Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je moj dragi prijatelj Miloš Perović. Čovek koji sada radi razne zanimljive stvari, o kojima ćemo takođe pričati, a koji je u suštini najpoznatiji po tome što je deo porodične firme Termovent, koja se razvijala prethodnih 30 godina i koja je pre nekoliko godina prodata velikom internacionalnom koncernu. Pričali smo o tome, pričali smo o odrastanju u preduzetničkoj porodici, o studiranju mašinstva i generalno o opredeljenju za inženjerstvo, ali i o tome kako da kroz ceo taj proces sačuvate sebe, ostanete normalni, izgradite porodicu i napravite neku smislenu priču onog trenutka kada više ne morate da radite i možete malo više da birate u životu, šta da birate i kako da birate i po kojim kriterijumima. Takođe, ima tu jedan jako sladak projekat o kojem smo pričali malo na početku, a više na kraju. Uživajte. 

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.

Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Miloše, dobro došao. 

Miloš Perović: Ivane, bolje te našao. 

Ivan Minić: Mnogo mi je drago da si ovde, iz nekoliko razloga. Dugo stojite porodično na mom spisku. I to je prva stvar koja mi je nekako važna. I jer ti neki ljudi sa originalnog spiska koji sam napravio kad sam krenuo sa Pojačalom, veliku većinu sam ispucao. Naravno, svaki put ja dopišem nekog novog i sve. Mnogo volim kad popunim one sličice što mi fale sa početka. A druga stvar, brate, kako da ti kažem. Volim kad dovedem jednog pravog inženjera. Kad se vidimo s mojim softverašima, sve to super. Ali to nije to. Mašinac je mašinac. Ozbiljna priča je ozbiljna priča. Mnogo mi je drago što si ovde. Za slučaj da neko ne zna, šta je ono što ti trenutno radiš? Priča iz koje si došao je bio porodični biznis. Termovent. Ali šta si ti sada? 

Miloš Perović: To mi je možda i najteže pitanje. Šta sam ja sada? Prvo ti se zahvalim na pozivu. Ovaj podkast tvoj pratim već duže vreme. I stvarno kada uzmemo u obzir ko je sve bio pre mene, stvarno mi je velika čast da budem ovde. Veliko ti hvala, hvala na tome. A još ako smo stvarno na tom nekom originalnom spisku, onda mi je to posebna čast. Ja danas, ne znam, možda bih za sebe rekao da sam počeo da budem serijski preduzetnik. Negde možda investitor. Svašta nešto radim. Ono što mi je možda core biznis, ja sam partner i operativni investitor u kompaniji New Startegy zajedno sa Mišom Lukićem. I tu radimo nešto mnogo lepo. Razvijamo neki jako interesantan novi softver. Otvorili smo i kompaniju u Dubaiju. I ja sam tamo oficijalno direktor. Ali da kažem o tom potom, to je tek ta jedan mali startap. Pa ćemo, nadamo se, toga da bude nešto veliko. Pored toga, imam svoj restoran na Novom Beogradu, koji je bio dosta uspešan i za jedno kratko vreme postigao je neki veliki rezultat. Odnosno, imam ga zajedno sa svojim prijateljem i partnerom u biznisu, Vukom Vuletićem, koji je, između ostalog, naš najbolji somelijer. Pa je on dosta doprineo da naš restoran bude tu gde je danas. I da smo za, ne znam, manje od 2 godine uspeli da spadamo u 22 restorana u Beogradu koji to imaju, a za takav kratak, da kažem, period. Sa svojim kumom i prijateljem imam firmu, uvozimo konjak iz Gruzije, jedna jako interesantna priča. Dobili smo ekskluzivu za ceo Ex-Yu region i Albaniju i sada je to i na tome, da kažem, aktivno radimo. Sa svojim bratom sam takođe partner u nekom njegovom velikom projektu, gde ja nisam operativno uključen, ali mu dosta pomažem nekim svojim, da kažem, znanjem, kontaktima, iskustvom. On opet razvija nešto što je vezano za restorane, ali ne kao naš restoran, nego nešto malo drugačije. Odnosno, više neka, da kažem, proizvodnja neke hrane i distribucija te iste hrane, tako da eto, opet imamo neki porodični biznis, da ga tako nazovemo. Ne znam da sam nešto još izostavio. 

Ivan Minić: Izostavio si ovaj sad projekat na kome radite.

Miloš Perović: Izostavio sam jedan, da, dobro, to je humanitarni projekat kojim se bavimo zajedno sa svojim prijateljima Ivanom i Aleksandrom i Bokijem, smo pokrenuli jedan zanimljiv humanitarni projekat, naime, kupili smo i sredili jedan stari Porše, oživeli smo čuvenu Sali iz Pixarovog crtaća Cars. Bili smo generalno, ja sam bio inspirisan velikim projektom koji je Porše organizovao, Porše AG, Nemačka, organizovao pre 2 godine, gde su oni oživeli taj isti crtani karakter, ali kroz najnoviji model Poršea, zajedno sa Pixarom napravili veliki projekat, napravili jedan automobil i prodali ga na aukciji, koja je preko Sotheby’s bila čuvenog, 3, nešto miliona dolara, i sav novac donirali u neke dobrotvorne svrhe. Inspirisan tim događajem, obzirom da imam troje dece i da sam taj crtani Cars gledao preko, ne znam, hiljadu puta, bio oduševljen tom idejom i to mi se jako dopalo, ali u crtaću Cars, ta Sali Karera, čuvena, jedan Porše iz 2002. godine. I onda je meni palo na pamet da bismo mi mogli da kupimo taj stari Porše, da uradimo sve to što je Veliki Porše uradio na svom velikom projektu, da ofarbamo u tu istu boju, da uradimo vrlo sličan enterijer. Onda sam ja to predložio mojim prijateljima, koji su me podržali, mi kupili auto, sredili auto, sad se bavimo promocijom. Dogovorili smo sa organizacijom SOS Dečja Sela da taj auto na kraju, krajem kraja godine, prodamo na nekoj aukciji i da sav novac od zarade doniramo SOS Dečjim Selima. To je jedna organizacija koja se ovde bavi pre svega decom bez roditeljskog staranja, ali i onom decom koja žive u onim teškim porodicama, samo sa recimo majkom ili sa bakom i tako dalje. Tako da u tom nekom putu, dosta nas je tu stvarno ljudi i kompanija podržalo, pa i sam Porše Beograd. Tako da eto, to je onako nešto što, to je neki moj dečački san, bio da se bavim automobilima, i sad kad bi me pitao šta bih ja voleo da radim u životu, onako, da ne pravim biznis plan, da ne razmišljam o profitu i to, ja bih voleo da imam kompaniju kao što je taj američki Singer, ona firma koja sređuje i prodaje stare Poršee, i to je nekako neki moj. To bih ja nekako voleo da s time bavim, pa evo, ovo je kroz neki hobi, a sa nekom idejom da napravimo, na kraju, neko dobro delo, je jedna stvar kojom se još bavim. 

KAD PORASTEM BIĆU

Ivan Minić: Dobro. Pokrili smo taj neki deo i stvari koje su sada aktuelne, o kojima ćemo, zapravo, mnogo više pričati u drugom delu podkasta, kad prođemo onaj redovan deo priče, to je nekakav razvojni put. I, naravno, prvo pitanje, mančmelo pitanje, šta si hteo da budeš kad porasteš? Kad si rekao šta bi sad, kao veliki… 

Miloš Perović: To je sad, da. Kad sam bio baš mali i mali, verovatno ćeš se nasmejati, ja sam stalno govorio da bih voleo da budem Bajaga kad porastem. Čak ne ni kao pevač, generalno, nego baš Bajaga. Ja sam mnogo voleo onu njegovu pesmu “220 o voltima”, pričao sam o periodu kad sam imao 3-4 godine. Zašto Bajaga i zašto, eto, ne znam, ja i danas poštujem Bajagu, to nije tema, i volim njegove pesme, ali sada da ti tačno kažem zašto baš Bajaga, ne znam, ali znam da sam to, prvo, ta neka sećanja mi vraćaju na to. Kasnije, kako sam odrastao, uvek sam imao želju da se bavim automobilima. I neki prvi “dream job” mi je bio, kao, zamisli ja sam test vozač u nekom BMW ili Poršeu, a zašto mi je to bilo strava, pa kao izađe prvi model i ti ga prvi voziš. Ili, možda, niko više posle tebe, ako nije dobar. Ili si bio prvi na nekom fenomenalnom modelu. Onda, kasnije, dok sam studirao Mašinski fakultet, imao sam priliku da upoznam i čuvenog profesora Grudina, koji je radio u Poršeu i zaslužan je za razvoj tamo jednog ozbiljnog motora. Onda mi je, naravno, bilo interesantno, kao, radiš u razvojnom timu Poršea. I tako, eto, to su bili, da kažem, neki prvi. A eto, Bajaga je bio ono kad sam bio baš mali. 

Ivan Minić: A kako je bilo tvoje okruženje kad si bio mali? 

Miloš Perović: U kom smislu? 

Ivan Minić: Porodica, okruženje koje se tiče škole i svega toga. Šta je tu bilo od nekih uticaja, nekih ideja? 

Miloš Perović: Pa vidi, kao mali je, otac je sigurno bio najveći neki uzor tada. On je radio, prvo bio to u nekoj velikoj državnoj firmi. Onda je vrlo rano krenuo u preduzetničke vode i krenuo da gradi taj biznis. I ono što je isto bilo, kad sam baš bio jako mali, ja sam video da on nekad nije tu, to je bio prvi onaj osećaj. Nisam tad razumeo zašto ga nema, ali kasnije sam shvatio šta je on radio i čime se sve bavio. Pa meni, ono, biti preduzetnik u Srbiji posle tih devedesetih godina, znaš sam kako je to izgledalo, bilo je jako teško. I zato preduzetnik ne može da bude svako, to često puta ponavljam. I za mene nije, ja i Andrija, brat, smo tek sada u nekim našim preduzetničkim poduhvatima. Za mene je pravi preduzetnik onaj koji osnuje biznis od nule i razvija ga dalje. Mi smo se kasnije pridružili ocu u toj porodičnoj firmi. I sigurno smo dosta pomogli da ona postane to što je postala, ali nismo, po meni, bili pravi preduzetnici. Tako da verujem da je on imao jedan taj rad i tu upornost koja je bila ogromna. I on je bio prvi uzor. Dosta je radio nešto što ja sad vidim da radim sa svojim klincima. Inače, imam tri sina, 13, 11 i 9 godina. On je nas forsirao i gurao u sport. Kad smo bili tako mlađi. I nije bilo bitno koji sport, ali je morao da se baviš nečim redovno. Propustiti trening bez ikakvog razloga nije moglo. Sem da imaš neki razlog, konkretno moram da učim sutra za ovo. Ili moram da idem na neki rođendan i tako dalje. Ali kao “ne da mi se” ili “mrzi me”, to nije postojalo kao opcija. I nije mi bilo dugo jasno zašto je to tako važno. A danas sam nekako shvatio zašto je to važno. I mislim da je to dosta pomoglo da mi steknemo svoje prve radne navike. I uopšte obaveze i, ne znam, odgovornost ka drugima. Ti ako ne dođeš na taj trening, onda ispašta tamo i neki tvoj saigrač. Ili je trener došao bez veze, ili nemam pojma i tako dalje. Onda moraš da stekneš taj osećaj da nisi samo ti bitan. S druge strane, mislim da je taj sport puno pomogao da shvatiš da nisi najbolji. Da ima uvek neko bolji od tebe. Da moraš u nekom okruženju da se izboriš za sebe. Bez mame i tate. I da se dokažeš kod nekog trenera ili kod nekog drugog i tako dalje. Mislim da je taj sport jako važan. Danas ja klince na isti način forsiram i guram u sport. Mislim upravo zbog istog razloga. 

Ivan Minić: Mislim da je to zaista jako važno. U sportu na kraju dana naučiš da nećeš svaki put pobediti. I da postoji nepravda. 

Miloš Perović: Tako je. 

Ivan Minić: I da posle nepravde i dalje mora da se ide dalje. Možeš da odustaneš, ali previše si dao da bi odustao tek tako u nekom trenutku. Pričaćemo i o tome. 

Miloš Perović: Da, imao sam situaciju sa srednjim klincem. Kao, onako, komplikovan igrač, da kažem. Dosta inteligentan i to. I on zamišlja sebe kad on dođe na neki basket ili na bilo koji sport, da on već zakucava kao Džordan, puca trojke i tako dalje. Kad vidi da to ne ide, on se brzo povlači. Sad je meni bilo jako važno da mu objasnim da meni sad ti rezultati, medalje, to suštinski, meni, ne trebaju da ih osvaja zbog mene. Ali, ovaj, pošto sad su mi sva trojica na džudou, onda sam ja njemu rekao, ovaj, okej, zagovorim ovako: ajde, osvojiš prvu zlatnu medalju na bilo kom turniru u džudou, i onda si ti meni dokazao, majstore, da ti si savladao taj sport. Idi, biraj, radi šta hoćeš. I on kaže, važi, zajebavaš se. I za manje od dva meseca, na prvom turniru ili nekom sledećem, stvarno je osvojio zlatnu medalju, u prvom mestu. To ja mu kažem: “Bravo, šmekeru, svaka čast! Šta ćeš sad da treniraš?” On kaže: “A ne, neću sad da menjam.” Tako da, ovaj, sam ga malo, da kažem, “zeznuo” na taj način, ali mi je bilo drago da je shvatio da je dobar. I sad, tu gde je dobar, i to, malo što si rekao, dao je već dosta. 

Ivan Minić: Investirao se. 

Miloš Perović: Investirao se, tako je. I to je ta prva lekcija, da kad se investiraš, stvarno se investiraš u nešto, rezultat mora da dođe. Mislim, ovo je činjenica. 

INTERESOVANJA U DETINJSTVU

Ivan Minić: U periodu kad je tvoj otac krenuo sa firmom, postojali su ti neki, meni lično, jako lepi primeri, nekih sjajnih ljudi koji su bili deo nekih državnih sistema koji su propadali, koji bi se onda povukli iz toga, izvukli, napravili nešto svoje, krenuli od nečeg jako skromnog. I naravno, da nemaš nikakve resurse, niti bilo šta, u tom trenutku ne postoji tržište kapitala kao danas. 

Miloš Perović: Ničega, da. 

Ivan Minić: U suštini, u tom trenutku se ruši sve što postoji, inflacija i sve ostalo, vrlo brzo dolazi nakon toga. Ti moraš da kreneš iz nečeg jako skromnog, ali krećeš iz nečeg svog, lagano u tom procesu pokušavaš da za dobre, kvalitetne ljude koje znaš, nađeš mesto, da ih motivišeš da dođu, tako da gradiš to nešto organski od nule, teže i duže nego što bi danas to bilo, upravo zato što ne postoji pravo tržište. Ali, taj moment kad sam shvatio da želim da budem inženjer, mislim, okej, uz opet, Ćaleta, koji, iako je na kraju magistrirao ekonomiju, je voleo to mašinstvo najviše na svetu, samo ga nije završio. Ali sam definitivno shvatio da to hoću kad sam video prvi put proizvodni pogon. I kao, vidi, ovo sve radi samo, i ovo se sve kreće, i proizvodi neke jako zanimljive zvuke, i sve ostalo, meni se to mnogo svidelo, a mi smo imali te varijante, ne znam, jednom u godinu dana, da li planski, da li što nema ko da te čuva, odeš sa roditeljima na posao i vidiš to, ne znam, računarski centar, sa starim onim nekim terminalima, čudima, onda proizvodnja i sve ostalo, i ja sam odlepio za tim, i ja sam samo o tome pričao narednih “x” dana. Jesi imao ti neki takav moment? 

