Audio zapis razgovora:
Transkript razgovora:
Ivan Minić: Moj današnji gost u Pojačalu je Andrija Vučinić. Možda vam to ime ne znači previše, osim ako niste programer u nekoj web priči, onda ga možda znate kao nekog ko je već duže vreme deo kompanije Automattic, koja stoji iza WordPress-a, a takođe i kao kendo reprezentativca Crne Gore već duži niz godina. Andrija je jedan od onih prvih osamdeset koje sam napisao, samo nikako nismo uspevali da se uklopimo da dođe u goste u međuvremenu. Postao je i tata dva puta, tako da je to malo odložilo viđanje, ali siguran sam da će vam današnja epizoda biti interesantna jer on je jedan od onih neobičnih, blesavih likova koji su probali svašta i koji su na kraju završili baš tamo gde treba, i to uopšte nije slučajno, samo je taj put bio malo duži.
Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu
Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.
Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome.
Ivan Minić: Dobro mi došao. Dugo se dogovaramo, nikako da se uklopimo da budeš i ti tu i da sam i ja slobodan. Sve su neke akcije koje su brzinske, ali sad kad smo se čuli, imali smo dovoljno vremena da se izuklapamo i veliko hvala Slađi što je preuzela danas deo obaveza na sebe da bismo mogli da se vidimo i da sve ovo snimimo. Ti si jedan od tih prvih likova sa originalnog spiska. Originalni spisak imao je 80 ljudi, sad smo na nekoj 280. epizodi, odavno smo skoro sve skinuli sa tog spiska, a ti si od starta tu. A zašto si tu? Pa zato što te doživljavam kao renesansnu ličnost. Imaš više interesovanja, radiš paralelno gomilu stvari, karijera ti je raznovrsna, i koliko god mnoge stvari tu delovale potpuno šizofreno i nepovezano, zapravo zajedno čine celinu koja tebe čini onoliko kvalitetnim u poslu koliko jesi, a privatno uvek smo super funkcionisali, što je meni isto jako važno da bi ta priča mogla da bude kako treba. Ja često kažem: možda niko neće naučiti ništa iz ovih naših razgovora, ali će videti da nije sam i videće da su razni ljudi u raznim trenucima prolazili kroz slične stvari kroz koje mi u nekim životnim situacijama prolazimo i da se kroz to prođe. Da, u nekim situacijama kada nemaš hrabrosti, šteta je, ali i drugi nisu imali hrabrosti, pa nije sve izgubljeno. A onda možda i naučiš kako da skupiš i pronađeš tu hrabrost i sve što uz to ide. U svakom slučaju, još jednom dobrodošao i hajde da počnemo kao što uvek počinjemo sa Mančmelo pitanjem: šta si hteo da budeš kad porasteš?
KAD PORASTEM BIĆU
Andrija Vučinić: Da, zvuči obično. Programer. Zvuči smešno, ali da kažem otkad znam za sebe. Kad kažem programer, možda sam završio u tome kasnije, ali hteo sam da pravim video-igrice. To je čitava poenta bila. I koliko me sećanje drži, prvi put mislim da sam to stavio na papir u osnovnoj školi, osmi razred, bilo je. Tad je doneto ono kao da pitamo ko će šta da bude, ko je zainteresovan, bla bla bla. I tada sam prvi put napisao “programer”, i nekako mi je to ostalo i održalo se. Imam smešnu priču iz tog vremena, pošto je nastavnica srpskog to radila. Ulazi iznervirana jedan dan i priča o tome: “E, super, odradili smo anketu, i sad su svi ljuti što svi hoće da budu menadžeri, bla bla bla, programeri.” Svi su zaboravili da je pre pet godina, kad smo istu anketu imali, 50% njih htelo da bude švercer. Tako da, to mi je nekako ostalo. I ta priča i činjenica da… Stari je zapravo imao, otac i stric, otac je radio amater još u vreme bivše Jugoslavije, i njih dvojica su iz šema napravili Komodor. I ja sam taj, što je najgore, ja sam taj period jedno vreme čak bio zaboravio. Jedan dan se, da kažem, prisetio, pošto ono, znaš, dođu ti slike, završiš školu, letiš kod babe, pošto je tamo bio, kuckaš nešto, snimiš na kasetu, pa se vratiš, pošto nisi mogao da iskucaš čitavu knjigu od sto strana. I to sam prosto zaboravio u jednom periodu, potpuno. I onda, kad sam vraćao film negde kasnije, jasno, jesi ili nisi, znaš, kao svi, pošto ima dosta ljudi koji su pre mene imali kompjuter, i ono, bio kao, hm, moguće da nisam i ja… Kako sam ja završio? I onda, kako sam se sećao, kapirao sam da četvrti i peti razred zapravo provodim većinu, dva meseca leta, kad svi idu da se kupaju, a ja kucam neku igru koja je čak bila, ne, veoma obična, ali bio sam strašno srećan kad sam ukapirao da je jedan nivo igre gotov. A posle toga su samo kozmetičke stvari koje te pitaju hoćeš li da uradiš to ili nećeš, i onda sam mogao da igram pre nego što je knjiga od sto strana bila završena. Ali da, generalni odgovor je: programer.
Ivan Minić: Kako je bilo okruženje? Počeo si malo o tome, ali kako je generalno bilo tvoje okruženje tada, društvo, familija, komšije?
Andrija Vučinić: Što znam, ja sam dosta bio u periodu kad sam u osnovnoj bio, pošto smo živeli, da kažem, prigradski, mi smo tada bili selo. Što je, da kažem, da, to je možda desetak minuta autom do grada, što nije previše. Mogao si i peške da dođeš za pola sata, ali nije bilo ni trotoara tada i ono, tu si gde si. I onda mi je uglavnom bilo interesantno da kada je bilo nekakve konzolice ili nečega da se čačka, ja sam tu bio. To mi je uglavnom, bio sam u kući kad mogu. Čak su zezali da ću jednog dana da dignem kuću u vazduh, jer, pošto svi igraju standardne igre, a ja nešto sedim i kuckam tamo. Uglavnom je stari, kako je radio, prvi laptop, Komodor i sve ostalo, uglavnom sam provodio vreme na njegovim stvarima. Kad me on pusti. Naravno, uvek kad dođeš i srećan si. Sećam se jednom, pisali su projekat, kum, a ovaj je imao nešto tipa četiristo strana, nešto vezano za radiodifuziju, i meni je falilo prostora na disku. A diskovi su tada bili strašno mali. I logično, jel’, ko je još video dokument koji je velik 20 megabajta? I tako, nestao je bio jednu noć, i ja sam prespavao, nisu me budili, čuo sam svašta, ali nema veze. Bilo je dobro, opet su ga napisali, ali da, bilo je. U osnovnoj, uglavnom, nekakva standardna ekipa, komšijska, nismo. Ja sam više bio onaj tip, znaš, vi dođete, javite se, “evo ga, ovaj što radi”, da vidimo, radiš to što je nama interesantno, a ne radiš? Dobro, bićemo ti na livadi, pa kad završiš, dođi.
Ivan Minić: A sport?
Andrija Vučinić: E, sportom… sportom sam probao da se bavim, posebno kad sam mlađi bio. Svašta nešto sam probao, i košarku, i tenis, i karate. Pretpostavljam da su to one stvari koje prođeš kad si u osnovnoj i nije loše da ih prođeš. Ali nisam se ni na šta zadržao, iskreno. Tek sam sportom, ozbiljno da kažem, amaterski, počeo da se bavim tek posle fakulteta. Negde kraj osnovne, kako da budeš faca, glavni, propušio sam. I onda sam pušio negde do kraja fakulteta. U tom periodu smršaš, i svašta se promeni, bio sam realno, još mršaviji do ove, recimo na pola sam bio do ove. I onda negde pri kraju fakulteta, stajalo mi je tu, znaš, treba se baviti nekim sportom, zato što nije okej kad pretrčiš pešački da se osećaš kao da hoćeš da umreš, jel’? Nije baš najbolji osećaj, nešto fali tu. I originalno smo nas troje-četvoro drugara, od kojih jedan sada radi sa mnom, zajedno smo na kendu, dogovarali se šta bismo mogli. Originalno smo hteli da idemo na aikido. To je ono, kul je, hajde da probamo. I tip koji vodi kendo, vodio je i aikido i državao je treninge. Nalazili smo se, Podgorica je mala, bila je jedna kafana gde smo više sedeli, i pričali smo: “Kad će kendo? Kad će aikido? Nema sale, ovako, onako.” Onda on kaže: “Znate šta, dođite vi na kendo.” Mi smo bili: “Ma, kendo? Da vičemo i bijemo se motkama, kome je to interesantno?” I tako jedno mesec dana, dok nam nije dosadilo, pa smo rekli: “Hajde da probamo, nema veze.” Samo, makar nešto da probamo, idemo na to. Ja mislim da je to bilo pre jedno 15 godina, tako, ja mislim da je kraj devete ili sedme bio, ne mogu tačno da se setim. Dogovorimo se, dvoje od troje nas, sad, kao, ajde, da probam. I zapravo postanemo, ne znam, totalno se pogodio, ono, sport i duh i sve što je, da kažem, veština, ajde, nije, nije sport, da tako kažem. Ovaj, nekako se pogodio, stanemo, iza glavima, 15 godina kasnije, tamo. Ovaj, smešno je bilo, sećam se, da odradili smo taj prvi trening, jeli, obojica, kako nismo, nismo, ovaj, trenirali ništa dosta dugo pre toga, otišli na kafu. E, kafa se pila ovako, uzmeš kafu, podigneš iz ramena i onda se primičeš ustima zato što ne možeš da pomeriš nijednom rukom glavu. Ali, bilo je kul, veoma. I dalje, i dalje se, mislim, bavim tim, na kraju sam završio u reprezentaciji, ono, ajde da kažem, na balkanskom nivou sam okej, uspešno, ali definitivno stvar koja, sad kad, da kažem, sad kad mislim o sebi, kendo je deo koji ne izostaviš, znaš, ne možeš, ne sećaš se vremena koje je postojalo pre ovoga.
Ivan Minić: Malo se ne sećaš i zbog godina.
Andrija Vučinić: To, definitivno, to definitivno. Šalim se sa Slađom često, ovaj, da, ovaj, može da mi kaže šta hoće, ako je bilo pre više od dva meseca, verovatno je u pravu zato što ja nemam pojma, jel istina nije.
FAKULTET I STUDIJE
Ivan Minić: Pa, ajde da te vratim još malo u te, u te, ove, mlade godine. Kažemo, ta prva velika odluka koju donosimo je fakultet. I to je negde prvi put kad ti preuzimaš neku odgovornost za put kojim će ti ići život i karijera. Ne mora da bude. Mislim, ima gomila ljudi koja završi pa se nikad ne bavi time. Ali vrlo često to jeste neko usmerenje i to jeste neki odraz toga šta su tvoja interesovanja. I, s druge strane, šta su neke realne mogućnosti u tom trenutku. Interesovanja mogu da budu divna, ali ako nema opcije da se to studira, to nosi svoj poseban problem sa tim. Kako si ti u tom periodu razmišljao i kako si se opredelio, kako ti je bilo na taj faks?
Andrija Vučinić: Na račun da kažem ove priče, možda to nije moralo da bude programiranje, ali generalno kompjuteri su bili nešto što je meni tada bilo ekstremno interesantno. I meni je makar delovalo da je bilo ono, tim putem ću definitivno otići u jednom momentu. I sad, u srednjoj smo, Counter-Strike je bio tada popularan, zapravo smo imali dobru ekipu. I, ono, igralo se po igraonicama, tamo upoznamo Srđu Kadića, koji nam je bio profesor zapravo na fakultetu, jer smo bili dosta mlađi i igrali smo s njim. Znaš ono, u svoj toj ludnici gde bi za zezanciju igrali nešto, imaš ponekad pet minuta ozbiljnog razgovora. Kao, znaš ono, ej, Srđo, gde bismo mogli da idemo, bla bla bla. On me je zapravo predložio da idemo na, tada je, a mada i dalje je po meni, na računarske nauke, smer Prirodno-matematičkog fakulteta, što je bio, da kažem, dosta dobar izbor. A za nekog ko bi želeo da se bavi programiranjem, e sad opet, igre su nama bile interesantne, makar meni. I, jel, nekako prečuješ Prirodno-matematički, zaboraviš da kada odeš tamo, od toga što ti očekuješ, zapravo neće biti 100% zabave, nego će biti 80% matematika, a možda 20-30% zabave. Ali dobro, prođeš i kroz to, ono, na kraju ga završiš, znaš, skupiš vreme, ono, kažeš šta ću da…
Ivan Minić: Uvek je zanimljiv taj momenat, ono, ti ljudi koji, da kažem, ako si išao kroz formalno obrazovanje da bi se bavio nečim takvim, imaš u suštini dva osnovna usmerenja kojima su ljudi išli. Jedno je elektrotehnika i softversko inženjerstvo, a drugo je to, neka matematika i computer science. I kao, to su dva potpuno različita sveta koja imaju nekih zajedničkih tačaka, ali potpuno drugačiji pristup onome što radiš.
Andrija Vučinić: Dobar, mislim, ja se doživljavam tako da bih lakše da ga završim, da kažem, kao alat. Matematika ti je alat za stvari. Treba ti da uradiš to, ti znaš koji je alat za to. I ako si sposoban da uzmeš knjigu, otvoriš, naučiš taj deo matematike koji tebi treba, okej si. E sad, voliš ili ne voliš, znaš kako u životu često radiš dosta stvari koje ne voliš. A da kažem, srećni su oni koji imaju preko 10% stvari koje vole da rade i uživaju u njima. I onda to, što znam, znaš, obožavaš ovo. Meni je stvarno išlo sve dobro što je imalo veze s computer science-om, prosto voleo sam, zanimljivo mi je bilo. Matematika mi je bila ono, ajde, usput. I zapravo sam ja jedne godine, ja mislim, stao mi je jedan computer science predmet i recimo 8-9 matematike. I to ono, što je najgore, lakše ti bude tako. Uđeš u to i prosto godinu dana si full u matematici, završiš to što treba i…
Ivan Minić: Kao da ideš u vojsku ili u zatvor.
