešava u smislu, ispratićeš, beležićeš, ti razumeš o čemu čovek priča, iako ti to nije posao. Mislim, nije posao. Jebiga, danas ti je sve posao. Danas o svemu treba da znaš nešto da bi bio dovoljno dobar u tome. I to je ono, kada neko kaže, znaš, ja bih sad da kreiram sadržaj. Pa prvi korak pre nego što kreiraš sadržaj je da postaneš zanimljiv. A zanimljiv postaneš tako što znaš gomilu stvari koje drugi ljudi ne znaju. Što znači da jedno dugo vreme provedeš učeći neke stvari koje nemaju nikakvog smisla i svi će ti govoriti da si budala. I vrlo verovatno jesi, osim kad nisi. Znaš, koliko god da je bilo, a realno naše konferencije nisu toliko duboko tehničke. Nekada u nekom segmentu jesu, ali uglavnom nisu, uglavnom su strateški okrenute. Ne toliko na implementaciju, na nešto što je ultra specifično. Sve to što nije ultra high-tech specifično za mali broj ljudi koji radi samo to tako, ti to savršeno razumeš. I naravno da možeš onda kada to razumeš, sa tim nešto i da uradiš. Promenilo se u smislu, odrasli smo u odnosu na 2012, odrasli smo, odgovorniji smo, imamo događaje, imamo eksternu produkciju, imamo pripremu, imamo sve, imamo napisan scenario. Poenta je da imaš scenario na koji možeš da se osloniš, a ne da ga pročitaš od reči do reči. Od reči do reči možda ga pročita i text-to-speech neki. Sad verovatno prilično dobro, ali nije u tome poenta. Poenta je da si ti taj koji u ime svih nas održava atmosferu i dinamiku. Ti si taj koji ne samo vodiš taj program, ok, to ti je, u Excelu piše to, ali ti upravljaš tom publikom. Ti uzmeš i napišeš na svoj najveći tablet na svetu, a ideš okolo i zoveš ljude da se vrate u salu sa kafe. 

Miloš Maksimović: Ajde. Što bih rekao, ovo, izvadiće, ajde. Tule. Pa da, ali šta sam hteo da ti kažem. Možda nekad, ja razmišljam, kad bubnem neki fazon, ja posle se malo češkam po glavi pa razmišljam da li je ovo bilo možda skroz na mestu. Recimo, podsetio me Miloš iz Zanaterije, nije Miloš, Aleksandar. Recimo, podsetio me Aleksandar iz Zanaterije na fazon koji sam uradio na tom nekom challengu koji je banka organizovala, gde su oni pobedili. Ali meni je sam naziv, osim logoa koji je zanimljiv, Zanaterija, nekako me odmah nešto podseti, Zanaterija, artiljerija, anterija, nešto sa čim se još rimuje, jer tako mi radim posao. I onda sam otpevao, zamolili su me organizatori da otpevam, jer nije ljubav Zanaterija kada sam ga proglasio za pobednika. I to je bilo potpuno, jer sam taj fazon zaboravio, jer sam ga tada formirao, tada sam ga iskoristio i kao to je to, ja sam postavio to iza sebe. Mnogo mi je bilo drago kada je to pomenuo na novogodišnjem Digitoku, pa sam morao da mu otpevam i na kraju. Otpevao sam mu sada, ali ovaj put bio to tračak, nije bio više Saša Matić. Kako ide, pukao mi je jedan startup Zanaterija ili ubio sam jedan posao. Šta god ću da kažem, kada je dobro napisano, a dobro je napisano, u tome se zahvaljujem Aleksu Petrovski, meni je to osnova, to mi je meso da ja mogu na to da nadogradim i pokušavam da održim tonus publike, odnosno da se našalimo i da imamo tu neku vrstu, kako bih rekao, sinergije, jer ja znam da ako kažem, a sada pauza 15 minuta, a onda se zahvalim ljudima koji su podržali konferenciju, ništa to više niko nije čuo. Na samom kraju sam rekao, pre nego što ustanete da vam nešto kažem, i onda pokušavam sa time malo da se poigram, da to bude zanimljivo, da dodam u tu najavu, da Relji Dereti otpevam opet nešto u najavi, da se malo poigram sa njegovim prezimenom tamo gde znam da to može, i da je prilično formalno i da je takav skup. A dešava se ponekad, i takvi skupovi, i takvi događaji, to meni nije toliko zanimljivo. Jer, kao što si rekao, to može da uradi i text-to-speech. Tamo gde mogu da improvizujem i da imam iskustvo, pogotovo što poznajem sada već i većinu publike, naravno da vrlo često poznajem i govornike na sceni, da je, kao što si pomenuo, veliki zadatak, jak zadatak, naći te neke nove ljude, neke poznajem iz nekih drugih priča, neke vidim po prvi put, naravno, ali to i meni daje mogućnost da se osećam super sa tim što radim. Iako, kažem, ponekad to dugo traje, mislim da to dovodi do te neke sinergije koja se onda čita na sceni i ostavlja zapravo ljudima koji su bili tu prisutni osećaj da su čuli nešto korisno, u smislu, kao što je ovo bilo dobro, bilo im je pitko, bilo im je lepo, nasmejalo ih je. Imali smo nekoliko tih nekih fazona, kad neko postavlja neko pitanje, pa čak i onaj stari, da maše devojka, traži mikrofon, ja mašem njoj i pitam kako ste, ćao i tebi, i tako dalje. Pa do profesorke Marine koja se ovaj put javljala iz publike. Ona kaže, ja kažem, izvolite profesorka, ona kaže, uh, to je bila šala, nadimak. Ja kažem, kako treba? Ona kaže, pa može, profesorka Marina. Ja kažem, dobro. Znači, mi smo imali tu jednu razmenu koja je ništa, ali to ostade. Ja zapravo mnogo volim to što radim, ja mnogo volim to što radim, i mislim da to, kao što si ti rekao, da se ne sekiraš i da ne voliš to što radiš, i ne bih to ni radio. To je dosta važno za bilo čime se baviš. Jer ako nema ljubavi, kako si rekao, samo nam je ljubav potrebna, tako. Što bi rekao Momčilo. Što bi rekao Momčilo, a šta fali Bajagi. Maločas sam bio, kažem, u jednom podcastu gde koleginica dobila poziv od ćerke, kaže, “Izvini, može Bajagin broj?” Ona ga ima, ali kaže, “Može Bajagin broj?” Ne može, ne, gde je Bajagin broj? Tek tako. Trebalo je nešto za neko snimanje. Uglavnom, ako se Bajaga pojavi u prvom činu, u trećem mora da opali, stalno pravilo. Pozorišno. Da, onda ide i slava. Jer ako ne voliš, znaš, nekako, ja odavno imam utisak da sam na pravom mestu bio, u pravo vreme, da redovno jesam, jer kako kaže ona stara, bavi se onim što voliš, onda nećeš raditi dan u životu. Kao, imaćeš utisak da… jer ja sam nekako zavoleo, pronašao se u ovome i uživam u tome što radim. Nekad jeste naporno, iskreno da budem, kad sam krenuo u Niš, bio sam opet onako, čuju se samo iza, .mp3 kao jedan kofer, jedan ranac, drugi ranac, u njemu je mikrofon, za divno čudo nisam snimio ni jednu reklamu tokom trajanja Digitoka. Znaš onako, tokom snimanja ovog nije povređena ni jedna životinja. Tokom ovogodišnjeg Digitoka nije snimljena ni jedna reklama, što je čudno, ali ja moram da nosim mikrofon sa sobom, torba za odelo, i onako razmišljam, kao, treba mi neko da mi to ponese, kao idemo, here we go once again, znaš. Ali ja idem da radim nešto što volim. I nije mi teško da to radim. 

Ivan Minić: To je poenta, nije poenta da ako radiš ono što voliš, nećeš raditi nijedan dan u životu. Ne, radićeš kao konj, ali ti neće biti teško. Upravo tako. Biće ti teško, ali ti neće biti teško.

Miloš Maksimović:  Odnosno, bićeš ispunjen i bićeš zadovoljan time. 

Ivan Minić: Nema ništa lepše nego kada si nakon nečeg takvog umoran. To je tako. Ti si umoran sa osmehom. 