Miloš Perović: Pa ja, da budem iskren, potpuno nisam imao baš takav. I otac jeste u tom periodu već gurao firmu, i već je to postojalo nešto i tako dalje, ali nismo mi već tada još imali pravu proizvodnju. Ali sam video da nešto pravimo, i to je bilo super. Mi smo se više bavili projektima, izvođenjem nekih mašinskih instalacija, ali opet ti na kraju vidiš neki gotov objekat koji radi. To je mene uvek, da kažem, na neki način “vozilo”. S druge strane, uvek su mi više ležale prirodne nauke, hemija čak i tako dalje, nego istorija, geografija. I prirodno, kao otac je napravio neku firmu, pa ja nekako, prirodni neki sled me odveo na tu stranu mašinstva. Čak je i on imao neku želju da upišem ETF, ali ne znam kako, mene je ta struja uvek bila imaginarna stvar. Ne mogu da je vidim nikako, i onda… Naravno, danas dosta razumem, a u tim danima mi bilo: “Ja ne mogu da se bavim nečim što ja ne vidim”, nekako sam takav. I imao sam i neko svoje okruženje iz srednje škole koje je isto krenulo na taj fakultet, pa smo nekako, onako, bilo je prirodno da ja tu nešto nastavim. I to mi se na kraju jako dopalo, i mislim da je bila super odluka. Sad smo na ubeđenju da mašinci mogu da rade šta god hoćeš. Pa ima puno i dokaza, da kažem, na tu stranu. Ali mislim da i preduzetnici često naprave grešku radeći neki svoj biznis. Deca onda često vuku sa sobom da upišu neki fakultet da bi oni sutra preuzeli taj biznis, a oni im ne daju. 

Ivan Minić: Ima momenat kao: “Vidi, meni treba da ti završiš ovo.” 

Miloš Perović: Da, da, “meni treba”, da. Meni je bilo super da vas, vodiš računa o tome, ne znam, ti ili vas troje, ili nebitno koliko dece. Ja sam da deca to urade, završe, dođu u firmu, onda im on ne pušta tu firmu. To je najčešći slučaj. A s druge strane, može se desiti da je to dete na silu došlo na Mašinski fakultet, recimo, želelo je da bude fotograf, ili ne znam, nemam pojma, sad da mu kažem baš lekar ili nije blizu. I to je čest slučaj. A sad dosta, pošto mi puno radimo sa Adizesom kao konsultantima koji su nam pomogli. Oni su dosta onako shvatili porodični biznis u Srbiji, i puno su nam pomogli u celom našem procesu te neke reorganizacije. Sada me oni zovu, pa ja pričam sa nekim osnivačima, zato što pre će meni da veruju kao nekome… 

Ivan Minić: Preživelom. 

Miloš Perović: Preživelom, da. Odnosno, ja predstavljam drugu generaciju, u stvari. Što u Srbiji nije često, zato što su se naše prve privatne firme otvorile 1990. Tiranije… Nisam mislio o tom, ja sam preživeo… 

Ivan Minić: Preživeo proces. 

Miloš Perović: Preživeo proces, e, tako je, tako je, da. Ja sam kompletno… Nije ga niko zadavio u tom procesu. I razumem ga, znaš. I razumem i njih, ja potpuno njih razumem. Nije to uopšte jednostavno. Ti si godinama nešto gradio sam, sam, sam, sam. Poraslo je sad odjednom to na neki nivo da kao treba pustiš. Baš je teško.

Ivan Minić:  I gubiš svrhu.

Miloš Perović:  Gubiš svrhu. To je ono što je najteže od svega. Jer tim ljudima najčešće novac ne znači previše. Odnosno, ja koliko sam nekako, kroz svoju neku karijeru, upoznao preduzetnike, odnosno osnivače nekih velikih firmi, delim na one kao “profit-oriented” i “biznis-oriented”. Imaš ljude koji stvarno su radili bilo šta, a samo da zarade novac. A imaš one koji su radili ono što vole i novac su oni zaradili, ali im uopšte nije primarna stvar. Moj otac je jedan od tih ljudi. Nije mu novac ništa značio u životu. I on ga je uvek imao, nekako, radeći, radeći, radeći, radeći, on je imao, pa imao više, pa je zarađivao bolje i tako. I on je u poslednjih, ne znam, iz godina živeo lepo, ali u samom početku je bilo jako teško. Ali nikad mu to nije bio moto, on je jednostavno radio to zato što voli. I na kraju, kada smo izašli iz svog biznisa, on je ostao bez te svoje svrhe. I to je ono što je najteže. 

FAKULTETSKI DANI

Ivan Minić: Ajde da te vratim malo nazad. Taj neki moment dolaska na Mašinski fakultet i cele te priče, ti si, da kažem, pokazivao interesovanje u tom smislu. I činjenica da ste vas dvojica, burazera, to završili i bili deo firme, je došla kao negde prirodna stvar, jer je to vas i zanimalo i nije vam ni bilo nametnuto ni na koji način. Opet, sa druge strane, Mašinski fakultet, ja se slažem, je jedna sjajna obrazovna institucija koja pravi velike stručnjake i zaista, što si lepo rekao, mašinci mogu rade sve, video sam bukvalno da mogu da rade sve, zato što za sve imaju jako dobru osnovu. Međutim, to je jako težak fakultet, gde mora mnogo da se radi i gde često moraš da radiš stvari za koje ti nije baš jasno zašto ti ih radiš. Voleo bih da mi daš svoje iskustvo. 

Miloš Perović: Ja kažem, imam tu sreću, okej, prirodne nauke su mi išle od ruke i bilo je prirodno da upišem faks. A imao sam veliku sreću što je otac već pokrenuo nešto i mi smo imali u tom momentu već neku mini-proizvodnju, mini-inženjering, bavili smo se nekim crtanjem, proračunavanjem. Znači, ja sam imao već negde da vidim. Ja verujem da je naš fakultet, nažalost, dosta teoretičan i dosta te toga učiš što ti ne znaš zašto ti treba. Evo, ja ne znam gomilu stvari zašto smo mi uopšte učili. On me je mnogo naučio da učim, očigledno, ali mislim da je malo praktičan, da bi trebalo bude malo više praktičniji. Ja sam imao tu sreću da radeći, studirajući, a otac pravio firmu, sam imao gde da vidim tu praksu i da je vrlo vidim i osetim. I onda mislim da je meni bilo dosta lakše nego nekim mojim kolegama. Ali, na primer, ja to volim da dam kao primer, kada sam došao, među prvim predmetima, mislim da je bilo, recimo, Toplotni i difuzivni aparati, tako se zvao predmet, koji slušaš dva semestra, i posle prvog semestra, odnosno posle pola godine, shvatio da čovek priča o radijatoru. I gde je meni nije bilo jasno, zašto on na prvo predavanje nije doneo radijator isečen na pola, stavio na sto, nego kao toplotni i difuzivni aparati, pa proračuni nekih rebara, pa formule, matematika, ono je ovo što je nama objašnjavao, mi pričamo o najobičnijem radijatoru. I to mi je nekako velika mana našeg fakulteta. A sa neke strane smo dobili neku tu širinu, valjda, i razvijali konstantno neku logiku. I ja jednostavno, na primer, nikad ne bih mogao da se bavim pravom, zato što mi tamo sve samo nije logično. Čak mi je jedan veliki advokat objasnio, kaže, tamo gde počinje pravo, tu sve logika završava. I onda ja ne mogu, ja tu ne umem da se nalazim. 

Ivan Minić: Šta ti je bilo interesantno na faksu? 

Miloš Perović: Na faksu? Druženje, kao. Mašinski je faks interesantan bio, mislim, nije interesantan, samo, nego specifičan, po tome što su tamo nekako, ne znam da objasnim, drugačiji ljudi. Sad, možda će ovo da zvuči nekako loše ili neće, ali ja sam tamo upoznao neke divne ljude s kojima se i dan-danas družim, i svi su oni nešto uspeli na kraju u životu, i čak ne radeći samo strogo mašinstvo, rade neke stvari, ali je najvažnija stvar što si ti, u stvari, uvek učio zajedno. Znači, nije kao na nekim drugim, valjda, fakultetima, gde ti sam učiš sa sobom, nego mi dođemo i ceo dan, radimo neke, rešavamo zadatke sedmoro, osmoro, petoro, kako kada. I, valjda, sam, u stvari, tad naučio najviše da radim u nekom okruženju, da nekom pomognem, da mi neko pomogne, da pitam i tako dalje. Mislim da mi je, možda, s te strane, možda, on, na taj način, dodatno specifičan, ako ne uzmemo u obzir na čemu je to stvarno učio, originalno.

Ivan Minić: Je li bilo nešto od predmeta, neko od profesora, koji ti je bilo posebno drag? 

Miloš Perović: Pravo ti kažem, ja, igrom slučaja, a ja sam opisao smer koji se zvao Procesna tehnika, a mi smo se u firmi originalno bavili termotehnikom, zato što me je društvo povelo, oni su svi kao opisivali procesnu, pa i ja ću. Da budem najiskreniji, nemam predmet koji me nešto specijalno tamo oduševio, jer dosta mi je toga bilo neke teorije koja, iskreno, meni bila ono teška, nisam pronalazio značenje zašto bih ja to trebao da naučim. I ovaj dan, naravno, za gomilu stvari ne znam zašto sam učio, ali mi je krivo što, na primer, nisam imao neke predmete, jer sam kasnije, kroz svoj posao, upoznao neke profesore s nekih drugih smerova, i konkretno najinteresantniji meni smer danas je Automatsko upravljanje. Jer mi smo se kasnije bavili nekim najzahtevnijim sistemima klimatizacije, radili za farmaceutske kompanije, gde smo se bavili nekom strogom kontrolom uslova, temperature, vlage, pritiska, čestice, gomile, neki parametri se moraju da kontrolišeš u isto vreme. I sve to radi tamo neki Siemens PLC i neka automatika, ali ti da bi još ti napisao taj program, ti prvo moraš da imaš duboko razumevanje kako sistem treba da funkcioniše. Samo pisanje koda je onako naučiš. Ja sam čak sa mojim bratom i prošao u Siemensu neku obuku za to pisanje koda, taj neki prvi basic nivo, samo da bih ja razumeo kad pričam sa svojim programerima, posle u firmi, koja su ograničenja. Ali bez nekog dubokog razumevanja sistema, generalno, nisi mogao. I meni je, na primer, profesor taj Ristanović, koji su danas prijatelji, on mi je posle i slao neke studente u firmu i dosta njih je stvarno onako napravilo lepe karijere u Termoventu. On mi je onako bio najbolji, zato što je on baš predavao uvek na najnovijem PLC-u, i on je napisao knjigu koja su, valjda, pametne zgrade. I nekako ti ljudi koji su izlazili s njegove katedre, oni dođu na posao, prvi svoj radni dan, posle faksa, i oni odmah znaju da rade. I meni je to bilo sjajno, znaš. A neki drugi smerovi… Jednostavno, ti dođeš i treba ti vremena malo da shvatiš šta ti, u stvari, treba da radiš, koje stvari su tvoj posao. 

Ivan Minić: Znači, ja sam mašinac u osnovi, koji je posle završio nešto drugo, ali u srednjoj je bila robotika, fleksibilni proizvodni sistemi. I mnogo je zanimljivo kad ti čitaš o tome, i teoretizuješ i sve ostalo, ali tek u onom trenutku, kad vidiš robotsku ruku, ona uzme nešto sa struga i stavi na glodalicu, to je magija. Sve ovo drugo… 

Miloš Perović: Ne vidiš da to nešto… Ja sam, kad sam počeo da radim u svojoj firmi, u svojoj, to mislim kod oca u firmi. Moja prva titula je bila izvršni direktor. To je bilo smešno. Došao, prvi dan dobio vizit kartu, pojma nisam imao šta to znači, ni šta treba da radim, ali ja kao već neki direktor tu, čak mi je to bilo smešno. I tad se još nije kucalo “š” i “ć” na tastaturi, pa sam bio “izvrsni direktor” dugo vreme. Ali sam dobio priliku da brzo postanem projekt menadžer i da vodim neke naše projekte u Holandiji, u Belgiji. I to mi je, ja mislim, bilo da sam tada baš iskreno uživao radeći taj posao. Em što sam imao kontakt i sa klijentima, i sa, da kažem, našim ljudima u firmi, i sa projektom. I onako, dođeš na objekat, istovariš kamion, kombi, šta već, i onda na kraju, posle iks meseci, imaš sistem koji radi. I postigao si to što su bili traženi parametri, što je s onom robotskom rukom, i osećaš se onako fenomenalno dobro. A radeći na tim projektima sam, u stvari, naučio i da budem menadžer, kasnije. I ja sam stvarno mnogo toga trebao da menadžujem. Od ljudi, preko procesa, do samog projekta i tako dalje. Jer projekat, izvođenje bilo čega, kao da kažeš, projekt menadžer toga, ili, ne znam, svadbu možeš da posmatraš kao projekat, i tu svašta nešto treba da se uradi, da se izvede. Tako da, mislim, jako mi je pomogao taj prvi rad. 

SOFTVER VS. HARDVER

Ivan Minić: Sa dosta ljudi sam pričao, naročito, da kažem, sa softverašima i digitalcima generalno, digitalni dizajneri i sve to. I postoji taj jedan moment, nije trauma, ali traumica, kad ti shvatiš da radiš nešto već 25 godina, i da nijednu stvar koju si napravio i nisi nikad video, opipao. Okej, može da bude i dalje softver, ali nikada nisi u realnim uslovima, gde ti nisi admin, i sve imao interakciju sa tim. Napravio si neko dugme i nikada nisi video osobu koja je kliknula to dugme i nešto se desilo.

Miloš Perović:  Iz tog razloga ja nikad sebe nisam video kao inženjera-projektanta, koji sedi u kancelariji i projektuje, crta. Jednostavno, nisam taj tip. Kao klinac, ja sam bio jako povučeno, stidljivo dete. I onda sam u nekom momentu, i Dule Baselo, prijatelj zajednički, mi objasnio, fazirao, i postao sam odjednom nešto ultra ekstrovertno. I nekako mi je uvek rad sa ljudima, rad da upoznam nove ljude, bio interesantan. I drugo, najvažnije bilo baš to da vidim, jedan vaš papir trpi sve, ti na nekom papiru možeš da isprojektuješ divan projekat, a on ne može da se izvede, tako kako si ga ti nacrtao. A onda odeš na objekat, pa moraš da ga ispravljaš. Tako, neke stvari koje realno nisi ni mogao da vidiš, u stvari, dok ne odeš.

Ivan Minić: I šta je to? To je ono što kažu, koja je razlika između arhitekte i građevinca. 

Miloš Perović: Tako je, upravo, jeste. A ti jesi nacrtao. Da, ja bih bio građevinac, kakav sam ovaj kao čovek, nego arhitekta. Iako se ja arhitektama divim, stvarno. 

Ivan Minić: Nema, naravno, misliš šala, ali jesi nacrtao. E, baš super što si nacrtao. 