Andrija Vučinić: E, to je to. Oposlio sam ga, doviđenja, prijatno. Ima super priča, ono, prosto kad se posvetiš nečemu i daješ, okej, obično dobiješ nekakav return posle određenog vremena. Naravno, nekom treba manje, nekom više, ali ono, očekujem da ćeš savladati to, pošto nije toliko komplikovano da kažeš. Sećam se, mislim da je algebra bila, ozloglašena je bila zato što se padalo, ali baš dosta. I ja sam sad kolokvijum uradio dosta dobro. I ušao ja kod nje i javljam se, reko, prostudiraj se čisto da pitam imam li ja veću ocenu, kao, pre nego što izađem na ispit. Ona kaže, imate sedam, doviđenja. Ona potpuno ostala tamo i ono u stilu, ali kolega, treba da završite. Doviđenja. Ja sam završio, hvala, doviđenja, da se ne ljubimo. Otprilike, bio sam veoma, ono, ukapiraš u jednom momentu, ono, imaš stvari koje ti trebaju, koje ti ne trebaju, kojima se verovatno nećeš baviti. A ako i budeš, naučićeš ih zato što si dobio dovoljno, kažem, predznanja formalnog i, ono, znaš gde da tražiš stvari koje će ti možda trebati kasnije, kada odlučiš da se baviš tim drugim.
Ivan Minić: A kaži mi, je l’ bilo nešto što ti je bilo posebno interesantno tamo?
Andrija Vučinić: Na fakultetu? Što znam, ja ne bih to vezao čak za predmete koliko za tipa koji ih je predavao. Goran Šuković se zvao i ostali smo dobri prijatelji, često se viđamo, bili smo par puta na kafi. On je držao nekakav, on ima nekakav svoj set predmeta, tipa, on je držao kompajlere i veštačku inteligenciju, na primer. I sve to što je mene zanimalo, više je bilo vezano za njega, zato što je on bio taj koji je to što je predavao učinio da bude interesantno i dobro je to radio, više nego što sam imao nešto konkretno da kažem, evo, ovo mi je super stvar. Meni, ono, da kažem, generalno, samo programiranje je bilo interesantno, ali programiranje kao programiranje je veoma jednostavan koncept, da kažem. Imaš četiri osnovne stvari i to je to, nema ništa komplikovano. O sve što ti treba ostalo, ono, aj, pogledaću pa ću naučiti da vidim kako nešto drugo radi. Ali on je baš učinio da mi fakultet bude, makar meni, puno interesantniji, da ga lakše završim i, ono, nađeš nekakvu zabavu tamo.
Ivan Minić: Meni je mnogo važno da kad pričamo pomenemo takve ljude zato što, znaš, da li će oni to čuti, videti, volim da verujem da neki hoće nekada, ali da ostane zabeleženo da postoji, da kad neko ukuca to ime i prezime, nađe u transkriptu da je neko pričao o tome i da je lepo pričao o tome. Mislim, bilo je i o nekima o kojima se nije lepo pričalo, okej. Ali mnogo više o onima koji su obojili, znaš, nečije odrastanje i nečije formiranje i naterali nas da odemo na neku dobru stranu, umesto da izgubimo potpuno interesovanje za ono zbog čega smo došli. Dosta ljudi znam koji su krenuli u nešto sa velikim entuzijazmom i onda zbog jednog ili dva kretena izgubili potpuno entuzijazam i završili na nekoj desetoj strani, a ne na onome što su zaista trebali da rade, što vidiš da oni to žive. A prvi poslovi?
PRVI POSLOVI
Andrija Vučinić: Od tada sam radio u televiziji u Crnoj Gori, Monteni Televiziji. I, jel, kako si mlad, stalno ideš, tražiš im pare, malo za grad, malo za kafu. I u nekom trenutku, valjda mu je dosadilo da mi daje pare, pa mi kaže: “Hoćeš ti nešto kod mene da radiš, pa da imam razlog da ti dam pare?” I ja kažem: “Može.” I sada, u startu, da kažem, prva velika odgovornost za moje pare. Otvoriš Photoshop, iskucaš oglas, namestiš pozadinu, bilo kakvu, da se ona slova dobro vide, i to je to. I to je bilo, ne znam, pedesetak maraka ili evra, ne sećam se koja je valuta tada bila, ali to je za mene bilo više nego dovoljno. Možda čak i manje, možda dvadeset, ne sećam se iskreno. I onda nekako kroz to, to je možda dobar primer, kad se već zaposliš negde, možeš da napreduješ gde hoćeš, pošto to crtanje oglasa je moglo da radi i svako. Ajde da kažem, ispostavilo se da sam imao sreće, jer mi je otac radio tu, pa sam imao priliku. Ali posle toga sam se, da kažem, preusmerio na video montažu. I zapravo radio u televiziji, što je došlo negde sredinom, pola srednje i pola fakulteta. Četiri, pet godina kao video montažer. Radio sam sa nekim tipovima koji su i dobri režiseri i u dokumentarnim emisijama, zapravo je bilo interesantno. Ali mislim, kao sve, znaš, uđeš malo po malo. U startu ti možda i nije zanimljivo, ali, znaš, bolja je lova nego da pišem oglase. A onda malo po malo, znaš, ima stvari koje su interesantne, vidiš da ti ide okej, i posle određenog vremena, kapiraš stvari, jasno ti je zašto ne može ovaj kadar posle onog, i slično. Tako da sam, da kažem, prve korake u poslovnom svetu video tamo, tamo počeo da radim. Ima dobra situacija. Ljiljana Čagorović je bila glavni odgovorni urednik u Monteni. I neka emisija je bila u pitanju, ja sam nešto zeznuo. Recimo da sam promašio pet minuta, da je falilo pet minuta ili nisam završio na vreme. I sad, jel, to ne pada lako. Nikome ne pada lako kad pogreši, posebno kada si mlađi, bezgrešan si, jel da? Dok ne napuniš malo više godina, misliš da znaš sve. I sede ona i moj otac, sedeli su u kancelariji, i ulazim ja. I sad, moj stari, meni tada daje platu. Evo plata, Ljilja sedi i pita: “Šta ćemo za ovo što si zeznuo?” I ja ne znam, znaš ono, nema šta mogu da… Ja uzmem fino deo plate, stavim njoj, izađem preko vrata. I nije me diralo tada, a posle toga je prepričavala, rekla je da je to dobar primer kako treba. Pogrešio si, preuzeo si odgovornost, ali to je to. Nije smak sveta, sutra ćeš opet da radiš, ali si naučio dobru lekciju, zato što sam tu lekciju zapamtio.
Ivan Minić: Evo, dobro. Mislim i taj moment linearne televizije, gde je to prošlo i više se nikad neće desiti, i vrlo verovatno ga niko nema snimljenog. Mislim da ima već, to je izašlo na nekom YouTube-u ili nečemu. Ali to je to, život je takav. I ne može uvek sve da se stigne, da se ispolira i da bude savršeno. Nekad ideš na to da tu budu neki “rough cut” varijante koje će da posluže, i idemo dalje. Jer je važnije da postoji informacija nego sada da bude savršeno ispeglano. Pričamo o početku 2000-ih, kada su očekivanja bila dosta niska.
Andrija Vučinić: Da, da, ima i toga. To je proces učenja, ne da ga nazovem, to je to. Proces učenja, ne postoji niko ko je naučio nešto, a da negde nije failovao. Makar ja nisam. Ja dosta stvari koje znam, naučio sam tako što sam uradio. Prvo kako ne treba, onda opet kako ne treba, onda treći put uradio kako treba. Jer strašno je teško, da kažem, kada si u nekakvom “bleeding edge”-u, kada nema niko da ti kaže ništa novo, nego sam moraš da otkrivaš, da ti ubodeš stvar. Džaba ti intuicija, džaba ti svo znanje, moraš da probaš stvari. Ne postoji po meni drugi način, osim da probaš, vidiš, radi ili ne radi.
Ivan Minić: Pričaćemo o kasnijem delu karijere, kako je to kad radiš na nečemu što je prvo izuzetno masovno, važno, kompleksno, a sa druge strane baš ono na vrhu tog talasa inovacije koja dolazi, gde suštinski, da, postoje neka pravila koja generalno važe u opštim situacijama, ali generalna pravila ne važe u ekstremnim situacijama. U ekstremnim situacijama ti moraš da testiraš i mnoge stvari su kontraintuitivne. I to jedino saznaš tako što probaš. Pričaćemo o stvarima koje su možda jako tehničke u toj fazi, i ne znam koliko će to ljudima specifično biti interesantno, ali principijalno je jako interesantno. Zato što prosto neke stvari… To ti je ona priča, igraš basket u kraju i šutiraš 30-40% iz igre i misliš da bih igrao tako na terenu. I onda pogledaš zagrevanje bilo kog igrača koji igra za novac košarku i shvatiš da je na tom zagrevanju promašio od 300 lopti 15. A ti šutiraš svojih istih 40% kad te niko ne čuva. Da, on ima 40%, ali kada ga čuva najbolji defanzivac, kada ga biju, kada je intenzitet toliki, kada je puls 200, on u tim okolnostima izvuče performans koji ti imaš kada te niko ne čuva na terenu na kojem igraš svaki dan. I na košu na kojem igraš svaki dan. Tvoja karijera se razvijala na dosta neobične načine. Kako se ta priča sa televizijom pretvorila u sledeću fazu?
SLEDEĆA FAZA KARIJERE
Andrija Vučinić: Tu sam zapravo, posle televizije, imao, da kažem, sreće da dobijem prvi programerski posao. Tip kojeg sam pomenuo, Marko Andrijašević, koji je manje više paralelno sa mnom radio poslove. On prvi počne, pa ja za njim, pa on, pa ja, pa on isprati i tako. Preporučio me je jednoj lokalnoj firmi. Počeo sam ja dosta brzo, pošto sam završio fakultet. Kao ono, dosadilo mi je, prosto ono, učio sam fakultet, ovo me zanima, televizija nije moja stvar. Ono, mogu da budem tu da pomognem, ali hoću malo da probam ovu stvar. I zapravo sam se zaposlio tamo, i to je trajalo jedno dve, tri godine. Nije bilo loše, a sad, otišao sam iz, da kažem, čudnih, diskutabilnih razloga, ajde tako da ih nazovem. Kul firma, ostao sam super s njima, ali taj konkretan trenutak zašto sam otišao je bio strašno smešan, zato što je neko dobio ideju da ima fiksni deo plate i klizni deo plate. A klizni deo plate je, recimo, bio 80% plate, a nisi imao, da kažem, strogo definisano kako dobijaš klizni deo plate, nego je bio arbitraran. Kako on proceni da si ti radio, na što sam ja bio ono, ne, to neću. Ne može arbitraran, može arbitraran, ali mi daj, da znam šta ja treba da završim, onda može. Jer kad je arbitraran, možeš da kažeš…
Ivan Minić: Dobro, ti imaš jedno od onih lica za koje bi čovek rekao da ništa ne radi. Da samo sedi i razmišlja.
Andrija Vučinić: Uh, voleo bih. Nekad bih voleo da samo sedim i razmišljam. I onda sam posle toga, a posle nešto, ono, prosto sam se iznervirao. Pomalo budeš razočaran, znaš, ono, prvi tvoj posao nekako je završio kako ne treba i idem ja da pravim nešto drugo. Kao, mogu ja, iste ove pare ću ja dobijati negde drugo, a puno će mi lakše biti. Eh, dam ja otkaz i padne mi na pamet da je bilo strašno cool da ja radim u osnovnoj školi kao nastavnik.
Ivan Minić: Ok, opiši mi taj misleni proces kako je došlo do te ideje.
Andrija Vučinić: A zapravo, ima, ima nešto, znaš kako je došlo do te ideje? Imaš raspust, ne radiš puno radno vreme nego od 7 do 12 i nekako, znaš, za pola radnog vremena i raspust opišeš 100 para, kao ono. What could go wrong? Ah, dobro. Ok je bilo u startu, ali težak je posao i tako. Jer, jer, ne znam, svaki posao ima, da kažem, svoje nekakve teške, teške strane. Strašno je teško generalizovati. Jer ti dobiješ, nama su u odeljenju recimo imali 30 dece, od kojih naravno, ili uvek imaš distribuciju, imaš ok decu, imaš decu koja ne žele da uče ili ne vole ili prosto nemaju potencijala, i imaš drugu decu koja su baš sjajna. E pa, ti moraš nekako sve to da normalizuješ i realno ne možeš da se posvetiš, da kažem kako treba, ili makar ja nisam umeo, ima ljudi koji to znaju, ali ja nisam umeo, da se posvetiš tako da ono, nekako ovima koje ne zanima napraviš to interesantnijim. Jer svakom je interesantan kompjuter, mislim, imaš deset godina, si ispred kompjutera, kind of, makar se ja sećam, kada sam ja video kompjuter s deset, ja sam bio najsrećniji čovek na svetu. Još kad smo instalirali igru na njega, to je tek priča. I onda nekako vremenom, a jednostavno često i plan i program, da kažem, nije on loš, ali kao sve kad to formalizuješ i generalizuješ, malo izgubi duh. I onda ono, ti njima objašnjavaš binarni brojni sistem, ono, cool je da znaš, veoma je korisna stvar za kasnije, ali ti imaš deset, petnaest godina, binarni sistem, pusti me da igram igricu, daj mi nešto fino. A cool je bilo, radili smo u Skreču, ne znam da li si video. Super je programski jezik, da ga nazovem tako, jer ima sve mogućnosti regularnog programskog jezika, samo što se igraš, slažeš, da kažem, praviš program od nekakvih elemenata, finih, pokrećeš neke figurice levo, desno, gore, dole, veoma je cool bilo. I bilo je super dece, i čak mislim da je jedan ili dvoje njih, pošto ih imam na Instagramu, na kraju su završili nešto tipa računarske nauke, bave se tim, bave kad vidiš, od tridesetoro koji su nešto uradili, a recimo nisu bili u najboljim, nisu bili ovi koji su baš bili sjajni, ali su bili prosečni. I ono, e, super, i onda ih uhvatiš, znaš, driluješ ih malo oko toga i bilo je sjajno. Ali da, nije, nije, plus i raspusti. Ja sam ukupno radio u osnovnoj školi devet meseci sa raspustom. Toliko sam izdržao. Ali u tih devet meseci, nije loša priča, neko je odlučio da ja, koji sam tada imao recimo dvadeset četiri, pet, dovoljno zreo i odrastao da može da vodi decu od deset godina na ekskurziju. Srećom na ekskurziju u Crnoj Gori, Plavi horizonti su bili u pitanju dole. Evo, to je bilo baš, baš ludo. Tu vidiš kako su, sjajni su mi bili, mislim, cool, kao i sva deca, ne postojala, ne znam, ne mogu reći ne postojala loša deca, ali baš su dobri bili. I bilo je raznih štosova. Imaš nekakav čas likovnog, to mi je ostalo nekako, to se ne zaboravlja. Čas likovnog i sad u pesku, znaš, daš ti njima papira, oni malo nešto nekakvim lepkom pospuju, malo peska i posle deset minuta im je dosadno, bacaju pesak iznad glave, znaš, svi su puni peskom, svi su glibavi. E, nastavniče, njih troje se javlja, možemo li mi da operemo ruke u moru? I ti kao, normalan zahtev, znaš, to bi moglo da odvaljamo, možemo. I recimo talasi idu do ovde, a njih troje lagano ulaze u more, talas ih prska, oni peru ruke, kvase ih preko kolena i ti sad sediš i znaš, ono malo ti je, što sad, kako sam ovo prevideo? Izlaze oni sad kao, znate, skvasili smo se, možemo da idemo da se presvučemo. E, ajte, nemam šta da vam kažem, idu oni, vraćaju se, presvukli se, nose smoki i šetaju pored mene. I sad kao, oni meni, da me odobrovolje, kao, znate, nastavnice, vi ste nama strašno dragi. Ja ono kao, mhm.