Miloš Maksimović: Tako je, jer si uradio nešto dobro i ostavio si nešto iza sebe i nešto si dao. Rekao si na bini na odjavi na Digitoku — ko čemu, mi samo o Digitoku, upravo završenom — ali, da “iskrvare na bini”. A da kao čoveku, pa, ne sviđa mi se termin, ali da, to jeste mali bleed-out. Ti daješ sebe. Ti daješ sebe na neki način. Psihički to je posebno stanje. Bili su ove godine na bini i ljudi koji su prvi put tu. Nije to lako. 

Ivan Minić: Mnogo ih je bilo koji su prvi put tu, a mnogo je bilo i onih koji nisu prvi put, ali su uradili ono što su razni ljudi koji su bili u Pojačalu uradili u Pojačalu, a to je, znaš, “i ovo nikom nisam ispričao”.

Miloš Maksimović:  I to je važno. 

Ivan Minić: A što si ispričao meni? Pa nekako delovalo mi je da tebi to treba da kažem. 

Miloš Maksimović: I zato što je prase isto što i pile. Ako pitaš kompjuter, samo malo veće. Što bi rekao sada Načao. Oni koji slušaju i gledaju neće znati o čemu se radi, ali u jednom divnom predavanju o machine learningu i o tome kako kamera ume da identifikuje pile. Ili prase, ili lovca. 

Miloš Maksimović: Krnjača će biti u Pojačalu u jednom trenutku, u nekoj bliskoj budućnosti, to je neminovno. Otvara se samo. Jer, mislim, mi se znamo neko vreme, ja znam za njega dosta dugo, ali tek kada smo se zapravo upoznali, ja sam shvatio koliko je on jedan beskrajno zanimljiv čovek. A beskrajno zanimljiv čovek je iz raznih razloga, ali jedan od glavnih je što on sve u životu radi. On je jedno od one dece koje je odraslo na selu, koje je sa 4-5 godina imalo zaduženje. I on je ceo život vredan, radan, odgovoran. Njemu je stalo, on se cima, on stalno uči nešto. On je blesav čovek. Čim je došao na konferenciju, ima spremljenu prezentaciju, jedan je od ljudi, čovek profesor univerziteta, jedan je od ljudi koji su tu, bio bi keynote. Ja nisam hteo da mu stavim da bude keynote zbog toga da mu ne pravim dodatnu obavezu. Nego ajde da se predstaviš kroz ovo da ti ne bude preteško. Jedva smo ga nagovorili da ne dođe taj dan, samo prođe i ide dalje. Ne, ne, dođite ranije. Čovek je bio u sali sve vreme. Čovek je veče pred svoje predavanje. Rekao, ne mogu da vam pošaljem prezentaciju, moram nešto da izmenim. Proveo narednih x sati menjajući prezentaciju, sutra došao sa potpuno novom prezentacijom, naravno pokidao, zato što on je taj lik, apsolutno. Ali ne bi mogao da pokida da to što je radio zaista nije sjajno i da on to ne ume da predstavi na pravi način. Nikada oko sebe ne bi okupio toliko sjajne ljude kakve je okupio, da on nije čovek koji kad izađe i priča, ti mu sve veruješ, zato što je to tako. 

Miloš Maksimović: Bukvalno tako, bio je jedan od magičnih predavača ove godine i to je potpuno ovaj mali uvod u to njegovo gostovanje. Ali stvarno, znaš, taj pattern, kad porasteš i odrasteš na selu, bukvalno, u četvrtoj godini imaš zaduženje. Da li je to da nešto čuvaš, neko jare, ili da gledaš bostan i ideš s dedom u bostan, odnosno u lubenice, i tu nešto učiš ili da nešto zalivaš, ali tako se kalio čelik, odnosno, tako se prave ti vredni i radni ljudi. I stvarno je fenomenalno bilo, odnosno, da dođe do tih… beše onaj slajd koji je pokazao, koji koristim često, i tamo gde pokazuje da je Dunav.net zapravo zajedno sa… samo me podseti ko su bili ostali na slajdu, ali sa drugim ogromnim i sa… 

Ivan Minić: Da, da, sa najvećim firmama. 

Miloš Maksimović: Sa najvećim firmama koje on koristi, jer je tako bio i predstavljen negde, jer tako se dolazi u zgodu. 

Ivan Minić: Jer to što oni rade je izuzetno ozbiljno, izuzetno kompleksno i to rade neki od najkvalitetnijih ljudi u oblastima kao što su IoT, AI i slično. Neverovatan čovek, znači to. Znači, to je, znaš, to je poenta. Poenta je da Srđan nije očekivao to što je dobio. Niko nije od onih koji nisu ranije bili, a predavači su, očekivao to što je dobio. Bilo je predavača sa kojima smo imali i nekoliko sastanaka, kolova, svega, jer im je frka i sve ostalo, i onda nakon što čuju prva dva dana i vide kako to izgleda, kažu, “Ja ne znam zašto sam ja ovde.” Ja znam. Ali ja nemam ništa, samo ti izađi i ispričaj ono što smo se dogovorili. I to bude sjajno. Zašto? Ja znam kako se taj deo  puzla uklapa u širu sliku. I nije poenta da svi budu rok zvezde, zato što s tim jako je teško da se povežeš. Ali sa nekim koji ti za dve godine možeš mnogo lepo da se povežeš. U te dve godine se desilo svašta. I promenilo se mnogo toga. Čak i ono, mi smo sada u zrelim godinama i nama se u nekoliko godina desi jako puno toga. Ok, verovatno fundamentalne stvari se ne promene, ali mnogo nekih konkretnih, novih, važnih stvari se ugradi u život za to vreme. Mislim, zastranili smo što se tiče konferencije, ali suštinski, negde jeste. Bilo je kao, ok, naravno da ispričamo na čemu si radio u prethodnom periodu, ali šta se desilo za ove četiri godine? Desilo se mnogo toga. Ti si čovek koga sam ja upoznao pre 14 godina, čovek sa televizora i iz radija, živiš u radiju. Mi smo se upoznali, družili se, ti si imao ideju da praviš emisiju o kolima, koja se tada nije desila, nije se desila ni danas u obliku u kome je inicijalno zamišljena. Ali čoveče, šta se sve desilo u međuvremenu? I koliko toga novog se desilo, i koliko drugih pojavnih oblika, jer onaj nije bio mogući. Ali postoje neki drugi koji su mogući, kroz koje opet možeš da se izraziš i doživiš neke stvari i ispričaš neke priče. 

PROŠLE 4 GODINE

Ivan Minić: Dakle, Mišo, šta se desilo u prethodne četiri godine? Izvinite, kolega, šta vam se desilo u prethodne četiri godine? 