Miloš Perović: To tako druženje može da se izvede. A pa imali smo mi kao mašinci situacije s arhitektama, projektujemo, recimo, zatvoreni bazen u jednoj divnoj kući, da se ne razmišlja o sistemu klimatizacije. Koji je na tom bazenu najvažnija stvar, zato što imaš konstantnu vlagu i hlor, i jako brzo ta soba krene da se raspada. Ali fizički, bukvalno se raspada. Jer on nije predvideo uopšte da tu trebaju neki kanali za vazduh. I tu mi je uvek odvratno i ružno. I onda gleda kako to da izbegne. Tamo je ta tuča bila. A mašinci su generalno, ja ne spadam u klasičnog mašinca, sigurno, ali u klasičnom mašincu je najvažnije to nešto radi, a kako izgleda, to što nije bitno. Sa čim se ja, naravno, ne slažem. I stalno sam se i tu borio s mojim mašincima unutar firme. Rekao sam, ljudi, kakvi ne shvatate, na kraju to sve što klijent vidi, on vidi kako to izgleda. Jer on se ne razume kako to treba da radi. I to što to radi fenomenalno je, naravno, super i važno, ali to mora lepo da izgleda. 

Ivan Minić: Da, imam ja tako razne čudne ljude koje sam upoznavao kroz razne projekte koje sam radio. I sad imam par ljudi koji su baš ozbiljne dijagnoze, koji s vremena na vreme pošalju poruku. A tipa, bavi se restauracijom motocikala. Pošalju poruku, slika stigne na Viber. Ja sad ne otvorim odmah, nego kasnije. A slika je u radu i sve, i piše, vidi kakav var. Ja znam koliko je njemu važno. Pritom, i meni je divno da vidim da je neko to uradio kako treba. Jer možeš da ga uradiš i ovako i onako, funkcionalno nema neke razlike. Ali kad vidiš, lepo, var, znači, vidi ga kao hit. 

Miloš Perović: Meni je vizuelni momenat kao da je uvek bio bitan. I uvek mi kad smo firmu gradili. Znači, nama su u firmi uvek bile bitne kako izgledaju šoljice za kafu i, ne znam, do najsitnijih detalja. Eto, imali smo tu sreću da smo radili u preko 20 zemalja sveta. Dolazili su nam klijenti iz Belgije, Holandije i Saudijske Arabije, Abu Dabi, da ne znam, gde smo, Severnu Rusiju smo uzduž i popreko imali projekte. I znači, onda sad gomila tih, posebno iz te Zapadne Evrope, dođe sa ozbiljnim predrasudama. I onda, naravno, ti moraš da ih dočekaš u vanserijskim uslovima, sa vanserijskim marketinškim materijalom, da imaš vanserijsko znanje. Samo da bi to postigao, da budeš isti kao firma iz Belgije, ili, ne znam, Nemačke. Stalno to neko dokazivanje bilo jako teško, ali na kraju naučiš i… I onda ti bude nekako i lepo kad na kraju uspeš da se među tim velikim kompanijama izboriš za sebe. 

ULAZAK U PORODIČNI POSAO

Ivan Minić: Rekao si šta ti je bila prva pozicija. Šta je bila prva stvar koju si radio u firmi? Jesi pomagao tokom studija, leti, pre škole? 

Miloš Perović: Jesam, naravno, da. Prva pozicija mi je bila kurir. Kako se zove? Imao sam nekog Jugića u firmi, i onda ujutru dođeš i razvoziš. Da li je to pošta, da li su to fakture u SDK čuveni, ili idi preuzmi tamo ventilator, odvezi je ovde, odvezi je onde i tako dalje. To mi je bilo preko leta, neko svoje prvo zvanje, kad sam položio vozački. Pre toga smo bili i manji, nismo toliko bili aktivno uključeni, ali to mi je neka bila prvi neki posao kod sebe u firmi. I to mi je bilo zanimljivo, što sam kroz to upoznao dosta klijenata i partnera, čak i dobavljača. 

Ivan Minić: Vidi, to je mnogo lep momenat kada se desi. Kad dođe koji je dete, sad je to već momak, koji hoće da se iscima i nije mu teško, a ti znaš da je on… 

Miloš Perović: Jeste, jeste, ali u tom momentu ćaletova firma i dalje je to lepo, zato što, znaš, došao sin, ali mu sin ne ugrožava ga još uvek, da tako se izrazim. Kad sam svoje prvo dete dobio, i naravno tu prvu noć nisam spavao, došao ujutru na posao, sedim, ćale u kancelariji, kao, ja počnem da se žalim nešto, znaš, on me gleda i kaže: “Ma vidi, Zezo, to ti je samo prvih 26 godina, znaš.” I on je tako pričao dok, u stvari, mi nismo ušli u firmu dublje, pa onda krenuo: “Ajde, menjamo ovo, ajde menjamo ono, e sad mora struktura, sad mora da se zna ko šta radi, ajde, sad uvodimo ovaj sistem, ovaj sistem, ovu proceduru.” Mislim da smo ga posle i dalje nervirali, onako, poslovno, naravno, nervirali, ali mislim da mu je s druge strane bilo drago što smo moj brat i ja tamo bili zajedno. Čak i u nekim situacijama, da ne zvuči pogrešno, ali kao protiv tate u poslu, u samoj firmi, uvek smo nas dvojica bili na istoj strani, i znaš, to ti je ono kao, nerviraju me ova dvojica, ali bar su zajedno. Da, da, bar su zajedno, znaš. Tako da, jer meni je nekako danas, ono, kao kad gledam moju trojicu, najvažnija mi je stvar da se oni međusobno ne svađaju, da poštuju jedan drugog, a sve drugo će lako da nauče. 

Ivan Minić: Mogu i da se svađaju, ali da poštuju jedan drugog. 

Miloš Perović: Naravno, samo ja ne smem to da podržavam. No, naravno, brat i ja smo se kao klinci, ono, i tukli, i svađali, znaš, to je sve normalno. Ali ne može to roditelj da podržava, u svakom slučaju, znaš. Moram da glumim kako je to katastrofa. A u stvari je zdravo. Tako da… 

Ivan Minić: Okej, u tom trenutku, kada si se ti uključio, relativno brzo nakon toga i burazer, koja je to neka faza u kojoj se nalazio Termovent? 

Miloš Perović: Uh, Termovent se u toj fazi tada nalazio u fazi da je već dosta porastao, postavila se tu neka mini-proizvodnja, već smo odradili par velikih projekata, ušli smo u tu neku oblast farmacije, kojom smo se posle aktivno bavili, u koju je ćale možda ušao slučajno, ali u stvari je onda, na tom nekom prvom projektu, shvatio da je tu jedna mnogo zanimljiva niša. Radili smo jedan veliki projekat za Hemofarm, i mi smo taj posao odradili kao kompanija, dobro, to je bila neka 2004. godina, recimo treća, četvrta, a ja sam 2008. diplomirao i pridružio se firmi. Hemofarm je radio svoj prvi projekat po takozvanom američkom FDA standardu, koji ti daje pravo da svoje preparate izvoziš u Ameriku. I onda su morali da angažuju nekog konsultanta spolja da verifikuje da je ceo sistem urađen po tom standardu. Taj konsultant se oduševio s tim kako smo mi i još par kompanija, koji su tu radili na tom projektu, mi smo tada bili samo mali podizvođač jedne velike firme, odradili svoj deo posla. I jedna belgijska farmaceutska kuća je 2005. godine zvala tog tipa iz Engleske da pruži konsultantske usluge, jer su trebali da rade neki mali pogon po FDA-u, a on im je rekao: “Ja nemam vremena za to, ali imate jednog čoveka u Srbiji, može on to da vam ispriča sve.” I tako sam ja došao prvi put u Belgiju, da tamo nekim Belgijancima ispričam šta oni treba da urade. Naravno, na prvom sastanku niko nije došao da me sluša. Dolazi neko iz Srbije, u Belgiju, 2005. godina. On je tamo odlazio ne znam koliko puta, da bismo mi dobili taj prvi projekat, jer je upoznao vlasnika i rekao: “Ja sam ovo došao da odradim jer me ovaj čovek pozvao, ali ja mogu sve da vam izvedem.” I tako smo mi dobili taj prvi projekat u Belgiji, odnosno, ćale je dobio, koji mislim da je bio ultra važan za kasniji razvoj kompanije, jer smo dobili taj neki prozor u svet. I posle, kad smo se mi pridružili, već smo imali par projekata u Belgiji, i među prvim projektima koje sam ja dobio da vodim bio je jedan posao u Belgiji. Kasnije sam dobio jedan veliki projekat u Holandiji, i tamo sam proveo skoro šest meseci, i to su za mene bili nekako prelepi dani, jer sam imao tu sreću da radim u jednoj srpskoj, domaćoj firmi, u svojoj firmi, a u Holandiji za neke velike farmaceutske kuće, i tako dalje. I onako, baš sam se dobro osećao, da kažem. Ali firma je baš rasla i to je onda ušla u neku fazu koju taj Adizes tačno zove “Go-Go” faza gde ti radiš za sve, klijenti su ti svi, ne odbijaš ni jedan posao, nemaš jasne procedure, nemaš jasan proizvod, nemaš jasno tržište, nemaš nikakvu viziju gde želiš da budeš za pet godina. Onda je moj brat prvi shvatio da to tako neće moći dugo, i onda je čitao tamo neku knjigu, koja se zove “Razvojni put preduzeća”, i kaže meni: “Moraš da pročitaš ovo, kao da je neko sedeo kod nas u kancelariji i pisao ovu knjigu.” I to nam je bilo smešno i simpatično, ali s druge strane ti bude i drago, jer shvatiš: “Aha, ipak nismo mi jedini koji imamo te vrste problema”, nego shvatiš da je to neki normalni razvojni put jedne kompanije, da svi moraju da prođu kroz tu fazu, ali da nešto sistematski mora da se uradi. Onda smo, naravno, prvo probali sami da napišemo organizacionu strukturu, pa nam to naravno nije uspelo, dok nismo angažovali pravu konsultantsku kuću, koja stvarno razume i porodicu, ne samo u Srbiji nego i u regionu, jer porodični biznis je stvarno specifičan, koja nam je, u stvari, dala metodologiju kako se to radi. Znači, prvo ti objasne da ti treba da odrediš čime ćeš se baviti, šta ćeš da radiš, na kojim tržištima, pa onda, u skladu sa tim, praviš organizacionu strukturu koja treba da podrži taj plan za narednih pet godina, ne uzimajući u obzir ljude koje već imaš u firmi. Pa tako, napraviš strukturu da to podrži pa onda uzimaš ljude pa popunjavaš mesta da ne nose svi da kažemo, dva šešira, u nekom momentu, ali i za određeni neki period, gde posle taj jedan šešir mora da predaš nekom drugom. A s druge strane, taj isti konsultant ti objasni da mi nikad ne bismo napravili firmu da smo odmah krenuli u takve strukture. Znači, prvo mora preduzetničko ludilo, i zato kažem da preduzetnik ne može svako da bude, jer to ludilo stvarno treba da istrpiš, i da ćeš, ja mislim, da sam svoja tri letovanja porodična prekinuo i vratio se ranije. Imali smo čak situaciju, brat i ja, da smo jednom morali da odemo u Moskvu na razgovor s klijentom, i uveče se vratimo istim prvim avionom. Imao sam razne situacije. I stres, i to nosiš kući, i to uopšte nije jednostavno, zato što kad radiš u nekoj korporaciji, jeste to izazovno, ali imaš neko svoje radno vreme, imaš neka jasna pravila. Ovde to nemaš. I zato su te prve godine teške. A onda, posle kad smo uveli sistem, sredili firmu, uveli stvari u red, napravili smo da postoje neka pravila, ali smo se stalno trudili da negujemo taj porodični, preduzetnički duh. Da ga nikad ne ugasimo skroz, jer ja ne bih nikad želeo da radim u takvoj kompaniji, i onda nisam mogao da od svoje pravimo to.  

Ivan Minić: Mislim, jedna od stvari koja je tu važna je da ne postoji, okej, naravno, postoje standardi, postoje neka vrsta šablona i sve to, ali suština je da ti rešavaš problem. I taj problem, iako sličan, svaki put je različit. I da ga rešiš po svemu onome što su pravila, ne znači da si ga rešio 100%. 

Miloš Perović: Nema nikakve garancije. 

Ivan Minić: I to je ono gde nastaje magija. Gde je sa tih 100 godina ispustio…

Miloš Perović:  I kad pogledaš od nazad, bilo koji uspešni ljudi su uspešni zato što su bili uporni. Pre svega. To je bar moja misao. Ono ultra uporni. 

Ivan Minić:  I nema mnogo tih velikih uspeha koji su bili šablonski. Negde je moralo da se iskoči iz šablona i da se napravi nešto što je neko rekao da ne može. 

Miloš Perović: Da ne može, tako je. Jeste. 

Ivan Minić: Taj moment gde je… Jedna stvar je kad si ti uključen na početku, pa projektuješ sa svešću, pa si uključen u ceo proces, pa iako da se desi neki problem, to je obično “fajn tjuning”. A druga stvar je kad ti dođeš i mi ne znamo ovo, ne radi, a ne možemo sad da srušimo zgradu da sazidamo novu, nego je bi mogli vi nešto? 

Miloš Perović: Ne bi mogli. Tako je. Nama treba pomoć eksperta. Tako da, ekspert, opet, da, treba da duboko razume potrebe te druge strane, tog klijenta. A nekad ti… Dosta vremena sad, evo, kako imam sreću, pa s Mišom Lukićem radim već duže vreme i slušam tog čoveka svaki dan. Puno stvari je on meni nekih objasnio i to sam toga razumeo kasnije. Koliko stvari za neki biznis, taj biznis model bitan, i koliko neki… Neki ljudi ne razumeju šta je svoj biznis model. I da bi ga ti sad i nešto inovirao, ti moraš prvo da ga razumeš. Da bi uopšte nešto mogao da promeniš. To je dosta, onako, kompleksna stvar. Često se… Imao sam i tu neku sreću, skoro sam bio na naučno-tehnološkom parku, držao predavanje nekim inženjerima, menadžerima, baš. I ono sam im baš rekao, vi ste najčešće zaljubljeni u taj svoj proizvod, ili, ne znam, uslugu, ili softver. A na kraju, nije on sve. I ako nisi razumeo kako ćeš, kome ćeš da prodaš taj softver, ili taj svoj proizvod, i kome to treba, i zašto mu baš taj tvoj proizvod treba, i tako dalje, teško ćeš napraviti neki biznis, na kraju. Mislim da je, u stvari, moje mišljenje, u celom tom procesu, kao biznisa, najvažnije prodaja. Ako ti imaš kome da prodaš, napravićeš, sagradićeš, programiraćeš. 

Ivan Minić: Možda baš nećeš raditi ono što si želeo. 

Miloš Perović: Tako je, i nećeš sigurno, ali zavisi šta ti je cilj. E, sad, imaju ljudi koji teraju svoje, i neki na kraju ne uspeju, neki uspeju mnogo baš zato što nisu slušali druge. 

Ivan Minić: Kaži mi, kada su krenuli projekti, kada si ušao u firmu i dobio prvo zaduženje, kako je to izgledalo? Znači, okej, ti si dečko, mlad inženjer u tom trenutku, koji u suštini ima dosta znanja teorijskog, treba mu još dosta prakse, ali u suštini tvoj zadatak u startu nije da ti nešto mnogo se baviš inženjeringom, nego više da si čovek od poverenja koji razume sve strane i omogućava im da međusobno komuniciraju i postignu naše. 