Ivan Minić: E, super.
Andrija Vučinić: Mi, da ne mislite vi da smo mi glupi, nismo mi namerno, nismo mi što smo glupi ušli u more, nego smo namerno ušli u more da bi nas vi poslali nazad i da nam se jede smoki. Pa, jeste me mogli pitati da kupite smoki. Lakši algoritam.
Ivan Minić: Manje resursa.
Andrija Vučinić: Bila je situacija, baš razlika. Bila je, svega je bilo. Bila je jedna devojčica koja je sređivala zapravo drugove za mene. Tamo isto genijalno bilo. Ne možeš da ih uguraš u sobu, ona se pojavi i se kaže, mogu ja nastavnice? Ona ih pokupi, nema nikoga za 15 minuta. I ti ono kao, ok, možda ja stvarno nisam za ovaj posao.
Ivan Minić: Ali ona je definitivno za Ministarstvo unutrašnjih poslova.
Andrija Vučinić: Ne znam zašto, ali baš joj je dobro išlo. I taman odlučio, tada sam negde odlučio, kao ono, ok, kraj. Sad, da kažem, svako pametan prvo traži posao, onda da otkaže. Osim ako mu baš nije dojadilo. I našto sam ja tražio na poslu tada da odem. I zove me tip, sećam se toga isto, zove me tip. Mislim da je vikend bio, subota. Budi me zapravo tip, oko 12 popodne. Javljam se ja na telefon i to ono, jedva sam se javio. Znaš ono, ajde, ajde, ko je on, pojma, nepoznat broj.
Ivan Minić: Neko je baš uporan.
Andrija Vučinić: Dobro jutro, dobro jutro, ej, Andrija, super, bla, bla, bla, neki moj profesor s fakulteta. Kao, čisto da znaš, imam neki posao. Pazi sad ovo, ali pošto svi dobri programeri neće da ga rade, da ne bi ti. I znaš ono, ti je on sad kao, da bacim telefon, šta da mu kažem. Znaš ono, dojadilo ti je škola, ajde, evo ja ću, dobro je to. I zapravo se ispostavilo da je posao bio dobar, zato što je imao kontakt sa Sugar CRM. I ja i još par sa PMF-a, CSM je ono isto. Počnemo da radimo za Sugar tada. I ispostavilo se da bude ono, bude okej, znaš, malo ti je frka. Prvi ti je, i remote je bio što je ključna stvar tada meni bila. Ne znam kako je došlo do toga, pretpostavljam preko World of Warcraft-a, sam želeo remote da radim. World of Warcraft je zapravo veoma dobar primer kako može da se funkcioniše u timu, u velikom ili malom, a da ne znaš nikoga, ni kako izgleda, ni kako se zove, i da te ništa ne zanima osim onoga da kažeš meritokratije. Ovo je njegov skill, on zna to da radi, uopšte me ne zanima ni odakle je, ni šta je, ni kako je. I to mi je ono što sam ideju imao u glavi, kao ono, da se funkcioniše, bilo bi baš strava kada bih našao posao gde dim ne znam nikoga. E sad, dobro, ne može to da ne znam nikoga, imaš ti par intervjua, popričaš s njima, i nastrojen je što padnemo tu da radimo, i to je zapravo bilo strava. To mi je realno prvi, da kažem, ozbiljniji, veliki posao. Prvo što je bio ok plaćen, a drugo, dobiješ, da kažem, sve što se želi. Remote si, ne moraš da ideš, nigde ne pališ auto, sediš kući, alt-tabuješ pola, kad ti dosadi posao, alt-tabuješ, igraš malo, alt-tabuješ nazad. Tako da je to zapravo dosta dobro prošlo, ali to se nešto izjalovilo. Mi smo originalno pokušavali da, ili makar meni želja bila tad, da kroz taj posao, gde je bilo kasnije sedam, osam ljudi, probamo da ih nateramo da naprave kancelariju, da kao mi imamo nekakvu našu varijantu ovde, a onda na račun toga što nam oni naprave, prosto imaš nekakav krug ljudi, od tih sedam, osam koji su dobri, i posle možda uzmeš bilo koji posao da radiš. Skupio si grupu, neko ti je, da kažem, platio da ti sam napraviš lokalnu grupu koja jedna što radi, ali to se nešto izjalovilo zato što, aj da kažem, remote posao možda tad nije bio tako popularan, čudno je čak ljudima bilo, i od tih sedmoro ostalo je dvoje, ja i Makedonac kojeg sam preporučio, tip kojeg sam upoznao. Ono, baš je community random varijanta bila. Imaju nekakav hak klub, kika se zvao, i ja bih random, kada bih bio u Skoplju, otišao tamo i neko mi pomene kao ima jedan tip, on je zainteresovan za to. Ja ga upoznam, preporučim, i on radi u Automatticu sad inače. I onda smo ostali nas dvoje, radili još možda jedno pet-šest godina, ali, znaš, prođe te kada se zaposliš pa radiš malo. Svaki posao je sličan, znaš, u početku je zabavno prvih godinu dok učiš, a onda pa malo, znaš, malo je dosadno, znaš, mogao bih nešto da promenim. I zapravo sam ja tada uzeo, imali smo, Marko kojeg sam pomenuo i ja, startup jedan u Amsterdamu, nekakav tip naš nas je zvao tamo da nešto probamo, da radimo sve jajima i ukusima i receptima. Flavorspace se zvao projekat. I tamo smo živeli jedno mesec dana, nešto raduckali, ali to je bilo interesantno, a i to sve paralelno dok radim u Sugaru, znaš, startup radim ujutro, a popodne idem u kući, u iznajmljenoj sobi da završim Sugar posao, da bih imao još ponešto. Još sam, imali smo još dva, paralelno sam imao posao tada. Jedan je bio CampEasy, koji je nekakva platforma bila za kampovanje u Americi, pošto je kod njih to dosta popularnije, a drugi je bio Zaytuna College sa Berkeley-a. Tip koji je meni bio menadžer je bio u muslimanskoj zajednici tamo i oni su nešto, znaš, na preporuku uglavnom radili stvari. Mene preporuče, i ja sam im održavao sajt, tako da sam nešto žonglirao, četiri posla. Znaš, ono, milo ti je da imaš više para, imaš ukupno slobodnog vremena, ništa, ali ti ne treba tad. Pa tad ti ne treba, da, kad si u dvadesetima, realno, ne treba ti, ono, manje ti treba. Nekako, ok, osećaš ti ispunjenje, ali kao sve, znaš, naučiš u jednom momentu i onda, ono, kao, četiri posla, možda je ono održivo, jer, ono, bih malo da mi bude nešto zabavno, da se bavim nečim drugim, da mi je samo to. Bih malo i na WoW-u. Recimo. I onda sam tad, mada sam ja odavno čuo za Automattic, tad sam već počeo da razmišljam, kao, mogao bih da probam, kao, osećam se spremno dovoljno, da kažem da nešto tako radim, a imao sam i solo nekih WordPress projekata sa strane, ali to, ono, sitno da kažem da ih pomenem, nisu bili za poslednja, da kažem, duže od pola godine i tako da ih okarakterišem. I onda sam, kao, hajde, napisao ja finu prijavu, poslao prijavu, i toga, sećam se, uff, to je bilo malo razočaranje za mene. Pošaljem ja prijavu, recimo, u novembru. I oni su do tada, znaš, kao, tad nisu ni bili veliki, bilo možda 400 ljudi, da ti jave strašno brzo, da sve, znaš, i pošaljem ja mejl, nema odgovora, mesec, dva meseca, tri meseca, i ja već potpišem novi ugovor sa Sugarom, ono, malo razočaran. Stiže mejl posle četiri meseca, gde mi tip kaže, a sjajan tip, radili smo u timu posle zajedno, gde mi govori, ej, izvini, zaturili smo mejl. Znaš, zaturanje i mejl nisu pojmovi koji idu zajedno, ali, ok, kao, e, pa, kao, ja bih mogao ove nedelje nekakav intervju, pa ako si raspoložen, ono, kao, zašto, zašto, ovo nije moglo lagano? Ispostavi se da prođem čitav proces, ok, zaposle me. Sad, opet, dobri momenti kod Automattic-a i tih šaltanja poslova. Oni meni ponude skoro pa dva ili tri puta više nego sva četiri posla koja sam ja radio pre, za osam sati. I ti si sad već, znaš, znaš ono, gledaš, pa ono, kao, ne može da me neko zeza. Još gora stvar, on napiše EUD umesto EUR. A EUD je European dollar. I meni je trebala dobra dva sata da ja ukapiram šta on meni, šta koja je ova valuta, a muka ti je da ga pitaš što pričaš s metom. Jer on radi završni intervju i ti ono, kao, znaš, ono, nisam zbog para, tu, cool mi je sve, ali šta znači ovo? Tako da je situacija bila nekakva šašava, na kraju se ispostavilo da je zapravo to značilo EUR, samo su ga zvali Evropski dolar. I što bi rekli, the rest is history.
Ivan Minić: Jer Amerikanci neće ni da zovu EUR, nego je sve dolar.
Andrija Vučinić: Tako da sad sam već devet godina tu i veoma zadovoljan i srećan.
SUGAR CRM
Ivan Minić: Hoću da te vratim malo samo na tu priču sa Sugar CRM-om, zato što mi je super interesantno. Sugar je suštinski možda prvi nezavisni CRM projekat koji se ovde zapatio da ga ljudi aktivno koriste. Ljudi su koristili CRM-ove kroz poslovne sisteme koje su imali, ako je neko imao, ne znam, neku implementaciju NaVizion-a ili SAP-a, ili čega god, naravno imali su sve to. Ali, da kažemo, SME-evi i slično su kao prvu opciju često uzimali Sugar CRM. Mnogi su ostali dugo na njemu jer savršeno zadovoljava njihove potrebe. Znaš, malo je drugačije kad ti radiš nekakav projekat koji je za slobodno vreme i nije nešto preterano važan, važan je tebi možda lično, ali nije mission critical ni za koga, a ovde razvijaš softver od koga zavise biznisi, mnogo biznisa i mogućnost njihova da rade bolje i efikasnije direktno zavisi od toga koliko si ti dobro radio svoj posao. Kako je bilo raditi na Sugar CRM-u i koliko je tu bilo nekog… Ok, remote radiš, u tom trenutku nema ni remote alatki kao što ima danas, i nije sve toliko dostupno, i nema toliko brzog interneta. Kako je funkcionisao mentorship, guidance, neki način da ti kroz to napreduješ? Ne samo da radiš taskove, nego da se ti usavršavaš u tom procesu?
Andrija Vučinić: Sugar je bio, mislim da je za Sugar to bio eksperiment jednako kako da kažem i za nas koji smo radili, zato što imao si nekakav live chat, ali iskreno ne mogu ni da se setim šta smo koristili. Mislim da je nekakav Microsoftov proizvod bio. Nisam sto posto siguran. Ne bi me čudilo da smo na Skypeu dosta vremena provodili. Ali Sugar je bio, na računu toga što si remote i razlike između jesi li u kancelariji ili nisi u kancelariji, u Sugaru nisi baš mogao da napreduješ, ajde tako da kažem. Jer ono, ti si remote, imaš ugovore na pola godine ili godinu i ako ne valjaš, koga briga za tebe. I onda je, mislim, trudiš se ti naravno za to jer je posao bio ok, ali mesto za napredovanje u Sugaru definitivno nije bilo na računu toga što je remote bio, bio je eksperiment za njih, ono, možda uspe, možda ne uspe. Ako ne uspe, nikom ništa, ako uspe, super. Pošto paralelno smo radili sa Namotom u Podgorici i sa ekipom iz Belorusije. Mislim da su iz Minska, da je iz Minska ekipa bila. I iz Minska su zapravo bolje pokazali i na kraju su njih prebacili u Ameriku, pa su tamo nastavili da rade on premise, a mi smo prosto završili naš angažman poslednjih 3-4 godine. Koliko je teško, meni je sve to nekako, opet na račun video igara, prirodno išlo. Ono, ok, veruješ ljudima u to što napišu, to je jedini način komunikacije. Vremenom soft skills, a jeste soft skill, nekako ih pokupiš, naučiš kako da pričaš s ljudima, kako dobiješ to što ti treba, kontekst, pune rečenice, što manje zamenica. I naravno, svaki put potvrdiš što je neko hteo da ti kaže, zato što te košta 7 dana svaki put kad promašiš nešto tog tipa. Ali ne, Sugar definitivno nije bio nešto. Bilo je odlično iskustvo, u smislu, zvuči malo za 4 godine, ali da imaš mentalni stav da kažeš: “Tamo ima neko, ti si tu, veruješ ti jednom drugom, ti završiš posao, on ti uplati pare”, good deal. Pošto, ne znam, bilo je to, ima 15 godina od tada. I nije remote work tada bio nešto preterano strano, postojao je on i tad, ali doživljaj ti je bio drugačiji. I nisi ni imao nekoga, kapiraš, nisi imao tipa kojem možeš da kažeš da se javiš, kako funkcioniše, što je to. Nego ono, znaš, dođe baba moja, pa me pita: “Plaćaju li ti? Kako te plaćaju?” Na banku, baba. “Pa dobro, pa hoće li te platiti?” Valjda. Pa to je to. Kapiraš, ti imaš papir na koji si ti stavio nekakav potpis, na koncu oni su ti mogli poslati što god, jel? Pošto nije da nemaš ti šanse da proveriš, ok, Sugar je veliki, ali ono, imaš i malih nekakvih firmica koje te zaključe za poslenik, koje ti ne garantuju. I onda nekako prođeš, probiješ se kroz tu ideju, da se osećaš dobro, ono, remote work je sasvim normalna stvar, što ne bi moglo da funkcioniše, i bude ti bolje. Tako da je meni Sugar više bio na tu stranu, da kažem, eksperiment nego nekakvo strašno učenje, pošto i tim je, uglavnom je bio svaštara tim, tako da kažem. Ono, end useri pošalju nešto ili nekako je bug, mi smo uglavnom ispravljali bagove, nismo se bavili klasičnim razvojem, nego ono, evo što treba, evo što nam je problem, snađite se. I to nam je ok išlo iskreno, ja sam bio prilično zadovoljan kako nam je to išlo.