Miloš Maksimović: Šta je bio san? Ja sam tu nezahvalan sagovornik, zato što ja imam problem sa vremenom. Jer recimo četiri godine, kažem ti, na početku, kad si pomenuo, ja kao, moguće? Ja imam utisak da je prošlo godinu, dve. Inače, ta COVID epopeja koja se desila, prokrala je neke godine. Godinu dve plus COVID. Meni tek nije pomogla jer imam problem sa vrstanjem vremena. Sve mi je brže, verovatno kako to ide sa godinama. Ti inače voliš da kažeš kako sam ja lepi, star čovek, a ja sve stariji i sve brže se to odmotava. Više lepši. I sve lepši. Protekle četiri godine, znaš kako, ja imam problem sa tim da vrstem. Ja sam tek sad shvatio, znači evo, usporio nisam, obeležio, pre par dana je bilo tačno šest godina otkako radim, pravim sadržaj za YouTube kanal Polovnih automobila. Šest godina. Gde prošle godine pomislio bih da radim tri, ali dvesta automobila kasnije… Pa kad smo krenuli da snimamo podcast za Polovne automobile, ja sam bio pomalo i začuđen i skeptičan, da li ćemo imati dovoljno dugu klupu relevantnih stručnjaka iz oblasti bezbednosti i saobraćaja i relevantnih sagovornika. Pa smo se dogovorili na dvadeset četiri epizode, pa da vidimo. Sad smo na 53. i tu negde je neki Borko, budući klasici sa milionskim pregledom, i tako dalje. Ne umem da ti opišem šta se desilo sve u četiri godine, ja nisam imao kuče, verovatno. Kada smo se videli, nisam imao kuče, to je post-Covid pas, nije Covid pas, nije Nala bila u mojoj kući. Ne znam, prosto, a stvarno je to tako, kako stariš, sve ti brže, malo, malo pa Nova godina, malo, malo pa Nova godina. Ja sam ubeđen, evo sad sam radio, pre dve nedelje sam bio na Zlatiboru da zidam nešto, bio sam na Zlatiboru da radim USBS, znači relacije, moram da kažem USBS, ne USBS, USBS za Agenciju za bezbednost i saobraćaj, što je Unapređenje sistema bezbednosti i saobraćaja, to je jedna konferencijica, forum zapravo, od dva i po tri dana, gde se nađe vrh policije, lokalna samouprava i stručnjaci iz oblasti bezbednosti i saobraćaja, pa pričamo. Ja sam potpuno ubeđen da sam pre šest meseci imao prošlogodišnji. Znači, evo, USBS, neverovatno mi se ubrzalo vreme. Ne mogu u retrospektivu, to je najgore pitanje. Najgora stvar koju meni može čovek da uradi je, ej, te sećaš? Kao, znamo se. Ne sećam se, izvini, imam problem, naravno, osim ako se nismo baš sprijateljili, prijatelje u to ne računam, ali kao neko mi baš ostane u pamćenju zato što baš mnogo ljudi sretnem nedeljno, mnogo ljudi sretnem na Bini, mnogo ljudi mene sretne, a da ja ni ne znam, tako što me gledaju na YouTube-u, da vas obradujem. Kad smo bili u Paraćinu, mnogo mi je drago, pravim digresiju za digresijom, kako me je jedan čovek oduševio, bili smo u Škodinom salonu i otvarali smo Škodin salon, i prilazi čovek i nasmeje se ovako, pruža ruku, i ja isto njemu u osmeh ruku, i on kaže, ne znamo se, nego hvala ti. Ali on oduševljen je što me upoznaje, ali mislio sam da bude, da će desiti, legenda, kako si, sećaš se? Ne sećam se, druže, izvini. Hoću da kažem, to je prva najgora stvar koju meni možeš da uradiš, a druga je šta je bilo pre četiri godine. Ne znam šta je bilo pre četiri godine, ali sam sasvim siguran da smo danas bolji nego što smo bili, sigurno nismo lošiji, jer sva ta iskustva i sve te priče koje pričamo i koje dolaze do nas, nas čine nekako boljim. Znaš, mnogo stvari se promenilo, ja u zadnjih godinu dana saznam kako se pravi mobilna aplikacija, super. Znam kako može da dođe do zastoja u audio produkciji, da ne spominjem mog brata Dejana Košarinova kao prozivku, ali mnogo smo ga natovarili sa mnogo sadržaja i to treba neko da samelje, mora prođe kroz jednu šajblu. Znam kako se pravi mobilna aplikacija, znam koji su to izazovi, znam šta je sve potrebno, znam šta sve mora da se sklopi. Šta sve nisam čitao. Kule stražara, Jehovine svedoke, Tarabiće. Baš onako, nekako mi se, vreme mi se sažima. 

TESTOVI AUTOMOBILA

Ivan Minić: Ali evo, pomenuo si nekoliko stvari na koje bih te vratio. Jedno od njih su testovi i ne mogu baš da kažem da sam odgledao sve. Znaš, ima to neka francuska vozila koja ja ne gledam nikad. Razumljivo. I vrlo određeni procenat azijskih vozila koja isto tako ne gledam. Razumljivo. I određeni deo azijskih vozila koja gledam uvek. Ali odgledao sam dobar deo tih testova i okej, šta tu imamo kao nešto što je važno. Tu je sad zlatni standard kako to treba da se uradi. In my humble opinion, ti ne moraš da se složiš, ti radiš da nije u redu da se složiš. Ali moje mišljenje, imamo neki zlatni standard kako bi to trebalo da se uradi. Sad tu postoji jedan jako veliki problem koji svako od nas ima, a to je prvih trideset, sve može i sve ti je, imaš hiljadu opcija i znaš šta ćeš, a šta kad dođe do stotog auta. I treba snimiti sto prvih, koji će da bude sto prvi, gde ćeš da ga nađeš, kako ćeš da izvedeš celu priču. 

Miloš Maksimović: Vidi, srećom ima dovoljno različitih modela automobila, to je prva stvar. A druga stvar je, čak i kad imam mali zastoj u smislu nemam šta da snimam, a treba da, volimo da radimo malo unapred, koliko možemo, obično se to desi leti, kao sad ti, što kažeš, imao sam epizode, tačno do. I nekako se to potroši, jer treba otići malo i odmoriti tih deset dana ili sedam dana. Stare kosti o nekom pesku ili nekom šljunku, ali kad god se desi taj neki zastoj, nekako sam dođe signal odozgo, pa se desi, javi se čovek, ej, promenio sam auto, hoćeš da snimaš ili te sam zove neki uvoznik ili se nešto drugo desi. Ponekad imamo i malu gužvu. A ako pitaš za motivaciju, ja i dalje to jako volim da radim, to jeste naporno često, a zato što osim režije i montaže i snimanja, većinu stvari u tom projektu radim ja, ali ne da biste mi sastavili neke poleteli, okačili lovorike, prosto tako je. Tako smo podelili posao i to tako funkcioniše.

Ivan Minić: To je jedini način da taj projekat postoji. 

Miloš Maksimović: Tako je. E, ja i dalje volim da provozam neki auto koji do sada nisam vozio, volim da opipam, da vidim kako to funkcioniše i dalje imam poriv da bih dosta od tih automobila koje sam testirao, uh što bih ja ovo sad posedovao. A šta će ti? Pa ne znam. Znaš kao vozio sam Audi A6, treća generacija, karavan, 2.0 TFSI. Ništa. Znači ručni menjač, nema šta se pokvari, neko se neće složiti zbog tog motora, hoće oni da troškare malo ulja i tako dalje, ali veliki dugački auto, 330.000 km, plaćen nešto par hiljada evra. Nov. Nov, nov, nov. Vozila ga baba. Drugar je otišao, stvarno nije priča za prodaju, nego otišao drugar i kupio to u Nemačkoj. I to ga je opredelio podcast koji je gledao sa Borkom, koji kaže, pa ovi koji su to 300.000, 400.000, oni su morali da su održavani. Jer ovi 150.000, pitanje je da li je, šta ga briga? On će ga prodati, ja zdrav. Došao sam do 150.000, neka se neko drugi bavi. Ovaj što je na 300.000, taj mora da je održavan. I tom logikom vođen, on ode i uzme auto. I ja sad vozim, to je onako, znaš, jako je lepo kad imaš automobil koji ima 2.0, dal’ benzin, dal’ dizel motor, ali ima 2.0 i ima 5 metara u dužini, ima jedno 2.5, 2.7 metara između osovina. To nema pogrešnog osećaja, ako je deo velike nemačke trojke, to tek nema. Znaš, ti sad voziš to nešto veliko, pliva to, onako, ali prijatno ti je. Ti kad ga poteraš na autoputu, 130, ne idem ja brže od toga. Ili ga motaš nešto po gradu, ti nekako imaš osećaj toga, ja vozim veliki auto. Freud bi imao šta da mi kaže, to znam. Ali voziš veliki auto, udoban, ja tako, znaš, sad dođem kući, vratio čoveku auto i onako razmišljam, pa otvorim mobile.de. Ne gledam, pošto su, koliko ih ima, koji bi eventualno, šta će ti. Šta će ti, ali i dalje imam taj poremećaj, izvinite ako se nekad vidimo.

Ivan Minić: Imaš li nešto što bi izdvojio od testova koje si radio, da ti je stvarno bilo posebno? 