Miloš Perović: Kažem ti, jedan od prvih pravih mojih poslova je bio taj neki projekat u Belgiji. Tamo sam imao sa sobom tim od nekih 8 radnika, jedan glavni montažer i ja, i trebali smo da izvedemo jednu malu instalaciju koja je već bila proračunata, isprojektovana i tako dalje. I ja sam uvek imao tu želju da se prvo tim ljudima ja dokažem kao Miloš Perović, kao neko ko ima neke svoje vrednosti i svoja znanja, da zbog toga oni mene počnu da poštuju, a ne zato što moraju, jer mi je ovaj otac, vlasnik firme. Nikad nisam hteo da u tom pravcu idem i sećam se od tog nekog prvog projekta, ja sam zajedno s njima istovarao taj kamion sa robom koji je stigao. Nikad mi to nije bilo ni teško, a i mislio sam baš treba da to radim tada, da bih im pokazao da smo mi tu svi zajedno i da trebamo taj posao da završimo brzo i tako dalje. I tu sam, u stvari, možda prvi put razumeo međuljudski odnos i koliko je u stvari taj “emotional intelligence” važan i ta socijalna, društvena inteligencija, kako se već zove na našem. I koliko je bitno da razumeš čoveka i da, znaš, da on isto tu došao s nekim svojim problemima, da je, recimo, tamo, on sad u Belgiji 4 meseca, da mu je možda supruga trudna, da ti to nemaš pojma i tako dalje. Bilo je raznih primera, onda ljudi to kriju, ćute, ne pričaju, nisu svi ni otvoreni da razgovaraju, znaš. 

Ivan Minić: Neće da opterećuju… 

Miloš Perović: Neće da opterećuju, da, imaju neki svoj problem, a kako se zove, onda to utiče na tamo neki posao, i onda još ja, s druge strane, kao krenem nešto veštački da naređujem, znaš, nešto. I ja nikad nisam voleo da radim u nekoj zategnutoj atmosferi. Znači, ja i kada dođem na neki jako važan sastanak, ja volim da, ono, napravim taj “ajsbrejker”, prospem neku šalu, šta god, samo da malo opustim ljude, jer meni je lakše da radim kad je atmosfera opuštena. Ne mogu da radim ono kad je… I onda sam se tako i trudio. Imao sam čak situaciju našu u Abu Dabiju, recimo, ja i 12 ljudi, iz nekog Kladova, ne nama bila fabrika, mi smo stigli i radimo projekat u Abu Dabiju. I radili smo u kompaniji koja se zove Vel Farma Medical Solutions, koja je proizvodila prve infuzione rastvore na prostoru Ujedinjenih Arapskih Emirata. I ja kažem njima, reko, momci, ajde, došli smo sad ovde iz nekog Kladova, Beograda, nebitno, miksovano. I sad smo prvi put u Abu Dabiju, nemamo pojma da li ćemo ikada više raditi ovde projekat, reko, ajde, zapnemo ovo da odradimo ranije, a ja ću da onda organizujem dva dana da mi idemo da obiđemo Abu Dabi, ono turistički. E, njih je to oduševilo, znaš, tako neki gest koji je uopšte nije onako klasičan. I oni su radili, momci, ja mislim, svi zajedno, stvarno smo radili, svako jutro od 8.00 do 8.00 uveče, bio je neki nadzor koji je inače bio sa Kube, kasnije smo postali prijatelji. I ne mogu da veruju kako mi tako nasmejani, ono, dođemo ujutro u 8.00 i u 8.00 uveče odlazimo, a svi odu u 4.00 popodne, znaš. I onda se, na kraju, kad smo završili taj projekat, ja iznajmio tamo dva auta i mi otišli i obišli ceo Abu Dabi, vodio ih u Ferrari World, obilazili šeik Zaedovu džamiju i tako dalje, i tako dalje, znaš. Gde oni to dan-danas pamte kao najveću stvar koja im se desila u svojoj karijeri. Na kraju, nekad nije često samo plata, novac. Mora da vidiš šta će te ljude da animira i na koji način. I mislim da su to bili neki moji prvi dobri i pravi potezi kojima sam ja danas ponosan. I u stvari tad sam, najviše, kažem ti, ponovo naučio da radim sa ljudima i video da mi to prija, da to volim da radim. 

RAD SA FARMACEUTSKOM INDUSTRIJOM

Ivan Minić: Kaži mi, rad sa farmaceutima, u suštini podrazumeva, mada slično i u raznim drugim industrijama, ali ja jedem možda ovde malo ekstremnije nego na drugim mestima, podrazumeva da vi kroz to što radite vaš deo posla najviše utičete na to da se stvore kontrolisani uslovi… 

Miloš Perović: Kojima će se neki preparat proizvoditi, da. 

Ivan Minić: Znači, sad to kad kažemo kontrolisani uslovi, neko će da kaže, pa dobro, nije to, ne znam kakav problem. Jeste, jako veliki problem, ako to zaista mora da bude kontrolisano i da su ti rasponi jako… 

Miloš Perović: Znači, mi imali smo projekat, to je bilo čak negde, ja to kažem, pred kraj moje karijere u Termoventu, koji je rađen po takozvanom standardu koji se zove “Labour4”, gde je rađena laboratorija za ispitivanje virusa, jedna od najvećih u Evropi, u Holandiji, između ostalog ispitivanje i koronavirusa kasnije, gde, u stvari, radiš sve obrnuto. Suštinski, ti kada praviš neki sistem gde se proizvodi preparat, ti, u stvari, uvek štitiš taj preparat. Tako da, sve prostorije gde se proizvodi lek budu u nekom malom nadpritisku, i taj vazduh unutra, taj nadpritak, čist je, temperiran i tako dalje, i sa određenom konkretnom vlagom. Kad se otvore, recimo, vrata od te konkretne prostorije, vazduh može samo da izađe napolje, ne može prljav da uđe unutra. I zato se pravi taj pod-pritisak, gde postoje te nadpritinske kaskade. I tačno se zna, iz ove sobe koja je najčistija, ideš u hodnik, iz hodnika u onu prljaviju, pa do tamo nula. Međutim, ovaj projekat je obrnut, on se radi u podpritisku, jer se nije štitio preparat, nego se štitilo okruženje. I bilo je jako komplikovano, zato su svi kanali za vazduh rađeni od inoksa, “full welded”, znači potpuno zavareni. Sama prostorija je kompletno zavarena, hermetički zatvorena. I sistem je morao biti projektovan tako da i kad nestane struje, sve ostane u podpritisku. Jako kompleksno, i stvarno nema, ja ne znam da li ima još jedna ili dve, ma nema dve sigurno, ali ne znam da li ima još jedna kompanija iz naše zemlje koja je radila takav projekat, i na to sam onako baš ponosan. To nas je posle dovelo da tu istu kompaniju, pošto je u pitanju jedna velika farmaceutska kuća iz Indije koja je investirala u Holandiju, kasnije snabdemo svojom opremom u Indiji. Znači, mi smo iz nekog Kladova napravili nešto i poslali u Indiju, i išao sam tamo da obiđem tu fabriku sa svojim kolegom Nikolom, jer znaš ono… Stvarno ti bude puno srce, uđeš u jednu… To je najveći proizvođač vakcina na svetu. Serum Institute of India se zove, oni prave i AstraZeneku danas. Inače, vlasnik te kompanije je možda najbogatiji čovek kog sam ja lično imao prilike da upoznam. On je zajedno sa Bil Gejtsom napravio fondaciju, gde su u Africi napravili onu non-profit vakcinu. I mi smo sad za tu firmu i za tog čoveka isporučili preko 120 klima-komora koje tamo rade danas u Indiji. I onako bude, znaš, mi se popnemo na tu tačku, šetamo i vidiš svoj proizvod koji radi u Indiji. Jedino što nam je bilo zanimljivo, svaki proizvod ima na sebi kukasti krst. Pitam ovog Indijca, kao šta je ovo? Kažu, a, svastika. Znam da je svastika, ali… Malo je nezgodno. Međutim, to je bilo moje neznanje, moje neobrazovanje u tom smislu. Hitler je preuzeo taj znak iz njihove kulture da bi mu doneo sreću. Taj znak u Indiji donosi sreću. I to je onako bilo zanimljivo. Zanimljiva je to mala anegdotica. 

Ivan Minić: U Evropi ne donosi. 

Miloš Perović: U Evropi ne donosi, sigurno.

Ivan Minić: Donosi neke druge stvari. Kako izgleda sad, kao, ta neka razvojna priča da, okej, ti si se pojavio nakon fakulteta i krenuo si u tu porodičnu priču. Krenuo si da radiš neke konkretne projekte. Treba ti malo vremena, naravno, da uđeš i shvatiš šta to sve ide. I to ide vremenom, kroz različite nivoe kompleksnosti i projekata i svega. Međutim, ideja negde jeste da vi na tome radite zajedno, a onda u perspektivi da ti i brat preuzmete kormilo, a da on nastavi da radi ono što želi da radi u tom trenutku. I ja stvarno mislim da neko ko je problem-solver ceo život, onog trenutka kad prestane da radi nešto, tako se gasi. I mora da nalazi sebi nešto što, ja kažem, komplikuje sebi život. Ali mnogo toga kako firma raste, nije nešto čime jedan takav čovek želi da se bavi, treba da se bavi, ume da se bavi. Sad, naravno, kad pričaš sa nekim inteligentnim obrazovanim ljudima, možeš ti, manje ili više, sve da naučiš. 

Miloš Perović: Ali ako ne radiš ono što voliš, godinama si radio samo to što voliš. 

Ivan Minić: Kako je išao taj ceo proces? 

Miloš Perović: Kažem ti, Andrija, brat je neko ko je prepoznao da mi nešto moramo da počnemo da radimo i da firmu sređujemo. I onda smo razgovarali sa raznim nekim konsultantima. Na kraju smo se odlučili za Adizes, zato što tamo rade neki divni ljudi koji su, kažem, razumeli porodični biznis. Isto tamo radi jedan čovek koji se zove Boris Vukić, koji je takođe mašinski inženjer. I koji je negde generacija našeg oca. I onda on ušao u kancelariju i rekao, znaš, ja sam vaš inženjer. Kupio ga je na prvu loptu, što bi se reklo. Kao, ovaj zna sigurno šta priča, pošto je mašinac. Pre toga su dolazili čak i neki konsultanti iz Prajsa, mlađi puno, pa onda izbacivali one strane izraze, posebno finansijske, tipa KPI i tako dalje. I to je bilo, znaš, kao sine, izađi napolje. E, ovaj čovek je uspeo da kupi oca i on je uspeo da dobije to, da mi krenemo da pričamo bar o tome. I onda smo na tome aktivno, stvarno, radili. 2016. godine je otac zvanično prepustio ovu kompaniju. Spadamo, mislim, u retke firme koje su to uspele da sprovedu. Tako što je Andrija postao generalni direktor ove firme. Prvo mu je trebalo dugo da shvati da treba da to prepusti. Onda, kad je to doneo odluku, onda kao sada treba da bude kao generalni direktor. I onda smo ga mi olakšali, tako što smo mu rekli, ajde se mi dogovorimo, pa te obavestimo. Pošto sam ja stalno putovao, bio na relaciji s klijentima i tako dalje, Andrija, neko od koga je krenulo sve to sređivanje, on je strateški video u kom pravcu firma treba da ide i bavio se više proizvodnjom i internim procesom. A meni je bilo logično, tako što smo se dogovorili, za 10 minuta da on treba to da bude. Meni nije bilo bitno šta ja pišem na vizit karti, nego mi je bilo bitno da radim to što volim, zato što smatram da ću tu da doprinesem onoliko koliko treba. Ako radim nešto što ne volim, tu rezultata nema. I onda smo se nekako tako lako dogovorili, zvanično preuzeli firmu, otac je nastavio da vodi Rusiju, tamo je bio veoma uspešan, bukvalno do svog poslednjeg dana u firmi, vodio je ogroman, možda i najveći projekat koji firma ikada imala, ali on se tamo u toj atmosferi fenomenalno snalazio, jer su Rusi jako teški za rad. Bio sam i kod Vlade u vizit, pričama, pa ja sam pričao o tome kako ne volim Rusiju, ali dobro, šta da radim, ja sam ih tako kroz posao doživeo, i meni je lakše bilo da radim na nekim drugim tržištima, dok se on tamo fenomenalno snalazio. I onda je to bilo dobro. Na kraju smo podelili karte i to je onako jako dobro funkcionisalo. 

Ivan Minić: A kako je izgledao proces? 

Miloš Perović: Koji proces? 

Ivan Minić: Taj proces, da kažemo, tranzicija. 

Miloš Perović: To je trajalo jako dugo. Mi smo zamišljali to kao, sad će nama doći konsultant, Boris, ispriča priču, i mi smo se sada reorganizovali. Međutim, to je trajalo od 2015. Mislim, i dalje se oni bave tamo nekim raznim sređivanjima, zato što ti je firma živa stvar koja konstantno raste, i samim rastom se menja, otvaraju se neka nova tržišta, pojave se neki novi klijenti, proizvodi i šta god. Odeš na neku drugu stranu i tako dalje. To je ono “never ending story”. Ne možeš ti sad kao završio sam posao i to je to. Tako da je proces jako težak. U tom procesu je dosta ljudi i otpalo. Otišlo iz firme i tako dalje. To je možda emotivno najteži moment. Sami su odlazili, što je interesantno. Nisu mogli da se nađu u nekoj novoj atmosferi. I to je onako, dosta je, stvarno je teško. Zato mislim da malo firmi u tome uspe. Znaš kako, nama je ovde porodica kao institucija malo drugačija nego u Nemačkoj, recimo. I onda je i ta porodična firma drugačija nego što je u Nemačkoj. I s druge strane, i tržište ti je drugačije nego što je neka Nemačka. Mislim, uzeo sam Nemačku samo kao… 

Ivan Minić: Pa dobro mislim i nemaš nekakav kontinuitet? 

Miloš Perović: Nemaš kontinuitet, tako je, nemaš. Imaš firme devedesetih i ljudi su sad u nekoj situaciji da ono biološki sad kuca, da oni nešto moraju da urade. Ili će da firmu prebace na sinove, ćerke i tako dalje. Da im prepuste, mislim, upravljanje, ne mislim u vlasničkom smislu. Ili će da uvedu neki profesionalni menadžment i nešto. Da nešto urade, moraju neku odluku da donesu. I najgore je da odluku ne doneseš, kakva god bila. Tako da je to sad nekako… I imam tu situaciju da sad pričam sa puno tih nekih ljudi koji su u sličnoj situaciji, zato što smo mi neki, kao redak, svetli primer kod nas. I dosta je to teško. Treba, zahteva puno razumevanja. Mislim da bi se to sprovelo takođe. Mislim da je porodica jako, mnogo jaka. Jer evo, ja i brat imamo tu situaciju da se nikad u svojoj karijeri, kao ostali, nismo posvađali, ni privatno. I to mi je najveći ponos. Na kraju, kad smo prodali biznis, izašli iz firme, najveća vrednost mi je da sad znam da nemamo više temu da može da se posvađamo. Radeći sa bratom i ocem u istoj firmi, to je super, jer ne veruješ nikome na svetu više nego njima dvojici. Ali, s druge strane, otac, majka – jedna porodica, ja, supruga, troje dece – druga porodica. Brat, supruga, troje dece – treća porodica. Znaš, dosta je to teško. Na kraju, negde tamo kad smo ušli u jaku fazu gde je bilo jako naporno u poslu, i projekti, i organizacija, i menadžment, i struktura. Mislim da smo poslednjih par godina, vikendom, izbegavali jedno drugo namerno. Jer svaki naš razgovor bi se vratio opet na neke probleme u firmi. A tebi bi trebalo dva dana da se malo isključiš iz toga. A to je bilo glupo, jer lepo je da se mi družimo i privatno, i deca nam se vole, i druže, i na to sam takođe ponosan. I mislim da je jaka porodica takođe jako važna za neki porodični uspeh firme. Gde je otac takođe specifičan, drugačiji od drugih. On je nama jako davno prepustio vlasništvo. Znači, ja sam 9,5 godina pre prodaje bio vlasnik 30% Termoventa. Andrija takođe 30%, a on 40%. Recimo, to je retko koji preduzetnik u Srbiji uradio. I na to mu baš svaka čast, zato što je to onako baš velika retkost. I tu je imao ogromnu želju da on to sve i pusti, i prepusti. Stvarno je, da kažem, dosta toga pustio. Nije baš sve, naravno, to je nemoguće. I okej je što nije sve. A ja ga danas čak i više razumem, možda, nego tada. Sad kad je prošlo ono 2-3 godine, više imam nekog razumevanja za neke poteze nego ranije. I mislim da je to sve na kraju prošlo super. 