Ivan Minić: Kao neka ekipa specijalaca koja čisti.
Andrija Vučinić: Eto tako. I ono, imaš board svoj, uzmeš problem, rešiš ga, to je to. Ali nije… U startu je bio veoma fulfilling, jel’ i svaki put kad promeniš posao i dobiješ nešto novo i bolje, budeš veoma zadovoljan kako si to uspeo, onda poslije tre godine ti se neustalo, možda nije ovo tako, ali dobro, to je problem s iskustvima generalno. Iskustva, prvi put ih zapamtiš i vede puno više, zato što tu metodu od koga nemaš, a onda kasnije kad pokušavaš da ponoviš to isto, veoma retko možeš da ponoviš.
Ivan Minić: Ima i taj moment rada na nečemu što ljudi masovno koriste, što možeš da vidiš logo toga što radiš kad ideš negde. Možeš da odeš u firmu i da vidiš da oni koriste softver na kome si i ti radio. Pa sad, verovatno nisi radio na tome što oni trenutno koriste jer je to neki interfejs, ali si radio na nečemu u okviru toga i osećaš se malo drugačije, osećaš se posebno.
Andrija Vučinić: Originalno me je Camp Easy, koji sam pomenuo, zapravo tako kontaktirao. Sad kad vratim film, setih se, na LinkedInu su mi poslali poruku, ono u stilu: “Vidimo da radiš na Sugaru, treba nam integracija sa Sugarom, da se prebacimo na nešto”, i tako sam ja manje-više zapravo došao do Camp Easya, pošto sam sad vraćao film kako sam uopšte došao do njih, i to je bio momenat kad su rekli: “Možeš li da napraviš integraciju?” Mogu. To je to. Potpuno random interakcija na LinkedInu.
PRELAZ U AUTOMATTIC
Ivan Minić: U trenutku kada prelaziš u Automattic, za one koji ne znaju, Automattic je firma koja stoji iza WordPressa, u trenutku kada prelaziš, oni su već velika firma. Znači, to je već 400 ljudi, ali to je sad mnogo manje nego sada. Sada je oko 2000, ali naravno to je već sistem od 400 ljudi. I od starta, da kažem, pratim iz ličnih razloga, pričali smo o tome, mi smo krenuli da radimo na WordPressu jako rano, moja prijateljica je živela u Houstonu, bila je na nekim od prvih WordCampova, pričala je sa Metom o tome i tako dalje. I on se setio, to je bilo briljantno. Ali to jeste nekako u tom trenutku već dominantan CMS. Znači, u tom trenutku već to je recimo 20% interneta pokretano WordPressom. WordPress je mnogo kompleksniji nego kada je nastao. Kada je nastao, to je bio blog softver da možeš da vodiš svoj dnevnik. Postojale su hosted varijante, ne znam, LiveJournal, Blogger, šta ostalo. Ovo je bilo da možeš da ga instaliraš kod sebe, on premise, da možeš da ga napraviš kako ti želiš i da stvarno napraviš da izgleda kako hoćeš, a ne da promeniš par stvari kao što si mogao na Bloggeru. Ali u međuvremenu se to pretvorilo u mnogo kompleksniji content management sistem, u punom smislu te reči, ne samo nešto za blogove. Usložio se posao, samim tim porasla je i potreba za kvalitetnim ljudima i sve ostalo. Super mi je bilo i znam da to često funkcioniše tako, super mi je što kažeš da ti je poslednji razgovor bio sa Metom, koji je osnivač, koji je napravio sve to, i koji je kao, brate, naš godišnjak. Mislim, ti si šesto, ja sam peto, on je peto, ja mislim.
Andrija Vučinić: Mislim da je možda ’84, mislim da je ’84, tako nešto, nisam 100% siguran.
Ivan Minić: Ostario je definitivno, ali mislim da je peto. Nebitno, svakako, tu je negde. I kao, brate, pričamo sa našim vršnjakom koji je napravio nešto što u tom trenutku vredi stotine miliona.
Andrija Vučinić: Da, mislim da je milijardu procena bila tad.
Ivan Minić: I sad, kako izgleda taj razgovor? Mislim, kako izgleda ceo proces do tada?
Andrija Vučinić: Proces je veoma cool, iskreno, makar se meni svidi u odnosu na standardne procese koje sam ovde gledao. Originalno, još sam ja kasnije kroz Automattic zapravo radio hiring 30% vremena, jedno, dve godine. Tako da imam i 30 ljudi koje sam ja zaposlio u Automatticu, da tako kažem. Mislim, deo hiring procesa. Prvo ide intervju, koji je generalno alignment intervju po meni. Da vidimo da li je tvoj mindset dobar, da li ćeš da se uklopiš, da li si tip koji realno pripada tu gde jesi. Što je po meni veoma cool intervju. Malo tehnički. Ima pitanja, ali više su pitanja koja se meni sviđaju u kontekstu toga da je to nešto što si radio pa si ponosan na to. Daj nam primer nečega što si napravio. Ne mora biti WordPress, nebitno je. Daj nam nešto što si radio i da kažeš da je dobro. Super stvar. Vidiš kako ljudi razmišljaju. Pričali smo i o knjigama, i o bilo čemu možeš da pričaš u tom prvom intervjuu, potpuni, da kažem, random. Fina priča, da vidimo da li kucaš, da vidimo kako se snalaziš. Posle toga ide standardni code test koji traje sedam dana. To je standardni filter test koji je veoma dobar. Menjali smo ga dva-tri puta, ali filter test se ispostavio kao ultra dobar zato što 70-80% ljudi tu ispadne, a od 20% ljudi koji prođu to, mislim da 80% njih na kraju zaposlimo. Tako da imaš sedam dana. Opet, veoma dobro, to mi je tad bilo novo, plaćen code test. Znači, prvi intervju nije plaćen, naravno, ništa to od sada dva. Code test od sedam dana je plaćen. Evo ti code test, platićemo ti ga. Imaš satnicu, zapiši sve, sve nam pošalji. To mi je bilo sjajno. To mi je već bilo dobro, ono, u stilu, neko te plaća da te intervjuiše.
Ivan Minić: To intervju koji poštuje tvoje vreme.
Andrija Vučinić: Sjajno. Posle toga imaš trial koji je ozbiljan projekat. Promenilo se to kasnije, ali tada je bilo na nivou da svaka, da kažem, divizija ima nekakvu ideju, nekakav projekat za koji nisu imali vremena, i to su bili trial projekti. Tipa, nama treba nekakav task management za naš tim, da ne bih se sećao šta sam radio pre, to je sve galop , napravi nam nešto in-house. To je bio moj projekat, na primer. Nekakva task varijanta, task lista. Tada sam, ne znam ni šta je to bilo, tada je React bio nov ili nešto slično. Tek je počeo, čini mi se, bio. I to je meni bila sjajna ideja zato što imaš osećaj da to što radiš na svom trialu je nešto što će se koristiti kasnije. I puno trial projekata, moj nije, ali dosta njih se kasnije pretvorilo u ozbiljne projekte u firmi i koristili su se. Skoro 50-60% tih projekata. Kasnije, kada firma raste, moraš da malo to izjednačiš, da napraviš da je svima isto. Jer kad imaš random trial projekte, neki su teži, neki su lakši. A bilo je ekstremno teških projekata. I onda je strašno teško proceniti šta da kažeš. Nisi siguran da li bi ti mogao bolje da uradiš od njega, a on očigledno nije uspeo da završi, pa šta da mu kažeš? Primamo televizijske projekte, failove s takvih projekata, i bilo je i toga, što je opet okej, odlično si odradio sve, iskomunicirao sve, ja ne bih bolje. Ali znao je da bude strašno teško za neke ljude, zato što realno dobiješ nefer projekat. Moj je bio prosečan, recimo na skali od 1 do 5 težine, možda čak i 4, a njegov je bio 9. I ono, malo je skaliranje bilo teško, pa su napravili trial da bude jedan projekat za sve, tj. tri, ali zavisi od toga za koju si poziciju. Uglavnom, taj trial, ja sam radio, ovaj deo hiringa koji sam radio, i on je dosta dobar, zato što vidiš kako neko zapravo funkcioniše kada dobije odgovornost i autonomiju da završi neki projekat sam. A nije loša stvar kada je uniformisan, za code Wranglere imate jedan code test, da vidiš različite. Na primer, ja sam primio desetak ljudi, i svaki od tih desetak je imao različit rezultat. Znači, svi su radili ono što treba da rade, ali niko nije radio isto. Način razmišljanja, način priče je super interesantan. A svaki od njih je bio dovoljno dobar, makar meni, da prođe. I opet, pre, kada smo još bili mali, sledeći intervju je uvek radio Met. On voli da bude gatekeeper za sve stvari, sada nema vremena jer ne može toliko vremena da odvoji na hiring, ali intervju s njim je isto bio sat, sat i po. On se javi i priča. Ima ljudi koji su i tu, recimo, od sto, dvoje budu odbijeni. Ne znam zašto, ne znam kako, ali to je deo gde se dogovaraš s njim za platu, ali to ide tek kasnije. To je bukvalno kao kad izađeš na kafu s nekim poslovnim partnerom, pa pričaš sat i po, a onda na kraju kažeš: “E, ajde onaj posao da završimo za pet minuta pa da idemo.” Bukvalno je takav intervju, pričaš o bilo čemu. I veoma je normalan tip. I dan danas ima istu varijantu. Njegovi DM-ovi su otvoreni. Ako imaš neku ideju, ako misliš da nešto treba drugačije, možeš da pingneš Meta. Pitanje je hoće li ti uvek odgovoriti, zavisi kada i u vezi s čim, ali nije baš da možeš da pingneš trenutnog izvršnog direktora i kažeš: “E, vidi, hoćemo li na kafu?” Mogao bi da odeš tamo, u smislu: “Tu sam, pa da popijemo kafu.” Verovatno bi. Ali, znaš, ne pinguj ga za sitnice. Ali za velike stvari, tipa: “Mislim da bi bilo dobro da akviziramo ove, jer su jeftiniji i imaju stvari koje nama trebaju.” Definitivno cool. Tako da se Met, makar meni, iz tog perioda pokazao kao veoma otvoren za komunikaciju. I iskreno, dobar je osećaj. Pričaš sa izvršnim direktorom, pa shvatiš da je to normalan čovek. Nema neke nadmenosti, nema čudnog ponašanja. Ono, “E, vidi, čitao si knjigu koju sam i ja čitao, super.” Ali, to mi je bio prvi proces od svih koje sam video gde se odnose prema tebi kao čoveku. Tvoje vreme je vredno, plaćamo tvoje vreme. Code test je plaćen, trial je plaćen, ako te primimo, super. Veoma dobar proces. Meni je bio super, bio sam veoma srećan i procesom i činjenicom da sam prošao, naravno.
Ivan Minić: A za koju poziciju si se prijavio i šta si radio na početku?
Andrija Vučinić: Originalno, oni to zovu Code Wrangler. Wrangler pretpostavljam da dolazi od onih Wranglera za konje i bizone, jer Met je takav tip. Code Wrangler je, da kažem, generalno ime za sve…
Ivan Minić: Dečko programer.