Miloš Maksimović: Uh, pa to je teško. Svidelo mi se jako i dalje ću da pominjem G500 na kvadrat, koji smo snimali u Novom Pazaru, jer je to zanimljivo vozilo. I to je dosta rano, mi smo sad, i ja sam sazreo i drugačije malo snimamo. Ja sad kad pogledam tu epizodu, meni ima tu i cringe momenata. Vrištim tu, usplahiren, držim Deda Mraz kapu, gazim Baneta Grkovića, pa onda se provaljujem preko njega, jer to svaki YouTuber kršten je uradio sa G500 na kvadrat na polju, pa onda kao moram da uradim to i ja. Tu noć sam imao košmar, ne znam šta si ti to ispričao. Moram da kočim, prelaz, škola, deca i ja ne mogu da stanem. Jer sam prešao preko Baneta Grkovića, koji tad radi u polovnim automobilima. On je, taj auto ima dosta prostora dole, 45 centimetara mu je clearance, neće ništa da se desi, ja ne skrećem, on je po sredini i drži još GoPro. Zbog GoPro-a mi je bilo, ne zbog Baneta. Ja prolazim oko njega i reditelj naš Deki kaže, e da ponovimo. Šta da ponovimo, sunce ti žarko, ajde još iz ovog ugla. Mi ponavljamo, ja sad razmišljam, on ako se mrdne dole, ode glava ko lubenica. I tu noć sanjam kako ja nešto vozim, ne vozim brzo, ali prilazim prelazu i neka deca i ja kočim, ono, nestaje, košmarice. Dakle, to bih morao da izdvojim kao auto koji je zanimljiv i neverovatan, zato što zbog tog clearancea i toga što je širi od običnog G-klase, ti si nekako apsolutno glavni na putu i kažeš, dobro, ajde, pucajte. I ja i dalje držim volan, znaš, i to je taj moment za 3. svetski rat. A drugo što, da kažem, što bih mogao da izdvojim, što me oduševilo, pa dobro, Tesla Model S svojevremeno, baš zbog toga na način na koji radi njegov autopilot, izgleda da se pominjem sve ove novogodišnje specijale. I šta je još bilo zanimljivo? Teško mi je da, znaš, sad ću ja kažem, to mi je sve kao deca, znaš, pa ne mogu da kažem koji je, koji je poseban, dobro, mnogo toga sam snimio da nekad ja, znaš da imam problem nekad, da nisam siguran da li je neki auto bio ili nije bio, kad neko nudi, ili kad kažu generacija, kažu koja je generacija, pa onda moram da pronađem, da vidim da li je bilo ili nije bilo. I iznenađuju me nekad neka hibridna vozila. I iznenađuju me nekad i neka električna vozila. Znaš, volim da probam te neke stvari koje ili vidimo po prvi put, ili nisu do sada bile na našem tržištu, pa iz tog razloga vidimo po prvi put, i volim kad me to dodatno inspiriše. Verujem da sam ti pričao, inače i van kamere i mikrofona, o tome kako izgleda taj moj proces. Moram da iščeprkam sve, jer se ježim da tu bude neka, kako bih rekao, materijalna greška ili neka neistina. Znači, može samo da bude ako mi je na neki način promaklo. I ponekad to izgleda, često mi sad u zadnje vreme pišu ljudi u komentarima, eeej, zato što vezem tekst, ja pokušavam da ne bude video od 28 minuta, nego da bude do 15, ako može, a da sam rekao sve što sam trebao da kažem. Tako da, eto, izdvojio bih ove neke čudne automobile. I dalje to volim i dalje se jako živciram, zato što mi uvek mislim da može bolje. I to je poseban krug pakla za mene, zato što niko ne voli sebe da vidi na snimku ili da se čuje, osim mene. Ovo je sa zvukom sam prenebregao, ali ovo sa gledanjem, jer moram da pogledam taj materijal, u montaži više puta, uvuci stomak, namesti kosu, koju kosu, da šta, otišla je, ne znam, ovo nisi lepo rekao, trebao si da kažeš još ovo i tako dalje. A za one koji prate ono o automobilima, razumite me, hvala vam na podršci, like, share i subscribe. Nije lako, gde lako, matore. 

Ivan Minić: Jedno pitanje koje ste sigurno postavljali, ali meni lično interesantno, je li bio neki auto, a da se baš sećaš, i okej je da kažeš da nije, može biti neki auto koji ti je delovao jako dosadno, ali treba da se uradi zato što je relativno čest ili nešto što ljude zanima, da se ispostavilo da je ostavio mnogo bolji utisak na tebe, da ti je stvarno bio zanimljiv u vožnji, da ti je bio nešto što je super? 

Miloš Maksimović: Pa evo ti primer, Suzuki SX4, koji… Fiat Sedici? Fiat Sedici, da. Od uvek kad vidim taj auto, pa dobro.

Ivan Minić: Nije mi jasno šta je, ali okej. To je uvek kad, tu je, ne smeta, ne smeta. Inače, polovne automobile koje testiramo, mislim da to znaš od rođaka, kumova, prijatelja i po nekog fana ponekad, odnosno nekog ko ponudi automobil, gledalac je kanala, prosto, zato što ljudi inače misle da to, ne znam kako misle da to snimanje izgleda. Evo ja ti dam auto, ti to snimiš, nema veze, vratiš mi auto, ti biće to za par sati. To traje dva dana. I najviše volim kada radimo neki automobil od uvoznika, pa možemo da ga dobijemo na tri dana, da imamo dovoljno vremena i da snimimo sve što nam treba, i da se to kršteno provozi, itd. Ali recimo, taj SX4 dolazi tako što moja koleginica, Aleksandra, u jednom trenutku kaže, ja prodajem auto, koji auto? I ja odmah, kao hirurg kada upozna nekoga, kaže, “Ili imate slepo crevo?” E tako ja, “Šta voziš? Reci mi šta voziš, reći ću ti kada ću da ga snimam.” To je ta mantra. I kaže, prodajem auto, ti mi trebaš. Inače, taj video nikad nije prodajni predlog. To je zapravo tante za kukuriku. Dakle, ti prodaješ automobil, bilo bi dobro, voleo bih da imaš neku veću izloženost, a meni treba auto da ga snimim, ako ga već nismo snimali, hajde da ga snimimo, ostavićemo link ispod. Ali ja pričam uglavnom o generalnom modelu. 

Ivan Minić: Da, ponekad i specifično. 

Miloš Maksimović: Ponekad i specifično, ukoliko je baš neki primerak zbog nečega specifičan. Evo sad će da izađe, u stvari u ovom trenutku već će biti emitovan, kada ovo tvoje epizode izađe. Mercedes E Coupe iz 2011. Ili je ovo iz 2015. Koji mi je dao prijatelj koji nije dao nikad nikome automobil u ruke. Ali mu je interesantno, on bi prodao, da se vratim na ovaj Suzuki SX4. Hoću da kažem da, tu taj primerak stvarno mogu da kažem s punim pravom – vozio ga pilot, ima ono, “vozila ga baba”, “vozio ga zubar u Nemačkoj”, nov, nov, nov, i vozio ga pilot, čista kao suza, i ostali opisi koji kod nas postoje, ili “bez dinara ulaganja”. Za ovog stvarno mogu da kažem da je čovek bolesno pedantan, i da kažem i to sam neko video. Evo ovoga stvarno ga je vozio pilot. Znam čoveka, tera za New York često. Znači, ja ne znam reći šta bi to trebalo da znači. Kada kažeš “vozio ga pilot”, to valjda oni pošto check-lista isto tako, valjda postupaju i sa autom, ili, s druge strane, voze avion brzo, pa kola onda štede, njih voze polako, znaju da nemaju krila. Elem, SX4, ono pre 10 minuta što si me pitao, SX4 je onako kao otići. Međutim, kada sam seo u njega, i najiskrenije, svakom pristupam, ma kakav to auto bio, sa 1.0 motorom, ili 990 kubika, 3 cilindra, ja njemu ne pristupam kao “ne”. S kosilicom. Aj sad ovo s kosilicom, nego, znaš, neko je kupac i za to. I nekome će on biti interesantan, i nekome će on biti “jao, što sam zadovoljan s ovim autom”. Ja uvek pristupam sa tom nekom dečačkom radoznalošću, aj da vidim šta ovde ima, kako ovo, i “u, što su ovo glupo napravili”, i “u, vidi što su ovo pametno napravili”. I taj SX4, ja sam shvatio da to, često sam to rekao kod nekih automobila, kao “just a car”. Ovo je auto. Nema ništa fancy tu od opreme, nema ništa posebno, ovo je za neku manju porodicu, taman, pregledan, vozi se fino, žustro, potpuno okej automobil. I ja sam onako, i tu mi se javila misao da ga otkupim od nje, nije mi trebao, nisam imao taj novac, ali sam onako pomislio, “u, vidi ga u kako je dobrom stanju”. Ima nešto, čini mi se, 50, 60 hiljada kilometara. Što nije potpuno bilo u skladu sa njegovim godinama, ali znam ženu, kupila ga novog u Srbiji, u Beogradu, vozila ga sve vreme ona, i to je dobro. Prodat je inače, često budemo talija nekim ljudima, prodat je inače pre nego što je objavljen video. Javio se čovek, potukli su se za malo dvojica. I to znam pouzdano, jer, kažem, koleginica mi je, došao čovek koji je zvao ujutru, i došao čovek koji je zvao popodne, ona rekla, “samo da znate, imam jednog pre vas”. Za malo se pobiju u ovoj Garić kapiji, “ne, ne, ja ću”, “čekajte, ja sam prvi zvao”. I kupio ga neko zato što je bila dobra cena, crvena boja, i dobro ga je prodala. Najpre i matira, ali crvena se boja dobro prodaje. Tako da eto, on mi je bio primer da kao, “pa dobro, šta da čekaš od ovog auta”, i kao vidi, potpuno je okej za vožnju. Geely Coolray, koju sam nedavno vozio, imao sam predrasudu, iako u tim videima, pogotovo kada imamo vozila iz Kine, uglavnom kažem, “batalite predrasude”. Osim nešto više potrošnje, mada auto bio potpuno nerazrađen, taj auto, u stvari, gađa ljude koji su mladi lavovi, koji bi hteli da tuniraju nešto, jer ima neki spojler koji liči kao da je karbon, nije karbon, ima prave izduvne cevi, četiri, i ima neki reski zvuk, i ide, bre. Zanimljivo se vozi. Samo bih na njega stavio neke gume koje nisu iz Kine, i deluje kao neko to malo džipče. Kad sam ga video, prvo sam rekao, “ovaj je ubica”, nisam džukac. Pa da, nisam džukac. I sam po sebi. Ima te neke čudne tendencije da sad ne govorim. Da je pitanje kome odgovaram, a da, kažem, svaka roba ima svog kupca, i da nema te razlike, kao kaže, te gusti-gusti, ono degustando, odnosno ukusima, moja nastavnica latinskog sad se krsti. Ali ukusima ne treba raspravljati, jer da svi volimo isto, onda ništa ne bi bilo ovako šareno oko nas kao što jeste. Ti voliš crnu majicu uzručenu, ja volim baby blue. Odnosno, ti voliš kodovu, a volim i ja. 