Ivan Minić: Znaš šta, ja samo mislim, gledajući celu priču sa strane, znam dosta ljudi koji su negde u vašem okruženju bili, sa kojima ste radili. Znam zašto mi je Dule bio na spisku na početku. Pa mi je skroz okej da je neko iz porodice zauzeo to mesto. Ja samo mislim da je on bio dobar inženjer sve vreme. Ja imam pretpostavku, sad ću ja da testiram tu pretpostavku. Ako je hipoteza potvrđena, onda idemo na sledeći korak. Sad ću, što ima milion koraka, takav je proces. Ali neću ni tebe da opteretim, neću ni tebi da namećem nešto. Hoću da kroz to prođemo na jedan zdrav, prirodan način. To samo prosto traje. A kad si napravio nešto veliko i vredno, i značajno, sad nije bitno koliko je to novca, zaposlenih i šta sve. Ali, znaš, kao kad roditelj kaže za dete: “Odranio sam te od kilo mesa”, i isto to. Od prvog šrafa i vijka i matice sam te napravio u ovo što si danas. Važno je da se to ne ispusti. Jer to kad se ispusti, nisi ispustio nešto malo, nego si ispustio nešto što može da ima velike posledice na veliki broj ljudi koji su ti važni. 

Miloš Perović: Tako je, tako je. Velika odgovornost. 

Ivan Minić: Nije korpo da ti ne imaš nikakav odnos krema tim ljudima, više da je to neka cifra u nekom ekselu. Ne, ne, ti znaš sve ljude. 

Miloš Perović: Tako je, i njihove porodice. Tako je, tako je. Ovo su je jako teško bilo kad smo mi prodali biznis. Baš zbog toga što si rekao. A samo ja toga probao da objasnim. Kažem, vidi, aj samo zamisli ovako sad. Mi mislimo da smo doneli pravi potez. Zato što je to sad preuzela jedna ogromna kompanija koja ima velike planove, čak neće ni menjati ime, što je nama bilo jako važno. I što sad urade i dalje naši ljudi koji sad imaju još jednu jaču stabilnost. Zato što lagano sad izlaze na bilo koje tržište, imaju jednu veliku leđa, da se najprostije. I sad zamislim jaku situaciju 100 godina od danas. Tamo neko čita neku Vikipediju i čita o tom trenutku. Naš tamo će pisati founder Dušan Perović. A da li će Andriju mene neko da pomene u tom tekstu, to je veliko pitanje. Kogod bi mi bili zaslužni za mnogo toga u firmi. Pitanje je u sad period od 100 godina da će se naći mesta u ta tri pasa sada da neko i nas pomene. Samo da to imaš u glavi. Znači, to je jedan tvoj ogroman legasi, znaš, na koji treba da budeš baš ponosan. Šta smo svi uspeli da uradimo, gde smo sve radili, za koje klijente, na kojim tržištima, iz neke male Srbije, iz nekog malog Kladova. Tako da, to je bilo bar neko moje razmišljanje i nekako sam imao potrebu da mu to tad kažem. Prošlo neko vreme sad, da kažem, drugačije je. 

OD PREUZIMANJA DO PRODAJE FIRME

Ivan Minić: Kaži mi, kako ide taj proces od trenutka kada vi preuzimate vođenje firme, do trenutka kada se pojavljuju investitori koji kažu, e, mi bismo nešto da pričamo. 

Miloš Perović: To se desilo sasvim slučajno. Mi nismo spremili firmu za prodaju. Niti nam je to bilo u ideji da može da se desi, treba da se desi, tako dalje. Malo ti u Srbiji. Sad i o tome držim da kažem. Nisu predavanja više kao prezentacije na temu prodaje biznisa, zato što to ti je malo kod nas tabu tema. Kad ti bi rekao sad ja hoću prodam biznis, prva reakcija je, ovo je nešto u problemu. Nešto nije dobro, ne bi ti prodavao. A ne možeš da prodaš ni pokvaren auto, mora da bude ful ispravan i lepo opran, i sređen da bi ga prodao bilo kome. 

Ivan Minić: Ja sam skoro rekao kod drugarice u podkastu, ja imam problem s tim što je u Srbiji prodaja uvaljivanje. 

Miloš Perović: Pa da, pa da, to je prva stvar. 

Ivan Minić:  Ne za biznis, no generalno. Šta je on, on je prodavac. Šta uvaljuje nekome. 

Miloš Perović: A ne, mi krenemo prvo, ono što su nas tamo u komunizmu – a on je privatnik. To je već jako loša stvar. I to je teško, mi nismo, mi smo, kažem ti Andrija, krenemo, pa ga ja podržao posle evo i otac, mi smo se bavili sređivanjem firme. I sad u tom nekom procesu, prva bitna stvar, otac je 2015. proglašen od Ivaija za preduzetnika godine, ja sam te iste godine od Srbije sveta menadžera dobio nagradu Mladi menadžer godine, i to se nekako išlo jedno za drugim, Ivaj u svetskom, Ivaj u preduzetniku godine, pa onda nakon toga krenuo Ivaj da nam radi reviziju, iako u tom momentu nam nije trebalo da nam neko iz Big 4-a radi reviziju, ali mi kao ajde, krenemo da sređujemo firmu, pa neka i to. Paralelno s tim smo uvodili DMS, sređivali svoje procese, svašta nešto radili, i onda jednog dana mene su zvali ljudi iz Ivaja, kao javljaju se neki Švajcarci. Tako spontano bilo, biste vi prodali biznis, kao oni traže nešto, kao baš tako, kao što je vaše. Ja ovako ono, kao iz vedra neba, baš sećam, vraćao se iz Hemofarma, s nekog sastanka, vozio kola, kad sam dobio taj poziv. I onda smo ušli u taj razgovor, imali smo prvi neki kol, i od tog prvog kola, koji je bio bukvalno telefonom, čak nije bio ni video, dok mi nismo stvarno prodali biznis, je 2,5 godine. I jako je teško. Znači jako je teško iz milion razloga. Prvo, što proces traje jako dugo. Nama je produžen bio zbog korone, ušli smo u period korone, trebalo je da traje ipak malo kraće. Prvo ti treba da doneseš tu odluku, da uopšte uđeš u to. Kad tu odluku doneseš, onda moraš da izabereš u firmi kako ćeš da je komuniciraš. I kako će to ljudi da razumeju. Mi smo izabrali neke ključne zaposlene kojima smo mi komunicirali to od samog početka. Imao sam i tu sreću, da sam bio na jednom predavanju, pred toga da ja sam slušao o celom procesu, pa sam onda slušao i ljude koji su kroz to prošli, kupovali, prodavali biznise. I jako je važno, najgore, kad sad ti prodaš biznis, da tog dana kad si prodao biznis saopštiš zaposlenima ,ti si ih izdao. Da svi osete, da ne kažem slagao, prevario. Tako oni to dožive ljudi. I znajući da to može da se desi, a ti još kao treba da ostaneš tu neki iks godina da radiš, onda nije dobar model. I onda smo mi u startu nekako naše ljude obavestili da ta mogućnost postoji. Naravno, mi tada nismo imali uopšte znanje da će to se desiti i dalje. Ti dobijaš prvo neki takozvani one non-binding offer, to je ta nezvanična ponuda, pa onda se ulazi u due diligence, pa taj proces traje. I da bi mi prošli taj due diligence dobro, opet su ti ključni ljudi morali da znaju, finansijski direktor, pravna služba, marketing, razumeš? I oni su nas svi pomogli da mi to sprovedemo dobro. I sad je puno tu pomoglo, i to što je Ivaj radio reviziju, što su nam procesi bili sređeni, što smo imali svaki papir na klik. Dolazi ipak korporacija Švajcarske, koja je isto na vezi, koja je prosto uslovljena po nekom potpuno drugačijem sistemu. A za sve to vreme, ti i dalje moraš da vodiš business as usual, a niko od tvojih partnera, dobavljača ne sme da zna za to, jer imaš potpisan jedan NDA. Nijedna banka ne sme da zna za to, nijedan klijent ne sme da zna za to. Sa druge strane ti si onako privatno, kao jednom nogom prodaješ biznis, pa si već polu napolju u glavi, a to dok ne potpišeš se nije desilo. I dosta je kompleksno. Baš, prvo da donesemo u stvari, samo odluku je bilo najteže od svega, a onda i ceo taj proces koji traje, i traje, i traje, i nikad da se desi. Iscrpi te skroz.  

Ivan Minić: Taj moment je da ti suštinski moraš da imaš istovremeno, dugoročnu fokusiranost na dve stvari. Biznis ne sme da ispašta, jer ako ispašta… 

Miloš Perović: I to čak ne da ga vodiš as usual. Nego bolje nego ikad. Ako si već tamo napravio neki plan i prezentovao njima narednih pet godina, oni ti traže biznis plan, da će to da raste. Ti mora da dokažeš da to da raste. Ti ulaziš u proces, a ovamo moraš da vodiš biznis bolje nego ikada, da on nastavi da raste, da bi ti pokazao da je to što si pričao. Jako je teško, baš je teško. Ali, eto, nekako smo ga na kraju doterali do kraja, da kažem. I dalje mislimo, ovo tri godine kasnije, da je to bila dobra odluka. Jer, znaš kako, imao sam tu sreću… Kažem, ja sam dugu godinu član Srpske asocijacije menadžera. Bio sam i dva upravna odbora. Odnosno, dva mandata, šest godina. I imam tu sreću, stvarno sam zahvalan samo da sam gomilu pametnih i uspešnih ljudi upoznao i sa njima postao prijatelj. Imao sam s kim da pričam, da se savetujem. Što je jako vredno. Naš ulazak u Srbiji se nije često puta dešavao. Nema šta pročitaš ni na Guglu, ni u jednoj knjizi. Šta ti treba da radiš, kako se ponašaš i tako dalje. I kako tu odluku da doneseš. I onda smo, pričajući sa svim tim divnim ljudima, na kraju mi rekli, aj sad idemo prenoći. Kaže, ne, nećemo da prodajemo biznis. Ja ne želim da ono iks godina kasnije, taj jedan koji je bio protiv, kaže, vas dvojica ste me naterali. Bilo bi bezveze. Međutim, shvatili smo nekako da je to dobro i za porodicu, i za firmu, i za zaposlene, i za sve. Delovalo nam je kao dobra odluka. I dalje mislim da je bila dobra odluka. S druge strane, Dule Tomić, koji je u Ajviju, koji nam je vodio ceo proces, koji je mi danas baš blizak prijatelj. On mi tad reka, kaže, vidi, Miloše, nije ovo Amerika, pa sad ti prodaješ biznis, pa tu sto kompanija stoje u redu, koji će da kupe, pa ti sad pregovaraš. Ovo ti je voz, stao u stanici, i sad je tvoja odluka, ulaziš ti u taj voz ili ne ulaziš, znaš. Teško je. 

Ivan Minić: Sa druge strane imaš taj moment je da ti si veliki igrač na srpskom tržištu, ali si apsolutno beznačajan igrač na evropskom tržištu. Ne beznačajan. Radiš super stvari, ali na skali si mali. 

Miloš Perović: Da, mi smo bili značajni u smislu klijenata i teških projekata… 

Ivan Minić: Referenci. 

Miloš Perović: Da, referenci. Radili smo za neki Pfizer, za GlaxoSmith & Kline, za velike kompanije, poznate farmaceutske kompanije. To je jako teško da uđeš u jedan takav sistem, ali proforme su bile toliko male u odnosu na firmu koja je nas kupila, odnosno, akvizirala, da to, znaš, nije jednostavno. Teško je pregovarati u toj poziciji. Drugo, znaš, razni su. Ti možeš da, zapravo, shvatiš zašto ta firma želi tebe da kupi. Puno parametara tu treba da uzmeš u obzir. Oni su, znaš, došli s nekom jasnom strategijom da se šire na ovaj deo Evrope, sa nama ili bez nas. Ti možeš da kažeš neću. Nastavljamo da radimo. Oni, znaš, naprave fabriku. Postanu ti konkurenti, čas posla i ugase te. 

Ivan Minić: Postanu ti konkurenti koji imaju hiljadu puta veće resurse. 

Miloš Perović: Veće resurse, u bilo kom smislu. Mogu da daju plate, mogu da ti stisnu. Mogu sve ono što… Drugo, nama je uvek bila frka, znaš, pošto mi 80% poslovali van Srbije. Znači, ja o sad se priča o nekom ne o vođenju biznisa, ali nekom obaveznom registrovanju pre putovanja. Možeš da misliš koliko je bilo teško da vodiš pet projekata u Belgiji sa radnicima, prijava boravka, radne vize. Malo jezivo, znaš. 

Ivan Minić: Ja se sećam, znaš, t o mi je Galeb pričao svojevremeno. Mislim da je nedavno pričao i u nekoj od epizoda. Ja se sećam te priče kako je on dok je radio na MTV u Sloveniji. Svake nedelje je išao po vizu. Koja važi 7 dana i imaš jedan ulaz. 

Miloš Perović: A on je išao stalno. A zamisli sad Belgiju, tada si morao da prolaziš kroz Srbiju, kroz Hrvatsku i Sloveniju, pa su ti trebale plus i tranzitne vize da samo prolaziš kroz te zemlje. Tako da je bilo jako teško. I stalno je bio taj strah za nas. Ako se ukine rad u Evropi, firmu u tom momentu smo mogli da gasimo. Dugoročno razmišljanje je reklo, sad preuzima švajcarska korporacija. U svom portfoliju je ogromna kompanija, kao što je nemački Kermi koja je najveći proizvođač radijatora na svetu. Italijanska Sabijana. Toplotnih i difuzivnih aparata. Sabijana koja proizvodi fenkojl je u njihovom vlasništvu. I sad u tom pulu, da kažemo, srpski neuništivci. Meni je to tako delovalo. Mislim da nismo pogrešili u toj novoj trasi. Mnogo je veći nego što je bio. I u svakom smislu. Izdiže se nova hala, zapošljava se još ljudi. I rastu veličine projekata koji se dogovaraju. I tako dalje, tako dalje. 