Andrija Vučinić: To, dečko programer. Prijavio sam se originalno za PHP, jer mi je to bolje išlo, ali ista je pozicija bila i za PHP i za JavaScript, pošto se tada aktivno pokušavalo prebaciti na nekakvu React varijantu i JavaScript, koja je opet, ja sam voleo PHP. Možda se vratimo jednom na to. Ali kasnije, kao sve, uđeš tu, ja sam originalno radio na timu koji se nešto raspao. Bio je Met i imao je ideju da uz hosting prodaje domene. I ja sam bio jedan od prva dva člana sa Wendy, koji su probali da naprave platformu gde možeš da kupiš domene koji ostaju kod nas. I iskreno, taj tim je bio strava. Plus, kad počneš u Automatticu, a i kasnije svake godine, prvih 30 dana ti je support rotation. Što znači da prvih 30 dana radiš podršku. A onda kasnije imaš nedelju dana obaveznih svake godine kada treba da radiš podršku. Što je veoma dobra stvar i, da kažem, osvešćuje te kad vidiš koje ljude zapravo muče realni problemi. Koliko zna da bude diskonekt između onoga što ti radiš i onoga što ljudi stvarno trebaju. Ali čak smo i tu imali izuzetak, jer u Automatticu imaš obavezne meet-upove. Pre covid je malo to, da kažemo, olakšavalo. Imali smo GM, jedan veliki meet-up čitave kompanije jednom godišnje i jedan ili dva ili tri manja meet-upa sa tvojim timom, da se uskladite, upoznate, da bude dobro. Koliko god da volim remote, veoma bude dobar i lep osećaj kada možeš da povežeš facu i zvuk sa onim tekstom koji se kuca i sam ga sebi pretvaraš u glavi. Znaš, sećam se kako bi Veselin rekao ili Vendi. Dobar je osećaj. Oni su tada imali meet-up u Torontu i dogovorili su da ja odem prvo u Toronto, pa onda da imam support rotation. To je bilo na brzinu, ništa nisam znao, kapiraš. Prvi put ideš, tamo nikoga nema. Ali ispostavilo se da su svi bili cool. Očigledno, radili su duže od mene i Automattic je, za razliku od svih mesta na kojima sam radio. Remote first firma, što znači da su sve polise, sve što su pravili, osmišljavali tako da funkcionišu. Kompanija je osmišljena na način da bude dobra remote workerima. To je to, što drugo nema. Support rotation ti je isto dobra stvar. To je nešto što nisam nikada radio pre njih. Pričam opet o diskonektu i to kasnije bude još gore. Tih prvih 30 dana se nekako navikneš. Duže traje, naučiš stvari kako funkcionišu, onda ih izgubiš za godinu i ponovo se vratiš tih 7 dana. Ima ljudi koji ne mogu da smisle support rotation jer su anksiozni, komunikacija s ljudima im ne prija. A standardno je kad radiš podršku, imaš ljude koji su okej i ljude koji nisu. I onda imaš razne interakcije. Plus imaš i live chat, osim mail etiketa, imaš i live chat koji zna da bude pakao. Moj prvi live chat, otvaraš Windows, znaš ono, spremiš se mentalno, skuvaš kafu, sve je savršeno, otvaraš live chat, kažeš da imam mnogo pitanja. Definitivno, definitivno. Dobro mesto. I tad i sad, i ja sam zadovoljan.
Ivan Minić: U trenutku kada si ti došao, to je bilo pre nego što su se desile razne velike akvizicije koje su proširile značajno core ekosistem. Većina tih rešenja bila je deo ekosistema kroz druge firme, ali sada je postala deo core-a. Jedna od prvih stvari, kada smo se upoznali, Matt je bio na web festu Preteč iz parka. Tada se About Me dosta promovisao, Conrad je bio zbog toga. Tada je WordPress uveo mogućnost da kupiš .me domain, i to je, da kažemo, počelo nešto malo pre toga, ali je tad promovisano kao nova stvar. Mislim, nismo pričali o tome, pričali smo o drugim stvarima, a njegovo predavanje nije bilo o tome, ali rekao je nešto što mi je ostalo urezano. Nije najbolji citat o preduzetništvu, ali je potpuno autentično. Rekao je: “Entrepreneur is a person that always finds a way.” I suština je to, mislim i engineer je osoba koja uvek nađe način, ali poenta je da, sada, sa ovim iskustvom, kada mi dođeš i pričaš mi business ideju, ja ću ti reći jedan način kako ona ne može da uspe. Tvoje je da mi kažeš jedan kako može ili da kažeš da nije važno, i dalje to želiš. I to ima savršenog smisla. Nije moja ideja, moja je da te upozorim šta može da se desi loše, da ne failuješ na glupostima, a ti failuj na kompleksnim stvarima. Onda ćeš uspeti. Kao kada neko kaže “to ne može da se napravi.” Šta ne može da se napravi? I onda sedneš i napraviš. Kako firma funkcioniše, ono što možeš da se zapitaš je kako su timovi organizovani, kako je unutar timova organizacija. Okej, nakon covid-a, hybrid i remote postali su prihvaćeni modeli, čak i za ljude koji žive u istom gradu, mahom rade tako. Automattic uspeva da dobije mnogo više od tih ljudi već dugo. Mora postojati razlog za to kako funkcioniše.
USPEŠNI REMOTE RAD
Andrija Vučinić: Hajde da počnemo od toga kako funkcioniše hiring. Meni je to bila interesantna varijanta. Automattic, do skoro, kada nas je bilo 400, nije imao nikakav aktivni hiring. Bilo je ili word of mouth, čuo sam od druga, ili sam čuo da postoji neka remote first kompanija, pa sam malo pročitao. Generalno, ljudi koji su dolazili sami su dolazili do rada. Znaju šta hoće, misle da su dovoljno dobri, i evo ih. Takvi ljudi mogu da funkcionišu autonomno, što je veoma bitno ako radiš remote i budeš deo Automattica. Ima projekata gde funkcionišete kao tim, pričate svaki dan, i projekata gde ti je dat projekat, i vidimo se za 7 dana. Po meni je to dobra selekcija cross hiringa jer su to ljudi koji hoće da rade. Hoće da uspeju, imaju ideju da je remote work njihova stvar i misle da su dovoljno dobri. Automattic nema junior pozicije, i donji nivo ljudi koji dolaze je prilično visok u smislu znanja. Plus, samosvesni su, sami su došli i prijavili se, žele da rade remote, i onda imaš standardnu… Tada je bila horizontalna, sada je malo manje jer preko određenog broja nije tako lako funkcionisati horizontalno, zato što svako ima ideje kako bi nešto trebalo da funkcioniše. Ali opet, nije loša varijanta da odozgo, ne mora biti ni odozgo, bilo ko iz čitave hijerarhije, da ima nešto kao što imaš dizajn sisteme ili nešto kao “ovo treba da pratimo.” To je nešto što je dobro funkcionisalo do sada. Svi smo usklađeni, evo stvari na kojoj treba da radimo i onda praviš framework oko toga. Kada kreneš nešto da radiš, postaviš sebi dva-tri pitanja: da li ovo unapređuje to, da li ćemo nešto drugo dobiti, da li nešto pomaže. Prosto, svaki dan možeš da se uskladiš sa sobom na određeni način. Nije gruba hijerarhija u smislu da su ljudi sujetni, možeš da pričaš sa svojim liderom, kažeš “mislim da ovo što radimo ne valja,” možeš i da napišeš, niko ti ne brani. To je nešto što izgleda kao forum, P2 se zove tema za WordPress. Trenutno svaki tim ima svoj, ali imaš dva-tri velika gde možeš da okačiš kad misliš da treba nešto da podeliš, gde svi mogu da komentarišu i da se vodi ozbiljna diskusija o tome. Dosta dobrih projekata je izašlo iz toga. Neko dođe i pita zašto radimo ovako, znaš, baš je otvoreno, i Matt je takav. To mi je interesantno sada kad je krenula priča o WP Engine. Ista stvar, nema problema da se ne slažete sa mnom. Okej, normalno, ja imam moj način, vi imate svoj način, sve je okej. Čak i želim da mi kažete te stvari, jer sam možda prevideo nešto očigledno ili sam uradio nešto što ne valja, pa hoću da mi to kažete. Ima dana kad neko okači nešto, pa ga pingaju, ne ja često, ali ljudi koji rade audite ga pingaju i kažu: “Imaš typo.” Pa idi, ispravi tamo typo. To je malo neobično, nije živa stvar, ali nije ni dehumanizovana. Znaš, nije CEO kojem su provukli to što hoće da okači kroz 17 PR agencija i editorijala pa napravio generički tekst. Ne, on okači, ispravi zarez.
Ivan Minić: Ne znam, kad smo se upoznali, razmenili smo par mailova posle mnogo godina. Pričali smo o fotografiji jer je to bio period kad ga je to zanimalo, a i mene. Ja sam nosio kameru sa sobom, on nije poneo svoju, pa smo tu nešto pričali. Kasnije smo se oko toga čuli, ne o poslu, nego o tome. Ja sam dosta dugo živeo od WordPressa i sad na neki način živim od njega sa stvarima koje radim. Postoji jedan važan moment. WordPress je platforma koja je izrasla iz šire zajednice, formirala svoju zajednicu i ta zajednica je postala velika. Suština je da je WordPress community-driven sa jedne strane, i da taj community i open-source aspekt čine to što jeste. To je besplatan softver koji koristiš, koji ima svoje verzije, a ta besplatna ne zaostaje uopšte za komercijalnim. To je važno jer konstantno imaš pulse zajednice kroz online forume, komentare na pluginovima, sve.
WORDPRESS .ORG I .COM
Postoje, najprostije rečeno, WordPress.org i WordPress.com. To su dve različite stvari. Ali i nisu, ali i jesu. Kako to funkcioniše i kako se pravi ta distinkcija? Na šta se koliko troši resursa, vremena?
Andrija Vučinić: Dobro pitanje. Ajde, odmah da napravim Automattic, da kažem. Automattic nije vlasnik .org. WordPress.org je open source projekat koji ima svoj foundation, koji ga kontroliše, vodi i čak mislim da Automattic ima, ima Automattic dosta upliva u odluke, u kontekstu, zato što mi imamo 40-50 ljudi koji plaćeno rade na orgu i razvijaju ga i tako dalje. A .com je prosto, Automattic ima dozvolu da koristi WordPress trademark i koristi ga za .com, to je to. U smislu WordPress.org i .com, mimo da kažem veze Automattica koji realno ulaže pare u .org i razvoj samog WordPressa, nemaju nikakve veze. Automattic own-uje WordPress.com, automattic ne own-uje WordPress.org. E sad, org definitivno je community driven i mislim da je napunio, šalili smo se skoro da je WordPress sad već teenager, možda čak i stariji teenager.
Ivan Minić: Mislim, ja ga znam od 2006, tako da sigurno već ima…
Andrija Vučinić: Moguće da ima i više od 18. Tako mislim da ima, moguće da ima više od 18. Dosta je porastao i većinu stvari na platformi, dosta dugo treba vremena, da kažem, kad postaneš veliki urednik, da doneseš odluku i strašno, sad više nemaš, WordPress.org je baš veliki projekat i ne postoji jedna osoba možda, mimo Meta, koji i dalje ima pool, slično da kažem kao što imaš Torvaldsa koji je benevolent dictator for life za Linux, imaš i njega koji je za ovo. E sad, možda se slažeš i ne slažeš s njim, mislim da je on do sad dosta dobro on vodio taj projekat. Mislim WordPress trenutno, ja mislim, da li je 40 ili 45% procenat sajta, ali ogroman je procenat sajta koji je radio WordPress. Ne znam koliko bi bez njegovog leadershipa dotle dogurali. E sad opet, ja nisam toliko visoko da kažem u nekakvom menadžmentu niti kako kad razmišljam o tome, ali ima odluka s kojima se ja ne slažem, ima odluka koje su genijalne i ono, prosto, dobro mu ide.
Ivan Minić: U proseku je dobro.
Andrija Vučinić: Da, u proseku mu veoma dobro ide. Ali da, Automattic ima upliv više kroz njega koji je ovo što sam rekao, plus činjenicu da zapravo aktivno radimo na razvoju same platforme. WordPress.com često zna da bude, ma daj nije tajna realno, mesto gde kao inkubator. Dosta stvari koje nisu spremne da odu u .org, mi probamo na .com, ono recimo 6-7 stvari, jedna ili dve uspeju, pa ono, e sad može ovamo, zato što nam je ovo naša dobra divna stvar, a .com je ok za eksperimente.
Ivan Minić: .com je ok za eksperimente ili org je ok za eksperimente?
Andrija Vučinić: Com je ok za eksperimente. U smislu, u org idu samo stvari koje su ono, očigledno su radile, dobre su, mogu da idu ovamo.
Ivan Minić: Mogu da idu svima?
Andrija Vučinić: Da.
Ivan Minić: Mogu da idu van kontrolisanog okruženja?
Andrija Vučinić: Tako, tako, tako.
Ivan Minić: A WordPress.com šta sve podrazumeva? Mislim, podrazumeva to da isklikćeš, možeš da imaš…
Andrija Vučinić: Da, com je sad, originalno je com bio managed platforma, tako da dobiješ ono što ti mi damo i to je to. I to radi savršeno. U smislu… Performance. To je to, optimizovano je to što može i radi odlično. Imamo sad, ne sad, već 6-7 godina i self-hosted platformu gde ti dobiješ nešto kao shared hosting, da kažem. Gde ti dobiješ svoju instalaciju, imaš SSH pristup, možeš da instaliraš šta hoćeš, možeš da…na koncu, ti ne moraš da ni da run-uješ WordPress, ti dobiješ to, brišeš sve, PHP aplikaciju instaliraš. Imamo i takvih varijanti. Ali WordPress.com, da kažem, je sad integrisana nekakva platforma za WordPress hosting, plus imaš raznih verzija, imaš e-commerce verziju koju dobiješ ako ćeš da praviš prodavnicu, imaš malo veće sajtove gde hoćeš custom development ili da instaliraš plug-ine sa repozitorijuma, imaš bazičan nekakav plan. A ovi ostali su self-hosted, radi sve savršeno, možeš da praviš, mislim, dobar je i za sajtove čak. Čak smo imali par nekakvih pokušaja koji su ja mislim ok prošli, da imaš one-pager za biznis i slične stvari. Da kažem da je osnovni .com nekakva ograničena verzija, ali dosta dobro pokrivena stvarima koje ti trebaju za nekakav regularan sajt. A za ovo preko imaš self-hosting koji, da 67 godina je već, originalno sam i ja bio u timu koji je počeo to.
Ivan Minić: Još jednu stvar hoću da te pitam vezano za to da kažemo edicije cele priče. Još pre desetak godina, možda ima i više, postojale su one varijante gde su istaknuti gomila nekih logotipa, velikih sistema, velikih medija, velikih platformi koje pokreće WordPress. I to je uglavnom korišćeno ili kao promo za samu platformu ili češće kao promo za WordPress VIP. Šta je WordPress VIP?
Andrija Vučinić: WordPress VIP da kažem za velike klijente WordPress hosting. Ne znam ako ste New York Times, dobro mesto. Mislim da su oni imali neku definiciju tipa ako imaš preko 500 hiljada poseta na dan ili nešto slično, WordPress VIP ti je dobar dom. Rano je WordPress, klasični, plus optimizacije, da to što oni žele da radi, radi performantno i kako treba na našoj platformi. U okviru Automattic-a, ali da kažem, odvojena su divizija, sad smo skoro Nasu uzeli, to mi je, veoma sam srećan bio kada sam to video. Nasa je hostovana sad na WordPress VIP-u i ima gomilu DDoS-ova na nju i smejemo se često, koja je poenta, zašto neko DDoS-uje Nasu? Što je to ono, koja je korist, koja je DDoS? Ali da, WordPress VIP je za velike klijente optimizovana hosting platforma.