Ivan Minić: Ja nekako zaista verujem da apsolutno nema potrebe za toliko različitih modela automobila. Ali ono što smo shvatili vremenom je, nisu to različiti modeli automobila. To su različite karoserije. Sve više onoga ispod je isto, a karoserijom, izgledom spoljašnjim, se boriš za one koji traže nešto malo specifičnije, nešto malo drugačije. Ako je elektroautomobil postavljen dominantno, onda to tek postaje ekstremno, jer sve što staviš preko šasije, kako god hoćeš, napraviš dnevnu sobu na točkovima, nebitno je. Ovde ipak imaš neka ograničenja, ali vrlo često se desi da vidiš dva automobila koja su potpuno ista platforma, ali potpuno drugačije izgledaju u realnim nekim uslovima eksploatacije. S jedne strane, ta neka vrsta interne standardizacije i deljenja dobrih komponenti i dobrih praksi, mislim da je dobra stvar za auto industriju, a ta količina izbora, ne znam, valjda svako nađe ono što mu se sviđa, ako je u poziciji da bude. 

Miloš Maksimović: Da li treba ili ne treba, to je pitanje kao zašto Mercedes je pravio Titan, odnosno sada T klasu, a u stvari je to Kangoo, pa zato što žele da uzmu taj deo tržišnog kolača, neko želi da mu to dostavno vozilo bude Mercedes, jer ne znam, radi high profile venčanja i dostavno je Mercedes isto, ili iz nekog drugog razloga veruje samo tom brendu i treba da postoji. Ali nekako su svi proizvođači prevarentisali, mislim odavno, u trci za profitom, postoje dva ključna čoveka, od tih, koji je svojevremeno u Volkswagenu gde je napravio tu MQB platformu ideju, hajde da menjamo to sa platforme na platformu i to zagovarao, i Carl Ghosn, kako hoćeš, koji je učestvovao u upravljanju, osim što je eskapolog, da izađe iz zemlje, u koferu iz Japana, koji je jedan od najvećih krivaca ili zaslužnih ljudi za Kaškaj i promenio nam je život, jer sad svi krossoveri su i to želim da vozim i nemoj ništa drugo da mi daš. Da li treba da postoji tolika količina izbora, onda su toliki izbor, pa možda i treba, u tom potrošačkom društvu u kome mi živimo, jer ne greje tebe isto što greje i mene. A opet s druge strane, pa čekaj, ali u suštini to je isto? A ne, ne, nije isto, ne, zašto ti ovaj ima, ja znam, ovo ima drugačiju platformu, to je zbog toga što, jel, je tako jeftinije, bolje i to je serijska proizvodnja. Zaboravih da pomenem i treći, Kenney Ford. 

PODKAST O POLOVNIM AUTOMOBILIMA

Ivan Minić:  Druga stvar koju si pomenuo, na kojoj radiš u prethodnom periodu, a slično je ovome i snima se na istom mestu, je podcast polovnih automobila, što je opet jedan posebno zanimljiv format gde ima malo više prostora da se priča o nekim stvarima koje su važne. Ide na dvonedeljnom nivou, što je nešto sa čim ja nikako ne mogu da se uhvatim u… 

Miloš Maksimović: Ne mogu da se uhvatim u raspored, pa onda gledam na… Gledam sad, pa ne gledam, pa onda gledam tri, pa ne… Nikako ne mogu da uhvatim… Nisam ja zaslužan za dinamiku, to su kolege iz Polovnih. 

Ivan Minić: Ali suština jeste da, eto, 53 epizode kasnije prošli ste mnogo tema, mnogo zanimljivosti. Kako je ideja nastala, kako se je razvijala, zašto je taj projekat tebi važan? 

Miloš Maksimović:  Meni taj projekat važan zato što nekako, upravo kao što si rekao, tu imam više prostora da se priča o nekim stvarima dodatno, jer ako pričamo o formi auto testa ili neke, da ne kažem, posebne reportaže o nečemu što ima veze sa automobilizmom, ili je na neki način izvedeno iz onoga što je gro sadržaja na kanalu, to su auto testovi, to jeste jedino mesto da ti možeš da popričaš nešto malo šire i da imaš neke zanimljive goste koji, ajde da ne pričamo samo stručnjacima iz saobraćaja, saobraćajna je niša, jednostavno stručnjacima iz domena bezbednosti u saobraćaju, nego, ja nisam znao pre toga da mi imamo čoveka koji je radio prednji deo, recimo, Rena Lagune dvojke i tako dalje, da imaš neke zanimljive priče jer počeli smo ovaj razgovor pa smo uzeli jedan sat vremena da pričamo o digitalnoj konferenciji. Ne znam, ali u zoni annotations i ono, premotajte i na ovaj deo. To su sve priče koje su zanimljive. Meni je taj projekat važan zato što upravo ima mesta da se malo više razgovara. Otvorilo je i taj deo, da kažem, mog nekog talenta, ok, ja sam voditelj, narrator, voiceover umetnik, kako god, dežurni deda iz backstage-a, ali nekad nam ljudi pišu, izvini, i da je to kao, e pa ovo je malo više intervju, kako kad, ali meni je važno zbog toga što volim to da radim jer slušam i ja i učim nešto novo i slušam nove priče od novih ljudi, često imamo i neke veoma inspirativne goste. Znači mi da je toga, osim videa sa našim pokojnim Mirkom Rašićem, koji mislim da isto došao do miliona, eto Borko, budući klasici, je video koji je prešao milion, to je neki mali, da kažemo, lični rekord. Meni je to zbog toga značajno, a otvorilo je da pokažem da mogu da radim i takvu neku formu. Uživam u tome, kažem ti, bio sam prvo skeptičan da li ćemo imati dovoljno ljudi, jer prosto iz ugla polovnih automobila kao kompanije značaja tog sajta, mislim Infostuda kao kompanije, odnosno Inspira grupe, danas to mora biti potpuno brand safe. Nema mesta nekim pun gas pričama, a kao je onda kad ja izdriftujem pa tamo na Zlatiboru, pa mi izleteo jedan, a ja u levu, ovi se prepali, ondak je ablen, sirena, oni se sklone. To ne može. Ne da sam samo, inače ne bavim tim i ne radim to, jer nije bezbedno, nego to prosto ne može. Nije ni ideja da se promovišu takve neke stvari. Kažem, tu sam samo bio skeptičan da li ćemo imati dovoljno dugu klupu, ali je sastav otvorio neke potpuno fenomenalne priče i radujem se svakom novom gostu, i recimo do pojave Mladena Alvirovića na kanalu, pa do pojave Borka, pred toga je nagledan i bio Ivica, ovo je naš brat, prijatelj, ti ga znaš, često si ga i ti posećivao, Ivica Limar, kolokvijalno, odnosno Ivica Farbar.