Ivan Minić: Vi pregovarate o prodaji. Dogovarate se, postižete kako ste želeli. Ali vi ste i neko ko nije samo vlasnik, nego ima ulogu u toj firmi. Što znači da, obično u takvim varijantama, postoji nekakav dogovor. Koliko dugo ste vi još u firmi, koje pozicije, koji poslovi i sve ostalo. 

Miloš Perović: U našem slučaju je to bilo dosta čudno. Prvo je samo to pregovaranje, dogovaranje. Mi smo prvi sastanak imali taj kol. Pa smo se onda videli s tim nekim ljudima u Frankfurtu, na nekom sajmu. Pa su oni trebali da dođu u setim konkretnom mesecu, na primer maju, da obiđu našu firmu i fabriku. I oni se nisu pojavili. Onda smo u julu dobili mejl, ako može Andrija da dođe u Italiju, da obiđemo mi tu Sabijanu. Da oni nama pokažu kao recent acquisition, kao najbolji u svetlu. I još se zezamo u razgovoru, rekoh čoveče, ne mogu za tri meseca da nađu termin. I još se zezamo, kao ne znam da možemo tog dana, pošto imamo board meeting. Zezali smo se, bukvalno. Na kraju odosmo mi tamo u tu Italiju, i vidimo mi šta su oni radili sa tom italijanskom kompanijom. Dopadne se sve to nama, i mi donesemo odluku da hoćemo da uđemo u taj proces, i da bi mi njih uvažili, pošto su shvatili da je ogroman showroom sistem. Kažemo, ljudi, mi bismo došli kod vas na sastanak, i imamo predlog i konkretna očekivanja. Evo ga, napravili smo zajedno, s Ivom, prvi put smo vrednovali koliko naš biznis vredi, dogovorili smo se šta je to što bismo voleli da dobijemo, dogovorili smo se koja je cifra ispod koje ne idemo, napravili neki biznis plan, objasnili šta je naša fabrika u brojkama, napravili jedan dokument na 15 strana, najavili, otišli sa Ernst & Youngom zajedno na taj sastanak, i mi smo tu njih na tom prvom sastanku baš oduševili zbog te proaktivnosti. Mi došli vrlo jasno i rekli, e, ovo je Termovent, ovako ga mi vidimo u narednih pet godina, ovo je ono što mi kao vlasnici želimo. Jesmo li mi tu negde blizu ili nismo blizu? Ako jesmo, onda poštujemo, ako nismo, poštujemo vaše i naše vreme, hvala, drago nam je što smo se upoznali, svako radi svoj posao, jer ovo može tako da traje koliko hoćeš. Ako jesmo, onda stvarno očekujemo brzu ponudu i sve ostalo. I tako je krenuo proces. I onda je on produžen, zato što su neki drugi faktori produžili, a ono što je bilo baš specifično, što oni sve vreme su to rešavali, jer mi kupujemo 100% firme. Mi smo prvobitno imali ideju da Andrija i ja ostanemo sa po 10% u vlasništvu. Međutim, to je bilo komplikovano, jer oni su listirani na berzi, pa da se ne bi pravio neki težak shareholder agreement, uzeli su 100%, ali vi morate da ostanete. Dušan može da ide, ali vas dvojica morate da ostanete. I mi, kao, dobro. I sad, ušli u te neke pregovore, mi smo očekivali da ćemo sada imati neki menadžerski ugovor s nekim jasnim KPI-ovima, sa nekim, ne znam, velikim bonusom na kraju. U slučaju da se već bavimo nekim EBITDA-om, ostali smo tu, znaš. E, pa, kao, ne može ni to, jer mi smo, opet, korporacija, vi možete da imate, ne znam, platu, koju su nam podigli, onako, fino, i onda, kao, na tu platu, ne znam, 20%, i to je to, kažu. Da, ali ja sam bio vlasnik do juče. Pa, kao, ne može, to je tako, ono. I oni su samo nama produžili ugovor o radu, što, evo, Dule iz Ivaija kaže da, u svojih, ne znam, koliko godina karijere, to nikad nije video. To je značilo da mi možemo sutra da damo otkaz i odemo, i sve. Sa sve tim, kao, vi morate da ostanete, znaš. To nam je bilo jako čudno, da ti jedna korporacija kaže da moraš da ostaneš, a da nemaš nikakav ugovor po kom moraš da ostaneš. Mi smo izdržali godinu dana, bukvalno, jer jednostavno, ništa te ne motiviše, znaš. Prvo, nalaziš se u totalno drugoj atmosferi, odjednom imaš nekog direktora, moraš da polažeš neke izveštaje, nekom da pišeš, imali smo neke kvartalne sastanke, BRM-ove, oni, kao Business Regional Meeting. Ono što je bilo jedino lepo, što smo mi upali u taj neki South Europe, pa su sastanci bili u Beogradu, Madridu, Milanu. To mi je bilo prelepo. Ali, znaš, odeš tamo i onda ceo dan tu pišeš o nekim rezultatima, izveštajima. A mi smo, ono, kap u moru. Kad pogledaš na naše rezultate u odnosu na tu korporaciju, pa onda, znaš, ono, kao da li imam dovoljno dana godišnjeg odmora. Pa onda, odjednom, kao, ne mogu taj auto da vozim, nego moram ovaj. Pa onda, ne znam, kreću neke, onako, guše te, znaš. Ideja da otvorimo firmu u Austriji, napravim ja fenomenalnu prezentaciju, recimo, u neku sredu, ja se u ponedeljak vidim u Beču i, kao, otvorimo. Još smo se malo preduzetnički dovijali, baš oko tih dozvola. Pravili neke firme, ne znam, u Sloveniji, pa onda tamo angažovali. Sve je to bilo legalno, ali, znaš, preduzetničko dovijanje. Sad imamo sistem kako da napravimo da to bude pravilno, što bi se reklo, i uštedimo novac, što je fenomenalno. Super, sve ja, kao, Miloše, but we are worried about Q4. Ja u januaru to prezentujem. Znaš, kakav Q4, znaš ti, šta je to, i tako tebe… 

Ivan Minić: Jedan život imaš. 

Miloš Perović: Bukvalno. I ubija te, znaš. S druge strane, ovamo si, znaš, treba da se baviš sad nekim investiranjem u nešto, u nekoj si novoj situaciji, životnoj. Tako da smo mi bili tu godinu dana, i posle godinu dana, smo, brat i ja, doneli odluku da mi izađemo iz firme. To smo jasno komunicirali, šta je razlog. To je, na jednu stranu, nismo motivisani. Ono, ako ja, kao vlasnik, odmah nakon tog momenta, te više zaposleni ne posmatraju na isti način. Ja, znaš, sad odjednom ima neko iznad tebe. I to je pod jedan, pod dva. Ja nisam motivisan, kako onda očekuješ da ćeš motivisati ljude ispod sebe. I onda to nije bilo okej. S druge strane, to postoje neki ljudi koji su onda mogli da se, da kažem, prostački popnu gore, zauzmu ta neka naša mesta, i da rade taj posao. I to je fenomenalno dobro. 

Ivan Minić: I budu nagrađeni. 

Miloš Perović: Budu nagrađeni, da, u krajnjem slučaju, za sve to što je do tada urađeno. Tako da, eto, to ti, onako neka kratka priča, kako smo mi izašli iz svoje firme. 

Ivan Minić: Mislim da je važno da smo prošli kroz ovo, zato što nema mnogo dobrih primera. 

Miloš Perović: Nema, nema, da, nažalost, nema. I, kažem, skoro sam držao to, baš, neko predavanje, odnosno prezentaciju. Kad kažem predavanja, zvučim kako da sam neki profesor, baš ljudima osnivačima. I prvu rečenicu koju sam rekao, ja kažem, ja nisam došao ovde da vam promovišem, prodaju, kao, to svi treba da uradite. Daleko od toga. Ja bih mnogo voleo da smo mi došli do treće, pete, sedme generacije, kao neke druge firme, koje sam imao prilike da upoznam. Putevima sam imao tu sreću, ne znam, bilo organizovano neki skup vlasnika porodičnih firmi, gde domaćin bila porodica u Lamborginiju, recimo to bilo fantastično putovanje, ali sam tamo shvatio na prvi put neke stvari, koje nisam znao, samo u Lamborginiju. Da je to bio poslednji auto, koji je dizajnirao i prodao, bio onaj čuveni Kuntač, i da svaki automobil posle toga nema nikakve veze s porodicom Lamborgini. A da se oni danas bave nekim potpuno drugim poslom, proizvode naočare, satove, parfeme, čak i brendiraju restorane, hotele i tako dalje. I oni su uspeli prilikom te prodaje da dogovore da dobiju Tonino Lamborgini pre logotipa, i to je inače sin od Ferućija. A smo, recimo, tamo upoznali, na primer, vlasnika i generalnog direktora Bavarija piva iz Holandije, gde je Bavarija pivo i dalje 100% vlasništvo porodice, sedma generacija. To je za mene bilo baš vau. E, onda sam shvatio, bilo bi lepo, ali je to stvarno nama, su se kockice tako poklopile, i evo su razlozi zašto smo mi to tako odlučili. A samo treba da budete otvoreni i za tu opciju. Mnogo je lepo kad dođeš do neke treće generacije. 

Ivan Minić: Mnogo zavisi od industrije, mnogo zavisi od podneblja, mnogo zavisi od svega, ali neka realnost biznisa jeste da, posebno u ovoj nekoj vrsti uslužne delatnosti, ali ne baš kompleksne uslužne delatnosti, neka vrsta ukrupnjavanja jeste težnja. 

Miloš Perović: Jeste, a posebno sad, nešto ranije godina nije bilo tako. Danas ti se sve ukrupnjava, sve veliki kupuju male. 

Ivan Minić: Realnost je da ćeš kupiti sve svoje dobavljače ako možeš. Jer želiš da držiš kontrolisan sistem, i ako si zadovoljan s njima, ne želiš da ih menjaš. A bilo bi loše i da ne možeš da ih kontrolišeš. 

Miloš Perović: Tako je. Pa evo Antinori vinarije, 26 generacija. A oni su pokupovali sve male vinarije po Italiji. Tako postali veliki. Da, kažem, lepo je doći do te neke, jer ne znam, u Srbiji, jedini primeri treće generacije su tip ove zanatlije, zlatari. To je neki deda osnovao, pa sad unuci vode. Bar da ja znam. 

Ivan Minić: Samo zanatske radnje su i ostale u komunizmu, da kažem, kao neka vrsta privatnog biznisa. Taj diskontinuitet od 40 godina, 50, je dovoljan da se izgubi. Niko ne radi 50 godina. I oni koji su počeli, jednostavno, jako je teško bilo da se to isprati. I, nažalost, mislim da je to dobar deo razloga zašto mi najčešće padamo na dečje bolesti. 

Miloš Perović: Tako je, upravo to. 

Ivan Minić: Da je većina tih biznisa, ima dečje bolesti. I da su nastali početkom 90-ih. Sad stavi u kontekst šta je bio početak 90-ih. 

Miloš Perović: Nama se tržište smanjuje, a ne povećava. 

Ivan Minić: I taj moment, znaš, kao što se desio COVID. To je nešto što prethodne tri generacije ne znaju iskustveno kako se desilo. To možda, pa čak ni naše babe i dede nisu doživele ono što je bilo 1919. Ili ako jesu, imali su godinu, dve dana, i ne znaju to. Znači, suštinski, postoji taj diskontinuitet od faktički 100 godina, gde generacije koje su rođene u međuvremenu ne znaju da to može da se desi. Sad smo svi videli da može. Da svašta može da se desi. I taj moment, znaš, baš za COVID, meni je nekako karakterističan taj trenutak da ti shvatiš, okej, desilo se nešto strašno. A nije prvi put da se dešava nešto strašno. Dešavale su se i, može da kažemo, strašnije stvari. Samo jedan problem. Za ovo nemaš predstavu dokle će da traje. Znači, može da traje večno. A može da se završi za pet dana. 

Miloš Perović: I ta neizvesnost utiče, znaš, na kraju. Korona je na neki biznis i pozitivno uticala. Tipa ova dostava hrane online. To je procvetalo. 

Ivan Minić: I e-commerce, mislim. 

Miloš Perović: E-commerce, generalno. Ja sam imao priliku da slušam Džimija Vejlsa, osnivača Vikipedije, na jednom događaju u Milanu, koji je imao fenomenalan biznis da je radio dostavu hrane iz restorana. Ovo je na Manhattanu, tamo, 98. 99. Su ga gledali svi kao ludaka. I on kaže, njegov biznis je propao. Zato što, jednostavno, ko će, kaže, naručivati hranu iz restorana, a da mu je nose kući. I šta ti je to internet? Bukvalno, tako je bio odbijan. 

Ivan Minić: Nema ništa gore nego kad imaš sjajnu ideju pre vremena. 

Miloš Perović: Pre vremena, pa da. Tako da, eto, na kraju su neki… Nešto mora da se desi da pomeri stvari, uvek. Nažalost, nekad na lošu, nekad na dobru stvar, itd. 

ŠTA NAS ISPUNJAVA?

Ivan Minić: Jedna stvar koja mi je isto jako važna, koju želim da prođem. U toj celoj priči, ti i Brat izlazite iz toga u najboljim godinama, kada ste formirani profesionalci, koji tek tada, zapravo, mogu da daju najbolje od sebe. I suštinski, možete… I ja stalno pričam o tome da treba da idem u penziju. Tako da ti dam kontekst. U suštini, jeste u poziciji negde da možete da kažete: okej, mi sad možemo da ne radimo ništa, ili da radimo malo, ali je greota. 

Miloš Perović: Ne ispunjavate to. Mislim da, znaš, važno ti je, bar meni je važno, ako ja pričam sada u svoje ime. To “being recognized” je mnogo važno. Znači, nije samo to da živiš finansijski lepo. A i to je pitanje, šta je živeti lepo, za koga. Ali bitno je da nešto napraviš ponovo, i da negde izgradiš sebe, da se krećeš u nekom krugu pametnih ljudi. Uvek volim da se družim sa pametnijima od sebe, pa i fudbal da igram, koji ne znam da igram, a obožavam, sa ljudima koji znaju da igraju fudbal. On ti doda neku loptu i daš neki gol, znaš. A ako igraš s onima koji ne znaju, to ne liči ni na šta, znaš. I tako ti je, generalno, u životu. Uvek, ako hoćeš da napreduješ, moraš konstantno da se edukuješ, a to se radi na razne načine. Okej, naravno, knjige, učenje, to je jedno, ali, s druge strane, kad se krećeš u krugu i družiš s ljudima koji su pametni, iskusni, prošli svašta više, i tako dalje, onda ti od njih možeš dosta da naučiš, a onda još kad imaš potrebu među njima da se dokažeš, onda moraš nešto i da napraviš. I to te tera dalje, kako se zove. Teško je, kad smo izašli iz firme, evo i tri godine kasnije, ja i dalje ne znam tačno ko sam i šta sam, znaš, najiskrenije. I još uvek se ja, možda, negde, pronalazim. Ono što mi je bilo jako važno, i tu sam sreću imao, ja sam isti dan kad sam spakovao, bukvalno u kutije, ono kao na filmu, svoju tu kancelariju preneo u New Startegy i tamo odmah dobio svoj ofis. I to mi je bilo jako važno, da odmah imam svoju kuću i svoj posao, i svoju obavezu neku, i tako dalje. Zbog milion stvari. Prve bolje se osećam da nemam neki prekid. Mislim da je jako važno da deca vide. Svako jutro sam prvi izašao iz kuće i poslednji došao, i dan-danas. Iako, možda, neki dan i ne bih morao. Jer nemam ono dnevne obaveze kao što sam ranije imao. Mi smo 15 godina bukvalno radili 10, 12, 14 sati dnevno, vikendi i tako dalje. I sad odjednom to stane. Ali sam nekako shvatio da i zbog tog vaspitanja deca treba da prate tvoj primer. Nema šanse da oni idu u školu, a ja ostajem da spavam, a mi lepo živimo. To ne može dobro da izađe sigurno. I kažem, eto, sreća ta New Startegy, to je kao prvo, zajedno s Mišom. Onda, naravno, gledaš gde da investiraš novac. Naravno, tu dolaze razne ideje, gomila promašaja, između ostalog, i to je normalno. I onako, tražiš se, gde ćeš, šta ćeš. Ceo život si radio to nešto u čemu si, očigledno, bio dobar, a sad treba da radiš nešto drugo. Šta je sad to drugo? I onda te život odvede na neku stranu, ovamo-onamo, sad radim svašta nešto, u čemu ću opet biti dobar ili neću. 