Ivan Minić: Koje su divizije još u okviru firme, koji su timovi veliki?
Andrija Vučinić: Systems je jedan, to ovde sam ja sad, oni su mi, uglavnom se bavimo da kažem operations poslovima, održavanje čitavog flita servera i svega da. Infrastrukturna strana, imaš build koji je za razvoj novih stvari na wordpress.com-u. Imaš čitavu Woo diviziju, sad mislim da imaju grand meet-up njihov, pošto je kad smo prerasli određeni broj, ne možeš više da organizuješ grand meet-up jer gde ćeš da smestiš 2000 ljudi. Mada će probati, ja mislim sledeće godine u San Francisku da naprave jedan. I onda su podelili u divizije, Woo sad ima meet-up, mislim da ih oko 500-600, to je ono kao i dalje, i dalje možemo da funkcionišemo, da ubaciš ljude u jedan hotel. Ne znam ima li još nešto interesantno, pošto sam, kako sam se ja makao da kažem u Systems i bavim se infrastrukturom gde svakom treba da daš da njima to radi. Uglavnom ne razmišljam o tome ili manje razmišljam o tome šta sve ima i gde bih mogao, čime se bave tačno divizije.
MOJ PUT KROZ AUTOMATTIC
Ivan Minić: A kako je izgledao tvoj put u okviru Automattica?
Andrija Vučinić: To je dobro, to je zapravo sjajno pitanje. Automattic je, kako sam pominjao da posle tri godine ti dosadi šta god da radiš, uglavnom. Automattic je super zato što ti nudi da čak i na godišnjem nivou, ako ti negde ne odgovara, a već si tu, da možeš da switchaš tim. Tako da ja sam originalno počeo u domenu tima, onda sam na poziv prešao u ovaj tim koji je radio self-hosting platformu, ali se ispostavilo da, i kad su me prebacili tamo, da je taj tim dosta dobro mesto, da ako ćeš da ideš dalje u infrastrukturu i u ovaj Systems u koji sam ja originalno hteo, da kažem, završim, ovaj strašno dobro mesto zato što imaš pola infrastruktura, a pola development. Onda sam tamo boravio možda 2-3 godine, i onda sam se šaltao na poziv opet od Berija u SysOpsu da prosto ono, e, ajde uskači, možeš. A Beriju ne kažeš ne obično. Ne zato što je nešto mržda, ali ono, prilika je neverovatna bila. Ali strava je zato što znam dosta ljudi koji su šaltali tipa u 5 godina 2 ili 3 pozicije. I super je zato što te osveži, ono, zaglaviš se posle 3 godine, znaš, ne možeš da nađeš, nije ti zabavno, ne možeš da nađeš, kako bih to nazvao, svrhu, u timu. A pošto imamo svega, imaš data tim, imaš, da, lakše mi je da pričamo o divizijama ovako nego evo kad me pitaš konkretno koje su, imaš data tim koji se bavi, ono, machine learningom, raznim stvarima, imaš AI tim sad, tako da je prilično zabavno, možeš baš lako ako te zanima nešto drugo od toga što radiš da se prebaciš i radiš bilo šta te zanima. Na koncu, ako imaš neku dobru ideju, pustiće te sam da probaš da napraviš tim ili nešto.
Ivan Minić: Pomenuo si Berija, pa ko je Beri?
Andrija Vučinić: A da, da kažem, neformalni CTO Automattica. Ja često se smejem, ne mogu reći da ima isti pull koliko Met, nije daleko od njega. Tehnička je stvar i obično on kad nešto kaže 99,9% je u pravu. I to ne kažem ja koji sam tu nešto malo, nego to bukvalno svako ko je radio s njim. Imamo i foru, ako nisam ga poslušao tada i svaki put sam trebao da ga poslušam. Ali veoma kul tip i veoma direktan tip za, da kažem, razliku od klasičnih Amerikanaca koji su politički korektni, sve se fino priča, on nije, on dođe i kaže to što si uradio je baš bilo glupo.
Ivan Minić: To ne znači da si ti glup, to znači da je to bilo glupo.
Andrija Vučinić: Tako je, tako je, ali to od njega obično ne prija, a meni je bilo veoma simpatično kako ono, ja znam ovo, kao slušao sam ovo i pre.
Ivan Minić: Ono što je sad, da kažem, posebno interesantno u ovoj postavci stvari je što tvoj posao nije da, mislim, ponekad jeste, ali obično više nije da razvijaš neke kul stvari, nove, kreativne i sve ostalo, nego rešavaš probleme, rešavaš performance probleme, rešavaš tehničke probleme, kada treba da se usvoji neka nova tehnologija, koju je vreme došlo, a sad da li je sve spremno za nju, nije spremno za nju, treba da se prilagodi, napravi, testira i sve ostalo. I u suštini, ono, imaš taj problem koji imaju generalno kao hirurzi, vatrogasci i sl. Ono, niko nije došao zato što mu je super. Svi imaju problem i sad, da li si ti uzrok, najčešće nisi, ali ti si taj koji treba to da reši. Mislim, pričali smo o tome da tebi to nije problem, ali jeste neobična pozicija.
Andrija Vučinić: Jeste, po meni je, da kažem, takav infrastrukturni posao i poslovi u pozadini ljudi koji se trude da sve funkcioniše dobro su često nezahvalni. U smislu, mislim, prva stvar, ako uradiš nešto dobro, očekuje se od tebe da si uradio nešto dobro.
Ivan Minić: To je normalno.
Andrija Vučinić: Normalno, da smo prešli na to novo. A ako ti se desi nešto na tom putu da nisi uradio pa nije bilo dobro, onda svi znaju. I svi znaju da si ti uradio to što nije bilo dobro. Tako da zna da bude s te strane nezahvalno. Isto zna da bude nezahvalno to što pričaš, da kažem, a SysOps tim je specifičan za to što radi monitoring čitave infrastrukture, oko tri i po hiljade servera imamo i slično. I ono, imaš svaki dan da gori nešto, to je normalno, ali imaš stvari koje gore prosto jer, što bi rekli, zamor materijala, jer diskovi su pocrkali, nešto se desilo, ono okej, srediti.
Ivan Minić: Kao u Simpsonima, u Springfildu, ona vatra na deponiji koja uvek gori.
Andrija Vučinić: Bukvalno imamo to. A što je uopšte to? Imamo to. Reku alerts-a. I sad ima da se, desi se nekome da nešto zezne. I to je normalna stvar i opet, kao što smo pričali, proces učenja. E sad, veoma je nezahvalno zato što ti treba da ideš i ono, tim ljudima govoriš, e, samo da ti kažem, ovo što si radio ne valja. I ono, ajde popričamo. I onda često komentarišem, bude, ispada da uvek kad gledaš i pričaš ljudima i pingaš ih, pingaš ih, da se osećaju loše. Znaš ono, e, zezn’o si ovo, molim te popravi. Ili, revertuj pa ćemo da pričamo kako da se to ono popravi. Ali, bitno je strašno da imaš nekakav mindset i da se setiš ono da si u Automattic-u. Svi koji su tu su verovatno dobri. Ali ono, desi se svakom. Mislim, ja sam prvu godinu oborio sedam minuta čitav WordPress.com. I tada je zapravo došao Beri, ali nije mi javno rekao, nego me je pingovao i rekao mi je, neću javno da pričam ovo jer ono, okej, prvi ti je put, ali čisto da znaš, ovo što si uradio je bilo jako glupo. Odatle, odatle je ta fora. Tako da ono, to je proces učenja, ali ti si neko ko je ono, lik koji kada, znaš ono, kada ja pingam, znaš da nešto nije dobro. I onda je malo nezahvalno, znaš, i ljudi budu malo kao ono, znaš ono, okej, šta sam sad uradio? Ne, ne, sve okej. Čak imam i to, znaš, pingaš ljude, poneki da popričaš s njima i te pitaju šta si sad uradio. Ma, sve okej, samo da vidim kako si.
Ivan Minić: Počinješ poruku sa, e, ne treba mi ništa nego.
Andrija Vučinić: Da, bukvalno to radiš, kao da, e, sve je super, samo da vidim kako si.
Ivan Minić: Dobro, vidi, sedam minuta down za WordPress.com, ti ušao si u istoriju na neki način.
Andrija Vučinić: Uh, pa ima, ima klub, oni se smeju, kao, sad si pravi, ono, nisi pravi dev ako nisi oborio makar jednom WordPress.com. Užasno je, uf, vraća mi se osećaj. Otprilike te bije hladan znoj, onda imaš onaj denial, nije ovo zbog mene, onda imaš ono razumevanje, ovo je definitivno zbog mene. Onda te neko pinga i ti si ono, ja, recimo, to se desilo u deset i po ujutru. Tek sam počeo da radim, ja sam posle toga fino ugasio sve, otišao da popijem kafu i taj dan se nisam pojavio na kompjuteru. I to smo rešili posle deset dana. Mislim, napisali smo ga bolje, sve smo rešili, ali taj dan je bio, taj hladan znoj se ne zaboravlja. Ali baš je dobar proces bio gde je ono kao, nije, jeste, nije, jeste. Potpuno mrtvo, znaš ono, a ne možeš ništa da uradiš. To je isto interesantan momenat da po… Uf, kao sve, znaš, kao iskustvo imaš. Dešavalo mi se i vamo kad se prebacio u SysOps, ono, desi ti se nešto. Ali, prvi put kad se desi, znaš, bude ti onako, drugi i treći put je već ono kao, e, dva minuta, okej. Ali naravno, ne oboriš WordPress.com kao tad. Ali ono, desilo se nešto, okej, idem popravim. Ima originalno, Beri priču, tipa koji je probao da bude u SysOps. Inače, strašno mali tim, šest-sedam ljudi je i svi su specifični, da kažem. Svako može sam, sa sobom, koliko hoćeš. Tipa koji je kao hteo da uradi, oni ga prime, super, i u jednom momentu, oni na meet-upu, u jednom momentu kaže, vidim ja, on menja boju u belo, ostavlja laptop, trči gore, čujem kako povraća. I sad on ode, ja gledam, vidim alert, aha, aha, okej, dropovao je bazu, okej, ja je vratim iz back-upa, vraća se on, ja mu govorim, e, ja mislim da ti možda nisi zabrljao to samo.
Ivan Minić: Mislim, super je, ono, kad radiš na nečemu što je kompleksno, i kada ti neko kaže, znaš, ja ne bih da radim pod pritiskom, to u redu, mislim, možeš da biraš da ne radiš pod pritiskom, ali ako hoćeš da radiš nešto što je izuzetno, pritisak je podrazumevan. Poenta je da ti ne nabija pritisak neko zbog gluposti, da te ne pritiska na nešto što nema potrebe, ali, kao, igraš fudbal u Real Madridu, nećeš da igraš pod pritiskom? Ne postoji to, ne postoji nigde ništa što je vrhunsko, a da ne nosi sa sobom tu vrstu komponente. Ne mora da te loži, ali ne sme da te dovede u situaciju da se parališeš i da si nefunkcionalan. Jer tada moraš da budeš najpribraniji i da najlakše i najbrže to rešiš.
Andrija Vučinić: Pritisak je po meni strašno dobar i katalizator. Kad ne mogu da se setim nečega, pod pritiskom, makar ja, mnogo bolje funkcionišem. E sad, s druge strane, kad prođe period pod pritiskom, ako je taj period trajao sat vremena, ja osam sati idem na CD. Neću da gledam, zato što sam se ja istrošio za tih sat vremena rada pod pritiskom, osam sati je regularan posao. Ali to je normalno. U smislu, normalno je da kad imaš takvu situaciju, rešiš i budeš zadovoljan sa sobom. Ne moraš da se častiš tako što ćeš da sediš još sedam sati i gledaš u ekran i ne znaš gde si, nego se fino odjaviš, kažeš hvala, ja sam rešio, idem da popijem kaficu, zaslužio sam za danas. I to je, mislim da, mada ajde, meni je okej ideja, ali prebaciću se na kantu mrvicu. U smislu, ima ljudi, često poredimo te stvari, ima raznih ljudi kad izađu na teren. Ima ljudi koji igraju gore, ima ljudi koji igraju bolje, ima ljudi koji su ono prosečni ili nešto. Ja, generalno, budem bolji. U smislu, nijedan turnir nisam odradio gore nego trening. Tako funkcionišem pod pritiskom i na poslu, slična je varijanta. Tu si, pod pritiskom sam, sad sam fokusiran, završio si i kao da se ništa nije desilo, ali umoran sam, osetiš, umoriš se.
Ivan Minić: To ne može da bude modus operandi. To je izuzetna stvar za izuzetne situacije. Sad ti doziraš koliko hoćeš toga, ali to ne može da bude svaki dan, ceo dan jer je neizdrživo.