Ivan Minić: Slavko je Limar. 

Miloš Maksimović: Slavko je. Upisan je kao Ivica Farbar.

Ivan Minić: A ima broj koji se lako pamti. 

Miloš Maksimović: Tako je, pevljivije, ali čovek mađioničar i to je bila prva epizoda da smo imali čoveka iz neke auto struke, koji priča svoje iskustvo i to mu je bilo prvo da kažem pojavljivanje pred kamerom, ali bio je potpuno fenomenalan, gde su ljudi, majstori, pisali: “Molim vas, isecite ove najvažnije delove, dajte nam to da možemo da šerujemo, da pokažemo našim klijentima, da razumeju zašto neke stvari na autu ne mogu da se rade, a neke mogu.” A ja čoveka znam, bio sam kod njega sto hiljada puta i kao, potpuno, ti ćeš biti super, i on je zaista bio super. Meni je recimo važno da je on ispričao svoju priču i da je to dobro prošlo. Ja to volim zato što je publika volela, i njemu je bilo prijatno, i meni je bilo prijatno, pa ko ćeš bolje. Dakle, imamo jednu odličnu priču, korisno, ispričali smo priču o njemu, ispričali smo priču o automobilima i šta može i šta ne može na njima da se radi, i ljudi su, čini mi se, dobili neku novu vrednost. Kameni, isto kad je bio, mislim da je fenomenalna epizoda. Ivan Kremanac, kad je bio, autoelektričar, on je imao malo veću frku od kamera, ali dobro se držao. I za sada zapravo, evo, za 53 epizode možda je otkrio previše, ali imamo jednu epizodu samo koja nije emitovana. To je moj drugar Marko koji vozi kamion u Kanadi; u kafani i ovako, da sedimo da pričamo, da ti ispričam milion i jednu anegdotu i situaciju, ali kad su se upalile kamere, nije mogao čoveka da izražava. S njim smo, mi to, evo, Miloš je tu iza kamere, prisustvovao je čovek, udavi se, udavi se Marko. Lepo je on pričao, ali ga je bilo teško slušati, znači, teško ga je razumeti. Ali, mislim da je to donelo novi kvalitet i našim pratiocima, slušaocima i gledaocima. Iskreno da budem, ja ne pratim statistiku na audio platformama kako prolazi. Podkasti u Srbiji, pa i u svetu, i gledam. I važno je da postoji ta vizuelna komponenta. Mislim da imamo dosta dobru i zanimljivu publiku i često, onako, malo uđem u komentare, pratim, čini mi se da ljudi vole to što radimo i da dovodimo kredibilne sagovornike. Ponekad, možda, neki sagovornik nije jednako zanimljiv kao neki prethodni, ali okej, kao i ti, kada snimaš, mene interesuje. Nisam u tom fazonu, pa dobro, nemojte promeniti kanal. Ali, ne može, nije sve za svačiji ukus. Da ponovo pričamo o tome koliko modela automobila postoji. 

Ivan Minić: Mislim, znaš kako, ja, davno, kada smo prvi put pričali o tome, pre, pa više od 15 godina skoro, postojalo je to razmišljanje, možda bi trebalo nešto da se napravi neka vrsta saradnje sa polovnjacima i sve to, i onda prva stvar o kojoj ja razmišljam je, pitanja i problemi ljudi koji imaju polovne automobile nisu isti, a bogami ni slični, kao problemi ljudi koji imaju nove automobile. Ili, da kažemo, relativno nove, oni koji su kupili automobile koji su bili novi pre nekoliko godina. Problemi ljudi koji imaju polovne automobile su, ono, to su ljudi koji ovde vrlo često sebi realno ne bi mogli da priušte onakav automobil kakav žele nov, te gledaju da prođu što bolje i što pametnije u toj celoj priči. Onda oni u svakom koraku, kada kupiš automobil koji je više klase od onoga koji realno sebi možeš da priuštiš, ti gledaš da u svakom koraku napraviš neku optimizaciju ili, ako je moguće, pametan izbor. Jer ja se sećam jedne situacije koja je dosta ovako bila traumatična za mene. Trebalo da kupim nove gume. Ja ne volim da kupujem nove gume. Mislim, ja ću ih kupiti zato što treba da se kupe, ali to je onako jedan stres koji u principu ne volim u svom životu. I naročito što vrlo često kada dođeš, ono, nemaju četiri iste, pa ono, pa ono, pa, ali dobro, nebitno. Sad, nebitno, moj slučaj rešim brzo i lako. Meni su trebale dve i dobio sam dobar popust na vrhunske gume i uzeo sam vrhunske gume i to je to, mislim da je važno na velikom automobilu koji se vozi autoputem da imaš dobre gume. Ali dolazi neka devojka koja vozi neki, ja ga nisam video tačno šta je, i nisam ga prepoznao kroz ono prozorčiće na vratima, ali neki jako mali auto. Znam koliko je brzo prošao kroz vidno polje. Neki jako mali auto. I ona je došla i sad, to su neke jako male gume. I za moj auto u tom trenutku postoje dve opcije za gume. Jedna koja ne nikako i druga koja, još ovo lepo, ali skupa. Pa smo se dogovorili da to skupa bude malo jeftinije i onda je to bilo okej. A u njenom slučaju ima 11 opcija. I cena počinje tada, pre dve godine, od 4.500 dinara po gumi. I ona ne zna, što je potpuno u redu, jer ja prvi ne znam, ali ja to prepoznajem, neke brendove. Znaš, kada mi kažeš Bridgestone, ne mogu biti loše. Znači, svakako ne mogu biti užasno. Sad ona kreće i to, “Jel možete da mi zapišete sve opcije sa cenama? Pa ću ja da vidim sa bratom, pa ću vam se javiti.” Čovek kreće i piše, to je cela četiri strana opcija. A ne znam, te najjeftinije su 4.500 dinara, a najskuplje su 11. Znači, uzmi neke od sedam i mirna si narednih deset godina sa njima. Ali ja sad ne znam. I kad je otišla, ja pitam ovog čoveka: “Je l’, matori, koje su te od četiri?”, on mi pokazuje. I ono je stvarno ono, kao za dečiji trotinet, plastične gume, bukvalno. Ali i to ima nekog svog kupca, očigledno.

Miloš Maksimović:  Tako je, upravo to što kažeš, znači nemaju svi ljudi iste probleme, nemaju svi iste interese, ne gledaju to isto. Ja sam bio iznenađen, iako sam očekivao sličan rezultat, kada je bio Milenko iz Internet prodaje guma, isto deo Inspira Grupe, u podcastu, pa smo pričali baš o gumama, o zimskim, letnjim i tako dalje. To je nešto sezonskog karaktera. Mene je iznenadio podatak da 84%, to pokazuje njihova statistika, ljudi koji kupuju na tom sajtu, kupuju budžet gume. Kupuju najjeftinije moguće. Ja sam nekako mišljenja, isto kao i ti. Veliki auto, vozim se brzo po autoputu, to ti je jedini kontakt sa podlogom. Ne mogu ja sad nekome reći, to mi je jedini kontakt. I sad da ga nateram da kupi nešto za šta možda nema novca, ne odgovara mu… Možda treba da proba da kupuje dve po dve, pa da sebi olakša, da proba da nađe neki način da kupi na rate. Ali bukvalno, dok se voziš maksimalno dozvoljenom brzinom, u mom slučaju, 132 je prosečno, ja sam tu 130-132 kada putujem negde, evo sad, ka Nišu ili od Niša. Moj kontakt sa podlogom su četiri površine malo veće od mojih dlanova. To je sve. Površina, to je prianjanje, to je sve. Ne mogu sebi da kažem, evo, kupiću najniže, najjeftinije. Šta ima veze, onako će se potrošiti, kupiću posle ove. Ne mogu da razmišljam na taj način, jer u nekoj situaciji, kad budem morao da naglo kočim ili nešto izbegnem, može da me izda. I da u onom poslednjem trenutku pomislim, trebalo je da kupiš skuplje. Znaš, kao u onim trenucima kad ti se uspori vreme. Kao u onom filmu. Jer to nije Cannonball, kada oni odlete pa kažu, trebalo je da kupite hranu za veverice. Što je mnogi Whoopi Goldberg da kupi… Nebitno. Uglavnom, pa ih je poslao na pogrešan put. Razumem. Ranije, kada sam pričao sa ljudima iz velike naftne kompanije o uljima, pre mnogo godina, dok se još nije ovo snimalo, o tome kako su i koliko su edukovani kupci kada kupuju ulje na benzinskoj stanici, oni se hvataju, po pravilu, velikom većinom za najjeftinije. Bez mnogo razmišljanja o tome da li je to možda najbolje za njihov automobil ili nije. Ja uvek pokušavam, kad me neko pita za savet o gumama, da mu kažem: “Probaj da nađeš tu neku srednju opciju, kao što si ti ovde pomislio, onu od sedam hiljada – nema greške.” Nađi neku srednju vrednost, neki brend za koji si čuo negde, nekad, i u osnovnome, evo ga internet, pa pogledaj. Ima čak i uporednih analiza. Možda ne kod nas, ali ima u Nemačkoj ili u Americi, ili u Britaniji, u Kraljevstvu, što da rečem. Pa pogledaj, pa onda donesi neku kvalifikovanu odluku. 