KLJUČNI TRENUCI

Ivan Minić: A što se tiče nekih trenutaka u prethodne tri godine kad sam osetio da se desila neka promena, za tebe kao čoveka?

Miloš Perović: Pa pazi, najveća promena je ta što stvarno imam više slobodnog vremena, dramatično više slobodnog vremena. Mislim da je to najveća vrednost. I više je šanse da putujem sa svojom porodicom, da se bavim decom, da putujem i sam. Volim da u životu taj balans postoji, da ima svega. I sam, i sa suprugom, i ja, i mi svi zajedno, i deca sama. To je najveća vrednost, definitivno. I kad neko uspe da napravi sebi takav posao da od toga može lepo da živi, u smislu da ima vremena, ja mislim da je to najvrednije. Kako ćeš to vreme da potrošiš, to je individualna stvar. Neko će da ide da peca, ja obožavam da pecam. Neko bi da vozi motor, automobil. Neko bi voleo da putuje. To je, mislim, potpuno individualno. I nije novac presudan. Naravno da je važan. Uvek je bio važan. Ali ne može da bude jedina bitna stvar. Ako te neke druge stvari ne ispunjavaju, onda džaba sve. Tako da, najveća promena je sad nekako što na drugačiji način upravljam svojim vremenom nego ranije. Ranije, jednostavno, znaš, morao si da budeš tamo, a to je druga opcija. I nosio si problem kući. To je najveći problem. Sad, s druge strane, imamo nešto, razvijamo neke jako zanimljive stvari. Ja sam investirao u neke startape, između ostalog. Pa i tu nešto radimo. Radili smo neke jako zanimljive projekte sa New Startegy. Kažem, otvorili smo i kompaniju u Dubaiju. Neki jako interesantan AI software. Ja se stvarno nadam da će od toga nešto biti, ne samo nadam, verujem da hoće. I tu su se opet skupili neki pametni ljudi i uporni. Tako da verujem da ćemo napraviti opet nešto veliko.

Ivan Minić: Jedan posebno važan aspekt cele te priče jeste što ste vi porodično, dobro, možda će neko reći da ste malo teški, neki više, neki manje, ali dobri i ispravni ljudi. 

Miloš Perović: Prvo, hvala ako to misliš. 

Ivan Minić: Pa mislim, ja mislim, a ja isto i proverim pre nego što bilo šta radim. I prosto to kažem, znam dosta ljudi u okruženju i znam zašto to kažem. I znam da to nije lako, i da živimo u zemlji koja nas svaki dan izaziva da li treba da budemo takvi ili ne. A posebno u ovom trenutku kada se desi ta vrsta promene, da ti sada možeš da kažeš, mislim, ne možeš da budeš bahat, jer neko ko je bahat, on je bahat bez obzira na sve. Nego jednostavno možeš malo da se više opustiš, a možda u nekim trenucima, kao što si i pomenuo, zbog klinaca, zbog svega, ne bi trebalo. Kako si ti, mislim, nekako obojica ste sve uradili na vreme, što vidi se da ste dobri inženjeri, a svaka čast. Nego, mislim, kako se to desilo? 

Miloš Perović: Pa vidi, ja mislim da je to isto neki, mi se povlači sve od vaspitanja, od kada si ono bio baš mali mali. Nekako mislim da je to basic. I onda kako rasteš i gledaš svoje roditelje, pa ti takve stvari postaju normalne. Mislim da je u vaspitanju mnogo važnije ono šta ti radiš i kako se ponašaš kao roditelj, nego ono što pričaš. Konkretno, kada uzmeš sad sutra, evo, moj sin, moj najstariji ima 13, za još dve godine, verovatno, nećemo moći da pričamo. Jer sve što ja budem rekao ima da bude ćale-smaraš. Ali sve ono što ja radim, on upija svesno, nešto svesno, nešto nesvesno, bar ja tako to mislim. I mislim da je u stvari to najvažnije, da kao još mali usvajaš neke prave vrednosti. I onda te vrednosti kasnije dodatno razvijaš i tako dalje. Jer ono što je baš Mišo Lukić puno puta pričao o novcu, on ima jedno lepo predavanje na temu novca, gde je napravio to predavanje kao, recimo, kada kupiš neki lek, pa ono u uputstvu, kada čitaš, onda piše ono sa čim ide, indikacije, prekomerno uzimanje i tako dalje. I on kaže da novac po njegovom mišljenju, i s tim se ja slažem, ne menja ljude, nego ih samo boostuje. Pojačava ti sve tvoje karakteristike. Znači, s druge strane, mi sa ovom prodajom firme nismo sad dobili neki novac koji nam je sada u finansijskom smislu promenio život, ne znam koliko dramatično. Mi smo poslednjih godina unazad jako lepo živeli u finansijskom smislu. Nije se tu promenilo, ne znam, to šta?

Ivan Minić: Mislim, generalno, gotovo uvek kad pričamo o prodaji firme ovde, to nisu stotine miliona evra koja ti promeni život na način da kao narednih deset generacija… 

Miloš Perović: Upravo to hoću da vam kažem, zato što ljudi ovde percipiraju sad prodaš biznis, uzmeš milione, to je sad, znači, i najvažnija je tema ta koliko miliona, i da su to stotine miliona, ne. Nije to novac koji može na taj način da promeni život. S druge strane, kažem, mi smo lepo živeli u finansijskom smislu, i mislim, mnogo više je promenilo to moje upravljanje vremenom, više slobodnog vremena, i više vremena da razmislim šta ću raditi, sa kim ću raditi, nego sam neki, da kažem, životni standard u finansijskom smislu. Tako da, eto, to je ono, da kažem, tu je negde suština, mislim da je vaspitanje glavna stvar. Jer evo i sad, ja razmišljam o tome, stalno mi, ono, deca su, znaš, kao u glavi, kao šta treba, kako s njima da se radi. I onda skoro sam sebi isto objasnio da i taj sad neki novac koji smo mi zaradili, treba sad da ja, kao, čuvam da bi kad ja umrem oni lepo živeli. Znaš, neću da, neću ni da mi to bude kao neki teret i obaveza, jer ako ih ja nisam vaspitao u međuvremenu i naučio, šta god sutra ostalo iza mene u finansijskom smislu, džaba je. Ako jesam, a ne ostane ništa, opet je dobro, jer oni će onda sami nešto, verovatno. 

Ivan Minić: I, mislim, postoji taj moment da, jeli, niko ne ceni novac koji nije zaradio. 

Miloš Perović: Tako je i tako je. Ako si ga dobio, tako ćeš ga, ovaj, verovatno i potrošiti i to je prosto tako. 

LJUBAV KA AUTOMOBILIMA

Ivan Minić: Dobro, nego, porodica, to je sve u redu, ali ti imaš tu, ovaj, kako bismo to rekli, romansu koja traje već jako dugo i koja se materijalizovala u vidu automobila koji voziš. E sad, mnogo mi je važno da pričamo o tome, jer živimo u društvu u kome često izuzetno bahati ljudi koji apsolutno ne zaslužuju voze automobile koji su statusni simbol i neka vrsta statementa. I na neki način je malo i izašlo iz normale da je okej da čovek vozi dobar auto, ali ti imaš poseban odnos prema tome. 

Miloš Perović: Pa jeste, ja kažem, ja sam od malih nogu bio zaljubljen u automobile, jer dosta tu, verovatno, krivi ujak koji me, ono, kao klinca, mene i burazera vodio po svim mogućim trkama od Ušća do Avale i tako dalje. Nekako, to je neka ljubav koju pratim i dan-danas pratim sve auto-trke, auto-dešavanja i nekako auto je meni neka posebna stvar u životu, da kažem. Ne može čovek sve da voli, recimo brodovi me, na primer, čamci uopšte ne interesuju, bukvalno ni najmanje. Lepo je meni, pa da, lepo je meni kao da odeš na more pa provedeš vreme na nekom velikom brodu ili jahti, to je sve prelepo, ali to da imam, kao svoje, me ne ispunjava i ne verujem da ću ikada to sebi obezbediti jer mi ne znači. Nekako mi je to, ono, kao odem, rentiram deset dana i to je to. A ovo mi nekako baš znači i ceo život sam voleo da imam dobar automobil i imao sam tu sreću da prvi sam od svog oca dobio i drugi sam dobio i treći, pa sam onda neki tamo sledeći prvi zaradio, pa, ovaj, i došao sam u situaciju… 

Ivan Minić: Dobro, vidi, počelo je od Jugića. 

Miloš Perović: Počelo je, da, od firminog Jugića, to nije bio moj auto. Ja sam već kao prvi svoj auto imao odličan, Opel Vectru koju, ono, kao neki klinac koji je tek položio vozački, ono, po meni sada razmislim šta je otac tada uradio, mi je bila totalna ludost. Jer sad razmišljam o svom sinu koji sutra treba da položi pa kad krenem da mu kupim kola. Ovaj, ali ne znam, imao sam tu veliku sreću i dugo mi je trebalo kad sam došao u situaciju da sebi kupim taj svoj auto koji toliko volim i želeo, ovaj, da li ja to treba u ovoj zemlji da uradim ili ne treba da uradim. Pa onda, znaš, savetovao sam se i tu sa raznim ljudima čija mišljenja, ovaj, cenim. I između ostalog i supruga je puno pomogla, ovaj, da me gura u tom pravcu da kao daj, jer, znaš, jedna škola, srednja škola, odličan đak, fakultet, završio jako težak u roku, posle radio jako naporno, ovo, i ne treba jednostavno ničega da se stidiš i ako živimo u zemlji kakvoj živimo i to je prosto tako. I, neko mi je danas, mi je drago da pričamo o tome, jednostavno, jer, ovaj, ljudi ne treba da se stide svojih uspeha i rezultata. Mislim, mi Srbi smo malo specifični, mislim da najteže praštamo uspeh i onda je to tema, ovaj, a onda, s druge strane, mnogo volimo da imamo predrasude, znaš, i ti kad vidiš čoveka u nekom boljem automobilu, ti ga automatski percipiraš na jedan način, ako ga ne poznaješ. Zato što, većina ljudi, upravo što si rekao na početku, ovaj, koja vozi takve dobre automobile, ovaj, ih je, pitaj Boga, kako došla do njih i tako dalje, i onda se stvara ta slika kakva se stvara, ali eto, ovaj, kroz ovaj neki projekat kojim se danas s ovim prijateljima bavim, ovaj, opet ispunjavam tu neku ljubav ka automobilima, a eto, trudimo se da na kraju uradimo jedno, ovaj, dobro delo, da pomognemo tamo nekoj deci, da nešto lepo napravimo, a da i dalje se, da kažem, ovaj, hranimo time što najviše volimo, da kažem, ovaj. 

Ivan Minić: Pričaćemo o projektu još detaljnije, ali u ovom trenutku bih voleo samo, pošto znam koliko ti je to važno i koliko, koliko je to tvoja strast i pasija. Da mi objasniš, zašto konkretno taj auto koji si izabrao, zašto si njega izabrao, da kupiš, šta je u pitanju? 

Miloš Perović: Da, a kako se zove, taj auto je specifičan po samom motoru, po tome kako je napravljen i tako dalje, opet je jedan Porsche, ovaj, koji ima taj takozvani atmosferski motor bez turbine, koji se verovatno više nikada neće proizvoditi zbog svih novih regulativa koje se u Evropi i svetu pojavljuju, zbog toga u kom pravcu trenutno ide svet i tako dalje, i zbog, ne znam, svih ovih elektroautomobila i tako dalje, i onda je meni to nekako bila želja da, kao, kupim taj auto i ono što mi je stvari sada mnogo veća želja je da ga nikad ne prodam. Znači ja sam sad svojim klincima čak objasnio, ovaj auto se ne prodaje, Porsche se, rekao sam, ne prodaje i tata je kad umre, sve razumemo. Čisto da vam to bude jasno, kao, znaš, to je nekako, sad ja njih učim da je to stvar koja mora nama da ostane, onako, ne znam, dokle, zato što je vrlo specifičan model u pitanju, nije običan automobil i do njega je bilo jako teško doći, jer naša zemlja dobija tipa jedan ili nijedan godišnje kao šansu da uopšte možda se to kupi i onda je onako vrlo posebno, sledeće nedelje idemo, ja i ovaj Aleksandar Savić, koji, znači, se bavi blogom o automobilima i ima veliko znanje, ovaj, na skup tih, kao, GT3-ki, 25 godina je od tog prvog motora do evo danas i, ovaj, idemo na taj skup, zato volim da obilazim i takve skupove, tamo upoznaješ ljude koji imaju, dele istu tvoju ljubav ka automobilima, s druge strane su, očigledno, uspešni u tome što rade, pa opet ostvariš neke zanimljive kontakte, ali pre svega ostvariš to na bezinteresni način, što je jako važno. Pa ako se sutra neki… 

Ivan Minić: Spojila vas dijagnoza. 

Miloš Perović: Tako je, evo, upravo to, znaš. I, ovaj, svako ima svoju drogu, svako ima svoju dijagnozu, u mom slučaju su to automobili, ja, recimo, ja bih jednu jahtu menjao za, recimo, garažu od 50 automobila i 20 motora pre, razumeš. Jay Leno ima, ne znam, koliko garaža automobila i ja bih voleo, evo, kao on, to mi je, ono, dečački san. I imam sad drugare s kojima se družim i koji dele istu tu ljubav, istu tu pasiju i imamo i neku ideju da pravimo i neku zajedničku garažu i da zajednički skupljamo neke retke modele. I sad je neki dobar moment za tako nešto, jer je autoindustrija došla do nekog pika da doživljava neku ogromnu promenu. I u milion pravaca. Prvo, taj, a ja, inače, kao mašinac i petrolhead, u elektroautomobile ne verujem. Ja mislim da je to tema, sada da ne otvaramo, možda kao Pandorina kutija, ali ono mi je kao ono, car je go, svi vide da je go, a niko neće o tome da priča. Jer postoje tamo neki drugi interesi. Tako da ja niti ih volim, niti mislim da su oni budućnost, mislim da… 

Ivan Minić: Dobro je, nema zvuk. 

Miloš Perović: O, posebno, posebno. 

Ivan Minić: Znači, kad mi se prišunja i kad ga ne čujem, to je strašno. 