Andrija Vučinić: Ne, ne, ne, ne, nemoguće, bukvalno nemoguće. Ima, desi se da ima, ali mi, iskreno, ne toliko. Mislim, šestoro sa odmorom nas je, svi manje-više možemo da pokrijemo sve od stvari. I ono, ima dana kad prosto ono, ne radi mi se to. Praštaj, druže, možeš li uskočiti, završiti ovo sve zato što ne mogu. Danas mi se to ne radi. I to je isto, mislim, to je isto jedna stvar koja mi se svidela i kod Automattica i kasnije u SysOps-u. Oni su se smejali i pričali ono, ako je hitno, nije bitno. Zato što hitne stvari si trebao da predvidiš davno pre. Tako da ne možeš da mi dođeš i kažeš, treba mi ovo za sutra. Jer si definitivno nešto debelo zezn’o along the way da moraš danas da mi pričaš da ti se danas treba stvar. I to je strava. U smislu, ti imaš projekat koji traje deset dana. Ali niko tebi ne brani da taj projekat traje 11 dana zato što si peti dan izgoreo i muka ti je više od njega. I ti odeš, fino uradiš dve-tri druge stvari, dva-tri dana radiš na drugim stvarima da se resetuješ, jer mentalni napor, ne mogu reći da je isti kao fizički, ali potpuno jednako, da kažem, umori, da ne funkcionišeš, da nemaš kapaciteta za to. Imam dana, prosto, kada izađeš s poslom, znaš da ćeš da budeš malo s decom, na primer dvoje, ali toliko si umoran da sve što oni rade tebe nervira. Znaš, toliko si iscrpljen i, ono, aj, pustite me pola sata, evo me dolazim, nekako osvetliš tunel i jednostavno, da kažem, moraš da prihvatiš. Moraš da prihvatiš da su fizički i mentalni umor jednako teške stvari. Kao, umoran sam, ne mogu da radim toliko, kraj priče. Na kraju imaš bolje rezultate ako imaš okruženje u kojem možeš da budeš takav. Koje te ne sili da moraš da radiš jednu te istu stvar osam sati, nego okej, umoran si, odmori. Imamo čak i mantru, tako da je nazovem, gde kad god neko dođe i požali se na nešto, bukvalno bilo ko od ljudi iz tima, i to mi se dešavalo u četiri-pet različitih timova, kažu ti: “Ej, uzmi FK, idi, idi odmori.” E, ono, s četvoricom si ovde, sve je okej, idi odmori ako ti treba. I to je po meni normalno i sjajno. Plus imamo “unlimited AFK” politiku, što je opet sjajna stvar, tvoja odgovornost i to o čemu pričamo, autonomija. Osećaš da si odgovoran za stvari koje radiš, očigledno ti kompanija veruje. Na račun toga što imaš realno okej uslove, završiš to što treba, ali osećaj se dobro, brini o sebi.
Ivan Minić: Nama trebaš, treba nam tvoje najbolje znanje. Mislim, znaš, to insistiranje na kucanju sati, to mi je okej kad bereš maline. Mislim, čak i tamo imaš ljude koji će brže da beru maline i nije okej da budu plaćeni isto na sate kao ostali. Ali to, kao, insistiranje na određenom broju sati. Ajde da se dogovorimo da uradimo to za koliko nam treba vremena. Vi recite kad treba da bude gotovo, i mi ćemo napraviti do tada. Kako ću ja interno da se organizujem, brate, to je moja stvar i nemoj da se mešaš u to.
Andrija Vučinić: Jep, jep, to je veoma dobar opis situacije. Ti se osećaš bolje kao čovek, zato što, opet, nije dehumanizacija klasična. Ja, što znam, danas, makar ja tako vidim velike korporacije i sve, opet, svako je zamenjiv. Ja sam zamenjiv. Mislim, oni mogu sutra naći nekoga ako hoće. Imam raznih tipova. Dođe jednom u godinu, možda, jedan novi, recimo sisops. Ali osećaš se bolje. Svestan si da si zamenjiv, naravno da je svako zamenjiv, bez obzira gde si, ali se osećaš okej. Znaš ono, kada vidiš gde ovi milioni poštuju, vidiš kako je cool. Imaš želju zapravo da preneseš. Ja imam, to je često stvar o kojoj se priča u Automatticu, kad se prvi put zaposliš, impostor sindrom. Kao, kapiraš, tu si, svi rade vrhunski posao i ti se pitaš šta ti tražiš ovde? Kao, šta sam ja danas uradio da se osećam dobro? Onda progovoriš s nekim i svi kažu: “A da, da, tako je meni bilo, svaki dan mi je tako.” I ti kažeš okej, kapiraš da nisi sam u takvom svetu. Kao, okej, svi se ovde osećaju pomalo kao, šta ja ovde tražim kad su svi dobri.
Ivan Minić: I zato se trudiš više, zato se trudiš više i zato osećaš da ti je važno. I taj momenat, kao, znaš, želimo privilegije koje imaju neke firme. Važi, nema problema, ali uz to idu i odgovornosti koje imaju te firme, odgovornost koju imaju ljudi u toj firmi. I ukoliko si ti taj čovek, da budeš odabran i da napreduješ u tom sistemu, onda je potpuno u redu da imaš te benefite, zato što si ih zaslužio. I zaslužuješ ih svaki dan i opravdavaš svaki dan svoju poziciju. Ako ne, to se relativno lako u poslu koji radimo relativno lako i brzo vidi. Naravno, svako može da prolazi kroz težak period, svako može da ima lošu fazu, može da je najavi, ne mora da je najavi, ljudi su različiti. Neko će primetiti, popričaće s tobom. Ako je to faza, neće ti ništa reći. Reći će ti “take your time” i sve je to okej. A ako si samo bezobrazan, pa mislim, i to se isto reši. I to se lako reši. Znači, sistem je samoregulišući, samo popravljajući organizam.
Andrija Vučinić: Da, mi imamo čak i “medical leave” za te stvari koje pominješ. Ako imaš nekakvih problema, ideš na “medical leave”, plaćeno ti je. Imaš problema tri-četiri meseca, pola godine, okej, tu smo za tebe. Bio je tip koji je veliko ime, da kažem, Alex Mills, bio je veliko ime u WordPress zajednici. Zakačio je rak, radio je kod nas, dobio je platu, dve godine je bio kod nas. Sve je bilo okej, ali, tip, ti si doprineo toliko, tu smo, bukvalno su ljudi vozili auto do njega, tip je obožavao Vipera. Ko god je imao Vipera, uzimali su ga i išli su da ga vide, da prođu pored njega. Veoma je, ljudi su, posebno ovi da kažem u startu, pošto kada porasteš malo brže, a Automattic je porastao malo brže, bili veoma dobri prijatelji. U tih 400 ljudi, recimo, ja ne mogu reći da sam znao 300, ali 200-250 ljudi sam znao i imao smisleni razgovor sa svakim od njih. I ono, postaneš drugovi, znaš, kad se sretneš možda ga pitaš “ej, kako je ono što si radio”, bude veoma dobar osećaj. Ja znam da si u firmi, naravno, svi smo mi svesni, kapitalističko je društvo, to je firma, ti svoje vreme, oni svoje pare, ali kad ima još nešto preko toga, mnogo je bolji osećaj nego kad je samo to. Jer kad se budiš, ima 8000 dana originalno, prvi je ovaj moj programerski posao, da kažem, kad ustaneš, staneš ovako i predaš se, pitaš se “šta će meni ovo”, nije baš najbolje. I onda posle mesec dana obično promeniš, makar bih ja promenio. Opet, nije lako, ima nekada faza, što ti kažeš, koje sačekaš da prođu. Retko kad bude konstantno i konzistentno loše, posebno ako si svestan toga i razmišljaš o tome da želiš da promeniš stvari. Prilika se nađe, naći ćeš način, po meni, da promeniš stvari, bilo da je posao, bilo da je kući, bilo da je neka tvoja zabava, vreme ili bilo šta slično. Poenta je da konvergiraš ka tome. E sad, ima Automattic i to “read”, opet, Ameri, Teksas, šale, vera i slične varijante. Ne znam ga napamet, ali ima ljudi koji ga znaju napamet. Priča, “it’s not a sprint, it’s a marathon”. Tako da, čitava poenta je da, ako ti je noga taj dan ispred druge, „it is good enough“. Jer, u jednom momentu ćeš možda preći sto koraka, sutra ćeš preći jedan, ali znaš gde treba da ideš i ideš polako. Što znam, skoro sam pričao s tipom, ovde baš u Beogradu, prekjuče, ispostavilo se, smoking hot sos je od njega. I meni je sad svaki put kad dođem u Beograd, vidim se s njim da kupim sos od njega, zato što je sjajan. Ispostavilo se da je on nekada bio na Kendu i onda smo se smejali jer u životu imaš dosta stvari koje radiš, znaš, budite hobi i sve i svašta, ali ono na šta ideš i ostaneš da ideš, to ti ostane kasnije. Radio sam nešto dva dana, pa onda opet dva dana, pa opet dva dana. Kul je to, ali, ono, ima dana na Kendu kad se častimo, kao, “super, došao si”, it’s good enough. Zato što ima dana kad ne želiš da dođeš, umoran si, nisi spavao, bilo šta, ali pojavio si se. To je to. Korak si napravio, ok, sutra će biti bolje. I mislim da je bitna stvar da budeš svesna tih, zato što niko ne može, ajde da kažem, niko ne može, možda ima ljudi koji mogu, ali malo je ljudi koji mogu da im provuku svaki dan beskonačno. Baš malo. Plus ti daju ni godine, kapiraš, u ovom momentu ti se nekakva skupa iskustva, ajde da kažem, ne možeš da ponoviš iskustvo koje već imaš. Strašno, smanjuje se skup da kažem stvari koje možeš da naučiš, koje mogu da ti misliš ili da se osećaš da si bolji zbog toga. I onda je strašno bitno da ono, budeš svesna tih stvari, da ok je ako jedan dan nisi uradio nešto i nisi kao wow.
KENDO
Ivan Minić: I ok je da u različitim fazama života imaš različite prioritete i da kada dođu deca, budeš malo umorniji, imaš malo manji pritisak, malo više vremena na provodiš tu. I kao, znam da firma to kapira, razume, poštuje i to je super, ali hoću da te malo kroz razgovor još vratim na kendo zato što to je nešto što se dešava u paraleli zapravo. To je i razlog što imaš Slađu i decu i sve što uz to ide. Ja sam zapravo mislio da je to počelo dosta ranije. Ja sam tako shvatio kad smo pričali da je to počelo tipa neka osnovna škola, međutim kažeš da je počelo kasnije. Sad si ti već tome dao deceniju i po svog života i napredovao si u tome značajno, posebno za nekog koji je u to došao u srednjim godinama. Znači nisi došao kao klinac koji je glina koju možeš oblikovati kako hoćeš. Došao si kao magarac, već formiran sa stavovima, već sa svim bolovima koje čovek treba da ima u kasnim 25. Kako bi ti ispričao svoj kendo put i kako ti je to sve važno u životu?
Andrija Vučinić: Ja mislim, često se smejemo, isto ovaj drug s kojim smo sad zajedno na tome, da smo mi na kendo došli greškom. Jer mi nismo hteli da idemo na to. Ono, kendo je bio kao čisto na usput, ajde da idemo na nešto, pustimo. Jer opet izgleda, da kažem za naše prostore, izgleda smešno, znaš, gomile ljudi koji vrište i oblače se u nekakva čuda, u haljine što bi rekli.
Ivan Minić: U haljine i udaraju nekog francuskim hlebom.
Andrija Vučinić: To, to i bije. Što je nenormalno da me neko bije. Ali, ne znam, ja sam i kao mlađi da kažem, nije kao mlađi, nego prosto kad se, ono, osećao sam se nešto gore, ono što smo pričali, znaš, umoriš se, pretrčiš pešački, osećaš se kao, ne mogu reći baba, ali ono. Umoriš se, prosto si fizički nezdrav, ali osećaš se tako. I ja sam više tražio nešto, prosto da se osećam bolje. Osećam se kao klinac, mogao sam da pretrčim reku dva, tri puta i ništa da mi ne bude, onda skočiš, pretrčiš dva metra i mrtav si. I ono, okej, da se probam vratiti na ovo kad već imam vremena. Ispostavilo se da je kendo filozofijom i nekim mentalnim stavom i svime mi legao. Prosto promoviše nekakve fine, da kažem, vrednosti, pošto kendo je, da, on je zovu budo. I svaki budo ima, i džudo je tu, i kjudo i slično. Poenta je da poboljšaš sebe kroz aplikaciju i sad, džudo je tela, kjudo je luka i strele, kendo je mačem, ali, da kažem, kroz filozofiju osnovna stvar je da poboljšaš sebe. Kasnije mi se strašno svidelo, kontaktni je sport što je isto dobro, povrede su minimalne.
Ivan Minić: Kontaktni je, ali nije mnogo.
Andrija Vučinić: Ali to je to, mundarica je normalna stvar, da kažem. I retko ima povreda, ja ga zovem život u malom, pošto u kendu imaš, da kažem, četiri osnovne bodovne zone i to je sve što radiš ti čitavo vreme. Imaš ti varijacije na tehnike, ali to je to, imaš četiri osnovne tehnike i ti ih radiš petnaest godina i posle petnaest godina dođeš i kažeš, kako ja ne mogu. A ono, kada pogledaš, da je ti okej, na Balkanskom su uzimali ekipu na par puta zlato, bio u finalu na Balkanskom individualu, okej smo, da kažem, kao ekipa. Plasirao si se petnaestak u Crnoj Gori, ima petnaest ukupno, dva desetina bude ukupno nas i ono, iz te ekipe dosta smo okej izašli. Sad mi je Slađa uzela treće mesto na ovom turniru, prošli vikend koji je bio zapravo, pa smo se zezali, učiniće, imaju šanse 70-80% između mene i tebe da uzmemo medalju. Teško je dati preporuku, ne možeš nekome reći da moraš da ideš na sport, ne moraš, ali po meni amatersko bavljenje sportom je veoma dobro za mentalni sklop ljudi.
Ivan Minić: I zdravstveno, i socijalno.
Andrija Vučinić: To su, da kažem, čak i jedan bonus, ali recimo imam dana, nekada, dok još nisi imao decu, pa bih legao u pet ujutru, budio se u tri popodne. Jer mi je tada bilo najlakše da radim, da me moji ne zovu, da im završavam stvari i slično. Završavaš posao, mrtav si umoran, ovo što pričao, mentalno si potpuno izgoreo, odeš na kendo, baš se dobro umoriš fizički, izađeš kao nov. Osećaj toga je, niko ti to ne može platiti. Neprocenjivo, prosto lep osećaj, uživaš kad ideš. To je isto strašno bitna stvar kod bilo kog sporta, mislim, opet, ja se ne bavim profesionalno, ne mogu da pričam o profesionalnom sportu. Ovo je kod nas strogo amaterski, ja odem tri puta nedeljno na to, ako uspemo, pošto ponekad zna biti, to isto dobro priča. Budeš srećan što si našao ženu koja se bavi istim stvarima kao ti, onda dobiješ decu, onda shvatiš da ne možete da idete na iste stvari tri godine, dok malo ne porastu. Ali dobro, sve se to naravno reši vremenom, nađeš nekog da čuva, imaš babe i snađeš se, ali to je bio možda jedan moment gde smo oboje kao, uff, kendo, au, ne možemo zajedno sad, au. A onda ti se i ne ide, kapiraš, nekako si navikao na to, to je ono stvar, porodična je stvar.