Ivan Minić: Mislim, pre deset godina, možda i malo više, nije baš bila sjajna situacija ni kod mene ni kod tebe. Prijatelji se ispomažu međusobno, i mi smo išli da kupujemo polovne gume. Jer bolje je da kupiš jako dobru polovnu gumu, provedeš neko vreme birajući po godinama, po šari i po svemu, nego da kupiš neku najjeftiniju opciju. Svako za sebe neka gleda, nije ovo nikakva diskusija niti promocija na tu temu, ali kad smo pričali sa ljudima koji se bolje razumeju od mene – ja tvrdim da se ne razumem ništa u sve to i ne želim da učim dalje od onoga što me zanima – znam kako auto radi, ali ne znam da ga popravim, niti želim da ga popravljam. Vrlo verovatno je često bolji izbor, ako nemaš mogućnosti da uradiš nešto bolje. 

Miloš Maksimović:  Ne bih mogao, zbog uniforme, when I’ve taken the black, što bi rekli kao u Game of Thrones, da preporučim jer ne znam, ali sam bio u toj situaciji. Da, i ja smo išli zajedno. Dakle, ne bih mogao da preporučim jer ne znaš šta je ta guma preživela, ali mnogo je bolje nego da voziš na ćelavim gumama. Pa da se ispomažeš i da onda uspeš da prikupiš sredstva da kupiš neku novu gumu. Nekako, inače, pristupamo dosta neodgovorno kao i u ostalim sferama života. Evo baš pomenusmo u Srbiji, na Zlatiboru, statistika je neumoljiva stvar. Sad ću malo da uozbiljim, ali postoji ta vizija nula, strategija bezbednosti u saobraćaju Republike Srbije doneta prošle godine, i postoji plan da do 2030. godine imamo nula stradale dece u saobraćaju. Generalno, statistika stradanja, našeg srpskog stradanja, iz godine u godinu beleži bolje rezultate. Mnogo je i jedan čovek, mnogo je i jedno dete, a kamoli stotine. Ali nekada su te cifre bile u devedesetim, 1900, 1700, 1600, 1800. Tako dalje i to pada. Ali statistika je neumoljiva stvar, to nema veze samo sa gumama, ima veze sa time kako se mi ponašamo u saobraćaju. Možda ovo i nije, kako bih rekao, tema, ali evo malo da uozbiljim. Gledao sam načelnika saobraćajne policije koji otvara u SPS, ima keynote, što bi rekli, i kaže, cilj za ovu godinu je da ne pogine u Srbiji više od 444 osobe. Oni su nas od nekih proračuna došli do toga. I kaže, u ovom trenutku, to je dakle oktobar, sredina oktobra, kaže, poginula je 401 osoba do sada. Dva sata kasnije, kada on ponovo učestvuje na panelu, ona se informiše da je sada 403. I ti shvatiš da se te stvari dešavaju tek tako užasno negde na teritoriji ove zemlje. Da li je uzrok brzina, da li je uzrok alkohol, da li je uzrok možda loša guma, da li je put kao uzročnik i tako dalje, to je sada u ovom trenutku nebitno. Ali hoću da kažem, saobraćaj je jedna živa stvar u kojoj, naravno, niste sami, treba paziti na druge, treba paziti i sebe od drugih. Drugi deo te užasne statistike je da je ove godine, prošle godine je poginulo 15 dece, od toga polovina kao putnici, ove godine 9 dece, od toga svi kao putnici. Što je, znaš, ne želim sada da potpuno dodatno zacrnim, osim ove crne pozadine za nas, ali ne razmišljamo dovoljno o posledicama, ponašamo se neodgovorno u saobraćaju i ti dosta voziš i dosta putuješ i verujem da vidiš ko je sve na ovim našim putevima, to je da te bog sačuva i da ne veruješ zašto čovek pretiče ovde kad potpuno nema naš Jelendol, idemo tamo, Google, rodno mesto Googla, ne znam, tu ko ovo, pa kao čekaj, nepregledne krivine, kuda bre druže? Jeste šleperi ispred tebe, jeste to užasno, jeste to teško voziti, ali kad nije situacija, nemoj da pokušaš da izigraš nekog heroja, nego vozi po tim pravilima jer u toj džungli nesreća u kojoj smo svi, nikad ne znaš i ko dolazi s druge strane, da li dolazi i šta će da se desi. 

Ivan Minić: Mislim, ne moramo uopšte da idemo na te relacije koje su posebno problematične, istorijski. Kogod kaže da ima punu kontrolu nad svojim ponašanjem, sedam dana od 9 do 9.30 preko Gazele, Autokomanda, pa da vidimo. 

Miloš Maksimović: Ko ima kontrolu i šta se dešava? 

Ivan Minić: To su stvarno situacije gde ja sam shvatio bukvalno, evo, u poslednjih pet godina, jedina situacija gde zaista neko u trenutku može potpuno da me izbaci iz takta je saobraćaj. I potpuno mi je neverovatno, znaš, sad ono, fala Bogu, važni su nam automobili, vozimo dobre automobile. Volimo da vozimo još bolje i novije i tako dalje, ali realno vozimo jako dobre automobile. Moje auto ima i senzor i automatske kočnice i sve ostalo i dešavalo se par puta da odreaguje brže od mene. Mislim da bih i ja odreagovao dovoljno brzo, ali što da testiramo ako on to već može. Nikad se neću osloniti na to da će on ukočiti, ali nekada ukoči brže. Situacija u kojoj je potpuno besmisleno to što neko drugi uradi. I onda kaže, nisam te video. Nisam ti bio u mrtvom uglu, samo nisi pogledao. Kako možeš u 9.30 ujutru da ne pogledaš? Ja razumem da ne pogledaš u dva ujutru, jer računaš da nema nikog, umoran si. Nije opravdanje, ali mogu negde to da razumem. Ali ovo su neke stvari i ja mnogo vozim i ja napravim povremeno situaciju koja nije sjajna, ali ja se uvek izvinim. I nekad me možda neko i prokune, ali većina ljudi kada se izviniš i kažeš “izvini, ja sam”, kaže ok. I makar to da radimo, pa onda da krenemo na slučaje.

Miloš Maksimović:  Ja sam naučio od majke da treba digneš dva prsta i to pokušavam da radim, zato što kada digneš ruku ovako, neko još pomisli, dešavalo se da kao “šta još ima, još ovo” i mašeš kao druže, a ti u stvari priznaješ grešku. Zato što finansijski aspekt stradanja u saobraćaju godišnje se 4,5 milijarde evra izgubi na štetu u saobraćaju. Pritom, verujem da su tu uračunati bolnički dani, ali verujem da nije uračunato to koliko društvo dalje izgubi od određenih pojedinaca koje smo izgubili, koji više nisu sa nama, koji su mogli da budu korisni ovom društvu. Koji je iznos kazni prošle godine, ako mi je dobar podatak ili pretprošle, koliko smo kažnjeni, odnosno koliko se slilo u budžet? Take a guess. 

Ivan Minić: U evrima ili u dinarima? U evrima, hajde. 100 miliona evra? 

Miloš Maksimović: Podeli sa pet, 21 milion evra. 21 milion evra. Džaba? Džaba. Kako vozimo džaba? Da, da, kako vozimo džaba. Pa nema dovoljno policije, sad će neko da me prokune. Uhh, kada ćemo da nastavimo ovu priču? 