Miloš Perović: Klasičan petrolhead, znaš, i kad nema zvuk, taj auto je užasan postao, to je lepo prevozno sredstvo za po gradu, tačka. Imao sam sreću da sam stvarno u životu svašta vozio od automobila, ali kad sam prvi put u životu provozao Porsche, bilo koji, shvatiš da je taj automobil toliko fantastičan, pre svega u inženjerskom smislu, toliko dobro napravljen, a to shvatiš u stvari tek kad ga provozaš na nekoj pravoj stazi. Imamo sreću da u Beogradu postoji ta staza NAVAK i neki Andrej Kolođić koji tamo organizuje te vožnje tih brzih automobila, odnosno Porschea, gde je redak slučaj u Evropi da možeš da dobiješ sledeću stvar, a to je da ti dođeš na stazu koja je tih sat vremena samo tvoja, gde sediš u Porscheu kao što je recimo GT3 ili GT3 RS, koji su jednostavno u Evropi redak slučaj, voziš taj auto najbrže što možeš i umeš, a pored tebe sedi sertifikovani Porsche instruktor koji nekad vozi Porsche Supercup i tako dalje, i dobiješ koučing jedan na jedan. I tih sat vremena su samo za tebe, to negde u Evropi ne postoji, zato što nemaš tu mogućnost da si sam na stazi, tamo bude mnogo automobila na toj stazi u isto vreme, ali puno ljudi to žele da rade i može da radi, a ovde dobiješ tu, da kažem, ekskluzivu da si sam i da stvarno dobiješ časove jedan na jedan. I ja sam puno puta imao tu priliku da vozim i tu sam shvatio koliko je Porsche u inženjerskom smislu nadmoćan u odnosu na ostale brendove. Veliki sam fan BMW-a takođe i drugih brendova, to nije tema, ali, kažem, inženjerski, vozački i tako dalje, ako mene pitaš, Porsche, sto mesta prazno, pa svi ostali. Da, postoje mnogo skuplji automobili, Bugatti, Ferrari, hypercarovi, ali mene to recimo ne interesuje uopšte.

Ivan Minić: I ja sam imao jedan moment na NAVAK-u, nekoliko zanimljivih momenata sam imao, razne stvari sam vozio tamo, ali sam imao taj moment da sedim u M5-ici, imam 25 minuta samo za sebe, i Andrej pored mene, i kad god bih ja hteo da popustim gas, on kaže… kao, sad, pun gas, i samo skrene, kao šta, da samo skrenem. Veruj mi, samo skreni, i ti skreneš…

Miloš Perović:  To je sjajno, jer to stvarno ne postoji, ne u Evropi, nego retko gde na svetu imaš ceo taj komplet, da možeš na taj način da voziš automobil, a onda u stvari shvatiš koliko ništa ne znaš. Pa sam ja jedno vreme bio redovan, vozio taj NAVAK dugo, pa postigao neko super vreme, koje je okej za nekog, kažem, ko nije profesionalni vozač, itd. I onda, jedno, i samo čovek okrene da vozimo NAVAK u kontrasmeru, i ja nemam pojma, to prvi put u životu vozim, i onda shvatiš da sam ja čak više naučio stazu, nego što sam naučio da vozim. Ti ćeš da odvezeš jedan vrhunski krug. Ja ću da napravim, imam to svoje kao najbolje vreme, ja sam to uspeo jednom. A ovi ljudi koji voze trke, na primer, urade to četrdeset puta zaredom. Razlika im je krug u ono tri… 

Ivan Minić: I to je poenta. Nije poenta ko može da odveze najbrži krug, nego ko najmanje greši. 

Miloš Perović: Tako je. Ja eto tako, i na kraju sam shvatio da ne treba se ja sad utrkivati sa drugima, nego ja želim stvarno da idem tamo i da naučim, jer ja iskreno uživam u tome. I ono, ako me pitaš gde bih ja privatno potrošio novac, to bi uvek bilo na auto, i na vožnju, i na odlazak, na bilo koje putovanje vezano za automobile, itd. 

PET PROJECT

Ivan Minić: E sad, pomenuo si na početku projekat na kome radite, koji je super simpatičan i interesantan i zaokupira izvesnu količinu vremena, rekao si da je motivacija bila to što je Porsche uradio to pre par godina, kako je to izgledalo ovde, kako ste našli auto, kako ste krenuli sa tom pričom da dođete… 

Miloš Perović: Pa imaš ceo serijal na YouTube-u, pa ovaj, možeš da pogledaš. 

Ivan Minić: Dobro, daj da damo ljudima nešto pa da ih pozovemo da pogledaju. 

Miloš Perović: Šalim se, naravno. Kažem ti, krenulo je od toga da sam se ja počeo družiti sa Savinom, koji se inače bavi automobilima, i onda smo kao razmišljali o tome da uzmemo neki stari auto, sredimo ovo. I onda je meni pala na pamet, inspirisan tim projektom, da uradimo ovo što danas radimo. Onda sam tu pozvao Ivana Đoleća, bliskog prijatelja koji znam da delimo ljubav prema automobilima, da li hoće da se uključi. On, naravno, odmah prihvatio i imali smo tu sreću da smo bili već članovi i Porsche kluba Srbije, već smo vozili neke ture i upoznali smo čoveka koji se zove Bojan Marković, kojem je takođe u timu. Boki je predsednik tog Porsche Classic kluba i neko ko ima veliko razumevanje, odnosno ogromno znanje o Porscheu generalno, o svim starim modelima i tako dalje. I onda smo prvo izanalizirali u crtaću koji je to tačno model. Pa je onda Ivan krenuo u potragu na internetu, pa smo ga našli negde u Nemačkoj preko Mobile.de sajta, uvezli ga u Srbiju, pa nam je onda trebalo dosta vremena da nađemo adekvatne majstore, pa da nađemo tu boju koja je specifična neka plava, nju je Porsche zaštitio i zove se Sally Blue Metalik, i ništa o njoj dalje ne zna. Nismo nikad na kraju uspeli da dobijemo kod, iako smo u tom procesu upoznali jednu devojku ja čitajući taj projekat Porschea i sad uzeli smo sve duboke detalje kako enterijer izgleda. Porsche ima na svom sajtu taj newsroom gde su dali sve detaljno i kaže head designer za enterijer i kolor Danijela Milošević. Čitam tri puta, ne mogu da verujem kako je moguće kao Danijela Milošević, mi nju nađemo na Instagramu, devojka, mislim, ima 33 godine, 15 godina već radi u Porscheu, rođena u Nemačkoj, i ona je sada head designer za enterijer i kolor u Porscheu. Znači, svaki novi Porsche koji izađe u javnost Danijela je ta koja izabere boju, zamućka je, izmeša sa svojim timom, naravno, daju ime i odredi da će u toj boji auto da bude prezentovan. Znači, kažem, vrlo jedna važna osoba tamo i mi smo je kontaktirali putem Instagrama, ona se javila posle ne znam par dana, onda kad je bila u Srbiji imali smo tu priliku da smo s njom doručkovali kod mene u restoranu i zbližili se s njom, tako da će ona na neki način da nam pomogne. Sada je neka ideja da auto, između ostalog, vozimo i u Štutgart, da ga tamo slikamo u muzeju, da imamo tu odobrenje. Ali kažem, kada smo skupili ovaj tim ljudi, sada eto ja i Ivan smo neko ko je, da kažem, zaljubljen u automobile i imali veliku želju da to napravimo, imamo Savina koji je autobloger, koji se bavi kolima generalno, Bokija koji je neki ekspert naš tu. Mislim da smo u tom timu napravili dobru stvar. Onda smo išli redom, pa našli ko će da nam ofarba, pa koja je to boja, pa ko će da uradi enterijer, pa koja koža, pa onda je falio taj neki specijalni Pepito materijal koji smo, onda sam ja našao neku liku u Švajcarskoj koji to radi, pa smo od njega kupili taj materijal, dovijali se na razne načine kako da to stigne sve u Srbiju. I trebalo mi je, bogami, dugo, da smo auto kupili, na primer, u novembru, a da smo ga završili sredinom jula, krajem jula. Trebalo je dosta vremena da se on dovede u ovo stanje kako danas izgleda. I sada nam je ideja da do negde 26. novembra, mislim, kad smo zakazali tu novembarsku večeru, da ga promovišemo na razne načine. Jedan od načina je bio odlazak prošle nedelje na Mali Lošinj, gde je bio organizovan tzv. Concours d’Elegance, gde je bio jedan sajam ekskluzivnih automobila, znači, bio je i Bugatti, Rimac i neki stari modeli, imali smo priliku da smo među svim tim modelima izložili našu Sally. Upoznali smo Fabrizio Giugiarra, koji je jedan od najvećih dizajnera automobila na svetu, korak ne znam, Pininfarini, Bertoneu. Upoznali smo i Domagoja Đukića, koji je Hrvat, takođe rođen u Nemačkoj, on je head dizajner za ceo BMW globalno. I sad, ti ljudi su bili recimo oduševljeni našim projektom. I sad, znaš, kad upoznaš tako nekog čoveka, Giugiarra recimo, koji kaže, ja, ovo je strava, ne mogu da verujem, auto izgleda prelepo, stvarno je super stvar. Kaže, zato u drugom delu crtaća “Cars” ima jedan auto, zove se Fabrizio, o meni, to sam ga ja dizajnirao. Ja kao, i posle vratim crtać, stvarno on je Fabrizio, mi pričali s njim. Tako da smo napravili jednu lepu promociju, stvarno, puno filmova nam je tu pomoglo, mi smo auto na kamionu odvezli do tamo, pa smo ga tamo stvarno promovisali, vratili ga opet kamionom nazad do tamo i nazad se vozili mojim autom, tako da nam nije bilo teško. Sada krajem meseca idemo u to dečije selo u Kraljevu, gde ćemo tamo deci da prezentujemo automobil i da im podelimo neke poklone, i tamo ćemo, mislim, da organizujemo da deca crtaju našu Sally, pa ćemo sve te crteže uokviriti i tako dalje. Onda, eto, jedan od planova je da se ide u Štutgart, tu dalje čekamo odobrenje samog Porschea, jer oni u svom muzeju imaju Sally, ali kao maketu, a mi smo napravili pravu Sally, da, i oni su se takođe oduševili. Inače, fondacija SOS Dečija Sela se u Evropi, odnosno svetu, zove SOS Children’s Villages i postoji u preko 135 zemalja sveta. Tako da, kad je ovaj projekat promovisan, prezentovan centrali u Nemačkoj, i oni su tamo oduševljeni, i sada i oni hoće da nam daju podršku. Pa su onda oni tamo iz centrale takođe kontaktirali Porsche fondaciju globalnu, tako da eto, onako, uspeli smo da dobijemo za sada i neki mali globalni rič, pa videćemo, ali kažem sve to je manje važno, a važno je da smo na kraju kroz neku pravu ljubav prema automobilima uradili nekoliko stvari, sve vreme uživajući u tom procesu.  

Ivan Minić: Ako neko želi da se uključi na neki način da podrži ili je zainteresovan, može da ti se javi? 

Miloš Perović: Može, naravno, sa zadovoljstvom. Nama je ideja da onda 26. novembra napravimo večeru gde ćemo odrediti neku cenu karte. Te cene karte će opet, dobrim delom, da idu u donaciju, a na samoj večeri će se auto prodavati na aukciji. Još uvek ne znamo, nismo odredili tačne, da kažem, početne cene i ostalo, to je manje važno u ovom momentu, ali ko god je zainteresovan, naravno dobrodošao je da vidi auto. Auto će, kad god se ne vozi, biti izloženo u Porsche salonu u Beogradu. Tako da auto uvek može da se pogleda, ako nije na nekom tom road show tripu, na putovanju. A svako ko voli, naravno, dobrodošao je. Ako ništa drugo, neka samo dođe da vidi svoje dete i da mu pokaže auto, mi ćemo biti i s tim zadovoljni.  

Ivan Minić: I kad god se ne vozi, ima oči. 

Miloš Perović: Tako je. A čak smo u Hrvatskoj, na tom grand finalu, Ivani ga je vozio sa očima. Znači, izbacio je mobilni telefon kroz prozor i gledao na telefonu, i ja sam mu govorio s druge strane, levo, desno. Jer smo se, u stvari, pred tim žirijem pojavili sa očima i to je izazvalo oduševljenje i bilo baš super. Prelepa lokacija, baš je sve zajedno bilo super. I mislim da je mnogo lepo što smo uspeli da promovišemo i auto i projekat. 

Ivan Minić: Hvala ti što si bio, što si podelio tvoju ličnu priču i vašu porodičnu priču iz jednog ugla, što si celu ovu stvar koju radiš sada sa svojim životom podelio, zato što mislim da je jako važno da dosta nas, koji smo na nekim prekretnicama u životu i težimo tome da dođemo do tog trenutka nezavisnosti kada možemo malo da biramo, možda ne baš skroz, ali mnogo više da biramo nego što smo prethodno mogli, ne znamo šta ćemo i ne znamo šta je važno, i na šta prvo treba da se usmerimo i opredelimo. A mislim da si ti to dosta lepo inženjerski posložio. 

Miloš Perović: Hvala ti još jednom na pozivu, stvarno mi je čast da sam imao priliku da nešto ispričam ovde. Pa, svih ovih ljudi koji su ovde nešto pričali, teško je biti pametan, ali eto, ako sam nešto rekao što će nekome da posluži, meni će to značiti, i uvek sam otvoren za to da sve što sam ja prošao u životu delim sa drugima, zato što sam i ja puno uzeo od drugih ljudi i nekako mislim i osećam potrebu da treba da vratim, tako da hvala ti i na toj prilici. I eto, kažem još jednom, biće mi baš drago ukoliko bilo šta od ovoga što sam ispričao bar malo pomogne. 

Ivan Minić: Najvažnije je da ljudi vide da nisu sami, da su ljudi prolazili kroz stvari kroz koje oni prolaze, da su ih preživeli, da one mogu da se prežive kad je teško, da je to samo deo puta, i da mogu dobre stvari da se dese i da mogu dobre stvari da opstanu. Samo je bitno da na njima radiš iz pravih motiva i da ne odustaješ od onoga što ti je osnovni cilj. Da ne zalutaš, jer vrlo često, kad zalutaš i izgubiš fokus sa onoga što je važno, desi se da se to što je važno uruši. A onda je mnogo teško to popraviti i vratiti na staro. 

Miloš Perović: Tako je, ali i to se dešavalo. Živi smo ljudi, pa znaš, okej je da pogrešiš u životu, ali ako si iz toga izvukao pouku, onda je to imalo smisla.

Miloš Perović:  Hvala ti još jednom. Hvala vama što ste nas slušali ili gledali, šta god ko voli. Nadam se da vam je bilo interesantno. Ako imate klince i ako vole Cars, a ja ne znam nikog ko ne voli Cars, ispratite priču, vidite gde je Sally u kom trenutku i kada, i gde možete da je vidite, i naravno proširite glas o ovakvim projektima. Zato što nikad se ne zna kako oni mogu doći do neke interesantne osobe koja stvarno u svemu tome može da doprinese na neki način. Ovo je jedan projekat, znajući tebe, sigurno neće biti poslednji, ali možda se desi da bude omiljeni. 

Miloš Perović: Da, sigurno će biti. Vrlo ima veliki potencijal da bude omiljeni u svakom slučaju. 

Ivan Minić: Još jednom ti hvala, hvala vama. To bi bilo to za ovu nedelju. Nadam se da vam je bilo interesantno. Vidimo se ponovo naredne.