Ivan Minić: Ja ne znam, pričao isto tako s ljudima koji su bili u raznim borilačkim veštinama, koji to kao, šta ne može, kao, dete na strunjači tu pored.
Andrija Vučinić: Pa tako smo proveli turnir, sad se smejemo, imaju četiri i jednu godinu njih dvoje, zajedno su s nama, sad čitav turnir. I sad kapiraš, ti prva tri sata nosiš jedno, nosiš drugo, imamo sjajnih drugara, znamo se, svi skoče da pomognu, sve je to okej, ali uff. Al’ šta znam, rekao bih da je vrlo često poenta braka da ne izgubiš stvari koje si voleo. Ima onih mimova koji su dobri gde kažu da nismo prestali da radimo stvari koje volimo, samo su nam sad te stvari upropastili. Mislim, veoma brzo, to je dobro zezanje, ali veoma brzo to preraste u strašno lepu stvar, zato što prvi put je sad ćerkica stavila men na glavu, a bojala se od njega pre. I on isto pokušava za njom, kapiraš, meni koliko ona cikće i slično, meni je maska koja ide na glavu. I onda budem srećan ovako, e pa možda bismo sledeće godine mogli ponovo, ono, jest da je mučno, ali mogli bismo. Možda ćemo da ih ubacimo u oprem ili nešto slično. Ali je bavljenje amaterskim sportom bilo kakvim apsolutna preporuka.
Ivan Minić: Imaš taj jedan momenat da, ono, imaš taj svoj klub, pa onda imaš neke druge klubove s kojima se srećeš, pa onda imaš te neke pripreme razne, zajedničke, reprezentacije. U onim mlađim kategorijama je još to posebno zanimljivo, zato što kad se skupite na pripremama vas 20, to je 18 ljudi iz različitih sredina. A onda imaš i taj momenat kad ideš na neke međunarodne turnire, pa prijateljske, pa ono, gde upoznaješ ljude i ti počinješ da, ono, gradiš neki odnos sa ljudima koji su potpuno različiti od tebe u svakom smislu, osim tom jednom koji vas spaja. I to je neverovatno bogatstvo koje stekneš, posebno u ovim sportovima koji nisu komercijalno intenzivni. Znaš, ima toga sigurno i sa košarkom i fudbalom, ali ga nema na tom nivou jer postoji mnogo velikih interesa koji tu ne smeju da stanu u drugi plan i to je tako. Ali ovo, znaš, to su neki ljudi koji su tu. Pre svega da, što to vole i druže se i ti si došao na turnir i kad nema šanse da uradiš nešto, došao si da se vidiš sa njima.
Andrija Vučinić: Da, apsolutno. U Beograd često i dolazimo. Beograd je nekako, meni je mesto postalo drago zbog nje na koncu, tako smo se upoznali. I svaki turnir dođeš, socijalizuješ se. E, da vidim, nisam godinu dana video ekipu iz Bugarske ili Srbije. Veoma je dobar osećaj. I sjajno što ti kažeš, nađeš ljude, ali veoma je sličan, da kažem, sa Automatticom na račun toga što je remote. Sad smo skoro bili na road trip Italijom. I ajde na stranu road trip. U Trst smo bili sa kolegom mojim, koji ima dvoje iste godine, da se družimo. Onda smo išli u Zadar, zato što je tamo veliki kendo seminar. I ono, opet, ali to je to, u Beograd imaš ljude svuda, svuda možeš na nekim da se vidiš. Ma bogatstvo je bez kraja, nemamo šta tu da pričamo. Veoma su dragi ljudi, čujete se, da nećemo na trening, da nećemo se videti, zovete kuću, što ti kažeš, poručeni ručak. Ali da, tome smo prešli pre. Amaterski sport je po meni veoma dobra stvar. U profesionalnom sportu se istrošiš više i realno preko određenih godina. Možeš ti da mu preneseš, da kažeš, na drugi način. Ne možeš da ga igraš, ne možeš da se baviš njim na taj način, ali možeš da budeš trener, možeš da budeš skaut, šta god. Kendo možeš da se baviš čitav život. I onda je dosta dobra dimenzija. Uz to što si učitelj, možeš da se baviš zato što… Bio sam u Tokiju na nekakvom seminaru, to je kao seminar za ne-japanske lidere, da kažem, u svojim zemljama. I sad ti preko puta sebe imaš osmi dan, trenutno najveće zvanje. Deveti i deseti su počasna, ali ljudi koji su mogli to da dobiju više nisu živi. Uglavnom, ja mislim, nisu živi. I dobiješ preko puta sebe ljude koji se bave tim 65 plus godina. Fenomenalno je. Osećaj da vidiš da oni mogu i dalje da se bave tim je dobar. A uz to ti ispraše guzicu, ništa im ne možeš.
Ivan Minić: I kad sedneš sam sa sobom, ja ovo ništa ne znam.
Andrija Vučinić: Bukvalno. Ali to je to. Bukvalno kad pričaš s njima, oni te gledaju u stilu, ha, ne znam, ja se ono… Da.
Ivan Minić: Prvo, ja sam čitav život, ja sam za tebe pile.
Andrija Vučinić: Plus su to ljudi koji su trenirali kendo svaki dan, bukvalno. Ali čitav život, ja treniram tri puta nedeljno, neuporedivo. I ti imaš dileme kao ja. Interesantno.
ZAKLJUČAK RAZGOVORA
Ivan Minić: Mislim da je sad malo jasnije ljudima zašto sam rekao na početku ono da čovek mora da ima ta neka različita interesovanja da bismo mogli da pričamo šire o stvarima. Super je to kad imaš specijalistu za neku temu, pa ti treba da ti osvetli tu temu i on to uradi najbolje moguće. Ali to su neke situacije u životu, to nije život. Ovo je život. Ima sve boje, ima sve intenzitete i to je ono što nekako se sklopi u neku celinu koja je samo tebi logična, ali samo tebi treba i da bude. Tako da mnogo ti hvala što smo pričali o ovom. Za sam kraj, možda ajde da samo jednu stvar još pomenemo. A to je, dakle, Automattic je sada priča koja je na dve hiljade ljudi plus minus. Pričao si kako je izgledao proces hajringa u tvom trenutku i kako se on menjao dok si ti to, recimo, pratio. Za nekog ko se prepoznao u ovoj celoj priči, dakle, da je neko ko ima već sektorsko znanje, koje je značajno iskustvo i sve ostalo i vidi sebe u takvoj priči, već je neko ko ceni to znanje, samostalnost, inicijativu i sve ostalo. Kako sada bi trebalo da se pristupi tome?
Andrija Vučinić: Što bi rekli, veoma jednostavno, automattic.com slash work-with-us ima listu pozicija. Ja imam dosta ljudi koji me pitaju sličnu stvar, pa ono, da li sam spreman, da li nisam spreman. Po meni je pointless, možda je malo grubo reći, ali besmisleno razmišljati o tome. Znaš kako ćeš znati jesi li spreman ili nisi, tako što se prijaviš, pa te odbiju. A onda, kod nas nema police “odbijen zauvek”. Obično ti savetujemo da godinu dana sačekaš i posle toga možeš opet da se prijaviš. Ima ljudi koji su se prijavljivali po dva, tri puta, ima ljudi koji su upadali tek posle četiri puta ili slično. I to je sasvim normalan proces, zato što, ajde da kažem, hiring, to je ne hiring, nego prosto traženje posla, je isto skillset određeni. Nije isto kao da radiš. Treba malo da se prodaš, treba da napraviš nekakav CV, treba neko da te pozove, treba da prođeš kroz nekakve zadatke i to se uči. Tako da ako nisi bio tri, četiri puta i odeš prvi put, nemaš pojma na šta da očekuješ. I onda je moja apsolutna preporuka, ne za Automattic. Hajrujemo definitivno, imamo dosta pozicija trenutno, tako da preporuka, ako je neko zainteresovan, ode da proba. Na bilo šta, probaš, vidiš, razmisliš, dobio si novo iskustvo, ne vidiš. Slično je, imam sad već sličan, da kažem, kendo i posao su mi, ali opet, kad razmišljaš, pretpostavljam o nekim stvarima, često dosta razmišljaš o nekim stvarima, često vidiš paralele između različitih stvari u tvom životu, ono, kao, veoma su slične. I postoje polaganja za zvanje, za dan zvanja. E pa, slična je filozofija. Znaš, nisam spreman, ne znam. Izađi. Ko ti brani? Znaš, ima i to, košta, ok. Hiring čak i ne košta, nego možda i dobiješ pare za to što ti plate kao test, na primer. Ali ono, izađi na polaganje, pogledaj. Onda ih pitaj, ej, šta nisam radio dobro ovoga puta? To je čisto ta poenta.
Ivan Minić: I mislim, zvučaće možda banalno, ali zapravo uopšte nije. Samim tim što se pitaš da li si dovoljno dobar, to znači da imaš malo viši nivo svesti i da si verovatno dovoljno dobar. I zato što se pitaš, znači da ćeš se truditi malo više nego što bi se trudio inače. Što je odlična polazna osnova. Firme koje su izuzetne, i dosta pričam o tome u poslednje vreme, posebno nakon one druge knjige koju sam pisao, jer je specifična u tom smislu, kao dobra firma nema problema sa tim što ti imaš frku na intervju, što svaka normalna osoba ima frku na intervju. Oni te dovoljno opuste da ti nemaš problem sa tim da pokažeš šta si i kakav si, i oni će te angažovati zbog toga. A to što znaš, ok, moraš da znaš neki baseline jer ispod toga si neupotrebljiv, ali sve ovo ostalo, mnogo je bitniji tvoj stav prema tome nego bilo šta drugo.
Andrija Vučinić: Ja često pričam, pošto me pitaju ljudi vezano za hiring ovamo kod nas, meni lično je često bitniji alignment. Da si ti neko ko fituje tu, a to hoćeš li naučiti ili nećeš, opet, možda ja previše pričam o tome, ali ono za tri godine te do sada je pozitivno, zato što za tri godine mi je za očekivati da ako radiš jednu stvar, naučiš sve. Nije sve naravno, uvek imaš detalje, uvek ti moraš usavršavati, ali za tri godine ti možeš naučiti bilo koji posao. Da nikada u životu nisi programirao, ako imaš nekoga ko će te da ti daje šansu, naučićeš. Mislim, to je čitava poenta procesa učenja.
Ivan Minić: I uvek je stvar u tome da naučiš da razmišljaš kako treba taj deo da ga napišeš i taj deo da ga, ono, egzekucija na kraju je…
Andrija Vučinić: Otprilike, da.
Ivan Minić: Egzekuciju može da uradi bilo ko, to ti je ono što ja stalno pričam, kao koja je razlika između, ne znam, završio si srednju, nekako, mašinski tehničar ili tehničar za ovo, tehničar za ono i inženjer. Pa inženjer nacrta zašto treba kuća da izgleda tako, a tehničar zalepi pločice, parket, po onome što je neko nacrtao. Izvođač radova.
Andrija Vučinić: Često, recimo, 80% mog vremena bude to, ti sediš i razmišljaš, zato što ovih 20% meni je labor. Ja sam došao i odradio to fizički što treba da uradim, a ovih 80% je ono što je zapravo vredno. I često, čini mi se da kažem, ovakvim postovima, inženjerskim postovima, bude ljudima čudno zato što imaš osećaj da ne radiš ništa. Ništa nisi proizveo. Nego si 80% vremena potrošio, što često bude 3-4 dana, ti si potrošio na nekakav dizajn, nešto sam sa sobom, ono kako je ovako treba, a ovih 20% je baš smešno. Evo sad sam nešto uradio i srećan sam da je jedan dan, a ovih 4 pre. Tako da da.
Ivan Minić: Hvala još jednom. Mislim da je jasno što je ova priča trebala da se desi ranije, ali nisu objektivne okolnosti dozvoljavale. Svakako bogatije za to što se desilo u međuvremenu, jer sad znaš kako je ne spavati i kako je ne trenirati redovno i sve ostalo. Hvala ti još jednom, hvala vama što ste nas slušali, nadam se da vam je bilo interesantno. Još jedna od onih priča kako nešto što volite na kraju odvede na dobro mesto, ali to je proces koji traje godinama i ne možete ga meriti danom, nedeljom i mesecom. Merite ga decenijom i za deceniju stignete tamo gde treba i onda tamo nađete neko svoje mesto i u ovom konkretnom slučaju, a i mnogim drugim, neko svoje planove. Hvala vam još jednom, nadam se da vam je bilo ok, to bi bilo to za ovu nedelju. Mi se vidimo ponovo naravno.
Nove epizode u vašem inbox-u:
Podržite Pojačalo:
Donirajte jednokratno ili kroz dobrovoljnu mesečnu pretplatu već od 5 EUR.
Pratite nas:
Društvene mreže:
Podcast platforme:
Biografija:
Andrija Vučinić
Andrija Vučinić je softverski inženjer iz Podgorice, koji trenutno radi za Automattic, poznatu kompaniju koja stoji iza WordPress.com, Jetpack-a i Gravatar-a. Andrija je diplomirao računarstvo na Elektrotehničkom fakultetu u Podgorici. Pre nego što je postao softverski inženjer, radio je kao video editor, novinar i učitelj, što mu je omogućilo da razvije širok spektar veština.
Njegova karijera u Automattic-u započela je pre nekoliko godina, i od tada se istakao kao ključni član tima i doprineo razvoju i unapređenju mnogih proizvoda i usluga. Osim rada u Automattic-u, Andrija je jedan od osnivača startapa Flavourspace, gde je bio zadužen za tehnološki razvoj.
Andrija je takođe aktivan član WordPress Translation Team-a Crne Gore, gde doprinosi lokalizaciji WordPress-a na crnogorski jezik. Pored profesionalnih dostignuća, Andrija je 5. Dan Kendo borac i ponosni član Kendo National Team-a Crne Gore.