ZAKLJUČAK RAZGOVORA

Ivan Minić:   Možemo lagano da je zaključimo i ja bih je zaključio tim momentom. Dakle, Pričaj mi je izašla u javnost. Imate neke prve reakcije, radite na tome, na feedbacku, radite na novom sadržaju u suštini, jer sad je to platforma gde ona će se unapređivati, ali glavna stvar je novi dodatni sadržaj koji će stalno biti dostupan, jer ne mogu deca slušati stalno iste priče, mada ima nas koji smo slušali, ali ne preporučujem. To je nešto o čemu ćete raditi. Takođe, ono o čemu smo pričali je da je naravno ideja da se s vremena na vreme pojavljuju i neki novi glasovi i neki novi ljudi koji će pričati neke interesantne priče. Mislim da, sa jedne strane, je to tvoja inicijativa, ali da je način da ta priča bude uspešna opet neka vrsta community effort-a. Sad, u početku zatvorenog community-ja koji si ti formirao, ali kasnije i kroz neke stvari koje će dolaziti od ljudi. Osim toga da preporučimo ljudima da probaju, poslušaju, vide, ima određena količina besplatnog sadržaja, koja je sasvim dovoljna da vide šta je ideja u cijeloj priči i da nekoliko dana probaju sa decom da li je to nešto što im je interesantno. Imaju i mogućnost da pozovu prijatelje i na taj način otključaju neke dodatne sadržaje. Svašta će se nešto tu dešavati u budućnosti, ali na koji način bi pozvao i ljude, i ljude koji imaju firme, pojedince, kolektive, zajednice, da se uključe u samu priču. Šta bi ti voleo u narednom periodu da dobiješ od javnosti? 

Miloš Maksimović: Ja bih voleo da prosto, ambiciozno zamišljeno. Zamišljeno je tako da mi zapravo tu napravimo jednu veliku riznicu, jer dinamikom objavljivanja po pet novih sadržaja svake nedelje koje smo sebi nametnuli kao obavezu i obećanje prema ljudima koji su skinuli aplikaciju. Mi ćemo na kraju godine, kad to saberemo, imati 240 nečega u toj aplikaciji, odnosno 240 nekih različitih sadržaja. Osim feedbacka koji dobijamo sa različitih strana, ja u ovom trenutku nemam nikakva, kako bih rekao, ne biznis model, nego neka jasno definisana očekivanja. Bilo bi dobro ako neko ima neku ideju da podeli sa nama šta bi moglo tu da se još nadogradi i šta bi moglo još da se otključa, jer cela ta ideja je da deca razvijaju maštu, da razvijaju empatiju, da razvijaju i kritičko mišljenje slušajući basne i da prosto sutra budu komunikativnija. Postoje ta neka istraživanja iz inostranstva koja kažu da su deca kojoj se čita i kojima se pripoveda 30% uspešnija kasnije u životu, jer zapravo bolje komuniciraju, bolje verbalizuju ono što žele da iskomuniciraju sa drugima i prosto su maštovitija. Kako bih rekao, svaka pomoć je dobrodošla. U ovom trenutku imamo taj neki, da kažem, biznis model sa pretplatom. Mislim da nema potrebe da komuniciram kolika je, dovoljno je jeftina da nikoga ne opterećuje, a taj model sa 10 besplatnih i sa još dodatnim sadržajem koji može da se otključa, kako budemo imali više sadržaja, verovatno ćemo davati još neke stvari. Postoji ta ideja ambiciozna da 7-8 meseci nakon lansiranja imamo i AI modul gde će moći ljudi da unesu tekst i da dobiju mojim glasom ispričanu priču koja će biti unutar aplikacije, da će moći da prave priče po meri, odnosno custom priče. Voziš se, bukvalno kao što sam rekao i na digitalnoj konferenciji, ne znam jesam li pomenuo konferenciju u ovom podcastu, da će moći voziš se za Novi Sad, ili za Pirot, ili za Babušnicu, ili za Zagreb, i treba da pročitaš neki ugovor ili nešto što ti je važno, a ne možeš to u ovom trenutku da radiš jer si za volanom, ili ti se prosto ne čita, da se to unese u aplikaciju, da to dobiješ kakvim-takvim, a sve boljim i boljim, kako napreduje tehnologija, mojim glasom, ne i ostalih glasova koji su trenutno u aplikaciji. Ne znam, možda će to sutra biti moguće da se iskoristi kao modul za neke portale da slabovide osobe mogu da čuju vesti, da se ubaci kao plugin, da na neki način to povežemo sa nekim drugim, to mi takođe pada na pamet. Postoje sajtovi koji mogu da se čitaju, ali taj engine nije do kraja savršen nego zvuči pomalo čudno. 

Ivan Minić:  Slažem se zapravo sa ekipom koja je to radila sa Fakultetom tehničkih nauka i oni imaju laboratoriju koja se bavi time i to je bilo potpuno fantastično 2011. Problem je što je 2024. vrlo blisko onome što je bilo 2011. I razumem zašto je to tako i vrlo je teško sad ići u korak sa onim što veliki sistemi rade, ali da platforma kao platforma postoji, ona u osnovnom obliku je ovo, u nekim spin-offovima u budućnosti može biti nešto drugo. Otvoren si za predloge, za saradnje. 

Miloš Maksimović: Apsolutno, jesam. Apsolutno, izvinjavam se što te prekidam, ali ti mi u stvari dodatno i širiš sve što tu može da se nekako razvije. Neko je na Digi Talk pitao iz publike, a šta bi bilo kad bi mogla mama da se snimi, pa da dobijemo njen glas u aplikaciji. Videćemo sa koliko minimalno teksta možemo i moramo da treniramo AI, ali to bi onda dovelo i do tog nekog otuđenja. Evo, kao mama priča priču, a u stvari nije u sobi, nego je u drugoj sobi ili negde otišla. To može da bude zanimljiv dodatak, samo da vidimo da li i kako tehnički može da se izvede. I svakako videćemo kako nam se razvija. Možda budemo pozvali neke kompanije kojima je to zanimljivo da mogu da otključaju neki sadržaj za sve korisnike i da na taj način to podele sa širim auditorijumom. I možda bude sutra dostupno nekog user-generated contenta, odnosno UGC-a, koji tu može da dođe. Videćemo kako će da se razvija. Evo, tek smo lansirali. Još jednom ću da pomenem da je stvarno bio dobar launch i hvala još jednom svima koji su prepoznali to, shareovali to i pričali ljudima o tome. Stvarno imam utisak da je nešto što je na prvu loptu oduševilo ljude. Kada je tebe oduševilo prvo, pre godinu dana kada smo pričali o tome u kratkim crtama, to je bio dosta dobar signal, ali oduševilo je ljude jer deluje da tako nešto zaista nedostaje. Ideja je da nema te senzitivizacije preko ekrana, nego da se samo sluša i da se na taj način razvijaju veštine mašte i kritičkog mišljenja. 

Ivan Minić: Tako reći, podcast za decu. 

Miloš Maksimović: Podcast za decu, tako je. 

Ivan Minić: Mišo, hvala ti. Hvala ti za sve što radimo zajedno i što sve stvari koje radimo zajedno ti doživljavaš kao da su i tvoje.

Miloš Maksimović:  Sad ćemo se rasplakati na kraju. Krenulo je da mi zasuzi na bini. 

Ivan Minić: To je starost. 

Miloš Maksimović:  To je starost, i da. I ništa, onda smo se njih to isto rasplakali. Pogledajte, koristite nas, pogledajte celu epizodu. Hvala tebi što radiš sve što radiš. Ne znam da li si čuo kad sam bio na bini i kad sam rekao. Stvarno mi je zadrhtao glas. To sam hteo da kažem još na početku, tamo gde sam rekao da došla kod tebe da pričam o ideji. Da pričam i stvarno ono srce lepo koje su napravili na bini. Stvarno mislim da je tvoje srce mnogo veće od toga, da je veliko kao jedan Niš ili možda kao ceo Beograd u kojem ima mesta za sve ljude iz ove zajednice. I tako je na početku i ja to volim da radim jer prosto to je kruženje dobre energije. Povezuješ dobre ljude da bi pravili dobre stvari. Hvala. 

Ivan Minić: Da bi na kraju dana ovo društvo u kojem živimo bilo malo manje loše. Da ne idemo sa nekim velikim ambicijama, ali malo manje loše. Hvala ti, hvala vama što ste nas slušali, nadam se da vam je bilo zanimljivo. Nije baš standardna epizoda, ali mislim da vam je jasno kad ste slušali zašto baš trebalo sad da se desi. To bi bilo to, mi se vidimo ponovo naredne nedelje.